Antička kuhinja: Ghejmeh - Sitno seckano meso sa graškom

 

Ghejmeh se tačno čita kao Geh-je-meh ili fonetski ɡeˈje.me. Reč Ghejmeh na persijskom doslovno znači “sitno iseckano meso”. U starijim tekstovima i recepturama se odnosi na jelo koje kombinuje sitno isečeno meso i mahunarke. Dakle, naziv je zapravo opis tehnike pripreme jela, sečenje mesa na male komade i spajanje sa grahom i začinima, a ne ime nekog posebnog sastojka.

To je tradicionalno persijsko jelo, veoma popularno u Iranu. Glavno jelo, obično posluživano uz pirinač. Ghejmeh znači sitno iseckano meso, što jasno opisuje tehniku pripreme. Naziv se tokom vekova zadržao, ali se jelo razvilo dodavanjem mahunarki, limuna i začina. U savremenom iranskom jeziku, Ghejmeh se odmah prepoznaje kao specifično jelo sa limunom i paradajzom, dok u istorijskim tekstovima jednostavno označava “malo seckano meso” u kombinaciji sa drugim sastojcima.

Ghejmeh nije samo jelo, već svedočanstvo dugog trajanja jedne kuhinjske ideje. Njeni koreni sežu duboko u vreme Ahaemenidskog carstva, kada je hrana bila sredstvo reda, snage i ravnoteže, a ne puka raskoš. U jednom loncu spajali su se sitno sečeno meso, mahunarke i luk, kuvani polako i strpljivo, sa pažljivo dodatom kiselinom na samom kraju, kao znak mere i harmonije.

Takva jela nisu nastajala slučajno. Ona su hranila vojsku, činovnike i domaćinstva, održavajući telo snažnim, a um bistrim. Ghejmeh je upravo iz tog sveta, sveta u kome je kuvanje bilo produžetak kosmičkog poretka, a ukus rezultat discipline, ne viška. Kasniji vekovi su dodavali nove sastojke i slojeve značenja, ali osnovna struktura je ostala ista, meso i mahunarke u savršenoj ravnoteži.

Zato Ghejmeh i danas deluje poznato i blisko, čak i van Persije. Njena logika prepoznaje se u starinskim jelima Balkana i Srbije, u gustim varivima sa mesom koja ne razmeću obiljem, već nude postojanu snagu. U toj tihoj sličnosti krije se odgovor zašto jedno persijsko jelo može govoriti univerzalnim jezikom tradicije, rada i zajedništva.

U tradicionalnim kuhinjama velikih civilizacija, jela nisu nastajala iz hira, već iz potrebe da se uspostavi ravnoteža između tela, rada i sveta koji čoveka okružuje. Ghejmeh pripada upravo toj vrsti hrane. Njeni najraniji oblici oblikovani su u doba Ahaemenidskog carstva, kada je kuvanje bilo čin reda i mere, a ne puka veština ukusa. Sitno sečeno meso, mahunarke i luk, sjedinjeni u jednom loncu i kuvani polako, predstavljali su odgovor na pitanje kako nahraniti čoveka tako da ostane snažan, postojan i sabran.

Takva jela nisu bila namenjena samo gozbi, već svakodnevici carstva, vojsci, činovnicima i domaćinstvima. U njima je svaki sastojak imao svoju jasnu ulogu, a način pripreme odražavao je širi pogled na svet, da se snaga gradi strpljenjem, a ravnoteža postiže merom. Kiselina dodata na kraju kuvanja nije bila samo ukusni dodatak, već simbol završnog usklađivanja, isto kao što se red uspostavlja tek kada se svi delovi nađu na svom mestu.

Zato Ghejmeh ne pripada samo jednoj kuhinji ili jednom narodu. Njena struktura i logika prepoznatljive su i izvan Persije, u starinskim jelima Balkana i Srbije, gde se meso i mahunarke spajaju u gustim varivima namenjenim dugom radu i zajedničkom stolu. U toj prepoznatljivosti krije se razlog njenog trajanja. Ghejmeh je jelo koje pamti vreme u kome je hrana imala smisao, a kuvanje svrhu.

Ghejmeh je staro persijsko jelo koje se razvijalo od ranih mahunarki i mesa u pre-Sasanidskom periodu, preko Sasanida i Safavida, do savremenog iranskog kuvarstva. Glavna transformacija je bila uvođenje paradajza i šafrana u srednjem veku, dok su osnova, meso i žuti grašak, ostali nepromenjeni.

Tehnika kuvanja, posebno polako dinstanje, ostala je konstantna, simbolizujući strpljenje, ravnotežu i harmoniju u pripremi hrane.

Pratićemo evoluciju ovog jela po epohama.

Elamski period 2700–550. p. n. e.

Ne postoji elamski tačan i precizan recept u smislu tačnih mera, tačnog redosleda koraka i vremena kuvanja, takav recept ne postoji u istorijskim izvorima. Ovo je rekonstrukcija, a ne autentičan zapis. Ovo je maksimalno konzervativna rekonstrukcija elamskog jela od mesa i mahunarki.

Elamske administrativne tablice (Susa, Anšan) beleže vrste mesa (ovca, koza), luk, mahunarke (grašak, bob, sočivo), mast, ulje, so, vodu, čorbu. Ne beleže precizno recept, kuvanje i redosled koraka.

Zašto ovo možemo smatrati najtačnijim mogućim receptom, zato jer su svi sastojci dokumentovani, tehnika odgovara posuđu tog perioda, struktura jela se nastavlja direktno u Ahaemenidski period, nema dodavanja kasnijih elemenata. I upravo iz ovog elamskog obrasca nastaje ahaemenidski proto-Ghejmeh, sasanidski Ghejmeh i današnji Ghejmeh.

Naziv jela bi verovatno ovako glasio:

Meso sa mahunarkama u čorbi

Sastojci (istorijski potvrđeni):

600 g jagnjetine ili kozetine, sitno sečeno nožem

120 g sušenog graška ili boba

2 velika luka

2 kašike životinjske masti ili susamovog ulja

1–1,2 l vode

so

sok nezrelog grožđa ili blago sirće (ovo je potvrđeno, ali ne standardizovano)

Tehnika pripreme (arheološki potvrđena):

Mast se zagreva u glinenoj posudi.  Luk se dodaje i omekšava, ne prži agresivno. Dodaje se sitno sečeno meso. Kada pusti sok, dodaju se mahunarke. Naliva se voda. Kuvanje je sporo i dugotrajno, bez jakog ključanja. Kiselina se dodaje na samom kraju. Ovo je gusta čorba ili varivo, ne suvo jelo.

Ahaemenidski period 550–330. p. n. e.

Rekonstrukcija je nastala na osnovu dvorske ishrane Persepolisa, elamskih tablica i opšteg persijskog kulinarskog obrasca.

U Ahaemenidsko doba ne postoji jelo pod imenom Ghejmeh, ali postoji jelo koje je njegov direktni predak, meso sitno sečeno, kuvano sa mahunarkama, blago zakiseljeno, sporo pripremano u jednom loncu. Naziv bi bio opisni, ne fiksni, gōšt ī rīzag (sitno sečeno meso) ili jednostavno meso sa mahunarkama u čorbi.  Kasnije, u srednjeiranskom jeziku, upravo taj opis prelazi u termin qejmeh / ghejmeh.

Sastojci:

500 g jagnjetine ili kozetine, sitno sečena nožem

100 g suvi grašak, mahunarke (prethodnik današnjeg žutog graška)

2 srednja crna luka

2 kašike životinjske masti ili susamovog ulja

so

1 kašičica kurkume (ili srodni koren)

1 kašičica kumina

1 kašičica korijandera (seme)

2 kašike svežeg soka od divljeg limuna ili nezrelog grožđa

Priprema:

U glinenoj ili bronzanoj posudi zagreva se mast. Luk se polako omekšava (ne prži jako). Dodaje se sitno sečeno meso. Kada pusti sok, dodaju se mahunarke i začini. Naliva se voda i kuva dugo, tiho, bez naglog ključanja. Kiselina se dodaje na samom kraju, kao čin ravnoteže.

Konzistencija je da nije čorba, a ne suvo jelo, gusta, vezana masa, baš kao rani oblik Ghejmeh.

Simbolika u Ahaemenidskom kontekstu je da Iako još nije formalni Zoroastrizam, simbolika je već tu meso je kraljevska snaga, vojna moć, mahunarke su stabilnost carstva, hranjenje masa, kiselina je ravnoteža, red (Aša), sporo kuvanje je kosmički poredak, kontrola nad haosom, jedan lonac predstavlja jedinstvo naroda carstva. Ovo jelo je administrativno i dvorsko, ali razumljivo i običnom narodu.

Ghejmeh je jedno od retkih jela u Iranu koje ima direktan kontinuitet od Ahaemenida do danas.

Ahaemenidski Ghejmeh nije imala ime, ali je imala dušu. Bilo je jelo reda, ravnoteže i snage,  kuvano polako, sa smislom, bez viška. Kasniji vekovi su dodavali slojeve, ali osnovna arhitektura jela ostaje ahaemenidska.

Sasanidski period 224–651. n. e.

Sve se dinsta u glinenoj posudi, koristeći minimalno ulja, često maslinovo ili susamovo, sok od limuna je dodavan direktno pred kraj kuvanja.

Sasanidsko dvorsko kuvanje je dokumentovano u tekstovima poput “Khwaday-Namag” i recepata koji se čuvaju u arapskim izvorima. Ghejmeh je u ovom periodu bio jelo plemstva i hramova, često pripremano za svečane obroke i ceremonije, limun (limoo amani) imao je simboliku očuvanja i dugovečnosti. Žuti grašak simbolizuje plodnost i prosperitet, dok meso predstavlja snagu i vitalnost.

Sastojci:

500 g jagnjetine, isečeno na kockice

100 g žutog graška

2 srednja luka, sitno seckana

2 kašike maslinovog ulja

1 kašičica kurkume

1/2 kašičice crnog bibera

2 kašike svežeg soka od limuna

so

Priprema:

Luk dinstajte na ulju dok ne postane zlatan. Dodajte meso i pržite dok ne dobije blagu boju. Dodajte grah, kurkumu i biber, nalijte vodom da prekrije sastojke. Kuvajte na laganoj vatri 1–1,5 sati dok meso i grah ne omekšaju. Na kraju dodajte limun i kuvajte još 5–10 minuta.

Persijsko kuvanje se temeljilo na mesu, žitaricama i mahunarkama. Žuti grašak i jagnjetina su bili osnovna hrana plemića i ratnika. Jela su često bila pripremljena u glinenim posudama, polako na vatri, što je očuvalo hranljive materije i aromu. Kiseli elementi (limun, divlji limun) su korišćeni za balansiranje ukusa i kao konzervans.

Zoroastrijski recept

Zoroastrijci su koristili prirodne i čiste sastojke, a jela su često imala simboliku svetlosti, života i balansiranih ukusa, što je u skladu sa njihovim učenjem o Ahura Mazdi i borbi svetlosti protiv tame.

Sastojci:

400–500 g jagnjetine (organski, lokalno uzgojena)

100 g žutog graška (split peas)

1 srednji luk, sitno seckan

2 kašike susamovog ili maslinovog ulja

1 kašičica kurkume

1/2 kašičice crnog korijandera ili bibera

1 limun konzerviran (limoo amani) ili sok od limuna

malo šafrana (opciono, simbol bogatstva i svetlosti)

so

Priprema:

Dinstajte luk u ulju dok ne postane zlatan, simbol svetlosti. Dodajte meso i kratko pržite da zadrži svoju snagu i vitalnost. Dodajte grašak i začine, nalijte vodom toliko da prekrije sastojke. Kuvajte polako na niskoj vatri oko 1–1,5 sati. Pred kraj dodajte limun i šafran. Kuvajte još 5–10 minuta. Poslužite uz pirinač (Polo), po tradiciji svetlih i čistih boja, što simbolizuje svetlost i harmoniju.

Simbolika:

Meso – snaga, vitalnost, energija

Limun – kiselost = balans, čišćenje tela i duha

Šafran – svetlost, bogatstvo, zaštita od zla

Ulje – svetlost i stabilnost, održavanje harmonije jela

Dinstanje i polako kuvanje – simbol strpljenja, harmonije i ravnoteže u životu

Žuti grašak (split peas) - lodnost, prosperitet, dugovečnost, mahunarka koja daje postojanost i harmoniju

Luk - svetlost, pročišćenje, budnost, osnova jela, pročišćava i balansira

Kuruma i crni biber - zaštita, energija, vitalnost, začini koji pojačavaju vitalnu energiju jela

Voda - čistoća, tok života Kuvanje, polako prenosi ukuse i simbolizuje protok energije

Jelo je harmonija svetlih i zemljanih tonova, što je u skladu sa zoroastrijskim idealom Ahura Mazde, borba svetlosti nad tamom. Polako kuvanje u glinenoj posudi simbolizuje strpljenje i balans. Svaki sastojak ima dvojaku ulogu, nutritivnu i duhovnu. Jelo je više od hrane, ono je manifestacija ravnoteže, svetlosti i zajedništva, osnovnih principa Zoroastrijskog učenja.

Žuti grašak je zapravo split peas, suvi, oljušteni i prepolovljeni  grašak koji je prirodno žute boje. Mahunarka (isto kao zeleni grašak ili sočivo, ali specifično žute boje). Često se koristi u suvim i dinstanim jelima, supama, čorbama i tradicionalnim persijskim receptima kao što je Ghejmeh. Bogat je izvor biljnog proteina, vlakna koja su dobra za probavu, minerala jer sadrži gvožđe, fosfor, magnezijum i ima nizak glikemijski indeks, stabilizuje nivo šećera u krvi. Pre kuvanja se mora isprati hladnom vodom, može se potopiti 1–2 sata za brže kuvanje (nije obavezno), kuvaju se u vodi ili supe dok ne omekšaju, obično 30–45 minuta, u zavisnosti od vrste. U tradicionalnom Ghejmeh receptu, žuti grašak simbolizuje prosperitet i dugovečnost, pa nije samo nutritivno, već i duhovno značajan sastojak, žuti grašak u kontekstu Ghejmeh zapravo spada u porodicu graška, ali nije isti kao svež zeleni grašak koji vidimo u prodavnici.

Tehnički to je suvi, oljušteni i prepolovljeni zeleni ili žuti grašak (engl. split peas). Boja može biti žuta ili zelena, zavisno od sorte, razlika od običnog graška je da je svež grašak je sočan i mekan, uglavnom se jede svež ili blanširan. Žuti grašak (split peas) se suši i deli, i dugo se kuva da omekša, pa se više koristi za čorbe i dinstana jela, kao što je Ghejmeh. Nutritivno je i dalje bogat proteinima i vlaknima, slično zelenom grašku, ali sa jačom konzistencijom kada se kuva. Ovo jelo je administrativno i dvorsko, ali razumljivo i običnom narodu.

Ghejmeh se kroz vekove održao kao tradicionalno jelo za praznike i svečane prilike, ali je takođe postao i domaće svakodnevno jelo, što pokazuje njegovu fleksibilnost i trajnu popularnost. Kombinacija mesa, graška i limuna simbolizuje fizičku i duhovnu energiju, što ga čini jelom koje neguje i telo i duh. Danas se Ghejmeh služi sa pirinčem, prženim patlidžanom ili krompirom, a osnovna filozofija ostaje ista, ravnoteža ukusa, nutritivna vrednost i simbolika svetlosti i harmonije.

Ghejmeh nije samo jelo, to je istorijski i kulturni most između antičke Persije, zoroastrijske tradicije i modernog iranskog domaćinstva, gde svaki sastojak ima nutritivnu, estetsku i duhovnu funkciju. Jelo povezuje svetlost, ravnotežu i zajedništvo, služi za praznike, svečane prilike i svakodnevnu ishranu. Ghejmeh je više od hrane, to je nutritivno, estetsko i duhovno iskustvo koje spaja istoriju, tradiciju i modernu kuhinju.

I u Persiji i u srpskoj tradiciji postoji ista kuhinjska filozofija jedan lonac, malo sastojaka, sporo kuvanje, hranljivost i duhovna disciplina. To nisu sirotinjska jela, već asketno-mudra kuhinja.

Ahaemenidska kuhinja i srpska kuhinja pripadaju istoj civilizacijskoj logici. To je kuhinja reda, ne raskoši, snage, ne hedonizma, zajednice, ne pojedinca.

Najbliži srpski pandan Ahaemenidskoj Ghejmeh je grašak sa jagnjetinom ili teletinom (starinski način). Ne današnji "školski grašak", nego predmoderna varijanta.

U oba slučaja meso nije dominantno, nego vezano, mahunarke nose zapreminu i sitost, luk pravi osnovu, jelo se ne prži agresivno. To su radna, vojnička i domaćinska jela, ne gozbe.

                     Simbolika

Persija                                          Srbija

Snaga carstva                              Snaga doma

Red i disciplina                           Rad i izdržljivost

Hrana za činovnike i vojsku       Hrana za težake i domaćine

Nigde raskoš, svuda funkcija.

Ahaemenidski Ghejmeh i srpski grašak sa mesom pripadaju istoj civilizacijskoj kuhinji, jelo jednog lonca, mesa koliko treba, hrane koja drži čoveka na nogama. Razlika je samo u začinima, klimi i religijskom jeziku. Logika je ista.

Ghejmeh se kroz vekove pokazuje kao više od recepta, ona je trajna forma jedne civilizacijske logike. Od ahaemenidskog lonca u kome su se spajali meso, mahunarke i luk, do savremenih iranskih trpeza, osnovna ideja ostaje ista: hrana treba da bude snažna, uravnotežena i smislena. U toj jednostavnosti nema oskudice, već mera; nema raskoši, već reda.

Ono što Ghejmeh čini izuzetnom jeste njena sposobnost da preživi promene epoha bez gubitka identiteta. Paradajz, šafran ili patlidžan su kasniji slojevi, ali srž jela, sporo kuvanje, vezana struktura i jasna uloga svakog sastojka ostaje nepromenjena. Upravo ta doslednost objašnjava zašto Gheymeh deluje poznato i u drugim kulturama, uključujući i srpsku, gde slična jela sa mesom i mahunarkama nose istu ideju izdržljivosti i domaćinske mudrosti.

Na kraju, Ghejmeh je tiha lekcija o kontinuitetu. Ona pokazuje kako se kroz jednostavno jelo može pratiti tok istorije, prenos znanja i vrednosti koje nadilaze prostor i vreme. U jednom loncu, bez suvišnih ukrasa, sačuvan je duh reda, ravnoteže i zajedništva, upravo onaj duh koji čini da tradicija ostane živa.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Bademjan-e Ghejmeh - Gulaš od mesa i patlidžana

 

Ba-dem-džan znači patlidžan, -e - sa ili od, geh-je-meh ili fonetski ɡeˈje.me na persijskom doslovno znači “sitno iseckano meso”, gulaš od mesa i patlidžana. Dakle, izgovor bi zvučao otprilike Ba-dem-džan-e Gej-me. Bademjan-e Ghejmeh doslovno znači Ghejmeh (gulaš) sa patlidžanom ili Patlidžan u gulašu Ghejmeh.

To je specifična varijanta klasičnog Ghejmeh gulaša u kojoj se patlidžan dodaje pred kraj kuvanja. Drugim rečima, naslov označava vrstu jela i glavni sastojak koji ga razlikuje od običnog Gheymeh. Bademjan-e Ghejmeh je jedno od klasičnih persijskih jela koje kombinuje patlidžan (bademjan) sa govedinom ili jagnjetinom i ghejmeh (sočivo ili gulaš od sočiva i mesa). Bademjan-e Ghejmeh je varijanta ghejmeh gulaša u kojoj se patlidžani prže ili peku, pa se dodaju u gulaš pred kraj kuvanja. Sastojci ovog jela su govedina ili jagnjetina, seckana na male kocke, žuti suv grašak, plavi patlidžani, oguljeni, isečeni na kolutove i prženi, sušeni limun (limoo amani) ili limunov sok, luk i beli luk, a od začini se koriste kurkuma, so, biber, ponekad malo cimeta i ulje za prženje.

Bademjan-e Ghejmeh nije samo još jedan persijski khoresh, već jelo koje u sebi spaja tišinu zemlje i dubinu vremena. U njemu se susreću mekoća patlidžana, strpljivo krčkanog mesa i blaga kiselina koja je od davnina bila znak ravnoteže u iranskoj kuhinji. Ovo jelo nije nastalo naglo niti slučajno, ono je rezultat vekova prilagođavanja, sezonske mudrosti i pažljivog balansa ukusa, kakav je karakterističan za persijsku civilizaciju.

Služen uz beli pirinač, Bademjan-e Ghejmeh je uvek bilo jelo doma i okupljanja: dovoljno skromno za svakodnevicu, a dovoljno slojevito da se nađe na trpezi u posebnim prilikama. U njemu se čitaju tragovi drevnih navika, medicinskih uverenja i simbolike hrane kao sredstva harmonije, između toplog i hladnog, kiselog i punog, prolaznog i večnog.

Bademjan-e Ghejmeh je više od hrane, to je filozofija na tanjiru, spoj energije, stabilnosti i harmonije, gde svaki sastojak doprinosi celini.

U modernoj Persiji i dalje predstavlja gostoprimstvo, porodičnu zajednicu i balans života, spoj slatko-gorko-kiselih ukusa koji simbolizuje složenost ljudskog iskustva.

Iako su tehnike i začini modernizovani, suština jela ostaje ista, jednostavno, hranljivo i simbolično.

Priprema i konzumacija Bademjan-e Ghejmeh povezuje sadašnjost sa hiljadugodišnjom tradicijom Persije i zoroastrijskim vrednostima. Bademjan-e Ghejmeh nikada nije bio obično varivo. On je kroz vekove bio žrtva, lek, poruka, sećanje.

Zato je preživeo promene vera, dinastija i ukusa jer mu je značenje uvek bilo veće od recepta.

Patlidžan je u Ahemenidskom periodu kuvan, od Sasanidskog pržen ili pečen, do moderne varijante koja se može i peći na roštilju. Sočivo je uvek žuto ili crveno, kao glavni zgušnjivač gulaša.

U daljem tekstu imaćete priliku da pročitate rekonstrukcije ovog jela zasnovane na istorijskim, etnobotaničkim i ritualnim izvorima. Svaka epoha ima svoju logiku, izbor biljaka i način konzumacije.

Praistorijski- elamski i ranoiranski period 7000–3000. p.n.e.

U ovom periodu ne postoji jelo pod ovim imenom, ali postoji strukturni predak,meso seckano na sitno, mahunarke, kiseli ili fermentisani element, dugo tiho kuvanje. Patlidžan još nije prisutan, ali je filozofija jela već formirana.

Simbolika sastojaka je ta da je sitno sečeno meso, kontrolisana žrtva, mahunarke su kontinuitet života i skladištenje vremena, dugo kuvanje je strpljenje kao vrlina zajednice.

U rekonstrukciji jela nigde nije precizirana tačna mera sastojaka.

Sastojci:

ovčetina ili divlja koza, sitno seckano

divlji grašak ili bob

luk ili poriluk

fermentisana sirutka ili sok od kiselog voća

mast (loj)

Priprema:

Meso se sitno seče kamenom oštricom. Kuvanje u glinenoj posudi satima, Kiseli element dodaje se na kraju.

Ovo je pra-ghejmeh struktura, ali bez patlidžana. Hrana nije uživanje, već održavanje kosmičkog poretka. Pra-simbolika ghejmeha, čovek se ne hrani da bi uživao, već da bi opstao u skladu sa svetom.

Ahemenidski period 550–330. p.n.e.

U ovo vreme, persijska kuhinja bila je još prilično jednostavna, sa lokalnim povrćem, žitaricama, mesom i sušenim voćem. U to vreme gulaš je bio tečna varijanta mesa i žitarica ili sočiva, često pripremana za dvorske obroke. Patlidžan je još uvek retko korišćen u jelima. Bio je luksuz, uglavnom u kraljevskim vrtovima. Žuta sočiva su bila osnovna proteinska baza, posebno za vojnike i putnike.Jelo je simbolizovalo hranjenje zajednice i prosperitet, variva su bila osnovni način da se više ljudi hrani iz istog lonca.

Sastojci:

250 g jagnjetine ili govedine, sitne kocke

100 g žutog suvog graška

150 g patlidžana, pečen na vatri, ne pržen

kurkuma

korijander

2-3 kašike susamovog ulja

so

Priprema:

Meso se seče na kocke i blago prži u susamovom ulju. Grašak se kuva odvojeno. Patlidžan se peče ili kuva i dodaje pred kraj kuvanja. Sve se spaja u tečnu varijantu gulaša, začinjenu kurkumom i korijanderom.

Limoo amani i paradajz još nisu bili korišćeni, paradajz je tek iz Amerike stigao u Persiju u kasnom periodu.

Sasanidski period 224–651 n.e.

Patlidžan (badingan) ulazi u iranski svet preko Indije, počinje eksperimentisanje sa njegovim "hladnim" svojstvom. Jelo dobija formu meso + mahunarka + povrće.

Persijska kuhinja postaje sofisticiranija, dolazi do korišćenje začina, sušenog voća, mesa i povrća u složenim gulašima. Patlidžana postepeno postaje sastavni deo jela, prženi ili pečeni. Sočivo se koristi kao baza, meso kao luksuz.

Ghejmeh variva često su služena u ceremonijama i hramovima, jer su hranljiva i simbolizuju složeni sklad različitih elemenata, meso, povrće, začini.

Ghejmeh je jedno od klasičnih zimskih persijskih jela, koje se često priprema za društvena okupljanja i svečane prilike.

Sastojci:

250 g jagnjetine, sitne kocke

100 g žutog suvog graška

150 g patlidžana, pečen na vatri, ne pržen

1 glavica crnog luka

1 sušeni nezreli limun ili sok nara

3 kašike susamovog ulja ili životinjska mast

kurkuma

cimet

biber

so

Priprema:

Pržiti luk, dodati meso i začine, lagano dinstati. Dodati grašak i vodu, kuvati dok meso ne omekša. Patlidžan se prži odvojeno i dodaje pred kraj, kiseli element idu na kraju Sve se kuva zajedno još 10–15 minuta.

Ova verzija je bliža modernom ukusu, ali još uvek bez paradajza. Limoo amani, sušeni persijski limun, daje kiselkast, pomalo gorak ukus. Jelo je ritualno-neutralno, ali prihvatljivo i u zoroastrijskim zajednicama (bez krvi u vatri).

Zoroastrijska hramovna verzija

U hramovima se jelo pravilo sa naglaskom na čistoću i harmoniju, bez prekomernog prženja ili teških začina. Svaki sastojak imao je simboličko značenje, mesoje energija i snaga, sočivo je život i opstojnost, patlidžan je zemlja i stabilnost, luk i beli luk su svetlost i zaštita, kurkuma i korijander su ravnoteža i energija, limun je pročišćavanje i čišćenje duha.

U zoroastrijskim hramovima vatra (Ātar) je sveta i ne sme biti oskrnavljena, nema krvi blizu ognjišta, nema naglog prženja koje razbija ravnotežu, naglasak je na tihoj transformaciji hrane. Zato je Bademjan-e Ghejmeh u hramovskom kontekstu umereno, čisto i simbolički uravnoteženo jelo.

U zoroastrizmu, kuhinja hramova je imala svoja pravila, ne sme se koristiti jagnjetina za svete obroke (zbog ritualne čistoće), već se više koristila govedina ili divljač. Ulje i začini kao susamovo ulje i korijander su smatrani čistim sastojcima. Patlidžan i sočivo, povrće i mahunarke su simbol životne snage i dugovečnosti.

Sastojci:

200-250 g govedine, sitno seckana

100 g žutog suvog graška

150 g patlidžan, kuvan ili pečen, ne pržen u puno ulja

1 kašičica kurkume

1 glavica crnog luka

korijander

so – bez crnog bibera ili cimeta, jer su se smatrali prejakim za ritualne obroke

2–3 kašike ulja, susamovo ulje ili mast sa životinjskih žlezda

limun ili kiselo voće, minimalno, samo da "očisti" ukus

400 ml vode

Priprema (ritualni redosled):

U šerpu dodaj susamovo ulje ili mast, dodaj luk i kratko proprži dok ne postanu staklasti to je simbol svetlosti i rasta. Dodaj govedinu i prži blago 5–7 minuta. Dodaj grašak i 400 ml vode, poklopi i kuvaj na srednje laganoj vatri dok meso i sočivo ne omekšaju (oko 40–50 minuta).

Patlidžan blago kuvati ili peći u rerni, bez puno ulja, jer zoroastrijski ritual naglašava čistoću. Kada je mekan, iseći na kolutove ili kockice. Patlidžan dodati u gulaš pred kraj kuvanja (10 minuta pre kraja). Dodaj kurkumu i mleveni korijander, so po ukusu. Dodati krišku limuna, simbol čišćenja i ravnoteže. Lagano promešaj da se svi sastojci sjedine. Jelo ne sme da ključa snažno, već da se blago krčka, simbol harmonije i ravnoteže.

Poslužiti toplo, tradicionalno sa pirinčem ili hlebom.

Svaki sastojak je uvek u harmoniji:

patlidžan - simbol plodnosti i zemlje

meso - žrtva bez nasilja, energija i snaga

kiselina - kosmička ravnoteža

začini - energija

sporo kuvanje - poštovanje vremena

grašak - simbol života i opstanka

Jednostavnost i čistota, naglašava harmoniju sa prirodom, što je centralna ideja zoroastrizma.

Kada se Bademjan-e Ghejmeh posmatra iz ugla srpske tradicionalne, a naročito manastirske kuhinje, postaje jasno da sličnost ne leži u začinima ni u imenima, već u etičkom odnosu prema hrani. I persijska i srpska duhovna tradicija poznaju ideju da jelo ne sme da nadvlada čoveka, već da ga smiri, uravnoteži i pripremi za molitvu, rad i zajedništvo.

U oba sveta ključna je tiha vatra. U zoroastrijskom i kasnije islamskom Iranu ona je sveta jer transformiše bez nasilja; u srpskim manastirima ona je tiha jer ne sme da odvlači pažnju od unutrašnjeg sabranja. Bademjan-e Ghejmeh, sa svojim dugim krčkanjem, nenaglašenim začinima i odsustvom kulinarske teatralnosti, pripada istoj toj logici kao i starija manastirska variva, jela od mahunarki, povrća i skromno korišćenog mesa.

Posebno je značajna uloga kiselog elementa. U persijskoj tradiciji on uspostavlja kosmičku i telesnu ravnotežu; u srpskoj kuhinji on priziva budnost i trezvenost, bilo kroz sirće, kiseli kupus ili fermentisane sokove. U oba slučaja kiselina nije "za ukus", već za razbijanje tromosti i tela i duha. Hrana ne uspavljuje, već održava čoveka budnim i sabranim.

Patlidžan u Bademjan-e Ghejmeh-u ima ulogu sličnu povrću u srpskoj monaškoj trpezi: on je nosilac zemlje, skromnosti i stabilnosti. Nije ukras, nije dodatak, već osnova jela. Meso, kada je prisutno, nikada ne dominira, već se usitnjava, raspodeljuje i smiruje dugim kuvanjem, isto kao u starijim srpskim jelima gde se meso ne pokazuje, već se deli.

Zato se može reći da Bademjan-e Ghejmeh i srpska tiha kuhinja govore istim jezikom, iako različitim pismima. To je jezik mere, strpljenja i smisla. Hrana je ovde produžetak duhovne discipline: ona ne služi da impresionira, već da podrži čoveka u njegovom svakodnevnom naporu da ostane u ravnoteži sa sobom, zajednicom i vremenom.

Paralela sa srpskom istorijskom kuhinjom je ta da iako su kulturno udaljene, struktura jela je iznenađujuće bliska.

Najbliži srpski pandani:

1. Jagnjeći paprikaš (stariji, bez zaprške)

sitno sečeno meso

sporo kuvanje

kiseli element (sirće, kisela paprika)

funkcionalno vrlo blisko ghejmehu

2. Đuveč sa mesom (rani oblik)

povrće + meso u jednom sudu

slojevito dodavanje sastojaka

jelo „za sto, ne za hod“

3. Manastirska kuhinja

tiha vatra

bez agresivnih začina

ravnoteža i skromnost

filozofski najbliža zoroastrijskoj verziji

Ključna razlike:

Persijska kuhinja            Srpska tradicionalna

Kiselo-slatki balans        Kiselo-slano

Humoralna medicina      Posna / mrsna podela

Patlidžan                         Luk i paprika

Ideja je ista, ali je jezik ukusa drugačiji.

Ako posmatramo Bademjan-e Ghejmeh kroz ove tri prizme, vidi se da to nije orijentalno varivo, već visoko strukturirano civilizacijsko jelo.

U savremenom svetu, gde jela često postaju spektakl, upravo ovakva jela podsećaju na stariju istinu: da je najdublja raskoš u tišini, a najtrajniji ukus onaj koji ne traži pažnju, već ostaje. U tom smislu, Bademjan-e Ghejmeh nije samo persijsko jelo, ono je deo šire, evroazijske tradicije smirene, duhovno odgovorne kuhinje, kojoj i srpska manastirska trpeza prirodno pripada.

Bademjan-e Ghejmeh nije jelo koje se može razumeti samo kroz sastojke, tehniku ili naziv. Ono je kulinarski dokument jedne civilizacije koja je hranu shvatala kao moralni, kosmički i društveni čin. Njegova struktura, sitno sečeno meso, mahunarka, patlidžan i kiseli element, opstala je ne zato što je praktična, već zato što je stabilna. U toj stabilnosti leži razlog njegove dugovečnosti.

U najranijim slojevima, pre nego što je dobilo ime, ovo jelo je bilo izraz discipline opstanka ništa se nije rasipalo, sve se usitnjavalo, kuvalo dugo i delilo ravnopravno. Sa pojavom patlidžana u sasanidskom periodu, jelo dobija novu dimenziju, ono postaje mikrokosmos sveta, gde zemlja, žrtva, vreme i ravnoteža moraju postojati u tačnom odnosu. U tom trenutku kuvanje prestaje da bude puka priprema hrane i postaje oblik odgovornog delovanja u svetu.

Tokom islamskog srednjeg veka, značenje se premešta iz kosmologije u telo čoveka. Bademjn-e Ghejmeh se tada doživljava kao lek, jelo koje mora da greje i hladi u isto vreme, da smiruje i hrani, da održava ravnotežu bez preterivanja. Ova medicinska logika nije izbrisala stariju simboliku, već ju je prevela u jezik zdravlja, čineći jelo univerzalnim i prihvatljivim u novom duhovnom okviru.

Safavidski period donosi završnu sintezu. Jelo postaje deo društvenog rituala, sprema se za zavete, praznike i zajedničke trpeze, ali zadržava svoju skromnost. Upravo ta kombinacija, obilje bez raskoši čini Bademjan-e Ghejmeh paradigmom persijske etike stola. Ono ne pokazuje moć kroz ekstravaganciju, već kroz kontrolu i meru.

U modernom vremenu, kada su mnogi simboli izgubili svoju jasnoću, ovo jelo opstaje kao kulinarna memorija. Čak i kada se recept pojednostavljuje ili prilagođava, osnovna struktura i ime ostaju netaknuti. To svedoči da Bademjan-e Ghejmeh više nije samo hrana, ono je znak pripadnosti, kontinuiteta i doma.

Na kraju, može se reći da je snaga ovog jela upravo u tome što nikada nije pokušavalo da bude spektakularno. Ono je vekovima biralo ravnotežu umesto raskoši, tišinu umesto buke, smisao umesto efekta. Zato i danas, kada se nađe na stolu, ne govori samo o ukusu već o načinu na koji jedna civilizacija razume svet, čoveka i vreme. Danas jelo simbolizuje dom,stabilnost, identitet. Čak i kada se recept menja, ime ostaje isto. Bādemjan-e Ghejmeh postaje kulinarna memorija Irana.

Bademjan-e Ghejmeh nije improvizacija, već kulminacija jedne ideje stare više od 1500 godina. Ono što danas deluje kao klasično kućno jelo zapravo je pažljivo balansirana sinteza drevne tehnike, medicinske filozofije, društvene simbolike.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Badingan Polo - Pirinač sa patlidžanom

 

Badingan Polo je tradicionalno persijsko jelo koje potiče iz antičkog Irana, a ime doslovno znači "pirinač sa patlidžanom" (bādingān - patlidžan, polo - pilav/pirinač). Ovo jelo je u persijskoj kuhinji često bilo pripremano i u aristokratskim i religijskim kontekstima, a ima bogatu simboliku i dugu istoriju.

U dugoj istoriji persijske kuhinje postoje jela koja su nastala iz potrebe, i ona ređa nastala iz razumevanja čoveka. Badingan Polo pripada ovoj drugoj grupi. To nije samo spoj pirinča i patlidžana, već pažljivo oblikovan obrok u kome se susreću zemlja i vatra, medicina i ritual, svakodnevica i tišina. Kroz vekove, od elamskih ognjišta i ahemenidskih dvorova do zoroastrijskih hramova, ovo jelo je opstajalo ne zato što je bilo raskošno, već zato što je bilo ispravno.

U njemu nema viška ni žurbe, svaki sastojak ima svoju meru, svaku meru prati razlog. Patlidžan je ublažen, pirinač smiren, začini promišljeni, sve u službi ravnoteže tela i jasnoće duha. Zato se Badingn Polo ne posmatra kao recept, već kao znanje prenošeno kroz generacije, znanje koje u hrani traži red, a u jednostavnosti snagu.

Ovaj tekst ne govori samo o jelu, već o načinu razmišljanja u kome ishrana postaje tiha medicina, a kuvanje čin poštovanja prema prirodi i čoveku.

Pratićemo evoluciju ovog jela po epohama.

Vavilonska i protoelamska varijanta 2600-1500.  g. p. n. e.

U Mesopotamiji i Elamu patlidžan i slični plodovi korišćeni su u složenim slojevima sa ječmom ili pirinčem. Začini su bili lokalni (kumin, korijander) i često se dodavala medena nota. Jelo je služilo kao simbol plodnosti i ritualne hrane za svečanosti. Recept je verna rekonstrukcija na osnovu glinenih tablica, poljoprivrede Elama i rane Mesopotamije i obuhvata period oko 2600–1800 p.n.e. sa prostora Susa, Anšan, dolina Tigrisa i Eufrata'

Kuvarska tehnologija jae ta da se kuvalo u otvorenim glinenm posudama posude i jelo se sporo se krčkalo. U ovom periodu pirinač još nije standardni. Osnova je oljušteni ječam (ŠE / ŠE-BAR) ili rana azijski pirinač ako je dostupan (luksuz).

Sastojci:

1½ šolje oljuštenog ječma

1 veliki patlidžan

1 srednja glavica crnog luka

1 kašičica mlevenog kumina

½ kašičice mlevenog korijandera

¼ kašičice divljeg komorača

2 kašike susamovog ulja

3–3½ šolje vode

So

1 puna kašičica kamene ili morske soli

Priprema:

Ječam oprati i potopiti najmanje 6 sati. Kuvati u vodi dok ne omekša 60–70%. Procediti, a ne raskuvati. Ječam mora ostati "živ", ne kašast

Patlidžan peći direktno na vatri ili žaru. Kad kožica pocrni, oljuštiti. Seći na duge trake, ne kocke, ovo uklanja gorčinu i "hladnoću" ploda. Prženje u ulju u ovom periodu ne postoji.

U glinenoj posudi zagrejati susamovo ulje. Dodati sitno seckan luk. Pržiti dok ne postane zlatno-smeđ. Dodati kumin, korijander i komorač. Kratko zagrejati da puste miris.

U posudu se prvo stavlja donji sloj od ječma, zatim ide srednji sloj od patlidžana i gornji sloj luk sa začinima, zaliti toplom vodom (ne do vrha). Poklopiti i kuvati 30–40 minuta na vrlo slaboj vatri. Ne mešati, Jelo se krčka, ne kuva.

Jede se toplo, bez dodataka, kašikom ili rukom u tišini (ritualna hrana).

Medicinska logika ovog jela je da ječam stabilizuje želudac, patlidžan čisti, ali je težak, luk zagreva, kumin sprečava nadimanje, susamovo ulje hrani jetru.

Ovo je rana terapijska hrana, ne gozba. Ovo jelo nije zamišljeno da impresionira, već da održi snagu, smiri telo i ne optereti duh.

Ahemenidski period 550–330. g. p. n. e.

Upotreba pirinča i patlidžana bila je poznata u elitnim kuhinjama. Pilavi su služili i kao svečana jela. Riža i povrće, uključujući patlidžan, već su bili poznati u Persiji, mada je patlidžan tek postepeno postajao osnovni sastojak jela. Pilavi su često bili slojeviti, sa začinima poput šafrana, mirođije i raznih orašastih plodova. Jelo je simbolizovalo bogatstvo i carski luksuz, slojevi riže i povrća predstavljali su harmoniju i plodnost zemlje.

Sastojci (za 4 osobe):

2 šolje basmati pirinča

2 srednja patlidžana

1 velika glavica crnog luka

2-3 čena belog luka

1/2 šolje oraha, grubo seckanih

1 kašičica kurkume

1/2 kašičice šafrana, natopljenog u 2 kašike tople vode

1/2 kašičice bibera

maslinovo ili biljno ulje

so 

Priprema:

Patlidžan iseći na kockice, posoliti i ostaviti 20 minuta da puste gorčinu, potom ispržiti ili peći u rerni dok ne omekša. Na ulju propržiti luk dok ne postane zlatno-smeđi, dodati beli luk, biber i kurkumu. Dodati orah i patlidžan, kratko propržiti da se ukusi povežu. Pirinač skuvati odvojeno, ali ne do kraja (da zrno ostane čvrsto).

U posudu se prvo stavlja tanji donji sloj od pirinča, zatim ide gornji sloj od pečenog patlidžana i oraha, ponoviti dok se ne potroši materijal. Preliti šafranom, poklopiti i lagano kuvati još 10–15 minuta na niskoj temperaturi da se ukusi sjedine, ne mešati. Servirati toplo, ukrašeno dodatnim orasima ili šafranom. Poslužiti toplo.

Sasanidski period 224–651. g. n. e.

Postoje zapisi o pilavima sa povrćem i orasima u kuhinji plemstva. Patlidžan je bio cenjen zbog svog ukusa i nutritivne vrednosti. Jelo se popularizovalo u kuhinjama aristokrata i hramova. Postojale su vegetarijanske i mesne varijante, ali patlidžan je ostao omiljen zbog svoje teksture i sposobnosti da upije začine. Simbolika je ta da su slojevi jela predstavljali sklad univerzuma, a korišćenje šafrana i oraha naglašavalo je društveni status i bogatstvo.

Sastojci (za 4 osobe):

2 šolje basmati pirinča

2 srednja patlidžana

1 velika glavica crnog luka

2-3 čena belog luka

1/2 šolje oraha, grubo seckanih

1 kašičica kardamoma

1 kašičica cimeta

1 kašičica meda

1/2  kašičice šafrana, natopljenog u 2 kašike tople vode

1/2 kašičice bibera

maslinovo ulje

so

Priprema:

Patlidžan iseći na kockice, posoliti i ostaviti 20 minuta da puste gorčinu, potom ispržiti ili peći u rerni dok ne omekša. Na ulju propržiti luk dok ne postane zlatno-smeđi, dodati beli luk, biber i kardamom. Dodati orah i patlidžan, kratko propržiti da se ukusi povežu. Pirinač skuvati odvojeno, ali ne do kraja (da zrno ostane čvrsto). U velikom loncu staviti slojeve riže i patlidžana sa orasima, preliti medom i šafranom i lagano kuvati još 10–15 minuta na niskoj temperaturi da se ukusi sjedine. Servirati toplo, ukrašeno dodatnim orasima ili šafranom.

Helenistički uticaj 330–150. g. p. n. e.

Posle osvajanja Aleksandra Velikog, persijska kuhinja se mešala sa grčkom. Uvedene su nove metode pečenja patlidžana i začinjavanja sa biljem kao što je majčina dušica i origano. Jelo je zadržalo ceremonijalnu ulogu, često se služilo na gozbama i religijskim praznicima. Simbolika je ta da je patlidžan simbol mudrosti i dugovečnosti, pirinač je simbol bogatstva i stabilnosti, a začini i orasi simbolizuju zdravlje, blagostanje i gostoprimstvo.

Ovo je verzija iz zapadnih satrapija posle Aleksandrovih osvajanja (IV–II vek p. n. e.). Ovo je prelazna forma između ahemenidske ritualne kuhinje i kasnije sasanidske sofisticiranosti. Prostor: Persida, Susiana, Media, Seleukidske satrapije. Ovde se vidi uticaj persijske tehnike polo, grčka upotreba bilja i maslinovog ulja, pečenje i aromatizacija.

Sastojci:

2 šolje dugozrnastog pirinča, rani azijski pirinač, ne parfimisani basmati

2 srednja patlidžana

1 velika glavica crnog luka

1 kašičica suve majčine dušice

1/2 kašičice mlevenog korijandera

1/4 kašičice mlevenog kumina

4 kašike maslinovog ulja

3 šolje blagog povrtnog bujona ili vode

so

1–1¼ kašičice morske soli

Priprema:

Pirinač  oprati i potopiti 30–40 minuta, kuvati u slanoj vodi 5–6 minuta. Procediti, zrna moraju biti polutvrda, ovo je već klasična polo tehnika.

Patlidžane seći uzdužno na debele trake, premazati sa 2 kašike maslinovog ulja. Peći u rerni ili na ploči dok ne omekšaju i blago porumene, prženje u dubokom ulju se i dalje izbegava, pečenje je grčki uticaj.

U posudi zagrejati preostalo maslinovo ulje. Dodati sitno seckan luk, pržiti dok ne postane zlatan. Dodati majčinu dušicu, korijander i kumin, kratko zagrejati, bez tamnjenja.

U posudu se prvo stavlja tanji donji sloj od pirinča, zatim ide srednji sloj od pečenog patlidžana i gornji sloj luk sa biljem.  Ponoviti dok se ne potroši materijal. Zaliti toplim bujonom.  Poklopiti i kuvati na vrlo slaboj vatri 20–25 minuta, ne mešati. Jelo se pari i lagano krčka.

Služi se toplo ili mlako uz masline, grožđe i ječmeni hleb. Na gozbama je moglo stajati na stolu, ali se ne podgreva.

Helenistički Badingan Polo je najpristupačnija antička verzija još uvek disciplinovan, ali već usmeren ka uživanju u aromama.

Zoroastrijska hramovna verzija

U Zoroastrijskim hramovima je vegetarijanska varijanta bila popularna, često sa orasima i začinima, simbolizujući plodnost, obilje i mir. Vegetarijanska verzija sa orasima i povrćem bila je česta, jer se u hramovima promovisala čistoća hrane i izbegavalo meso. Simbolikaje da je patlidžan mudrost i dugovečnost, orasi su znanje i zdravlje, pirinač je stabilnost i blagostanje, a šafran je svetlost i prosvetljenje.

Sastojci (4 osobe):

2 šolje basmati pirinča

2 srednja patlidžana, narezana na kocke

1 glavica crnog luka, sitno seckana

2 čena belog luka

1/2 šolje oraha, grubo seckanih

1 kašičica kurkume

1/2 kašičice šafrana, natopljenog u 2 kašike tople vode

so

biber

maslinovo ulje

Priprema:

Patlidžan posoliti, ostaviti 20 minuta, potom ispržiti ili peći. Na ulju propržiti luk, dodati beli luk i kurkumu. Dodati orah i patlidžan, kratko propržiti. Pirinač skuvati odvojeno, ali zadržati čvrstoću zrna.

U posudu se prvo stavlja tanji donji sloj od pirinča, zatim ide gornji sloj od pečenog patlidžana i oraha, ponoviti dok se ne potroši materijal. Preliti šafranom, poklopiti i lagano kuvati još 10–15 minuta na niskoj temperaturi da se ukusi sjedine, ne mešati. Servirati toplo, ukrašeno dodatnim orasima ili šafranom. Poslužiti toplo.

Badingan Polo i srpska kuhinja dele više sličnosti nego što se na prvi pogled vidi, ne po imenima, već po logici kuvanja, postu, slojevitosti i tihoj funkciji hrane. Ispod je jasna, argumentovana paralela, bez romantizovanja.

Zajednička osnova, skromna, ali promišljena kuhinja jer i persijska i tradicionalna srpska kuhinja nastaju u agrarnim društvima, oslanjaju se na žitarice i povrće i razvijaju jela koja zasićuju bez mesa.

1.Post i isposnička logika:

-Persija (zoroastrijski hramovi)

    jela bez mesa

    bez krvi

    bez fermentacije

  blaga, topla hrana

-Srbija (pravoslavni post, manastiri)

    posna trpeza

    bez mesa i mlečnih masti

    jednostavna jela

    tišina tokom obroka

Ista je filozofija, hrana ne sme da uznemiri ni telo ni um.

2. Slojevita jela – zajednička tehnika

-Badingan Polo

     pirinač  – patlidžan – luk

     slojevi se ne mešaju, jelo se pari

-Srpska kuhinja

     đuveč

     složenci od pirinča i povrća

     posni pirinač iz rerne

Tehnika je gotovo identična, razlika je u začinima.

3. Patlidžan u obe tradicije

Iako je patlidžan u Srbiju došao kasnije (osmanski period), način obrade je isti kao u Persiji:

pečenje

dinstanje

kombinovanje sa lukom

Nikada sam, sirov, bez masnoće

Ovo je isto antičko znanje o njegovoj "težini".

4. Uloga luka – ključna sličnost

U Badingan Polo-u luk greje jelo, balansira patlidžan, daje slatkoću.

U srpskoj kuhinji luk je osnova skoro svakog jela, bez luka nema punog ukusa.

Luk je zajednički temelj Balkana i Irana.

5. Medicinska logika (narodna medicina):

Persija                                              Srbija

balans toplog i hladnog              "da ne padne teško"

topla hrana                                "ne valja hladno"

hrana za jetru                            "čuva stomak"

tišina pri jelu                             "jede se s merom"

Različit jezik, ista praksa.

Razlike koje ne brišu sličnosti:

Persija                         Srbija

šafran, kumin               paprika, biber

riža starija                   pirinač kasnije

orasi česti                    ređe u slanim jelima

Ali struktura ostaje ista.

Najbliža srpska jela Badingan Polo-u su:

Posni pirinač iz rerne sa lukom

Đuveč (bez mesa)

Složenci od povrća i pirinča

Manastirski pirinač

Posebno manastirska kuhinja pokazuje gotovo istu filozofiju.

Badingan Polo i srpska tradicionalna kuhinja nisu povezani direktno ali su povezani istim zakonima prirode i iskustva. To su kuhinje koje hrane bez preopterećenja, poštuju post i znaju vrednost jednostavnosti. Zato Badingan Polo u srpskom kontekstu ne deluje strano on deluje poznato, kao jelo koje bi moglo da se jede u manastirskoj trpezariji bez ikakve izmene.

Badingan Polo ostaje svedočanstvo jedne tihe mudrosti u kojoj hrana nikada nije bila odvojena od brige o čoveku. Njegova dugovečnost ne počiva na raskoši sastojaka, već na preciznoj ravnoteži između toplog i hladnog, lakog i teškog, zemlje i vatre. Kroz vekove, ovo jelo je menjalo oblike, ali nikada suštinu: uvek je služilo da nahrani bez opterećenja, da umiri bez uspavljivanja i da poveže telo sa prirodnim ritmovima.

U njemu se ogleda persijsko razumevanje života u kome ishrana nije puka potreba, već oblik znanja i etike. Svaki sloj, svaki začin i svaka pauza u pripremi nose poruku o meri, strpljenju i poštovanju. Zato se Badingan Polo ne jede u žurbi i ne pamti samo po ukusu, već po osećaju jasnoće i lakoće koji ostaje posle njega.

U savremenom svetu, u kome je hrana često svedena na brzinu i količinu, ovo jelo nas podseća da je istinska vrednost u jednostavnosti koja je promišljena. Badingan Polo nije povratak prošlosti, već podsetnik na ravnotežu koju savremeni čovek tek ponovo uči.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Kašk-e badenjan - Patlidžan sa kaškom

 

Badenjan znači patlidžan, a kašk je fermentisani mlečni proizvod sličan jogurtu ili tečnom siru kiselkastog ukusa. Badenjan ili bademjan je standardni persijski naziv za patlidžan. Badingan postoji, ali je kolokvijalni, regionalni oblik (češći u govoru, starijim dijalektima i u nekim oblastima), u kulinarstvu, kuvarima i književnom persijskom ustaljeno je badenjan. U svakodnevnom govoru možete čuti i Kašk-e badingan ali ovo je "narodna" varijanta. Badenjan je urbani, književni, "standardni" izraz, a Badingan je više arhaičan, ruralni, dijalektalni (trag centralnog iranskog izgovora) izgovor.

U persijskom carstvu kašk se često koristio za zgušnjavanje supa, variva i kao začin.

Ovo je tradicionalno vegetarijansko jelo koje kombinuje kremasti, dimljeni patlidžan sa bogatim, slanim i kiselkastim kaškom. Smatra se jelom koje hrani telo i dušu, često se služi kao predjelo ili lagani obrok.

Jelo potiče iz Persije gde je patlidžan bio glavni sastojak mnogih tradicionalnih jela još od Sasanidskiog perioda (224-651. g.n.e.). U hramovima Zoroastrijaca, vegetarijanska varijanta sa kaškom i orasima je bila cenjena zbog ritualne čistoće i simbolike hrane koja ne uključuje meso. Tokom Safavidske dinastije (16-18 vek) jelo je postalo standard u domovima persijske elite, služeći ga kao predjelo na gozbama i svečanostima.

Simbolika jela je da je kašk simbol plodnosti, obilja i čistote jer se proizvodi od mleka i fermentacije, procesa koji simbolizuje transformaciju, patlidžan je bio simbol skromnosti ali i zdravlja i dugovečnosti u persijskoj kulturi, orašasti dodaci u vegetarijanskoj varijanti su simbol bogatstva i prosperiteta i samo jelo predstavlja harmoniju ukusa i balans između kiselog kaška, dimljenog patlidžana i orašastih plodova što odražava persijsku filozofiju ravnoteže u hrani.

U daljem tekstu imaćete priliku da pročitate rekonstrukcije ovog jela zasnovane na istorijskim, etnobotaničkim i ritualnim izvorima. Svaka epoha ima svoju logiku, izbor biljaka i način konzumacije.

Autenticni recept za Kašk-e badenjan iz Ahemenidskog perioda 550-330 p. n. e.

Sastojci:

3 velika patlidžana, pečena na vatri ili u rerni

150 ml fermentisanog mlečnog proizvoda, pretece kaška, može jogurt ili kefir

30 g oraha ili badema, grubo iseckanih

so

Priprema:

Pecite patlidžane dok koža ne postane tamna, a meso mekano. Ohladite, oljuštite i iznječite viljuškom. Pomešajte patlidžan sa fermentisanim mlečnim proizvodom i dodajte orasaste plodove. Posolite po ukusu i poslužite mlako. Jelo je jednostavno i fokusirano na prirodne ukuse.

Sasanidski period 224-651 n. e.

Sastojci:

4 velika patlidžana, pečena ili dimljena

250 ml kaška

1 velika glavica crnog luka, iseckana

2 čena belog luka, sitno seckano

1 kašičica kurkume

50 g oraha ili badema 

3 kašike maslinovog ulja

so

biber

Priprema:

Patlidžane ispecite, oljuštite i izgnječite. Na ulju propržite crni luk do zlatne boje, dodajte beli luk i kurkumu i kratko propržite. Pomešajte patlidžan sa smesom luka i kaškom te dodajte orahe ili bademe, promešajte i poslužite mlako. Jelo je bilo namenjeno za svečanije prilike.

Zoroastrijska verzija

Sastojci:

4 velika patlidžana, pečena ili dimljena

250 ml kaška

2-3 čena belog luka, sitno seckano

3 kašike biljnog ulja, lanenog ili suncekretovog

50 g oraha ili badema

2-3 kašike svežeg bilja, peršun i korijander, sitno seckano

so

Priprema:

Ispecite patlidžane, ohladite, oljuštite, i izgnječite. Na ulju propržite beli luk kratko, dok ne zamiriše. Pomešajte patlidžane sa kaškom i belim lukom. dodajte orahe ili bademe i nezno promešajte. Pre serviranja pospite biljem. Služi se mlako ili hladno uz hleb. Ovo je čisto vegetarijanska i ritualna verzija, bez jakih začina.

Zoroastrizam je najstarija monoteistička religija (1200-1000 g.p.n.e.), učio je da svet nije iluzija, već realno božansko delo koje treba održavati čistim. Zato je svaka hrana bila ritualno sveta, odnosno nije postojalo obično jelo, već svaka priprema hrane je bila molitva kroz dela.

U Avesti, svetoj knjizi Zaratustre, stoji:

Onaj koji uzima plod bez zahvalnosti, uzima ga od Ahura Mazde kao od lopova.

Zbog toga se u hramovima nije smelo pripremati ništa sto sadrži krv ili smrt. Sveštenici su jeli samo hranu koja je prošla kroz četiri sveta elementa, ali bez narušavanja života.

Uloga kaška

Kašk,je fermentisani jogurt osušen na suncu, bio je osnovni zoroastrijski izvor proteina. Nastao je iz Avestanskog termina gav-khvar-ono što dolazi od krave koja ne pati. Smatrao se božanskim mlekom jer je kravlje mleko bilo dar životinje koju se nije smelo ubiti. U hramovima, kašk se koristio u molitvenim obrocima, ksvarah (blagoslovljena hrana), gde je služio da ohladi vatru nakon ritualnog sagorevanja tamjana.

Orah

Na persijskom se kaze gerd, u zoroastrijskoj simbolici je slika čoveka, kora je telo (materijalni svet), tvrda ljuska je duh (borba dobra i zla), i jezgro je duša (božanska iskra Ahura Mazde). Zbog toga se orah dodavao svetim jelima u vreme molitve za preminula (ritual fravardigan), kako bi se duša zaštitila tokom prelaska u svet svetlosti.

Patlidžan

Iako u tadasnjoj Persiji patlidžan postaje poznat tek u helenistističko doba (oko 4. veka p.n.e.), koncept sličnih jela već je postojao u zoroastrijskim hramovima, tada sa tkivom ili divljim korenom. Kasnije, kada iz Indije dolazi biljka vatinga (danasnji patlidžan), zamenjuje staru tikvu, a jelo dobija naziv Badingan. Odatle i izraz Badingan-e khordan- doslovno jelo od patlidžana koje se jede u svetlosti.

Sasanidi su bili poslednji veliki persijski carevi pre dolaska islama i njihova religija je bila državni zoroastrizam. U to doba kuhinja je postala sveti obred, postojale su posebne kuhinje u hramovima zvane ksvarah-gah-mesto blagoslovljene hrane. Sveštenici su verovali da svaka hrana mora imati ravnotežu četiri elementa: Vatra, ulje i začini i simbolizuju pokret i energiju, Voda je kašk i znači čistoću i milost, Zemlja je patlidžan i znači telo i koren postojanja, i na kraju Vazduh, nana i orasi i označavaju dušu i dah istine.

Hrana se u periodu sasanida služila pred svetom vatrom-Ataš Bahram, i to samo kada je molitva zavrsena. Sveštenici bi hranu postavili na tkaninu sofreh, gde je svako jelo imalo svoje mesto:

na severu-kašk (simbol hladnoce i vode)

na jugu- patlidžan (simbol toplote i zemlje)

na istoku- orah i bilje (vazduh)

na zapadu-ulje i hleb (vatra)

Ovo je predstavljalo kosmičku ravnotežu, gde se duhovno i fizičko stapaju u hrani istine-Asa ksvarah.

Nakon islamskog osvajanja (7.vek), zoroastrijski sveštenici i njihovi sledbenici (kasnije poznati kao Parsi u Indiji) poneli su svoje svete recepte sa sobom. Iz tih korena nastala su jela poput: Kašk-e Badenjan, Mirza Gasemi i Borani Badingan. U svakom od njih ostala su sveta četiri elementa-zemlja, voda, vatra i vazduh.

U zoroastrijskoj filozofiji, čovek ima tri sveta principa: Humata-dobra misao, hukhta-dobru reč i hvarsta-dobro delo. Zato je svako jelo trebalo da sadrži tri vrline;

Čist sastojak-bez nasilja

Iskrena prioprema-sa molitvom

Zajedničko deljenje- bez pohlepe

Kašk-e badenjan je upravo to predstavljao, jednostavnu hranu, napravljenu od zemlje, a posvećenu svetlosti.

Safavidski period 16-18 vek

Sastojci:

4 velika patlidžana, dimljena ili pecena

250 ml kaška

1 velika glavica crnog luka

2 čena belog luka

1 kašičica kurkume

50 g oraha ili badema

1/2 kašičice crvene mlevene paprike

3 kašike maslinovog ulja ili maslaca

2 kašike svežeg bilja, sitno seckano, persun i korijander

so

biber

Priprema:

Patlidžane ispecite ili dimite, oljuštite i izgnječite. Luk propržite sa belim lukom, kurkumom i crvenom paprikom, dodajte maslac ili ulje. Pomešajte to sa patlidžanom i kaškom, dodajte orahe i pospite sa biljem pre serviranja. Služi se mlako, dekorisano uz naan ili hleb. Ovo jelo je namenjeno elitnim gozbama.

Zanimljiva je evolucija ovog jela, za vreme ahemenidskog perioda jelo je jednostavno, funkcionalno što znači hranljivo sa simbolikom plodnosti i zdravlja, to je najraniji oblik ovog jela oslonjenog na lokalne sastojke. Patlidžan simbolizuje plodnost i zdravlje, jednostavnost i prirodnost hrane. Za vreme sasnidskog perioda jelo je bogatije začinima, razvija se tehnika prženja luka i kombinacija ukusa, postaje kremastije, bogatije je začinima. Jelo simbolizuje harmoniju ukusa i društveni status, koristi se u svečanim gozbama. U zoroastrijskim hramovima je fokus na ritualnu čistoću i vegetarijansku formu, minimalno začina, naglasak na balans i simboliku čistote, duhovne snage i ravnoteže, bez mesa i jakih začina, služi se u hramovima kao predjelo ili ritualna hrrana. Za vreme safavidkog perioda ovo je estetski i kulinarski sofisticiranija verzija za elitu uz bogatu dekoraciju, ukus i sa vise začina. Simbol je društvenog statusa, proslave i gozbe dajući harmoniju ukusa i vizuelni utisak koji je u to vreme bio veoma važan.

Kašk-e badenjan je jedno od klasičnih persijskih predjela koje kombinuje fermentisani mlečni proizvod (kašk) sa patlidžanom, stvarajući hranljivo, ukusno i aromatično jelo. Njegova istorija seže do sasanidskog perioda i zoroastrijskih hramova, gde je služilo ne samo kao hrana, već i kao simbol duhovne i fizičke čistoće.

