Antička kuhinja: De senapi - Senf

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Senapis semen ad modam sextarii unius et semis redigere curabis in puluerem, cui mellis pondo quinque, olei hispani unam libram, aceti acris unum sextarium miscebis et tritis omnibus diligenter uteris.

Prevod:
Jedan i po sekstar (819g) semena gorušice samleti, dodati pet pondusa (1637,25g) meda, španskog ulja jednu libru (327,45g) i sirće jedan sekstar (0,546 l), mešavinu dobro promešati i koristiti.
Ovo se pravi u julu mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Gorušica (lat. Sinapis arvensis) je vrsta biljke iz porodice krstašica. U narodu poznata kao poljska gorušica i divlja slačica. Gorušica je naziv za skup biljnih vrsta roda Brassica i Sinapis čije se semenje koristi kao začin tako što se mlevenjem i mešanjem sa vodom, sirćetom pretvara u začin poznat kao senf. Semenke se također melju kako bi se stvorilo gorušičino ulje, dok se jestivo lišće može jesti kao gorušičin zeleniš. Prvobitno je nastanjivala prostore Evrope, odakle se rasprostranila kao korov većim delom Severne Amerike. Sadrži veliku koncentraciju lipida, ugljenih hidrata i proteina. Od minerala najviše ima fosfora, kalijuma i kalcijuma, a od vitamina najviše vitamina A, tiamina, riboflavina i niacina. Dobar su izvor i omega 3 masnih kiselina, kao i glikozid sinalbina, sastojka koji daje osećaj vreline u ustima. Od gorušice se prave preparati protiv zatvora, dok se seme koristi za senf, koji su prvi počeli da prave stari Rimljani, po recepturi iz prvog veka nove ere. Za senf su znali i stari Grci, a prvi zapis o njemu datira od pre 5.000 godina. Senf i neprerađeno seme slačice imaju lekovita svojstva za dijabetes, nesanicu, reumatizam, jetru, dušnik.
Seme samoniklih biljaka se ne koristi, a gorušica se danas gaji po celom svetu. Njene semenke imaju najjaču aromu, kao začinske i lekovite biljke. Seme gorušice smatra se jednim od najzdravijih začina koji je naročito poznat kao osnova ukusa začinskog namaza senfa, ali i kao provereni narodni lek za obloge kod reumatskih tegoba i bolova. Mahune sa semenkama skupljaju se u kasno leto, pre nego što potpuno sazru i otvore se. Semenke se najpre suše u mahuni, a zatim se oljušte i osuše do kraja.
U prirodi postoji crna (Brassica nigra) i bela slačica (Sinapis alba), sa karakterističnim svojstvima. Bela slačica, poreklom iz Indije, gaji se radi semena iz kog se ekstraktuje ulje slično suncokretovom. Od njega se prave preparati protiv zatvora, dok se seme koristi za senf.





Biljka crne gorušice ili slačice, koju nazivamo i gorušica ili senf, raste poludivlje na peskovitom i šljunkovitom zemljištu. Gorušica crna je jednogodišnja biljka viša od 1 m, a raste samonikla uz rečne obale, po šljunčarama, zapuštenim vrtovima i poljima. Listovi su s peteljkom, do 12 cm dugi, gusto nazubljeni, zelene boje s belim šiljastim dlačicama po površini. Sitni zlatnožuti cvetovi sa 4 latice razvijaju se u grozdastim cvastima na vrhu stabljike i njenih ogranaka. Plod je do 2 cm duga mahuna koja u sebi nosi 4 - 10 okruglih, tamnosmeđih semena vrlo ljutog ukusa. Ulje crne slačice je ustvari lekovita supstanaca, a sema ga sadrži 25%. Oblozi od slačice su najbolji prirodni ekstrat za pospešivanje cirkulacije. To naročito pomaže kod akutne upale zglobova i nerava, recimo kod išijasa. Z a razliku od drugih prirodnih biljnih ekstrakata, slačice prodire dublje u kožu. Zato se oblozi od slačice koriste u lečenju zapaljenja pluća i porebrice, jakog bronhitisa i velikog kašlja. Aktivni sastojak ulja slačice alilizo- tiocijanid, ima mali molekul zbog čega brzo prodire u sve organe, a izlučuje se preko pluća i urina. Antibakterijska moć mu je izuzetno jaka, kao i senfa koji se preporučuje preventivno protiv bakterija. U manjim količinama, crna slačica pospešuje izlučivanje sokova za varenje. Velike količine nisu preporučljive jer mogu da izazovu nadražaj i upalu želuca i creva, a kod žena i smetnje u vreme menstrualnog ciklusa, kao i upalu jajnika. Stoga se u narodnoj medicini preporučuju oblozi, jer su delotvorniji, pošto sastojci duboko prodiru kroz kožu, podstičući metabolizam i eliminišući bolove.
Blaga bela gorušica (Sinapis hirta) raste divlje u Severnoj Africi, na Bliskom istoku i na evropskom delu mediterana, gde se kultivacijom proširila po celoj planeti. Bela slačica je jednogodišnja biljka, visoka do 120 cm, sa žutim cvetovima. Ima snažan korenov sistem s brojnim korenovim dlačicama koje doprinose otpornosti na sušu. Kod preuranjene setve, biljka brzo ulazi u fazu cvetanja. Gaji se zbog mladih listova oštrog mirisa, koji se sirovi upotrebljavaju u salatama. To je zimska biljka koja se na visokim temperaturama vrlo brzo osemenjuje; ako se gaji u područjima koja obiliju kišom, listovi joj postaju grubi. Samoniklo raste na poljima, ali se i gaji.





Postoji nekoliko različitih verzija priča o poreklu senfa. Još su stari Grci začinjavali jelo crnom i belom slačicom, ali tek su Rimljani napravili prvi senf kakav danas poznajemo. U istoriji se spominje Plinije Stariji koji je, pre oko dve hiljade godina, pomešao belu i crnu slačicu sa vinskim sirćetom ili u drugom slučaju sa nefermentisaninim sokom od grožđa, maslinovim uljem i medom i dobio preliv za sve vrste mesa koje je tada činilo glavnu hranu rimskih velikaša. Novi proizvod je okarakterisan kao "mustus" i "ardus" što na latinskom znači "ono što peče" ili vatreno. Spajanjem ove dve reči je nastala reč "mustard" koja u većini jezika označava senf. Od kraja četvrtog veka, rimski kuvari su senfu dodavali biber, kim, lovor, mirođiju, celer, majčinu dišicu, origano, luk, med, sirće i ulje te njime pre pečenja, premazivali meso najčešće svinjetinu. Rimljani su ovaj namaz počeli izvoziti u Galiju i širu regiju. Monasi iz Pariza već od 10 veka pripremaju senf po svom receptu. Kod Grka i Rimljana korišćen je kao sredstvo za konzervisanje. U 15.-tom veku senf je ušao i u kuhinje evropskih dvorova i palata.
Senf je kroz istoriju bio povezan i sa ratovima. Pred napad Aleksandra Velikog na Persiju, u IV. veku pre nove ere, ispred suprotstavljenih vojski su se sastale vojskovođe - Darije i Aleksandar Veliki. Darije je odvraćao Aleksandra od napada na Persiju prosuvši pred njim kesu punu susama. To je označavalo brojnost persijske vojske. Aleksandar je odgovorio tako što je prosuo kesu punu crne i bele slačice želeći da pokaže kako je njegova vojska još brojnija ali da je jaka i vrlo ljuta. Do bitke je došlo a završena je potpunim porazom persijske vojske i uništenjem njihove države. Oduvek se senf smatrao izvorom zdravlja i snage. Zabeleženo je da su stari Germani rane zadobijene u bitkama čistili mešavinom samlevene bele i crne slačice, najčešće pomešane sa renom. Prva industrijska proizvodnja senfa je počela još u 13.-tom veku u francuskom gradiću Dižon, koji je i dan-danas najpoznatiji grad na svetu po proizvodnji senfa.


Pročitajte više >>                                                                 << Vratite nazad

Antička kuhinja: De aceto scilletico - Sirće scilletico

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Scillae albae crudae proiectis duris atque extrinsecus positis omnibus teneram medietatem ad libram et sex uncias per minutas partes recides et in aceti acerrimi duodecim sextariis merges. Vas signatum quadraginta diebus patieris esse sub sole. Post abiecta squilla acetum diligentius excolabis et in bene picata vasa transfundes.

Aliud acetum digestioni et saluti accommodum. Squillae dragmas octo, aceti sextarios triginta mittes in uasculo et piperis unciam uvam, mentae et casiae aliquantum et post tempus uteris.

Prevod:
Uzeti 1 libru i šest unci (491,19g) sirovog morskog belog luka, sve izrezati i potopiti u 12 sekstara (6,55 l) sirćeta. Posudu zapečatiti i ostaviti na suncu naredna četiri dana. Nakon toga sirće procediti i presuti u čistu posudu.

Još jedno sirće je dobro za varenje i zdravlje. Osam škampa pomešati sa 30 sekstara (16,38 l) sirćeta, dodati uncu (27,29g) bibera, dodati nanu i cimet, nakon nekog vremena koristite.
Ovo se pravi u julu mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Morski luk (Scilla - urginea - maritima), sredozemna biljka iz porodice ljiljana (Liliaceae). Raste na peskovitoj morskoj obali. Ima bele cvetove u grozdastom cvatu. Velika podzemna lukovica ima miris crvenog luka, gorko-ljutog je ukusa, sadrži glikozid scillain. U sebi sadrži heterozid glikoscilarozid A, triozid, dva biozida, sedam monozida, scilarozid, koji je kardiotonik ali i opasan otrov za glodare. U sebi sadrži još i sluzi, ugljikohidrata sinistrina, otrovnog glikozida scilitoksina, scilarena Ai B, holina, limunske kiseline i kalcijum oksalat.
Njegovo ime Scilla grčkog je porekla i znači pokrenuti ili uznemiriti, a dodatak maritima (morski) mu daje odrednicu rasprostranjenosti, Carl Linneaus dodaje još i Urginea, po imenu alžirskog plemena Ben Urgin.
Egipćanima je bila vrlo važna lekovita biljka kojom su lečili vodene bolesti pa su joj podigli i hram. O morskom luku pisali su još i Pitagora, za lečenje morskih bolesti, Teofrast, Homer i Plinije. U antičkom dobu koristio se da bi se u njegovom svežem soku umakali vrhovi strela jer je u svežem obliku otrovan, za sve ostale namene koristio se isključivo u sušenom stanju. Arapi sade morski luk u blizini grobova da ih štiti od zlih duhova , a između polja ječma kao graničnik parcele, a Beduini kao sredstvo za deratizaciju.
Danas se koristi u medicini kod bolesti srca, bubrega, za izazivanje povraćanja, podstiče cirkulaciju, čisti creva, sprečava cirozu... Uzima se u vidu sušenog praha. Prašak od suve biljke uzima se dvaput dnevno, koliko stane na vrh noža. Deci se nesme davati. U akutnom stanju bolesti ne sme se uzimati.





Sirće (lat. Acetum - sirće) je u ishrani, odnosno kulinarstvu vrsta priloga jelu, začina, konzervans, kiselkastog ukusa. Dobija se vrenjem (fermantacijom) alkohola (etanola), čiji je glavni proizvod sirćetna kiselina. Stono sirće koje se koristi u prehrani koristi u proseku između 4% do 8% nerastvorene sirćetne kiseline, a u nekim slučajevima i do 18%.
Kiselo vino odnosno sirće bilo je standardno piće rimske vojske i rimske sirotinje: oni sebi nisu mogli priuštiti nešto bolje i skuplje, a vojnici su pili ono što besplatno dobijaju, nazivali su je poska. Po drugim tumačenjima, poska je mešavina kiselog vina ili vinskog sirćeta sa vodom i začinskim biljem. Popularnosti duguje tome što je nastala kao medicinski napitak koji je sticajem okolnosti postao svakodnevno piće rimske vojske i nižih klasa negde u drugom veku stare ere, da u legionarskom sledovanju ostane kroz celu rimsku i najveći deo vizantijske istorije.
Napitak je navodno izmišljen u Grčkoj, ali reč za rimsku posku ne postoji u grčkom, pa se u jevanđeljima na grčkom pojavljuje oxos, sirće, a onda i u latinskom prevodu Svetog pisma, Vulgati, poska je takođe sirće, acetum. Latinska posca u obliku phouska stigla je u grčki jezik tek u ranim danima Vizantije, ne pre VI veka nove ere, kada je vizantijska vojska nastavila rimsku tradiciju pijenja "sirćeta".





Uprkos drugorazrednim sirovinama za proizvodnju, od lošeg ili vina koje je počelo da se kiseli, poska je imala prehrambene vrednosti ne samo kao izvor tečnosti i nešto malo kalorija, već i zbog antiskorbutnog delovanja jer je sadržala vitamin C. Njena kiselost ubijala je škodljive bakterije i pomagala ako se morala piti loša voda. To objašnjava svakodnevnu upotrebu poske još u rimskoj republikanskoj vojsci, kada se pijenje samo kvalitetnog vina smatralo disciplinskim prekršajem, što su pojedine vojskovođe nastojale da spreče potpunom zabranom ili ograničavanjem snabdevanja vinom. Uobičajeno sledovanje legionara poska postaje od prvog stoleća nove ere, da bi se jednim carskim ukazom dva veka kasnije odredilo da niži pripadnici vojske posku i vino piju svakodnevno, ali naizmenično. Neki ugledni Rimljani su je takođe pili da izraze solidarnost sa svojim vojnicima: Katon Stariji je, kažu, upamćen i zato što je voleo posku.
U istoriji hrišćanstva, postupak rimskog vojnika koji je umirućem Isusu na krstu ponudio da sirćetom utoli žeđ uobičajeno se smatra za njegovo poslednje iskušenje i još jedan nedvosmislen dokaz rimskog sadizma. Greška se, kako to već biva, možda krije u prevodu. Jer ono što je prevedeno kao ocat, sirće, bila je u stvari poska (posca), vrsta pića koje je bilo obavezni deo redovnog sledovanja rimskih legionara. Gest rimskog stražara kod raspeća tako se može tumačiti kao izraz sažaljenja ili milosrđa, a ne kao još jedan oblik mučenja.
Vrste: jabukovo sirće, vinsko sirće, pirinčano sirće, destilovanio sirće, sirće od slada, aromatično sirće i umeboši sirće.


Pročitajte više >>                                                                     << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ut oleum sordidum purges - Prečišćavanje ulja

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Si sordet oleum, frictos et adhuc calentes sales inici iubent et diligenter operiri: ita mundum reddi post tempus exiguum.

Prevod:
Kada je ulje zamućeno, Grci savetuju da pre prodaje stavite toplu pečenu so, pokrijete i utoplite ulje; tako brzo dolazi do pročišćenja.
Ovo se pravi u novembru mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Maslinovo ulje se dobija ceđenjem plodova masline i ima široku upotrebu počev od kulinarstva, kozmetike i medicine do hrišćanske tradicije u kojoj se koristi u obredima bogosluženja. Veoma je cenjeno kao dijetetski proizvod zbog visokog sadržaja nezasićenih masnih kiselina i polifenola. Prisutnost vitamina E i drugih sastojaka, uz odličnu kompoziciju nezasićenih masnih kiselina, razlog je preporuke tog ulja kao glavnog izvora masti u svakodnevnoj prehrani. Blagotvorno dejstvo maslinovog ulja na ljudski organizam poznato je kako u narodnoj, tako i u stručnoj medicini. Koristi se kao lek protiv opekotina, za čišćenje organizma, protiv crevnih i želudačnih upala, kao sredstvo za uništavanje različitih vrsta bakterija. Dobro je za srce i krvne sudove, a ima i veoma važnu ulogu u ublažavanju bolova od reumatoidnog artritisa. Antioksidansi i zdrave masne kiseline u njegovom sastavu snižavaju loš (LDL) holesterol. Maslinovo ulje je čest sastojak kozmetičkih preparata, posebno onih koji se koriste za suvu, oštećenu kožu, kožu koja je podložna ekcemima, kao i preparata za sunčanje. Savetuje se njegova upotreba u kućnoj radinosti za izradu maski za lice, kosu i telo. Osnovni je sastojak mediteranske kuhinje, posebno hladno ceđeno kao dodatak raznim salatama. Osim dokazane lekovite i hranljive, priznaje mu se i veoma moćna afrodizijačka uloga. Na tržištu se proizvodi u tri nivoa kvaliteta - rafinirano, devičansko i ekstra devičansko.





Maslina (maslinka, maslica, uljica, uljenika ili oliva; lat. Olea europaea) je vrsta niskog drveta koja potiče iz istočnog Mediterana i pripada istoimenoj familiji (Oleaceae). Zimzeleno drvo koje raste u Sredozemlju gde se ulje, koje se dobija preradom plodova ove biljke, smatra simbolom mediteranskog načina ishrane. Istovremeno je i simbol mira, plodnosti, izobilja i dugovečnosti.
Prva stabla su zasađena pre pet do šest hiljada godina na području Mesopotamije, Sirije i Palestine, odakle se maslina proširila Mediteranom. U Egiptu se stvaranje masline pripisuje boginji Izidi, u Mesopotamiji tvrde da ju je stvorio bog Ištar, a bila je i simbol etrurskog boga Turana. U Bibliji spominje se više od hiljadu puta. U hrišćanstvu je simbol Božje brige za ljude. Mojsije je oslobađao ratovanja muškarce, koji su gajili masline. Golubica koja se posle potopa vratila na Noevu arku u kljunu je nosila maslinovu grančicu kao simbol pomirenja Boga i ljudi. Sa mnogo maslinovih gančica narod je proslavio Isusov ulazak u Jerusalim. Isus se znojio krvavim znojem na Maslinskoj gori, okružen mnoštvom maslina, a Isusov krst, bio je po predanju od maslinovog i kedrovog drveta. Maslinu su na područje antičke Grčke doneli trgovci, Feničani i Egipćani, a arheološka istraživanja govore da su prva stabla posađena oko 3000. godine p.n.e. na Kritu. Oko 2000 g.p.n.e.  započeo je i organizovani uzgoj i trgovina, pa maslina postaje jedna od najvažnijih poljoprivrednih kultura, sa jednako važnom ulogom u svakodnevnom životu ljudi i celokupnom razvoju grčke civilizacije. Zbog čvrstoće i otpornosti, maslina je simbol snage. Tako je Herkul imao motku od maslinovog drveta, a Odisej je maslinovim kocem osliepio Kiklopa. Maslina je simbol odanosti i vernosti pa je Odisejev i Penelopin bračni krevet bio od panja masline. Homer je maslinovo ulje zvao tekućim zlatom. Hipokrat je maslinovo ulje prepisivao za više od 60 raznih bolesti. Pobednicima na Olimpijskim igrama, na glave su stavljali maslinove vence, a za nagradu su dobivali amfore s maslinovim uljem, koje je bilo tada vrlo skupo.





Plod masline bogat je belančevinama, hlorofilom, saponinima, voskom, smolom, vitaminima A, D, K i E, masnim kiselinama kao što su: oleinska, stearinska, palmitinska, mnogim mineralima, enzimima i dr. U staro vreme se maslinovo ulje koristilo za ishranu, higijenu i ulepšavanje, osvetljenje, lečenje i u ritualne svrhe. Vitamin E i oleinska kiselina su poznati i dokazani antioksidansi. Danas u svetu postoji više od 50 vrsta maslinovog drveta koje se gaji širom sveta upravo zbog proizvodnje ulja ili tečnog zlata kao se vrlo često naziva.
Plod je bogat uljem, koji se cedi korištenjem pritiska kroz razne prese (hladno ceđeno ulje), ili se izdvaja koristeći vruću vodu ili paru. Ulje se koristi u ishrani kao dodatak jelu, prženje, začinjavanje jela, kao i u medicinske svrhe. U ranijem periodu su masline ceđene ručno ili uz pomoć kamena. Maslinovo ulje se cedi industrijski mašinama a početkom dvadesetog veka je to rađeno postrojenjem na vodeni pogon slično vodenici.


Pročitajte više >>                                                                 << Vratite nazad

Antička kuhinja: De oleo rancido curando - Kako pokvareno ulje možemo popraviti

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Oleum rancidum Graeci adserunt sic posse curari. Albam ceram mundo et optimo oleo resolutam et adhuc liquentem mitti in eo iubent, tunc sales frictos calentes addi, operiri atque gypsari: sic fieri, ut oleum purgetur sapore et odore mutato. Oleum tamen omne in terrenis locis esse seruandum et eam eius esse naturam, ut sole vel igne purgetur vel aqua feruenti, si simul misceantur in vasculo.

Prevod:
Grci kažu i da pokvareno ulje možemo popraviti. U ulje sipati tečni beli vosak, zatim dodati vruću so, poklopiti i zagipsirati. Na taj način će ulje biti rafinisano, bez promene ukusa i mirisa. Sva ulja moramo čuvati u podrumima. Takva je priroda ove tečnosti na zemlji, čista je kao voda, topla kao sunce, vatra sa ključalom vodom ako su pomešane u istoj posudi.
Ovo se pravi u novembru mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Maslinovo ulje se dobija ceđenjem plodova masline i ima široku upotrebu počev od kulinarstva, kozmetike i medicine do hrišćanske tradicije u kojoj se koristi u obredima bogosluženja. Veoma je cenjeno kao dijetetski proizvod zbog visokog sadržaja nezasićenih masnih kiselina i polifenola. Prisutnost vitamina E i drugih sastojaka, uz odličnu kompoziciju nezasićenih masnih kiselina, razlog je preporuke tog ulja kao glavnog izvora masti u svakodnevnoj prehrani. Blagotvorno dejstvo maslinovog ulja na ljudski organizam poznato je kako u narodnoj, tako i u stručnoj medicini. Koristi se kao lek protiv opekotina, za čišćenje organizma, protiv crevnih i želudačnih upala, kao sredstvo za uništavanje različitih vrsta bakterija. Dobro je za srce i krvne sudove, a ima i veoma važnu ulogu u ublažavanju bolova od reumatoidnog artritisa. Antioksidansi i zdrave masne kiseline u njegovom sastavu snižavaju loš (LDL) holesterol. Maslinovo ulje je čest sastojak kozmetičkih preparata, posebno onih koji se koriste za suvu, oštećenu kožu, kožu koja je podložna ekcemima, kao i preparata za sunčanje. Savetuje se njegova upotreba u kućnoj radinosti za izradu maski za lice, kosu i telo. Osnovni je sastojak mediteranske kuhinje, posebno hladno ceđeno kao dodatak raznim salatama. Osim dokazane lekovite i hranljive, priznaje mu se i veoma moćna afrodizijačka uloga. Na tržištu se proizvodi u tri nivoa kvaliteta - rafinirano, devičansko i ekstra devičansko.





Maslina (maslinka, maslica, uljica, uljenika ili oliva; lat. Olea europaea) je vrsta niskog drveta koja potiče iz istočnog Mediterana i pripada istoimenoj familiji (Oleaceae). Zimzeleno drvo koje raste u Sredozemlju gde se ulje, koje se dobija preradom plodova ove biljke, smatra simbolom mediteranskog načina ishrane. Istovremeno je i simbol mira, plodnosti, izobilja i dugovečnosti.
Prva stabla su zasađena pre pet do šest hiljada godina na području Mesopotamije, Sirije i Palestine, odakle se maslina proširila Mediteranom. U Egiptu se stvaranje masline pripisuje boginji Izidi, u Mesopotamiji tvrde da ju je stvorio bog Ištar, a bila je i simbol etrurskog boga Turana. U Bibliji spominje se više od hiljadu puta. U hrišćanstvu je simbol Božje brige za ljude. Mojsije je oslobađao ratovanja muškarce, koji su gajili masline. Golubica koja se posle potopa vratila na Noevu arku u kljunu je nosila maslinovu grančicu kao simbol pomirenja Boga i ljudi. Sa mnogo maslinovih gančica narod je proslavio Isusov ulazak u Jerusalim. Isus se znojio krvavim znojem na Maslinskoj gori, okružen mnoštvom maslina, a Isusov krst, bio je po predanju od maslinovog i kedrovog drveta. Maslinu su na područje antičke Grčke doneli trgovci, Feničani i Egipćani, a arheološka istraživanja govore da su prva stabla posađena oko 3000. godine p.n.e. na Kritu. Oko 2000 g.p.n.e.  započeo je i organizovani uzgoj i trgovina, pa maslina postaje jedna od najvažnijih poljoprivrednih kultura, sa jednako važnom ulogom u svakodnevnom životu ljudi i celokupnom razvoju grčke civilizacije. Zbog čvrstoće i otpornosti, maslina je simbol snage. Tako je Herkul imao motku od maslinovog drveta, a Odisej je maslinovim kocem osliepio Kiklopa. Maslina je simbol odanosti i vernosti pa je Odisejev i Penelopin bračni krevet bio od panja masline. Homer je maslinovo ulje zvao tekućim zlatom. Hipokrat je maslinovo ulje prepisivao za više od 60 raznih bolesti. Pobednicima na Olimpijskim igrama, na glave su stavljali maslinove vence, a za nagradu su dobivali amfore s maslinovim uljem, koje je bilo tada vrlo skupo.





Plod masline bogat je belančevinama, hlorofilom, saponinima, voskom, smolom, vitaminima A, D, K i E, masnim kiselinama kao što su: oleinska, stearinska, palmitinska, mnogim mineralima, enzimima i dr. U staro vreme se maslinovo ulje koristilo za ishranu, higijenu i ulepšavanje, osvetljenje, lečenje i u ritualne svrhe. Vitamin E i oleinska kiselina su poznati i dokazani antioksidansi. Danas u svetu postoji više od 50 vrsta maslinovog drveta koje se gaji širom sveta upravo zbog proizvodnje ulja ili tečnog zlata kao se vrlo često naziva.
Plod je bogat uljem, koji se cedi korištenjem pritiska kroz razne prese (hladno ceđeno ulje), ili se izdvaja koristeći vruću vodu ili paru. Ulje se koristi u ishrani kao dodatak jelu, prženje, začinjavanje jela, kao i u medicinske svrhe. U ranijem periodu su masline ceđene ručno ili uz pomoć kamena. Maslinovo ulje se cedi industrijski mašinama a početkom dvadesetog veka je to rađeno postrojenjem na vodeni pogon slično vodenici.


Pročitajte više >>                                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: De oleo odoris horrendi - Kada se ulje usmrdi

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Si fuerit odoris horrendi, virides olivas sine ossibus tundi et in olei metreta choenicas duas mitti. Si bacae defuerint, caules tenerrimos oleae similiter esse tundendos. Nonnulli utraque permiscent adiecto etiam sale. Sed omnia intra linteum inclusa suspendunt atque ita in vas olei demittunt. Postea tribus diebus exemptis auferunt et oleum in alia vasa transfundunt.

Quidam mittunt vetustum laterem torrefactum. Plerique hordeaceos panes breviter figuratos et raro linteo involutos mergunt et novos subinde permutant. Ubi hoc bis aut tertio fecerint, sales iniciunt et in alia vasa translatum per paucos dies sidere patiuntur.

Quod si aliquod animal forte deciderit et oleum putredine ac nidore vitiarit, iubent Graeci coriandri manipulum in olei metreta suspendi atque ita paucis diebus manere. Si nihil de horrore decusserit, mutandum coriandrum, donec superetur hoc vitium. Sed maxime proderit post senos dies in vasa munda transferre: melius, si acetum ante vexerunt.

Quidam feni graeci semen siccum tritumque permiscent vel incensos oleaginos carbones in ipso oleo frequenter extinguunt. Si acerbus odor fuerit, uvae excrementa, quae Graeci gigarta vocant, praecipiunt tusa et in massam redacta mersari.


Prevod:
Ako ulje ima loš miris, iseckati 2 boce zeleni maslina i staviti ih u metretu (38,88 l) ulja; ako vam masline nedostaju, otresite sa drveta. Pomešajte i dodajte so. Upakujte u krpu pa spustite u lonac ulja. Nakon tri dana uklonite iz ulja i pretočite.

Drugi će staviti zagrejane stare cigle. Većina će gurnuti male ječmene hlebove zamotane u peškir i povremeno ih zamenjivati sa drugim. Nakon dva ili tri puta ponavljanja ovog postupka, ubacuju so, ulje pretaču nakon nekoliko dana.

Kada životinja upadne u ulje,ono će biti zaraženo truljenjem, neophodno je prema Grcima staviti snop korijandera u metreti (38,88 l) ulja i ostaviti ga tamo nekoliko dana. Ako korijander ne umanji loš miris treba ga menjati dokle god infekcija ne nestane. Najbolji dobitak će biti preliti ulje nakon šest dana u posude koje su vam služile za prenos sirćeta.

Neki mešaju u ulju izdrobljeno suvo seme piskavice ili užareni ugalj, često se gasi. Ako ulje miriše kiselo, oni uranjaju grožđe kojeg Grci zovu Gigarta, nakon što je izgaženo i pretvoreno u mekanu kašastu masu.
Ovo se pravi u novembru mesecu.

choenicas - galska mera za količinu suve robe
metreta - jedinica zapremine antičke Grčke za posude u kojoj se čuva vino ili ulje - 38.88 litara.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Maslinovo ulje se dobija ceđenjem plodova masline i ima široku upotrebu počev od kulinarstva, kozmetike i medicine do hrišćanske tradicije u kojoj se koristi u obredima bogosluženja. Veoma je cenjeno kao dijetetski proizvod zbog visokog sadržaja nezasićenih masnih kiselina i polifenola. Prisutnost vitamina E i drugih sastojaka, uz odličnu kompoziciju nezasićenih masnih kiselina, razlog je preporuke tog ulja kao glavnog izvora masti u svakodnevnoj prehrani. Blagotvorno dejstvo maslinovog ulja na ljudski organizam poznato je kako u narodnoj, tako i u stručnoj medicini. Koristi se kao lek protiv opekotina, za čišćenje organizma, protiv crevnih i želudačnih upala, kao sredstvo za uništavanje različitih vrsta bakterija. Dobro je za srce i krvne sudove, a ima i veoma važnu ulogu u ublažavanju bolova od reumatoidnog artritisa. Antioksidansi i zdrave masne kiseline u njegovom sastavu snižavaju loš (LDL) holesterol. Maslinovo ulje je čest sastojak kozmetičkih preparata, posebno onih koji se koriste za suvu, oštećenu kožu, kožu koja je podložna ekcemima, kao i preparata za sunčanje. Savetuje se njegova upotreba u kućnoj radinosti za izradu maski za lice, kosu i telo. Osnovni je sastojak mediteranske kuhinje, posebno hladno ceđeno kao dodatak raznim salatama. Osim dokazane lekovite i hranljive, priznaje mu se i veoma moćna afrodizijačka uloga. Na tržištu se proizvodi u tri nivoa kvaliteta - rafinirano, devičansko i ekstra devičansko.





Maslina (maslinka, maslica, uljica, uljenika ili oliva; lat. Olea europaea) je vrsta niskog drveta koja potiče iz istočnog Mediterana i pripada istoimenoj familiji (Oleaceae). Zimzeleno drvo koje raste u Sredozemlju gde se ulje, koje se dobija preradom plodova ove biljke, smatra simbolom mediteranskog načina ishrane. Istovremeno je i simbol mira, plodnosti, izobilja i dugovečnosti.
Prva stabla su zasađena pre pet do šest hiljada godina na području Mesopotamije, Sirije i Palestine, odakle se maslina proširila Mediteranom. U Egiptu se stvaranje masline pripisuje boginji Izidi, u Mesopotamiji tvrde da ju je stvorio bog Ištar, a bila je i simbol etrurskog boga Turana. U Bibliji spominje se više od hiljadu puta. U hrišćanstvu je simbol Božje brige za ljude. Mojsije je oslobađao ratovanja muškarce, koji su gajili masline. Golubica koja se posle potopa vratila na Noevu arku u kljunu je nosila maslinovu grančicu kao simbol pomirenja Boga i ljudi. Sa mnogo maslinovih gančica narod je proslavio Isusov ulazak u Jerusalim. Isus se znojio krvavim znojem na Maslinskoj gori, okružen mnoštvom maslina, a Isusov krst, bio je po predanju od maslinovog i kedrovog drveta. Maslinu su na područje antičke Grčke doneli trgovci, Feničani i Egipćani, a arheološka istraživanja govore da su prva stabla posađena oko 3000. godine p.n.e. na Kritu. Oko 2000 g.p.n.e.  započeo je i organizovani uzgoj i trgovina, pa maslina postaje jedna od najvažnijih poljoprivrednih kultura, sa jednako važnom ulogom u svakodnevnom životu ljudi i celokupnom razvoju grčke civilizacije. Zbog čvrstoće i otpornosti, maslina je simbol snage. Tako je Herkul imao motku od maslinovog drveta, a Odisej je maslinovim kocem osliepio Kiklopa. Maslina je simbol odanosti i vernosti pa je Odisejev i Penelopin bračni krevet bio od panja masline. Homer je maslinovo ulje zvao tekućim zlatom. Hipokrat je maslinovo ulje prepisivao za više od 60 raznih bolesti. Pobednicima na Olimpijskim igrama, na glave su stavljali maslinove vence, a za nagradu su dobivali amfore s maslinovim uljem, koje je bilo tada vrlo skupo.





Plod masline bogat je belančevinama, hlorofilom, saponinima, voskom, smolom, vitaminima A, D, K i E, masnim kiselinama kao što su: oleinska, stearinska, palmitinska, mnogim mineralima, enzimima i dr. U staro vreme se maslinovo ulje koristilo za ishranu, higijenu i ulepšavanje, osvetljenje, lečenje i u ritualne svrhe. Vitamin E i oleinska kiselina su poznati i dokazani antioksidansi. Danas u svetu postoji više od 50 vrsta maslinovog drveta koje se gaji širom sveta upravo zbog proizvodnje ulja ili tečnog zlata kao se vrlo često naziva.
Plod je bogat uljem, koji se cedi korištenjem pritiska kroz razne prese (hladno ceđeno ulje), ili se izdvaja koristeći vruću vodu ili paru. Ulje se koristi u ishrani kao dodatak jelu, prženje, začinjavanje jela, kao i u medicinske svrhe. U ranijem periodu su masline ceđene ručno ili uz pomoć kamena. Maslinovo ulje se cedi industrijski mašinama a početkom dvadesetog veka je to rađeno postrojenjem na vodeni pogon slično vodenici.


Pročitajte više >>                                                                  << Vratite nazad

Antička kuhinja: De oleo chamaemelino - Ulje od kamilice

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Per olei libras singulas chamaemeli herbae florentis auream medietatem, proiectis albis follis, quibus flos ambitur, unciarum singularum pondus infundes et quadraginta diebus in sole constitues.

Prevod:
Kada kamilica procveta, na svaku libru (327,45g) ulja staviti uncu (27,29g) latica kamilice, izložiti suncu narednih četrdeset dana.
Ovo se pravi u junu mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae

Po današnjoj modernoj verziji, koje se ne razlikuje od recepture iz IV veka n.e., ulje od kamilice možete napraviti jako jednostavno, tako što će te u teglu ili široku flašu sipati sveže cvetove kamilice skoro do vrha, naliti maslinovo devičansko ulje i zatvorenu posudu držati na suncu 2 do 3 nedelje, pa procediti u čistu posudu.





Kamilica (lat. Matricaria chamomilla)  je jednogodišnja biljka iz porodice glavočika, visine 15-60 cm, tankog i razgranatog korena, dvostruko perasto razdeljenih listova u narodu još poznata i kao ramenak, titrica, prstenak, popadija, bolivač, milica-trava, milanka, gamilica, kamil-tej, kokošnjak, carev cvet, gorčak, sitna bela rada, biljka je iz porodice glavočika (Asteraceae) i jedna od najpoznatijih lekovitih biljaka prisutna u skoro svakom domaćinstvu. Latinski naziv biljke se vezuje za pojam imena majke. Kamilica je rasprostranjena u skoro celoj Evropi i Aziji. Raste na mestima izloženim suncu, na zapuštenom, neplodnom zemljištu, poljima i uz puteve. Pod istim nazivom se sakupljaju i cvetovi vrste naziva rimska kamilica (Chamaemelum nobile), dok se u severnim krajevima Evrope za ovu našu redovnu kamilicu koristi naziv nemačka kamilica. Najlekovitiji su cvetovi sakupljeni u glavičaste cvasti. Sadrže eterično ulje koje im daje prijatan miris, pa upotreba čaja od ove biljke, osim lekovitosti, predstavlja i pravo zadovoljstvo i osveženje. Za industijske potrebe se gaji, naročito u Vojvodini, na zemljištima niže kategorije. Glavna lekovitost ove biljke ogleda se u lečenju želudačno-crevnih bolesti (gastritis, enteritis, nadimanja, grčevi, kolitis), neurodepresija i oboljenja materice). Spolja se upotrebljava protiv upala kože i sluzokože, za inhalaciju, kupke i slično jer poseduje dobra antibakterijska, antivirusna i fungicidna dejstva. Glavni i sastojak kamilice koji daje lekovito svojstvo je eterično ulje kojeg ima i do 1,9 %. U sastav eteričnog ulja ulaze mono-iseskviterpeni, od kojih su osnovni laktoni–matricin i matrikarin. Pod dejstvom destilacije vodenom parom iz matricina nastaje jedinjenje humazulen. U eteričnom ulju mogu se naći i neki drugi seskviterpeni kao sto su, farnezen i kadinen. Ulje sadrži i alkohol–bizabolol i jedan ketoalkohol te karpinsku kiselinu. U cvetovima su izolovani sledeći flavonoidi: apigenini, patulitrin i apigenin-7-glikozid, kao i kvercimetrin. Eterično ulje sadrži i kumarine umbeliferon i hernaiarin, te sitosterin, holin, B-karotin, askorbinsku kiselinu (vitamin C), polisaharide i organske kiseline. Pored upotrebe u medicini, ekstrakt i eterično ulje kamilice se koriste u kozmetičke svrhe. Čest je dodatak sapunima za osetljivu kožu i šamponima za svetliju kosu. Ekstrakt kamilice se koristi u organskom vrtlarstvu kao prirodno sretstvo protiv biljnih bolesti i parazita. Cvet i ostaci cveta poslje destilacije i prerade se koriste kao prirodno gnojivo. Zbog aromatičnog mirisa, kamilica se može gajiti između drugih biljnih kultura za odbranu od insekata. Eterično ulje kamilice se koristi i u industriji parfema. Ekstrakt se dodaje kao antialergijski agent u razne kozmetičke proizvode. Žuta boja koja se koristi u industriji hrane se dobija iz cveta kamilice. Po narodnom lekaru i učitelju Vasi Pelagiću: "Dobro je piti svaki dan protiv trbobolje, tegobe pri mokrenju, pogreške u ženskom pranju i porođaju, bolova džigerice, proliva i hladnoće u nogama i rukama". Blagi čaj od kamilice se može davati bebama se osetljivim stomakom pre majčinog mleka. Čaj od kamilice se koristi protiv žutice i ostalih bolesti jetre. Ostale upotrebe u narodnoj medicini su identične upotrebi u savremenoj medicini.
Smatra se da je stari Egipat postojbina kamilice i veruje se da je bila posvećena suncu. Prva dokumentovana upotreba ovog cveta potiče još iz drevnog Egipta, a najraniji spisi u kojima se pominje nastali su na papirusu 1550. godine pre Hrista. Ovaj zapis se smatra jednim od najstarijih medicinskih zapisa u ljudskoj istoriji. Stari Egipćani su smatrali da je kamilica sveta biljka, koju im je poklonio Ra, bog Sunca, i zbog toga je poštovana više nego bilo koja druga. Korišćena je ne samo radi lečenja, već je bila i deo rituala balsamovanja - pripreme tela za put u zemlju mrtvih. Hemijska analiza mumije faraona Ramzesa II (1100. godina pre Hrista), potvrdila je da je jedan od sastavnih elemenata ulja za balsamovanje bilo upravo ulje kamilice. Nezavisno od medicinskih i religioznih zapisa o korišćenju, postoje zapisi koji dokazuju da je kamilica široko korišćena i u kozmetici, posebno kod bogatijih i uglednijih žena. Drevni Grci i Rimljani bili su gotovo zaljubljeni u kamilicu. Grci su ovoj biljci i dali ime kombinujući dve reči: chamos i melos, što bi se prevelo kao aroma jabuke ili jabuka zemlje, a na to ih je inspirisao sitni cvet čiji je miris podsećao na miris ovog voća. Grčki lekar i rimski prirodnjak Plinije preporučivao je kamilicu kod glavobolje, ali i kod problema sa jetrom, bubrezima i bešikom, a njegovi sunarodnici su verovali i da je blagotvorna kod groznice i ženskih problema. Prah od krvi Hestije, kako su je nazivali Rimljani, bio je veoma cenjeno sredstvo za negovanje higijene usta i zuba. Nakon pada Rimskog carstva, zvanična medicina kretala se više u pravcu religioznih verovanja i narodne tradicije nego saznanja zasnovanih na nauci. Univerziteti su školovali veoma malo lekara i gotovo da nisu postojala nikakva medicinska istraživanja. Ipak, obučeni medicinari bili su dobro plaćeni, pa su zato njihove usluge mogli da koriste samo dobrostojeći slojevi stanovništva.





Tokom ranog srednjeg veka (500. do 1100. godine) stanovništvo gradova i sela najviše se oslanjalo na narodnu medicinu, a oni koji su se profesionalno bavili zdravljem znanje su sticali iz zapisa drevnih Grka i Rimljana. Tokom ovog perioda u manastirima su se prepisivali medicinski spisi iz doba stare Grčke i Rima, a ova mesta su bila centar medicinskog znanja sve do 12. veka i doba renesanse. Za razliku od profesionalnih lekara, koji su svoj rad zasnivali na principu četiri životna elementa - zemlja, vazduh, voda i vatra, narodna medicina se oslanjala na biljne lekove, ali i na sujeverje i misticizam, koji su se prenosili sa generacije na generaciju. Medicinska znanja, kombinovana sa praznoverjem, sakupljali su lokalni iscelitelji - mahom žene, šamani, pa čak i veštice. Lekovite biljke, napici i melemi, zajedno sa činima i ritualima, bili su osnove tretmana za lečenje, a anglosaksonski narodi preuzeli su primat u poštovanju kamilice. Lacnunga (lekovi), drevni anglosaksonski spis, sadrži listu od devet svetih biljaka, među kojima je i kamlica. Korišćena je kod nesanice, glavobolje, problema sa kožom, reume, lošeg varenja, gihta... Vikinzi su prvi shvatili da kamilicom mogu da neguju kosu dodatno je posvetljujući i dajući joj sjaj. Tokom srednjeg veka u Evropi su je smatrali gotovo svemogućim lekom. Nikolas Kulpeper (Nicholas Culpeper), engleski herbalista iz 17. veka, preporučivao je kamilicu kao efikasan lek za stomačne probleme, groznicu, žuticu, bolove kod kamena u bubregu i kod menstrualnih problema. Tokom ovog perioda sakupljana je i iz veoma praktičnog razloga - uklanjanja neprijatnih mirisa. Hrišćanski monasi u to vreme skupljali su i beležili stare biljne lekovite recepture u kojima se često pominje kamilica, istovremeno ih obogaćujući receptima do kojih su sami došli. Oni su zaslužni i za nastanak varijeteta Roman chamomile - Flora pleno, koja ja imala duple cvetove i blažu aromu. Španci su je zvali manzanilla - mala jabuka, i dugo su je koristili da bi poboljšali ukus šerija koji je nazvan istim imenom. Specifična primena vezuje se i za omiljeno piće muškaraca širom sveta, koji sigurno ne znaju da je pre mnogo vekova i u pivo dodavana kamilica da bi se poboljšao njegov ukus.





Prema jednoj legendi, postoji priča da je kraljica svih vila prirode naredila malim vilama da svaka oboji po jedan cvet, i da se svaka vila natopi duginim bojama i prenese ih na cveće i polja. Vile odabraše boju i tako ljubičica postade ljubičasta, plava boja prekri različak, zelena se rasprostre po poljima, ljutić postade žut, narandžasta je obojila neven, a divlji mak postade crven. Sve su vile učestvovale u bojenju osim male vile Magdalene koja je ostala da se igra sa leptirićima.Više nije bilo boja. Kraljica ljutito naredi: Hoću da budeš odgovorna za boju nekog cveta. Snađi se. Magdalena ugleda sive cvetiće po poljima,sede na jedan i poče da otkida jednu po jednu laticu brišući suze. Primeti da latice postaju bele kao njena haljina. Tada presrećna shvati da je pronašla svoju boju. Belu. Poče da leti od jednog do drugog cvetića ukrašavajući livadu belim tačkicama.Od tada naša polja krase bele rade i kamilica.
Postoji više vrsta kamilice, što divljih što kultivisanih vrsta, a najpopularnije za upotrebu su rimska kamilica (Chamaemelum nobile) i divlja kamilica tj. nemačka kamilica (Chamomilla recutita), koje imaju donekle različit hemijski sastav. Tako, na primer, etarsko ulje rimske kamilice nije azurno plave boje. Zanimljivo je da malo ko zna da rimsku kamlicu nisu kultivisali Rimljani, iako njeno ime na to ukazuje, već su je otkrili britanski botaničari kako divlja raste u blizini rimskog koloseuma. Odneli su je u Englesku, i nastavili da je gaje.


Pročitajte više >>                                                                  << Vratite nazad

Antička kuhinja: De oleo liliacio - Ulje od ljiljana

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Per olei libras singulas dena lilia curabis infundere et vas vitreum quadraginta diebus locare sub diuo.

Prevod:
Na svaku libru (327,45g) ulja dodati deset cvetova ljiljana, sipati u staklenu posudu i čuvati čedrdeset dana na otvorenom.
Ovo se pravi u maju mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Ljiljan (lat. Lilium), poznatiji i kao krin je rod skrivenosemenica iz porodice ljiljana (Liliaceae), trajnica sa lukovicom i nadzemnom stabljikom. Poreklo vodi iz Azije, Evropei Severne Amerike. Postoji oko 90 vrsta. Ime mu je modificirano iz grčkog naziva "leirion" i rimskog naziva "lilium". Balkan je u Evropi najbogatiji raznovrsnim samoniklim ljiljanima sa 12 divljih oblika, pa tu raste čak 7 posebnih vrsta, od kojih su njih 4 naši endemi . Familija ljiljana ili lukova (Liliaceae) je velika grupa monokotiledonih skrivenosemenica koja obuhvata oko 2800 vrsta grupisanih u oko 170 rodova. Predstavnici ove familije su široko rasprostranjeni po celoj Zemljinoj površini, a naročito su brojni u suptropskim i tropskim oblastima. Vrste rastu na različitim staništima, u šumama, na livadama i pašnjacima, a retko se javljaju kao korovi. Veliki broj vrsta se gaji kao ukrasne biljke zbog izuzetno dekorativnih svojstava njihovih cvetova. Takođe, veliki broj vrsta predstavljaju značajne povrtarske kulture, a najpoznatije su lukovi i špargla. Od vrsta koje rastu u našoj flori najpoznatije su: lukovi (Allium), krinovi (Lilium), presličice (Muskari), kao i niksica, đurđevak, špargla i drugi. To je jedini cvet na svetu koji u sebi objedinjuje vladarsko, dostojanstveno držanje, strastveni, gotovo opojni miris, a ipak uspeva da zadrži i svoju urođenu nežnost i nevinost. Baš zbog ovakvih svojih karakteristika, ljiljani su oduvek važili za simbol milosrđa i bezuslovne ljubavi. Pored lepote kojom zrači gotovo svaki predstavnik ove vrste, u direktnoj su vezi i sa nadom, verom, plodnošću i rađanjem. Zato i ne čudi što se upravo za ljiljan često koristi i naziv "rajski cvet".
Prema predanjiu o raju i Adamu i Evi, kada je Eva napustila Edenski vrt (izbačena iz raja) prolila je iskrene suze kajanja, iz tih pokajničkih suza nikli su ljiljani. Prema Bibliji, uskrsni ljiljan je rastao u Getsemanskom vrtu u kojem je Juda izdao Isusa. Beli ljiljani, su prema legendi, niknuli na mestu gde su Isusove suze i znoj kapali u poslednjim trenucima života. U staroj Grčkoj bio je posvećen boginji Heri, kraljici neba, ženi Zevsa, zaštitnici braka i potomstva. Želeći da njegov sin, Herkules postane besmrtan, kojeg je dobio sa najlepšom smrtnom ženom tog vremena – Alkmeneom, grčki bog Zevs ga je, dok je njegova žena Hera spavala stavio na njene grudi da ga podoji kako bi postao besmrtan. Kada je Herkules završio podoj, nekoliko kapi mleka se prosulo svemirom, a legenda kaže da je od njih nastao Mlečni put, a od preostalih kapi koje su pale na zemlju cvet beli ljiljan. U staroj Grčkoj i Rimu koristio se za vreme svadbenih svečanosti kao simbol nevinosti. Mlada ih je nosila na svadbenoj kruni zajedno sa klasjem pšenice - simbolom plodnosti. U Rimu je važio za cvet boginje Venere, koja je, kako legenda kaže, bila toliko opsednuta ljiljanima da im je čak zavidela na lepoti. Rimska legenda kaže da kada se Venera uzdigla iz morske pene videla je ljiljan nakon čega je postala puna ljubomore i zavisti na belinu i lepotu ovog cveta. Zbog toga je, kako u grčkoj, tako i u rimskoj mitologiji, ljiljan važio i za simbol požude odnosno seksualnosti. Kada je reč o Aziji situacija je nešto drugačija, pa je za budiste ljiljan oduvek predstavljao znak brige, milosti i saosećajnosti, ali i izobilja, plodnosti i bogatstva.





Ipak, ljiljan svoj najveći trag ostavio u hrišćanstvu, pa ne čudi što se metafore vezane za ovaj cvet javljaju se na više mesta kako u Starom tako i u Novom zavetu. Hrišćani širom sveta u ljiljanu (posebno onom bele boje, koji je i najpopularniji) vide bezgrešnost, čistotu, čednost, pa i sliku Device Marije. Smatra se da svaki deo ovog cveta nosi po neki atribut Isusove majke: lišće ljiljana reprezentuje njenu skromnost, stabljika je simbol njene vere i pobožnosti, dok su beli cvetovi znak njene nevinosti i bezgrešnog začeća. Simbol je lepote i vladarskog dostojanstva. Takođe, smatrao se i svetom biljkom koja pripada nebeskim vladarima i bogovima. Ljiljan nema prava lekovita svojstva iako se mislilo da poseduje lekovita svojstva. Postoji legenda da ima magična svojstva, a nastalo je i stotine recepata u elizabetanskom dobu za korištenje ljiljana u lečenju groznice, kao sredstvo za čišćenje rana, opekotina i čireva u obliku masti te olakšavanja simptoma artritisa i reume. Stari Španci verovali su da jedući latice ljiljana osiguravaju povratak nekoga ko je magijom bio pretvoren u životinju, u ljudski oblik.
Heraldički ljiljan (fr. Fleur-de-Lis) je heraldički simbol koji se svrstava među prirodne likove. Često se drži i marijanskim znakom, a u Francuskoj je od srednjega vijeka simbol kraljevske časti. Izvorno Fleur-de-Lis predstavlja helebardin šiljak, ili vršak vojničkoga oružja. Prva potvrđena upotreba nalazi se na pečatu princa Luja, budućega Luja VIII., 1211. godine. Reč je o jedinstvenom polju s uzorkom stiliziranog ljiljana. Upotrebljava se zlatan ljiljan na plavom štitu. Takav je grb ostao u upotrebi do 1376. godine, kad je kralj Karlo V. smanjio broj ljiljana na tri, što je simbolizovalo Sveto Trojstvo. Luj VIII. pripadao je francuskoj kraljevskoj dinastiji Capet, a njegov sin Karlo I. Anžuvinac osnovao je dinastiju Anžuvinaca, čiji su članovi nosili naslov kraljeva Sicilije, Napulja, Ugarske i Hrvatske, Poljske, Albanije careva Carigrada, despota Epira, knezova Ahaje, te grofova od Anjoua i od Provanse. Karlo I. Anžuvinac postao je 1246. grof pokrajine Anjou u zapadnoj Francuskoj, odredbom njegovog starijeg brata, kralja Luj IX., kralj Francuske. Potom mu je papa dodelio krunu Kraljevstva Napulja i Sicilije, nakon što su tim područjem vladali Hohenštaufovci. Karlo je 1282. izbačen iz Sicilije, ipak njegovi naslednici su do 1435. vladali Napuljem.





U srpske zemlje ljiljan dolazi preko Vizantije, a njegov uticaj se širio preko Huma dalje u Srbiju. U srednjovjekovnoj Srbiji motiv ljiljana srećemo na kraljevskim regalijama, manastirskim freskama, novcu. Ljiljani u Bosnu dospjevaju krunisanjem Trvtka za kralja, preko krune Stefana Prvovenčanog, u manastiru Mileševa 1377. godine. Do tada na grbu Kotromanića nije bilo ljiljana, već se prvobitni grb sastojao od trake u heraldičkom polju. Godine 1888. dva zlatna ljiljana su uneta na grb Kraljevine Srbije kao simbol njenog kontinuiteta sa dinastijom Kotromanića. Ljiljani nisu bili na grbu Države SHS, Kraljevine Jugoslavije, ni SFRJ, ali su se ponovo pojavili na grbu i zastavi nezavisne Srbije 2006.
Kod Srba je motiv ljiljana čvrsto vezan za Presvetu Bogorodicu, pa se često naziva i Bogorodičin cvet. S druge strane, verujemo da su svima dobro poznate reči naše čuvene narodne pesme iz Prvog svetskog rata koja kaže: "tamo daleko, gde cveta beli krin, tamo su živote dali zajedno otac i sin…". Nezaobilazan su cvet na svakoj ceremoniji venčanja, pa se uzimaju i kao simbol braka, ali i partnerstva i svih onih veza koje odolevaju kako iskušenju, tako i vremenu.
Bele ljiljane poklanjamo onda kada želimo da naglasimo nečiju dobrotu i neiskvarenost, na ovaj način direktno dajemo do znanja da smatramo da je osoba iskrena, a da su naše namere časne i bez skrivenih motiva. Često se upravo zbog toga daruju porodiljama, i prenose našu želju da beba, baš kao i novopečena mama, bude lepa i zdrava. Crveni ljiljani su znak ljubavi i pažnje, dok su narandžasti znak sreće i radosti. Ružičasti se vezuju za bogatstvo, prosperitet, mladost i živahnost, dok se takozvani tigrasti ljiljan uzima kao znak ponosa. Najmanje popularna boja je žuta, za koju se veruje da (osim radosti) simboliše i neozbiljnost, bežanje od obaveza, pa čak i ljubomoru.


Pročitajte više >>                                                                  << Vratite nazad

Antička kuhinja: De oleo roseo - Ulje od ruže

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
In olei libras singulas rosae purgatae singulas uncias mellis mittis et septem diebus in sole suspendis et luna.

Prevod:
Na svaku libru (327,45g) ulja staviti uncu (27,29g) ruža bez lišća i izložiti ih sedam dana sunčevoj svetlosti i mesečini.
Ovo se pravi u maju mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Ruža (lat. Rosa) je rod drvenastih biljaka iz familije Rosaceae, poznata je ukrasna biljka koja se gaji po dvorištima i baštama ispred kuće. Postoji veliki broj divljih ruža, čiji se plod (šipak, šipurak) bogat vitaminom C koristi u ishrani i za pripremu čajeva. Od oko 100 vrsta roda Rosa u Srbiji raste dvadesetak. Ruža se pored svoje lepote i mirisa kao ukrasno cveće koristi u: kozmetici, medicini i kulinarstvu. U kulinarstvu ruža često služi kao začin ali se u nekim krajevima (Bugarska) pravi slatko ili džem od ruže, a kao poslastica najpoznatiji je ratluk sa ukusom ruže.





Poreklom je iz Azije, gde su pronađeni njeni tragovi iz perioda od pre 5000 godina. Latice ruže sadrže esencijalna ulja koja imaju pozitivan efekat na naše telo. Polje upotrebe je ogromno, sve od upotrebe u kuhinj, razni kolači, torte, pudinzi, ratluk, razne alve, čajevi, limunade, sokovi itd... pa do upotrebe u industriji lekova, u industriji higijenskih artikala, sapuni, kreme za negu lica i kože, šamponi, razne kupke sa ružinim uljem, ružina vodica za osveženje kože lica...Poboljšava varenje, u jelo, najbolje u salatu, stavite ružine latice, tako ćete efikasno očistiti creva i poboljšati probavu. Isti efekat se dobija i ako pijete čaj od ruže. Zaustavlja krvarenje, krvarenje i upalu oka zaustavićete gotovo trenutno ako pijete čaj ili oko isperete organskom ružinom vodicom. Deluje protivupalno i kao diuretik. Umor nakon dugog i napornog radnog dana možete otkloniti ako istrljate bilo ružinom vodicom ili popijete jedan gutljaj. Ukoliko je koristite ujutro, smanjićete tamne kolutove ispod očiju. Otklanja glavobolju, dovoljno je da maramicu nakvasite ružinom vodicom i stavite na čelo. Puna je vitamina C koji u telu ubrzava sintezu kolagena, neutrališe slobodne radikale i tako usporava starenje. Otklanja nepravilnosti na koži kao što su miteseri, strije i bore. Jača folikul dlake i ubrzava cirkulaciju vlasišta, te tako sprečava opadanje kose. Čisti i zateže kožu: tanin, pektin, E i B vitamini čiste i zatežu kožu te zato predstavlja idealan tonik. Deluje antibakterijski, pa je vrlo efikasna u slučaju ranica, čireva i bubuljica.


Pročitajte više >>                                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: De oleo violaceo - Ulje od ljubičice

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Tot violae uncias infundes, quot olei libras miseris, et diebus quadraginta sub diuo habere debebis.

Prevod:
Uzeti uncu (27,29g) latica ljubičice i potopiti u libru (327,45g) ulja i ostaviti četrdeset dana na otvorenom.
Ovo se pravi u aprilu mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Ljubičica (Viola) je rod dikotiledonih skrivenosemenica iz istoimene familije (Violaceae). Obuhvata oko 500 vrsta, uglavnom rasprostranjenih u severnim umerenim predelima Zemlje (Holarktik)(severna zemljina polulopta). Raste na čistinama, između grmlja, po senovitim mestima uz rubove šuma. Uzgaja se samo u vrtovima gde se veoma brzo rasprostranjuje. Mogu se naći i u veoma udaljenim mestima, kao što su Havaji, Australija i Andi u Južnoj Americi. Ljubičice su uglavnom višegodišnje zeljaste biljke, sa cvetovima zanimljive arhitekture i boja, usled čega se mnoge vrste uzgajaju kao ukrasne. Ime roda ukazuje na najčešću boju kruničnih listića cveta — ljubičastu. Vrste ljubičice obično imaju srcolike listove, a postoje vrste sa složenim, ili listovima drugog oblika. Veći broj vrsti Ljubičica su zeljaste biljke. Listovi su neizmenični. Cvetovi su zigomorfni; Čašica petolista, po cvetanju ne opada. Njeni listići su izduženo-lancetasti zašiljeni. Dva donja duža od ostalih. Krunica sa pet slobodnih listića. Vršni listovi nešto veći od srednjih iste su boje, ali nešto tamniji bez dlačica u osnovi. Srednji pokrivaju vršne i pri dnu imaju dlačice. Donja latica obično drugačije boje od ostalih i nosi ostrugu. Prašnika pet, tučak sinkarpan iz tri karpele. Cvetanje ljubičice najčešće je u proleće i privlače mnoge Insekte, uglavnom mrave. Boje cvetova su različite od ljubičaste (po imenu) preko raznih tonova plave, žute, pa čak i bele boje. Lekovito dejstvo: za lek se skupljaju listovi, cvetovi i koren. Svi delovi biljke suše se u hladu na prozračnom mestu. Ljubičica se koristi u lečenju astme, tuberkuloze, glavobolje, nadimanja, zapaljenja grla, raznovrsnih osipa, ospica, šarlaha, plućnog katara. Zbog umirujućeg delovanja, ljubičica se uspešno koristi i u lečenju histerije, hipohondrije, nervoznog lupanja srca povezanog s osećajem straha i teškim disanjem, kod nesanice, glavobolje.





Mirišljavi cvetići ljubičice, jedni su od vesnika proleća. Ljubičica je poreklom iz Evrope, ali se odavno raširila i u druge krajeve sveta. Zahvaljujući lepoti, mirisu i lekovitim moćima, bila je popularna još u antičkoj Grčkoj. Predstavljala je simbol drevne Atine, plodnosti i ljubavi, a starorimski lekari su predlagali da se oko glave nosi venac od ljubičica, kako bi se sprečile glavobolja i vrtoglavica.


Pročitajte više >>                                                                << Vratite nazad

Antička kuhinja: De oleo lentiscino - Mastika ulje

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Lentiscini etiam olei matura confectio est, quae fit taliter. Grana matura lentisci quam plurima colliges et una die ac nocte supra se aceruata esse patieris. Deinde sportam granis eisdem plenam cuicumque vasculo superpones et calida adiecta calcabis et exprimes. Tunc ex eo umore, qui defluxerit, supernatans oleum lentiscinum sicut laurinum colligetur. Memento autem, ne rigore possit adstringi, aquam calidam saepe subfundere.

Prevod:
Ovo je takođe vreme (januar) kada se pravi ulje od mastike. Veću količinu zrna zrele mastike ostaviti da odstoji jedan dan i jednu noć, zatim staviti zrna u posudu na toplom i pritisnuti sa težim predmetom. Ulje mastike će teći, pokupiti, isto je kao i sa lovorovim uljem. Ne zaboravite da često prelivate sa toplom vodom.
Ovo se pravi u januaru mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Mastika ili tršlja (lat. Pistacia lentiscus) je vrsta dvodomne, zimzelene biljke iz roda Pistacia, porodica rujevke (Anacardiaceae). To je mediteranska biljka koja raste na širokom području od Izraela, preko Turske i Grčke do Španije. Najveća korist tršlje je smola dobivena zarezivanjem kore, sušena na suncu, koja se naziva mastika.
Mastika je smola, stvrdnuti biljni sok koji se dobija od zimzelenog grma tršlje (Pistacia lentiscus), najcenjenija je ona koja se uzgaja na grčkom ostrvu Čios (Khios). Njena smola poznata je još od antičkog doba, kada se koristila za lečenje žgaravice i protiv zadaha iz usta. Ova smola ima širok spektar upotrebe. Od nje se prave paste za zube, žvakaće gume, glavni je aromatik u pripremanju nekih likera i rakija, daje esenciju omiljenoj turskoj poslastici – ratluku, koristi se u lečenju čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu, takođe pospešuje izbacivanje sluzi iz pluća, pomaže lečenje kašlja ima antkancerogena svojstva.





Otisci njenih listova i pelud identifikovani su na torinskom platnu, u koje je navodno bilo umotano telo Isusa, a i spominje se i u Bibliji pod imenom bakha, pa je očito dugo korišten i u procesima balsamovanja. Njegovo lekovito delovanje hvalili su Dioskorid, Galen i Hipokrat, što nije neobično jer je tršlja deo grčke flore. Tokom vladavine Otomanskog carstva na Khiosu mastika je bila vrlo cenjena, pa je čak dosezala i cenu zlata, a sultan je za njenu krađu odredio smrtnu kaznu. Tokom pokolja na Khiosu, stanovnici su morali sultana i njegov harem opskrbljivati tom smolom. Tursko ime za to ostrvo je Sakız Adası što znači - ostrvo gume. Mastika se vekovima koristi za osvežavanje daha, te kod gingivitisa, ali se koristila i za lečenje želučanih i disajnih tegoba. Najbolji je izbor kod poblema s proširenim venama i kod smanjenja uvećane prostate. Mastika se koristi i u kulinarstvu, dodaje se u supe, sosove i u drva za dimljenje mesa. Smola mastike se žvače, jer se pod delovanjem sline i topline topi u masu koja liči na žvakaću, snažno osvežava dah i sprečava nastajanje zadaha iz usta. Možemo reći da je mastika bila najstarija žvakaća guma.


Pročitajte više >>                                                                << Vratite nazad

Antička kuhinja: De oleo laurino - Lovorovo ulje

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Item lauri bacis oleum conficietur hoc modo. Lauri bacas quam plurimas et maturitate turgentes in aqua calida bullire facies et, ubi diu ferbuerint, olei, quod ex se dimiserint, supernatantis undam pennis leviter cogentibus in vasa transfundes.

Prevod:
Kako dobiti ulje od lovora. Staviti veću količinu bobica lovora i kuvati u vodi, kad prokuva, pritisnuti težim predmetom, ulje će plutati, procediti i pokupiti.
Ovo se pravi u januaru mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Lovor (lat. Laurus nobilis L.), je zimzeleno drvo ili žbun iz istoimene porodice Lovori (Lauraceae). Latinsko ime vrste potiče od reči laurus - pobeda, slavlje i nobilis - plemenit, slavan. U našem narodu lovor je poznat i pod imenima lorber (od nemačke reči Lorbeer), davorika, zelenika, lovorika, javorika, lorbek... I ostali evropski jezici za koren reči lovor imaju latinski naziv biljke: engleski - Bay laurel, francuski - Laurier, španski - laurel, lauro, italijanski - Alloro, ruski - Lavr blagorodnый...I lišće i plodovi lovora od davnina imaju primenu u narodnoj medicini, u kulinarstvu kao začin i u hortikulturi kao stablo ili kao formalno oblikovana živa ograda. Lovorovi listovi sadrže 1-3% eteričnog ulja kojem su glavni sastojci pinen i cineol, a pored etarskog ulja i gorke materije i tanin. Najčešće se upotrebljavaju kao začin. Ukusa su vrlo aromatičnog, malo ljutog, oporog i gorkog. Eterično ulje iz listova koristi se u industriji parfema. Raste samoniklo ili se gaji, a najveći proizvođači ovog začina danas su Italija, Grčka i Španija. Kao začin se mogu upotrebljavati i plodovi koji sadrže 1% eteričnog i do 30% masnog ulja, šećer, skrob i dr. Osušeni plodovi sadrže 0,6 do 10% eteričnog ulja, u zavisnosti od mesta branja i načina skladištenja. Ukusa je sličnog kao kod lista, aromatičnog, oporog i gorkog. Iz plodova se cedi i lovorovo ulje. U prošlosti se lovorov list mnogo se više koristio u kuhinji nego danas. Kao začin koriste se prvenstveno sveži ili osušeni listovi koji moraju biti celi i zeleni, ali se mogu koristiti i plodovi. Za listove važi pravilo – što su zeleniji to su kvalitetniji, dok su suvi i smeđi nekvalitetan začin. Na tržištu se može naći i mleveni lovorov list kao samostalni začin ili u sastavu nekih začinskih mešavina. Dodaje se pečenjima, umacima, jelima od kiselog kupusa, ribljim marinadama, kiseloj zimnici, za aromatizovanje sirćeta i dr. Miris lovorovog lista dobro pristaje svim jelima i teško da bi se našlo neko kojem bi lovor mogao pokvariti ukus. Lovor se jelu ne dodaje samo zbog arome već i radi poboljšanja probave i apetita. Lekoviti sastojci lovora su eterična i masna ulja iz plodova i listova. Snažno analgetsko i fungicidno delovanje čini eterično ulje lovora skoro nezamenjivim sastojkom u terapiji jakih bolova, te kod težih gljivičnih oboljenja (poput gljivičnih infekcija na noktima).





Lovorovo ulje je jedno od najdelotvornijih ulja za jačanje i preventivu – čisti limfni sistem, ima ekspektoransna i mukolitična svojstva i preporučuje se za proširene vene. Ima snažno antivirusno dejstvo pa se njegovo korišćenje preporučuje kod virusnih infekcija kao što je grip. Osim toga lovor ima antiseptičko dejstvo, jača apetit, poboljšava probavu, sprečava vrenje u crevima i pomaže izbacivanje nagomilanih gasova. U narodnoj medicini koristi se u lečenju hroničnog bronhitisa, prehlade, gripa i reumatizma. Lovor se u narodnoj tradiciji često koristi i kao konzervans. Tako u Dalmaciji lovorov list često koriste za konzerviranje i pakovanje suvog voća, najčešće smokava, dok u nekim zemljama suše meso u dimu od lovorovih grančica.





Prema nekim mišljenjima domovina lovora je Mala Azija, odakle se raširio po celom Sredozemlju. U antičko doba bio je cenjeno i sveto drvo. Lovorove grančice su bile znak najveće slave i časti, pa su tako njima u starom Rimu, kao simbolom trijumfa, ovenčavani pobednici u ratovima, slavni pesnici i drugi slavljenici. Od reči lovor nastala je i reč laureat. Laureat je u staroj Grčkoj i Rimu predstavljao pesnika ovenčanog lovorovim vencem, dok se danas taj izraz koristi za književnika ili umetnika nagrađenog najvećom nagradom. Lovorov venac koji je ukrašavao glave pobednika olimpijada potekao je od Pitijskih igara u staroj Grčkoj, koje datiraju još iz 568. godine p. n. e., a posvećene su bogu Apolonu. Legenda kaže i da su u proročištu u Delfima žvakali lovorov list, ili ga palili pa udisali njegov mirisni dim, da bi bolje "videli" budućnost. Zanimljivo je da se imperator Tiberije sa lovorovim vencem krio ispod kreveta za vreme grmljavine, a imperatori Klaudije i Neron za vreme epidemije kuge sklonili su se u lovorovu šumu verujući da njegovo isparavanje sprečava širenje zaraze. A rimski gurman Apiciusa lovor je smatrao nezamenljivim začinom. U Britaniji je kultivisan još u 16. veku, ali zbog hladnije klime dostiže polovinu visine koju dostiže na prirodnim staništima.


Pročitajte više >>                                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: De oleo myrtino - Ulje mirte (smirne)

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Hoc mense bacis myrtae oleum conficies hoc modo. Vinciam foliorum per olei unam libram mittes et per uncias decem vini ueteris styptici heminam et cum oleo bullire facies. Idcirco autem vino resperguntur folia, ne frigantur, antequam decoquantur.

Prevod:
Tokom ovog meseca (januar) se od bobica mirte pravi ulje na ovaj način. Za libru (327,45g) ulja treba staviti libru (327,45g) bobica mirte, deset unci starog vina (270,29g) i heminu ulja (0,273 l) i kuvajte. Pustite da provri pa tek onda sipajte.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Mirta (lat. Myrtus communis) je ime za više vrsta zimzelenih grmolikih biljaka iz porodice Myrtaceae. Mirte su tipična biljka mediteranske makije. Plod je prošaran brojnim purpurno-crnim bobičastim bobicama. Eterično ulje - mirtol kojeg ima dosta po svim delovima biljke, nekad je bilo na ceni kao antiseptik i tonik. U lekovite svrhe koriste se listovi i plodovi mirte. Mirta sadrži eterično ulje, tanine, gorke stvari, smolu i organske kiseline. Veća količina tih stvari posebno je sadržana u bobicama mirte. Preporučuje se žvakati sveže zrele bobice za pospešivanje apetita i poboljšanje metabolizma, jer njihov sok blagotvorno deluje na želudac i creva. Danas sušene bobice imaju praktičniju primenu u kulinarstvu kao i listovi mirte, pa se mogu dodavati raznim mesnim umacima. Ako se drvo mirte koristi za roštilj, poboljšat će se ukus mesnim jelima sa roštilja. Mogu se ostaviti u sirćetu ili maslinovom ulju, pa se koristiti kod začinjanja raznih salata i jela. Danas se bobice mirte najčešće skupljaju da bi se od njih pravio liker, koji se dobiva potapanjem zrelih bobica u rakiji lozovači. Osim likera može se praviti i gusti sirup za sok. Bobice su se, u doba gladi, sušile i mlele te upotrebljavale kao zamena za brašno. Sušene, mlevene bobice služe su kao zamena za biber, a cele se stavljaju kao začin umacima. Listovi, također, služe kao začin koji mesnim jelima daje posebam ukus.





U antičkim vremenima smatrali su je svetom biljkom, odmah uz lovor, Grci i Rimljani, su je držali kao simbol boginje ljubavi Afrodite (Venere kod Rimljana), i od njenih su grana i listova pleli vence i druge ukrase. Mirta nosi simboliku ljubavi, lepote i čistoće, mlade devojke odabirale bi je za svoje venčane vence i bukete. Nakon venčanja grančice mirte su se zasađivale u vrtu mladenaca da im osiguraju mir i ljubav. Venac od mirte davao se prvacima ljubavne lirike, ali i vojskovođama koji su uspevali izvojevati pobedu bez prolivanja krvi. Stari Grci su je stavljali u grobove svojih najmilijih verujući kako će im to osigurati sreću u zagrobnom životu ali su Grci poznavali i antiseptička svojstva mirte. Dioskorid je preporučivao ekstrakt pripreman sa lišćem mirte u vinu, posebno kod infekcija pluća i bešike. Jevreji su je uvrstili među četiri svete biljke. Procvala grančica mirte u hršćanstvu je bila simbol nevinosti, ljubavi i vernosti, a također i prijateljstva, mira i oprosta. Jedna legenda kaže da mirta neće niknuti ako je ne zasadi ženska ruka.


Pročitajte više>>                                                               << Vratite nazad