Antička kuhinja: Pečeni cipal

Na obalama Nila je rasla i napredovala egipatska civilizacija. Reka je omogućila starim Egipćanima transport, navodnjavanje i vodu za piće. Ali Nil je takođe bio glavni izvor hrane.

Faraonski natpisi prikazuju drevne Egipćane koji hvataju jegulju, tilapiju, cipal i soma iz Nila. Ove ribe su postale sastavni deo ljudi koji žive u drevnom Egiptu. Ribe su se jele na različite načine, a drevni Egipćani su bili vešti u sušenju i soljenju ribe, kao i vađenju ikre.

Sveža ili osušena riba je u Egiptu bila svakodnevna hrana za običan narod ali je bila zabranjena svakom posvećenom biću, faraonu ili svešteniku. Riba je ćutljivo biće što zbunjuje, skriveno, ali blistavo pod zelenilom reke Nil, biće koje je u vodi bilo sudionik strašnih drama. Tako su se svakog dana u na kraju sveta, jedna riba peraja ukrašenim ružama i druga sa perajima plave boje na tajnovit način uobličavali u ljude i služeći na lađi boga Ra nogoveštavali dolazak čudovišta Apopisa.

Brojni prikazi iz grobnica svedoče da su Egipćani naročito uživali u lovu na razne vrste riba, a vrlo je popularan bio lov na ribe u močvarnim područjima. Tokom razdoblja faraonskog Egipta ribolov ima dvojaku funkciju. Njegova primarna funkcija ulova ribe zbog ishrane ostaje i dalje, ali tada se takođe javlja neka vrsta sportskog ribolova zbog zabave viših slojeva društva. Osim divljih vrsta riba koje žive u Nilu i u jezeru Moeris, stari Egipćani uzgajaju ribu u brojnim ribnjacima u sklopu hramskih kompleksa ili imanja bogatih slojeva društva, ali pre svega zbog ishrane. Lov na ribe zbog zabave uglavnom se odvijao u močvarnim područjima oko Nila ili na samoj reci Nil. Stari Egipćani poznavali su više načina ulova ribe. Riba se lovila iz čamaca uz pomoć ribarskih mreža, štapova za pecanje sa udicama, koplja ili harpuna, neke vrste malenih strelica od trske, ili su je lovili goloruki. Lovile su se sve vrste rečne i morske ribe koje su se mogle pronaći u Nilu, jezeru Moeris, močvarnim područjima delte ili na sredozemnoj obali,odnosno u Crvenome moru.

U Nilu su pecali najčešće grgeča i jegulju, a imućniji Egipćani mogli su da uživaju i u jelima spremljenim od soma, šarana, tilapije i cipala.

Ova vrsta jela se pravila na sledeći način:

Sastojci:

3 veća cipala, očišćena

2 šake sitno iseckanih svežih začinskih trava - majčina dušica, metvica, korijander, majoran, ruzmarin

150 ml maslinovog ulja

sok jednog limuna

so

Priprema:

Izmešajte sve začinske trave sa uljem i sokom od limuna, a zatim posolite. Premažite ribu ovom smesom. Pecite ribu na roštilju 5-10 minuta. Poprskajte sokom od limuna i servirajte.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Cipal bataš (lat. Mugil cephalus) ima kod nas u upotrebi više raznih naziva kao što su mulj, glavaš, babaš, skakavac, javra. Cipal bataš je riba iz porodice cipala ili Mugilidae. Glava mu je tupasta i spljoštena, šira od ostatka duguljastog tela, s velikim, izraženim očima i tankim usnicama na relativno malim ustima. Boja mu varira od svetlosive, smeđkaste do maslinastozelene, sa linijama koje se prelivaju u nijansama, a s donje strane srebrenkasto beo. Cipal bataš živi oko 16 godina, hrani se zooplanktonima, odrasli primerci uglavnom algama, račićima i crvima. Cipal bataš je rasprostranjen u obalnom pojasu gotovo svuda po svetu, osim u hladnim morima s temperaturom nižom od 8 stepeni Celzijusa. 100g svežeg mesa cipala sadrži 127 kcal, 15,8g proteina, 6,8g masti.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Murenam aut anguillas vel mullos sic facies - Kuvana murina ili jegulja i cipal u sosu

Originalni tekst:
Murenam aut anguillas vel mullos sic facies: Purgabis, componis in patinam diligenter. Adicies in mortario piper, ligusticum, origanum, mentam, cepam aridam, effundes vinum, acetabuli liquaminis dimidium, mellis tertiam partem, modice defritum ad cochleare. Debent autem hoc iure cooperiri, ut super cocturam supersit aliquid iuris.

Sastojci:
1 - 1,5 kg odrezaka murine ili jegulje i cipala
1 kašičica mlevenog crnog bibera
1 kašičica selena, sitno seckano
1 kašičica origana, sitno seckano
1 kašičica nane, sitno seckano
1 glavica crnog luka, sitno seckano
500 ml belog vina
200 ml liquamena
30 ml meda
1 kašika defrituma
voda

Priprema:
Pomešajte odreske sa svim ostalim navedenim sastojcima, stavite da se kuva i pustite da provri, zatim smanjite temperaturu i pustite da se krčka oko pola sata. U toku kuvanja odresci moraju stalno biti prekriveni sosom.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Murina (lat. Muraena helena) je riba, iako izgledom podseća na zmiju, iz porodice murine (Murenidae) sa koštanim skeletom (košljoriba) i nesavitljivim, koštanim žbicama u leđnom i analnom peraju (tvrdoperka). Opasna riba snažnog ugriza i otrovne krvi, zube nema samo u čeljustima, nego i na nepcu i u kostima ždrela, jedino što je otrovno kod murine je njena krv (ihtiohemotoksin) koji je termolabilan baš kao i kod jegulje. Boje je smeđe, žute ili belkaste. Po čitavom telu je tamnosmeđe do crno izmrljana. Može da naraste do 1,30 m u dužinu, a masa joj može biti i do 15 kg. Voli kamenita hridinasta dna gde pronalazi utočište u brojnim rupama i procepima. Sa takvih pozicija vreba žrtve koje munjevito napada hvatajući ubojitim zubima. Svoje boravište napušta samo noću kada ide u potragu za hranom. Živi na dubinama od 5 do 50 metara, ali se spušta i do 120 metara, a može se sresti i u samom plićaku. Mresti se u drugoj polovini leta i početkom jeseni. Energetska vrednost 100g svežeg mesa murine je 99 kcal/ 414 kj, 17,6g proteina i 2,7g masti.
Po legendi murina je ispuzala iz Hadova podzemnog mora te je sa sobom ponela zlo mračnih dubina i prosula ga svetom, inače je direktan potomak Meduze te je zapravo jedna od njenih zmijskih vlasi koja je otpala sa temena čudovišta u trenutku kad joj je Persej odrubio glavu. Po drugoj legendi ta ukusna riba zloćudnog izgleda zapravo je jedna od Harpija, koja se preobrazila u ovu stanovnicu mora kojoj niko ne može umaknuti kad ga dohvate njeni strašni zubi. Stari Grci su je nazivali muraina, latini muraena ili murena, Plinije Stariji u svojoj knjizi Naturalis histora prepričava stara verovanja da je murina uvek i samo ženka te da izlazi na kopno pariti se sa zmijama, dok Atenej i Elijan čak tvrde da njen ugriz može biti smrtonosan jer je začeta od otrovnice - "jer zmija mužjak riga otrov pre nego li će oploditi murinu". U antičkom Rimu murina se uzgajala kao simbol moći i bogatstva ali i radi njenog mesa koje je u to vreme bilo veoma cenjeno baš kao i obuća napravljena od njene kože. Iako neki istoričari tvrde da su robovlasnici hranili murine robovima, jer su navodno tako murine dobijale na kvalitetu (ukusu) mesa, poznat je samo jedan slučaj bogatog Vediusa Pola koji je hranio murine neposlušnim robovima. Takve su murine nazivali murena fluta ili plutajuća murina jer su svoj jezivi plen ujedale i trgale plutajući površinom ribnjaka.





Jegulje (lat. Anguillidae, Anguilla anguilla) je porodica riba sa koštanim skeletom (košljoribe) i savitljivim perajima (mekoperke). Imaju zmijoliko telo na kome su trbušna peraja redukovana, a koža glatka, ljigava i pokrivena veoma sitnim cikloidnim krljuštima. Kod nekih vrsta krljušti ne postoje. Leđno i analno peraje su vrlo dugački i prelaze u repno peraje. Sve jegulje imaju otrovnu krv koja na temperaturi od 80°C gubi svoju toksičnost. Živi u slivovima Baltičkog, Sredozemnog i Severnog mora. Retko se nalazi u crnomorskom slivu. Evropska jegulja naseljava Evropu duž obale Atlantskog okeana, Mediteranskog, Azovskog i Crnog mora. Ženke odlaze u gornje tokove, a mužjaci ostaju u slatkastim - bočatnim vodama na ušću. Ženke su u stanju da u potrazi za hranom migriraju i do 1.000 metara nadmorske visine. Pored reka, jegulja rado nastanjuje manja jezera, kanale i potoke. Jegulja je stalno u zasedi, u očekivanju mogućeg obroka, pa samim tim se skriva na tamnim mestima - dno sa stenovitim odronima, stare konstrukcije, nosači i stubovi mostova, u potopljenim stablima i drveću, u šupljinama strmih obala, u zapletenom korenju. Njena aktivnost počinje pred sumrak, i traje sve do jutra. Izuzetak su oblačni i kišni prolećni i jesenji dani dani kada poraste vodostaj ili letnje oluje zamute vodu. Rečna jegulja je prolazna riba, jer ne provodi ceo život u slatkoj vodi, mada postoji razlika između jegulje i tzv. prolaznih riba. Te druge odrastaju u moru, a u slatke vode dolaze da se izmreste, a jegulja, raste i razvija se u slatkoj vodi, a u more odlazi da se izmresti i na tom putu savladava teške prepreke kako bi dospela u more. Nauka još uvek otkriva kako jegulja uspeva da prebrodi sve prepreke, pa čak i one koje ni lososi ne mogu. Mogu da se kreću po močvarnim oblastima zahvaljujući disanju preko kože, čime usvajaju polovinu potrebnog kiseonika. Uprkos nekim verovanjima, ne mogu da prelaze veća rastojanja na suvom. U zimskom periodu jegulja se zavlači i do 40 centimetara dubine u mulj. Voli vodene površine obrasle trskom i drugim vodenim biljem, naseljava reke sa muljevitim - glinastim dnom, a izbegava reke i jezera sa kamenitim ili peščanim dnom. Danju jegulja miruje u mulju, a noću polazi u potragu za hranom, a u stanju je i da za jedan dan pređe 20 do 40 kilometara. Može se reći da jegulja nije probirljiva kad je u pitanju hrana, jer ona jede sve: ribe, rečne rakove, vodene puževe, crve, vodene i kopnene insekte. Evropska jegulja se koristi kao hrana, mada pošto na prvi pogled liči na zmiju, u nekim se krajevima i ne koristi kao hrana, jer je ne smatraju ribom. Nedavna istraživanja DNK strukture jegulja pokazala su da postoje razlike kod jegulja iz pojedinih područja Evrope, tj. da postoji selektivno razmnožavanje među jeguljama iste vrste, ali različitog područja prebivanja. Jegulja u zatočeništvu kao i jegulje zarobljene u odvojenim vodenim tokovima nikada neće preći u polno zrelu fazu, celi život će ostati kao jedinke koje se hrane. Energetska vrednost 100g svežeg mesa jegulje je 237 kcal/ 991 kj, ima 14,6g proteina, ugljenohidrata 0,7g i 19,6g masti.

Cipal bataš (lat. Mugil cephalus) ima kod nas u upotrebi više raznih naziva kao što su mulj, glavaš, babaš, skakavac, javra. Cipal bataš je riba iz porodice cipala ili Mugilidae. Glava mu je tupasta i spljoštena, šira od ostatka duguljastog tela, s velikim, izraženim očima i tankim usnicama na relativno malim ustima. Boja mu varira od svetlosive, smeđkaste do maslinastozelene, sa linijama koje se prelivaju u nijansama, a s donje strane srebrenkasto beo. Cipal bataš živi oko 16 godina, hrani se zooplanktonima, odrasli primerci uglavnom algama, račićima i crvima. Cipal bataš je rasprostranjen u obalnom pojasu gotovo svuda po svetu, osim u hladnim morima s temperaturom nižom od 8 stepeni Celzijusa. 100g svežeg mesa cipala sadrži 127 kcal, 15,8g proteina, 6,8g masti.


Pročitajte više >>                                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Patina de piscibus, denticem, auratam et mugilem - Jelo od zubatca, deverike i cipala

Originalni tekst:
Patina de piscibus, denticem, auratam et mugilem: Accipies pisces, curatos subassabis, postea eos in pulpas carpeas. Deinde ostrea curabis. Adicies in mortarium piperis scripulos VI, suffundes liquamen, fricabis. Postea adicies liquaminis cyathum unum, vini cyathum unum, mittes in caccabum, et olei unc. III et ostrea. Oenogarum facies fervere. Cum ferbuerit, patinam perungis et in pulpam supra scriptam mittes et in condituram de ostreis. Facies ut ferveat. Cum ferbuerit, franges ova XL, infundes super ostrea. Cum stirnxerint, piper asparges et inferes.

Sastojci:
1 kg deverike
1 kg zubatca
1 kg crvenog cipala
200 g mesa ostrige
6 skripula mlevenog crnog bibera = 6,84g
1 kašika liquamena
200 ml crnog vina
maslinovo ulje
40 jaja

Priprema:
Ribe očistiti i ispeći na mangali (roštilj), zatim je iscepkati na sitnije komadiće, kosti odvojiti. Onda spremite ostrige; uzmite biber, liquamen, vino, maslinovo ulje, pomešajte i dinstajte ostrige u ovom vinskom sosu (oenogarum). Kada su ostrige gotove dodati ih mesu riba i pomešati sve zajedno, umutiti jaja i dodati mesu i staviti da se peče. Kada je jelo gotovo posuti biberom i poslužiti.
Jelo liči na kajganu od riba i ostriga.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Zubatac (lat. Dentex dentex) je riba iz porodice kantara ili ljuskavki (Sparidae) (sa koštanim skeletom (košljoriba) i nesavitljivim, koštanim žbicama u leđnom i analnom peraju (tvrdoperka). Svoje ime zubatac duguje velikim očnjacima koji se ističu na njegovu zubalu. Italijani ga nazivaju dentice, Francuzi derite, Nemci Zahnbrasse, a Englezi dogs-teeth. Predstavlja jednu od poznatijih riba u Jadranskom moru, osim u Jadranu rasprostranjen je i u Mediteranu i istočnom Atlantiku. Može da dostigne dužinu od 1 m i težinu do 20 kg. Zbog ukusnog i kvalitetnog mesa je veoma tražena riba. Voli obrasla dna na kojima se zadržava riba. Izbegava strmu obalu, peščana i muljevita dna, mutne vode, mirne uvale i priobalje uz naselja. Hrani se uglavnom ribom, rakovima, glavonošcima, crvima itd. Kao tipični grabežljivac napada sve što je u pokretu i uvek je spreman za napad. Vrlo je uporan lovac. Kreće se na velikom rasponu dubine od 1 do 200 metara, ali najčešći je do 30 metara dubine. Energetska vrednost 100g svežeg mesa zubatca je 77 kcal/322 Kj, ima 17g proteina i 1g masti.

Deverika (lat. Abramis brama) je slatkovodna, riba, pripada redu šarana Cypriniformes, porodici šarana Cyprinidae i potporodici Klena Leuciscus. Rasprostranjena je u rekama srednje Evrope od Pirineja do Kaspijskog mora u Aziji, ali se može naći i u jezerima i kanalima gde ima dovoljne dubine i dovoljno kiseonika. Kao i većina ostalih riba iz familije Cyprinidae i Deverika je jatna riba, bez obzira na uzrast. Jato je gotovo uvek sastavljeno od jedinki približno istog uzrasta. Kada područja nisu izrazito pogodna tu se Deverika pojavljuje i ostale vrste "bele ribe", kao jaz, bodorka, i dr. Deverika se mresti u dobro zatravljenoj vodi, u aprilu mesecu i mrest traje do kraja juna pri temperaturi vode između 10 i 14 celzijusovih stepeni. U plitkoj vodi, do pola metra dubine, deverike se mreste u društvu ostalih, njoj srodnih vrsta "bele ribe", polažući ikru na vodenu vegetaciju.





Cipal bataš (lat. Mugil cephalus ) ima kod nas u upotrebi više raznih naziva kao što su mulj, glavaš, babaš, skakavac, javra. Cipal bataš je riba iz porodice cipala ili Mugilidae. Glava mu je tupasta i spljoštena, šira od ostatka duguljastog tela, s velikim, izraženim očima i tankim usnicama na relativno malim ustima. Boja mu varira od svetlosive, smeđkaste do maslinastozelene, sa linijama koje se prelivaju u nijansama, a s donje strane srebrenkasto beo. Cipal bataš živi oko 16 godina, hrani se zooplanktonima, odrasli primerci uglavnom algama, račićima i crvima. Cipal bataš je rasprostranjen u obalnom pojasu gotovo svuda po svetu, osim u hladnim morima s temperaturom nižom od 8 stepeni Celzijusa. 100g svežeg mesa cipala sadrži 127 kcal, 15,8g proteina, 6,8g masti.





Evropska ostriga ili kamenica (lat. Ostrea edulis) vrsta je školjki iz porodice pravih ostriga (Ostreidae). Nastanjuje morske i okeanske obale Evrope i severne Afrike, od Norveške na severu do Maroka i obala Sredozemlja na jugu. Tipično stanište su joj pliće vode, gde živi pričvršćena za čvrstu podlogu. Hrani se planktonom, najveći neprijatelji su joj morske zvezde, puž volak, razni rakovi i ribe.
Upotreba evropske ostrige u ishrani dokumentovana je još od vremena starog Rima. Meki delovi tela evropske ostrige sadrže visoke količine proteine, ugljenih hidrata i vitamina A, B1, B2, C i D. Najukusnija je zimi, a najčešće se jede sirova sa par kapi limunovog soka. Danas se evropska ostriga uzgaja u akvakulturi. Najveći proizvođač je Španija, a prate je Francuska, Danska, Velika Britanija i Irska.


Pročitajte više >>                                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Patina mullorum loco salsi - Kuvani cipal

Originalni tekst:

Patina mullorum loco salsi: mullos rades, in patina munda compones, adicies olei quod satis est et salsum interpones. Facies ut ferveat. Cum ferbuerit, mulsum mittes aut passum. Piper asparges et inferes.

Sastojci:

1,5 kg crveni cipal ribe

200 g kuvanog bakalara

200 ml maslinovog ulja

100 ml mulsuma (mešavina meda i vina)

biber

Priprema:

Očistiti cipal, izvaditi kosti i iseći na filete, zatim ga staviti u tiganj, dodati iseckane kuvane komadiće bakalara i preliti sa uljem. Poklopiti i kuvati oko 5 minuta na tihoj vatri. Pre služenja, prelijte mulsumom i pospite biberom.

De re coquinaria

Marcus Gavius Apicius

Cipal bataš (lat. Mugil cephalus) ima kod nas u upotrebi više raznih naziva kao što su mulj, glavaš, babaš, skakavac, javra. Cipal bataš je riba iz porodice cipala ili Mugilidae. Glava mu je tupasta i spljoštena, šira od ostatka duguljastog tela, s velikim, izraženim očima i tankim usnicama na relativno malim ustima. Boja mu varira od svetlosive, smeđkaste do maslinastozelene, sa linijama koje se prelivaju u nijansama, a s donje strane srebrenkasto beo. Cipal bataš živi oko 16 godina, hrani se zooplanktonima, odrasli primerci uglavnom algama, račićima i crvima. Cipal bataš je rasprostranjen u obalnom pojasu gotovo svuda po svetu, osim u hladnim morima s temperaturom nižom od 8 stepeni Celzijusa. 100g svežeg mesa cipala sadrži 127 kcal, 15,8g proteina, 6,8g masti.

Bakalar (lat. Gadus morhua) je morska riba iz porodice Gadidae. Ova riba je tradicionalno jelo na gotovo celom Mediteranu. Glavna staništa bakalara su zapravo hladna mora severnog Atlantika, mora uz obale Norveške i Baltika, zatim oko Islanda, Kanade, Grenlanda i Sjedinjenih Američkih Država. Također naseljava severno i polarno more. U Španiji i Portugalu jedno je od najvažnijih jela nacionalne kuhinje. Postoje tri vrste bakalara: atlantski, pacifički i grenlandski bakalar. Zbog toga što živi u hladnim morima, prilično se sporo razvija, tako da joj je do ove konzumne veličine potrebno oko sedam godina da naraste. Usled sve veće popularnosti ove ribe na svetskom tržištu (čiji su najveći izvoznici Norveška, Island, Švedska, Kanada i Poljska) i zbog nemogućnosti da se uzgaja, ovoj vrsti preti istrebljenje pa se mnoge organizacije za zaštitu životinja zalažu za ograničenje lova. Bakalar je vrlo cenjena riba koja se koristi u ishrani, naročito sušen i soljen. Bakalar se uglavnom konzumira svež ili zamrznut. Pored toga, bakalar se konzervira usoljavanjem i sušenjem. Usoljeni i dimljeni bakalar su posebno popularni specijaliteti u zemljama Severne Evrope. Od jetre bakalara se proizvodi ulje koje je odličan izvor vitamina D, vitamina E i vitamina A, te omega-3 masnih kiselina. Meso bakalara ima blagi ukus i odlična je zamena za proteine mesa domaćih životinja, a izuzetno je bogato važnim masnim kiselinama. Te kiseline su važne za izgradnju staničnih membrana. Nutricionistički gledano, bakalar je vrlo vredna namirnica. Izvrstan je niskokalorični izvor proteina i selena, dobar izvor vitamina B6 i fosfora te omega-3 masnih kiselina, kalija, vitamina D i niacina. Koristi se u prevenciji kardiovaskularnih bolesti i ateroskleroze. Energetska vrednost 100g svežeg bakalara iznosi 82 kcal / 343 kJ, od toga 18% proteina, 0,7% masti. Od minerala odličan je izvor selena, fosfora i magnezija. Od vitamina odličan je izvor vitamina B12 i vitamina D, a dobar je izvor niacina, piridoksina. Sadrži 43mg holesterola.

Zbog svoje veličine i lakog lova, bakalar je preko Vikinga (koji nisu bili samo pljačkaši, nego i trgovci) u davna vremena dospeo na trpeze mediteranskih naroda kao lako dostupna, jeftina riba koju je svako mogao da kupi. Bila je jeftinija od svake sveže mediteranske ribe, a ukus joj je bio zadovoljavajući. U naše krajeve bakalar stigao iz Venecije, nakon što je 1432.g mletački vlastelin Pietro Querini doživeo brodolom na obalama Norveške, gde je naučio umeće sušenja i soljenja bakalara. Danas je bakalar neuporedivo skuplji od skoro svake mediteranske ribe, ali se tradicija održala. Bakalar ne bi mogao da živi u Jadranskom moru zbog toplote i zbog nedostatka planktona kojima se hrani, a njen najbliži rođak iz naših krajeva je oslić, koji se neretko i prodaje kao lažni bakalar za ljude sa plićim džepom.


Pročitajte više >>                                                                << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aliter ius in mugile salso - Usoljeni cipal u hladnom sosu

Originalni tekst:

Aliter ius in mugile salso: piper, origanum, erucam, mentam, rutam, calvam, caryotam, mel, oleum, acetum et sinape.

Sastojci:

1 kg usoljene cipal ribe

Za sos:

1 kašičica mlevenog bibera

1 kašičica sušenog origana, mrvljeno

1 kašičica sušene divlje rukole, mrvljeno

1 kašičica suve nane, mrvljeno

1 kašičica rue, sitno seckano

2 kašike sitno seckanih lešnika

2 kašike urmi, sitno seckano

2 kašičice meda

80 ml maslinovog ulja

40 ml belog vinskog sirćeta

1 kašičica senfa

Priprema:

Pomešajte biber, origano, nanu, rue, divlju rukolu i senf, dobro izmešajte da dobijete neku vrstu paste, zatim dodajte urme i lešnike i u to umutite med, belo vino, sirće i maslinovo ulje.

Servirati usoljeni cipal i preliti sosom.

De re coquinaria

Marcus Gavius Apicius

Cipal bataš (lat. Mugil cephalus) ima kod nas u upotrebi više raznih naziva kao što su mulj, glavaš, babaš, skakavac, javra. Cipal bataš je riba iz porodice cipala ili Mugilidae. Glava mu je tupasta i spljoštena, šira od ostatka duguljastog tela, s velikim, izraženim očima i tankim usnicama na relativno malim ustima. Boja mu varira od svetlosive, smeđkaste do maslinastozelene, sa linijama koje se prelivaju u nijansama, a s donje strane srebrenkasto beo. Cipal bataš živi oko 16 godina, hrani se zooplanktonima, odrasli primerci uglavnom algama, račićima i crvima. Cipal bataš je rasprostranjen u obalnom pojasu gotovo svuda po svetu, osim u hladnim morima s temperaturom nižom od 8 stepeni Celzijusa. 100g svežeg mesa cipala sadrži 127 kcal, 15,8g proteina, 6,8g masti.

Urma ili datula (lat. - Phoenix dactylifera) jeste plod palme Phoenix dactylifera, koja pripada porodici Arecaceae. Uzgaja se isključivo zbog svojih jestivih plodova. Pošto ima dugu istoriju kultivacije, njeno poreklo je nepoznato. Pretpostavlja se da potiče iz oaza severne Afrike, a moguće i jugozapadne Azije. Traži potpuno otvorene i osunčane položaje. Zemljište ne bira, a u suvoj klimi može podneti niske temperature -10 do -15 °C. Urme su bogate obiljem hranjivih materija i odličan su izvor kalijuma, magnezijuma, mangana, gvožđa i fosfora. Takođe je značajno i prisustvo minerala u tragovima: bora, bakra, selena i cinka. Urme imaju kalorijsku vrednost od 282 kcal/100 g, što znači da spadaju u najkaloričnije voće. Suvi plodovi sadrže 70% šećera. Masti gotovo da i nema, kao ni belančevina. Na vodu otpada oko 20%. Od vitamina urme sadrže gotovo isključivo kompleks B vitamina. Urme se mogu konzumirati sveže ili suve. U Arapskom svetu postoji bezbroj upotreba za urme: od slatkiša, dodatka jelima, pudinga, dodatka hlebu, namaza, sirupa, sirćeta i bezalkoholnih pića. Kada se muslimanski post Ramazan završi, obično se prvo jedu urme. U prošlosti su ih zvali "hleb pustinje". Postoji stotine različitih vrsta urmi, kažu da su najbolje i najskuplje urme iz Medine - cena za kilogram je od 20 do 40 evra. Lako se vare, smanjuju osećaj gladi, imaju vitamin A i B6, folnu kiselinu, kalcijum, gvožđe, bakar i magnezijum. Urme jačaju telo, smanjuju holesterol u krvi, regulišu probavu, štite stomak od parazita i bakterija. Ovo jedinstveno voće je bogat izvor antioksidanata, koji su vrlo važni za zaštitu od srčanih oboljenja, kancera i starenja. Urme su bogate i prirodnim šećerom. Kao i drugo voće, treba ih jesti na prazan stomak da bi se najbolje iskoristili hranljivi sastojci. Ne treba ih jesti u velikim količinama jer goje. Jedna urma ima više od 20 kalorija.


Pročitajte više >>                                                                 << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ius in mugile salso - Usoljeni cipal u hladnom sosu

Originalni tekst:

Ius in mugile salso: piper, ligusticum, cuminum, cepa, menta, ruta, calva, caryota, mel, acetum, sinape et oleum.

Sastojci:

1 kg usoljenog cipala

Za sos:

1 kašičica mlevenog bibera

1 kašika selena, sitno seckano

1 kašičica mlevenog semena kumina

1 glavica crnog luka, sitno seckano

1 kašika nane, sitno seckano

1 kašika rue, sitno seckano

20 g mlevenog lešnika

4 urme, sitno seckano

1 kašičica meda

1 kašika vinskog sirćeta

4 kašike maslinovog ulja

1 kašičica senfa

Priprema:

Pomešajte sve sastojke i stavite ribu u ovu sos marinadu da odstoji 6 sati pre serviranja. Poslužite posuto sa biberom.

De re coquinaria

Marcus Gavius Apicius

Cipal bataš (lat. Mugil cephalus) ima kod nas u upotrebi više raznih naziva kao što su mulj, glavaš, babaš, skakavac, javra. Cipal bataš je riba iz porodice cipala ili Mugilidae. Glava mu je tupasta i spljoštena, šira od ostatka duguljastog tela, s velikim, izraženim očima i tankim usnicama na relativno malim ustima. Boja mu varira od svetlosive, smeđkaste do maslinastozelene, sa linijama koje se prelivaju u nijansama, a s donje strane srebrenkasto beo. Cipal bataš živi oko 16 godina, hrani se zooplanktonima, odrasli primerci uglavnom algama, račićima i crvima. Cipal bataš je rasprostranjen u obalnom pojasu gotovo svuda po svetu, osim u hladnim morima s temperaturom nižom od 8 stepeni Celzijusa. 100g svežeg mesa cipala sadrži 127 kcal, 15,8g proteina, 6,8g masti.

Kumin (lat.Cuminum cyminum) je biljka skrivenosemenica, poreklom sa Levanta i južne Azije. Njegovo seme se koristi u kuvanju u formi semenki i praha. Ima i lekovita svojstva. Dosta liči na kim, ali je seme krupnije i drugačije arome.

Ovaj začin možete da pronađete u različitim kuhinjama, zapisi kažu da su ga koristili i drevni Egipćani i stari Rimljani. U zemljama Orijenta koristi se više od 2000 godina kao ljutkasti začin i u medicini. Ukusom podseća na sezam i kim. Mnogi narodi bliskog i srednjeg istoka smatraju crni kim svetom ili čudotvornom biljkom. Ovome se nije čuditi pošto se biljka spominje i u Bibliji. Crni kumin je pronađen u grobnici Tutankamona, što znači da se još u drevnom Egiptu koristio za razne medicinske tretmane. Pedanije Dioskorides, jedan od prvih lekara stare Grčke koji je napisao prvu knjigu o lekovitom bilju, zapisao je da crni kumin leči glavobolje, probleme sa disajnim putevima, zubobolju i parazite u crevima. Postoji verovanje da je i prorok Muhamed kazao da je crni kim lek za sve bolesti osim smrti.

A sama biljka se koristi i u medicinske svrhe, jer je jako dobra za probavu i u borbi protiv prehlade. Na srednjem i bliskom istoku crni kim se smatra za vrlo snažno antikancerogeno sredstvo. Ovaj vrlo lekoviti začin prava je blagodet za organizam jer ne samo da podstiče jačanje imunog sistema, već vam može pomoći i kod gubitka kilograma, i to veoma efikasno. Crni kumin ima visoko nutritivne vrednosti, sadrži monosaharin, kao i polisaharide koji nisu sačinjeni od skroba i veoma su dobar izvor dijetalnih vlakana. Bogat je masnim kiselinama i to onim nezasićenim poput linolne i linoleinska kiseline, poznatijih kao omega 6 i omega 3 masne kiseline. Upravo zbog njih, ova biljka veoma povoljno utiče i održava zdravlje moždanih ćelija i pospešuje cirkulaciju krvi u mozgu. Sadrži arginin koji je veoma važan za trudnice i potpomaže razvoj bebe, a pored toga bogat je karotenom koji se u jetri pretvara u vitamin A, zatim kalcijumom, gvožđem, natrijumom i kalijumom. Vekovima se preporučuje dojiljama za bolju produkciju mleka. Ublažava simptome bolesti probavnog trakta i ojačava imunitet, dok se ulje crnog kumina koristi za mnoge kožne bolesti kao što su ekcemi i čirevi, a koristi se i za lečenje gripa i prehlade.


Pročitajte više >>                                                                  << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ius in mullo taricho - Pečeni cipal u sosu

Originalni tekst:

Ius in mullo taricho: piper, rutam, cepam, dactilum, sinapi, trito commisces echino, oleo, et sic perfundes piscem frictum vel assatum.

Sastojci:

1 kg crvene cipal ribe

Za sos:

1 kašičica mlevenog bibera

1 kašika rue, sitno seckano

1 glavica crnog luka, sitno seckano

4 urme, sitno seckano

1 kašičica senfa

kuvane žlezde morskog ježa

3 kašike maslinovog ulja

Priprema:

Pomešati sve sastojke za sos i preliti preko pečenog cipala.

De re coquinaria

Marcus Gavius Apicius

Cipal bataš (lat. Mugil cephalus) ima kod nas u upotrebi više raznih naziva kao što su mulj, glavaš, babaš, skakavac, javra. Cipal bataš je riba iz porodice cipala ili Mugilidae. Glava mu je tupasta i spljoštena, šira od ostatka duguljastog tela, s velikim, izraženim očima i tankim usnicama na relativno malim ustima. Boja mu varira od svetlosive, smeđkaste do maslinastozelene, sa linijama koje se prelivaju u nijansama, a s donje strane srebrenkasto beo. Cipal bataš živi oko 16 godina, hrani se zooplanktonima, odrasli primerci uglavnom algama, račićima i crvima. Cipal bataš je rasprostranjen u obalnom pojasu gotovo svuda po svetu, osim u hladnim morima s temperaturom nižom od 8 stepeni Celzijusa. 100g svežeg mesa cipala sadrži 127 kcal, 15,8g proteina, 6,8g masti.

Senf

Postoji nekoliko različitih verzija priča o poreklu senfa. Još su stari Grci začinjavali jelo crnom i belom slačicom, ali tek su Rimljani napravili prvi senf kakav danas poznajemo. U istoriji se spominje Plinije Stariji koji je, pre oko dve hiljade godina, pomešao belu i crnu slačicu sa vinskim sirćetom ili u drugom slučaju sa nefermentisaninim sokom od grožđa, maslinovim uljem i medom i dobio preliv za sve vrste mesa koje je tada činilo glavnu hranu rimskih velikaša. Novi proizvod je okarakterisan kao "mustus" i "ardus" što na latinskom znači "ono što peče" ili vatreno. Spajanjem ove dve reči je nastala reč "mustard" koja u većini jezika označava senf. Od kraja četvrtog veka, rimski kuvari su senfu dodavali biber, kim, lovor, mirođiju, celer, majčinu dišicu, origano, luk, med, sirće i ulje te njime pre pečenja, premazivali meso najčešće svinjetinu. Rimljani su ovaj namaz počeli izvoziti u Galiju i širu regiju. Monasi iz Pariza već od 10 veka pripremaju senf po svom receptu.

Biljka slačica vodi poreklo iz Indije, a poznavali su je čak i stari Egipćani, kao i njeno dejstvo na otvaranje apetita. Kod Grka i Rimljana korišćen je kao sredstvo za konzervisanje. U 15.-tom veku senf je ušao i u kuhinje evropskih dvorova i palata.

Senf je kroz istoriju bio povezan i sa ratovima. Pred napad Aleksandra Velikog na Persiju, u IV. veku pre nove ere, ispred suprotstavljenih vojski su se sastale vojskovođe - Darije i Aleksandar Veliki. Darije je odvraćao Aleksandra od napada na Persiju prosuvši pred njim kesu punu susama. To je označavalo brojnost persijske vojske. Aleksandar je odgovorio tako što je prosuo kesu punu crne i bele slačice želeći da pokaže kako je njegova vojska još brojnija ali da je jaka i vrlo ljuta. Do bitke je došlo a završena je potpunim porazom persijske vojske i uništenjem njihove države. Oduvek se senf smatrao izvorom zdravlja i snage. Zabeleženo je da su stari Germani rane zadobijene u bitkama čistili mešavinom samlevene bele i crne slačice, najčešće pomešane sa renom. Prva industrijska proizvodnja senfa je počela još u 13.-tom veku u francuskom gradiću Dižon, koji je i dan-danas najpoznatiji grad na svetu po proizvodnji senfa.


Pročitajte više >>                                                              << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aliter ius in mullos assos - Crveni cipal u sosu od komorača i nane

Originalni tekst:

Aliter ius in mullos assos: rutam, mentam, coriandrum, feniculum, omnia viridia, piper, ligusticum, mel, liquamen et oleum modice.

Prevod:
Još jedan sos za crveni cipal na žaru: rue, menta, korijander, komorač, sve sveže, biber, selen, med, liquamen i malo ulja.

Sastojci:

1,3 - 1,8 kg crveni cipal ribe

1 kašika rue, sitno seckano

4 kašika nane, sitno seckano

1 kašika korijandera, sitno seckano

1 kašika semenki komorača

1 kašičica mlevenog bibera

1 kašika selena, sitno seckano

2 kašike meda

250 ml liquamena

250 ml maslinovog ulja

Priprema:

Ribu isečete na filete, pakujete je presavijanjem i punite uljem, biberom i grančicama nane. Pečete na 170°C oko 30 - 40 minuta poklopljeno. U drugu posudu napravite hladni sos za prelivanje ribe tako što će te dodati ostale začine, sitno seckane, liquamen i med. Kada je gotovo servirajte pečenu ribu dok je još topla i prelijte je sosom.

De re coquinaria

Marcus Gavius Apicius

Cipal bataš (lat. Mugil cephalus) ima kod nas u upotrebi više raznih naziva kao što su mulj, glavaš, babaš, skakavac, javra. Cipal bataš je riba iz porodice cipala ili Mugilidae. Glava mu je tupasta i spljoštena, šira od ostatka duguljastog tela, s velikim, izraženim očima i tankim usnicama na relativno malim ustima. Boja mu varira od svetlosive, smeđkaste do maslinastozelene, sa linijama koje se prelivaju u nijansama, a s donje strane srebrenkasto beo. Cipal bataš živi oko 16 godina, hrani se zooplanktonima, odrasli primerci uglavnom algama, račićima i crvima. Cipal bataš je rasprostranjen u obalnom pojasu gotovo svuda po svetu, osim u hladnim morima s temperaturom nižom od 8 stepeni Celzijusa. 100g svežeg mesa cipala sadrži 127 kcal, 15,8g proteina, 6,8g masti.

Komorač (lat. Foeniculum vulgare) narodni nazivi: koromač, anason, divlja mirođija, janež, rezen, morač, anita, kopar slatki, slatki anis; aromatična je začinska biljka. Srodne vrste komoraču su anis, celer i kim.

Komorač je jedna od najstarijih poznatih lekovitih biljaka koju su koristili stari Egipćani, Rimljani i Grci. U antici i u azijskom prostoru, komorač je bio cenjen zbog svog ukusa sličnog anisu, kao i zbog lekovitih svojstava. Stari Rimljani su uživali jesti njegove listove, korenje i semenke u salatama i hlebu. Naročito su ga volele rimske dame koje su ga grickale radi njegovog diuretičkog svojstva i otapanja masnog tkiva oko struka. Legionari su komorač dodavali u jelo kako bi sačuvali dobro zdravlje i snagu. U Srednjem veku koristili su ga za rasterivanje kukaca. Verovalo se da plaši veštice, često su ga stavljali u ključanice da nikakvo zlo noću ne uđe u kuću.

Kao povrtlarska kultura posebno je raširen u Južnoj Evropi. Ova biljka potiče iz Sredozemlja i najviše joj odgovara topla, ali ne prevruća klima. Uzgaja se u Grčkoj, Turskoj, Italiji, južnoj Francuskoj i u severnoafričkim zemljama. Plod je posebno bogat eteričnim uljem, sadrži šećer i soli. Najčešće se koristi seme i ulje, a ređe koren i lišće. Upotrebljava se kao začin ili čaj protiv nadimanja i kao blago sredstvo protiv kašlja, kod dece i za smetnje u varenju kod odojčadi. U povrtarstvu je posebno uzgojena vrsta koja ima zadebljale početke stabljike koji formiraju oblik sličan glavici luka odmah iznad zemlje. Ta sočna zadebljanja upotrebljavaju se kao povrće u ishrani, ili obrađeno termički ili u salati. Listovi se takođe upotreblljavaju kao začin, a u tradicionalnoj kuhinji se koristi uz ribu. Komorač je dobar izvor vitamina C, koji je također snažan antioksidans i ima sposobnost neutralizacije štetnog delovanja slobodnih radikala u telu, koji mogu uzrokovati bol u zglobovima i rezultirati osteoartritisom i reumatoidnim artritisom. Svi delovi komorača, lukovica, stabljike i listovi, upotrebljavaju se u pripremi jela. Vrlo su zanimljive kombinacije komorača s povrćem i voćem u raznim mešanim i složenim salatama. Najbolje je ako ga poslužimo svežeg. Vrlo su zanimljive kombinacije komorača s povrćem i voćem, u raznim mešanim i složenim salatama: s avokadom i narandžama, artičokama i parmezanom, mandarinama i narom ili s pršutom i kruškama. U narodnoj medicini se koristi kod očnih upala. U narodnoj medicini lekovitim delovima biljke smatra se koren i nadzemni deo biljke, lišće, koje se može skidati tokom celog leta. Komorač je jedno od najstarijih sredstava za slabe i slabokrvne žene. Upotreba ove biljke u službenoj i narodnoj medicini je višestruka. Koristi se samostalno ili kao dodatak čajnim mešavinama sličnog učinka. On se koristi kod raznih želučanih bolesti, spazma creva, a poboljšava i laktaciju. Čaj od lišća komorača smatra se odličnim sredstvom kod umora očiju. Eterično ulje se koristi za bronhitis i magareći kašalj. Smatra se da komorač produžava život i jača snagu.

Nana ili menta (pepermint, lat. Mentha x piperita) je ekonomski najvažnija od svih vrsta nane (rod Mentha), jer sadrži najveću količinu aktivnih lekovitih materija. Gaji se širom sveta. Kod nas, naročito u Banatu, Bačkoj i centralnoj Srbiji pored Morave i Save gaji se izvrsna nana. Za odgajivača lekovitog bilja nana je jedna od najkorisnijih biljaka. Ona je lekovita, mirisna, medonosna, začinska i industrijska biljka. Nana je vrlo mirisna, naročito list, jer u njemu ima najviše etarskog ulja, od čega, uglavnom, i potiču lekovitost i prijatan miris ove tako korisne biljke. Osim isparljivog (etarskog) ulja svojstvenog prijatnog mirisa koji osvežava i hladi (zbog prisutnog mentola), u listu ima i malo tanina), gorkih i drugih korisnih sastojaka, zbog čega je dejstvo ove biljke višestruko, raznovrsno, pa joj je i primena tako široka. Glavna aktivna materija je eterično ulje koje se najviše sastoji od monoterpena mentola, mentona, mentilacetata, mentofurana, i dr. Osim toga listovi sadrže karotin, betain, organske kiseline. Nana sadrži i cink, selen, molibden, stroncijum. Narodna imena su joj Bela nana, dimljus, janješka metica, ljuta nana, merka, metva, metvica, nane, nanejag, paprena metva, paprena metvica, paprena nana, pitoma nana, poprova meta, crna nana. Nana se upotrebljava kao prijatan, blag i neškodljiv lek za umirivanje, protiv gasova, nadimanja i grčeva, protiv teškog varenja, kao stomahik, nana ulazi u sastav čajeva za lečenje žuči. Nanino ulje ima slaba anestetička svojstva i prijatan miris koji osvežava, zbog čega se upotrebljava i protiv gađenja i povraćanja. Rastvor ulja u alkoholu koristi spolja protiv bolova od neuralgije, reumatizma i nazeba. Mentol, naime, draži nerve u koži, lako isparava i zbog toga hladi. Nana se ne sme kuvati, već samo preliti ključalom vodom da ne izvetre lekoviti sastojci. Pitoma nana je potpuno neškodljiva, korisna je protiv mučnine tokom putovanja, ovo je od posebnog značaja za osobe s poremećenim varenjem, prolivom, grčevima, neprijatnim zadahom iz usta itd.

Nana je bila poznata još 1000 godina pre nove ere u starom Egiptu. Spominju je Hipokrat, Dioskorid, Plinije i drugi antički pisci kao lekovitu biljku, važnu za lečenje mnogih bolesti, pre svega organa za disanje i varenje. Prema grčkom mitu, Minta je bila nimfa, ljupka ćerka rečnog božanstva podzemnog sveta,  koju je bezuspešno progonio pohotni bog podzemlja Had. Zaslepio ju je svojim blještavim kolima, ali ju je iznenadila kraljica Perzefona, Hadova ljubomorna žena, rasparčavši Mentu na parčiće, od kojih je nastala nana (menta). Po drugim teorijama sam Had je svoju ljubimicu pretvorio u nanu (mentu) da bi je spasio od ljubomorne Perzofone. Arapska narodna medicina od davnina mentu slavi kao glasnika prijateljstva i vesnika ljubavi. Verovalo se da biljka otklanja i seksualnu nemoć. To je, navodno, znala i mudra Šeherezada. U viktorijansko doba nana je bila simbol čistote.


Pročitajte više >>                                                                << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ius in mullos assos - Pečeni crveni cipal u sosu

Originalni tekst:

Ius in mullos assos: piper, ligusticum, rutam, mel, nucleos, acetum, vinum, liquamen, oleum modice. Calefacies et perfundes.

Sastojci:

1 kg crvene cipal ribe

Za sos:

1 kašičica mlevenog bibera

1 kašika mlevenog semena selena

1 kašika rue, sitno seckano

1 kašičica meda

20 g mlevenih pinjola

1 kašika vinskog sirćeta

2 kašike belog vina

2 kašike liquamena

1 kašika maslinovog ulja

Priprema:

Pomešati sve sastojke i staviti da se kuvaju 10 minuta. Sos se služi uz pečeni crveni cipal ribu.

De re coquinaria

Marcus Gavius Apicius

Cipal bataš (lat. Mugil cephalus) ima kod nas u upotrebi više raznih naziva kao što su mulj, glavaš, babaš, skakavac, javra. Cipal bataš je riba iz porodice cipala ili Mugilidae. Glava mu je tupasta i spljoštena, šira od ostatka duguljastog tela, s velikim, izraženim očima i tankim usnicama na relativno malim ustima. Boja mu varira od svetlosive, smeđkaste do maslinastozelene, sa linijama koje se prelivaju u nijansama, a s donje strane srebrenkasto beo. Cipal bataš živi oko 16 godina, hrani se zooplanktonima, odrasli primerci uglavnom algama, račićima i crvima. Cipal bataš je rasprostranjen u obalnom pojasu gotovo svuda po svetu, osim u hladnim morima s temperaturom nižom od 8 stepeni Celzijusa. 100g svežeg mesa cipala sadrži 127 kcal, 15,8g proteina, 6,8g masti.

Pinjoli su plodovi bora roda Pinus i već hiljadama godina koriste se u ishrani širom sveta. Potrebno je petnaestak godina da bi bor dostigao zrelost i imao puno šišarki. Drveće bora čuveno je po svojoj dugovečnosti pa je ubiranje pinjola sa jednog stabla moguće i do sto godina. Berba se obavlja ručno, a šišarke se suše na suncu, a potom iz njih vade semenke - pinjoli.

Pinjol (Pinus pinea) je zimzeleni četinar iz porodice borova (Pinus). Ime je vrsta dobila po nazivu za jestive semenke ovog bora. Druga imena ove vrste su pinija ili pinj. Pinjol je izrazito mediteranska vrsta. Od prirode raste u oblastima oko Sredozemnog mora, od Portugalije do Turske i Libana. Izuzetno se penje u planine, do oko 1000 metara nadmorske visine u zapadnom Sredozemlju, Severnoj Africi i na Kanarskim ostrvima.

Plodovi bora (uglavnom Pinus monophylia i Pinus edulis) sakupljali su se u Severnoj Americi još pre 10000 godina, dok ih u mediteranskom području (Pinus pinea) upotrebljavaju 2000 godina. U starom Rimu, od samlevenih pinjola, badema i sirćeta pripremala se jedna vrsta senfa. Pinjoli se upotrebljavaju kao začin u kobasicama, salatama, kolačima i drugim jelima. Budući da lako užegnu, čuvali su se u medu. Danas se konzumiraju uglavnom proprženi na teflonu, a svežinu mogu da zadrže do sedam dana zatvoreni u teglu i smešteni u frižider, dok u zamrzivaču upakovani u plastičnu kesu mogu da budu upotrebljivi čitav mesec. Još iz antičkih vremena poznata su njihova afrodizijačka svojstva, a zapisi o tome sačuvani su u rimskoj knjizi o zdravlju Tacuinum Sanitatis in Medicina, kao i arapskoj knjizi Mirisni vrt. Odlikuju se visokim sadržajem ulja i belančevina. Osim toga, sadrže obilje mikrominerala i vitamina: A, C, D, E, tiaminom, riboflavinom, nijacinom, a od minerala gvožđe železo, magnezijum, fosfor, cink i selen. Kao jedinica serviranja pinjola uzima se količina od 30 g. Energetska vrednost po jedinici serviranja iznosi oko 200 kcal.

Zbog višestruke koristi pinjol je vrlo cenjena vrsta na području celog Mediterana, a u nekim zemljama ubraja se među glavne privredne vrste, prvenstveno zbog proizvodnje semena koje se koristi u gastronomiji kao začin, ali i u medicini jer ima i lekovita svojstva. Koristi se kod regulacije krvnog pritiska, čira na želucu i kontrole telesne težine. Bogato je hranjivim materijama, antioksidansima (mineralima) i vlaknima. Najviše su zasupljene masti - 48%, visok je udeo proteina - 34%, dok najmanje ima ugljenih hidrata. Pinjoli su bogati kalijumom, fosforom i magnezijumom, a u manjim količinama ima i kalcijuma, gvožđa, mangana, cinka i bakra. Španija, kao najveći proizvođač, godišnje proizvede 6.250 t semena pinjola, što predstavlja 40-60% ukupne svetske proizvodnje. Seme pinjola je veoma cenjeno i njegova cena tako visoka da se uzgaja i u drugim delovima sveta. Zahvaljujući klimi vrlo sličnoj mediteranskoj, ova vrsta dobro uspeva, na primer, na Novom Zelandu. Osim semena lekoviti su i drugi delovi biljke. Orašasti plodovi sadrže velike količine masti, ali to ne znači da nisu dobri za zdravlje. Upravo suprotno, njihove masti uglavnom su nezasićene, zbog čega su korisne u prevenciji kardiovaskularnih bolesti i prilikom snižavanja LDL holesterola. Pinjoli se koriste kao lekovito sredstvo protiv uznemirenosti, tuberkuloze, kod poremećaja rada bubrega, mokraćne bešike…


Pročitajte više >>                                                              << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aliter mullos - Crveni cipal u sosu

Originalni tekst:

Aliter mullos: Rades, lavas, componis in patinam. Adices oleum, liquamen, vinum, in coctura fasciculum porri et coriandri, imponis ut coquatur. Teres piper, ligusticum, origanum, adicies de iure suo hec de patella, vino passo temperas, mittis in caccabo, ponis ut ferveat, amulo obligabis et patellam postea perfundes, piper aspargis et inferes.

Sastojci:

1 kg crvene cipal ribe

2 kašike maslinovog ulja

250 ml liquamena

200 ml belog vina

1 praziluk, seckan na kolutiće

1 veza korijandera, sitno seckano

1 kašičica mlevenog bibera

1 kašičica selena, sitno seckano

1 kašičica origana

50 ml passuma

1 kašika pšeničnog skroba

Priprema:

Očistite ribu a zatim je stavite u posudu, dodajte ulje, liquamen, vino, praziluk i korijander i stavite da se kuva. Pomešajte biber, selen, origano i passum pa dodajte smesu u posudu sa ribom. Pri kraju kuvanja, kada jelo provri, dodati skrob da se jelo zgusne i veže. Servirati posuto biberom.

De re coquinaria

Marcus Gavius Apicius

Cipal bataš (lat. Mugil cephalus) ima kod nas u upotrebi više raznih naziva kao što su mulj, glavaš, babaš, skakavac, javra. Cipal bataš je riba iz porodice cipala ili Mugilidae. Glava mu je tupasta i spljoštena, šira od ostatka duguljastog tela, s velikim, izraženim očima i tankim usnicama na relativno malim ustima. Boja mu varira od svetlosive, smeđkaste do maslinastozelene, sa linijama koje se prelivaju u nijansama, a s donje strane srebrenkasto beo. Cipal bataš živi oko 16 godina, hrani se zooplanktonima, odrasli primerci uglavnom algama, račićima i crvima. Cipal bataš je rasprostranjen u obalnom pojasu gotovo svuda po svetu, osim u hladnim morima s temperaturom nižom od 8 stepeni Celzijusa. 100g svežeg mesa cipala sadrži 127 kcal, 15,8g proteina, 6,8g masti.

Korijander (lat. Coriandrum sativum), od grčkog coris - buba i amon - anis, je jednogodišnja biljka iz porodice apiaceae. Raste do 50 cm u visini, raste u južnoj Evropi, severnoj Africi, i jugozapadnoj Aziji. Drugi nazivi: kineski peršun, živica, kišnec, korion, paprić, paprica, čimavica, cilantro. Korijander pripada porodici štitarki, može narasti do pola metra visine, a njegovi maleni cvetovi su bele ili svetloružičaste boje. Beru se samo potpuno zreli plodovi jer nezreli plodovi imaju neugodan miris. Osušeni žućkastosmeđi plodovi, kao i sveža biljka, koriste se kao začin. Korijander koji se uzgaja u srednjoj Evropi i Rusiji ima manje plodove i sadrži veći procenat eteričnog ulja od njegove orijentalne verzije kod koje se koriste i plod i sveža biljka.

Potiče iz istočnog Sredozemlja. Njegova se lekovita svojstva i ugodan ukus cene se već više od 3.000 godina, a prvi put se spominje u Starom zavetu. Semenke korijandera mogu se naći u grobnim mestima faraona, a "otac medicine" Hipokrat koristio ga je u lečenju. Rimljani su na ratne pohode nosili korijander kako bi začinili hleb. Korijander je jedan od prvih začina koji je stigao u Ameriku, a već u 17. veku uzgajao se u Masačusetsu.

U evropskoj kuhinji se upotrebljava seme, dok u južnoameričkoj i azijskoj listovi koji se pripremaju kao zelje. Sveži listovi imaju snažnu aromu mošusa i limuna. Jako gorkog ukusa su i koriste se za garniranje jela i kao dodatak umacima, salatama i siru. Sveže mleveni plodovi dodatak su pecivu, jelima od kupusa, mahunastom povrću i tikvi. Zreli osušeni plodovi daju aromatični ukus i upotrebljavaju se u pripremi mnogih jela, posebno pečenih, a jedan je od sastojaka kari praška i začina za medenjake. Upotrebljava se i za dopunjavanje piva, likera, kompota, marinada i kolača. Eterično ulje korijandera upotrebljava se u proizvodnji parfema. Ima i lekovita svojstva poboljšava apetit, probavu i ublažava grčeve i želudačne tegobe.

Semenke korijandera imaju blago ljut, sladak, orašast i snažan ukus koji podseća na koru od narandže i cimet. Biljka korijandera veoma je popularna u Aziji, Africi i Latinskoj Americi, dok je Evropljani ili obožavaju ili mrze. Lišće korijandera ima potpuno drugačiji ukus od semenki - svež, ljut, s blagom notom limuna. Svako ko ga ne voli tvrdi da miriše na sapun, odnosno na insekte po kojima je i dobio ime. Ako se semenke korijandera pre upotrebe proprže na tiganju bez dodatka masnoće, pojačaće im se aroma.


Pročitajte više >>                                                                   << Vratite nazad

Antička kuhinja: Mullos anethatos sic facies - Crveni cipal u sosu

Originalni tekst:

Mullos anethatos sic facies: Rades pisces, lavabis, in patinam componis, adicies oleum, liquamen, vinum, fasciculos porri et coriandri, mittes ut coquatur. Adicies piper in mortario, fricabis, adicies oleum et partem aceti, vino passo temperabis. Traicies in caccabum, ponis ut ferveat. Amulo obligabis et patinam piscium perfundis. Insuper piper aspargis.

Sastojci:

1 kg crvene cipal ribe

2 kašike maslinovog ulja

250 ml liquamena

200 ml belog vina

1 praziluk, seckan na kolutiće

1 veza korijandera, sitno seckano

1 kašičica mlevenog bibera

2 kašike vinskog sirćeta

50 ml passuma

1 kašika pšeničnog skroba

Priprema:

Očistite ribu a zatim je stavite u posudu, dodajte ulje, liquamen, vino, praziluk i korijander i stavite da se kuva. Pomešajte biber, sirće i passum pa dodajte smesu u posudu sa ribom. Pri kraju kuvanja, kada jelo provri, dodati skrob da se jelo zgusne i veže. Servirati posuto biberom.

De re coquinaria

Marcus Gavius Apicius

Cipal bataš (lat. Mugil cephalus) ima kod nas u upotrebi više raznih naziva kao što su mulj, glavaš, babaš, skakavac, javra. Cipal bataš je riba iz porodice cipala ili Mugilidae. Glava mu je tupasta i spljoštena, šira od ostatka duguljastog tela, s velikim, izraženim očima i tankim usnicama na relativno malim ustima. Boja mu varira od svetlosive, smeđkaste do maslinastozelene, sa linijama koje se prelivaju u nijansama, a s donje strane srebrenkasto beo. Cipal bataš živi oko 16 godina, hrani se zooplanktonima, odrasli primerci uglavnom algama, račićima i crvima. Cipal bataš je rasprostranjen u obalnom pojasu gotovo svuda po svetu, osim u hladnim morima s temperaturom nižom od 8 stepeni Celzijusa. 100g svežeg mesa cipala sadrži 127 kcal, 15,8g proteina, 6,8g masti.

Praziluk, prasa, poriluk ili praz (lat A. ampeloprasum var. porrum) tip je luka, uzgojeni varijetet južnoevropsko-zapadnoazijske vrste Allium ampeloprasum. Praziluk je poreklom iz Sredozemlja i drevna je kulturna biljka. Upotrebljava se kao svež ili se dodaje jelima kao začin. U novije vreme znatne količine se suše i izvoze. Za ishranu se upotrebljava: stablo i listovi.
Primerci ove biljke iz arheoloških nalazišta, pronađeni su u drevnom Egiptu. Zidni crteži praziluka, dovode zaključka da je praziluk bio deo egipatske prehrane od najmanje drugog veka pre Hrista pa nadalje. Poznato je da su praziluk hvalili Izraelci koji su znali da ga u Egiptu ima u izobilju. Stari tekstovi koji su pronađeni, ukazuju na to da je praziluk rastao i u Mesopotamiji u isto vreme. Zanimljivo je da je praziluk bio najdraže povrće cara Nerona, a najviše ga je voleo jesti u supi ili sa uljem, verujući da poboljšava kvalitet njegovog glasa. Prema jednoj legendi, kralj Cadwaladr od Gwynedd, naredio je svojim vojnicima da se identifikuju nošenjem povrća na svojim kacigama u drevnoj borbi protiv Sasa, koja se odigrala u polju praziluka. Šekspir na primer, spominje običaj nošenja praziluka kao staru tradiciju za vreme kralja Henrika V. Zanimljivo je da je praziluk jedan od nacionalnih amblema države Vels. Velški praziluk se pojavio i na haljini Elizabete II za vreme njenog krunisanja. Naozbiljnije vizuelno korištenje praziluka, bila je značka na kapi Velške garde na kojoj je bio praziluk. U Rumuniji je praziluk simbol istorijske regije Oltenia u jugozapadnom delu zemlje.
Praziluk sadrži dosta vode (86%) a malo kalorija, tako da je pogodan za dijetalnu ishranu, kao diuretik i za čišćenje organizma, ali sadrži i korisne sastojke: beta-karoten, belančevine, biljna vlakna, biljne masti, biljne hormone, vitamin A, vitamine B, vitamin C, vitamin E, gvožđe, eterična ulja, kalijum, kalcijum, kvercetin, kemferol, mineralne soli, pektin, sumpor, sulfide, folnu kiselinu, fosfor, celulozu i šećer.
U ishrani se koriste koren, stablo i listovi praziluka. Praziluk se u ishrani najčešće koristi kao dodatak salatama, supama ili pržen sa jajima. U nekim krajevima je veoma popularno jelo sa prazilukom, krompirom i pavlakom. Praziluk povoljno deluje na organizam kod sledećih zdravstvenih problema: alergije, anemija, astma, arterioskleroza, bolesti usne šupljine, bolesti srca i krvnih sudova, bronhitis, gojaznost, gubitak apetita, gubitak pamćenja, depresija, impotencija, kamen u bubregu, kašalj, mučnina i povraćanje, neke vrste raka (prevencija i lečenje), neplodnost, pad imuniteta, povišeni nivo lošeg holesterola, prehlade i grip, problemi sa bubrezima, bešikom i mokraćnim kanalima, problemi sa zglobovima i kičmom, problemi sa crevima i organima za varenje, problemi sa krvnim pritiskom, problemi sa metabolizmom, problemi sa želucem i stomačnim bakterijama, problemi sa jetrom, problemi sa otocima, problemi sa štitnom žlezdom, promuklost, razne infekcije, reumatska oboljenja, sinuzitis, skorbut, stres, upale vena, upala pluća, hronični umor, celulit i šlog.
Praziluk se može koristiti kao diuretik, antioksidans i povoljno deluje protiv mikroba (kao neka vrsta antibiotika). Praziluk čisti krvne sudove od masnih naslaga i povišenog holesterola. Za obloge se mogu koristiti listovi ili zdrobljen praziluk kod: bolova u zglobovima, bolovima u kostima, kod gihta i kod povećane štitne žlezde.

Pročitajte više >>                                                                    << Vratite nazad