Antička kuhinja: Nan va asal - Jelo od hleba i meda

 

Nan va asal doslovno znači hleb i med ali u persijskoj kulturi to nije samo bukvalan opis hrane, nego i kulturni izraz, jednostavno jelo i simbol. Nan va asal je bukvalno hleb i med, kulturološki je najčistiji i najstariji oblik obroka, simbolički je ravnoteža rada (hleb) i božanskog dara. Nan je tradicionalni persijski hleb (najčešće nan-e sangak, nan-e barbari ili starije ravne pogače), asal znači prirodni med. Hleb se kida rukom, umače ili premazuje medom i jede bez ikakvih dodataka. To je jedno od najstarijih i najjednostavnijih jela persijskog sveta. Ovo nije klasično glavno jelo najčešće je doručak, lagani obrok, postna ili asketska hrana ili ritualna simbolična hrana. U tradicionalnim podelama bliže je prostom obroku nego predjelu.

U jeziku i izrazima kada neko kaže: "Živi kao nan va asal" to znači da živi lako, slatko, bez oskudice i konflikta alili istovremeno i skromno, bez raskoši.

U dugom trajanju iranske civilizacije, malo je namirnica i još manje jela koja su uspela da premoste milenijume bez gubitka svog osnovnog oblika, značenja i simbolike. Među tim retkim primerima nalazi se skromna, ali duboko slojevita kombinacija poznata kao nan va asal – hleb i med. Naizgled jednostavan spoj dve osnovne namirnice, on u sebi nosi sažetak čitave jedne kosmologije: odnosa čoveka prema zemlji, radu, božanskom poretku i slatkoći života koja dolazi kao dar, a ne kao luksuz.

Od najranijih elamskih zajednica, preko formiranja iranskog identiteta u proto-iranskom i ahemenidskom periodu, pa sve do sasanidske državne religije i zoroastrijskih hramova, hleb i med ostaju stalni pratioci svakodnevnog i ritualnog života. Njihova prisutnost nije vezana za gozbe i raskoš, već upravo suprotno, za trenutke uzdržanosti, molitve, putovanja, početka dana ili početka važnog čina. Nan va asal je hrana koja ne opterećuje telo, ne muti um i ne narušava kosmički red, zbog čega je u različitim epohama smatrana pogodnom i za običnog čoveka i za sveštenika.

U simboličkom smislu, ovaj jednostavni obrok predstavlja susret dva sveta. Hleb (nan) je proizvod ljudskog rada, znoja i discipline, žito koje niče iz zemlje, melje se, mesi i peče uz vatru. Med (asal), nasuprot tome, dolazi bez obrade, kao prirodni, gotovo nebeski dar, povezan sa svetlošću, suncem i čistoćom. Njihovo spajanje nije slučajno, ono odražava ideal ravnoteže između onoga što čovek stvara i onoga što mu je darovano, između napora i blagoslova.

Zbog toga nan va asal nije samo jelo, niti tek doručak ili prost obrok. On je kulturni kontinuitet, sačuvani arhetip ishrane koji svedoči o postojanosti iranskog pogleda na svet. Kroz promene carstava, jezika i društvenih poredaka, ovaj spoj ostaje prepoznatljiv, gotovo nepromenjen, kao tiha konstanta u svakodnevici i obredu. Njegova dugovečnost ne leži u složenosti, već upravo u jednostavnosti koja je smatrana najčistijim oblikom hrane.

Upravo zato proučavanje nan va asal po epohama, od Elama, preko Ahemenida i Parta, do Sasanida i zoroastrijske tradicije, ne predstavlja samo kulinarsku rekonstrukciju, već i uvid u način na koji su drevni Iranci razumeli telo, duh i poredak sveta. U toj jednostavnoj kombinaciji hleba i meda sačuvana je jedna od najstarijih ideja civilizovanog čoveka, da je prava slatkoća života nerazdvojiva od rada, mere i poštovanja kosmičkog reda.

Nan va asal je zahvalan primer jer se kroz njega lepo vidi kontinuitet iranske civilizacije. Pratićemo evoluciju ovog jela po epohama. Mere su date kao rekonstrukcija na osnovu arheologije, tekstova i analogija, jer antički narodi nisu imali gram i mililitar u današnjem smislu.

Elamski period 2700–1600. p. n. e.

Hleb i med su bili osnovne namirnice, Med je bio jedini zaslađivač. Kombinacija se smatrala darom bogova.

Sastojci:

300 g krupno mlevenog ječmenog brašna

180–200 ml vode

2 g soli

40–50 g  sirovog planinskog meda

Priprema:

Brašno, vodu i so pomešati u tvrdo testo, ostaviti da odmori 30–60 minuta. Razvući u tanku okruglu pogaču prečnika oko 20 cm. Peći direktno na zagrejanom kamenu ili glinenoj ploči 2–3 min po strani. Med se ne peče, hleb se lomi rukom i umače u med.

Simbolika je da je hleb simbol zemlje, rada i opstanka, med je božanska milost i lek, smatralo se hranom pogodnom za sveštenike, putnike i bolesne.

Rano Iranski - pre-ahemenidski period oko 1500–550. p. n. e.

Nan va asal - pastirska verzija

Sastojci:

350 g pšeničnog brašna, krupno

210 ml vode

3 g soli

50 g meda

Priprema:

Brašno, vodu i so pomešati u tvrdo testo, ostaviti da odmori 30–60 minuta. Razvući u tanku okruglu pogaču prečnika oko 20 cm. Peći direktno na pepelu ili na vreloj ploči, 2–3 min po strani. Hleb se lomi rukom i umače u med, jede se dok je još toplo, bez dodataka.

Simbolika je, slatkoća posle napora, hrana koja "ne muti duh", smatrana je pogodnom pre obreda i zakletvi.

Ahemenidski period 550–330. p. n. e.

Pominje se u kontekstu putovanja, vojničkih obroka i hramovskih darova. Smatra se hranom koja daje snagu, ne opterećuje telo. Ovo je dvorski, ali i vojnički Nan va asal.

Sastojci:

400 g belog pšeničnog brašna

240 ml vode

4 g soli

10 g susama

60 g meda

Priprema:

Brašno, vodu i so pomešati u tvrdo testo, ostaviti da odmori 30–60 minuta. Razvući u tanku okruglu pogaču prečnika oko 20 cm. Pogača se po vrhu pospe susamom i peče direktno na zidu peći, 2–3 min po strani. Hleb se lomi rukom i umače u med, jede se dok je još toplo, bez dodataka.

Simbolika je da je hleb simbol carstvoa, reda, discipline, med je simbol kraljevskog blagoslova, ovo je hrana "bez krvi", pogodna za ritualnu čistoću.

Helenističko–Partski period 330. p. n. e. – 224. n. e.

Nan va asal sa fermentacijom

Sastojci:

400 g pšeničnog brašna

230 ml vode

60 g kiselog testa

4 g soli

60 g meda

Priprema:

Brašno, vodu, kiselo testo i so pomešati u tvrdo testo, ostaviti da odmori i fermentiše 6–8 sati. Razvući u malo deblju okruglu pogaču prečnika oko 20 cm. Peče se direktno na zidu peći, 2–3 min po strani. Hleb se lomi rukom i umače u med, med se često razblažuje sa par kapi vode, jede se dok je još toplo, bez dodataka.

Simbolika ovog jela da je ona ravnoteža tela i duha, hrana pogodna za duže putovanje, smatrana je "životodavnom".

Sasanidski period 224–651. n. e.

Standardizovani Nan va asal

Sastojci:

450 g pšeničnog brašna, prosijano

260 ml vode

5 g soli

80 g kiselog testa

70 g meda (najčešće timijanov)

Priprema:

Brašno, vodu, kiselo testo i so pomešati u tvrdo testo, ostaviti da odmori i fermentiše 12 sati. Razvući u malo deblju okruglu pogaču prečnika oko 20 cm. Peče se direktno na zidu peći, 2–3 min po strani. Hleb se lomi rukom i umače u med, jede se dok je još toplo, bez dodataka.

Simbolika je da je ovo hrana čiste vatre pogodna za dane uzdržavanja, smatrana idealnim obrokom pre molitve.

Zoroastrijski hramovni ritualni recept

Zoroastrijski kontekst ovog je da med znači čistoća, svetlost, istina, hleb je plod rada i reda (aša). Nan va asal je bio prikladan obrok pre molitve, za putnike i u danima uzdržanosti. Nan va asal nosi više značenja, jednostavnost i skromnost, blagoslov i obilje, početak nečega dobrog, čista, dozvoljena hrana. Zato se često javlja u jutarnjim obrocima, prvim obrocima posle posta i narodnim izrekama kao metafora za "sladak i pošten život".

Sastojci:

400 g pšeničnog brašna

240 ml vode

3 g soli

50 g kiselog testa

50 g meda

Priprema:

Brašno, vodu, kiselo testo i so pomešati u tvrdo testo, testo se mesi u tišini, ostaviti da odmori i fermentiše 12 sati. Razvući u malo deblju okruglu pogaču prečnika oko 20 cm. Peče se rano ujutru direktno na zidu peći, 2–3 min po strani. Hleb se lomi rukom i umače u med, jede se pre molitve, u maloj količini, bez dodataka.

Ovde je simbolika ključna, hleb je Aša (kosmički red), med je svetlost, istina, čistoća. To je hrana koja ne izaziva strast, ne zagađuje vatru i ne muti um.

Nan va asal je najjednostavniji i najčistiji obrok, slatkoća nije luksuz, nego božanski znak, to je hrana koja spaja zemlju (žito) i sunce (med). Nan va asal nije samo hleb i med to je arhetipski obrok Persije, star hiljadama godina, koji je preživeo promene carstava, zadržao ritualnu čistoću i ostao simbol skromne, ali blagoslovene hrane.

Iako prostorno i kulturno udaljene, iranska tradicija nan va asal i srpski običaji vezani za hleb i med dodiruju se na jednom dubljem, gotovo arhetipskom nivou. U oba kulturna kruga, hleb nije samo prehrambeni proizvod, već simbol reda, rada i blagoslova, dok med zauzima posebno mesto kao prirodna slatkoća koja se ne proizvodi, već dobija kao dar koji dolazi iz sveta izvan čovekove kontrole.

U srpskoj tradiciji, hleb se javlja kao osnovna, gotovo svetinja obeležena krstom, lomljena rukom i deljena u zajednici. Njegova uloga prevazilazi svakodnevni obrok i ulazi u prostor rituala, naročito u porodičnim i crkvenim kontekstima. Med, s druge strane, ima jasno izraženu simboliku čistoće, zdravlja i blagoslova. On se koristi u trenucima početka, na krštenjima, u molitvenim praksama, u narodnim verovanjima vezanim za zaštitu doma i tela i gotovo uvek nosi značenje "slatkog ishoda" i dobrog znaka.

Posebno je značajno što se i u srpskom i u iranskom kulturnom prostoru kombinacija hleba i meda javlja u kontekstu uzdržanosti, a ne raskoši. U tradicionalnoj srpskoj ishrani, naročito u postnim danima i manastirskom životu, pogača i med čine jednostavan, ali dovoljan obrok koji hrani telo bez preopterećenja i ostavlja prostor za sabranost. Slično kao u zoroastrijskoj praksi, i ovde se verovalo da takva hrana ne "muti duh" i ne budi preterane strasti, već pomaže miru i koncentraciji.

Važna paralela ogleda se i u načinu konzumiranja. Hleb se ne seče proizvoljno, već se lomi ili deli, čime se naglašava zajedništvo i poštovanje prema hrani. Med se ne meša nasilno sa testom, već dolazi kao dodatak, kao završni dodir koji daje smisao, ali ne menja suštinu. U oba slučaja, slatkoća ne dominira, već dopunjuje, ona ne potire hleb, već ga uzdiže.

Na simboličkom planu, iranski nan i srpski hleb dele istu osnovnu ideju, čovek je odgovoran za rad, ali nije gospodar plodnosti. Med, kao proizvod pčela i prirodnog reda, pripada sferi koja je iznad čovekove volje. Spoj ta dva elementa izražava zahvalnost i prihvatanje mere, što je zajednička nit i zoroastrijskog poimanja aše i pravoslavnog shvatanja blagoslova.

Zato se može reći da paralela između nan va asal i srpske tradicije hleba i meda ne leži u direktnom istorijskom uticaju, već u zajedničkom civilizacijskom odgovoru na isto pitanje: kako jednostavnom hranom izraziti odnos prema radu, božanskom daru i moralnom poretku sveta. U oba slučaja, odgovor je isti, kroz skromnost, čistoću i svest da prava slatkoća ne dolazi iz obilja, već iz ravnoteže.

Posmatran kroz prizmu dugog istorijskog trajanja, nan va asal se pokazuje kao mnogo više od jednostavne prehrambene navike. Njegova postojanost, od elamskog do sasanidskog perioda, svedoči o izuzetnoj kulturnoj stabilnosti i o duboko ukorenjenom shvatanju hrane kao nečega što prevazilazi puku fizičku potrebu. U tom smislu, hleb i med predstavljaju jedan od retkih primera gde se svakodnevica, religija i simbolika susreću u gotovo nepromenjenom obliku tokom više od četiri milenijuma.

U svim epohama koje su razmotrene, jasno se uočava ista osnovna ideja: hrana mora biti čista, jednostavna i usklađena sa kosmičkim poretkom. Elamski ninda sa medom, protoiranski nāna madhu, ahemenidski nān u madu, sasanidski nān ud āsal i zoroastrijska hramovska praksa ne predstavljaju različita jela, već različite istorijske izraze iste arhetipske koncepcije. Promene u tehnologiji pečenja, vrsti brašna ili stepenu fermentacije nisu menjale suštinu, one su samo prilagođavale osnovni obrazac novim društvenim i religijskim okolnostima.

Poseban značaj nan va asal dobija u zoroastrijskom kontekstu, gde hrana postaje deo etičkog i kosmološkog sistema. Ovde hleb simbolizuje ašu — red, istinu i plod pravilnog delanja, dok med oličava svetlost, blagost i božanski dar Ahura Mazde. Njihovo zajedništvo čini obrok koji ne uznemirava duh, ne zagađuje vatru i ne remeti unutrašnju ravnotežu čoveka. Upravo zato ovaj spoj ostaje vezan za jutro, molitvu, putovanje i uzdržanost, za trenutke kada je potrebna jasnoća, a ne raskoš.

Kontinuitet naziva kroz jezike i pisma dodatno potvrđuje dubinu ove tradicije. Od klinastih zapisa do pahlavijskih tekstova, sama reč za hleb i med opstaje gotovo netaknuta, što ukazuje da se ovde ne radi o prolaznoj kulinarskoj modi, već o temeljnom kulturnom obrascu. Nan va asal je preživeo pad carstava upravo zato što nije bio vezan za luksuz, elitu ili ceremonijalnu raskoš, već za univerzalno razumljivu ideju: da je prava slatkoća života nerazdvojiva od rada, mere i moralnog poretka.

Na kraju, proučavanje Nan va asal ne vodi samo ka rekonstrukciji antičke ishrane, već otvara širi uvid u način na koji su drevni Iranci poimali odnos čoveka i sveta. U tom skromnom obroku sačuvana je filozofija umirenosti, zahvalnosti i ravnoteže, vrednosti koje su, uprkos protoku vremena, ostale prepoznatljive i relevantne. Upravo u toj tihoj jednostavnosti leži razlog njegove dugovečnosti, Nan va asal nije pokušavao da zadivi, već da održi red, i upravo zato je opstao.

 Pročitajte više >>                                          << Vratite nazad

Antička kuhinja: Nan va panir - Jelo od hleba i sira

 

Nan va panir doslovno znači "hleb i sir" ali iza tog jednostavnog izraza stoji dosta značenja, nan znači hleb. a panir znači sir, zajedno su najprostiji, osnovni obrok.

Kulturno značenje u persijskoj tradiciji je taj da je ovo jelo bilo simbol skromnosti, jednostavnosti i svakodnevice, hrana običnog čoveka, pastira, putnika, učenika, često se vezuje za asketski ili isposnički način života. U zoroastrijskom i kasnije islamskom kontekstu ovo je hrana bez raskoši, koja ne opterećuje telo, smatrana je prikladnom pre molitve ili duhovnog rada. Najčešće se jede uz sveže začinsko bilje (sabzi khordan), orahe, masline, ponekad luk ili krastavac. Preneseno značenje je da treba živeti skromno, zadovoljiti se osnovnim i ne tražiti luksuz.

U persijskoj, zoroastrijskoj ali i u srpskoj tradiciji nan va panir - hleb i sir čine ceo obrok, jede se samostalno, za doručak, u postu, na putu, u isposničkom životu, nema glavnog jela posle njega, to je potpun, zatvoren obrok skromnosti.

U kasnijim, urbanim i dvorskim kontekstima služi se pre raskošnijih jela, dobija dodatke (orasi, masline, više vrsta sira), funkcioniše kao uvod u trpezu, tada se ponaša kao predjelo, ali to je sekundarna uloga.

Suštinska razlika da je jelo hrana koja zadovoljava i zatvara obrok, a predjelo je hrana koja otvara apetit. Nan va panir izvorno ne otvara apetit, već ga smiruje.

U svojoj autentičnoj, drevnoj i duhovnoj formi, nan va panir (kao i srpski hleb i sir sa biljem) jeste samostalno jelo, a ne predjelo, hrana mere, a ne uvoda.

U istoriji ishrane postoje jela koja prevazilaze kuhinju i postaju znakovi jednog načina života. Ona nisu nastala iz želje za užitkom, već iz potrebe za ravnotežom između tela i duha, rada i molitve, prirode i čoveka. Takva jela su skromna po sastojcima, ali duboka po značenju. Među njima posebno mesto zauzima persijski nan va panir, hleb i sir, čiji se tihi odjek prepoznaje i u srpskoj tradiciji jednostavne trpeze, hleb, sir i bilje.

Na prvi pogled, reč je o običnoj hrani siromašnih, pastira, monaha i putnika. Međutim, kada se posmatra kroz istoriju i simboliku, ova kombinacija otkriva zajednički arhetip starijih civilizacija, žitarica kao dar zemlje, mleko kao dar stoke i bilje kao neposredni poklon prirode. To je najosnovnija prehrambena formula indoevropskog sveta, prisutna od elamskih i iranskih visoravni do srpskih planina.

U persijskom kulturnom i zoroastrijskom kontekstu, nan va panir nije samo obrok, već etička praksa. Jede se u tišini, bez raskoši, kao deo discipline koja čuva jasnoću misli i unutrašnju meru. Slično tome, u srpskoj narodnoj i monaškoj tradiciji, hleb i sir predstavljaju hranu uzdržanja, posta i rada, jelo koje ne odvlači čoveka od molitve, već ga u nju uvodi. U oba slučaja, hrana postaje sredstvo samosavladavanja, a ne zadovoljenja.

Ova paralela nije slučajna niti površna. Ona svedoči o dubokoj srodnosti duhovnih kultura koje su, iako prostorno udaljene, delile isto razumevanje sveta, da je čovek čestit onoliko koliko ume da se zadovolji osnovnim, da je mera znak mudrosti, a skromnost oblik snage. Zato nan va panir i srpski hleb sa sirom i biljem nisu ostaci siromaštva, već tragovi stare etike življenja.

Razumevanje ovih jela znači razumeti kako su drevni ljudi mislili o telu, radu, veri i prirodi. U njima se ne susreću samo Persija i Srbija, već i univerzalna ideja da se kroz jednostavnu hranu može dostići unutrašnji red, bilo da se on naziva Aša ili Božji poredak.

Ovi recepti su rekonstrukcije sa realnim količinama, ne moderni recepti. Ukusi su manje slani, manje masni, znatno jednostavniji nego danas.

Pratićemo evoluciju jela po epohama.

Elamski period 3000–1200. p. n. e.

Arheološki nalazi sugerišu da je u periodu Elama (oko 3. milenijuma p.n.e.) kombinacija hleba i mlečnih proizvoda bila praktična hrana seljaka i stočara koji su imali žito i mleko. Hleb simbol je zemlje i plodnosti, osnovna hrana agrarnih zajednica, a mlečni proizvodi (posebno sveže mleko) imali su ritualnu ulogu u darivanju bogova plodnosti i zdravlja, hleb i mleko su bili praktična baza života i znak agrarne samoodrživosti.

Hleb

Sastojci:

500 g ječmenog brašna

300–320 ml vode

5 g soli

Mlečni deo

200 g kiselog mleka ili vrlo mladi sir, sir je zapravo oceđeno kiselo mleko, bez soli

Priprema:

Brašno i so pomešati, dodati vodu da se dobije gusto, nelepljivo testo. Nema fermentacije. Testo se deli na 4–5 komada, spljošti rukama i peče direktno na vrućem kamenu ili glinenoj ploči 2–3 minuta sa svake strane.

Jede se bez dodataka ili sa malim količinama sveže mlečne kiseline, to je simbol jednostavnosti i agrarne izdržljivosti. Simbolika jela je da je hleb zemlja, mleko je stoka, obrok preživljavanja i stabilnosti.

Rani indoiranski - protozoroastrijski period 1500–1000. p. n. e.

Hleb

Sastojci:

500 g pšeničnog integralnog brašna

300 ml vode

6 g soli

Priprema:

Brašno i so pomešati, dodati vodu da se dobije gusto, nelepljivo testo. Testo se kratko mesi, ostavlja 30–60 minuta (prirodna mikro-fermentacija iz vazduha), nakon toga testo se deli na 4–5 komada, spljošti rukama i peče direktno na vrućem kamenu ili glinenoj ploči 2–3 minuta sa svake strane.

Sveži sir

Sastojci:

2 l svežeg ovčijeg ili kozjeg mleka

30 ml prirodne kiseline, surutka ili sirće od voća

4 g soli

Priprema:

Mleko zagrejati do 70 °C, dodati kiselinu, procediti kroz tkaninu. Sir se jede isti dan.

Hleb i sir se jedu bez dodataka. Simbolika ovog jela da je to čist obrok za jasnoću misli, hrana bez strasti.

Ahemenidski period 550–330. p. n. e.

U Ahemenidskom periodu hleb, sir i vino su bile ključne komponente trpeze. Grčki istoričari Herodot spominje da Persijanci piju vino uz hleb i sireve i da su ti elementi integralni deo njihove ishrane. Hleb i sir nisu samo hrana, već i znak socijalne stabilnosti i agrarne moći, ona klasa koja je imala pristup mleku i brašnu bila je u prednosti, hleb i sirevi uz vino i žitarice su pokazatelji kulturnog i društvenog identiteta.

Hleb

Sastojci:

400 g belog pšeničnog brašna

100 g ječmenog brašna

300 ml vode

7 g soli

Priprema

Brašno i so pomešati, dodati vodu da se dobije gusto, nelepljivo testo. Testo se mesi jače, ostavlja 2–3 sata (prirodna mikro-fermentacija iz vazduha), nakon toga testo se deli na 4–5 komada, spljošti rukama i peče se u tanur-tipu peći ili na vrućoj ploči.

Sir

Sastojci:

3 l mleka

0,5 g životinjskog sirila

so: 6 g soli

Priprema:

Mleko zagrejati do 70 °C, dodati sirilo, procediti kroz tkaninu. Sir se blago presuje, jede se mlad (1–2 dana).

Hleb i sir se jedu bez dodataka. Simbolika ovog jela da je to hrana slobodnog čoveka i vojnika, snaga bez raskoši.

Zoroastrijski hramovni recept

Što se tiče zoroastrizma, zoroastrijski koncept puta ka duhovnoj jasnoći bazirao se na jednostavnoj hrani, integralni hleb (ponekad ne-kvasni heljdin ili ječmeni hleb), mlečni proizvodi (lakši sirevi ili jogurt), sveže bilje i povrće. Ova kombinacija je bila ne samo hrana već i praksa čistoće, jer se svaki ekstrem, bilo bogatstvo mesa ili luksuznih začina, smatrao smetnjom duhovnoj ravnoteži, ova hrana je bilo sredstvo duhovnog i fizičkog balansa.

Hleb (ritualno čist)

Sastojci:

500 g ječmenog ili integralnog pšeničnog brašna

280–300 ml vode

5 g soli

Priprema:

Brašno i so pomešati, dodati vodu da se dobije gusto, nelepljivo testo. Testo se mesi jače, ostavlja 30 do 60 minuta (prirodna mikro-fermentacija iz vazduha), nakon toga testo se deli na 4–5 komada, spljošti rukama i peče se u tanur-tipu peći ili na vrućoj ploči.

Hleb simbolizuje zemlju koja je pravilno obrađena i čovekovu saradnju sa kosmičkim poretkom.

Sir

Sastojci:

2,5 l kozjeg mleka

25 ml prirodne kiseline

3 g soli

Sir je blago kiseo, vrlo mlad

Bilje (sabzi)

20 g mirođije

15 g bosiljka

15 g lista korijandera

30 g mladog luka

Priprema:

Mleko zagrejati do 70 °C, dodati sirilo, procediti kroz tkaninu. Sir se blago presuje, jede se mlad (1–2 dana). Sir mora biti mlad, blago kiselkast, bez dugog zrenja.

Simbolika sira je da je mleko dar stoke (dobro delo prema Ahura Mazdi), a sam sir je pretvorena snaga, ali još uvek čista.

Rituani način jedenja je da se jede polako uz meditativnu pažnju, ujutru ili pre zalaska sunca, bez razgovora o nečistim stvarima i bez mesa i alkohola. Hrana nije užitak, već praksa Aše.

Poslužuje se uz malu količinu presovanog svežeg sira i par listova svežeg bilja. U zoroastrizmu hrana nikada nije neutralna. Bilje koje se jede uz nan va panir bira se po tri principa, čistoća, umerenost i harmonija sa Ašom (kosmičkim poretkom). Ovo jelo predstavlja put sredine, skromnost, čist duh, umjerenost.

Nan va panir i sabzi nije sirotinjska hrana, već hrana samodiscipline, znak poštovanja prirode, dokaz da čovek može biti sit bez raskoši.

Sasanidski period 224–651. n. e.

U vreme Sasanidskog carstva, persijska kuhinja je postala ozbiljna i strukturirana, arheološki materijali pokazuju da su hlebovi zajedno sa mlečnim proizvodima i biljem bili glavni deo svakodnevne ishrane, kako kod običnih ljudi tako i kod aristokratije.

Hleb

Sastojci:

600 g pšeničnog brašna

360 ml vode

8 g soli

50 g jogurta za za mekšu teksturu

Priprema:

Brašno i so pomešati, dodati vodu i jogurt da se dobije gusto, nelepljivo testo. Testo se mesi jače, ostavlja 4-6 sati (prirodna mikro-fermentacija iz vazduha), nakon toga testo se deli na 4–5 komada, spljošti rukama i peče se u tanur-tipu peći.

Sir

Sastojci:

4 l kravljeg ili ovčijeg mleka

1 g sirila

8 g soli

Priprema:

Mleko zagrejati do 70 °C, dodati sirilo, procediti kroz tkaninu. Sir se kratko i blago presuje, jede u roku od 3–5 dana.

Prilog:

30 g oraha

sabzi kao u hramovima

Servira se uz jela od mesa ili gulaša, po dostupnosti. Hleb i sir se jedu uz priloge od oraha i bilja.

Simbolika ovog jela ili predjela je da je ovo integracija osnovnih ukusa života, hleb kao civilizacijski stub, sir kao izvor snage, bilje kao duh prirode. Ravnoteža svakodnevice i carskog poretka.

Posmatrani kroz prizmu istorije, simbolike i duhovne prakse, nan va panir i srpski hleb sa sirom i biljem prestaju da budu obična jela svakodnevice. Ona se otkrivaju kao sačuvani obrasci drevne etike življenja, u kojoj hrana nije sredstvo razmetanja, već izraz unutrašnjeg poretka. Njihova jednostavnost nije znak oskudice, već svesnog izbora, da se čovek hrani onim što je blisko, čisto i dovoljno. Nan va panir i srpski hleb, sir su ostaci pradrevne indoevropske isposničke trpeze, dokaz da čovek može živeti čisto, snažno i mirno bez raskoši, jela koja pripadaju radnicima, monasima i putnicima, ne dvorovima.

Od elamskih visoravni i zoroastrijskih hramova do srpskih sela i manastirskih trpeza, ista misao se tiho ponavlja, da je hleb plod pravilno obrađene zemlje, sir dar brige o živom biću, a bilje neposredni blagoslov prirode. U toj trojnosti sadržana je ravnoteža sveta, zemlja, život i duh. Kada se jede u meri, ova hrana ne opterećuje čoveka, već ga učvršćuje, priprema za rad, molitvu i tišinu.

Paralela između Persije i Srbije pokazuje da su različite civilizacije, bez neposrednog dodira, razvile gotovo identičan odnos prema osnovnoj trpezi. Različitim jezikom i verom, ali istom intuicijom, one su razumele da snaga zajednice ne leži u raskoši stola, već u čestitosti onih koji za tim stolom sede. Zato su hleb i sir postali hrana monaha, pastira i putnika, ljudi koji žive između sveta i neba.

U vremenu u kome je hrana često izgubila svoje značenje i meru, sećanje na nan va panir i srpsku skromnu trpezu podseća na staru istinu, da se duhovna punoća ne postiže obiljem, već skladom. U toj tišini jednostavnog obroka, čovek ponovo uči da bude zahvalan, sabran i slobodan i da kroz najskromniju hranu dodirne poredak koji nadilazi vreme i prostor.

Razvoj jela nan va panir od elamskih vremena do sasanidske epohe pokazuje izuzetnu kontinuitetnu liniju persijske civilizacije, u kojoj se osnovna ishrana oblikovala u skladu sa prirodom, društvom i duhovnim pogledom na svet. Iako su se tehnike pripreme hleba i mlečnih proizvoda vremenom usavršavale, njihova suština je ostala ista, jednostavna, čista i umerena hrana koja zadovoljava osnovne potrebe čoveka bez raskoši i preterivanja.

U elamskom i ranom indoiranskom periodu, nan va panir predstavljao je pre svega hranu opstanka, neposredan spoj zemlje i stoke, dve ključne osnove života. U ahemenidsko doba, ovaj skromni obrok postaje i znak društvene stabilnosti, redovne poljoprivrede i razvijenog stočarstva, dok u zoroastrijskom kontekstu dobija dodatnu dimenziju: hrana postaje etički čin, deo svakodnevne prakse umerenosti i čistoće u skladu sa Ašom, kosmičkim poretkom.

Tokom sasanidske epohe, kada je persijska kuhinja već bila jasno oblikovana, nan va panir ostaje temelj svakodnevice, prisutan i u domu običnog čoveka i u ritualnom okruženju hramova. Uprkos raskoši carskog stola, ovaj obrok zadržava svoje mesto kao izraz ravnoteže, samodiscipline i pravilnog odnosa prema darovima prirode. Njegova vrednost ne leži u složenosti recepata, već u postojanosti ideje da je prava snaga u meri.

Zato nan va panir ne treba posmatrati kao jednostavno jelo siromašnih, već kao kulturni i etički simbol persijskog sveta. Ono svedoči o civilizaciji koja je razumela da hrana oblikuje ne samo telo, već i karakter, i da se kroz najskromniji obrok može potvrditi poredak koji povezuje čoveka, prirodu i duhovni zakon.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Angur va Panir - Predjelo od grožđa i sira

 

Ime predjela je nastalo od reči Angur što znači grožđe, od reči Panir što znači sir, va znači i ili sa, što u bukvanom prevodu znači grožđe i sir. Zajedno su spoj slatkog i slanog, života i stabilnosti, radosti i svakodnevnice. Ime recepta Angur va Panir je potpuno doslovno i tipično persijsko, bez skrivenih gramatičkih komplikacija ali sa jakim kulturnim značenjem. U persijskoj tradiciji, kada je naziv jela samo nabrajanje sastojaka, to znači da je jelo prastaro, da je nastalo pre formalnih kuvarskih knjiga i da se podrazumeva način pripreme. Ime ne opisuje tehniku, već odnos sastojaka.

U zoroastrijskom kontekstu naziv se ne prevodi samo kao hrana, već kao koncept:

Angur - dar sunca i svetlosti

Panir - dar zemlje i rada

va - kosmička ravnoteža (Aša)

Neformalni simbolički prevod bi glasio: Slast života i snaga zemlje u jedinstvu.

Paralela sa srpskim nazivima:

Angur va Panir - Sir i grožđe

Nan va Panir - Hleb i sir

Nan va Asal - Hleb i med

Panir va Gardu - Sir i orasi

U svim slučajevima ime je jednostavno, arhaično i simboličko.

Ime Angur va Panir znači Grožđe i sir, ali u kulturnom smislu ono označava ravnotežu, gostoprimstvo, osnovu života, zahvalnost prirodi. To nije kulinarski naziv, već kulturna formula, isto kao hleb i so u srpskoj tradiciji.

Angur va Panir je predjelo, ritualno ili svečano, ali njegova jednostavnost i simbolika dopuštaju i blagu transformaciju u desert ili delikatesni zalogaj. Angur va Panir (grožđe i sir) je jedno od najklasičnijih predjela u persijskoj i centralnoazijskoj kuhinji, ali i u širem iranskom kulturnom prostoru.

Angur va Panir se prvenstveno smatra predjelom, ali njegova funkcija može varirati zavisno od konteksta i epohe. Na dvorskim banketima i u Sasanidskom periodu, jelo se služilo pre glavnog obroka, da probudi apetit i simbolizuje harmoniju elemenata. S obzirom na jednostavnost i laganost (sir + grožđe + med/orašasti plodovi), funkcija mu je predjelo, a ne glavno jelo. U zoroastrijskim hramovima se služi se tokom rituala i festivala, često uz molitve i ceremonije. Iako ima duhovnu funkciju, i dalje se klasifikuje kao predjelo ili delikatesni zalogaj, nikada kao glavni obrok. Na svečanim trpezama (npr. Novruz) se služi na početku, pre teških jela, kao predjelo ili “aperitiv”. Može biti i desertni zalogaj, ako se doda više meda ili sušenog voća, ali osnovna funkcija ostaje predjelo.

Angur (grožđe) simbolizuje plodnost, blagostanje, slast i radost života. U persijskoj poeziji i kulturi, grožđe često označava duhovnu slast i bogatstvo duše. Panir (sir) simbolizuje izobilje, gostoprimstvo i osnovu ishrane, sir je bio ključni izvor proteina u antičkoj Persiji. Kombinacija slatko i slano, kontrast ukusa predstavlja ravnotežu u životu, harmoniju elemenata, ali i često simbolizira prijateljstvo i gostoprimstvo kada se služi na svečanim trpezama.

U sufijskoj i helenističko-persijskoj literaturi grožđe i sir su ponekad metafora za uživanje u Božijim darovima, grožđe za duhovno uživanje, sir za telesno zadovoljstvo.

Pratićemo evoluciju ovog predjela po epohama.

Ahemenidski period 550–330. p. n. e.

Za vreme ahemenididskog perioda, 550–330. p.n.e., sir i grožđe su se često služili kao deo trpeze plemića i sveštenika. Sir je bio fermentisan ili sušen, dok je grožđe bilo sveže ili sušeno (kao grožđice). Jelo je bilo simbol ravnoteže i izobilja, kombinacija slatkog i slanog koja predstavlja harmoniju elemenata, primenjivana u plemićkim i svečanim trpezama.

Sastojci:

150 g fermentisanog ovčijeg sira

200 g svežeg grožđa, crveno ili belo

20 g orašastih plodova, orah ili badem, po želji

Priprema:

Sir se seče na kockice ili tanke kriške. Grožđe se opere i osuši. Na tanjir ređati sir i grožđe naizmenično. Po želji posuti seckanim orašastim plodovima. Služi se sveže.

Značenje i simbolika ovog predjela je da je grožđe (Angur) simbol plodnosti, bogatstva, vitalnosti, sir (Panir) je osnovni izvor proteina, simbolizuje izobilje i zdravlje, to je kontrast slatkog i slanog, simbol ravnoteže u životu i harmonije elemenata. Služi se na dvorskim banketima i svečanim priredbama.

Paralela sa srpskom kuhinjom odnosno sa posnim predjelima je npr. sir sa grožđem ili orasima na prazničnim trpezama, posebno u Vojvodini i zapadnoj Srbiji.

Helenistički period 330–150. g. p. n. e.

Za vreme helenističkog perioda, nakon osvajanja Aleksandra Velikog, tradicija konzumiranja angura i sira je zadržana, ali su uvedene i varijacije sa orašastim plodovima i medom. U helenističkoj Persiji dolazi do spajanja orijentalne i grčke tradicije, med, ružina vodica i šafran su tipični persijski luksuzni dodaci, dok su orašasti plodovi i začini poput kima popularni u helenističkim banketima. Sa dodatkom šafrana, ružine vodice i aromatičnih začina, jelo postaje luksuzno i ceremonijalno, simbolizujući i kulturni kontakt Persije sa helenističkim svetom.

Sastojci:

150 g mekog ovčijeg sira

200 g svežeg grožđa

40 g orašastih plodova, orah i badem

2 kašičice meda

1/4 kašičice šafrana

1/2 kašičice ružinih latica ili ružine vodice

1/2 kašičice mlevenog kima ili korijandera

listići nane za dekoraciju

Priprema:

Sir iseći na kockice, grožđe oprati i osušiti. Orahe i bademe blago propržiti i iseckati. Šafran potopiti u nekoliko kapi tople vode. Na tanjir ređajte kockice sira i grožđe naizmenično. Posipajte prženim orašastim plodovima, prelijte medom, dodajte šafranovu vodu i ružinu vodicu. Po vrhu lagano pospite prstohvat kima ili korijandera, ako želite dodatnu aromu. Dekorišite listićima nane ili mente, radi svežine i estetskog efekta. Servirajte sveže, na sobnoj temperaturi, često uz vino ili helenistički fermentisani napitak od grožđa.

Kombinacija orijentalnih i helenističkih elemenata, šafran, med, ružina vodica, simbolizuje harmoniju duha i tela i luksuznu proslavu.

Ovo jelo je imalo i medicinski značaj prema humoralnoj medicini, sir balansira hladne i vlažne osobine grožđa, dok med i začini stimulišu digestiju.

Paralela sa srpskom kuhinjom je da i u Srbiji postoje ovakve kombinacije sira sa medom i orasima, poznato u istočnoj Srbiji i manastirskim jelovnicima. Ružina vodica u Persiji je slično korišćenju cvetnih voda ili likera u srpskim kolačima.

Sasanidski period 224–651. n. e.

U Sasanidskoj Persiji, med i šafran su bili luksuzni dodaci, dostupni na dvorovima i kod bogatih porodica. Kombinacija slano-slatko (sir + grožđe) bila je popularna jer simbolizuje balans u životu i harmoniju elemenata. Jelo je često služeno na svečanim banketima i prazničnim trpezama, posebno u proleće, kada je grožđe najsočnije. Jelo je dobilo sofisticiraniju formu sa naglašenom vizuelnom i ukusnom harmonijom, ukrašeno medom, šafranom i orasima – jelo za dvorske bankete i luksuzne proslave.

Sastojci:

150 g fermentisanog ovčijeg sira

200 g crvenog grožđa

30 g orašastih plodova, orah

1 kašičica meda

1–2 listića nane

prstohvat šafrana

Priprema:

Ako koristite fermentisan sir, isecite ga na tanke kriške ili male kockice. U sasanidskoj kuhinji sir je bio lagano slan i gust. Operite i osušite grožđe. Crveno grožđe je preferirano jer je simbol prosperiteta i blagostanja. Orahe blago ispržite na suvom tiganju 2–3 minuta, zatim sitno iseckajte. Na plitki tanjir ređajte kriške sira i grožđe naizmenično, tako da stvore estetski kontrast boja. Po vrhu pospite orahe, blago prelijte medom, a po želji dodajte prstohvat šafrana i listiće nane.

Jelo se služi sveže, na sobnoj temperaturi, najčešće kao predjelo ili delikatesni zalogaj uz čaj ili vino.

Ovo je bilo jelo za svečane bankete i dvorove. Značenje i simbolika je ta da su sir i grožđe simbol harmonije, plodnosti, prosperiteta. Med i šafran su luksuzni elementi koji simbolizuju Božije darove.

Paralela sa srpskom kuhinjom: Praktično identično posnim i prazničnim predjelima u srpskim manastirskim jelovnicima, gde se sir kombinuje sa orasima i voćem.

Zoroastrijski hramovni recept

Angur va Panir dobija duhovni značaj, gde svaki sastojak simbolizuje elemente prirode i Božije darove. Oblici slaganja i izbor dodataka (šafran, kurkuma, med) reflektuju ritualnu i kosmičku harmoniju.

Značenje i simbolika:

Sir i grožđe u zoroastrijskim ritualima simbolizuju duhovnu i telesnu čistoću.

Svaki element ima ogledalo prirodnih elemenata:

Grožđe - vatra i plodnost

Sir - zemlja i stabilnost

Med - sunčeva energija, slast života

Služi se tokom festivala i molitvenih obreda za vreme Ataš Behram (Ataš-vatra, Behram- pobeda, trijumf), to je bio najviši i najsvetliji stepen vatre u zoroastrizmu, vrhovna sveta vatra koja simbolizuje Ašu (kosmički poredak, istina) i prisustvo Ahura Mazde.

Sastojci (za 4 osobe):

150 g čvrstog ovčijeg sira

150–200 g svežeg grožđa

20 g badema ili oraha

1 kašičica meda

prstohvat šafrana ili kurkume (simbol svetlosti)

listići sveže nane

Priprema:

Sir se seče na kockice. Grožđe oprati i osušiti. Ređati na tanjir u simboličke forme: kružnice ili spiralne linije (simbol ciklusa života). Dodati orahe, preliti medom, posuti šafranom ili kurkumom, ukrasiti listićima nane. Služi se uz ceremonijalne molitve.

Paralela sa srpskom kuhinjom je u vidu Manastirske tradicije, voće i sir na prazničnim trpezama kao simbol darivanja i zahvalnosti. Upotreba oraha i meda u ritualnim kolačima (npr. za Božić i Vaskrs).

Angur va Panir nije samo jednostavno jelo od sira i grožđa; ono je živi istorijski artefakt persijske i zoroastrijske kulinarske tradicije, koji nosi višeslojnu simboliku i funkciju kroz milenijume. Analizom kroz epohe vidimo kako su jednostavni sastojci – sir, grožđe, orašasti plodovi i med – sticali različite kulturne, duhovne i praktične dimenzije.

Simbolika kroz epohe:

Grožđe (Angur): plodnost, vitalnost, radost života

Sir (Panir): zemaljska stabilnost, izobilje, proteini i zdravlje

Med i šafran: svetlost, bogatstvo, luksuz i Božiji darovi

Orašasti plodovi i začini: prosperitet, zaštita i aromatska sofisticiranost

Tradicija kombinacije sira i voća i danas postoji u srpskim manastirskim i seoskim jelovnicima.

Med i orašasti plodovi su prisutni u posnim i prazničnim kolačima, što pokazuje univerzalnu simboliku zahvalnosti, darivanja i harmonije okusa.

Angur va Panir može se smatrati predjelo ili desert, slično srpskim kombinacijama sir-grožđe-orah-med tokom praznika.

Ovo jelo je više od hrane, ono je kulturni i ritualni simbol, pokazuje kontinuitet antičkih persijskih običaja, ritualnu pažnju prema harmoniji ukusa i estetici i univerzalnu težnju da hrana bude istovremeno hranljiva, lepa i simbolična. Istovremeno, povezuje se sa srpskom tradicijom kroz slatko-slane kombinacije i ritualnu upotrebu meda i orašastih plodova, što pokazuje koliko su različite kulture u dodiru kroz osnovne ljudske vrednosti - hranu, gostoprimstvo i slavljenje života.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ghejmeh - Sitno seckano meso sa graškom

 

Ghejmeh se tačno čita kao Geh-je-meh ili fonetski ɡeˈje.me. Reč Ghejmeh na persijskom doslovno znači “sitno iseckano meso”. U starijim tekstovima i recepturama se odnosi na jelo koje kombinuje sitno isečeno meso i mahunarke. Dakle, naziv je zapravo opis tehnike pripreme jela, sečenje mesa na male komade i spajanje sa grahom i začinima, a ne ime nekog posebnog sastojka.

To je tradicionalno persijsko jelo, veoma popularno u Iranu. Glavno jelo, obično posluživano uz pirinač. Ghejmeh znači sitno iseckano meso, što jasno opisuje tehniku pripreme. Naziv se tokom vekova zadržao, ali se jelo razvilo dodavanjem mahunarki, limuna i začina. U savremenom iranskom jeziku, Ghejmeh se odmah prepoznaje kao specifično jelo sa limunom i paradajzom, dok u istorijskim tekstovima jednostavno označava “malo seckano meso” u kombinaciji sa drugim sastojcima.

Ghejmeh nije samo jelo, već svedočanstvo dugog trajanja jedne kuhinjske ideje. Njeni koreni sežu duboko u vreme Ahaemenidskog carstva, kada je hrana bila sredstvo reda, snage i ravnoteže, a ne puka raskoš. U jednom loncu spajali su se sitno sečeno meso, mahunarke i luk, kuvani polako i strpljivo, sa pažljivo dodatom kiselinom na samom kraju, kao znak mere i harmonije.

Takva jela nisu nastajala slučajno. Ona su hranila vojsku, činovnike i domaćinstva, održavajući telo snažnim, a um bistrim. Ghejmeh je upravo iz tog sveta, sveta u kome je kuvanje bilo produžetak kosmičkog poretka, a ukus rezultat discipline, ne viška. Kasniji vekovi su dodavali nove sastojke i slojeve značenja, ali osnovna struktura je ostala ista, meso i mahunarke u savršenoj ravnoteži.

Zato Ghejmeh i danas deluje poznato i blisko, čak i van Persije. Njena logika prepoznaje se u starinskim jelima Balkana i Srbije, u gustim varivima sa mesom koja ne razmeću obiljem, već nude postojanu snagu. U toj tihoj sličnosti krije se odgovor zašto jedno persijsko jelo može govoriti univerzalnim jezikom tradicije, rada i zajedništva.

U tradicionalnim kuhinjama velikih civilizacija, jela nisu nastajala iz hira, već iz potrebe da se uspostavi ravnoteža između tela, rada i sveta koji čoveka okružuje. Ghejmeh pripada upravo toj vrsti hrane. Njeni najraniji oblici oblikovani su u doba Ahaemenidskog carstva, kada je kuvanje bilo čin reda i mere, a ne puka veština ukusa. Sitno sečeno meso, mahunarke i luk, sjedinjeni u jednom loncu i kuvani polako, predstavljali su odgovor na pitanje kako nahraniti čoveka tako da ostane snažan, postojan i sabran.

Takva jela nisu bila namenjena samo gozbi, već svakodnevici carstva, vojsci, činovnicima i domaćinstvima. U njima je svaki sastojak imao svoju jasnu ulogu, a način pripreme odražavao je širi pogled na svet, da se snaga gradi strpljenjem, a ravnoteža postiže merom. Kiselina dodata na kraju kuvanja nije bila samo ukusni dodatak, već simbol završnog usklađivanja, isto kao što se red uspostavlja tek kada se svi delovi nađu na svom mestu.

Zato Ghejmeh ne pripada samo jednoj kuhinji ili jednom narodu. Njena struktura i logika prepoznatljive su i izvan Persije, u starinskim jelima Balkana i Srbije, gde se meso i mahunarke spajaju u gustim varivima namenjenim dugom radu i zajedničkom stolu. U toj prepoznatljivosti krije se razlog njenog trajanja. Ghejmeh je jelo koje pamti vreme u kome je hrana imala smisao, a kuvanje svrhu.

Ghejmeh je staro persijsko jelo koje se razvijalo od ranih mahunarki i mesa u pre-Sasanidskom periodu, preko Sasanida i Safavida, do savremenog iranskog kuvarstva. Glavna transformacija je bila uvođenje paradajza i šafrana u srednjem veku, dok su osnova, meso i žuti grašak, ostali nepromenjeni.

Tehnika kuvanja, posebno polako dinstanje, ostala je konstantna, simbolizujući strpljenje, ravnotežu i harmoniju u pripremi hrane.

Pratićemo evoluciju ovog jela po epohama.

Elamski period 2700–550. p. n. e.

Ne postoji elamski tačan i precizan recept u smislu tačnih mera, tačnog redosleda koraka i vremena kuvanja, takav recept ne postoji u istorijskim izvorima. Ovo je rekonstrukcija, a ne autentičan zapis. Ovo je maksimalno konzervativna rekonstrukcija elamskog jela od mesa i mahunarki.

Elamske administrativne tablice (Susa, Anšan) beleže vrste mesa (ovca, koza), luk, mahunarke (grašak, bob, sočivo), mast, ulje, so, vodu, čorbu. Ne beleže precizno recept, kuvanje i redosled koraka.

Zašto ovo možemo smatrati najtačnijim mogućim receptom, zato jer su svi sastojci dokumentovani, tehnika odgovara posuđu tog perioda, struktura jela se nastavlja direktno u Ahaemenidski period, nema dodavanja kasnijih elemenata. I upravo iz ovog elamskog obrasca nastaje ahaemenidski proto-Ghejmeh, sasanidski Ghejmeh i današnji Ghejmeh.

Naziv jela bi verovatno ovako glasio:

Meso sa mahunarkama u čorbi

Sastojci (istorijski potvrđeni):

600 g jagnjetine ili kozetine, sitno sečeno nožem

120 g sušenog graška ili boba

2 velika luka

2 kašike životinjske masti ili susamovog ulja

1–1,2 l vode

so

sok nezrelog grožđa ili blago sirće (ovo je potvrđeno, ali ne standardizovano)

Tehnika pripreme (arheološki potvrđena):

Mast se zagreva u glinenoj posudi.  Luk se dodaje i omekšava, ne prži agresivno. Dodaje se sitno sečeno meso. Kada pusti sok, dodaju se mahunarke. Naliva se voda. Kuvanje je sporo i dugotrajno, bez jakog ključanja. Kiselina se dodaje na samom kraju. Ovo je gusta čorba ili varivo, ne suvo jelo.

Ahaemenidski period 550–330. p. n. e.

Rekonstrukcija je nastala na osnovu dvorske ishrane Persepolisa, elamskih tablica i opšteg persijskog kulinarskog obrasca.

U Ahaemenidsko doba ne postoji jelo pod imenom Ghejmeh, ali postoji jelo koje je njegov direktni predak, meso sitno sečeno, kuvano sa mahunarkama, blago zakiseljeno, sporo pripremano u jednom loncu. Naziv bi bio opisni, ne fiksni, gōšt ī rīzag (sitno sečeno meso) ili jednostavno meso sa mahunarkama u čorbi.  Kasnije, u srednjeiranskom jeziku, upravo taj opis prelazi u termin qejmeh / ghejmeh.

Sastojci:

500 g jagnjetine ili kozetine, sitno sečena nožem

100 g suvi grašak, mahunarke (prethodnik današnjeg žutog graška)

2 srednja crna luka

2 kašike životinjske masti ili susamovog ulja

so

1 kašičica kurkume (ili srodni koren)

1 kašičica kumina

1 kašičica korijandera (seme)

2 kašike svežeg soka od divljeg limuna ili nezrelog grožđa

Priprema:

U glinenoj ili bronzanoj posudi zagreva se mast. Luk se polako omekšava (ne prži jako). Dodaje se sitno sečeno meso. Kada pusti sok, dodaju se mahunarke i začini. Naliva se voda i kuva dugo, tiho, bez naglog ključanja. Kiselina se dodaje na samom kraju, kao čin ravnoteže.

Konzistencija je da nije čorba, a ne suvo jelo, gusta, vezana masa, baš kao rani oblik Ghejmeh.

Simbolika u Ahaemenidskom kontekstu je da Iako još nije formalni Zoroastrizam, simbolika je već tu meso je kraljevska snaga, vojna moć, mahunarke su stabilnost carstva, hranjenje masa, kiselina je ravnoteža, red (Aša), sporo kuvanje je kosmički poredak, kontrola nad haosom, jedan lonac predstavlja jedinstvo naroda carstva. Ovo jelo je administrativno i dvorsko, ali razumljivo i običnom narodu.

Ghejmeh je jedno od retkih jela u Iranu koje ima direktan kontinuitet od Ahaemenida do danas.

Ahaemenidski Ghejmeh nije imala ime, ali je imala dušu. Bilo je jelo reda, ravnoteže i snage,  kuvano polako, sa smislom, bez viška. Kasniji vekovi su dodavali slojeve, ali osnovna arhitektura jela ostaje ahaemenidska.

Sasanidski period 224–651. n. e.

Sve se dinsta u glinenoj posudi, koristeći minimalno ulja, često maslinovo ili susamovo, sok od limuna je dodavan direktno pred kraj kuvanja.

Sasanidsko dvorsko kuvanje je dokumentovano u tekstovima poput “Khwaday-Namag” i recepata koji se čuvaju u arapskim izvorima. Ghejmeh je u ovom periodu bio jelo plemstva i hramova, često pripremano za svečane obroke i ceremonije, limun (limoo amani) imao je simboliku očuvanja i dugovečnosti. Žuti grašak simbolizuje plodnost i prosperitet, dok meso predstavlja snagu i vitalnost.

Sastojci:

500 g jagnjetine, isečeno na kockice

100 g žutog graška

2 srednja luka, sitno seckana

2 kašike maslinovog ulja

1 kašičica kurkume

1/2 kašičice crnog bibera

2 kašike svežeg soka od limuna

so

Priprema:

Luk dinstajte na ulju dok ne postane zlatan. Dodajte meso i pržite dok ne dobije blagu boju. Dodajte grah, kurkumu i biber, nalijte vodom da prekrije sastojke. Kuvajte na laganoj vatri 1–1,5 sati dok meso i grah ne omekšaju. Na kraju dodajte limun i kuvajte još 5–10 minuta.

Persijsko kuvanje se temeljilo na mesu, žitaricama i mahunarkama. Žuti grašak i jagnjetina su bili osnovna hrana plemića i ratnika. Jela su često bila pripremljena u glinenim posudama, polako na vatri, što je očuvalo hranljive materije i aromu. Kiseli elementi (limun, divlji limun) su korišćeni za balansiranje ukusa i kao konzervans.

Zoroastrijski recept

Zoroastrijci su koristili prirodne i čiste sastojke, a jela su često imala simboliku svetlosti, života i balansiranih ukusa, što je u skladu sa njihovim učenjem o Ahura Mazdi i borbi svetlosti protiv tame.

Sastojci:

400–500 g jagnjetine (organski, lokalno uzgojena)

100 g žutog graška (split peas)

1 srednji luk, sitno seckan

2 kašike susamovog ili maslinovog ulja

1 kašičica kurkume

1/2 kašičice crnog korijandera ili bibera

1 limun konzerviran (limoo amani) ili sok od limuna

malo šafrana (opciono, simbol bogatstva i svetlosti)

so

Priprema:

Dinstajte luk u ulju dok ne postane zlatan, simbol svetlosti. Dodajte meso i kratko pržite da zadrži svoju snagu i vitalnost. Dodajte grašak i začine, nalijte vodom toliko da prekrije sastojke. Kuvajte polako na niskoj vatri oko 1–1,5 sati. Pred kraj dodajte limun i šafran. Kuvajte još 5–10 minuta. Poslužite uz pirinač (Polo), po tradiciji svetlih i čistih boja, što simbolizuje svetlost i harmoniju.

Simbolika:

Meso – snaga, vitalnost, energija

Limun – kiselost = balans, čišćenje tela i duha

Šafran – svetlost, bogatstvo, zaštita od zla

Ulje – svetlost i stabilnost, održavanje harmonije jela

Dinstanje i polako kuvanje – simbol strpljenja, harmonije i ravnoteže u životu

Žuti grašak (split peas) - lodnost, prosperitet, dugovečnost, mahunarka koja daje postojanost i harmoniju

Luk - svetlost, pročišćenje, budnost, osnova jela, pročišćava i balansira

Kuruma i crni biber - zaštita, energija, vitalnost, začini koji pojačavaju vitalnu energiju jela

Voda - čistoća, tok života Kuvanje, polako prenosi ukuse i simbolizuje protok energije

Jelo je harmonija svetlih i zemljanih tonova, što je u skladu sa zoroastrijskim idealom Ahura Mazde, borba svetlosti nad tamom. Polako kuvanje u glinenoj posudi simbolizuje strpljenje i balans. Svaki sastojak ima dvojaku ulogu, nutritivnu i duhovnu. Jelo je više od hrane, ono je manifestacija ravnoteže, svetlosti i zajedništva, osnovnih principa Zoroastrijskog učenja.

Žuti grašak je zapravo split peas, suvi, oljušteni i prepolovljeni  grašak koji je prirodno žute boje. Mahunarka (isto kao zeleni grašak ili sočivo, ali specifično žute boje). Često se koristi u suvim i dinstanim jelima, supama, čorbama i tradicionalnim persijskim receptima kao što je Ghejmeh. Bogat je izvor biljnog proteina, vlakna koja su dobra za probavu, minerala jer sadrži gvožđe, fosfor, magnezijum i ima nizak glikemijski indeks, stabilizuje nivo šećera u krvi. Pre kuvanja se mora isprati hladnom vodom, može se potopiti 1–2 sata za brže kuvanje (nije obavezno), kuvaju se u vodi ili supe dok ne omekšaju, obično 30–45 minuta, u zavisnosti od vrste. U tradicionalnom Ghejmeh receptu, žuti grašak simbolizuje prosperitet i dugovečnost, pa nije samo nutritivno, već i duhovno značajan sastojak, žuti grašak u kontekstu Ghejmeh zapravo spada u porodicu graška, ali nije isti kao svež zeleni grašak koji vidimo u prodavnici.

Tehnički to je suvi, oljušteni i prepolovljeni zeleni ili žuti grašak (engl. split peas). Boja može biti žuta ili zelena, zavisno od sorte, razlika od običnog graška je da je svež grašak je sočan i mekan, uglavnom se jede svež ili blanširan. Žuti grašak (split peas) se suši i deli, i dugo se kuva da omekša, pa se više koristi za čorbe i dinstana jela, kao što je Ghejmeh. Nutritivno je i dalje bogat proteinima i vlaknima, slično zelenom grašku, ali sa jačom konzistencijom kada se kuva. Ovo jelo je administrativno i dvorsko, ali razumljivo i običnom narodu.

Ghejmeh se kroz vekove održao kao tradicionalno jelo za praznike i svečane prilike, ali je takođe postao i domaće svakodnevno jelo, što pokazuje njegovu fleksibilnost i trajnu popularnost. Kombinacija mesa, graška i limuna simbolizuje fizičku i duhovnu energiju, što ga čini jelom koje neguje i telo i duh. Danas se Ghejmeh služi sa pirinčem, prženim patlidžanom ili krompirom, a osnovna filozofija ostaje ista, ravnoteža ukusa, nutritivna vrednost i simbolika svetlosti i harmonije.

Ghejmeh nije samo jelo, to je istorijski i kulturni most između antičke Persije, zoroastrijske tradicije i modernog iranskog domaćinstva, gde svaki sastojak ima nutritivnu, estetsku i duhovnu funkciju. Jelo povezuje svetlost, ravnotežu i zajedništvo, služi za praznike, svečane prilike i svakodnevnu ishranu. Ghejmeh je više od hrane, to je nutritivno, estetsko i duhovno iskustvo koje spaja istoriju, tradiciju i modernu kuhinju.

I u Persiji i u srpskoj tradiciji postoji ista kuhinjska filozofija jedan lonac, malo sastojaka, sporo kuvanje, hranljivost i duhovna disciplina. To nisu sirotinjska jela, već asketno-mudra kuhinja.

Ahaemenidska kuhinja i srpska kuhinja pripadaju istoj civilizacijskoj logici. To je kuhinja reda, ne raskoši, snage, ne hedonizma, zajednice, ne pojedinca.

Najbliži srpski pandan Ahaemenidskoj Ghejmeh je grašak sa jagnjetinom ili teletinom (starinski način). Ne današnji "školski grašak", nego predmoderna varijanta.

U oba slučaja meso nije dominantno, nego vezano, mahunarke nose zapreminu i sitost, luk pravi osnovu, jelo se ne prži agresivno. To su radna, vojnička i domaćinska jela, ne gozbe.

                     Simbolika

Persija                                          Srbija

Snaga carstva                              Snaga doma

Red i disciplina                           Rad i izdržljivost

Hrana za činovnike i vojsku       Hrana za težake i domaćine

Nigde raskoš, svuda funkcija.

Ahaemenidski Ghejmeh i srpski grašak sa mesom pripadaju istoj civilizacijskoj kuhinji, jelo jednog lonca, mesa koliko treba, hrane koja drži čoveka na nogama. Razlika je samo u začinima, klimi i religijskom jeziku. Logika je ista.

Ghejmeh se kroz vekove pokazuje kao više od recepta, ona je trajna forma jedne civilizacijske logike. Od ahaemenidskog lonca u kome su se spajali meso, mahunarke i luk, do savremenih iranskih trpeza, osnovna ideja ostaje ista: hrana treba da bude snažna, uravnotežena i smislena. U toj jednostavnosti nema oskudice, već mera; nema raskoši, već reda.

Ono što Ghejmeh čini izuzetnom jeste njena sposobnost da preživi promene epoha bez gubitka identiteta. Paradajz, šafran ili patlidžan su kasniji slojevi, ali srž jela, sporo kuvanje, vezana struktura i jasna uloga svakog sastojka ostaje nepromenjena. Upravo ta doslednost objašnjava zašto Gheymeh deluje poznato i u drugim kulturama, uključujući i srpsku, gde slična jela sa mesom i mahunarkama nose istu ideju izdržljivosti i domaćinske mudrosti.

Na kraju, Ghejmeh je tiha lekcija o kontinuitetu. Ona pokazuje kako se kroz jednostavno jelo može pratiti tok istorije, prenos znanja i vrednosti koje nadilaze prostor i vreme. U jednom loncu, bez suvišnih ukrasa, sačuvan je duh reda, ravnoteže i zajedništva, upravo onaj duh koji čini da tradicija ostane živa.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Bademjan-e Ghejmeh - Gulaš od mesa i patlidžana

 

Ba-dem-džan znači patlidžan, -e - sa ili od, geh-je-meh ili fonetski ɡeˈje.me na persijskom doslovno znači “sitno iseckano meso”, gulaš od mesa i patlidžana. Dakle, izgovor bi zvučao otprilike Ba-dem-džan-e Gej-me. Bademjan-e Ghejmeh doslovno znači Ghejmeh (gulaš) sa patlidžanom ili Patlidžan u gulašu Ghejmeh.

To je specifična varijanta klasičnog Ghejmeh gulaša u kojoj se patlidžan dodaje pred kraj kuvanja. Drugim rečima, naslov označava vrstu jela i glavni sastojak koji ga razlikuje od običnog Gheymeh. Bademjan-e Ghejmeh je jedno od klasičnih persijskih jela koje kombinuje patlidžan (bademjan) sa govedinom ili jagnjetinom i ghejmeh (sočivo ili gulaš od sočiva i mesa). Bademjan-e Ghejmeh je varijanta ghejmeh gulaša u kojoj se patlidžani prže ili peku, pa se dodaju u gulaš pred kraj kuvanja. Sastojci ovog jela su govedina ili jagnjetina, seckana na male kocke, žuti suv grašak, plavi patlidžani, oguljeni, isečeni na kolutove i prženi, sušeni limun (limoo amani) ili limunov sok, luk i beli luk, a od začini se koriste kurkuma, so, biber, ponekad malo cimeta i ulje za prženje.

Bademjan-e Ghejmeh nije samo još jedan persijski khoresh, već jelo koje u sebi spaja tišinu zemlje i dubinu vremena. U njemu se susreću mekoća patlidžana, strpljivo krčkanog mesa i blaga kiselina koja je od davnina bila znak ravnoteže u iranskoj kuhinji. Ovo jelo nije nastalo naglo niti slučajno, ono je rezultat vekova prilagođavanja, sezonske mudrosti i pažljivog balansa ukusa, kakav je karakterističan za persijsku civilizaciju.

Služen uz beli pirinač, Bademjan-e Ghejmeh je uvek bilo jelo doma i okupljanja: dovoljno skromno za svakodnevicu, a dovoljno slojevito da se nađe na trpezi u posebnim prilikama. U njemu se čitaju tragovi drevnih navika, medicinskih uverenja i simbolike hrane kao sredstva harmonije, između toplog i hladnog, kiselog i punog, prolaznog i večnog.

Bademjan-e Ghejmeh je više od hrane, to je filozofija na tanjiru, spoj energije, stabilnosti i harmonije, gde svaki sastojak doprinosi celini.

U modernoj Persiji i dalje predstavlja gostoprimstvo, porodičnu zajednicu i balans života, spoj slatko-gorko-kiselih ukusa koji simbolizuje složenost ljudskog iskustva.

Iako su tehnike i začini modernizovani, suština jela ostaje ista, jednostavno, hranljivo i simbolično.

Priprema i konzumacija Bademjan-e Ghejmeh povezuje sadašnjost sa hiljadugodišnjom tradicijom Persije i zoroastrijskim vrednostima. Bademjan-e Ghejmeh nikada nije bio obično varivo. On je kroz vekove bio žrtva, lek, poruka, sećanje.

Zato je preživeo promene vera, dinastija i ukusa jer mu je značenje uvek bilo veće od recepta.

Patlidžan je u Ahemenidskom periodu kuvan, od Sasanidskog pržen ili pečen, do moderne varijante koja se može i peći na roštilju. Sočivo je uvek žuto ili crveno, kao glavni zgušnjivač gulaša.

U daljem tekstu imaćete priliku da pročitate rekonstrukcije ovog jela zasnovane na istorijskim, etnobotaničkim i ritualnim izvorima. Svaka epoha ima svoju logiku, izbor biljaka i način konzumacije.

Praistorijski- elamski i ranoiranski period 7000–3000. p.n.e.

U ovom periodu ne postoji jelo pod ovim imenom, ali postoji strukturni predak,meso seckano na sitno, mahunarke, kiseli ili fermentisani element, dugo tiho kuvanje. Patlidžan još nije prisutan, ali je filozofija jela već formirana.

Simbolika sastojaka je ta da je sitno sečeno meso, kontrolisana žrtva, mahunarke su kontinuitet života i skladištenje vremena, dugo kuvanje je strpljenje kao vrlina zajednice.

U rekonstrukciji jela nigde nije precizirana tačna mera sastojaka.

Sastojci:

ovčetina ili divlja koza, sitno seckano

divlji grašak ili bob

luk ili poriluk

fermentisana sirutka ili sok od kiselog voća

mast (loj)

Priprema:

Meso se sitno seče kamenom oštricom. Kuvanje u glinenoj posudi satima, Kiseli element dodaje se na kraju.

Ovo je pra-ghejmeh struktura, ali bez patlidžana. Hrana nije uživanje, već održavanje kosmičkog poretka. Pra-simbolika ghejmeha, čovek se ne hrani da bi uživao, već da bi opstao u skladu sa svetom.

Ahemenidski period 550–330. p.n.e.

U ovo vreme, persijska kuhinja bila je još prilično jednostavna, sa lokalnim povrćem, žitaricama, mesom i sušenim voćem. U to vreme gulaš je bio tečna varijanta mesa i žitarica ili sočiva, često pripremana za dvorske obroke. Patlidžan je još uvek retko korišćen u jelima. Bio je luksuz, uglavnom u kraljevskim vrtovima. Žuta sočiva su bila osnovna proteinska baza, posebno za vojnike i putnike.Jelo je simbolizovalo hranjenje zajednice i prosperitet, variva su bila osnovni način da se više ljudi hrani iz istog lonca.

Sastojci:

250 g jagnjetine ili govedine, sitne kocke

100 g žutog suvog graška

150 g patlidžana, pečen na vatri, ne pržen

kurkuma

korijander

2-3 kašike susamovog ulja

so

Priprema:

Meso se seče na kocke i blago prži u susamovom ulju. Grašak se kuva odvojeno. Patlidžan se peče ili kuva i dodaje pred kraj kuvanja. Sve se spaja u tečnu varijantu gulaša, začinjenu kurkumom i korijanderom.

Limoo amani i paradajz još nisu bili korišćeni, paradajz je tek iz Amerike stigao u Persiju u kasnom periodu.

Sasanidski period 224–651 n.e.

Patlidžan (badingan) ulazi u iranski svet preko Indije, počinje eksperimentisanje sa njegovim "hladnim" svojstvom. Jelo dobija formu meso + mahunarka + povrće.

Persijska kuhinja postaje sofisticiranija, dolazi do korišćenje začina, sušenog voća, mesa i povrća u složenim gulašima. Patlidžana postepeno postaje sastavni deo jela, prženi ili pečeni. Sočivo se koristi kao baza, meso kao luksuz.

Ghejmeh variva često su služena u ceremonijama i hramovima, jer su hranljiva i simbolizuju složeni sklad različitih elemenata, meso, povrće, začini.

Ghejmeh je jedno od klasičnih zimskih persijskih jela, koje se često priprema za društvena okupljanja i svečane prilike.

Sastojci:

250 g jagnjetine, sitne kocke

100 g žutog suvog graška

150 g patlidžana, pečen na vatri, ne pržen

1 glavica crnog luka

1 sušeni nezreli limun ili sok nara

3 kašike susamovog ulja ili životinjska mast

kurkuma

cimet

biber

so

Priprema:

Pržiti luk, dodati meso i začine, lagano dinstati. Dodati grašak i vodu, kuvati dok meso ne omekša. Patlidžan se prži odvojeno i dodaje pred kraj, kiseli element idu na kraju Sve se kuva zajedno još 10–15 minuta.

Ova verzija je bliža modernom ukusu, ali još uvek bez paradajza. Limoo amani, sušeni persijski limun, daje kiselkast, pomalo gorak ukus. Jelo je ritualno-neutralno, ali prihvatljivo i u zoroastrijskim zajednicama (bez krvi u vatri).

Zoroastrijska hramovna verzija

U hramovima se jelo pravilo sa naglaskom na čistoću i harmoniju, bez prekomernog prženja ili teških začina. Svaki sastojak imao je simboličko značenje, mesoje energija i snaga, sočivo je život i opstojnost, patlidžan je zemlja i stabilnost, luk i beli luk su svetlost i zaštita, kurkuma i korijander su ravnoteža i energija, limun je pročišćavanje i čišćenje duha.

U zoroastrijskim hramovima vatra (Ātar) je sveta i ne sme biti oskrnavljena, nema krvi blizu ognjišta, nema naglog prženja koje razbija ravnotežu, naglasak je na tihoj transformaciji hrane. Zato je Bademjan-e Ghejmeh u hramovskom kontekstu umereno, čisto i simbolički uravnoteženo jelo.

U zoroastrizmu, kuhinja hramova je imala svoja pravila, ne sme se koristiti jagnjetina za svete obroke (zbog ritualne čistoće), već se više koristila govedina ili divljač. Ulje i začini kao susamovo ulje i korijander su smatrani čistim sastojcima. Patlidžan i sočivo, povrće i mahunarke su simbol životne snage i dugovečnosti.

Sastojci:

200-250 g govedine, sitno seckana

100 g žutog suvog graška

150 g patlidžan, kuvan ili pečen, ne pržen u puno ulja

1 kašičica kurkume

1 glavica crnog luka

korijander

so – bez crnog bibera ili cimeta, jer su se smatrali prejakim za ritualne obroke

2–3 kašike ulja, susamovo ulje ili mast sa životinjskih žlezda

limun ili kiselo voće, minimalno, samo da "očisti" ukus

400 ml vode

Priprema (ritualni redosled):

U šerpu dodaj susamovo ulje ili mast, dodaj luk i kratko proprži dok ne postanu staklasti to je simbol svetlosti i rasta. Dodaj govedinu i prži blago 5–7 minuta. Dodaj grašak i 400 ml vode, poklopi i kuvaj na srednje laganoj vatri dok meso i sočivo ne omekšaju (oko 40–50 minuta).

Patlidžan blago kuvati ili peći u rerni, bez puno ulja, jer zoroastrijski ritual naglašava čistoću. Kada je mekan, iseći na kolutove ili kockice. Patlidžan dodati u gulaš pred kraj kuvanja (10 minuta pre kraja). Dodaj kurkumu i mleveni korijander, so po ukusu. Dodati krišku limuna, simbol čišćenja i ravnoteže. Lagano promešaj da se svi sastojci sjedine. Jelo ne sme da ključa snažno, već da se blago krčka, simbol harmonije i ravnoteže.

Poslužiti toplo, tradicionalno sa pirinčem ili hlebom.

Svaki sastojak je uvek u harmoniji:

patlidžan - simbol plodnosti i zemlje

meso - žrtva bez nasilja, energija i snaga

kiselina - kosmička ravnoteža

začini - energija

sporo kuvanje - poštovanje vremena

grašak - simbol života i opstanka

Jednostavnost i čistota, naglašava harmoniju sa prirodom, što je centralna ideja zoroastrizma.

Kada se Bademjan-e Ghejmeh posmatra iz ugla srpske tradicionalne, a naročito manastirske kuhinje, postaje jasno da sličnost ne leži u začinima ni u imenima, već u etičkom odnosu prema hrani. I persijska i srpska duhovna tradicija poznaju ideju da jelo ne sme da nadvlada čoveka, već da ga smiri, uravnoteži i pripremi za molitvu, rad i zajedništvo.

U oba sveta ključna je tiha vatra. U zoroastrijskom i kasnije islamskom Iranu ona je sveta jer transformiše bez nasilja; u srpskim manastirima ona je tiha jer ne sme da odvlači pažnju od unutrašnjeg sabranja. Bademjan-e Ghejmeh, sa svojim dugim krčkanjem, nenaglašenim začinima i odsustvom kulinarske teatralnosti, pripada istoj toj logici kao i starija manastirska variva, jela od mahunarki, povrća i skromno korišćenog mesa.

Posebno je značajna uloga kiselog elementa. U persijskoj tradiciji on uspostavlja kosmičku i telesnu ravnotežu; u srpskoj kuhinji on priziva budnost i trezvenost, bilo kroz sirće, kiseli kupus ili fermentisane sokove. U oba slučaja kiselina nije "za ukus", već za razbijanje tromosti i tela i duha. Hrana ne uspavljuje, već održava čoveka budnim i sabranim.

Patlidžan u Bademjan-e Ghejmeh-u ima ulogu sličnu povrću u srpskoj monaškoj trpezi: on je nosilac zemlje, skromnosti i stabilnosti. Nije ukras, nije dodatak, već osnova jela. Meso, kada je prisutno, nikada ne dominira, već se usitnjava, raspodeljuje i smiruje dugim kuvanjem, isto kao u starijim srpskim jelima gde se meso ne pokazuje, već se deli.

Zato se može reći da Bademjan-e Ghejmeh i srpska tiha kuhinja govore istim jezikom, iako različitim pismima. To je jezik mere, strpljenja i smisla. Hrana je ovde produžetak duhovne discipline: ona ne služi da impresionira, već da podrži čoveka u njegovom svakodnevnom naporu da ostane u ravnoteži sa sobom, zajednicom i vremenom.

Paralela sa srpskom istorijskom kuhinjom je ta da iako su kulturno udaljene, struktura jela je iznenađujuće bliska.

Najbliži srpski pandani:

1. Jagnjeći paprikaš (stariji, bez zaprške)

sitno sečeno meso

sporo kuvanje

kiseli element (sirće, kisela paprika)

funkcionalno vrlo blisko ghejmehu

2. Đuveč sa mesom (rani oblik)

povrće + meso u jednom sudu

slojevito dodavanje sastojaka

jelo „za sto, ne za hod“

3. Manastirska kuhinja

tiha vatra

bez agresivnih začina

ravnoteža i skromnost

filozofski najbliža zoroastrijskoj verziji

Ključna razlike:

Persijska kuhinja            Srpska tradicionalna

Kiselo-slatki balans        Kiselo-slano

Humoralna medicina      Posna / mrsna podela

Patlidžan                         Luk i paprika

Ideja je ista, ali je jezik ukusa drugačiji.

Ako posmatramo Bademjan-e Ghejmeh kroz ove tri prizme, vidi se da to nije orijentalno varivo, već visoko strukturirano civilizacijsko jelo.

U savremenom svetu, gde jela često postaju spektakl, upravo ovakva jela podsećaju na stariju istinu: da je najdublja raskoš u tišini, a najtrajniji ukus onaj koji ne traži pažnju, već ostaje. U tom smislu, Bademjan-e Ghejmeh nije samo persijsko jelo, ono je deo šire, evroazijske tradicije smirene, duhovno odgovorne kuhinje, kojoj i srpska manastirska trpeza prirodno pripada.

Bademjan-e Ghejmeh nije jelo koje se može razumeti samo kroz sastojke, tehniku ili naziv. Ono je kulinarski dokument jedne civilizacije koja je hranu shvatala kao moralni, kosmički i društveni čin. Njegova struktura, sitno sečeno meso, mahunarka, patlidžan i kiseli element, opstala je ne zato što je praktična, već zato što je stabilna. U toj stabilnosti leži razlog njegove dugovečnosti.

U najranijim slojevima, pre nego što je dobilo ime, ovo jelo je bilo izraz discipline opstanka ništa se nije rasipalo, sve se usitnjavalo, kuvalo dugo i delilo ravnopravno. Sa pojavom patlidžana u sasanidskom periodu, jelo dobija novu dimenziju, ono postaje mikrokosmos sveta, gde zemlja, žrtva, vreme i ravnoteža moraju postojati u tačnom odnosu. U tom trenutku kuvanje prestaje da bude puka priprema hrane i postaje oblik odgovornog delovanja u svetu.

Tokom islamskog srednjeg veka, značenje se premešta iz kosmologije u telo čoveka. Bademjn-e Ghejmeh se tada doživljava kao lek, jelo koje mora da greje i hladi u isto vreme, da smiruje i hrani, da održava ravnotežu bez preterivanja. Ova medicinska logika nije izbrisala stariju simboliku, već ju je prevela u jezik zdravlja, čineći jelo univerzalnim i prihvatljivim u novom duhovnom okviru.

Safavidski period donosi završnu sintezu. Jelo postaje deo društvenog rituala, sprema se za zavete, praznike i zajedničke trpeze, ali zadržava svoju skromnost. Upravo ta kombinacija, obilje bez raskoši čini Bademjan-e Ghejmeh paradigmom persijske etike stola. Ono ne pokazuje moć kroz ekstravaganciju, već kroz kontrolu i meru.

U modernom vremenu, kada su mnogi simboli izgubili svoju jasnoću, ovo jelo opstaje kao kulinarna memorija. Čak i kada se recept pojednostavljuje ili prilagođava, osnovna struktura i ime ostaju netaknuti. To svedoči da Bademjan-e Ghejmeh više nije samo hrana, ono je znak pripadnosti, kontinuiteta i doma.

Na kraju, može se reći da je snaga ovog jela upravo u tome što nikada nije pokušavalo da bude spektakularno. Ono je vekovima biralo ravnotežu umesto raskoši, tišinu umesto buke, smisao umesto efekta. Zato i danas, kada se nađe na stolu, ne govori samo o ukusu već o načinu na koji jedna civilizacija razume svet, čoveka i vreme. Danas jelo simbolizuje dom,stabilnost, identitet. Čak i kada se recept menja, ime ostaje isto. Bādemjan-e Ghejmeh postaje kulinarna memorija Irana.

Bademjan-e Ghejmeh nije improvizacija, već kulminacija jedne ideje stare više od 1500 godina. Ono što danas deluje kao klasično kućno jelo zapravo je pažljivo balansirana sinteza drevne tehnike, medicinske filozofije, društvene simbolike.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad