Antička kuhinja: Ninda-durunk - Dugotrajni hleb

Hleb je bio dugotrajan što je bilo veoma korisno za skladištenje, prevoz kao i za putnike, mornare i vojnike koji su se dugo zadržavali u pustinji.

Sastojci:
500 g ječmenog brašna
300 ml tople vode
100 g kvasca
1 kašičica suvog korijandera
1 kašičica anisa
1 kašičica soli

Priprema:
Pomešajte vodu, brašno, korijander, anis, so i kvasac. Zatim umesite testo i formirajte ga u ravan okrugli oblik, slično srpskoj pogači. Pokrijte testo krpom i pustite da odstoji preko noći. Sutradan stavite da se peče hleb. Kada se ispeče ostaviti ga da se ohladi pa opet staviti da se peče. Hleb mora biti suv, sličan dvopeku.





Ječam (lat. Hordeum sativum) je rod jednogodišnjih biljaka iz porodice trava (Poaceae). Ječam je žitarica koja uspeva u hladnijim krajevima. Koristi se za proizvodnju hleba, slada, piva, kavovina, stočne hrane i dr. Deli se u tri vrste: dvoredni (Hordeum distichum), koji najčešće služi za proizvodnju piva, višeredni (Hordeum polystichum i Hordeum vulgare) i prelazni (Hordeum intermedium). Ječam je odličan izvor dijetetskih vlakana i sadrži i rastvorljiva i nerastvorljiva vlakna. Rastvorljiva vlakna su delotvorna u smanjivanju holesterola u krvi i mogu umanjiti rizik od srčanih oboljenja. Poput svih biljaka, ječam je prirodno bez holesterola i ima mali udeo masti. Pola čaše ječmenih zrna sadrži manje od 0,5 grama masti i samo 100 kalorija. Ječam sadrži nekoliko vitamina i minerala uključujući niacin (vitamin B3), tiamin (vitamin B1), selen, gvožđe, magnezijum, cink, fosfor i bakar. Ječam sadrži antioksidante koji su takođe veoma važni za održavanje dobrog zdravlja. Antioksidanti deluju tako što smanjuju stopu oksidacijskog oštećenja prikupljanjem slobodnih radikala koji nastaju kada telesne ćelije koriste kiseonik.
Ječam se smatra jednom od najstarijih žitarica u Evropi. Sejao se još u kamenom dobu, kultivisao u starom Egiptu, Mesopotamiji i području evropskih sojenica. U Vavilonu se od njega pravila kaša i pivo, a u Starom veku je prženi ječam bio važna životna namirnica.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ninda-pad-ra – Mali hleb

U slobodnom prevodu sa sumerskog znači kašika hleba ili hleb na zalogaj.

Sastojci:
100 g ječmenog brašna
1 kašika kvasca
1 kašičica soli
1 kašika tvrdog ovčijeg sira
50 ml vode

Priprema:
U brašno dodati kvasac, rendani sir, so i vodu, dobro promešati i zamesiti testo dok ne dobijete glatko testo koje se ne lepi za zidove posude. Posudu prekriti krpom i ostaviti na toplom mestu da testo naraste. Naraslo testo formirajte u oblik ravnog pljosnatog hleba na ravnoj brašnjavoj podlozi (slično srpskoj lepinji), a zatim stavite u posudu za pečenje koja je pre toga bila podmazana. Zagrejte rernu na 250 °C i pecite 15 minuta.U drevnoj verziji pravljenja hleba testo bi se zalepilo na unutrašnjoj strani tinûra i tako se pekao.

Ovaj hleb se pre posluženja kidao ili sekao na komade veličine jednog zalogaja i služio se za vreme popodnevne užine.





Ječam (lat. Hordeum sativum) je rod jednogodišnjih biljaka iz porodice trava (Poaceae). Ječam je žitarica koja uspeva u hladnijim krajevima. Koristi se za proizvodnju hleba, slada, piva, kavovina, stočne hrane i dr. Deli se u tri vrste: dvoredni (Hordeum distichum), koji najčešće služi za proizvodnju piva, višeredni (Hordeum polystichum i Hordeum vulgare) i prelazni (Hordeum intermedium). Ječam je odličan izvor dijetetskih vlakana i sadrži i rastvorljiva i nerastvorljiva vlakna. Rastvorljiva vlakna su delotvorna u smanjivanju holesterola u krvi i mogu umanjiti rizik od srčanih oboljenja. Poput svih biljaka, ječam je prirodno bez holesterola i ima mali udeo masti. Pola čaše ječmenih zrna sadrži manje od 0,5 grama masti i samo 100 kalorija. Ječam sadrži nekoliko vitamina i minerala uključujući niacin (vitamin B3), tiamin (vitamin B1), selen, gvožđe, magnezijum, cink, fosfor i bakar. Ječam sadrži antioksidante koji su takođe veoma važni za održavanje dobrog zdravlja. Antioksidanti deluju tako što smanjuju stopu oksidacijskog oštećenja prikupljanjem slobodnih radikala koji nastaju kada telesne ćelije koriste kiseonik.
Ječam se smatra jednom od najstarijih žitarica u Evropi. Sejao se još u kamenom dobu, kultivisao u starom Egiptu, Mesopotamiji i području evropskih sojenica. U Vavilonu se od njega pravila kaša i pivo, a u Starom veku je prženi ječam bio važna životna namirnica.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ninda-sila - Mali hleb

Sila je oznaka za zapreminu od jedne šolje.

Sastojci:
1 šolja ili 150 g ječmenog brašna
1/2 šolja vode
1/2 kašičice soli

Priprema:
Pomešajte vodu, brašno i so. Zatim umesite testo i formirajte ga u ravan okrugli oblik, slično srpskoj pogači. Pokrijte testo krpom i pustite da odstoji preko noći. Sledećeg dana ispecite hleb.





Ječam (lat. Hordeum sativum) je rod jednogodišnjih biljaka iz porodice trava (Poaceae). Ječam je žitarica koja uspeva u hladnijim krajevima. Koristi se za proizvodnju hleba, slada, piva, kavovina, stočne hrane i dr. Deli se u tri vrste: dvoredni (Hordeum distichum), koji najčešće služi za proizvodnju piva, višeredni (Hordeum polystichum i Hordeum vulgare) i prelazni (Hordeum intermedium). Ječam je odličan izvor dijetetskih vlakana i sadrži i rastvorljiva i nerastvorljiva vlakna. Rastvorljiva vlakna su delotvorna u smanjivanju holesterola u krvi i mogu umanjiti rizik od srčanih oboljenja. Poput svih biljaka, ječam je prirodno bez holesterola i ima mali udeo masti. Pola čaše ječmenih zrna sadrži manje od 0,5 grama masti i samo 100 kalorija. Ječam sadrži nekoliko vitamina i minerala uključujući niacin (vitamin B3), tiamin (vitamin B1), selen, gvožđe, magnezijum, cink, fosfor i bakar. Ječam sadrži antioksidante koji su takođe veoma važni za održavanje dobrog zdravlja. Antioksidanti deluju tako što smanjuju stopu oksidacijskog oštećenja prikupljanjem slobodnih radikala koji nastaju kada telesne ćelije koriste kiseonik.
Ječam se smatra jednom od najstarijih žitarica u Evropi. Sejao se još u kamenom dobu, kultivisao u starom Egiptu, Mesopotamiji i području evropskih sojenica. U Vavilonu se od njega pravila kaša i pivo, a u Starom veku je prženi ječam bio važna životna namirnica.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ninda-ba - Hleb sa susamom

U slobodnom prevodu sa sumerskog znači hleb za podelu. Ova vrsta hleba se delila beskućnicima tokom praznika, zato se testo radijalno isecalo pre pečenja, da bi se kasnije hleb lakše lomio i delio.

Sastojci:
500 g  ječmenog brašna
100 g kvasca
300 ml mlake vode
2 kašičice soli
1 žumanac
1 kašičica susama
maslinovo ulje

Priprema:
Pomešati brašno, vodu, so i kvasac i dobro umesiti. Oblikujte testo u kuglu i stavite na toplo mesto kako bi se podiglo. Nakon dva do tri sata testo će se udvostručiti. Zatim stavite testo na dasku i ponovo ga premesite dok testo ne postane glatko, oblikujte testo u ovalni oblik, a zatim namažite lim za pečenje maslinovim uljem i pažljivo na njega položite testo, ostavite testo da odstoji još 15 minuta. Zagrejte rernu na 180° C. Na površini testa izrežite crte oštrim nožem, premažite sa žumancem i pospite susamom. Pecite hleb 20-25 minuta ili do zlatno-smeđe boje.





Susam (Sesamum indicum) omiljena je namirnica orijentalnih i severnoafričkih naroda, a za njegovo lekovito dejstvo znali su još stari Egipćani, Asirci, Vavilonci, Indusi i Kinezi. Arheološki dokazi potvrđuju da je susam najstarija uzgajena uljarica. U Indiji se još pre više od 4000 godina koristilo susamovo ulje, ne samo u ishrani, već i u medicini i kozmetici. U ajurvedskoj tradiciji susamovo ulje zauzima posebno mesto i nalazi vrlo široku primenu. Seme susama se može koristiti sirovo, prženo, mleveno i u obliku ulja.
Susamovo ulje se pokazalo kao odlično prirodno sredstvo za tretiranje svih stanja kože, a najpre suve kože i osetljive kože sklone upalama. Deluje kao prirodan UV filter, te dokazano odbija i do 25 % sunčevih zraka. Leči iritacije kože, razne kožne nepravilnosti, kao i bolesti poput ekcema i psorijaze. Pomaže kod problema oslabljene mikrocirkulacije. Pospešuje zaceljivanje ogrebotina, rana i ostalih oštećenja kože i doprinosi smanjenju vidljivosti ožiljaka. Ovo ulje ima snažna antibakterijska, antivirusna, antiupalna i analgetička svojstva. Bogato je vitaminima A, E, B i mineralima magnezijem, kalcijumom, cinkom, bakrom, gvožđem, manganom, selenom i fosforom. Sadrži snažne antioksidanse sezamol i sezamin koji pospešuju eliminaciju štetnih materija iz organizma. Bogato je polinezasićenim mastima koje igraju važnu ulogu u očuvanju zdravlja srca te u prevenciji bolesti kao što su dijabetes, visoki krvni pritisak, artritis i autoimune bolesti. Bogato je nezasićenim masnim kiselinama omega 6. Lekovitost: Pospešuje regeneraciju kostiju, snižava krvni pritisak, regeneriše kosu, umanjuje upalne procese, pospešuje varenje, povoljno utiče na jetru. Ulje od semenki susama pokazuje i izuzetna laksativna svojstva, pa se upotrebljava u slučaju dugotrajnog zatvora i neredovne stolice, za elimininaciju crevnih parazita i za čišćenje creva. Ovo ulje koristi se i za lečenje hemoroida koji mogu biti praćeni krvarenjem i bolovima, kao i za promene na koži kao što su bradavice, čirevi, bubuljice i opekotine. Blagotvorno utiče na zdravlje zuba i desni, i preporučuje u terapiji mućkanja ulja u ustima koje eliminiše toksine. Susamovo ulje ima visoku tačku dimljenja i zbog toga je pogodno za prženje, pečenje, kuvanje i dinstanje, a može se koristiti i u salatama. Koristi se u svim azijskim kuhinjama, posebno kineskoj i japanskoj.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ninda-san-gu - Hleb sa maslacom

Hleb se služio na Kaš-de, banket koji se organizovao u čast sumerske boginje Inane, kao i na sumerskoj proslavi Ki-a-nag koji se održavala u gradu Garšani u čast bogova i koje je zapisano na glinenim tablicama koje datiraju iz perioda 2031 - 2024 g. p. n. e. tokom perioda vladavine treće dinastije Ur.

U slobodnom prevodu sa sumerskog znači najbolji hleb za jelo. Na akadskom jeziku se izgovarao Ninda-sag-gu.

Sastojci:
250 g pšeničnog brašna
250 g ječmenog brašna
100 g ovčijeg sira
100 g otopljenog maslaca
250 ml vode
100 ml susamovog ulja
1 kašičica soli

Priprema:
Pomešati sve sastojke, zamesiti testo i oblikovati u loptu. Pokriti testo krpom i pustiti da odstoji preko noći. Sledećeg dana ispecite hleb.






Maslac je prirodan proizvod, dobijen izdvajanjem mlečne masti iz svežeg mleka, odnosno bućkanjem slatke ili kisele pavlake.
Prvi pokušaji proizvodnje i upotrebe maslaca potiču iz Mesopotamije (VIII i IX vek p. n. e.). Prvi maslac je pravljen od kozijeg i ovčijeg mleka, i ta metoda za proizvodnju se i danas koristi u nekim delovima Afrike i Bliskog istoka. Maslac je bio veoma cenjen od strane Vikinga i Kelta (severna Evropa), zbog čega su ga Rimljani i Grci smatrali varvarskim proizvodom i nisu ga koristili u svojoj ishrani. Plinije u svojoj "Istoriji prirode" ističe maslac kao "najdelikatniju namirnicu među varvarskim narodima" opisujući njegova lekovita svojstva.





U Indiji je čist maslac, poznatiji kao "tečno zlato", simbol čistote, sreće, moći i bogatstva i prinosi se bogovima (posebno bogu Agniju, hinduističkom bogu vatre). Po Ajurvedi, maslac je hrana koja podstiče čišćenje, uspostavlja unutrašnji mir i doprinosi sveopštem zdravlju organizma.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ninda-ud – Pšenični hleb

Kultura uzgoja pšenice bila je poznata u Mesopotamiji još 6500-te godine p. n. e. U to vreme pšenica je gajena u uslovima navodnjavanja kao glavna kultura. 6000-te godine p. n. e. pšenica je gajena u starom Egiptu, Maloj Aziji i Kini. U mitologijama Sumerana spominje se boginja pšenice i plodnosti - Ištar, te su pravljeni pšenični hlebovi njoj u čast. Sveštenici su se trudili da pripreme specijalnu hranu za svoju  boginju i to se reflektovalo tako što su se sveštenici predstavljali boginji kroz četiri raskošna obroka dnevno, svaki dan.

Sastojci:
400 g brašna od emmer pšenice
300 ml vode
1 kašika kvasca
1 kašičica soli

Priprema:
U brašno dodati kvasac, so i vodu, dobro promešati i zamesiti testo dok ne dobijete glatko testo koje se ne lepi za zidove posude. Posudu prekriti krpom i ostaviti na toplom mestu da testo naraste. Naraslo testo formirajte u oblik ravnog pljosnatog hleba na ravnoj brašnjavoj podlozi (slično srpskoj lepinji), a zatim stavite u posudu za pečenje koja je pre toga bila podmazana. Zagrejte rernu na 250 °C i pecite 15 minuta.U drevnoj verziji pravljenja hleba testo bi se zalepilo na unutrašnjoj strani tinûra i tako se pekao.





Emmer pšenica (Triticum dicoccum) je vrsta dvozrne pšenice. Emmer je tetraploid (2n = 4k = 28 hromozoma). Domaće vrste su Triticum turgidum subsp. dicoccum i Triticum turgidum conv. durum. Durum pšenica je razvijena od divljih Emmer ili kamut (T. turgidum), a ima veći sadržaj proteina i niži sadržaj glutena (T. aestivum sorti). Durum pšenice sorte su izdržljive i otporne na sušu, često se uzgaja u suvim područjima, a najčešće seje u proleće – za razliku od mnogih sorata pšenice, poznate kao ozime pšenice jer su posejane u jesen. Divlja emmer biljka se zove Triticum turgidum subsp. dicoccoides. Glavna razlika između divljeg i domaćeg je u tome što zrela semenska glava divlje biljke rastura i rasipa seme po zemlji, dok u pripitomljenom zemljištu glava semena ostaje netaknuta i na taj način ljudima olakšava žetvu zrna. Visoko je bogata ugljenimhidratima, proteinima (iako bez nekoliko esencijalnih aminokiselina), te vitamina B i E (ako je zrno  ostalo celo). Zbog svoje niske vrednosti sadržaja glutena, emmer pšenica se danas ne koristi za hleb i peciva, ali se durum pšenica koristi za izradu testenina, griza, mekinja, pahuljica....
Emmer je bio jedan od prvih useva pripitomljen na Bliskom Istoku. Široko se uzgajao u drevnom svetu, ali sada predstavlja redak usev u planinskim predelima Evrope i Azije. Emmer pšenica je pronađena na arheološkim iskopinama i drevnim egipatskim grobnicama. Emmer su sakupljani iz divljine i jeli ih lovci sakupljači hiljadama godina pre pripitomljavanja. Zrno divljeg emmera je otkriveno u Ohalu II imalo je radiokarbonski datum iz 17.000 godina pre nove ere. Lokacija najranijeg mesta pripitomljavanja još uvek je nejasna i raspravlja se.





Emmer se nalazi na velikom broju neolitskih nalazišta rasutih oko plodnog polumeseca. Na Bliskom Istoku, posebno u južnoj Mesopotamiji, uzgoj pšenice je počeo da opada u ranom bronzanom dobu, sa oko 3000 godina pre nove ere, a ječam je postao standardni usev žitarica. Emmer je imao posebno mesto u drevnom Egiptu, gde je bila glavna pšenica uzgajana u faraonskim vremenima, mada je kultivirana pšenica einkorn uzgajana u velikom obimu tokom Treće dinastije, a velike količine nje pronađene su sačuvane, uz uzgajanu pšenicu i ječam , u podzemnim komorama ispod Stepske piramide u Sakkari. Susedne zemlje su takođe uzgajale einkorn, durum i običnu pšenicu. Emmer i ječam su bili glavni sastojci drevnog egipatskog hleba i piva.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ninda-bar-si – Pšenični hleb

Kultura uzgoja pšenice bila je poznata u Mesopotamiji još 6500-te godine p. n. e. U to vreme pšenica je gajena u uslovima navodnjavanja kao glavna kultura. 6000-te godine p. n. e. pšenica je gajena u starom Egiptu, Maloj Aziji i Kini. U mitologijama Sumerana spominje se boginja pšenice i plodnosti - Ištar, te su pravljeni pšenični hlebovi njoj u čast. Sveštenici su se trudili da pripreme specijalnu hranu za svoju  boginju i to se reflektovalo tako što su se sveštenici predstavljali boginji kroz četiri raskošna obroka dnevno, svaki dan.

Ovaj hleb se služio i za vreme hetitskog festivala Nin-dingir koji se održavao u čast istoimene visoko rangirane sveštenice boginje Tetešhapi.

Sastojci:
200 g pšeničnog brasna
100 ml vode
1 kašika kvasca
1 kašičica soli
1 kašika mekanog ovčijeg sira

Priprema:
U brašno dodati kvasac, sir, so i vodu, dobro promešati i zamesiti testo dok ne dobijete glatko testo koje se ne lepi za zidove posude. Posudu prekriti krpom i ostaviti na toplom mestu da testo naraste. Naraslo testo formirajte u oblik ravnog pljosnatog hleba na ravnoj brašnjavoj podlozi (slično srpskoj lepinji), a zatim stavite u posudu za pečenje koja je pre toga bila podmazana. Zagrejte rernu na 250 °C i pecite 15 minuta.U drevnoj verziji pravljenja hleba testo bi se zalepilo na unutrašnjoj strani tinûra i tako se pekao.





Sir je prehrambeni proizvod koji se dobija koagulacijom belančevina u mleku i skorupu. Sirevi se proizvode širom sveta u stotinama ukusa, tekstura i oblika. Sir se sastoji od mlečnih proteina i masti, obično od kravljeg, kozjeg, ovčijeg ili mleka drugih sisara. Sirevi se dele po vrsti mleka (kravlji, koziji, ovčiji), konzistenciji (meki, tvrdi) i načinu koagulacije (slatki, kiseli). Proizvodi se dodavanjem fermenta sirila (kimozin) mleku ili ukiseljavanjem mleka delovanjem bakterija, koji mlečni šećer vrenjem pretvaraju u mlečnu kiselinu. Ovim procesom se zgrušava mlečni protein kazein. Čvrsta supstanca se potom pritiskom oblikuje u konačnu formu. Na nekim sirevima se namerno gaji buđ po ivicama ili po celoj masi. Ukus i konzistencija sira zavisi od: vrste mleka, načina ishrane životinja, sadržaja mlečne masti, pasterizacije, načina izrade i vrste bakterija i buđi koje se pritom koriste, kao i od starosti sira. Sirevima se često dodaju začini i druge biljke, oni se dime na razne načine ili im se dodaje aroma. Kod nekoliko vrsta sireva mleko se zgrušava dodavanjem sirćetne ili limunske kiseline. Većina sireva svoju, nešto manju, kiselost dobija delovanjem bakterija. Sir je cenjena namirnica zbog svoje trajnosti, prenosivosti i visokog procenta masti, proteina, kalcijuma i fosfora. Sir je kompaktnija i dugotrajnija hrana od mleka. Sir se može jesti kao hladno jelo sa hlebom, kao predjelo ili kao dodatak raznim vrstama salata i jela. Većina sireva se topi prilikom zagrevanja, pa se i tako mogu koristiti kao dodatak, fil ili preliv nekim jelima: kačamak, pica, burek, pita ili gibanica sa sirom, kiflice, proja. Kod nas je vekovima raširena proizvodnja belih sireva i postoji više autohtonih vrsta, karakterističnih po svom ukusu, kao što su: homoljski, sjenički, zlatiborski, zlatarski, pljevaljski, mileševski, durmitorski, pirotski, somborski itd....

Smatra se da su prvi sirevi verovatno nastali slučajno, skladištenjem mleka u mehove načinjene od želudaca životinja, u kojima su enzimi brzo usirili mleko, a proces je dalje rafiniran jer je time otkriven način za očuvanje mleka, inače lako kvarljive supstance. Prema poslednjim istraživanjima naučnika sa Univerziteta u Bristolu, na čelu sa Ričardom Everšedom, koji su proučavali arheološke ostatke keramičkih posuda u obliku cediljki pronađenih u oblasti Kujavi u centralnoj Poljskoj, sir je prvi put proizveden pre više od 7.500 godina. Mada nije utvrđena vrsta mleka koja je korišćena za sir, oni su istakli da su u blizini nalazišta pronađeni i ostaci kostiju krava. Ovako prerađen proizvod od mleka, mogao je lakše da se sačuva od propadanja i da se transportuje. S obzirom da sir sadrži manji procenat proteina laktoze, na koji su odrasli ljudi u neolitu bili manje tolerantni, omogućavao je većem broju ljudi da koristi hranljive sastojke iz mleka.





Prvi slikoviti prikaz potiče iz Mesopotamije. Reljef Ubaid prikazuje mužnju krava Sumera i postupak sa sirenjem mleka. U Egiptu, u grobnici Horusaha, drugog kralja prve dinastije (3000-2800 p.n.e.), javljaju se prva obeležja koja upućuju na preradu mleka u sir, a postoje i zapisi u hijeroglifskim tekstovima. Pećinski crteži iz Libijske Saliare (5500-2000 p.n.e.) otkrivaju poznavanje prerade mleka i vrlo su slični onima iz Španije i Francuske. Nije utvrđeno da li je Azija prava domovina mlekarenja, a Afrika samo mesto na koje su dolazili ljudi sa svojim stadima donoseći to znanje. Verovatno Sahara u to doba nije bila prava pustinja. Po nekim zapisima moguće je da su Indoevropljani preneli svoje znanje o siru u Evropu, iako su Baski- Indoevropska rasa na kontinentu imali svoju reč za sir i surutku. Zna se da su u Aziji držali goveda u dolini Inda, ali nema zapisa o muži, i stoka na crtežima ima vrlo malo vime. Kasnije su goveda preselili u dolinu Ganga, a mleko su koristili samo indoevropski doseljenici. Prema ranim zapisima taj deo Azije nikad nije postao mlekarska regija, a mleko i mlečni proizvodi nisu nikad postali svakodnevna hrana zbog običaja brahmanističke i budističke religije, mleko se nije koristilo iz religioznih razloga jer se smatralo grehom oduzimati mleko mladunčadi.





Stari Grci su već 2.000 godina p. n. e.koristili mleko i sir ne samo za ishranu, već su ih prinosili u čast bogova. U antičkom Rimu su poznavali različite vrste mekih, tvrdih, slanih i slatkih sireva. Car Dioklecijan je oko 300. p. n. e.doneo pravilnik koji je regulisao kvalitet i cene sireva. Osim toga, Rimljani su u svojim osvojenim provincijama upoznavali ljude s tehnologijom dobijanja sira.
Iako nije među najvećim proizvođačima sira, Švajcarska ima dugu tradiciju u proizvodnji veoma cenjenog sira (švajcarski sir), a njihov kačkavalj ementaler je zakonom zaštitićen još početkom 17. veka, pa mu se ukus već vekovima ne menja.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ninda-ar-ra – Hleb za kašu

Ova vrsta hleba je služila za pravljenje kašastog jela tako što bi se hleb isekao na komadiće i potapao u mleku ili kuvao u vodi.

Sastojci:
500 g ječmenog brašna
100 g kvasca
50 g tvrdog ovčijeg sira
2 kašičice soli
300 ml mlake vode

Priprema:
U brašno dodati kvasac, rendani sir, so i vodu, dobro promešati i mesiti dok ne dobijete glatko testo koje se ne lepi za zidove posude. Posudu prekriti krpom i ostaviti na toplom mestu da testo naraste. Naraslo testo premesiti pa formirati u duguljastu veknu. Hleb peći na 200 stepeni oko 40 minuta.





Ječam (lat. Hordeum sativum) je rod jednogodišnjih biljaka iz porodice trava (Poaceae). Ječam je žitarica koja uspeva u hladnijim krajevima. Koristi se za proizvodnju hleba, slada, piva, kavovina, stočne hrane i dr. Deli se u tri vrste: dvoredni (Hordeum distichum), koji najčešće služi za proizvodnju piva, višeredni (Hordeum polystichum i Hordeum vulgare) i prelazni (Hordeum intermedium). Ječam je odličan izvor dijetetskih vlakana i sadrži i rastvorljiva i nerastvorljiva vlakna. Rastvorljiva vlakna su delotvorna u smanjivanju holesterola u krvi i mogu umanjiti rizik od srčanih oboljenja. Poput svih biljaka, ječam je prirodno bez holesterola i ima mali udeo masti. Pola čaše ječmenih zrna sadrži manje od 0,5 grama masti i samo 100 kalorija. Ječam sadrži nekoliko vitamina i minerala uključujući niacin (vitamin B3), tiamin (vitamin B1), selen, gvožđe, magnezijum, cink, fosfor i bakar. Ječam sadrži antioksidante koji su takođe veoma važni za održavanje dobrog zdravlja. Antioksidanti deluju tako što smanjuju stopu oksidacijskog oštećenja prikupljanjem slobodnih radikala koji nastaju kada telesne ćelije koriste kiseonik.





Ječam se smatra jednom od najstarijih žitarica u Evropi. Sejao se još u kamenom dobu, kultivisao u starom Egiptu, Mesopotamiji i području evropskih sojenica. U Vavilonu se od njega pravila kaša i pivo, a u Starom veku je prženi ječam bio važna životna namirnica.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ninda-ga-murks - Hleb sa sirom

U slobodnom prevodu sa sumerskog znači hleb sa sirom.

Sastojci:
500 g pšeničnog brašna
100 g kvasca
2 kašičice soli
100 g mekanog ovčijeg sira
300 ml mlake vode

Priprema:
U brašno dodati kvasac, so, vodu i sir, dobro promešati i mesiti dok ne dobijete glatko testo koje se ne lepi za zidove posude. Posudu prekriti krpom i ostaviti na toplom mestu da testo naraste. Naraslo testo premesiti pa formirati u duguljastu veknu. Hleb peći na 200 stepeni oko 40 minuta.





Sir je prehrambeni proizvod koji se dobija koagulacijom belančevina u mleku i skorupu. Sirevi se proizvode širom sveta u stotinama ukusa, tekstura i oblika. Sir se sastoji od mlečnih proteina i masti, obično od kravljeg, kozjeg, ovčijeg ili mleka drugih sisara. Sirevi se dele po vrsti mleka (kravlji, koziji, ovčiji), konzistenciji (meki, tvrdi) i načinu koagulacije (slatki, kiseli). Proizvodi se dodavanjem fermenta sirila (kimozin) mleku ili ukiseljavanjem mleka delovanjem bakterija, koji mlečni šećer vrenjem pretvaraju u mlečnu kiselinu. Ovim procesom se zgrušava mlečni protein kazein. Čvrsta supstanca se potom pritiskom oblikuje u konačnu formu. Na nekim sirevima se namerno gaji buđ po ivicama ili po celoj masi. Ukus i konzistencija sira zavisi od: vrste mleka, načina ishrane životinja, sadržaja mlečne masti, pasterizacije, načina izrade i vrste bakterija i buđi koje se pritom koriste, kao i od starosti sira. Sirevima se često dodaju začini i druge biljke, oni se dime na razne načine ili im se dodaje aroma. Kod nekoliko vrsta sireva mleko se zgrušava dodavanjem sirćetne ili limunske kiseline. Većina sireva svoju, nešto manju, kiselost dobija delovanjem bakterija. Sir je cenjena namirnica zbog svoje trajnosti, prenosivosti i visokog procenta masti, proteina, kalcijuma i fosfora. Sir je kompaktnija i dugotrajnija hrana od mleka. Sir se može jesti kao hladno jelo sa hlebom, kao predjelo ili kao dodatak raznim vrstama salata i jela. Većina sireva se topi prilikom zagrevanja, pa se i tako mogu koristiti kao dodatak, fil ili preliv nekim jelima: kačamak, pica, burek, pita ili gibanica sa sirom, kiflice, proja. Kod nas je vekovima raširena proizvodnja belih sireva i postoji više autohtonih vrsta, karakterističnih po svom ukusu, kao što su: homoljski, sjenički, zlatiborski, zlatarski, pljevaljski, mileševski, durmitorski, pirotski, somborski itd....





Smatra se da su prvi sirevi verovatno nastali slučajno, skladištenjem mleka u mehove načinjene od želudaca životinja, u kojima su enzimi brzo usirili mleko, a proces je dalje rafiniran jer je time otkriven način za očuvanje mleka, inače lako kvarljive supstance. Prema poslednjim istraživanjima naučnika sa Univerziteta u Bristolu, na čelu sa Ričardom Everšedom, koji su proučavali arheološke ostatke keramičkih posuda u obliku cediljki pronađenih u oblasti Kujavi u centralnoj Poljskoj, sir je prvi put proizveden pre više od 7.500 godina. Mada nije utvrđena vrsta mleka koja je korišćena za sir, oni su istakli da su u blizini nalazišta pronađeni i ostaci kostiju krava. Ovako prerađen proizvod od mleka, mogao je lakše da se sačuva od propadanja i da se transportuje. S obzirom da sir sadrži manji procenat proteina laktoze, na koji su odrasli ljudi u neolitu bili manje tolerantni, omogućavao je većem broju ljudi da koristi hranljive sastojke iz mleka.
Prvi slikoviti prikaz potiče iz Mesopotamije. Reljef Ubaid prikazuje mužnju krava Sumera i postupak sa sirenjem mleka. U Egiptu, u grobnici Horusaha, drugog kralja prve dinastije (3000-2800 p.n.e.), javljaju se prva obeležja koja upućuju na preradu mleka u sir, a postoje i zapisi u hijeroglifskim tekstovima. Pećinski crteži iz Libijske Saliare (5500-2000 p.n.e.) otkrivaju poznavanje prerade mleka i vrlo su slični onima iz Španije i Francuske. Nije utvrđeno da li je Azija prava domovina mlekarenja, a Afrika samo mesto na koje su dolazili ljudi sa svojim stadima donoseći to znanje. Verovatno Sahara u to doba nije bila prava pustinja. Po nekim zapisima moguće je da su Indoevropljani preneli svoje znanje o siru u Evropu, iako su Baski- Indoevropska rasa na kontinentu imali svoju reč za sir i surutku. Zna se da su u Aziji držali goveda u dolini Inda, ali nema zapisa o muži, i stoka na crtežima ima vrlo malo vime. Kasnije su goveda preselili u dolinu Ganga, a mleko su koristili samo indoevropski doseljenici. Prema ranim zapisima taj deo Azije nikad nije postao mlekarska regija, a mleko i mlečni proizvodi nisu nikad postali svakodnevna hrana zbog običaja brahmanističke i budističke religije, mleko se nije koristilo iz religioznih razloga jer se smatralo grehom oduzimati mleko mladunčadi.





Stari Grci su već 2.000 godina p. n. e.koristili mleko i sir ne samo za ishranu, već su ih prinosili u čast bogova. U antičkom Rimu su poznavali različite vrste mekih, tvrdih, slanih i slatkih sireva. Car Dioklecijan je oko 300. p. n. e.doneo pravilnik koji je regulisao kvalitet i cene sireva. Osim toga, Rimljani su u svojim osvojenim provincijama upoznavali ljude s tehnologijom dobijanja sira.
Iako nije među najvećim proizvođačima sira, Švajcarska ima dugu tradiciju u proizvodnji veoma cenjenog sira (švajcarski sir), a njihov kačkavalj ementaler je zakonom zaštitićen još početkom 17. veka, pa mu se ukus već vekovima ne menja.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ninda-ga-ar-ra - Hleb sa sirom

U slobodnom prevodu sa sumerskog znači hleb sa rendanim sirom.

Sastojci:
500 g pšeničnog brašna
100 g kvasca
2 kašičice soli
100 g tvrdog ovčijeg sira
300 ml mlake vode

Priprema:
U brašno dodati kvasac, so, vodu i rendani sir, dobro promešati i mesiti dok ne dobijete glatko testo koje se ne lepi za zidove posude. Posudu prekriti krpom i ostaviti na toplom mestu da testo naraste. Naraslo testo premesiti pa formirati u duguljastu veknu. Hleb peći na 200 stepeni oko 40 minuta.





Sir je prehrambeni proizvod koji se dobija koagulacijom belančevina u mleku i skorupu. Sirevi se proizvode širom sveta u stotinama ukusa, tekstura i oblika. Sir se sastoji od mlečnih proteina i masti, obično od kravljeg, kozjeg, ovčijeg ili mleka drugih sisara. Sirevi se dele po vrsti mleka (kravlji, koziji, ovčiji), konzistenciji (meki, tvrdi) i načinu koagulacije (slatki, kiseli). Proizvodi se dodavanjem fermenta sirila (kimozin) mleku ili ukiseljavanjem mleka delovanjem bakterija, koji mlečni šećer vrenjem pretvaraju u mlečnu kiselinu. Ovim procesom se zgrušava mlečni protein kazein. Čvrsta supstanca se potom pritiskom oblikuje u konačnu formu. Na nekim sirevima se namerno gaji buđ po ivicama ili po celoj masi. Ukus i konzistencija sira zavisi od: vrste mleka, načina ishrane životinja, sadržaja mlečne masti, pasterizacije, načina izrade i vrste bakterija i buđi koje se pritom koriste, kao i od starosti sira. Sirevima se često dodaju začini i druge biljke, oni se dime na razne načine ili im se dodaje aroma. Kod nekoliko vrsta sireva mleko se zgrušava dodavanjem sirćetne ili limunske kiseline. Većina sireva svoju, nešto manju, kiselost dobija delovanjem bakterija. Sir je cenjena namirnica zbog svoje trajnosti, prenosivosti i visokog procenta masti, proteina, kalcijuma i fosfora. Sir je kompaktnija i dugotrajnija hrana od mleka. Sir se može jesti kao hladno jelo sa hlebom, kao predjelo ili kao dodatak raznim vrstama salata i jela. Većina sireva se topi prilikom zagrevanja, pa se i tako mogu koristiti kao dodatak, fil ili preliv nekim jelima: kačamak, pica, burek, pita ili gibanica sa sirom, kiflice, proja. Kod nas je vekovima raširena proizvodnja belih sireva i postoji više autohtonih vrsta, karakterističnih po svom ukusu, kao što su: homoljski, sjenički, zlatiborski, zlatarski, pljevaljski, mileševski, durmitorski, pirotski, somborski itd....





