Antička kuhinja: Kuvana ili pečena jegulja

 

Na obalama Nila je rasla i napredovala egipatska civilizacija. Reka je omogućila starim Egipćanima transport, navodnjavanje i vodu za piće. Ali Nil je takođe bio glavni izvor hrane.

Faraonski natpisi prikazuju drevne Egipćane koji hvataju jegulju, tilapiju, cipal i soma iz Nila. Ove ribe su postale sastavni deo ljudi koji žive u drevnom Egiptu. Ribe su se jele na različite načine, a drevni Egipćani su bili vešti u sušenju i soljenju ribe, kao i vađenju ikre.

Sveža ili osušena riba je u Egiptu bila svakodnevna hrana za običan narod ali je bila zabranjena svakom posvećenom biću, faraonu ili svešteniku. Riba je ćutljivo biće što zbunjuje, skriveno, ali blistavo pod zelenilom reke Nil, biće koje je u vodi bilo sudionik strašnih drama. Tako su se svakog dana u na kraju sveta, jedna riba peraja ukrašenim ružama i druga sa perajima plave boje na tajnovit način uobličavali u ljude i služeći na lađi boga Ra nogoveštavali dolazak čudovišta Apopisa.

Brojni prikazi iz grobnica svedoče da su Egipćani naročito uživali u lovu na razne vrste riba, a vrlo je popularan bio lov na ribe u močvarnim područjima. Tokom razdoblja faraonskog Egipta ribolov ima dvojaku funkciju. Njegova primarna funkcija ulova ribe zbog ishrane ostaje i dalje, ali tada se takođe javlja neka vrsta sportskog ribolova zbog zabave viših slojeva društva. Osim divljih vrsta riba koje žive u Nilu i u jezeru Moeris, stari Egipćani uzgajaju ribu u brojnim ribnjacima u sklopu hramskih kompleksa ili imanja bogatih slojeva društva, ali pre svega zbog ishrane. Lov na ribe zbog zabave uglavnom se odvijao u močvarnim područjima oko Nila ili na samoj reci Nil. Stari Egipćani poznavali su više načina ulova ribe. Riba se lovila iz čamaca uz pomoć ribarskih mreža, štapova za pecanje sa udicama, koplja ili harpuna, neke vrste malenih strelica od trske, ili su je lovili goloruki. Lovile su se sve vrste rečne i morske ribe koje su se mogle pronaći u Nilu, jezeru Moeris, močvarnim područjima delte ili na sredozemnoj obali,odnosno u Crvenome moru.

U Nilu su pecali najčešće grgeča i jegulju, a imućniji Egipćani mogli su da uživaju i u jelima spremljenim od soma, šarana, tilapije i cipala.

Ova vrsta jela se pravila na sledeći način:

Sastojci:

1 kg kuvanih ili pečenih odrezaka jegulje

Za sos:

2 urme, sitno seckane

1 kašičica meda

1 kašika maslinovog ulja

1 kašičica senfa

Priprema:

Pomešajte sve sastojke i poslužite kao hladni sos za kuvanu ili pečenu jegulju.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Jegulja (lat. Anguillidae, Anguilla anguilla) je porodica riba sa koštanim skeletom (košljoribe) i savitljivim perajima (mekoperke). Imaju zmijoliko telo na kome su trbušna peraja redukovana, a koža glatka, ljigava i pokrivena veoma sitnim cikloidnim krljuštima. Kod nekih vrsta krljušti ne postoje. Leđno i analno peraje su vrlo dugački i prelaze u repno peraje. Sve jegulje imaju otrovnu krv koja na temperaturi od 80°C gubi svoju toksičnost. Živi u slivovima Baltičkog, Sredozemnog i Severnog mora. Retko se nalazi u crnomorskom slivu. Evropska jegulja naseljava Evropu duž obale Atlantskog okeana, Mediteranskog, Azovskog i Crnog mora. Ženke odlaze u gornje tokove, a mužjaci ostaju u slatkastim - bočatnim vodama na ušću. Ženke su u stanju da u potrazi za hranom migriraju i do 1.000 metara nadmorske visine. Pored reka, jegulja rado nastanjuje manja jezera, kanale i potoke. Jegulja je stalno u zasedi, u očekivanju mogućeg obroka, pa samim tim se skriva na tamnim mestima - dno sa stenovitim odronima, stare konstrukcije, nosači i stubovi mostova, u potopljenim stablima i drveću, u šupljinama strmih obala, u zapletenom korenju. Njena aktivnost počinje pred sumrak, i traje sve do jutra. Izuzetak su oblačni i kišni prolećni i jesenji dani dani kada poraste vodostaj ili letnje oluje zamute vodu. Rečna jegulja je prolazna riba, jer ne provodi ceo život u slatkoj vodi, mada postoji razlika između jegulje i tzv. prolaznih riba. Te druge odrastaju u moru, a u slatke vode dolaze da se izmreste, a jegulja, raste i razvija se u slatkoj vodi, a u more odlazi da se izmresti i na tom putu savladava teške prepreke kako bi dospela u more. Nauka još uvek otkriva kako jegulja uspeva da prebrodi sve prepreke, pa čak i one koje ni lososi ne mogu. Mogu da se kreću po močvarnim oblastima zahvaljujući disanju preko kože, čime usvajaju polovinu potrebnog kiseonika. Uprkos nekim verovanjima, ne mogu da prelaze veća rastojanja na suvom. U zimskom periodu jegulja se zavlači i do 40 centimetara dubine u mulj. Voli vodene površine obrasle trskom i drugim vodenim biljem, naseljava reke sa muljevitim - glinastim dnom, a izbegava reke i jezera sa kamenitim ili peščanim dnom. Danju jegulja miruje u mulju, a noću polazi u potragu za hranom, a u stanju je i da za jedan dan pređe 20 do 40 kilometara. Može se reći da jegulja nije probirljiva kad je u pitanju hrana, jer ona jede sve: ribe, rečne rakove, vodene puževe, crve, vodene i kopnene insekte. Evropska jegulja se koristi kao hrana, mada pošto na prvi pogled liči na zmiju, u nekim se krajevima i ne koristi kao hrana, jer je ne smatraju ribom. Nedavna istraživanja DNK strukture jegulja pokazala su da postoje razlike kod jegulja iz pojedinih područja Evrope, tj. da postoji selektivno razmnožavanje među jeguljama iste vrste, ali različitog područja prebivanja. Jegulja u zatočeništvu kao i jegulje zarobljene u odvojenim vodenim tokovima nikada neće preći u polno zrelu fazu, celi život će ostati kao jedinke koje se hrane. Energetska vrednost 100g svežeg mesa jegulje je 237 kcal/ 991 kj, ima 14,6g proteina, ugljenohidrata 0,7g i 19,6g masti.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Pečeni cipal

Na obalama Nila je rasla i napredovala egipatska civilizacija. Reka je omogućila starim Egipćanima transport, navodnjavanje i vodu za piće. Ali Nil je takođe bio glavni izvor hrane.

Faraonski natpisi prikazuju drevne Egipćane koji hvataju jegulju, tilapiju, cipal i soma iz Nila. Ove ribe su postale sastavni deo ljudi koji žive u drevnom Egiptu. Ribe su se jele na različite načine, a drevni Egipćani su bili vešti u sušenju i soljenju ribe, kao i vađenju ikre.

Sveža ili osušena riba je u Egiptu bila svakodnevna hrana za običan narod ali je bila zabranjena svakom posvećenom biću, faraonu ili svešteniku. Riba je ćutljivo biće što zbunjuje, skriveno, ali blistavo pod zelenilom reke Nil, biće koje je u vodi bilo sudionik strašnih drama. Tako su se svakog dana u na kraju sveta, jedna riba peraja ukrašenim ružama i druga sa perajima plave boje na tajnovit način uobličavali u ljude i služeći na lađi boga Ra nogoveštavali dolazak čudovišta Apopisa.

Brojni prikazi iz grobnica svedoče da su Egipćani naročito uživali u lovu na razne vrste riba, a vrlo je popularan bio lov na ribe u močvarnim područjima. Tokom razdoblja faraonskog Egipta ribolov ima dvojaku funkciju. Njegova primarna funkcija ulova ribe zbog ishrane ostaje i dalje, ali tada se takođe javlja neka vrsta sportskog ribolova zbog zabave viših slojeva društva. Osim divljih vrsta riba koje žive u Nilu i u jezeru Moeris, stari Egipćani uzgajaju ribu u brojnim ribnjacima u sklopu hramskih kompleksa ili imanja bogatih slojeva društva, ali pre svega zbog ishrane. Lov na ribe zbog zabave uglavnom se odvijao u močvarnim područjima oko Nila ili na samoj reci Nil. Stari Egipćani poznavali su više načina ulova ribe. Riba se lovila iz čamaca uz pomoć ribarskih mreža, štapova za pecanje sa udicama, koplja ili harpuna, neke vrste malenih strelica od trske, ili su je lovili goloruki. Lovile su se sve vrste rečne i morske ribe koje su se mogle pronaći u Nilu, jezeru Moeris, močvarnim područjima delte ili na sredozemnoj obali,odnosno u Crvenome moru.

U Nilu su pecali najčešće grgeča i jegulju, a imućniji Egipćani mogli su da uživaju i u jelima spremljenim od soma, šarana, tilapije i cipala.

Ova vrsta jela se pravila na sledeći način:

Sastojci:

3 veća cipala, očišćena

2 šake sitno iseckanih svežih začinskih trava - majčina dušica, metvica, korijander, majoran, ruzmarin

150 ml maslinovog ulja

sok jednog limuna

so

Priprema:

Izmešajte sve začinske trave sa uljem i sokom od limuna, a zatim posolite. Premažite ribu ovom smesom. Pecite ribu na roštilju 5-10 minuta. Poprskajte sokom od limuna i servirajte.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Cipal bataš (lat. Mugil cephalus) ima kod nas u upotrebi više raznih naziva kao što su mulj, glavaš, babaš, skakavac, javra. Cipal bataš je riba iz porodice cipala ili Mugilidae. Glava mu je tupasta i spljoštena, šira od ostatka duguljastog tela, s velikim, izraženim očima i tankim usnicama na relativno malim ustima. Boja mu varira od svetlosive, smeđkaste do maslinastozelene, sa linijama koje se prelivaju u nijansama, a s donje strane srebrenkasto beo. Cipal bataš živi oko 16 godina, hrani se zooplanktonima, odrasli primerci uglavnom algama, račićima i crvima. Cipal bataš je rasprostranjen u obalnom pojasu gotovo svuda po svetu, osim u hladnim morima s temperaturom nižom od 8 stepeni Celzijusa. 100g svežeg mesa cipala sadrži 127 kcal, 15,8g proteina, 6,8g masti.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Kuvani som

Na obalama Nila je rasla i napredovala egipatska civilizacija. Reka je omogućila starim Egipćanima transport, navodnjavanje i vodu za piće. Ali Nil je takođe bio glavni izvor hrane.

Faraonski natpisi prikazuju drevne Egipćane koji hvataju jegulju, tilapiju, cipal i soma iz Nila. Ove ribe su postale sastavni deo ljudi koji žive u drevnom Egiptu. Ribe su se jele na različite načine, a drevni Egipćani su bili vešti u sušenju i soljenju ribe, kao i vađenju ikre.

Sveža ili osušena riba je u Egiptu bila svakodnevna hrana za običan narod ali je bila zabranjena svakom posvećenom biću, faraonu ili svešteniku. Riba je ćutljivo biće što zbunjuje, skriveno, ali blistavo pod zelenilom reke Nil, biće koje je u vodi bilo sudionik strašnih drama. Tako su se svakog dana u na kraju sveta, jedna riba peraja ukrašenim ružama i druga sa perajima plave boje na tajnovit način uobličavali u ljude i služeći na lađi boga Ra nogoveštavali dolazak čudovišta Apopisa.

Brojni prikazi iz grobnica svedoče da su Egipćani naročito uživali u lovu na razne vrste riba, a vrlo je popularan bio lov na ribe u močvarnim područjima. Tokom razdoblja faraonskog Egipta ribolov ima dvojaku funkciju. Njegova primarna funkcija ulova ribe zbog ishrane ostaje i dalje, ali tada se takođe javlja neka vrsta sportskog ribolova zbog zabave viših slojeva društva. Osim divljih vrsta riba koje žive u Nilu i u jezeru Moeris, stari Egipćani uzgajaju ribu u brojnim ribnjacima u sklopu hramskih kompleksa ili imanja bogatih slojeva društva, ali pre svega zbog ishrane. Lov na ribe zbog zabave uglavnom se odvijao u močvarnim područjima oko Nila ili na samoj reci Nil. Stari Egipćani poznavali su više načina ulova ribe. Riba se lovila iz čamaca uz pomoć ribarskih mreža, štapova za pecanje sa udicama, koplja ili harpuna, neke vrste malenih strelica od trske, ili su je lovili goloruki. Lovile su se sve vrste rečne i morske ribe koje su se mogle pronaći u Nilu, jezeru Moeris, močvarnim područjima delte ili na sredozemnoj obali,odnosno u Crvenome moru.

U Nilu su pecali najčešće grgeča i jegulju, a imućniji Egipćani mogli su da uživaju i u jelima spremljenim od soma, šarana, tilapije i cipala.

Ova vrsta jela se pravila na sledeći način:

Sastojci:

6 celih somova

1 glavica crnog luka

3 čena belog luka

1 l vode

2 kašike maslinovog ulja

1 suvi mleveni limun

1 kašičica soli

Priprema:

Očistite i dobro operite ribu hladnom vodom. Narežite crni i beli luk na kockice i pržite u ulju do zlatne boje. Dodati vodu i ostaviti da proključa. Utrljajte u ribu so i limun u prahu, a zatim dodajte ribu u ključalu vodu. Nakon 15 minuta ribu izvadite iz kipuće vode i uklonite kosti. Jelo se servira tako što se riba poslužuje odvojeno, a voda koja je ostala od kuvanja odnosno neka vrste supe je služila da se hleb namače u nju.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Som (lat. Silurus glanis) je jedna od najvećih slatkovodnih riba, a pripada familiji Somovi (Siluridae). Som naseljava gotovo sve vode Evrope. Voli mirne ili sporotekuće, muljevite vode i tu se i najradije zadržava. Svaštojed je, mada mu glavnu hranu čine ribe, žabe, rakovi, sisari, a lovi i ptice, patke i guske koje se nađu na vodi ili u vodi gde živi. Uglavnom lovi noću, ali i danju ako ima priliku. 100g svežeg mesa soma sadrži 95 kcal, proteina 16,4g, masti 2,8g. Sadrži malu količinu zasićenih masnoća, a dobar je izvor omega-3 masnih kiselina, oko 0,37 g na 100g mesa. Som je bogati gvožđem i vitaminom B-12. Som je najveća evropska slatkovodna vrsta i može narasti i do tri metra dužine s težinom od 250 do 300 kg pa i više od 300 kg i do 5 metara dužine. Veliki somovi retko se smatraju opasnim po ljudima, iako je kroz istoriju zableženo mnogo bizarnih priča u kojem ove ribe igraju glavnu ulogu. Ribari su hvatali somove iz čije utrobe su vadili delove ljudskog tela, pa čak i bebe. S obzirom da su sve priče jako stare i neproverene, smatraju se mitovima.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Pečeni som sa pšenicom

 

Na obalama Nila je rasla i napredovala egipatska civilizacija. Reka je omogućila starim Egipćanima transport, navodnjavanje i vodu za piće. Ali Nil je takođe bio glavni izvor hrane.

Faraonski natpisi prikazuju drevne Egipćane koji hvataju jegulju, tilapiju, cipal i soma iz Nila. Ove ribe su postale sastavni deo ljudi koji žive u drevnom Egiptu. Ribe su se jele na različite načine, a drevni Egipćani su bili vešti u sušenju i soljenju ribe, kao i vađenju ikre.

Sveža ili osušena riba je u Egiptu bila svakodnevna hrana za običan narod ali je bila zabranjena svakom posvećenom biću, faraonu ili svešteniku. Riba je ćutljivo biće što zbunjuje, skriveno, ali blistavo pod zelenilom reke Nil, biće koje je u vodi bilo sudionik strašnih drama. Tako su se svakog dana u na kraju sveta, jedna riba peraja ukrašenim ružama i druga sa perajima plave boje na tajnovit način uobličavali u ljude i služeći na lađi boga Ra nogoveštavali dolazak čudovišta Apopisa.

Brojni prikazi iz grobnica svedoče da su Egipćani naročito uživali u lovu na razne vrste riba, a vrlo je popularan bio lov na ribe u močvarnim područjima. Tokom razdoblja faraonskog Egipta ribolov ima dvojaku funkciju. Njegova primarna funkcija ulova ribe zbog ishrane ostaje i dalje, ali tada se takođe javlja neka vrsta sportskog ribolova zbog zabave viših slojeva društva. Osim divljih vrsta riba koje žive u Nilu i u jezeru Moeris, stari Egipćani uzgajaju ribu u brojnim ribnjacima u sklopu hramskih kompleksa ili imanja bogatih slojeva društva, ali pre svega zbog ishrane. Lov na ribe zbog zabave uglavnom se odvijao u močvarnim područjima oko Nila ili na samoj reci Nil. Stari Egipćani poznavali su više načina ulova ribe. Riba se lovila iz čamaca uz pomoć ribarskih mreža, štapova za pecanje sa udicama, koplja ili harpuna, neke vrste malenih strelica od trske, ili su je lovili goloruki. Lovile su se sve vrste rečne i morske ribe koje su se mogle pronaći u Nilu, jezeru Moeris, močvarnim područjima delte ili na sredozemnoj obali,odnosno u Crvenome moru.

U Nilu su pecali najčešće grgeča i jegulju, a imućniji Egipćani mogli su da uživaju i u jelima spremljenim od soma, šarana, tilapije i cipala.

Ova vrsta jela se pravila na sledeći način:

Sastojci:

4 soma

500 g pšenice

1/2 kilograma crnog luka, sitno seckano

4 čena belog luka, sitno seckano

1/2 šolje maslinovog ulja

1/2 kašike komorača

1/2 kašike timijana

1 kašičica soli

200 ml vode

Priprema:

Operite pšenicu i potopite u vodi jedan sat. Crni i beli luk pržite u ulju do zlatne boje i zatim dodati komorač i timijan, dobro promešati. Procedite pšenicu i polovinu stavite na dno posude, preko pšenice stavite očišćenu usoljenu ribu, a zatim prekrijte preostalom pšenicom. Prelijte mešavinom crnog i belog luka za začinima i stavite u rernu na srednjoj vatri i pecite sve dok riba ne postane smeđe boje.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Som (lat. Silurus glanis) je jedna od najvećih slatkovodnih riba, a pripada familiji Somovi (Siluridae). Som naseljava gotovo sve vode Evrope. Voli mirne ili sporotekuće, muljevite vode i tu se i najradije zadržava. Svaštojed je, mada mu glavnu hranu čine ribe, žabe, rakovi, sisari, a lovi i ptice, patke i guske koje se nađu na vodi ili u vodi gde živi. Uglavnom lovi noću, ali i danju ako ima priliku. 100g svežeg mesa soma sadrži 95 kcal, proteina 16,4g, masti 2,8g. Sadrži malu količinu zasićenih masnoća, a dobar je izvor omega-3 masnih kiselina, oko 0,37 g na 100g mesa. Som je bogati gvožđem i vitaminom B-12. Som je najveća evropska slatkovodna vrsta i može narasti i do tri metra dužine s težinom od 250 do 300 kg pa i više od 300 kg i do 5 metara dužine. Veliki somovi retko se smatraju opasnim po ljudima, iako je kroz istoriju zableženo mnogo bizarnih priča u kojem ove ribe igraju glavnu ulogu. Ribari su hvatali somove iz čije utrobe su vadili delove ljudskog tela, pa čak i bebe. S obzirom da su sve priče jako stare i neproverene, smatraju se mitovima.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Kuvana tilapija

 

3500 g. p. n. e.

"Gledam tilapiju u njenoj pravoj prirodi, vozeći brzi brod u njegovim vodama."

- Iz knjige dolaska u svetlost, poznatija kao Knjiga mrtvih, 2. ili 1. milenijum p. n. e.

Na obalama Nila je rasla i napredovala egipatska civilizacija. Reka je omogućila starim Egipćanima transport, navodnjavanje i vodu za piće. Ali Nil je takođe bio glavni izvor hrane.

Faraonski natpisi prikazuju drevne Egipćane koji hvataju jegulju, tilapiju, cipal i soma iz Nila. Ove ribe su postale sastavni deo ljudi koji žive u drevnom Egiptu. Ribe su se jele na različite načine, a drevni Egipćani su bili vešti u sušenju i soljenju ribe, kao i vađenju ikre.

Sveža ili osušena riba je u Egiptu bila svakodnevna hrana za običan narod ali je bila zabranjena svakom posvećenom biću, faraonu ili svešteniku. Riba je ćutljivo biće što zbunjuje, skriveno, ali blistavo pod zelenilom reke Nil, biće koje je u vodi bilo sudionik strašnih drama. Tako su se svakog dana u na kraju sveta, jedna riba peraja ukrašenim ružama i druga sa perajima plave boje na tajnovit način uobličavali u ljude i služeći na lađi boga Ra nogoveštavali dolazak čudovišta Apopisa.

Brojni prikazi iz grobnica svedoče da su Egipćani naročito uživali u lovu na razne vrste riba, a vrlo je popularan bio lov na ribe u močvarnim područjima. Tokom razdoblja faraonskog Egipta ribolov ima dvojaku funkciju. Njegova primarna funkcija ulova ribe zbog ishrane ostaje i dalje, ali tada se takođe javlja neka vrsta sportskog ribolova zbog zabave viših slojeva društva. Osim divljih vrsta riba koje žive u Nilu i u jezeru Moeris, stari Egipćani uzgajaju ribu u brojnim ribnjacima u sklopu hramskih kompleksa ili imanja bogatih slojeva društva, ali pre svega zbog ishrane. Lov na ribe zbog zabave uglavnom se odvijao u močvarnim područjima oko Nila ili na samoj reci Nil. Stari Egipćani poznavali su više načina ulova ribe. Riba se lovila iz čamaca uz pomoć ribarskih mreža, štapova za pecanje sa udicama, koplja ili harpuna, neke vrste malenih strelica od trske, ili su je lovili goloruki. Lovile su se sve vrste rečne i morske ribe koje su se mogle pronaći u Nilu, jezeru Moeris, močvarnim područjima delte ili na sredozemnoj obali,odnosno u Crvenome moru.

U Nilu su pecali najčešće grgeča i jegulju, a imućniji Egipćani mogli su da uživaju i u jelima spremljenim od soma, šarana, tilapije i cipala.

Riba tilapija je bila zastupljena u egipatskoj kulturi, umetnosti i religiji, kao u egipatskoj ishrani. Bila je popularan oblik za boce i palete za šminku, tilapija je predstavljena svojim sopstvenim hijeroglifom, K1. Po egipatskoj mitologiji tilapija pomaže da se vodi brod Sunca dok plovi nebom, kao u gore navedenom citatu iz Knjige mrtvih, tilapija predstavlja zbir magijskih čarolija za uvođenje duhova u zagrobni život. Tilapija je takođe bila povezana sa Hathorom, boginjom ljubavi i žena, i smatrana simbolom plodnosti i obnove. Takvo uzvišeno značenje je možda proisteklo iz pogrešnog tumačenja ponašanja tilapije. Kada opasnost preti, sitne ribice bebe plivaju u usta svoje majke radi zaštite (fenomen koji se naziva usta-muljenje, takođe primećen kod drugih vrsta riba). Drevni ljudi koji su videli tilapiju, kako izlaze iz usta mame, verovatno su verovali da odrasla riba čudesno stvara bebe.Ali pre više hiljada godina u Egiptu, riba tilapija već je bila uzgajana u zatvorenim ribnjacima i zarobljena mrežama i kopljima iz životvorne reke Nil.

Ova vrsta jela se pravila na sledeći način:

Sastojci:

6 celih tilapija

1 glavica crnog luka

3 čena belog luka

1 l vode

2 kašike maslinovog ulja

1 suvi mleveni limun

1 kašičica soli

Priprema:

Očistite i dobro operite ribu hladnom vodom. Narežite crni i beli luk na kockice i pržite u ulju do zlatne boje. Dodati vodu i ostaviti da proključa. Utrljajte u ribu so i limun u prahu, a zatim dodajte ribu u ključalu vodu. Nakon 15 minuta ribu izvadite iz kipuće vode i uklonite kosti. Jelo se servira tako što se riba poslužuje odvojeno, a voda koja je ostala od kuvanja odnosno neka vrste supe je služila da se hleb namače u nju.

Tilapija (lat. Tilapia) je vrsta tropske ribe. Naziv tilapija je zajedničko ime za različite vrste tri roda: Tilapia, Sarotherodon i Oreochromis. One su deo familije ciklida (Cichlidae). Sam naziv tilapija najverovatnije potiče od afričke behuana reči "thiape" što znači riba. Ona je autohtona afrička riba i gajila se na tim prostorima i pre 3.000 godina. 100 grama mesa tilapije sadrži 128 kalorija, 0 g ugljenohidrata, 26 g proteina, 3 g masti, 31% vitamina B12, 24% niacina, 20% fosfora, 78% selena, 20% kalijuma. Prehrana im je raznolika: biljni materijal, detritus, ličinke, vodeni beskičmenjaci. Nastanjuju slatke, boćate, a zalaze i u slane vode gde grade gnezda. Uzgajaju se za hranu u akvakulturi širom sveta. Neretko se unose u određena područja npr. zbog uklanjanja viška vodenoga bilja ili uništavanja ličinki komaraca. Nakon rešavanja početnoga problema same postaju problem jer su opasne invazivne vrste.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad