Antičko vino: Violatium - Vino od ljubičica

Originalni tekst:
Similiter, ut supra, et de viola violatium facies, et eodem modo melle temperabis.

Sastojci:
1 l belog vina
50 g meda
sveže latice ljubičice
platnena vrećica od lana (ili pelena za bebe)

Priprema:
Pravljenje ove vrste vina traje 14 dana.
Stavite šaku latica ljubičice u platnenu vrećicu, dobro zavežite pa ih potopite u belo vino i držite tako narednih sedam dana. Nakon toga stare latice zamenite novim, svežim. Nakon ovih sedam dana uklonite platnenu vrećicu i procedite vino. Pre posluženja, dodati med.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Ljubičica (Viola) je rod dikotiledonih skrivenosemenica iz istoimene familije (Violaceae). Obuhvata oko 500 vrsta, uglavnom rasprostranjenih u severnim umerenim predelima Zemlje (Holarktik)(severna zemljina polulopta). Raste na čistinama, između grmlja, po senovitim mestima uz rubove šuma. Uzgaja se samo u vrtovima gde se veoma brzo rasprostranjuje. Mogu se naći i u veoma udaljenim mestima, kao što su Havaji, Australija i Andi u Južnoj Americi. Ljubičice su uglavnom višegodišnje zeljaste biljke, sa cvetovima zanimljive arhitekture i boja, usled čega se mnoge vrste uzgajaju kao ukrasne. Ime roda ukazuje na najčešću boju kruničnih listića cveta — ljubičastu. Vrste ljubičice obično imaju srcolike listove, a postoje vrste sa složenim, ili listovima drugog oblika. Veći broj vrsti Ljubičica su zeljaste biljke. Listovi su neizmenični. Cvetovi su zigomorfni; Čašica petolista, po cvetanju ne opada. Njeni listići su izduženo-lancetasti zašiljeni. Dva donja duža su od ostalih. Krunica sa pet slobodnih listića. Vršni listovi nešto veći od srednjih iste su boje, ali nešto tamniji bez dlačica u osnovi. Srednji pokrivaju vršne i pri dnu imaju dlačice. Donja latica obično drugačije boje od ostalih i nosi ostrugu. Prašnika pet, tučak sinkarpan iz tri karpele. Cvetanje ljubičice najčešće je u proleće i privlače mnoge insekte, uglavnom mrave. Boje cvetova su različite od ljubičaste (po imenu) preko raznih tonova plave, žute, pa čak i bele boje. Lekovito dejstvo: za lek se skupljaju listovi, cvetovi i koren. Svi delovi biljke suše se u hladu na prozračnom mestu. Ljubičica se koristi u lečenju astme, tuberkuloze, glavobolje, nadimanja, zapaljenja grla, raznovrsnih osipa, ospica, šarlaha, plućnog katara. Zbog umirujućeg delovanja, ljubičica se uspešno koristi i u lečenju histerije, hipohondrije, nervoznog lupanja srca povezanog s osećajem straha i teškim disanjem, kod nesanice, glavobolje.
Mirišljavi cvetići ljubičice, jedni su od vesnika proleća. Ljubičica je poreklom iz Evrope, ali se odavno raširila i u druge krajeve sveta. Zahvaljujući lepoti, mirisu i lekovitim moćima, bila je popularna još u antičkoj Grčkoj. Predstavljala je simbol drevne Atine, plodnosti i ljubavi, a starorimski lekari su predlagali da se oko glave nosi venac od ljubičica, kako bi se sprečile glavobolja i vrtoglavica.





Med je gusta slatka sirupasta materija, proizvod medonosnih pčela (lat. Apis mellifera ili Apis mellifica) dobijen od sabranih voćnih i drugih sokova prerađenih u pčelinjem želucu. Izlučeni sok odložen poklopljenom saću hemijskim reakcijama pretvara se u med. Prema vrstama biljaka od koje se dobija, med se razvrstava u monoflorni (med dobijen od samo jedne vrste biljke, na primer, bagrema) i poliflorni med (med dobijen sakupljanjem nektara sa više vrsta biljaka, kao na primer, livadski med, šumski i dr.). Med je najvažniji pčelinji proizvod, poznat u ljudskoj ishrani još od praistorijskog doba.
Rimljani su osim za hranu i piće koristili med u kozmetici i medicini. Pored toga, i oni su med koristili kao poklon za svoje bogove. Vojnici su ga upotrebljavali kao antiseptik za lečenje rana. Čak je i Hanibal, po legendi, dao svojim vojnicima med i sirće nakon što su prešli Alpe na slonovima. Stari rimski pesnici često su spominjali med u svojim stihovima. Posebno Vergilijev spev Georgijus opisuje dobivanje meda. U vremenu vladavine Julija Cezara med se koristio i kao platežno sredsvo. Julije Cezar je navodno prihvatio med kao vrstu valute koja je korišćena za plaćanje poreza umesto zlata. U prvom veku naše ere poznati gastronom Apicius napisao je seriju knjiga sa receptima od kojih pola uključuje i med, što možete pročitati i u do sada objavljenim receptima ovog bloga.





Klasični kuvar antike je "De re coquinaria" ili "O umetnosti kuvanja". Autor je Markus Gavijus Apicijus, koji je živeo u doba cara Tiberija u prvom veku naše ere. Knjiga ima 10 glava i sadrži oko 500 recepata koje je Apicijus sakupio iz prošlih vekova i recepata koje je sam osmislio.
Apicius je tokom svog života (42 g.p.n.e. - 37 g.n.e.) postao legenda. on je uradio nešto što je jedinstveno u ono vreme; on je bio jedan od osnivača gastronomije.
Plinije opisuje Apicijusa kao "najvećeg trošadžiju koga je svet ikada video". Izgleda da je bio u pravu, jer je Apicijeva umetnost kuvanja prepuna neobičnih recepata od punjenog papagaja do flaminga sa biberom ali i takvih koje mi i u današnje vreme rado jedemo.
Kako je Apicijev život bio ekstravagantaan, tako je i njegova smrt do danas predmet svakojakih rasprava. Kada je potrošio 100 miliona sestercija iz državne kase za pripremanje svojih recepata za cara, kada je potrošio sve poreske pare i lično se zadužio, napravio je bilans i izračunao je da će mu ostati "samo" 10 miliona sestercija za život, što je za njega bilo nezamislivo (1 sesterc = 1 evro). Iz straha da neće imati šta da jede i da će umreti od gladi, uzeo je otrov i u strašnim mukama umro.


Pročitajte više >>                                                                     << Vratite nazad

Antičko vino: De rosato - Ružino vino

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Quinque libras rosae pridie purgatae in vini veteris decem sextariis merges et post triginta dies decem despumati mellis libras adicies et uteris.

Prevod:
Pet libri (1637,25g) ruža (latice), očišćenih prethodnog dana, potopiti u deset sekstaria (5,46 l) starog vina, treba da odstoji trideset dana, a onda dodati deset libri (3,27kg) finog meda i koristiti.
Ovo se pravi u maju mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Ruža je poznata ukrasna biljka koja se gaji po dvorištima i baštama ispred kuće. Poreklom je iz Azije, gde su pronađeni njeni tragovi iz perioda od pre 5000 godina. Latice ruže sadrže esencijalna ulja koja imaju pozitivan efekat na naše telo. Polje upotrebe je ogromno, sve od upotrebe u kuhinj, razni kolači, torte, pudinzi, ratluk, razne alve, čajevi, limunade, sokovi itd... pa do upotrebe u industriji lekova, u industriji higijenskih artikala, sapuni, kreme za negu lica i kože, šamponi, razne kupke sa ružinim uljem, ružina vodica za osveženje kože lica...Poboljšava varenje, u jelo, najbolje u salatu, stavite ružine latice, tako ćete efikasno očistiti creva i poboljšati probavu. Isti efekat se dobija i ako pijete čaj od ruže. Zaustavlja krvarenje, krvarenje i upalu oka zaustavićete gotovo trenutno ako pijete čaj ili oko isperete organskom ružinom vodicom. Deluje protivupalno i kao diuretik. Umor nakon dugog i napornog radnog dana možete otkloniti ako istrljate bilo ružinom vodicom ili popijete jedan gutljaj. Ukoliko je koristite ujutro, smanjićete tamne kolutove ispod očiju. Otklanja glavobolju, dovoljno je da maramicu nakvasite ružinom vodicom i stavite na čelo. Puna je vitamina C koji u telu ubrzava sintezu kolagena, neutrališe slobodne radikale i tako usporava starenje. Otklanja nepravilnosti na koži kao što su miteseri, strije i bore. Jača folikul dlake i ubrzava cirkulaciju vlasišta, te tako sprečava opadanje kose. Čisti i zateže kožu: tanin, pektin, E i B vitamini čiste i zatežu kožu te zato predstavlja idealan tonik. Deluje antibakterijski, pa je vrlo efikasna u slučaju ranica, čireva i bubuljica.
Ružina vodica je prirodno sredstvo za negu kože čiji je blagotvoran uticaj bio poznat još u doba drevnih civilizacija. Egipatska kraljica Kleopatra bila je poznata po lepoti svoje kože, koju je negovala između ostalog i ružinom vodicom. Grci, Rimljani i Feničani cenili su vrtove ruža jednako kao voćnjake ili polja pšenice. Kupanje u vodi od ružinih latica bio je redovna ceremonija Julija Cezara. U Indiji se ružina vodica već vekovima smatra osnovnim kozmetičkim preparatom.





Med je gusta slatka sirupasta materija, proizvod medonosnih pčela (lat. Apis mellifera ili Apis mellifica) dobijen od sabranih voćnih i drugih sokova prerađenih u pčelinjem želucu. Izlučeni sok odložen poklopljenom saću hemijskim reakcijama pretvara se u med. Prema vrstama biljaka od koje se dobija, med se razvrstava u monoflorni (med dobijen od samo jedne vrste biljke, na primer, bagrema) i poliflorni med (med dobijen sakupljanjem nektara sa više vrsta biljaka, kao na primer, livadski med, šumski i dr.). Med je najvažniji pčelinji proizvod, poznat u ljudskoj ishrani još od praistorijskog doba.
Rimljani su osim za hranu i piće koristili med u kozmetici i medicini. Pored toga, i oni su med koristili kao poklon za svoje bogove. Vojnici su ga upotrebljavali kao antiseptik za lečenje rana. Čak je i Hanibal, po legendi, dao svojim vojnicima med i sirće nakon što su prešli Alpe na slonovima. Stari rimski pesnici često su spominjali med u svojim stihovima. Posebno Vergilijev spev Georgijus opisuje dobivanje meda. U vremenu vladavine Julija Cezara med se koristio i kao platežno sredsvo. Julije Cezar je navodno prihvatio med kao vrstu valute koja je korišćena za plaćanje poreza umesto zlata. U prvom veku naše ere poznati gastronom Apicius napisao je seriju knjiga sa receptima od kojih pola uključuje i med, što možete pročitati i u do sada objavljenim receptima ovog bloga.





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat  kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                      << Vratite nazad

Antičko vino: Rosatum - Vino od ruže

Originalni tekst:
Rosatum sic facies: folias rosarum, albo sublato, lino inseris et sutilis facias, et vino quam plurimas infundes, ut septem diebus in vino sint. Post septem dies rosam de vino tollis, et alias sutiles recentes similiter mittis, ut per dies septem in vino requiescant, et rosam eximis. Similiter et tertio facies, et rosam eximis, et vinum colas, et, cum ad bibendum voles uti, addito melle rosatum conficies, sane custodito ut rosam a rore siccam et optimam mittas.

Sastojci:
1 l belog vina
50 g meda
sveže latice crvene ruže
platnena vrećica od lana (ili pelena za bebe)

Priprema:
Pravljenje ove vrste vina traje 14 dana.
Stavite šaku latica ruže u platnenu vrećicu, dobro zavežite pa ih potopite u belo vino i držite tako narednih sedam dana. Nakon toga stare latice zamenite novim, svežim. Nakon ovih sedam dana uklonite platnenu vrećicu i procedite vino. Pre posluženja, dodati med.
Ova vrsta vina je služila i kao jedna vrsta laksativa.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Ruža je poznata ukrasna biljka koja se gaji po dvorištima i baštama ispred kuće. Poreklom je iz Azije, gde su pronađeni njeni tragovi iz perioda od pre 5000 godina. Latice ruže sadrže esencijalna ulja koja imaju pozitivan efekat na naše telo. Polje upotrebe je ogromno, sve od upotrebe u kuhinj, razni kolači, torte, pudinzi, ratluk, razne alve, čajevi, limunade, sokovi itd... pa do upotrebe u industriji lekova, u industriji higijenskih artikala, sapuni, kreme za negu lica i kože, šamponi, razne kupke sa ružinim uljem, ružina vodica za osveženje kože lica...Poboljšava varenje, u jelo, najbolje u salatu, stavite ružine latice, tako ćete efikasno očistiti creva i poboljšati probavu. Isti efekat se dobija i ako pijete čaj od ruže. Zaustavlja krvarenje, krvarenje i upalu oka zaustavićete gotovo trenutno ako pijete čaj ili oko isperete organskom ružinom vodicom. Deluje protivupalno i kao diuretik. Umor nakon dugog i napornog radnog dana možete otkloniti ako istrljate bilo ružinom vodicom ili popijete jedan gutljaj. Ukoliko je koristite ujutro, smanjićete tamne kolutove ispod očiju. Otklanja glavobolju, dovoljno je da maramicu nakvasite ružinom vodicom i stavite na čelo. Puna je vitamina C koji u telu ubrzava sintezu kolagena, neutrališe slobodne radikale i tako usporava starenje. Otklanja nepravilnosti na koži kao što su miteseri, strije i bore. Jača folikul dlake i ubrzava cirkulaciju vlasišta, te tako sprečava opadanje kose. Čisti i zateže kožu: tanin, pektin, E i B vitamini čiste i zatežu kožu te zato predstavlja idealan tonik. Deluje antibakterijski, pa je vrlo efikasna u slučaju ranica, čireva i bubuljica.





Ružina vodica je prirodno sredstvo za negu kože čiji je blagotvoran uticaj bio poznat još u doba drevnih civilizacija. Egipatska kraljica Kleopatra bila je poznata po lepoti svoje kože, koju je negovala između ostalog i ružinom vodicom. Grci, Rimljani i Feničani cenili su vrtove ruža jednako kao voćnjake ili polja pšenice. Kupanje u vodi od ružinih latica bio je redovna ceremonija Julija Cezara. U Indiji se ružina vodica već vekovima smatra osnovnim kozmetičkim preparatom.


Pročitajte više >>                                                                       << Vratite nazad

Antičko vino: Mulsum - Slatko vino

Tradicionalno rimsko piće IV.vek.p.n.e.

Recept za Mulsum bio je prilično jednostavan i nije zahtevao kuvanje. U kasnijem periodu stvaranja rimskog carstva je bilo više recepata koji su uključivali određene začine i dugotrajan proces fermentacije. Ali osnovni i najpopularniji Mulsum sadrži samo tri sastojka; vino, vodu i med.
Mulsum je bio popularno vino iz vremena Rimske republike ali i kasnije, posebno među Vizigotima. Jedinstveni recept za pripremu ovoga zaslađenog vina je napisao Kolumela u svom delu De Re Rustica. Etimologija ovoga imena dolazi od latinske reči mulcere, što znači "da miluje".
Uglavnom se služilo uz toplo predjelo Promulsis, za vreme večere koji je bio glavni obrok.





Mulsum optimum sic facies

Originalni tekst:
Mustum lixivum de lacu statim tollito. Hoc autem erit, quod destillaverit, antequam nimium calcetur uva; sed de arbustivo genere, quod sicco die legeris, id facito. Conicies in urnam musti mellis optimi pondo X et diligenter permixtum recondes in lagonam eamque protinus gypsabis iubebisque in tabulatum poni. Si plus volueris facere, pro portione, qua supra, mel adicies; post vicensimum et alterum diem lagonam aperire oportebit et in aliud vas mustum eliquatum oblinire atque in fumum reponere.

Prevod:
Iz posude za novo vino uzeti mošt. To uraditi, pre nego što previše grožđa preraste podupirače; ali od roda, koji je ubran na suvi dan, dobro ste pročitali, to može da potraje. Sipati u urnu 10 libri najboljeg meda u urnu mošta i nakon što ih pažljivo pomešaš, staviti mošt u bocu i odmah je zatvoriti čepom od gipsa i staviti na suvo. Ako želite da napravite više, u istoj proporciji, kao što je već pomenuto, dodatćete med; tako da će biti potrebno da otvorite bocu nakon postizanja (fermentisanja) svog dvadesetog dana, zatim treba staviti u drugu posudu, zapečatiti gipsom, a zatim staviti gde će dim dospeti.

Nije sasvim jasno zašto Columella misli da je dim dobar za medovinu odnosno mulsum. Možda je to bio način da mu se da neki poseban ukus.

1 libra pondo – 328,9 g
1 urna - 13 litara - Urna je bila i reč za veliku posudu za skladištenje, kao i jedinica tekuće mere.

Izvorni recept  koji je napisao Kolumela za mulsum sa proporcionalno manjim količinama.

Sastojci:
pola čaše meda
1 l polusuvog belog vina
voda

Priprema:
Dodati pola čaše meda u bocu polusuvog belog vina. Čuvati na vrlo hladnom mestu i izvaditi ga neposredno pre služenja kako bi se osigurao hladan i prijatan ukus. Vodu dodati ukoliko je vino previše slatko, mada i sama kultura ispijanja vina je nalagala da se vino razblaži sa vodom. Smatralo se da je vrlo nerimski piti vino koje nije razređeno ili dorađeno. Čisto vino pili su varvari koji nisu znali ceniti vino i hteli su se što pre opiti.

Lucius Junius Moderatus Columella (4 g.p.n.e.–70 g.n.e.)
De Re Rustica






U kasnijem periodu rimskog carstva recept je preživeo transformaciju.

Sastojci:
200 ml meda
1 l belog vina
voda

Priprema:
Med prokuvati sa 200 ml polusuvog belog vina. Kada se ohladi dodati ostatak vina. Vodu dodati ukoliko je vino previše slatko, mada i sama kultura ispijanja vina je nalagala da se vino razblaži sa vodom. Smatralo se da je vrlo nerimski piti vino koje nije razređeno ili dorađeno. Čisto vino pili su varvari koji nisu znali ceniti vino i hteli su se što pre opiti.

U antičkom dobu, većina proizvedenih vina je bila pomalo gorka, jer divlje grožđe nije bilo slatko kao i hibridno grožđe koje se danas koristi. Da bi smanjili gorčinu, Rimljani su vino mešali sa medom. Takođe su ga razblaživali sa dva dela vode kako bi vino postalo prihvatljivije za redovnu potrošnju. Rezultat je bio slatko i osvežavajuće piće sa vrlo malo procenta sadržaja alkohola.
Vino se za vreme banketa nalazilo u velikim posudama - kraterima. Voda koja se dodavala mogla je biti ohlađena, a koristio se i sneg. Frazu "in vino veritas"- u vinu je istina, skovao je Plinije Stariji, koji je poginuo prilikom erupcije Vezuva koja je uništila Pompeju i Herkulanum.
Rimljani su voleli i topla pića. Tako se u tricliniju-trpezariji, ponekad nalazio i neki od izuma koji su vino držali toplim. Postojali su posebno dizajnirani grejači za vino i samovari. Vino se pilo iz metalnih, staklenih i keramičkih čaša različitih oblika.


Pročitajte više >>                                                                    << Vratite nazad

Antičko vino: Conditum paradoxum - Začinjeno vino sa medom i šafranom

Ovo je srednjovekovni prevod recepta.

Sastojci:
250 ml belog vina
250 g meda
6-7 listova lovora
2 urme, bez koštica
3 zrna crnog bibera
prstohvat šafrana

Za dolivanje:
1-1,5 l belog vina

Priprema:
Med pomešajte sa vinom i kuvajte ga do vrenja. Dodajte listove lovora, biber u zrnu, urme i kuvajte nekoliko sekundi. Potkraj kuvanja dodajte šafran.
Mešavinu meda s vinom ohladite i ostavite da odstoji preko noći. Nakon toga vino ocedite, dolijte još preostalo hladno vino i poslužite.
Recept je za 6 – 8 osoba.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Šafran (lat. Crocus sativus) je višegodišnja biljka iz porodice Iridaceae. Šafran je dobio ime po persijskoj reči za'faran, što u prevodu znači "budi žut". Najskuplji začin u svetu potiče od livadske biljke koja pripada porodici perunika, poznat je kao crveno zlato. Da bi se dobilo 400 grama začina, potrebno je izvaditi oko 200.000 nežnih vlati iz 70.000 cvetova biljke Crocus sativus. Začin kakav danas poznajemo dobija se iz vrška tučka cveta kojih svaki cvet ima samo tri. Šafran miriše intenzivno i blago je gorkastog ukusa. Na vrhu tučka nalazi se žig ili njuška (Croci stigmata), organela čiji je zadatak da prihvata polenova zrnca. Žigovi se i danas koriste osušeni kao začin i za spravljanje boja za bojadisanje namirnica, posebno kolača, a koristi i u medicini. Šafran se vekovima koristi kao lek protiv oboljenja bubrega, poremećaja u radu srca, aritmije, a poboljšava apetit i reguliše varenje. Prisustvo riboflavina, odnosno vitamina B 2, omogućava stvaranje crvenih krvnih zrnaca, dok je za sastojak krocetin dokazano da snižava holesterol i štetne masti u organizmu. U narodnoj medicini šafran se preporučuje kod ateroskleroze, a smanjuje rizik i za nastanak srčanog udara. Miris šafrana je blago sedativno sredstvo koje dovodi do smirenja, eliminiše stres, melanholiju i depresiju. Međutim, u jačim dozama dovodi do stanja opijenosti.
Njegovo poreklo nije precizno utvrđeno, jer se spominju različite zemlje Mediterana i Azije, počevši od stare Grčke, Krita, Irana. U Mesopotamiji je bio u upotrebi još pre pet hiljada godina, ali Indusima pripada slava za otkrivanje njegovih izvanrednih svojstava kao začina. Još u Starom zavetu istican je kao najskupoceniji začin u odnosu na druge, tada poznate začine. Kleopatra ga je koristila kao kremu za potamnjivanje kože. U kulinarstvu se šafran koristi od X veka pre Hrista. Bio je omiljen začin Feničana, čiji su ga trgovci nosili na svim svojim putovanjima jer su ga smatrali lekom. Stari Grci i Rimljani koristili su ga za parfimisanje kupki. U starogrčkim mitovima pominje se da je bog trgovine i proricanja Hermes, poznat kao savetnik i pismonoša ljubavnika, predlagao onima koji nisu srećni u ljubavi da kao začin koriste šafran kako bi probudili uspavane strasti. Rimljani su sa njim ukrašavali postelju mladenaca, a alhemičari su od njega proizvodili zlato. Zlato je, naravno, bilo lažno, ali je imalo pravi sjaj, zbog intenzivne žute boje koju šafran poseduje. Tokom srednjeg veka šafran se često koristio kao začin u plemićkim kućama: kada bi u nekoj kući začinili jelo šafranom, bilo je jasno da je reč o imućnoj porodici. Dodajući ovaj dragoceni začin hrani - posebno pred uglednim gostima - domaćini su želeli da zadive zvanice. Na Istoku se i dalje neguje običaj da se u najsvečanijim prilikama poklanja šafran kao znak najboljih želja.





Klasični kuvar antike je "De re coquinaria" ili "O umetnosti kuvanja". Autor je Markus Gavijus Apicijus, koji je živeo u doba cara Tiberija u prvom veku naše ere. Knjiga ima 10 glava i sadrži oko 500 recepata koje je Apicijus sakupio iz prošlih vekova i recepata koje je sam osmislio.
Apicius je tokom svog života (42 g.p.n.e. - 37 g.n.e.) postao legenda. on je uradio nešto što je jedinstveno u ono vreme; on je bio jedan od osnivača gastronomije.
Plinije opisuje Apicijusa kao "najvećeg trošadžiju koga je svet ikada video". Izgleda da je bio u pravu, jer je Apicijeva umetnost kuvanja prepuna neobičnih recepata od punjenog papagaja do flaminga sa biberom ali i takvih koje mi i u današnje vreme rado jedemo.
Kako je Apicijev život bio ekstravagantaan, tako je i njegova smrt do danas predmet svakojakih rasprava. Kada je potrošio 100 miliona sestercija iz državne kase za pripremanje svojih recepata za cara, kada je potrošio sve poreske pare i lično se zadužio, napravio je bilans i izračunao je da će mu ostati "samo" 10 miliona sestercija za život, što je za njega bilo nezamislivo (1 sesterc = 1 evro). Iz straha da neće imati šta da jede i da će umreti od gladi, uzeo je otrov i u strašnim mukama umro.


Pročitajte više >>                                                                     << Vratite nazad

Antičko vino: Conditum paradoxum - Začinjeno vino

Originalni tekst:
Conditum paradoxum: conditi paradoxi compositio: mellis pondo XV in aenum vas mittuntur, praemissis vini sextariis duobus, ut in cocturam mellis vinum decoquas. Quod igni lento et aridis lignis calefactum, commotum ferula dum coquitur, si effervere coeperit, vini rore compescitur, praeter quod subtracto igni in se redit. Cum perfrixerit, rursus accenditur. Hoc secundo ac tertio fiet, ac tum demum remotum a foco postridie despumatur. Tum mittis piperis uncias IV iam triti, masticis scripulos III, folii et croci dragmas singulas, dactylorum ossibus torridis quinque, isdemque dactylis vino mollitis, intercedente prius suffusione vini de suo modo ac numero, ut tritura lenis habeatur. His omnibus paratis supermittis vini lenis sextarios XVIII. Carbones perfecto aderunt.

Prevod:
Stavite 15 sektarii meda u bronzanu posudu sa dva sektariia vina, tako da u kuvanju pomešate med i vino. Zagrejte ovo preko spore vatre suvog drveta, mešajući se drvenom šipkom dok kipi. Ako proključa, dodajte malo hladnog vina, skinite toplotu i ostavite da se ohladi ili izvadite iz vatre tako da se smiri. Kada se ohladi, zapali još jednu vatru ispod njega. Učinite ovo drugi i treći put i tek onda ga izvadite iz žeravice. Dan kasnije dodajte 4 unce bibera, 3 skrupule mastiksa, dragmu lovora i šafrana, 5 prženih urmi koji su ranije bili omekšani u vinu. Na kraju, dodajte 18 sektarii lakog vina. Procedite kroz ugalj.

Sastav:
1 l belog vina za kuvanje
3 l belog vina za dolivanje
1 kašičica mlevenog crnog bibera
1/2 kašičice crnog bibera u zrnu
700 grama meda
2 pržene urme, bez koštica
2 urme natopljene u malo vina
par listova lovora
prstohvat šafrana
10-12 perli mastix scrupulus (vrsta smole u obliku perli)

Priprema:
Ukuvati vino i med na tihoj vatri, obavezno mešati drvenom kašikom do tačke ključanja ako počne da se lepi za posudu dodati malo hladnog vina za dolivanje. Smanjiti temperaturu i ostaviti da se ohladi. Kada se ohladi ponovo staviti da se kuva. Kada proključa skinuti sa vatre i ostaviti da se ohladi, postupak ponoviti još jedan put i ostaviti da se hladi i odstoji do sutra dan. Sutra dan u spremljeno vino dodati mlevenog bibera i bibera u zrnu, zatim šafrana, lovorovog lista, pržene i natopljene urme koje su samlevene u avanu i samlevene 5 do 6 perli mastika scrupulusa, ponovo staviti mešavinu da se kuva. Stalno mešati, a u momentu ključanja dodati ostatak samlevenih perli mastika scrupulusa i ostatak vina za dolivanje. Skinuti sa vatre, procediti kroz ugalj (da se izbegne kiselkast ili gorak ukus) i poslužiti ohlađeno.
Ukoliko vam je napitak jako gust dodati malo vode.
Za gorivo je preporuka drvo i drveni ugalj.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Mastix srcupulus
Mastika ili tršlja (lat. Pistacia lentiscus) je vrsta dvodomne, zimzelene biljke iz roda Pistacia, porodica rujevke (Anacardiaceae). To je mediteranska biljka koja raste na širokom području od Izraela, preko Turske i Grčke do Španije. Najveća korist tršlje je smola (oleorezina) dobivena zarezivanjem kore, sušena na suncu, koja se naziva mastika. Mastika je smola, stvrdnuti biljni sok koji se dobija od zimzelenog grma Tršlje (Pistacia lentiscus), najcenjenija je ona koja se uzgaja na grčkom ostrvu Čios (Khios). Reč mastika potiče od grčke reči koja znači "žvakati, škrgutati zubima". Njena smola poznata je još od antičkog doba, kada se koristila za lečenje žgaravice i protiv zadaha iz usta. Ova smola ima širok spektar upotrebe. Od nje se prave paste za zube, žvakaće gume, glavni je aromatik u pripremanju nekih likera i rakija, daje esenciju omiljenoj turskoj poslastici – ratluku, koristi se u lečenju čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu, takođe pospešuje izbacivanje sluzi iz pluća, pomaže lečenje kašlja ima antkancerogena svojstva.
Najstariji podatak o mastici potiče od Herodota, grčkog istoričara iz V veka p.n.e. Drugi drevni pisci i lekari - uključujući i Apolodora, Dioskorida, Teofrasta i Hipokrata - spominjali su korišćenje mastike u medicinske svrhe. Premda mastikovo drveće raste duž mediteranske obale još od otprilike 500.g. p.n.e., mastika se proizvodi skoro isključivo na Khiosu. Drevni egipatski lekari su koristili mastiku u lečenju različitih oboljenja, uključujući i dijareju i artritis. Takođe su je koristili kao i tamjan za mumificiranje. Otisci njenih listova i pelud identifikovani su na torinskom platnu, u koje je navodno bilo umotano telo Isusa, a i spominje se i u Bibliji pod imenom bakha, pa je očito dugo korišten i u procesima balsamovanja. Njegovo lekovito delovanje hvalili su Dioskorid, Galen i Hipokrat, što nije neobično jer je tršlja deo grčke flore. Tokom vladavine Otomanskog carstva na Khiosu mastika je bila vrlo cenjena, pa je čak dosezala i cenu zlata, a sultan je za njenu krađu odredio smrtnu kaznu. Tokom pokolja na Khiosu, stanovnici su morali sultana i njegov harem opskrbljivati tom smolom. Tursko ime za to ostrvo je Sakız Adası što znači - ostrvo gume. Mastika se vekovima koristi za osvežavanje daha, te kod gingivitisa, ali se koristila i za lečenje želučanih i disajnih tegoba. Najbolji je izbor kod poblema s proširenim venama i kod smanjenja uvećane prostate. Mastika se koristi i u kulinarstvu, dodaje se u supe, sosove i u drva za dimljenje mesa. Smola mastike se žvače, jer se pod delovanjem sline i topline topi u masu koja liči na žvakaću, snažno osvežava dah i sprečava nastajanje zadaha iz usta. Možemo reći da je mastika bila najstarija žvakaća guma.





Klasični kuvar antike je "De re coquinaria" ili "O umetnosti kuvanja". Autor je Markus Gavijus Apicijus, koji je živeo u doba cara Tiberija u prvom veku naše ere. Knjiga ima 10 glava i sadrži oko 500 recepata koje je Apicijus sakupio iz prošlih vekova i recepata koje je sam osmislio.
Apicius je tokom svog života (42 g.p.n.e. - 37 g.n.e.) postao legenda. on je uradio nešto što je jedinstveno u ono vreme; on je bio jedan od osnivača gastronomije.
Plinije opisuje Apicijusa kao "najvećeg trošadžiju koga je svet ikada video". Izgleda da je bio u pravu, jer je Apicijeva umetnost kuvanja prepuna neobičnih recepata od punjenog papagaja do flaminga sa biberom ali i takvih koje mi i u današnje vreme rado jedemo.
Kako je Apicijev život bio ekstravagantaan, tako je i njegova smrt do danas predmet svakojakih rasprava. Kada je potrošio 100 miliona sestercija iz državne kase za pripremanje svojih recepata za cara, kada je potrošio sve poreske pare i lično se zadužio, napravio je bilans i izračunao je da će mu ostati "samo" 10 miliona sestercija za život, što je za njega bilo nezamislivo (1 sesterc = 1 evro). Iz straha da neće imati šta da jede i da će umreti od gladi, uzeo je otrov i u strašnim mukama umro.


Pročitajte više >>                                                                 << Vratite nazad

Antičko vino: Conditum melizomum - Začinjeno vino

Originalni tekst:
Conditum melizomum viatorium. Conditum melizomum perpetuum, quod subministratur per viam peregrinanti: piper tritum cum melle despumato in cupellam mittis conditi loco, et ad momentum quantum sit bibendum, tantum aut mellis proferas aut vini misceas. Sed si maius vas erit, nonnihil vini melizomo mittas, adiciendum propter mellis exitum solutiorem.

Vino koje je dosta slično zgusnutom Mulsumu.

Sastojci:
250 ml meda
1 l belog vina
1 kašičica mlevenog crnog bibera

Priprema:
Med prokuvati sa mlevenim crnim biberom i 250 ml polusuvog belog vina. Kada se ohladi dodati ostatak vina.

Ovo vino se uglavnom pravilo za putnike.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Med je gusta slatka sirupasta materija, proizvod medonosnih pčela (lat. Apis mellifera ili Apis mellifica) dobijen od sabranih voćnih i drugih sokova prerađenih u pčelinjem želucu. Izlučeni sok odložen poklopljenom saću hemijskim reakcijama pretvara se u med. Prema vrstama biljaka od koje se dobija, med se razvrstava u monoflorni (med dobijen od samo jedne vrste biljke, na primer, bagrema) i poliflorni med (med dobijen sakupljanjem nektara sa više vrsta biljaka, kao na primer, livadski med, šumski i dr.). Med je najvažniji pčelinji proizvod, poznat u ljudskoj ishrani još od praistorijskog doba.
Sama reč med potiče od praindoevropskog medhu što se u staroslovenskom transkriptovalo kao медъ, u litvanskom medus, u engleskom mead (medovina), u sanskritu madhu, u grčkom μεθυ (Vino), a u staroirskom mid. Tako su nastali izrazi u ostalim indoevropskim jezicima, a ponekad je naziv dobijen sličnošću s nečim drugim (u germanskim jezicima označava nešto zlatnožuto) ili pak zamenom značenja.
Istorija meda je starija od istorije čoveka. Veruje se da su pčele, kao jedan od najstarijih oblika insekata iz neolitskog doba koji postoji i danas, prethodile ljudima na zemlji. Čovek se pojavio pre 50000 godina, a pčele pre 40 miliona. Arheološki artefakti ukazuju da je čovek 7000 godina pre nove ere uživao u medu iz saća. Pčelarstvo je najstariji zanat. Do meda se nikada nije lako dolazilo, pčele su uvek branile svoju imovinu i svoj dom. Na zidu jedne pećine u Aranskoj peščari u Valensiji (Španija) nastao je još u paleolitskom dobu (pre skoro 20.000 godina) crtež koji predstavlja dva "pčelara", koji se penju uz okomitu stenu. Jedan od njih je već došao do cilja i brani se od roja pčela, držeći posudu da u nju stavi saće s medom.U mlađem kamenom dobu (neolitu), kada su ljudi imali svoja naselja i običaje, obeležavali su stabla sa pčelama koja su nalazili u šumi kao svojinu, udarivši sekirom u drvo svoj znak. Smatralo se da pčele u obeleženom drvetu od tada imaju vlasnika i drugi ljudi ih nisu dirali. To je bio prvi korak ka pčelarenju. Prvi podaci o korišćenju meda javljaju se u sumerskim i vavilonskim tekstovima pisanim klinastim pismom. U početku se koristio kao obredno sredstvo u polivanju pragova kuća i žrtvenika. U mešavini sa vinom, med se koristio za polivanje klinova svetih građevina. Najstarija država stvorena je u Egiptu 3.200 godina pre nove ere. Amblem Gornjeg Egipta bio je lotosov cvet, a Donjeg – pčela. Na grobovima prve dinastije faraona redovno je slikana pčela. Izražavajući svoju pokornost faraonu, stanovnici su u pismenim molbama crtali pčelu kao znak svoje privrženosti. Organizovano pčelarstvo je započelo u Egiptu, a med je tamo bio vrlo cenjena namirnica koju nije mogao da priušti baš svako. Tome je doprinosila i činjenica da je imao svoju ulogu i u egipatskoj religiji. Između ostalog, med je predstavljao suze najvišeg egipatskog božanstva, boga sunca Ra. U grobnicama i na zidovima hramova i danas se vidi kako se dolazilo do meda. U velikom broju domaćinstava upotrebljavao se kao zaslađivač. Zbog svoje dragoceosti služio je i kao sredstvo plaćanja a verovalo se i da životinje hranjene medom predstavljaju poseban dar bogovima. Slike koje su otkrivene u Abukiru datiraju iz 2.500 godina p.n.e. Već tada je med korišćen za ishranu, a isto tako i u kozmetici i medicini. Propolis su stari Egipćani koristili za brže zarašćivanje rana i za balzamovanje posmrtnih ostataka faraona. Medeni kolači koji su se pekli u Egiptu davani su kao poklon za umirenje bogova. Arheolozi su otkrili 2000 godina stare posude sa medom u egipatskim grobnicama, a on je još uvek bio ukusan.
U Antičkoj Grčkoj med se najčešte koristio kao dar bogovima i dušama umrlih. Grci su smatrali da je Medovina, alhoholno piće sa medom, sveto piće Olimpa. I u Grčkoj je takođe med bio simbol božanskog pa su se tako “medenjaci” često pekli i prinosili kao žrtva bogovima. Med su koristili i sami takmičari na Olimpijskim igrama za brz oporavak organizma, a  prvu  knjigu o pčelama napisao je Aristotel. Grci su takođe nudili kolače sa medom svojim bogovima. Grčke knjige recepata su pune slatkiša i kolača od meda. Sirevi su mešani s njim kako bi bili ukusniji. I oni su shvatili da med nije samo važan kao hrana, već i kao lek za ozdravljenje. Istorija pokazuje da je med bio vodeći antibiotik pre proizvodnje penicilina, koji se koristio za otvorene rane i povrede. U istu svrhu se koristi i danas. Hipokrat je još u petom veku p.n.e. propisivao med i zdravim i bolesnim osobama. On navodi da med ima lekovita svojstva i da pomaže pri lečenju obolele kože, oboljenja grla, ublažava kašalj, leči od kijavice i od mnogih drugih bolesti. Nakon njegove smrti, nastavljaju se legende koje govore o roju pčela koje su živele u grobnici njegovog oca i proizvodile med koji je tada bio korišćen za lečenje bolesne dece, kada ništa drugo ne bi pomoglo. Sistematskim izučavanjem pčela bavio se i Aristotel, koji je u svom kapitalnom delu u deset tomova "Istorija životinja" – mnogo stranica posvetio pčeli. Homer, Aristotel i Pitagora dodaju da je med ključni sastojak za dobro opšte zdravlje. Oko 300. godine pre nove ere pčela je bila amblem korišćen na novčićima u Grčkoj u Efesu. Pčela je simbol grčke boginje Artemide. Stari Grci i Rimljani koristili su med i kao konzervans za dugotrajno čuvanje mesa u svežem stanju.





Rimljani su osim za hranu i piće koristili med u kozmetici i medicini. Pored toga, i oni su med koristili kao poklon za svoje bogove. Vojnici su ga upotrebljavali kao antiseptik za lečenje rana. Čak je i Hanibal, po legendi, dao svojim vojnicima med i sirće nakon što su prešli Alpe na slonovima. Stari rimski pesnici često su spominjali med u svojim stihovima. Posebno Vergilijev spev Georgijus opisuje dobivanje meda. U vremenu vladavine Julija Cezara med se koristio i kao platežno sredsvo. Julije Cezar je navodno prihvatio med kao vrstu valute koja je korišćena za plaćanje poreza umesto zlata. U prvom veku naše ere poznati gastronom Apicius napisao je seriju knjiga sa receptima od kojih pola uključuje i med, što možete pročitati i u do sada objavljenim receptima ovog bloga.
U srednjovekovnoj Evropi se med koristio najčešće za ishranu, pravljenje maltera i napitaka i kao lekovito sredstvo. U Nemačkoj je tokom 11. veka pivo zaslađivano medom, a nemački feudalci su svoj danak plaćali u pčelinjem vosku i medu. Stari Germani su ga smatrali razlogom besmrtnosti bogova, a u vreme Karla Velikog je doživio renesansu. Naime, tada je organizovano pčelarstvo dobilo na zamahu. Budući da je sve do sredine 19. veka šećer bio namirnica koju zbog visoke cene mnogi nisu mogli da priušte, med je vekovima bio glavni zaslađivač, a često se u tom svojstvu koristi i danas iako ima veliki uticaj i značaj u zdravoj ishrani. Pošto se za pčele mislilo da imaju posebne moći, često su korišćene kao amblem. Papa Urban VIII koristi pčelu kao svoj amblem. Na Napoleonovoj zastavi se nalazila pčela. U srednjevjekovnim arapskim kulturama, vizantijskom carstvu i srednjevjekovnoj evropi med je imao veoma važnu ulogu pogotovo kao najslađe jelo. Med se spominje i u Bibliji, Kuranu i u spisama mnogih grčkih pisaca.Vekovima je med deo mitova i legendi u kojima se pominje kao dar s neba. Nektar i hrana bogova su reči koje su korišćene u celom antičkom svetu da bi se opisao med. Kuran, sveta knjiga muslimana, preporučuje med kao zdravu hranu i odličnu medicinu. U 16 poglavlju Kurana ima deo o pčeli: "Iz njihovih utroba izlazi tekućina različitih  boja, koja je lek za ljude." Različite boje su se odnosile na vrste meda po bojama. Muhamed propoveda "Med je lek za sve bolesti". Med se pominje u drevnim tekstovima kao što su indijske Vede, jevrejska Tora, Biblija, Kuran, kineski Shi Jing. Širom sveta postoji mnogo zapisa o medu – iz Kine, Indije, nordijskih zemalja, Afrike, Egipta, Grčke, Španije, Izraela. Ima podataka da su španski konkvistadori oko 1600. godine pronašli kod domorodačkog stanovništva Meksika i Centralne Amerike razvijene postupke gajenja pčela radi dobijanja meda. Severnoamerički narodi nazivali su evropske pčele za muve belog čoveka.
Med je mešavine od preko 70 raznovrsnih sastojaka. Tačan sastav meda zavisi od mešavine cveća i bilja čiji nektar pčele skupljaju. Preko 80 % meda čine ugljeni hidrati. Najzastupljeniji su fruktoza i glukoza sa preko 60 %. Nešto manje od jedne petine je voda, koje najčešće ima oko 17 %, dok je saharoza (stoni šećer) zastupljena do 9 %. Količina vode u medu utiče na njegovu viskoznost, težinu i kristalizaciju. Ukoliko je procentualno voda zastupljenija, med će biti viskozniji, a kristalizacija će kasnije nastupiti. Voda je, u zavisno od vrste meda, zastupljena od 15% do 20%. Međutim zastupljenost vode menja se prilikom kristalizacije. U sastav meda ulazi i preko 20 kiselina procentualno zastupljene sa oko 0,50 %. Zastupljenost kiselina i njihova pH vrednost zavisi od vrsta bilja od kojih je med proizveden, ali i od geografskog lokaliteta. Zbog velike kocentracije hranljivih materija, med se koristi i u hranljive i u lekovite svrhe. Med je posebno bogat vitaminima B i E grupe, od kojih najviše ima riboflavina (oko 40 g u 100 meda).
Med je čisti proizvod u kome nema dodataka bilo koje druge supstance. Med je jedini proizvod koji nema rok trajanja. Pčele  za kilogram meda moraju da obiđu četiri miliona cvetova i prelete put četiri puta duži od obima planete Zemlje.
Stara izreka, koju neki neprovereno pripisuju Albertu Ajnštajnu, kaže da ako nestanu pčele, nestaće i ljudski rod.


Pročitajte više >>                                                                    << Vratite nazad

Antičko vino: Apsinthium Romanum - Gorko vino

Originalni tekst:
Apsinthium Romanum: apsinthium Romanum sic facies: conditi Camerini praeceptis, utique pro apsinthio cessante; in cuius vicem apsinthi Pontici purgati terendique uncias singulas et unam Thebaicam dabis, masticis et folii scripulos III, costi scripulos senos, croci scripulos III, vini eiusmodi sextarios XVIII. Carbones amaritudo non exigit.

Sastojci:
10 l vina
2,5 g lista pelina
1 urma, bez koštice
7 g lovorovog lista
3,5 g šafrana
3,5 g perli mastike

Priprema:
Pomešati sve sastojke, osim vina, dobro samleti da se dobije neka vrsta praha. Stavite u šerpu i dodajte jedan litar vina i ostavite da proključa. Kada se ohladi dodajte ostatak vina.
Rimljani su koristili ovo vino kako za piće tako i u medicinske svrhe. Ima gorak ukus.

Ovo piće je po ukusu veoma slično poznatom likeru Pelinkovcu koji se pravi u Srbiji.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius

Merne jedinice:
scripulum = 1,14 g, 3 scripulos = 3,42 g, 6 scripulos = 6,84 g
sextarius = 0,54 l, 18 sextarios = 9,72 l





Pelin (lat. Artemisia), je rod biljke iz porodice glavočika (Asteraceae) koji čini između 200 i 400 pojedinačnih vrsta. U prirodi vrste iz ovog roda rastu uglavnom u aridnim i semiaridnim područjima na obe hemisfere. Pelini najbolje rastu na suvom, sunčanom i hranjivim materijama siromašnom zemljištu. Neke od najpoznatijih vrsta ovog roda su divlji pelin (A. vulgaris), obični pelin (A. absinthium), estragon (A. dracunculus), beli pelin (Artemisia herba-alba) i drugi. Poznat je i pod nazivom Zelena vila. Pelin je poznat po gorkom ukusu i karakterističnom mirisu koji dobijaju od organskih jedinjenja terpenoida koje sadrže listovi ovih biljaka. Rod pelina čine višegodišnje zeljaste, polužbunaste i žbunaste biljke, a većina vrsta je poznata po svom gorkom ukusu koji dobijaju od terpenoida i laktona. Kod nekih pripadnika ovog roda listovi su dosta aromatični i imaju ekstremno gorak ukus, a neki su našli upotrebu u prehrambenoj industriji i u medicini. Estragon se tako koristi kao začinska biljka, a naročito je popularan kao začin u francuskoj kuhinji. Pelin je odličan lek za menstrualne bolove, od velike je pomoći devojkama i ženama kojima često izostaje menstruacija. Ne savetuje se ženama koje imaju preobilne menstruacije jer pelin pojačava krvarenje (zato se ne savetuje ljudima koji imaju čir na želudcu). Gorke supstance iz pelina stimulišu apetit. Čaj od ove biljke preporučuje se svima koji pate od nedostatka želudačne kiseline i hipoacidativnog gastritisa. Obični pelin se zbog svoje gorčine od davnina koristio kao sredstvo za borbu protiv buva, moljaca i drugih insekata, a danas se koristi za aromatizaciju alkoholnih pića poput vermuta, pelinkovca i apsinta.  Na Balkanskom poluostrvu proizvodi se liker pelinkovac sa intenzivnom aromom pelina i oko 35 % alkohola. Pelin je i glavni sastojak absinta, halucinogenog pića popularnog među boemima devetnaestog veka. Obožavaoci zelene vile bili su Bodler i Tuluz Lotrek. Prema savetima fitoterapeuta nikada se pelin ne sme kuvati, nego samo treba preliti kipućom vodom.
Latinsko ime (Artemisia absinthium) pelin je dobio po grčkoj boginji Artemidi za koju se veruje da je baš sa njom olakšavala ženama porođaj ili od legendarne vladarke i botaničarke iz Karije Artemizije II (umrla verovatno 350. godine pre nove ere). Grci su veoma poštovali pelin. Olimpijskim pobednicima ukazivana je posebna čast da piju vino u koje je potpoljen pelin, simbol zdravlja i vitalnosti. Rimljani su pelin osim za zdravstvenu upotrebu stavljali i u sandale, jer su verovali da on čuva i neguje stopala. Naučnu sistematizaciju roda uradio je Karl fon Line 1753. godine.





Mastika ili tršlja (lat. Pistacia lentiscus) je vrsta dvodomne, zimzelene biljke iz roda Pistacia, porodica rujevke (Anacardiaceae). To je mediteranska biljka koja raste na širokom području od Izraela, preko Turske i Grčke do Španije. Najveća korist tršlje je smola (oleorezina) dobivena zarezivanjem kore, sušena na suncu, koja se naziva mastika. Mastika je smola, stvrdnuti biljni sok koji se dobija od zimzelenog grma Tršlje (Pistacia lentiscus), najcenjenija je ona koja se uzgaja na grčkom ostrvu Čios (Khios). Reč mastika potiče od grčke reči koja znači "žvakati, škrgutati zubima". Njena smola poznata je još od antičkog doba, kada se koristila za lečenje žgaravice i protiv zadaha iz usta. Ova smola ima širok spektar upotrebe. Od nje se prave paste za zube, žvakaće gume, glavni je aromatik u pripremanju nekih likera i rakija, daje esenciju omiljenoj turskoj poslastici – ratluku, koristi se u lečenju čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu, takođe pospešuje izbacivanje sluzi iz pluća, pomaže lečenje kašlja ima antkancerogena svojstva.
Najstariji podatak o mastici potiče od Herodota, grčkog istoričara iz V veka p.n.e. Drugi drevni pisci i lekari - uključujući i Apolodora, Dioskorida, Teofrasta i Hipokrata - spominjali su korišćenje mastike u medicinske svrhe. Premda mastikovo drveće raste duž mediteranske obale još od otprilike 500.g. p.n.e., mastika se proizvodi skoro isključivo na Khiosu. Drevni egipatski lekari su koristili mastiku u lečenju različitih oboljenja, uključujući i dijareju i artritis. Takođe su je koristili kao i tamjan za mumificiranje. Otisci njenih listova i pelud identifikovani su na torinskom platnu, u koje je navodno bilo umotano telo Isusa, a i spominje se i u Bibliji pod imenom bakha, pa je očito dugo korišten i u procesima balsamovanja. Njegovo lekovito delovanje hvalili su Dioskorid, Galen i Hipokrat, što nije neobično jer je tršlja deo grčke flore. Tokom vladavine Otomanskog carstva na Khiosu mastika je bila vrlo cenjena, pa je čak dosezala i cenu zlata, a sultan je za njenu krađu odredio smrtnu kaznu. Tokom pokolja na Khiosu, stanovnici su morali sultana i njegov harem opskrbljivati tom smolom. Tursko ime za to ostrvo je Sakız Adası što znači - ostrvo gume. Mastika se vekovima koristi za osvežavanje daha, te kod gingivitisa, ali se koristila i za lečenje želučanih i disajnih tegoba. Najbolji je izbor kod poblema s proširenim venama i kod smanjenja uvećane prostate. Mastika se koristi i u kulinarstvu, dodaje se u supe, sosove i u drva za dimljenje mesa. Smola mastike se žvače, jer se pod delovanjem sline i topline topi u masu koja liči na žvakaću, snažno osvežava dah i sprečava nastajanje zadaha iz usta. Možemo reći da je mastika bila najstarija žvakaća guma.


Pročitajte više >>                                                                     << Vratite nazad