Smatra se da su prvi sirevi verovatno nastali slučajno, skladištenjem mleka u mehove načinjene od želudaca životinja, u kojima su enzimi brzo usirili mleko, a proces je dalje rafiniran jer je time otkriven način za očuvanje mleka, inače lako kvarljive supstance. Prema poslednjim istraživanjima naučnika sa Univerziteta u Bristolu, na čelu sa Ričardom Everšedom, koji su proučavali arheološke ostatke keramičkih posuda u obliku cediljki pronađenih u oblasti Kujavi u centralnoj Poljskoj, sir je prvi put proizveden pre više od 7.500 godina. Mada nije utvrđena vrsta mleka koja je korišćena za sir, oni su istakli da su u blizini nalazišta pronađeni i ostaci kostiju krava. Ovako prerađen proizvod od mleka, mogao je lakše da se sačuva od propadanja i da se transportuje. S obzirom da sir sadrži manji procenat proteina laktoze, na koji su odrasli ljudi u neolitu bili manje tolerantni, omogućavao je većem broju ljudi da koristi hranljive sastojke iz mleka.
Prvi slikoviti prikaz potiče iz Mesopotamije. Reljef Ubaid prikazuje mužnju krava Sumera i postupak sa sirenjem mleka. U Egiptu, u grobnici Horusaha, drugog kralja prve dinastije (3000-2800 p.n.e.), javljaju se prva obeležja koja upućuju na preradu mleka u sir, a postoje i zapisi u hijeroglifskim tekstovima. Pećinski crteži iz Libijske Saliare (5500-2000 p.n.e.) otkrivaju poznavanje prerade mleka i vrlo su slični onima iz Španije i Francuske. Nije utvrđeno da li je Azija prava domovina mlekarenja, a Afrika samo mesto na koje su dolazili ljudi sa svojim stadima donoseći to znanje. Verovatno Sahara u to doba nije bila prava pustinja. Po nekim zapisima moguće je da su Indoevropljani preneli svoje znanje o siru u Evropu, iako su Baski- Indoevropska rasa na kontinentu imali svoju reč za sir i surutku. Zna se da su u Aziji držali goveda u dolini Inda, ali nema zapisa o muži, i stoka na crtežima ima vrlo malo vime. Kasnije su goveda preselili u dolinu Ganga, a mleko su koristili samo indoevropski doseljenici. Prema ranim zapisima taj deo Azije nikad nije postao mlekarska regija, a mleko i mlečni proizvodi nisu nikad postali svakodnevna hrana zbog običaja brahmanističke i budističke religije, mleko se nije koristilo iz religioznih razloga jer se smatralo grehom oduzimati mleko mladunčadi.





Stari Grci su već 2.000 godina p. n. e.koristili mleko i sir ne samo za ishranu, već su ih prinosili u čast bogova. U antičkom Rimu su poznavali različite vrste mekih, tvrdih, slanih i slatkih sireva. Car Dioklecijan je oko 300. p. n. e.doneo pravilnik koji je regulisao kvalitet i cene sireva. Osim toga, Rimljani su u svojim osvojenim provincijama upoznavali ljude s tehnologijom dobijanja sira.
Iako nije među najvećim proizvođačima sira, Švajcarska ima dugu tradiciju u proizvodnji veoma cenjenog sira (švajcarski sir), a njihov kačkavalj ementaler je zakonom zaštitićen još početkom 17. veka, pa mu se ukus već vekovima ne menja.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ninda-ga-uar - Hleb sa sirom

U slobodnom prevodu sa sumerskog znači hleb sa sirom. Ovo je i najraniji dokaz upotrebe sira, recept je napisan sumerskim klinastim tekstom za vreme treće dinastija Ura, na početku drugog milenijuma pre nove ere.

Sastojci:
500 g ječmenog brašna
2 kašičice soli
100 g mekanog ovčijeg sira
250 ml mlake vode

Priprema:
U brašno dodati so, vodu i sir, dobro promešati i mesiti dok ne dobijete glatko testo koje se ne lepi za zidove posude, testo formirati u duguljastu veknu. Hleb peći na 200 stepeni oko 40 minuta.





Sir je prehrambeni proizvod koji se dobija koagulacijom belančevina u mleku i skorupu. Sirevi se proizvode širom sveta u stotinama ukusa, tekstura i oblika. Sir se sastoji od mlečnih proteina i masti, obično od kravljeg, kozjeg, ovčijeg ili mleka drugih sisara. Sirevi se dele po vrsti mleka (kravlji, koziji, ovčiji), konzistenciji (meki, tvrdi) i načinu koagulacije (slatki, kiseli). Proizvodi se dodavanjem fermenta sirila (kimozin) mleku ili ukiseljavanjem mleka delovanjem bakterija, koji mlečni šećer vrenjem pretvaraju u mlečnu kiselinu. Ovim procesom se zgrušava mlečni protein kazein. Čvrsta supstanca se potom pritiskom oblikuje u konačnu formu. Na nekim sirevima se namerno gaji buđ po ivicama ili po celoj masi. Ukus i konzistencija sira zavisi od: vrste mleka, načina ishrane životinja, sadržaja mlečne masti, pasterizacije, načina izrade i vrste bakterija i buđi koje se pritom koriste, kao i od starosti sira. Sirevima se često dodaju začini i druge biljke, oni se dime na razne načine ili im se dodaje aroma. Kod nekoliko vrsta sireva mleko se zgrušava dodavanjem sirćetne ili limunske kiseline. Većina sireva svoju, nešto manju, kiselost dobija delovanjem bakterija. Sir je cenjena namirnica zbog svoje trajnosti, prenosivosti i visokog procenta masti, proteina, kalcijuma i fosfora. Sir je kompaktnija i dugotrajnija hrana od mleka. Sir se može jesti kao hladno jelo sa hlebom, kao predjelo ili kao dodatak raznim vrstama salata i jela. Većina sireva se topi prilikom zagrevanja, pa se i tako mogu koristiti kao dodatak, fil ili preliv nekim jelima: kačamak, pica, burek, pita ili gibanica sa sirom, kiflice, proja. Kod nas je vekovima raširena proizvodnja belih sireva i postoji više autohtonih vrsta, karakterističnih po svom ukusu, kao što su: homoljski, sjenički, zlatiborski, zlatarski, pljevaljski, mileševski, durmitorski, pirotski, somborski itd....





Smatra se da su prvi sirevi verovatno nastali slučajno, skladištenjem mleka u mehove načinjene od želudaca životinja, u kojima su enzimi brzo usirili mleko, a proces je dalje rafiniran jer je time otkriven način za očuvanje mleka, inače lako kvarljive supstance. Prema poslednjim istraživanjima naučnika sa Univerziteta u Bristolu, na čelu sa Ričardom Everšedom, koji su proučavali arheološke ostatke keramičkih posuda u obliku cediljki pronađenih u oblasti Kujavi u centralnoj Poljskoj, sir je prvi put proizveden pre više od 7.500 godina. Mada nije utvrđena vrsta mleka koja je korišćena za sir, oni su istakli da su u blizini nalazišta pronađeni i ostaci kostiju krava. Ovako prerađen proizvod od mleka, mogao je lakše da se sačuva od propadanja i da se transportuje. S obzirom da sir sadrži manji procenat proteina laktoze, na koji su odrasli ljudi u neolitu bili manje tolerantni, omogućavao je većem broju ljudi da koristi hranljive sastojke iz mleka.
Prvi slikoviti prikaz potiče iz Mesopotamije. Reljef Ubaid prikazuje mužnju krava Sumera i postupak sa sirenjem mleka. U Egiptu, u grobnici Horusaha, drugog kralja prve dinastije (3000-2800 p.n.e.), javljaju se prva obeležja koja upućuju na preradu mleka u sir, a postoje i zapisi u hijeroglifskim tekstovima. Pećinski crteži iz Libijske Saliare (5500-2000 p.n.e.) otkrivaju poznavanje prerade mleka i vrlo su slični onima iz Španije i Francuske. Nije utvrđeno da li je Azija prava domovina mlekarenja, a Afrika samo mesto na koje su dolazili ljudi sa svojim stadima donoseći to znanje. Verovatno Sahara u to doba nije bila prava pustinja. Po nekim zapisima moguće je da su Indoevropljani preneli svoje znanje o siru u Evropu, iako su Baski- Indoevropska rasa na kontinentu imali svoju reč za sir i surutku. Zna se da su u Aziji držali goveda u dolini Inda, ali nema zapisa o muži, i stoka na crtežima ima vrlo malo vime. Kasnije su goveda preselili u dolinu Ganga, a mleko su koristili samo indoevropski doseljenici. Prema ranim zapisima taj deo Azije nikad nije postao mlekarska regija, a mleko i mlečni proizvodi nisu nikad postali svakodnevna hrana zbog običaja brahmanističke i budističke religije, mleko se nije koristilo iz religioznih razloga jer se smatralo grehom oduzimati mleko mladunčadi.





Stari Grci su već 2.000 godina p. n. e.koristili mleko i sir ne samo za ishranu, već su ih prinosili u čast bogova. U antičkom Rimu su poznavali različite vrste mekih, tvrdih, slanih i slatkih sireva. Car Dioklecijan je oko 300. p. n. e.doneo pravilnik koji je regulisao kvalitet i cene sireva. Osim toga, Rimljani su u svojim osvojenim provincijama upoznavali ljude s tehnologijom dobijanja sira.
Iako nije među najvećim proizvođačima sira, Švajcarska ima dugu tradiciju u proizvodnji veoma cenjenog sira (švajcarski sir), a njihov kačkavalj ementaler je zakonom zaštitićen još početkom 17. veka, pa mu se ukus već vekovima ne menja.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ninda-ga-arbuš-a - Hleb sa mlekom

U slobodnom prevodu sa sumerskog znači hleb milosrđa i obično bi se davao trudnicama, siromašnim ljudima i beskućnicima kao i putnicima u prolazu.

Sastojci:
500 g pšeničnog brašna
100 g kvasca
2 kašičice soli
300 ml mleka

Priprema:
U brašno dodati kvasac, so i mleko, dobro promešati i zamesiti testo dok ne dobijete glatko testo koje se ne lepi za zidove posude. Posudu prekriti krpom i ostaviti na toplom mestu da testo naraste. Naraslo testo premesiti pa formirati u duguljastu veknu. Hleb peći na 200 stepeni oko 40 minuta.





Pšenica (Triticum) je biljni rod jednogodišnjih biljaka iz porodice trava (Graminum). Predstavlja najstariju kultiviranu biljku u istoriji čovječanstva i najrašineriju i najvažniju žitaricu u današnjem svetu. Pšenična zrna su glavni prehrambeni proizvod koji se koristi za dobijanje brašna za hleb, kolače, testenine itd; i za fermentaciju u proizvodnji piva, alkohola, votke i biogoriva. Ljuska žita koja se odvaja pri izradi brašna naziva se mekinja. Pšenica se seje na određenom prostoru kao krmno bilje, a slama se koristiti kao zastirka u stajama i štalama, kao građevinski materijal za izradu krovova, ili za zidanje balama slame. Pšenica se pre svega koristi kao hlebna biljka. Kalorična vrednost pšeničnog hleba je 2000-2250 kalorija, a ražanog oko 1800 kalorija. Pšenični hleb se odlikuje visokim sadržajem belančevina (16-17%), ugljenih hidrata (77-78%), masti (1,2-1,5%) i dobrom svarljivošću. Najvažniji pokazatelj kvaliteta pšenice predstavlja količina i kvalitet belančevina u zrnu. Kao međunarodni standard pšenice uzima se sadržaj belančevina u zrnu 13,5%. Pšenični hleb je veoma bogat vitaminima B kompleksa (B1, B2, PP i dr.), zatim sadrži za čoveka važna jedinjenja kalcijuma, fosfora i gvožđa.





Prapostojbina pšenice bila je u Plodnom polumesecu, prostoru koji je obuhvatao delove današnjeg Izraela, Sirije i Irana. Odatle se pšenica proširila u tri pravca. Jedan od pravaca, vodio je i preko Srbije. Istraživanja su pokazala da je najverovatnije mesto odomaćivanja pšenice Dijarbekir u Turskoj. Širenje uzgoja pšenice van plodnog luka počelo je tokom neolitskog perioda, da bi se pre 5000 godina mogla naći u Etiopiji, Indiji, Irskoj i Španiji. Milenijum kasnije stigla je i u Kinu. Pre 3000 godina upotreba plugova koje su vukli konji povećala je proizvodnju žitarica koja je nastavila da raste usled upotrebe modernijih mašina i metoda kao i proširivanja obradivog zemljišta. Kultura pšenice bila je poznata u Iraku 6500 godina p. n. e. U to vreme pšenica je gajena u uslovima navodnjavanja kao glavna kultura. 5000-6000 godina p. n. e. pšenica je gajena u starom Egiptu, Maloj Aziji i Kini. U Nemačku su pšenicu doneli Rimljani pri svojim kretanjima na sever oko 1. veka nove ere. U mitologijama Stare Grčke, Rima i Sumerana spominju se bogovi pšenice, u nekim delovima Kine i danas se smatra svetom. Uzgajanje dvozrne pšenice doseglo je do današnje Grčke, Kipra i Indije do 6500 g. p. n. e, do Egipta nakon 6000 g. p. n. e. te Nemačke i Španije oko 5000 g. p. n. e. Stari Egipćani su zapravo stekli znanje pravljenja hleba i korištenja peći da su njegovo pečenje razvili u prve industrije proizvodnje hrane u velikom obimu. Oko 3000 g. p. n. e. pšenica je dosegla Englesku i Skandinaviju. Pšenica koja se upotrebljavanja za prvobitni hleb bila je Triticum aestivum sa dovoljnim količinama glutena za hleb s kvascem, a ona je identifikovana korištenjem DNK analize u uzorcima iz drevnih silosa, datiranih oko 1350 g.p.n.e. u okolini Assirosa u grčkoj provinciji Makedoniji. Iz Azije, pšenica se proširila celom Evropom. U Novi svet pšenica je doneta posle njegovog otkrića (Južna Amerika 1529. godine, SAD 1602. godine). Sloveni su pšenicu poznavali još u svojoj staroj postojbini. Pri naseljavanju Balkanskog poluostrva zatekli su pšenicu i nastavili njeno gajenje. Prva planska ukrštanja pšenice počela su tek u 19. veku.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ninda-ga-rašsar - Hleb sa prazilukom

Ova vrsta beskvasnog hleba se koristila kao žrtva bogovima i svakodnevno se prinosio na oltarima hramova.

Sastojci:
500 g pšeničnog brašna
250 ml mleka
2 kašike soli
1 praziluk, sitno iseckan
1 kašika maslaca
2 kašike ovčije masti

Priprema:
Pomešati brašno, so i mleko i umesiti testo i ostaviti ga na toplom mestu i pokriveno da odstoji dva do tri sata dok se testo ne udvostruči.
U međuvremenu u posudi rastopite maslac i skuvajte praziluk i ostavite da se ohladi.
Testo podeliti na šest delova i formirati lopte, svaku loptu razvući i u nju dodati praziluk, zatim urolovati i ponovo razvući da dobije oblik deblje palačinke. Testo peći na masti.

Na glinenim tablicama nalaze se i spiskovi naziva biljaka koje su Sumeri i Asirci, stanovnici Mesopotamije, koristili i skoro svi sačuvani recepti pominju praziluk, crni i beli luk.

Praziluk, prasa, poriluk ili praz (lat A. ampeloprasum var. porrum) tip je luka, uzgojeni varijetet južnoevropsko-zapadnoazijske vrste Allium ampeloprasum. Praziluk je poreklom iz Sredozemlja i drevna je kulturna biljka. Upotrebljava se kao svež ili se dodaje jelima kao začin. U novije vreme znatne količine se suše i izvoze. Za ishranu se upotrebljava: stablo i listovi.
Primerci ove biljke iz arheoloških nalazišta, pronađeni su u drevnom Egiptu. Zidni crteži praziluka, dovode zaključka da je praziluk bio deo egipatske prehrane od najmanje drugog veka pre Hrista pa nadalje. Poznato je da su praziluk hvalili Izraelci koji su znali da ga u Egiptu ima u izobilju. Stari tekstovi koji su pronađeni, ukazuju na to da je praziluk rastao i u Mesopotamiji u isto vreme. Zanimljivo je da je praziluk bio najdraže povrće cara Nerona, a najviše ga je voleo jesti u supi ili sa uljem, verujući da poboljšava kvalitet njegovog glasa. Prema jednoj legendi, kralj Cadwaladr od Gwynedd, naredio je svojim vojnicima da se identifikuju nošenjem povrća na svojim kacigama u drevnoj borbi protiv Sasa, koja se odigrala u polju praziluka. Šekspir na primer, spominje običaj nošenja praziluka kao staru tradiciju za vreme kralja Henrika V. Zanimljivo je da je praziluk jedan od nacionalnih amblema države Vels. Velški praziluk se pojavio i na haljini Elizabete II za vreme njenog krunisanja. Naozbiljnije vizuelno korištenje praziluka, bila je značka na kapi Velške garde na kojoj je bio praziluk. U Rumuniji je praziluk simbol istorijske regije Oltenia u jugozapadnom delu zemlje.
Praziluk sadrži dosta vode (86%) a malo kalorija, tako da je pogodan za dijetalnu ishranu, kao diuretik i za čišćenje organizma, ali sadrži i korisne sastojke: beta-karoten, belančevine, biljna vlakna, biljne masti, biljne hormone, vitamin A, vitamine B, vitamin C, vitamin E, gvožđe, eterična ulja, kalijum, kalcijum, kvercetin, kemferol, mineralne soli, pektin, sumpor, sulfide, folnu kiselinu, fosfor, celulozu i šećer.
U ishrani se koriste koren, stablo i listovi praziluka. Praziluk se u ishrani najčešće koristi kao dodatak salatama, supama ili pržen sa jajima. U nekim krajevima je veoma popularno jelo sa prazilukom, krompirom i pavlakom. Praziluk povoljno deluje na organizam kod sledećih zdravstvenih problema: alergije, anemija, astma, arterioskleroza, bolesti usne šupljine, bolesti srca i krvnih sudova, bronhitis, gojaznost, gubitak apetita, gubitak pamćenja, depresija, impotencija, kamen u bubregu, kašalj, mučnina i povraćanje, neke vrste raka (prevencija i lečenje), neplodnost, pad imuniteta, povišeni nivo lošeg holesterola, prehlade i grip, problemi sa bubrezima, bešikom i mokraćnim kanalima, problemi sa zglobovima i kičmom, problemi sa crevima i organima za varenje, problemi sa krvnim pritiskom, problemi sa metabolizmom, problemi sa želucem i stomačnim bakterijama, problemi sa jetrom, problemi sa otocima, problemi sa štitnom žlezdom, promuklost, razne infekcije, reumatska oboljenja, sinuzitis, skorbut, stres, upale vena, upala pluća, hronični umor, celulit i šlog.
Praziluk se može koristiti kao diuretik, antioksidans i povoljno deluje protiv mikroba (kao neka vrsta antibiotika). Praziluk čisti krvne sudove od masnih naslaga i povišenog holesterola. Za obloge se mogu koristiti listovi ili zdrobljen praziluk kod: bolova u zglobovima, bolovima u kostima, kod gihta i kod povećane štitne žlezde.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ninda-meš - Tanki pšenični hleb

U slobodnom prevodu sa sumerskog znači tanki hleb.

Kultura uzgoja pšenice bila je poznata u Mesopotamiji još 6500-te godine p. n. e. U to vreme pšenica je gajena u uslovima navodnjavanja kao glavna kultura. 6000-te godine p. n. e. pšenica je gajena u starom Egiptu, Maloj Aziji i Kini. U mitologijama Sumerana spominje se boginja pšenice i plodnosti - Ištar, te su pravljeni pšenični hlebovi njoj u čast. Sveštenici su se trudili da pripreme specijalnu hranu za svoju  boginju i to se reflektovalo tako što su se sveštenici predstavljali boginji kroz četiri raskošna obroka dnevno, svaki dan.

Ovaj hleb se služio i za vreme hetitskog festivala Nin-dingir koji se održavao u čast istoimene visoko rangirane sveštenice boginje Tetešhapi.

Sastojci:
500 g pšeničnog brašna
250 ml vode
2 kašike maslinovog ulja
4 kašičice soli

Priprema:
Pomešati brašno, vodu, so i ulje i dobro umesiti. Oblikujte testo u loptu i ponovo ga premesite dok testo ne postane glatko, podelite testo na četiri jednake lopte i formirajte svaku loptu testa u oblik duguljaste pljosnate vekne hleba na ravnoj brašnjavoj podlozi, a zatim stavite u posudu za pečenje koja je pre toga bila podmazana. Zagrejte rernu na 250 °C i pecite 15 minuta. U drevnoj verziji pravljenja hleba testo bi se zalepilo na unutrašnjoj strani tinûra peći i tako se pekao.





Pšenica (Triticum) je biljni rod jednogodišnjih biljaka iz porodice trava (Graminum). Predstavlja najstariju kultiviranu biljku u istoriji čovječanstva i najrašineriju i najvažniju žitaricu u današnjem svetu. Pšenična zrna su glavni prehrambeni proizvod koji se koristi za dobijanje brašna za hleb, kolače, testenine itd; i za fermentaciju u proizvodnji piva, alkohola, votke i biogoriva. Ljuska žita koja se odvaja pri izradi brašna naziva se mekinja. Pšenica se seje na određenom prostoru kao krmno bilje, a slama se koristiti kao zastirka u stajama i štalama, kao građevinski materijal za izradu krovova, ili za zidanje balama slame. Pšenica se pre svega koristi kao hlebna biljka. Kalorična vrednost pšeničnog hleba je 2000-2250 kalorija, a ražanog oko 1800 kalorija. Pšenični hleb se odlikuje visokim sadržajem belančevina (16-17%), ugljenih hidrata (77-78%), masti (1,2-1,5%) i dobrom svarljivošću. Najvažniji pokazatelj kvaliteta pšenice predstavlja količina i kvalitet belančevina u zrnu. Kao međunarodni standard pšenice uzima se sadržaj belančevina u zrnu 13,5%. Pšenični hleb je veoma bogat vitaminima B kompleksa (B1, B2, PP i dr.), zatim sadrži za čoveka važna jedinjenja kalcijuma, fosfora i gvožđa.





Prapostojbina pšenice bila je u Plodnom polumesecu, prostoru koji je obuhvatao delove današnjeg Izraela, Sirije i Irana. Odatle se pšenica proširila u tri pravca. Jedan od pravaca, vodio je i preko Srbije. Istraživanja su pokazala da je najverovatnije mesto odomaćivanja pšenice Dijarbekir u Turskoj. Širenje uzgoja pšenice van plodnog luka počelo je tokom neolitskog perioda, da bi se pre 5000 godina mogla naći u Etiopiji, Indiji, Irskoj i Španiji. Milenijum kasnije stigla je i u Kinu. Pre 3000 godina upotreba plugova koje su vukli konji povećala je proizvodnju žitarica koja je nastavila da raste usled upotrebe modernijih mašina i metoda kao i proširivanja obradivog zemljišta. Kultura pšenice bila je poznata u Iraku 6500 godina p. n. e. U to vreme pšenica je gajena u uslovima navodnjavanja kao glavna kultura. 5000-6000 godina p. n. e. pšenica je gajena u starom Egiptu, Maloj Aziji i Kini. U Nemačku su pšenicu doneli Rimljani pri svojim kretanjima na sever oko 1. veka nove ere. U mitologijama Stare Grčke, Rima i Sumerana spominju se bogovi pšenice, u nekim delovima Kine i danas se smatra svetom. Uzgajanje dvozrne pšenice doseglo je do današnje Grčke, Kipra i Indije do 6500 g. p. n. e, do Egipta nakon 6000 g. p. n. e. te Nemačke i Španije oko 5000 g. p. n. e. Stari Egipćani su zapravo stekli znanje pravljenja hleba i korištenja peći da su njegovo pečenje razvili u prve industrije proizvodnje hrane u velikom obimu. Oko 3000 g. p. n. e. pšenica je dosegla Englesku i Skandinaviju. Pšenica koja se upotrebljavanja za prvobitni hleb bila je Triticum aestivum sa dovoljnim količinama glutena za hleb s kvascem, a ona je identifikovana korištenjem DNK analize u uzorcima iz drevnih silosa, datiranih oko 1350 g.p.n.e. u okolini Assirosa u grčkoj provinciji Makedoniji. Iz Azije, pšenica se proširila celom Evropom. U Novi svet pšenica je doneta posle njegovog otkrića (Južna Amerika 1529. godine, SAD 1602. godine). Sloveni su pšenicu poznavali još u svojoj staroj postojbini. Pri naseljavanju Balkanskog poluostrva zatekli su pšenicu i nastavili njeno gajenje. Prva planska ukrštanja pšenice počela su tek u 19. veku.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ninda-gur-ra - Pšenični hleb

U slobodnom prevodu sa sumerskog znači debeli hleb.

Kultura uzgoja pšenice bila je poznata u Mesopotamiji još 6500-te godine p. n. e. U to vreme pšenica je gajena u uslovima navodnjavanja kao glavna kultura. 6000-te godine p. n. e. pšenica je gajena u starom Egiptu, Maloj Aziji i Kini. U mitologijama Sumerana spominje se boginja pšenice i plodnosti - Ištar, te su pravljeni pšenični hlebovi njoj u čast. Sveštenici su se trudili da pripreme specijalnu hranu za svoju  boginju i to se reflektovalo tako što su se sveštenici predstavljali boginji kroz četiri raskošna obroka dnevno, svaki dan.

Ovaj hleb se služio i za vreme hetitskog festivala Nin-dingir koji se održavao u čast istoimene visoko rangirane sveštenice boginje Tetešhapi.

Sastojci:
1 kg pšeničnog brašna
500 ml vode
2 kašike maslinovog ulja
4 kašičice soli

Priprema:
Pomešati brašno, vodu, so i ulje i dobro umesiti. Oblikujte testo u kuglu i ponovo ga premesite dok testo ne postane glatko, oblikujte testo u pravougaoni oblik, a zatim namažite lim za pečenje uljem i pažljivo na njega položite testo, ostavite testo da odstoji još 15 minuta. Zagrejte rernu na 180° C. Pecite hleb 20-25 minuta ili do zlatno-smeđe boje.





Pšenica (Triticum) je biljni rod jednogodišnjih biljaka iz porodice trava (Graminum). Predstavlja najstariju kultiviranu biljku u istoriji čovječanstva i najrašineriju i najvažniju žitaricu u današnjem svetu. Pšenična zrna su glavni prehrambeni proizvod koji se koristi za dobijanje brašna za hleb, kolače, testenine itd; i za fermentaciju u proizvodnji piva, alkohola, votke i biogoriva. Ljuska žita koja se odvaja pri izradi brašna naziva se mekinja. Pšenica se seje na određenom prostoru kao krmno bilje, a slama se koristiti kao zastirka u stajama i štalama, kao građevinski materijal za izradu krovova, ili za zidanje balama slame. Pšenica se pre svega koristi kao hlebna biljka. Kalorična vrednost pšeničnog hleba je 2000-2250 kalorija, a ražanog oko 1800 kalorija. Pšenični hleb se odlikuje visokim sadržajem belančevina (16-17%), ugljenih hidrata (77-78%), masti (1,2-1,5%) i dobrom svarljivošću. Najvažniji pokazatelj kvaliteta pšenice predstavlja količina i kvalitet belančevina u zrnu. Kao međunarodni standard pšenice uzima se sadržaj belančevina u zrnu 13,5%. Pšenični hleb je veoma bogat vitaminima B kompleksa (B1, B2, PP i dr.), zatim sadrži za čoveka važna jedinjenja kalcijuma, fosfora i gvožđa.





Prapostojbina pšenice bila je u Plodnom polumesecu, prostoru koji je obuhvatao delove današnjeg Izraela, Sirije i Irana. Odatle se pšenica proširila u tri pravca. Jedan od pravaca, vodio je i preko Srbije. Istraživanja su pokazala da je najverovatnije mesto odomaćivanja pšenice Dijarbekir u Turskoj. Širenje uzgoja pšenice van plodnog luka počelo je tokom neolitskog perioda, da bi se pre 5000 godina mogla naći u Etiopiji, Indiji, Irskoj i Španiji. Milenijum kasnije stigla je i u Kinu. Pre 3000 godina upotreba plugova koje su vukli konji povećala je proizvodnju žitarica koja je nastavila da raste usled upotrebe modernijih mašina i metoda kao i proširivanja obradivog zemljišta. Kultura pšenice bila je poznata u Iraku 6500 godina p. n. e. U to vreme pšenica je gajena u uslovima navodnjavanja kao glavna kultura. 5000-6000 godina p. n. e. pšenica je gajena u starom Egiptu, Maloj Aziji i Kini. U Nemačku su pšenicu doneli Rimljani pri svojim kretanjima na sever oko 1. veka nove ere. U mitologijama Stare Grčke, Rima i Sumerana spominju se bogovi pšenice, u nekim delovima Kine i danas se smatra svetom. Uzgajanje dvozrne pšenice doseglo je do današnje Grčke, Kipra i Indije do 6500 g. p. n. e, do Egipta nakon 6000 g. p. n. e. te Nemačke i Španije oko 5000 g. p. n. e. Stari Egipćani su zapravo stekli znanje pravljenja hleba i korištenja peći da su njegovo pečenje razvili u prve industrije proizvodnje hrane u velikom obimu. Oko 3000 g. p. n. e. pšenica je dosegla Englesku i Skandinaviju. Pšenica koja se upotrebljavanja za prvobitni hleb bila je Triticum aestivum sa dovoljnim količinama glutena za hleb s kvascem, a ona je identifikovana korištenjem DNK analize u uzorcima iz drevnih silosa, datiranih oko 1350 g.p.n.e. u okolini Assirosa u grčkoj provinciji Makedoniji. Iz Azije, pšenica se proširila celom Evropom. U Novi svet pšenica je doneta posle njegovog otkrića (Južna Amerika 1529. godine, SAD 1602. godine). Sloveni su pšenicu poznavali još u svojoj staroj postojbini. Pri naseljavanju Balkanskog poluostrva zatekli su pšenicu i nastavili njeno gajenje. Prva planska ukrštanja pšenice počela su tek u 19. veku.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ninda-milla - Pšenični hleb

Kultura uzgoja pšenice bila je poznata u Mesopotamiji još 6500-te godine p. n. e. U to vreme pšenica je gajena u uslovima navodnjavanja kao glavna kultura. 6000-te godine p. n. e. pšenica je gajena u starom Egiptu, Maloj Aziji i Kini. U mitologijama Sumerana spominje se boginja pšenice i plodnosti - Ištar, te su pravljeni pšenični hlebovi njoj u čast. Sveštenici su se trudili da pripreme specijalnu hranu za svoju  boginju i to se reflektovalo tako što su se sveštenici predstavljali boginji kroz četiri raskošna obroka dnevno, svaki dan.

Ova vrsta pšeničnog hleba se koristila kao žrtva boginji Ištar i svakodnevno se prinosio na oltarima hramova. Hleb se inače služio i na Kaš-de, banket koji se organizovao u čast sumerske boginje Inane.

Sastojci:
500 g pšeničnog brašna
250 ml vode
1 kašika morske soli
2 kašike maslinovog ulja

Priprema:
Pomešati brašno, vodu, so i ulje i dobro umesiti. Oblikujte testo u kuglu i ponovo ga premesite dok testo ne postane glatko, oblikujte testo u pravougaoni oblik, a zatim namažite lim za pečenje uljem i pažljivo na njega položite testo, ostavite testo da odstoji još 15 minuta. Zagrejte rernu na 180° C. Pecite hleb 20-25 minuta ili do zlatno-smeđe boje.





Pšenica (Triticum) je biljni rod jednogodišnjih biljaka iz porodice trava (Graminum). Predstavlja najstariju kultiviranu biljku u istoriji čovječanstva i najrašineriju i najvažniju žitaricu u današnjem svetu. Pšenična zrna su glavni prehrambeni proizvod koji se koristi za dobijanje brašna za hleb, kolače, testenine itd; i za fermentaciju u proizvodnji piva, alkohola, votke i biogoriva. Ljuska žita koja se odvaja pri izradi brašna naziva se mekinja. Pšenica se seje na određenom prostoru kao krmno bilje, a slama se koristiti kao zastirka u stajama i štalama, kao građevinski materijal za izradu krovova, ili za zidanje balama slame. Pšenica se pre svega koristi kao hlebna biljka. Kalorična vrednost pšeničnog hleba je 2000-2250 kalorija, a ražanog oko 1800 kalorija. Pšenični hleb se odlikuje visokim sadržajem belančevina (16-17%), ugljenih hidrata (77-78%), masti (1,2-1,5%) i dobrom svarljivošću. Najvažniji pokazatelj kvaliteta pšenice predstavlja količina i kvalitet belančevina u zrnu. Kao međunarodni standard pšenice uzima se sadržaj belančevina u zrnu 13,5%. Pšenični hleb je veoma bogat vitaminima B kompleksa (B1, B2, PP i dr.), zatim sadrži za čoveka važna jedinjenja kalcijuma, fosfora i gvožđa.





Prapostojbina pšenice bila je u Plodnom polumesecu, prostoru koji je obuhvatao delove današnjeg Izraela, Sirije i Irana. Odatle se pšenica proširila u tri pravca. Jedan od pravaca, vodio je i preko Srbije. Istraživanja su pokazala da je najverovatnije mesto odomaćivanja pšenice Dijarbekir u Turskoj. Širenje uzgoja pšenice van plodnog luka počelo je tokom neolitskog perioda, da bi se pre 5000 godina mogla naći u Etiopiji, Indiji, Irskoj i Španiji. Milenijum kasnije stigla je i u Kinu. Pre 3000 godina upotreba plugova koje su vukli konji povećala je proizvodnju žitarica koja je nastavila da raste usled upotrebe modernijih mašina i metoda kao i proširivanja obradivog zemljišta. Kultura pšenice bila je poznata u Iraku 6500 godina p. n. e. U to vreme pšenica je gajena u uslovima navodnjavanja kao glavna kultura. 5000-6000 godina p. n. e. pšenica je gajena u starom Egiptu, Maloj Aziji i Kini. U Nemačku su pšenicu doneli Rimljani pri svojim kretanjima na sever oko 1. veka nove ere. U mitologijama Stare Grčke, Rima i Sumerana spominju se bogovi pšenice, u nekim delovima Kine i danas se smatra svetom. Uzgajanje dvozrne pšenice doseglo je do današnje Grčke, Kipra i Indije do 6500 g. p. n. e, do Egipta nakon 6000 g. p. n. e. te Nemačke i Španije oko 5000 g. p. n. e. Stari Egipćani su zapravo stekli znanje pravljenja hleba i korištenja peći da su njegovo pečenje razvili u prve industrije proizvodnje hrane u velikom obimu. Oko 3000 g. p. n. e. pšenica je dosegla Englesku i Skandinaviju. Pšenica koja se upotrebljavanja za prvobitni hleb bila je Triticum aestivum sa dovoljnim količinama glutena za hleb s kvascem, a ona je identifikovana korištenjem DNK analize u uzorcima iz drevnih silosa, datiranih oko 1350 g.p.n.e. u okolini Assirosa u grčkoj provinciji Makedoniji. Iz Azije, pšenica se proširila celom Evropom. U Novi svet pšenica je doneta posle njegovog otkrića (Južna Amerika 1529. godine, SAD 1602. godine). Sloveni su pšenicu poznavali još u svojoj staroj postojbini. Pri naseljavanju Balkanskog poluostrva zatekli su pšenicu i nastavili njeno gajenje. Prva planska ukrštanja pšenice počela su tek u 19. veku.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad