Antička kuhinja: Aliter in echino salso - Usoljeni morski jež u hladnom sosu

Originalni tekst:
Aliter in echino salso: echinis salsis liquamen optimum admisces, et quasi recentes apparebunt, ita ut a balneo sumi possint.

Sastojci:
50 usoljenih žlezda morskog ježa

Za sos:
250ml liquamena
1 kašičica bibera

Priprema:
Pomešati liquamen zajedno sa usoljenim žlezdama morskog ježa i ostaviti da odstoji par sati pre serviranja. Poslužiti posuto biberom.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Morski ježevi su klasa životinja iz tipa bodljokožaca (lat. Echinodermata). Poznato je oko 800 vrsta morskih ježeva. Većina vrsta kreće se cevastim nožicama, koje se izbacuju kroz male otvore na ljušturi. Neke vrste hodaju i na bodljama. Bodlje su im veoma čvrste i šiljate i neki morski ježevi se služe njima da bi rili po pesku ili čak u steni. Dužina bodlji je raznolika; neki imaju bodlje znatno duže od tela i pomoću njih se, kao na štakama, kreću po podlozi; i u onih koji se zarivaju u podlogu bodlje su veoma kratke. Neki morski ježevi imaju otrovne bodlje. Skelet je bolje razvijen nego kod zvezda. Sastoji se iz međusobno spojenih krečnjačkih pločica i potpuno obuhvata telo u obliku pancira. Samo oko usnog  i analnog otvora nema skeletnih elemenata, pa su te oblasti mekane. Sve pločice pancira nose brojna ispupčenja sa kojima su pokretno zglobljene bodlje. Osim bodlji, postoje i male štipaljke koje služe za čišćenje tela; neke su snabdevene otrovnom žlezdom i imaju zaštitnu ulogu. Ježevi se odlikuju i jednim specifičnim, interesantnim skeletnim aparatom - Aristotelovom lampom, koja okružuje usni otvor i služi za struganje algi ili za sitnjenje hrane. Usta im se nalaze sa trbušne strane, na sredini i imaju 5 zuba, a kod vrsta u kojih je radijalna simetrija poremećena pomerena su unapred. Crevo obrazuje jednu ili dve petlje, izdiže se naviše i završava analnim otvorom na gornjoj strani. Disanje se vrši preko kožnih škrga, razgranatih izraštaja telesnog zida smeštenih na ivici okolousne membrane. Morski ježevi su odvojenih polova.





Crni biber (Piper nigrum) višegodišnja je skrivenosemenica iz porodice Piperaceae. Poreklom je iz tropskih delova Indije i jugoistočne Azije, a danas se komercijalno uzgaja u mnogim tropskim oblastima. Plodovi crnog bibera predstavljaju jednu od najvažnijih začinskih biljaka sa širokom primenom u kuhinjama širom sveta. Samim tim ova vrsta se smatra jednom od najkomercijalnijih tropskih kultura.
Naučno ime celog roda bibera (Piper) ima koren u tamilskoj reči pippali kojom se označava vrsta Piper longum. Ta reč je iz tamilskog prenesena u grčki kao πέπερι, a odatle u latinski kao piper. Ime biber u srpski jezik dolazi u početku preko grčkog, i to u formi papar i peper, dok je sadašnji naziv "biber" turcizam (karabiber).
Osušeni mleveni crni biber koristi se još od antičkih vremena, kako u kulinarstvu, tako i u tradicionalnoj medicini. Crnim bibersom se kroz istoriju najviše trgovalo na svetskom tržištu začina, njime su se plaćali porezi, a zbog njega se često i ratovalo. Miris i ukus dobija od jedinjenja piperina koji se nalazi u plodovima.
Crni biber koji je poreklom iz južne i jugoistočne Azije, kao začin u indijskoj kuhinji počeo je da se koristi još pre 4 milenijuma (u XX veku pre nove ere). Za biber su znali i drevni Egipćani, iako nije tačno utvrđeno na koji način je ovaj začin dopreman u Egipat. Zrna crnog bibera pronađena su u nosnicama mumije faraona Ramzesa II (preminuo 1213. pre nove ere), ali nije jasno da li je biber korišten kao sredstvo prilikom mumificiranja, ili je imao religijsku ritualnu vrednost.
Biber kao začin koristili su i u antičkoj Grčkoj još u IV veku pre nove ere, a pretpostavke su da je kao redak i egzotičan začin bio dostupan samo najbogatijem sloju stanovništva. Hipokrat ga je preporučivao pomešanog sa medom i sirćetom, prvenstveno ženama. Nakon rimskog osvajanja Egipta 30. godine pre nove ere razvija se intenzivna trgovina između Rima i indijske Malabarske obale (danas država Kerala), a mnogobrojni egzotični začini sa istoka postaju lako dostupni Evropljanima širom Mediterana. Plinije Stariji je u svojoj enciklopediji Naturalis Historia pisao o cenama bibera u Rimu 77. godine: "Dugi biber koštao je 15 denariusa, beli 7 denariusa i crni 4 denariusa". Koliki je bio obim trgovine biberom najbolje govori podatak iz iste knjige prema kom je Rim svake godine od Indije kupovao bibera u vrednosti od 50 miliona srebrnih sestercija. Rimljani su ga dugo smatrali jednom od važnih roba kojom se trgovalo. Imperator Marko Aurelije uveo je potrošački porez na beli biber i specijalnu vrstu dugačkog bibera (Piper longum), izuzimajući iz oporezivanja crni biber.
Vizigotski kralj Alarih I je od Rimljana tražio 1.500 kg. bibera u zamenu za odustajanje od opsade Rima u V veku. Nakon pada Rimskog carstva trgovinu biberom preuzeli su prvo Persijanci, a potom Arapi, dok glavni monopolisti tržištem začina u Mediteranu postaju Mletačka republika i Đenova. Biber se zbog svoje vrednosti u to vreme često nazivao "crnim zlatom".
Nakon pada Rimskog carstva Evropljani su i dalje nastavili da cene biber kao začin. Želja da se dođe do ovog začina vodila je Portugalca Vaska De Gamu do Indijske obale 1497. Mnoge evropske države sledile su primer šaljući svoje trgovce na daleka putovanja u potrazi za začinima, među kojima je biber, zauzimao vodeće mesto, a koliko je bio vredan najbolje svedoči podatak da su se njime čak plaćali i porezi. Skupoća bibera u to vreme najbolje se ogleda u holandskoj reči „peperduur” ("skup kao biber") kojom su se označavale isključivo skupe i luksuzne stvari (verovatno otuda i srpski izraz "papreno skup").





Tokom srednjeg veka biber je postao izuzetno važan začin kojim je konzervisano meso, ali i efikasno sredstvo za prikrivanje mirisa užegle hrane. Bio je veoma cenjen i često je korišćen umesto novca, služio je kao zamena za miraz, njime su plaćani porezi i prihod. Ovaj običaj je i dalje prisutan u izrazu peppercorn rent, ali sa drugim, suprotnim značenjem - biber i danas znači bagatelu ili u bescenje. Biber je cenjen koliko i srebro, tako da je pola kilograma vredelo dve do tri nedeljne seljačke nadnice.
Postoji podatak da je esnaf trgovaca biberom, osnovan u Londonu 1180. godine, kasnije postao deo esnafa začina. Moglo bi se reći da su trgovci biberom i začinima, pošto su preporučivali korišćenje začina u medicinske svrhe, bili preteča apotekara.
Mleveni biber univerzalan je začin za supe, sosove, variva, salate... Osim što jelima daje pikantnost, biber je i izuzetno lekovit. Povećava apetit što je naročito važno za ljude iscrpljene bolešću, delotvoran je kao diuretik, smanjuje nadutost i mučninu... Pojačava lučenje želudačnih sokova, čime se olakšava varenje, naročito teške hrane. Istovremeno, deluje stimulativno i na krvotok. Takođe, grickanje bibera odstranjuje neprijatan dah.
Nekada je služio i kao lek za regulisanje rada organa za varenje, protiv visoke temperature, upale grla i sinusa, kijavice. Obloge od bibera pomešane sa životinjskom mašću stavljane su na bolna mesto uzrokovana reumom ili udarcem. Biber je i izuzetan afrodizijak.


                                                                                         << Vratite nazad

Antička kuhinja: In echino salso - Usoljeni morski jež u hladnom sosu

Originalni tekst:
In echino salso: echinum salsum cum liquamen optimum, caroeno, pipere, temperabis et adpones.

Sastojci:
50 usoljenih žlezda morskog ježa

Za sos:
250 ml liquamena
100 ml caroenuma
1 kašičica bibera

Priprema:
Pomešati sastojke zajedno sa usoljenim žlezdama morskog ježa i ostaviti da odstoji par sati pre serviranja. Poslužiti posuto biberom.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Morski ježevi su klasa životinja iz tipa bodljokožaca (lat. Echinodermata). Poznato je oko 800 vrsta morskih ježeva. Većina vrsta kreće se cevastim nožicama, koje se izbacuju kroz male otvore na ljušturi. Neke vrste hodaju i na bodljama. Bodlje su im veoma čvrste i šiljate i neki morski ježevi se služe njima da bi rili po pesku ili čak u steni. Dužina bodlji je raznolika; neki imaju bodlje znatno duže od tela i pomoću njih se, kao na štakama, kreću po podlozi; i u onih koji se zarivaju u podlogu bodlje su veoma kratke. Neki morski ježevi imaju otrovne bodlje. Skelet je bolje razvijen nego kod zvezda. Sastoji se iz međusobno spojenih krečnjačkih pločica i potpuno obuhvata telo u obliku pancira. Samo oko usnog  i analnog otvora nema skeletnih elemenata, pa su te oblasti mekane. Sve pločice pancira nose brojna ispupčenja sa kojima su pokretno zglobljene bodlje. Osim bodlji, postoje i male štipaljke koje služe za čišćenje tela; neke su snabdevene otrovnom žlezdom i imaju zaštitnu ulogu. Ježevi se odlikuju i jednim specifičnim, interesantnim skeletnim aparatom - Aristotelovom lampom, koja okružuje usni otvor i služi za struganje algi ili za sitnjenje hrane. Usta im se nalaze sa trbušne strane, na sredini i imaju 5 zuba, a kod vrsta u kojih je radijalna simetrija poremećena pomerena su unapred. Crevo obrazuje jednu ili dve petlje, izdiže se naviše i završava analnim otvorom na gornjoj strani. Disanje se vrši preko kožnih škrga, razgranatih izraštaja telesnog zida smeštenih na ivici okolousne membrane. Morski ježevi su odvojenih polova.





Klasični kuvar antike je "De re coquinaria" ili "O umetnosti kuvanja". Autor je Markus Gavijus Apicijus, koji je živeo u doba cara Tiberija u prvom veku naše ere. Knjiga ima 10 glava i sadrži oko 500 recepata koje je Apicijus sakupio iz prošlih vekova i recepata koje je sam osmislio.
Apicius je tokom svog života (42 g.p.n.e. - 37 g.n.e.) postao legenda. on je uradio nešto što je jedinstveno u ono vreme; on je bio jedan od osnivača gastronomije.
Plinije opisuje Apicijusa kao "najvećeg trošadžiju koga je svet ikada video". Izgleda da je bio u pravu, jer je Apicijeva umetnost kuvanja prepuna neobičnih recepata od punjenog papagaja do flaminga sa biberom ali i takvih koje mi i u današnje vreme rado jedemo.
Kako je Apicijev život bio ekstravagantaan, tako je i njegova smrt do danas predmet svakojakih rasprava. Kada je potrošio 100 miliona sestercija iz državne kase za pripremanje svojih recepata za cara, kada je potrošio sve poreske pare i lično se zadužio, napravio je bilans i izračunao je da će mu ostati "samo" 10 miliona sestercija za život, što je za njega bilo nezamislivo (1 sesterc = 1 evro). Iz straha da neće imati šta da jede i da će umreti od gladi, uzeo je otrov i u strašnim mukama umro.


Pročitajte više >>                                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aliter in echino - Kuvani morski jež u sosu

Originalni tekst:
Aliter in echino: solum mittes in aqua calida, coques, levas, in patella compones, addes folium, piper, mel, liquamen, olei modice, ova, et sic obligas. in thermospodio coques, piper asparges et inferes.

Sastojci:
15 morskih ježeva

Za sos:
1 list suvog lovora, mrvljeno
1 kašičica mlevenog crnog bibera
250 ml liquamena
1 kašičica meda
250 ml maslinovog ulja
2 jajeta

Priprema:
Pripremite morske ježeve. Jestivi delovi su zapravo pet polnih žlezda, odnosno koral i tečnost koja ih okružuje i oni se nalaze na donjoj strani životinje u blizini usta (sekciju bez bodlji). Za pripremu morskih ježeva makazama odseći gornju polovinu ljuske, počevši od mekane oblasti gde nema bodlji. Bacite poklopac, zatim izvadite i bacite organe za varenje. Kašičicom pažljivo izvaditi jestive žlezde, a zatim sačuvajte i procedite tečnost iz morskih ježeva. Sačuvajte ljuske da bi ih koristili kao posude u kojima će se služiti jelo.
Jestive žlezde i tečnost stavite da se kuvaju. Dovedite do ključanja, smanjiti temperaturu i ostaviti da se krčkaju još 5 minuta.
Za sos pomešajte sve navedene sastojke i stavite da se kuvaju na tihoj vatri oko 30 minuta.
Stavite žlezde u pripremljene ljuske i poslužite preliveno sosom i posuto biberom.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Morski ježevi su klasa životinja iz tipa bodljokožaca (lat. Echinodermata). Poznato je oko 800 vrsta morskih ježeva. Većina vrsta kreće se cevastim nožicama, koje se izbacuju kroz male otvore na ljušturi. Neke vrste hodaju i na bodljama. Bodlje su im veoma čvrste i šiljate i neki morski ježevi se služe njima da bi rili po pesku ili čak u steni. Dužina bodlji je raznolika; neki imaju bodlje znatno duže od tela i pomoću njih se, kao na štakama, kreću po podlozi; i u onih koji se zarivaju u podlogu bodlje su veoma kratke. Neki morski ježevi imaju otrovne bodlje. Skelet je bolje razvijen nego kod zvezda. Sastoji se iz međusobno spojenih krečnjačkih pločica i potpuno obuhvata telo u obliku pancira. Samo oko usnog  i analnog otvora nema skeletnih elemenata, pa su te oblasti mekane. Sve pločice pancira nose brojna ispupčenja sa kojima su pokretno zglobljene bodlje. Osim bodlji, postoje i male štipaljke koje služe za čišćenje tela; neke su snabdevene otrovnom žlezdom i imaju zaštitnu ulogu. Ježevi se odlikuju i jednim specifičnim, interesantnim skeletnim aparatom - Aristotelovom lampom, koja okružuje usni otvor i služi za struganje algi ili za sitnjenje hrane. Usta im se nalaze sa trbušne strane, na sredini i imaju 5 zuba, a kod vrsta u kojih je radijalna simetrija poremećena pomerena su unapred. Crevo obrazuje jednu ili dve petlje, izdiže se naviše i završava analnim otvorom na gornjoj strani. Disanje se vrši preko kožnih škrga, razgranatih izraštaja telesnog zida smeštenih na ivici okolousne membrane. Morski ježevi su odvojenih polova.





Lovor (lat. Laurus nobilis L.), je zimzeleno drvo ili žbun iz istoimene porodice Lovori (Lauraceae). Latinsko ime vrste potiče od reči laurus - pobeda, slavlje i nobilis - plemenit, slavan. U našem narodu lovor je poznat i pod imenima lorber (od nemačke reči Lorbeer), davorika, zelenika, lovorika, javorika, lorbek... I ostali evropski jezici za koren reči lovor imaju latinski naziv biljke: engleski - Bay laurel, francuski - Laurier, španski - laurel, lauro, italijanski - Alloro, ruski - Lavr blagorodnый...I lišće i plodovi lovora od davnina imaju primenu u narodnoj medicini, u kulinarstvu kao začin i u hortikulturi kao stablo ili kao formalno oblikovana živa ograda. Lovorovi listovi sadrže 1-3% eteričnog ulja kojem su glavni sastojci pinen i cineol, a pored etarskog ulja i gorke materije i tanin. Najčešće se upotrebljavaju kao začin. Ukusa su vrlo aromatičnog, malo ljutog, oporog i gorkog. Eterično ulje iz listova koristi se u industriji parfema. Raste samoniklo ili se gaji, a najveći proizvođači ovog začina danas su Italija, Grčka i Španija. Kao začin se mogu upotrebljavati i plodovi koji sadrže 1% eteričnog i do 30% masnog ulja, šećer, skrob i dr. Osušeni plodovi sadrže 0,6 do 10% eteričnog ulja, u zavisnosti od mesta branja i načina skladištenja. Ukusa je sličnog kao kod lista, aromatičnog, oporog i gorkog. Iz plodova se cedi i lovorovo ulje. U prošlosti se lovorov list mnogo se više koristio u kuhinji nego danas. Kao začin koriste se prvenstveno sveži ili osušeni listovi koji moraju biti celi i zeleni, ali se mogu koristiti i plodovi. Za listove važi pravilo – što su zeleniji to su kvalitetniji, dok su suvi i smeđi nekvalitetan začin. Na tržištu se može naći i mleveni lovorov list kao samostalni začin ili u sastavu nekih začinskih mešavina. Dodaje se pečenjima, umacima, jelima od kiselog kupusa, ribljim marinadama, kiseloj zimnici, za aromatizovanje sirćeta i dr. Miris lovorovog lista dobro pristaje svim jelima i teško da bi se našlo neko kojem bi lovor mogao pokvariti ukus. Lovor se jelu ne dodaje samo zbog arome već i radi poboljšanja probave i apetita. Lekoviti sastojci lovora su eterična i masna ulja iz plodova i listova. Snažno analgetsko i fungicidno delovanje čini eterično ulje lovora skoro nezamenjivim sastojkom u terapiji jakih bolova, te kod težih gljivičnih oboljenja (poput gljivičnih infekcija na noktima). Lovorovo ulje je jedno od najdelotvornijih ulja za jačanje i preventivu – čisti limfni sistem, ima ekspektoransna i mukolitična svojstva i preporučuje se za proširene vene. Ima snažno antivirusno dejstvo pa se njegovo korišćenje preporučuje kod virusnih infekcija kao što je grip. Osim toga lovor ima antiseptičko dejstvo, jača apetit, poboljšava probavu, sprečava vrenje u crevima i pomaže izbacivanje nagomilanih gasova. U narodnoj medicini koristi se u lečenju hroničnog bronhitisa, prehlade, gripa i reumatizma. Lovor se u narodnoj tradiciji često koristi i kao konzervans. Tako u Dalmaciji lovorov list često koriste za konzerviranje i pakovanje suvog voća, najčešće smokava, dok u nekim zemljama suše meso u dimu od lovorovih grančica.
Prema nekim mišljenjima domovina lovora je Mala Azija, odakle se raširio po celom Sredozemlju. U antičko doba bio je cenjeno i sveto drvo. Lovorove grančice su bile znak najveće slave i časti, pa su tako njima u starom Rimu, kao simbolom trijumfa, ovenčavani pobednici u ratovima, slavni pesnici i drugi slavljenici. Od reči lovor nastala je i reč laureat. Laureat je u staroj Grčkoj i Rimu predstavljao pesnika ovenčanog lovorovim vencem, dok se danas taj izraz koristi za književnika ili umetnika nagrađenog najvećom nagradom. Lovorov venac koji je ukrašavao glave pobednika olimpijada potekao je od Pitijskih igara u staroj Grčkoj, koje datiraju još iz 568. godine p. n. e., a posvećene su bogu Apolonu. Legenda kaže i da su u proročištu u Delfima žvakali lovorov list, ili ga palili pa udisali njegov mirisni dim, da bi bolje "videli" budućnost. Zanimljivo je da se imperator Tiberije sa lovorovim vencem krio ispod kreveta za vreme grmljavine, a imperatori Klaudije i Neron za vreme epidemije kuge sklonili su se u lovorovu šumu verujući da njegovo isparavanje sprečava širenje zaraze. A rimski gurman Apiciusa lovor je smatrao nezamenljivim začinom. U Britaniji je kultivisan još u 16. veku, ali zbog hladnije klime dostiže polovinu visine koju dostiže na prirodnim staništima.


Pročitajte više >>                                                              << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aliter in echino - Kuvani morski jež u sosu

Originalni tekst:
Aliter in echino: piper, costum modice, mentam siccam, mulsum, liquamen, spicam Indicam et folium.

Sastojci:
15 morskih ježeva

Za sos:
1 kašičica mlevenog crnog bibera
1/2 kašičice buhača, sitno seckano (treba biti oprezan u primeni buhača, najbolje je izbaciti ga iz recepta)
1 list suvog lovora, mrvljeno
1 kašičica suve nane, mrvljeno
250 ml mulsuma (mešavina vina i meda)
250 ml liquamena
1 kašičica narda - Nard (Nardostachys jatamansi) – aromatična biljka s malim lišćem i crveno-ljubičastim cvetovima. Često se koristi u uljima za aromaterapiju.

Priprema:
Počnite sa sosom. Pomešajte sve navedene sastojke i stavite da se kuvaju, pustite da provri, a zatim smanjite temperaturu da se sos krčka.
Sada pripremite morske ježeve. Jestivi delovi su zapravo pet polnih žlezda, odnosno koral i tečnost koja ih okružuje i oni se nalaze na donjoj strani životinje u blizini usta (sekciju bez bodlji). Za pripremu morskih ježeva makazama odseći gornju polovinu ljuske, počevši od mekane oblasti gde nema bodlji. Bacite poklopac, zatim izvadite i bacite organe za varenje. Kašičicom pažljivo izvaditi jestive žlezde, a zatim sačuvajte i procedite tečnost iz morskih ježeva. Sačuvajte ljuske da bi ih koristili kao posude u kojima će se služiti jelo.
Dodajte jestive žlezde i tečnost u sos. Dovedite do ključanja, smanjiti temperaturu i ostaviti da se krčka još 5 minuta. Stavite smesu u pripremljene ljuske i poslužite.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Morski ježevi su klasa životinja iz tipa bodljokožaca (lat. Echinodermata). Poznato je oko 800 vrsta morskih ježeva. Većina vrsta kreće se cevastim nožicama, koje se izbacuju kroz male otvore na ljušturi. Neke vrste hodaju i na bodljama. Bodlje su im veoma čvrste i šiljate i neki morski ježevi se služe njima da bi rili po pesku ili čak u steni. Dužina bodlji je raznolika; neki imaju bodlje znatno duže od tela i pomoću njih se, kao na štakama, kreću po podlozi; i u onih koji se zarivaju u podlogu bodlje su veoma kratke. Neki morski ježevi imaju otrovne bodlje. Skelet je bolje razvijen nego kod zvezda. Sastoji se iz međusobno spojenih krečnjačkih pločica i potpuno obuhvata telo u obliku pancira. Samo oko usnog  i analnog otvora nema skeletnih elemenata, pa su te oblasti mekane. Sve pločice pancira nose brojna ispupčenja sa kojima su pokretno zglobljene bodlje. Osim bodlji, postoje i male štipaljke koje služe za čišćenje tela; neke su snabdevene otrovnom žlezdom i imaju zaštitnu ulogu. Ježevi se odlikuju i jednim specifičnim, interesantnim skeletnim aparatom - Aristotelovom lampom, koja okružuje usni otvor i služi za struganje algi ili za sitnjenje hrane. Usta im se nalaze sa trbušne strane, na sredini i imaju 5 zuba, a kod vrsta u kojih je radijalna simetrija poremećena pomerena su unapred. Crevo obrazuje jednu ili dve petlje, izdiže se naviše i završava analnim otvorom na gornjoj strani. Disanje se vrši preko kožnih škrga, razgranatih izraštaja telesnog zida smeštenih na ivici okolousne membrane. Morski ježevi su odvojenih polova.





Buhač (lat. Pyrethrum cinerariaefolium) autohtona je biljka iz porodice glavočika, važna kao izvor prirodnog insekticida Piretrina, iz porodice Asteraceae. Buhač je višegodišnja polužbunasta zeljasta biljka poreklom sa Mediterana i Balkanskog poluostrva. Narodni nazivi: buvač, divlja barutica, buvarica, buvara, brminja, matrikolda, buhač, krizantema, divlja barutica. Latinski naziv Pyrethrum cinerariaefolium Trev. potiče od imena sastojka piretroida koji ima jako antiinsekticidno dejstvo, a narodni jer se upotrebljava kao provereno sredstvo u borbi protiv buva i drugih insekata. U biobaštovanstvu buhač je veoma cenjena biljka, jer ima repelentno dejstvo na mnoge štetne insekte. Svojim mirisom odbija štetočine pa je poželjno saditi je na mesto gde se planira proizvodnja kupusnjača, rotkve, rotkvice, salate, spanaća i blitve. Kako je višegodišnja vrsta, najbolje je saditi je duž leja ili na obodu bašte.


Pročitajte više >>                                                                << Vratite nazad

Antička kuhinja: In echino - Kuvani morski jež u sosu

Originalni tekst:
In echino: accipies pultarium novum, oleum modicum, liquamen, vinum dulce, piper minutum. Facies ut ferveat. Cum ferbuerit, in singulos echinos mittes, agitabis, ter bulliat. Cum coxeris, piper asparges et inferes.

Sastojci:
15 morskih ježeva

Za sos:
1 kašičica mlevenog crnog bibera
250 ml liquamena
250 ml belog vina
2 kašike maslinovog ulja

Priprema:
Počnite sa sosom. Pomešajte sve navedene sastojke i stavite da se kuvaju, pustite da provri, a zatim smanjite temperaturu da se sos krčka.
Sada pripremite morske ježeve. Jestivi delovi su zapravo pet polnih žlezda, odnosno koral i tečnost koja ih okružuje i oni se nalaze na donjoj strani životinje u blizini usta (sekciju bez bodlji). Za pripremu morskih ježeva makazama odseći gornju polovinu ljuske, počevši od mekane oblasti gde nema bodlji. Bacite poklopac, zatim izvadite i bacite organe za varenje. Kašičicom pažljivo izvaditi jestive žlezde, a zatim sačuvajte i procedite tečnost iz morskih ježeva. Sačuvajte ljuske da bi ih koristili kao posude u kojima će se služiti jelo.
Dodajte jestive žlezde i tečnost u sos. Dovedite do ključanja, smanjiti temperaturu i ostaviti da se krčka još 5 minuta, postupak dovođenja do ključanja ponovite još jednom.
Stavite smesu u pripremljene ljuske, pobiberite i poslužite.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Morski ježevi su klasa životinja iz tipa bodljokožaca (lat. Echinodermata). Poznato je oko 800 vrsta morskih ježeva. Većina vrsta kreće se cevastim nožicama, koje se izbacuju kroz male otvore na ljušturi. Neke vrste hodaju i na bodljama. Bodlje su im veoma čvrste i šiljate i neki morski ježevi se služe njima da bi rili po pesku ili čak u steni. Dužina bodlji je raznolika; neki imaju bodlje znatno duže od tela i pomoću njih se, kao na štakama, kreću po podlozi; i u onih koji se zarivaju u podlogu bodlje su veoma kratke. Neki morski ježevi imaju otrovne bodlje. Skelet je bolje razvijen nego kod zvezda. Sastoji se iz međusobno spojenih krečnjačkih pločica i potpuno obuhvata telo u obliku pancira. Samo oko usnog  i analnog otvora nema skeletnih elemenata, pa su te oblasti mekane. Sve pločice pancira nose brojna ispupčenja sa kojima su pokretno zglobljene bodlje. Osim bodlji, postoje i male štipaljke koje služe za čišćenje tela; neke su snabdevene otrovnom žlezdom i imaju zaštitnu ulogu. Ježevi se odlikuju i jednim specifičnim, interesantnim skeletnim aparatom - Aristotelovom lampom, koja okružuje usni otvor i služi za struganje algi ili za sitnjenje hrane. Usta im se nalaze sa trbušne strane, na sredini i imaju 5 zuba, a kod vrsta u kojih je radijalna simetrija poremećena pomerena su unapred. Crevo obrazuje jednu ili dve petlje, izdiže se naviše i završava analnim otvorom na gornjoj strani. Disanje se vrši preko kožnih škrga, razgranatih izraštaja telesnog zida smeštenih na ivici okolousne membrane. Morski ježevi su odvojenih polova.





Klasični kuvar antike je "De re coquinaria" ili "O umetnosti kuvanja". Autor je Markus Gavijus Apicijus, koji je živeo u doba cara Tiberija u prvom veku naše ere. Knjiga ima 10 glava i sadrži oko 500 recepata koje je Apicijus sakupio iz prošlih vekova i recepata koje je sam osmislio.
Apicius je tokom svog života (42 g.p.n.e. - 37 g.n.e.) postao legenda. on je uradio nešto što je jedinstveno u ono vreme; on je bio jedan od osnivača gastronomije.
Plinije opisuje Apicijusa kao "najvećeg trošadžiju koga je svet ikada video". Izgleda da je bio u pravu, jer je Apicijeva umetnost kuvanja prepuna neobičnih recepata od punjenog papagaja do flaminga sa biberom ali i takvih koje mi i u današnje vreme rado jedemo.
Kako je Apicijev život bio ekstravagantaan, tako je i njegova smrt do danas predmet svakojakih rasprava. Kada je potrošio 100 miliona sestercija iz državne kase za pripremanje svojih recepata za cara, kada je potrošio sve poreske pare i lično se zadužio, napravio je bilans i izračunao je da će mu ostati "samo" 10 miliona sestercija za život, što je za njega bilo nezamislivo (1 sesterc = 1 evro). Iz straha da neće imati šta da jede i da će umreti od gladi, uzeo je otrov i u strašnim mukama umro.


Pročitajte više >>                                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ius in cornutam - Riba sa roštilja

Originalni tekst:
Ius in cornutam: piper, ligusticum, origanum, cepam, uvam passam enucleatam, vinum, mel, acetum, liquamen, oleum, et coques.

Sastojci:
1 - 1,5 kg pečenih odrezaka ribe bilo koje vrste

Za sos:
1 kašičica mlevenog bibera
1 kašičica prženog semena selena
1 kašika origana, sitno seckano
1 glavica crnog luka, sitno seckano
4 kašike suvog grožđa, sitno seckano
200 ml belog vina
1 kašičica meda
100 ml vinskog sirćeta
100 ml liquamena
200 ml maslinovog ulja

Priprema:
Pomešati sve sastojke i staviti da se kuvaju 5 minuta. Sos se služi uz ribu sa roštilja.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Suvo grožđe se proizvodi još od antičkog vremena i može se jesti sirovo, koristiti u kuvanju i za vrenje. Potiče od francuske reči raisin, koja potiče od latinske reči racemus, što u grubom prevodu znači "gomila grožđa". Suvo grožđe sadrži i do 72% šećera (fruktoza i glukoza). Sadrže 3% proteina i 3,7%-6,8% vlakna. Suvo grožđe, isto kao i nektarina i suve šljive, sadrži dosta antioksidanta, ali imaju manje Vitamina C od običnog, svežeg grožđa. Sadrže vrlo malo natrijuma i nemaju holesterola. Korisno je kod oboljenja creva i bubrega, kao i kod oboljenja mokraćne bešike. Suvo grožđe dobro pročišćava i pomaže kod oboljenja žuči. Sadrži polifenole i fitonutritijente koji imaju snažno antioksidantsko delovanje i koji štite oči od degenerativnih promena, makularne degeneracije i katarakte, ali i sprečavaju slabljenje vida. Pored toga, suvo grožđe u svom sastavu ima veliku količinu vitamina A, beta-akrotena i akrotenoida, koji, takođe, igraju važnu ulogu u očuvanju očiju. Pokazalo se da oleanska kiselina iz suvog grožđa suzbija rast bakterija odgovornih za nastanak karijesa i bolesti desni pre svega zato što obiluju fruktozom i glukozom, a ne saharozom koja je glavni krivac za obolenja usne duplje. Suvo grožđe podstiče apsorpciju vitamina i minerala iz ostalih namirnica koje se unose tokom dana i time doprinose jačanju imunog sistema.





Klasični kuvar antike je "De re coquinaria" ili "O umetnosti kuvanja". Autor je Markus Gavijus Apicijus, koji je živeo u doba cara Tiberija u prvom veku naše ere. Knjiga ima 10 glava i sadrži oko 500 recepata koje je Apicijus sakupio iz prošlih vekova i recepata koje je sam osmislio.
Apicius je tokom svog života (42 g.p.n.e. - 37 g.n.e.) postao legenda. on je uradio nešto što je jedinstveno u ono vreme; on je bio jedan od osnivača gastronomije.
Plinije opisuje Apicijusa kao "najvećeg trošadžiju koga je svet ikada video". Izgleda da je bio u pravu, jer je Apicijeva umetnost kuvanja prepuna neobičnih recepata od punjenog papagaja do flaminga sa biberom ali i takvih koje mi i u današnje vreme rado jedemo.
Kako je Apicijev život bio ekstravagantaan, tako je i njegova smrt do danas predmet svakojakih rasprava. Kada je potrošio 100 miliona sestercija iz državne kase za pripremanje svojih recepata za cara, kada je potrošio sve poreske pare i lično se zadužio, napravio je bilans i izračunao je da će mu ostati "samo" 10 miliona sestercija za život, što je za njega bilo nezamislivo (1 sesterc = 1 evro). Iz straha da neće imati šta da jede i da će umreti od gladi, uzeo je otrov i u strašnim mukama umro.


Pročitajte više >>                                                                      << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ius in gongro asso - Riba sa roštilja

Originalni tekst:
Ius in gongro asso: piper, ligusticum, cuminum frictum, origanum, cepam siccam, ovorum vitella cocta, vinum, mulsum, acetum, liquamen, defritum, et coques.

Sastojci:
1 -1,5 kg pečenih odrezaka ribe bilo koje vrste

Za sos:
1 kašičica mlevenog bibera
1/2 kašike selena, sitno seckano
1 kašičica prženog semena kumina
1 kašika origana, sitno seckano
1 glavica crnog luka, sitno seckano
2 tvrdo kuvana žumanca, pasirana
200 ml belog vina
1 kašičica meda
200 ml mulsuma (mešavina vina i meda)
50 ml vinskog sirćeta
100 ml liquamena
100 ml defrituma

Priprema:
Pomešati sve sastojke i staviti da se kuvaju 5 minuta. Sos se služi uz ribu sa roštilja.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Crni luk (crveni luk, luk) (lat.Allium cepa) je dvogodišnja zeljasta biljka iz roda Allium. Uzgaja se kao povrće koje se koristi u ljudskoj ishrani za pripremu raznih salata i kao začin. To je zeljasta dvogodišnja biljka iz porodice ljiljana poreklom iz južne Azije, ali se i danas gaji širom sveta. Spada među najotpornije i najstarije vrste baštenskog povrća. Luk sadrži enzim alliinazu i aminokiselinu izoalliin, koji sadrži sumpor, a oba spoja se raspadaju u nagrizajući propantial-S-oksid. Kada ovaj spoj dospe u oči, nadražuje očne nerve, te izazivaju lučenje suznih žlezda. Crni luk se koristi sirov ili kuvan, ali i kao dodatak jelima. U ishrani se koristi dok je mlad, u proleće, listovi i lukovica, a u ostalim periodima lukovica. Poznate sorte luka su: arpadžik, mladi luk, slatki luk, španski luk, vlašac i žuti luk.  U našoj narodnoj medicini crni luk se smatra univerzalnim lekom za ishranu, ali i za obloge na koži i deluje na organizam slično kao i beli luk. Crni luk ima dezinfekciono, antibakterijsko i fungicidno dejstvo. Sulforna jedinjenja sprečavaju zgrušavanje i stvaranje grumenova trombocita. Sulforna jedinjenja snižavaju nivo holesterola i triglicerida u krvi i poboljšavaju funkcionisanje ćelijske membrane crvenih krvnih zrnaca. Studije su pokazale da crni luk može pomoći u povećanju gustine kostiju i može biti od koristi ženama u menopauzi koje gube gustinu kostiju. Žene koje su prošle kroz menopauzu svakodnevnim jedenjem crnog luka smanjiće rizik od lomljenja kuka. Antioksidanti koji se nalaze u njemu bore se protiv zapaljenja sprečavajući oksidaciju masnih kiselina u telu. Kada imate niži nivo oksidisanih masnih kiselina, telo proizvodi manje molekula koji su odgovorni za zapaljenja. Dokazano je da crni luk snižava rizik od oboljevanja od nekih vrsta raka, čak i kada se konzumira umereno. Luk smanjuje rizik od raka debeleog creva i raka jajnika. Luk ima svojstva da poboljša balans šećera u krvi i da spreči bakterijske infekcije. Osim toga, crni luk deluje i kao diuretik (podstiče izbacivanje mokraće), pogotovo u kombinaciji sa peršunom i celerom.





Crni luk potiče iz zapadne i srednje Azije, verovatno iz današnjeg Avganistana. On je jedna od najstarijih biljaka koje su ljudi počeli uzgajati, pre više od 5000 godina. Upotrebljavali su ga kao lekovitu i začinsku biljku. U starom Egiptu tokom izgradnje piramida koristio se kao sredstvo plaćanja, a pronađen je i u grobnici faraona Tutankhamona. Stari Egipćani su obožavali crni luk. Za njih je glavica crnog luka predstavljala, zbog svoje slojevitosti, simbol večnosti. Priča kaže da su se i zakletve polagale u to doba, sa rukom položenom na glavicu crnog luka. Od svih namirnica, koje su predstavljene na egipatskim slikama u piramidama, luk je uz hleb najzastpuljeniji. Spomenut je i u Hamurabijevom zakoniku. Stari Grci su imali izreku za sportiste koji su učestvovali na Olimpijskim igrama, glavica crnog luka pred trku, donosi pobedu. Turska legenda ima objašnjenje zašto beli i crni luk imaju tako snažan miris: Kada je šejtan (đavo) izbačen iz raja, na mestu na kome je njegovo desno stopalo dodirnulo zemlju iznikao je crni luk a gde je dodirnuo levim stopalom, beli luk.


Pročitajte više >>                                                                 << Vratite nazad

Antička kuhinja: In torpedine elixa - Kuvana drhtulja u hladnom sosu

Originalni tekst:
In torpedine elixa: piper, ligusticum, petroselinum, mentam, origanum, ovi medium, mel, liquamen, passum, vinum, oleum. Si voles, addes sinape, acetum. Si calidum volueris, uvam passam addes.

Sastojci:
1 kuvana drhtulja

Za sos:
1 kašičica mlevenog bibera
1 kašičica semena selena, mleveno
1 kašika peršuna, sitno seckano
1 kašika nane, sitno seckano
1 kašika suvog origana, izmrvljeno
1 jaje
1 kašičica meda
1 kašika liquamena
1 kašika passuma
1 kašika crnog vina
2 kašike maslinovog ulja
1 kašičica senfa
1 kašika vinskog sirćeta

Priprema:
Priprema ovog sosa je jednostavna, dovoljno je pomešati navedene sastojke i poslužiti uz kuvanu drhtulju. Zavisno od ukusa možete dodati senf i sirće, ako više preferirate senf onda ga prethodno pomešajte sa passumom.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Drhtulje (Torpedinidae) su porodica raža, riba sa hrskavičavim skeletom (rušljoribe). Telo ovih riba dobija okruglast oblik zahvaljujući grudnim perajima koja obuhvataju i glavu. Koža im je gola i ne sadrži bodlje. Leđna i repno peraje su dobro razvijeni. Rep je mesnat i vretenastog oblika. Zubi su mali i šiljati. Poseduju električne organe koji se nalazi sa obe strane glave i proizvodi jake udare pa se zbog toga nazivaju i električne raže. Električni udari, koji mogu biti do 50 V dovoljni su da ošamute i plen veći nego što je sama drhtulja.
Strujni udar koji proizvodi raža drhtulja za čoveka je neprijatan, ali su ga u starom Rimu lekari koristili za lečenje glavobolje, reume i drugog. Bolesnici su prislanjali ove ribe na slepoočnice ili su po njima hodali, primajući pritom električne udare. Nije poznato koliko je ovakvo lečenje bilo uspešno, ali je sigurno da nije bilo nimalo prijatno.





Senf
Postoji nekoliko različitih verzija priča o poreklu senfa. Još su stari Grci začinjavali jelo crnom i belom slačicom, ali tek su Rimljani napravili prvi senf kakav danas poznajemo. U istoriji se spominje Plinije Stariji koji je, pre oko dve hiljade godina, pomešao belu i crnu slačicu sa vinskim sirćetom ili u drugom slučaju sa nefermentisaninim sokom od grožđa, maslinovim uljem i medom i dobio preliv za sve vrste mesa koje je tada činilo glavnu hranu rimskih velikaša. Novi proizvod je okarakterisan kao "mustus" i "ardus" što na latinskom znači "ono što peče" ili vatreno. Spajanjem ove dve reči je nastala reč "mustard" koja u većini jezika označava senf. Od kraja četvrtog veka, rimski kuvari su senfu dodavali biber, kim, lovor, mirođiju, celer, majčinu dišicu, origano, luk, med, sirće i ulje te njime pre pečenja, premazivali meso najčešće svinjetinu. Rimljani su ovaj namaz počeli izvoziti u Galiju i širu regiju. Monasi iz Pariza već od 10 veka pripremaju senf po svom receptu.
Biljka slačica vodi poreklo iz Indije, a poznavali su je čak i stari Egipćani, kao i njeno dejstvo na otvaranje apetita. Kod Grka i Rimljana korišćen je kao sredstvo za konzervisanje. U 15.-tom veku senf je ušao i u kuhinje evropskih dvorova i palata.
Senf je kroz istoriju bio povezan i sa ratovima. Pred napad Aleksandra Velikog na Persiju, u IV. veku pre nove ere, ispred suprotstavljenih vojski su se sastale vojskovođe - Darije i Aleksandar Veliki. Darije je odvraćao Aleksandra od napada na Persiju prosuvši pred njim kesu punu susama. To je označavalo brojnost persijske vojske. Aleksandar je odgovorio tako što je prosuo kesu punu crne i bele slačice želeći da pokaže kako je njegova vojska još brojnija ali da je jaka i vrlo ljuta. Do bitke je došlo a završena je potpunim porazom persijske vojske i uništenjem njihove države. Oduvek se senf smatrao izvorom zdravlja i snage. Zabeleženo je da su stari Germani rane zadobijene u bitkama čistili mešavinom samlevene bele i crne slačice, najčešće pomešane sa renom. Prva industrijska proizvodnja senfa je počela još u 13.-tom veku u francuskom gradiću Dižon, koji je i dan-danas najpoznatiji grad na svetu po proizvodnji senfa.


Pročitajte više >>                                                                << Vratite nazad

Antička kuhinja: In torpedine - Kuvana drhtulja u sosu

Originalni tekst:
In torpedine: teritur piper, ruta, cepula arida, mel, liquamen, passum, vinum modice, olei boni guttas. Cum bullire coeperit, amulo obligas.

Sastojci:
1 kuvana drhtulja

Za sos:
1 kašičica mlevenog bibera
1 kašičica rue, sitno seckano
1 glavica crnog luka, sitno seckano
1 kašičica meda
1 kašika liquamena
100 ml passuma
100 ml crnog vina
200 ml maslinovog ulja
1 kašika pšeničnog skroba

Priprema:
Pomešati sve sastojke i staviti da se kuvaju. Pre nego što će sos proključati dodati skrob da se sos veže i zgusne. Sos služiti posebno uz kuvanu drhtulju.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Drhtulje (Torpedinidae) su porodica raža, riba sa hrskavičavim skeletom (rušljoribe). Telo ovih riba dobija okruglast oblik zahvaljujući grudnim perajima koja obuhvataju i glavu. Koža im je gola i ne sadrži bodlje. Leđna i repno peraje su dobro razvijeni. Rep je mesnat i vretenastog oblika. Zubi su mali i šiljati. Poseduju električne organe koji se nalazi sa obe strane glave i proizvodi jake udare pa se zbog toga nazivaju i električne raže. Električni udari, koji mogu biti do 50 V dovoljni su da ošamute i plen veći nego što je sama drhtulja.
Strujni udar koji proizvodi raža drhtulja za čoveka je neprijatan, ali su ga u starom Rimu lekari koristili za lečenje glavobolje, reume i drugog. Bolesnici su prislanjali ove ribe na slepoočnice ili su po njima hodali, primajući pritom električne udare. Nije poznato koliko je ovakvo lečenje bilo uspešno, ali je sigurno da nije bilo nimalo prijatno.

Rua, ruta ili rutvica, ruda (lat. Ruta graveolens) je zimzeleni polugrm, s raspodeljenim sivo-zelenim listovima i zelenkasto-žutim cvetovima (leti). Ruta je bila u narodnoj medicini, jedna od najčešće korištenih biljaka. Sa listovima ljutog ukusa aromatiziramo salate, umake i mekane sireve.

Ruta je poreklom iz južnih zemalja Evrope. Ruta je igrala veliku ulogu kod starih Egipćana; Grci i Rimljani su je cenili kao svetu biljku i kao začin. Spominje je i Hipokrat.

U kulinarstvu se zbog jake arome listići upotrebljavaju u vrlo malim količinama. Ruta ima jaku mirođijsku aromu i jak ukus, te se kao začin koristi retko i u malim količinama za začinavanje zelenih salata, jela od sira i ovčetine, kao i dodatak namazima, umacima, marinadama, i za meso divljači. Dodaje se vinima kako bi dobila ukus po muskantnom vinu, kao i rakijama.


Pročitajte više >>                                                                      << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ius in anguillam - Kuvana ili pečena jegulja u sosu

Originalni tekst:
Ius in anguillam: piper, ligusticum, rhus Syriacum, mentam siccam, rutae bacas, ovorum vitella cocta, mulsum, acetum, liquamen, oleum. Coques.

Sastojci:
1 kg kuvanih ili pečenih odrezaka jegulje

Za sos:
1 kašičica mlevenog bibera
1 kašičica mlevenog semena selena
1 kašičica mlevenog semena celera
1 kašika mrvljene suve nane, sitno seckano
1 kašičica sirijskog ruja
1 kašika bobica rue
2 kuvana žumanca
100 ml mulsuma (mešavina vina i meda)
1 kašika vinskog sirćeta
4 kašike liquamena
250 ml maslinovog ulja
voda

Priprema:
Pomešajte sve sastojke, stavite da se kuvaju 15 minuta i poslužite odvojeno kao sos za kuvanu ili pečenu jegulju.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Jegulja (lat. Anguillidae, Anguilla anguilla) je porodica riba sa koštanim skeletom (košljoribe) i savitljivim perajima (mekoperke). Imaju zmijoliko telo na kome su trbušna peraja redukovana, a koža glatka, ljigava i pokrivena veoma sitnim cikloidnim krljuštima. Kod nekih vrsta krljušti ne postoje. Leđno i analno peraje su vrlo dugački i prelaze u repno peraje. Sve jegulje imaju otrovnu krv koja na temperaturi od 80°C gubi svoju toksičnost. Živi u slivovima Baltičkog, Sredozemnog i Severnog mora. Retko se nalazi u crnomorskom slivu. Evropska jegulja naseljava Evropu duž obale Atlantskog okeana, Mediteranskog, Azovskog i Crnog mora. Ženke odlaze u gornje tokove, a mužjaci ostaju u slatkastim - bočatnim vodama na ušću. Ženke su u stanju da u potrazi za hranom migriraju i do 1.000 metara nadmorske visine. Pored reka, jegulja rado nastanjuje manja jezera, kanale i potoke. Jegulja je stalno u zasedi, u očekivanju mogućeg obroka, pa samim tim se skriva na tamnim mestima - dno sa stenovitim odronima, stare konstrukcije, nosači i stubovi mostova, u potopljenim stablima i drveću, u šupljinama strmih obala, u zapletenom korenju. Njena aktivnost počinje pred sumrak, i traje sve do jutra. Izuzetak su oblačni i kišni prolećni i jesenji dani dani kada poraste vodostaj ili letnje oluje zamute vodu. Rečna jegulja je prolazna riba, jer ne provodi ceo život u slatkoj vodi, mada postoji razlika između jegulje i tzv. prolaznih riba. Te druge odrastaju u moru, a u slatke vode dolaze da se izmreste, a jegulja, raste i razvija se u slatkoj vodi, a u more odlazi da se izmresti i na tom putu savladava teške prepreke kako bi dospela u more. Nauka još uvek otkriva kako jegulja uspeva da prebrodi sve prepreke, pa čak i one koje ni lososi ne mogu. Mogu da se kreću po močvarnim oblastima zahvaljujući disanju preko kože, čime usvajaju polovinu potrebnog kiseonika. Uprkos nekim verovanjima, ne mogu da prelaze veća rastojanja na suvom. U zimskom periodu jegulja se zavlači i do 40 centimetara dubine u mulj. Voli vodene površine obrasle trskom i drugim vodenim biljem, naseljava reke sa muljevitim - glinastim dnom, a izbegava reke i jezera sa kamenitim ili peščanim dnom. Danju jegulja miruje u mulju, a noću polazi u potragu za hranom, a u stanju je i da za jedan dan pređe 20 do 40 kilometara. Može se reći da jegulja nije probirljiva kad je u pitanju hrana, jer ona jede sve: ribe, rečne rakove, vodene puževe, crve, vodene i kopnene insekte. Evropska jegulja se koristi kao hrana, mada pošto na prvi pogled liči na zmiju, u nekim se krajevima i ne koristi kao hrana, jer je ne smatraju ribom. Nedavna istraživanja DNK strukture jegulja pokazala su da postoje razlike kod jegulja iz pojedinih područja Evrope, tj. da postoji selektivno razmnožavanje među jeguljama iste vrste, ali različitog područja prebivanja. Jegulja u zatočeništvu kao i jegulje zarobljene u odvojenim vodenim tokovima nikada neće preći u polno zrelu fazu, celi život će ostati kao jedinke koje se hrane. Energetska vrednost 100g svežeg mesa jegulje je 237 kcal/ 991 kj, ima 14,6g proteina, ugljenohidrata 0,7g i 19,6g masti.





Celer (lat. Apium graveolens) je dvogodišnja zeljasta biljka iz familije štitonoša (Apiaceae). Raste samoniklo na vlažnim livadama, močvarnim mestima i priobalnom području, pored bara i izvorišta, kao i na slanom tlu. Može se naći od Britanskih ostrva do Sredozemlja, a ima ga i u severnoj Africi i Aziji, sve do Indije. Uzgaja se i u baštama. Raste do 1 metra visine, s mesnatim i vretenastim korenom, koji ponekad može biti i gomoljast. Stabljika mu je razgranata. Tamnozeleni i sjajni listovi, dužine 3-6 cm i 2-4 cm širine, su veliki i perasto razdeljeni, dok su listići klinastog oblika, gore urezani i nazubljeni. Kuglasti plod je rebrast i 2-3 mm u prečniku.
Raste od Azije do severne Afrike, preko Sredozemlja do Evrope i Engleske, a kao divlja samonikla biljka bio je poznat još u pradavna vremena, koja raste na obalama, vlažnim i močvarnim područjima. Kao venac se nosio na pogrebnim svečanostima u starom Egiptu i nađen je u grobnicama faraona. Poznat još Starim Grcima, celer se može naći u naslagama iz 9. veka p. n. e. kod Kastanasa, kao i iz 7. veka p. n. e. kod Heraiona na Samosu. U Homerovoj Ilijadi Mirmidonovi konji pasu divlji celer koji raste u močvarama Troje, a u Odiseji se pominju livade ljubičica i divljeg celera koje okružuju Kalipsinu pećinu. Starim Grcima je bio najomiljenije cveće za grob i žalost. Hipokrat ga je preporučivao svima koji imaju slabe živce. Za celer se smatra da je nikao iz krvi Kadmilosa, božanstva koje se slavi na Samotraki, Lemnosu i Tebi. Mirisna aroma tamna boja lišća podstakla je povezanost sa kultom smrti. U staroj Grčkoj listovi celera su korišćeni za vence za pokojnika, kao i za pobednika na istmijskim igrama, gde su kasnije venci celera zamenjeni krunama od bora. Prema Pliniju starijem (Poznavanje prirode XIX, XLVI), pobednik svetog takmičenja kod Nemeje takođe je nosio venac od celera. Kod starih Rimljana bio je simbol smrti i za nekoga na umoru govorili bi: "Apio indiget" (preostaje mu samo celer).
Francuski fitoterapeut Maurice Mességué je u svojim knjigama o lekovitom povrću i bilju naveo stare narodne izreke: "Kad bi žena samo znala kako će joj muž biti snažan ako jede puno celera, išla bi i na kraj sveta da mu ga nabavi" i "Kad bi muž znao pravi učinak celera, zasejao bi njime celi vrt". A narodna uzrečica glasi: "Ko na srcu ima feler, treba uvek jesti celer". Također je i popularan u tradicionalnoj kineskoj medicini koja ga preporučuje za snižavanje krvnog pritiska. Od 16. veka počinje uzgoj kao kultivisane biljke i danas se nalazi u gotovo svakom vrtu, a kod današnjih Grka celer je simbol sreće i veselja, dok su Francuzi oduvek uživali u njemu hvaleći ga uzrečicom: "Ne treba se plašiti mukotrpnog puta do Rima radi ljubavi i celera".
Energetska vrednost 100 g celera (koren sa lišćem) je mala - iznosi 14 kcal / 59 kJ. Od toga je 0,69 % proteina, 2,97 % ugljenohidrata i 0,17 % masti. Izvrstan je izvor vitamina K (29,3 μg, što čini 29 % preporučenog dnevnog unosa) i dijetalnih vlakana (1,6 g/14 kcal ili 11,5 g/100 kcal, preporuke su 3 g/100 kcal), a ostale potrebne minerale vitamine sadrži u malim količinama. Na našem podneblju celer se osim za poboljšanje zdravlja često koristi i kao afrofizijak. Naime, koren ove biljke ima specifičan poseban miris. Upravo zbog visokog sazdržaja eteričnih ulja celer deluje antibakterijski i antimikotički. Delotvoran je u lečenju astme, promuklosti, reume, zbog visokog sadržaja natrijuma, gihta, mokraćnih puteva, bubrega, nervnih oboljenja. Poboljšava krvnu sliku i cirkulaciju, apetit, a uklanja smetnje kod varenja. Acetileniks, jedan od njegovih sastojaka, zaustavlja umnožavanje ćelija raka. Inače lekoviti sastojci najbolje ostaju očuvani u sveže isceđenom soku sirovog korena, listova i stabljike, zbog čega se posebno preporučuje trudnicama i deci. Sirovi celer je veoma delotvoran sastojak ishrane kod kožnih oboljenja. Preporučuje se i osobama koje imaju kamen u bubregu ili mokraćnoj bešici, zato što je dobar diuretik.





Ruj (Rhus coriaria L.), većina smatra da ime roda dolazi od grčke reči ρχυσ = drvo za štavljenje. Drugi navode da je od grčkog ρχεο = kapati, što biva kada se kora zaseče ili od keltskog rhudd = crven, zbog boje ploda. Ime vrste potiče od latinske reči corium = koža. Pored imena u naslovu sreću se i: jelenov rog, redak, roj, kordovanski ruj, rujevina, sumak, čreslo, šmak. Ruj je grmolika biljka koja raste u zemljama Bliskog istoka, njeni plodovi su crvene bobice koje se suše te melju u prah koji se koristi kao začin. Iako retko, bobice se čak prodaju i cele. Mleveni ruj je pomalo kiselkastog ukusa, nalik limunu, ali puno više izbalansiran i manje kiseo. Samo mali prstohvat ruja svakom jelu daće neodoljivu crvenu boju i svežu ukusnu notu. Ruj se dugi niz vekova koristi kao začin u mnogim kuhinjama Evrope i bio je veoma popularan sve dok Rimljani nisu otkrili limun. Istraživanja su pokazala da pored divne boje i osvežavajuće arome, ruj ima i mnoga lekvita svojstva, antigljivična, antivirusna, antioksidantska i antiupalna. Sadrži veoma zavidne količine vitamina C, proteine, vlakna i minerale poput kalijuma, kalcijuma, magnezijuma i fosfora. Ova biljka i začin ima snažna diuretska svojstva i koristio se kao lek za lošu probavu. Pored toga poznata je njegova upotreba za smanjanje povišene temperature, za lečenje artritisa, kožnih upala te respiratornih problema kao što su bronhitis, prehlada i grip. Istraživanja sprovedena u Nemačkoj pokazala su da ruj ima snažno delovanje u borbi protiv gljivičnih obolenja i nalazi se u mnogim kremama i lekovima namenjenim za lečenje gljivica. Istraživanja su takođe potvrdila da je ruj veoma efektan kad je u pitanju hiperglihemija, dijabetes i gojaznost.


Pročitajte više >>                                                                  << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ius in anguilla - Kuvana ili pečena jegulja u sosu

Originalni tekst:
Ius in anguilla: piper, ligusticum, apii semen, anethum, rhus Syriacum, caryotam, mel, acetum, liquamen, oleum, sinape et defritum.

Sastojci:
1 kg kuvanih ili pečenih odrezaka jegulje

Za sos:
1 kašičica mlevenog bibera
1 kašičica mlevenog semena selena
1 kašičica mlevenog semena celera
1 kašika mirođije, sitno seckano
1 kašičica sirijskog ruja
2 urme, sitno seckane
1 kašičica meda
1 kašika vinskog sirćeta
4 kašike liquamena
1 kašika maslinovog ulja
1 kašičica senfa
1 kašika defrituma

Priprema:
Pomešajte sve sastojke i poslužite kao hladni sos za kuvanu ili pečenu jegulju.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Jegulja (lat. Anguillidae, Anguilla anguilla) je porodica riba sa koštanim skeletom (košljoribe) i savitljivim perajima (mekoperke). Imaju zmijoliko telo na kome su trbušna peraja redukovana, a koža glatka, ljigava i pokrivena veoma sitnim cikloidnim krljuštima. Kod nekih vrsta krljušti ne postoje. Leđno i analno peraje su vrlo dugački i prelaze u repno peraje. Sve jegulje imaju otrovnu krv koja na temperaturi od 80°C gubi svoju toksičnost. Živi u slivovima Baltičkog, Sredozemnog i Severnog mora. Retko se nalazi u crnomorskom slivu. Evropska jegulja naseljava Evropu duž obale Atlantskog okeana, Mediteranskog, Azovskog i Crnog mora. Ženke odlaze u gornje tokove, a mužjaci ostaju u slatkastim - bočatnim vodama na ušću. Ženke su u stanju da u potrazi za hranom migriraju i do 1.000 metara nadmorske visine. Pored reka, jegulja rado nastanjuje manja jezera, kanale i potoke. Jegulja je stalno u zasedi, u očekivanju mogućeg obroka, pa samim tim se skriva na tamnim mestima - dno sa stenovitim odronima, stare konstrukcije, nosači i stubovi mostova, u potopljenim stablima i drveću, u šupljinama strmih obala, u zapletenom korenju. Njena aktivnost počinje pred sumrak, i traje sve do jutra. Izuzetak su oblačni i kišni prolećni i jesenji dani dani kada poraste vodostaj ili letnje oluje zamute vodu. Rečna jegulja je prolazna riba, jer ne provodi ceo život u slatkoj vodi, mada postoji razlika između jegulje i tzv. prolaznih riba. Te druge odrastaju u moru, a u slatke vode dolaze da se izmreste, a jegulja, raste i razvija se u slatkoj vodi, a u more odlazi da se izmresti i na tom putu savladava teške prepreke kako bi dospela u more. Nauka još uvek otkriva kako jegulja uspeva da prebrodi sve prepreke, pa čak i one koje ni lososi ne mogu. Mogu da se kreću po močvarnim oblastima zahvaljujući disanju preko kože, čime usvajaju polovinu potrebnog kiseonika. Uprkos nekim verovanjima, ne mogu da prelaze veća rastojanja na suvom. U zimskom periodu jegulja se zavlači i do 40 centimetara dubine u mulj. Voli vodene površine obrasle trskom i drugim vodenim biljem, naseljava reke sa muljevitim - glinastim dnom, a izbegava reke i jezera sa kamenitim ili peščanim dnom. Danju jegulja miruje u mulju, a noću polazi u potragu za hranom, a u stanju je i da za jedan dan pređe 20 do 40 kilometara. Može se reći da jegulja nije probirljiva kad je u pitanju hrana, jer ona jede sve: ribe, rečne rakove, vodene puževe, crve, vodene i kopnene insekte. Evropska jegulja se koristi kao hrana, mada pošto na prvi pogled liči na zmiju, u nekim se krajevima i ne koristi kao hrana, jer je ne smatraju ribom. Nedavna istraživanja DNK strukture jegulja pokazala su da postoje razlike kod jegulja iz pojedinih područja Evrope, tj. da postoji selektivno razmnožavanje među jeguljama iste vrste, ali različitog područja prebivanja. Jegulja u zatočeništvu kao i jegulje zarobljene u odvojenim vodenim tokovima nikada neće preći u polno zrelu fazu, celi život će ostati kao jedinke koje se hrane. Energetska vrednost 100g svežeg mesa jegulje je 237 kcal/ 991 kj, ima 14,6g proteina, ugljenohidrata 0,7g i 19,6g masti.

Ruj (Rhus coriaria L.), većina smatra da ime roda dolazi od grčke reči ρχυσ = drvo za štavljenje. Drugi navode da je od grčkog ρχεο = kapati, što biva kada se kora zaseče ili od keltskog rhudd = crven, zbog boje ploda. Ime vrste potiče od latinske reči corium = koža. Pored imena u naslovu sreću se i: jelenov rog, redak, roj, kordovanski ruj, rujevina, sumak, čreslo, šmak. Ruj je grmolika biljka koja raste u zemljama Bliskog istoka, njeni plodovi su crvene bobice koje se suše te melju u prah koji se koristi kao začin. Iako retko, bobice se čak prodaju i cele. Mleveni ruj je pomalo kiselkastog ukusa, nalik limunu, ali puno više izbalansiran i manje kiseo. Samo mali prstohvat ruja svakom jelu daće neodoljivu crvenu boju i svežu ukusnu notu. Ruj se dugi niz vekova koristi kao začin u mnogim kuhinjama Evrope i bio je veoma popularan sve dok Rimljani nisu otkrili limun. Istraživanja su pokazala da pored divne boje i osvežavajuće arome, ruj ima i mnoga lekvita svojstva, antigljivična, antivirusna, antioksidantska i antiupalna. Sadrži veoma zavidne količine vitamina C, proteine, vlakna i minerale poput kalijuma, kalcijuma, magnezijuma i fosfora. Ova biljka i začin ima snažna diuretska svojstva i koristio se kao lek za lošu probavu. Pored toga poznata je njegova upotreba za smanjanje povišene temperature, za lečenje artritisa, kožnih upala te respiratornih problema kao što su bronhitis, prehlada i grip. Istraživanja sprovedena u Nemačkoj pokazala su da ruj ima snažno delovanje u borbi protiv gljivičnih obolenja i nalazi se u mnogim kremama i lekovima namenjenim za lečenje gljivica. Istraživanja su takođe potvrdila da je ruj veoma efektan kad je u pitanju hiperglihemija, dijabetes i gojaznost.


Pročitajte više >>                                                                  << Vratite nazad

Antička kuhinja: Murenam aut anguillas vel mullos sic facies - Kuvana murina ili jegulja i cipal u sosu

Originalni tekst:
Murenam aut anguillas vel mullos sic facies: Purgabis, componis in patinam diligenter. Adicies in mortario piper, ligusticum, origanum, mentam, cepam aridam, effundes vinum, acetabuli liquaminis dimidium, mellis tertiam partem, modice defritum ad cochleare. Debent autem hoc iure cooperiri, ut super cocturam supersit aliquid iuris.

Sastojci:
1 - 1,5 kg odrezaka murine ili jegulje i cipala
1 kašičica mlevenog crnog bibera
1 kašičica selena, sitno seckano
1 kašičica origana, sitno seckano
1 kašičica nane, sitno seckano
1 glavica crnog luka, sitno seckano
500 ml belog vina
200 ml liquamena
30 ml meda
1 kašika defrituma
voda

Priprema:
Pomešajte odreske sa svim ostalim navedenim sastojcima, stavite da se kuva i pustite da provri, zatim smanjite temperaturu i pustite da se krčka oko pola sata. U toku kuvanja odresci moraju stalno biti prekriveni sosom.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Murina (lat. Muraena helena) je riba, iako izgledom podseća na zmiju, iz porodice murine (Murenidae) sa koštanim skeletom (košljoriba) i nesavitljivim, koštanim žbicama u leđnom i analnom peraju (tvrdoperka). Opasna riba snažnog ugriza i otrovne krvi, zube nema samo u čeljustima, nego i na nepcu i u kostima ždrela, jedino što je otrovno kod murine je njena krv (ihtiohemotoksin) koji je termolabilan baš kao i kod jegulje. Boje je smeđe, žute ili belkaste. Po čitavom telu je tamnosmeđe do crno izmrljana. Može da naraste do 1,30 m u dužinu, a masa joj može biti i do 15 kg. Voli kamenita hridinasta dna gde pronalazi utočište u brojnim rupama i procepima. Sa takvih pozicija vreba žrtve koje munjevito napada hvatajući ubojitim zubima. Svoje boravište napušta samo noću kada ide u potragu za hranom. Živi na dubinama od 5 do 50 metara, ali se spušta i do 120 metara, a može se sresti i u samom plićaku. Mresti se u drugoj polovini leta i početkom jeseni. Energetska vrednost 100g svežeg mesa murine je 99 kcal/ 414 kj, 17,6g proteina i 2,7g masti.
Po legendi murina je ispuzala iz Hadova podzemnog mora te je sa sobom ponela zlo mračnih dubina i prosula ga svetom, inače je direktan potomak Meduze te je zapravo jedna od njenih zmijskih vlasi koja je otpala sa temena čudovišta u trenutku kad joj je Persej odrubio glavu. Po drugoj legendi ta ukusna riba zloćudnog izgleda zapravo je jedna od Harpija, koja se preobrazila u ovu stanovnicu mora kojoj niko ne može umaknuti kad ga dohvate njeni strašni zubi. Stari Grci su je nazivali muraina, latini muraena ili murena, Plinije Stariji u svojoj knjizi Naturalis histora prepričava stara verovanja da je murina uvek i samo ženka te da izlazi na kopno pariti se sa zmijama, dok Atenej i Elijan čak tvrde da njen ugriz može biti smrtonosan jer je začeta od otrovnice - "jer zmija mužjak riga otrov pre nego li će oploditi murinu". U antičkom Rimu murina se uzgajala kao simbol moći i bogatstva ali i radi njenog mesa koje je u to vreme bilo veoma cenjeno baš kao i obuća napravljena od njene kože. Iako neki istoričari tvrde da su robovlasnici hranili murine robovima, jer su navodno tako murine dobijale na kvalitetu (ukusu) mesa, poznat je samo jedan slučaj bogatog Vediusa Pola koji je hranio murine neposlušnim robovima. Takve su murine nazivali murena fluta ili plutajuća murina jer su svoj jezivi plen ujedale i trgale plutajući površinom ribnjaka.





Jegulje (lat. Anguillidae, Anguilla anguilla) je porodica riba sa koštanim skeletom (košljoribe) i savitljivim perajima (mekoperke). Imaju zmijoliko telo na kome su trbušna peraja redukovana, a koža glatka, ljigava i pokrivena veoma sitnim cikloidnim krljuštima. Kod nekih vrsta krljušti ne postoje. Leđno i analno peraje su vrlo dugački i prelaze u repno peraje. Sve jegulje imaju otrovnu krv koja na temperaturi od 80°C gubi svoju toksičnost. Živi u slivovima Baltičkog, Sredozemnog i Severnog mora. Retko se nalazi u crnomorskom slivu. Evropska jegulja naseljava Evropu duž obale Atlantskog okeana, Mediteranskog, Azovskog i Crnog mora. Ženke odlaze u gornje tokove, a mužjaci ostaju u slatkastim - bočatnim vodama na ušću. Ženke su u stanju da u potrazi za hranom migriraju i do 1.000 metara nadmorske visine. Pored reka, jegulja rado nastanjuje manja jezera, kanale i potoke. Jegulja je stalno u zasedi, u očekivanju mogućeg obroka, pa samim tim se skriva na tamnim mestima - dno sa stenovitim odronima, stare konstrukcije, nosači i stubovi mostova, u potopljenim stablima i drveću, u šupljinama strmih obala, u zapletenom korenju. Njena aktivnost počinje pred sumrak, i traje sve do jutra. Izuzetak su oblačni i kišni prolećni i jesenji dani dani kada poraste vodostaj ili letnje oluje zamute vodu. Rečna jegulja je prolazna riba, jer ne provodi ceo život u slatkoj vodi, mada postoji razlika između jegulje i tzv. prolaznih riba. Te druge odrastaju u moru, a u slatke vode dolaze da se izmreste, a jegulja, raste i razvija se u slatkoj vodi, a u more odlazi da se izmresti i na tom putu savladava teške prepreke kako bi dospela u more. Nauka još uvek otkriva kako jegulja uspeva da prebrodi sve prepreke, pa čak i one koje ni lososi ne mogu. Mogu da se kreću po močvarnim oblastima zahvaljujući disanju preko kože, čime usvajaju polovinu potrebnog kiseonika. Uprkos nekim verovanjima, ne mogu da prelaze veća rastojanja na suvom. U zimskom periodu jegulja se zavlači i do 40 centimetara dubine u mulj. Voli vodene površine obrasle trskom i drugim vodenim biljem, naseljava reke sa muljevitim - glinastim dnom, a izbegava reke i jezera sa kamenitim ili peščanim dnom. Danju jegulja miruje u mulju, a noću polazi u potragu za hranom, a u stanju je i da za jedan dan pređe 20 do 40 kilometara. Može se reći da jegulja nije probirljiva kad je u pitanju hrana, jer ona jede sve: ribe, rečne rakove, vodene puževe, crve, vodene i kopnene insekte. Evropska jegulja se koristi kao hrana, mada pošto na prvi pogled liči na zmiju, u nekim se krajevima i ne koristi kao hrana, jer je ne smatraju ribom. Nedavna istraživanja DNK strukture jegulja pokazala su da postoje razlike kod jegulja iz pojedinih područja Evrope, tj. da postoji selektivno razmnožavanje među jeguljama iste vrste, ali različitog područja prebivanja. Jegulja u zatočeništvu kao i jegulje zarobljene u odvojenim vodenim tokovima nikada neće preći u polno zrelu fazu, celi život će ostati kao jedinke koje se hrane. Energetska vrednost 100g svežeg mesa jegulje je 237 kcal/ 991 kj, ima 14,6g proteina, ugljenohidrata 0,7g i 19,6g masti.

Cipal bataš (lat. Mugil cephalus) ima kod nas u upotrebi više raznih naziva kao što su mulj, glavaš, babaš, skakavac, javra. Cipal bataš je riba iz porodice cipala ili Mugilidae. Glava mu je tupasta i spljoštena, šira od ostatka duguljastog tela, s velikim, izraženim očima i tankim usnicama na relativno malim ustima. Boja mu varira od svetlosive, smeđkaste do maslinastozelene, sa linijama koje se prelivaju u nijansama, a s donje strane srebrenkasto beo. Cipal bataš živi oko 16 godina, hrani se zooplanktonima, odrasli primerci uglavnom algama, račićima i crvima. Cipal bataš je rasprostranjen u obalnom pojasu gotovo svuda po svetu, osim u hladnim morima s temperaturom nižom od 8 stepeni Celzijusa. 100g svežeg mesa cipala sadrži 127 kcal, 15,8g proteina, 6,8g masti.


Pročitajte više >>                                                                    << Vratite nazad