Nutritivno je bogat proteinima i probioticima iz kaška, dok patlidžan doprinosi vlaknima i antioksidansima. Simbolika je da kašk predstavlja čistotu i dugovečnost, a patlidžan skromnost i zemaljski plod,  služi se kao predjelo, prilog ili blagi glavni obrok, često uz hleb ili pirinač.

U suštini, Kašk-e Bādenjān pokazuje kako persijska kuhinja kombinuje praktičnost sa ritualnom i kulturnom simbolikom.

Srpski ekvivalent bi bio patlidžan sa jogurtom ili ajvar sa jogurtom, mada u srpskoj kuhinji jogurt nije fermentisan do gustoće kaška i obično nije toliko kiselkast. Takođe, domaći patlidžan sa belim lukom i jogurtom u Srbiji se često služi kao predjelo ili hladna salata, što funkcionalno i konceptualno podseća na Kašk-e badenjan. Glavna razlika je u teksturi i ukusu fermentacije, persijski kašk je gust i pikantan, dok srpski jogurt je blaži i kremastiji. Uprkos razlikama, oba jela imaju istu osnovnu ideju, kombinacija patlidžana i mlečnog proizvoda za hranljivo, ukusno i osvežavajuće predjelo.

 Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Khoreš-e bademjan - Varivo od patlidžana

 

Naziv Khoreš-e bademjan je persijskog porekla i može se rastaviti po značenju. Khoreš (čita se Horeš) znači varivo ili gulaš, tj. kuvano jelo sa sosom koje se obično servira uz pirinač, Bademjan znači patlidžan. Dakle, Khoreš-e bademjan bukvalno znači varivo od patlidžana ili patlidžan gulaš.

Khoreš-e Bademjan nije samo varivo od patlidžana, to je jelo koje u sebi nosi pamćenje Persije. Kroz njegov miris i teksturu prepliću se vekovi, od jednostavne ishrane antičkih zemljoradnika, preko raskošnih trpeza sasanidskih dvorova, do tihih kuhinja zoroastrijskih hramova. Patlidžan, kao plod zemlje i sunca, postaje središnja tačka jela koje spaja prirodu, vatru i strpljenje kuvara. U svojoj osnovi, Khoreš-e bademjan govori o ravnoteži, između skromnosti i obilja, između biljnog i mesnog, između svakodnevnog obroka i obredne hrane. Njegova dugotrajna priprema i sporo krčkanje odražavaju persijski odnos prema vremenu, hrana se ne žuri, već sazreva, kao i kultura koja ju je oblikovala. U tom smislu, ovo jelo ima iznenađujuće bliske paralele sa srpskim varivima, čorbama i musakama, ista filozofija tihe vatre, sezonskih namirnica i porodične trpeze. Khoreš-e Bademjan je zato idealan primer kako jedno jelo može istovremeno biti kulturni dokument, simbol i utešna hrana, povezujući narode i epohe kroz isti čin - zajednički obrok.

Pratićemo evoluciju ovog jela po epohama.

Ahemenidski period (550–330. p.n.e.)

U ovom periodu, Persija je imala jela slična varivima, ali patlidžan još uvek nije bio glavni sastojak u varivima. Jela su se bazirala na lokalnim povrćem, žitaricama i biljkama.

Sastojci:

2 šolje patlidžana, čvrsto, sitno sečenog i blago pečenog na vatri

1 šolja luka, sitno seckanog

3–4 šolje vode ili laganog supe od žitarica

mirođija

peršun

malo soli i suncokretovog ili maslinovog ulja

Priprema:

Patlidžan se peče na vatri ili prži u tiganju. Luk se dinsta u ulju dok ne postane zlatan. Dodaje se pečeni patlidžan, voda i bilje. Varivo se krčka 30–40 minuta dok se ne zgusne.

Jelo je lagano, jednostavno, bez paradajza ili mesa, fokus je bio na sezonskim biljkama i lokalnim povrćem, simbolizovalo je harmoniju sa prirodom i godišnjim ciklusima, bez mesa i egzotičnih začina, simbolizovalo je skromnost i ravnotežu u životu, mirođija i peršun nisu samo za ukus, već su smatrani lekovitim i čistim biljem, što se povezivalo sa zdravljem tela i duha.

Sasanidski period (224–651. n.e.)

Sasanidi su koristili više začina i kombinovali meso sa povrćem. Khoreš-e Bademjan je bio bliži modernom obliku, ali još uvek bez paradajza (paradajz dolazi tek u 16. vek iz Amerike).

Sastojci:

2–3 patlidžana, pržena ili pečena)

1/2 kg jagnjetine ili piletine koja se koristila u zabačenim oblastima

1 veliki luk

2–3 kašike maslinovog ulja

kurkuma

šafran

korijander

malo soli

Priprema:

Luk se dinsta u maslinovom ulju dok ne postane zlatan. Dodaje se meso, malo vode i kuha dok meso ne omekša. Patlidžan se prži odvojeno i dodaje u varivo pred kraj kuvanja. Sve se krčka još 15–20 minuta da se ukusi sjedine.

Jelo je aromatično, začinjeno šafranom, sa jasno izraženim ukusom mesa i patlidžana, dodatak mesa (jagnjetine) i šafrana je bio znak bogatstva i pristupa eliti, prženje patlidžana i luk dinstan u ulju, uz šafran, simbolizovalo je kontrolu nad elementom vatre i prosperitet. kombinacija mesa i povrća predstavlja ravnotežu prirode i čoveka, što je bio važan koncept u sasanidskoj kulturi.

Zoroastrijski hramovi

Ova verzija se priprema u hramovima i ceremonijama, gde meso može biti izostavljeno (posna verzija) ili se koristi jagnje. Fokus je na simetriji, mirisima i simbolici.

Sastojci:

3 patlidžana, pečena ili pržena

2 velika luka

1 kašika maslinovog ulja

kurkuma

šafran

mirođija

so

Priprema:

Pečeni patlidžan očistiti i iseći na duže trake. Dinstati luk sa uljem i začinima. Dodati malo vode, kuvati dok se ne zgusne. Dodati patlidžan pred kraj, promešati i krčkati 10–15 minuta.

Jelo je simbol ravnoteže tri sveta elemenata:

Vatra – pečeni patlidžan

Voda – sos

Zemlja – povrće i bilje

Jelo je često posno ili sa pažljivo biranim sastojcima, da očisti telo i duh, šafran daje zlatnu boju koja simbolizuje svetlost i božansko, dok bilje daje mirisnu "čistotu" prostora, priprema i serviranje se smatra delom rituala zahvalnosti za hranu i prirodu.

Srednji vek - Islamska Persija (10.–16. vek)

U ovom periodu dolazi paradajz iz Novog sveta (16. vek), što menja recept. Khoreš postaje bogatiji i aromatičniji, često sa dodatkom limunovog soka i paradajza.

Sastojci:

2–3 patlidžana

1/2 kg janjetine ili govedine

2 velika luka

2 paradajza ili 3 kašike paste od paradajza

1 limun, sok

kurkuma

šafran

so

crni biber

maslinovo ili susamovo ulje

Priprema:

Pržiti luk u ulju dok ne postane zlatan. Dodati meso i dinstati sa začinima. Dodati paradajz i malo vode, kuvati dok meso ne omekša. Patlidžan peći odvojeno i dodati u varivo pred kraj. Na kraju dodati sok od limuna da poboljša aromu.

Jelo je kombinacija kiselog (limun), mesa, paradajza i pečenog patlidžana. Paradajz, limun i začini simbolizuju otvorenost Persije ka novim svetovima i ukusima, jelo je bogatije i aromatičnije, služilo se za druženja i svečanosti, simbol gostoprimstva, limun i paradajz simbolizuju život, energiju i vitalnost.

Khoreš-e Bademjan kroz vekove funkcioniše slično srpskim čorbama, paprikašima i musakama, jer su sve to jela koja kombinuju povrće, meso i sos, kuvana dugo da se ukusi sjedine.

Zoroastrijski koncept ravnoteže elemenata (vatra – pečeni patlidžan, voda – sos, zemlja – povrće) ima paralelu sa srpskom tradicijom simboličkih posnih jela, gde su boje i sastojci pažljivo birani za praznike.

Kao u Ahemenidskom periodu, srpska jela su dugo koristila lokalne sezonske namirnice, što pokazuje univerzalni koncept prilagođavanja hrane prirodi.

U Srednjem veku, persijski paradajz i limun simbolizuju fuziju ukusa; u srpskim jelima to se vidi u musakama i sarmama sa paradajzom ili kiselim sosom, kao prilagođavanje novim namirnicama.

Khoreš-e Bademjan je jelo koje se razvijalo paralelno sa društvenim, kulturnim i tehnološkim promenama u Persiji.

U Ahemenidskom periodu, jelo je bilo jednostavno i posno, sa fokusom na povrće i lekovito bilje.

U Sasanidskom periodu, dodavanje mesa i šafrana pokazuje prestiž i raskoš elita.

U Srednjem veku, paradajz i limun unose nove ukuse i kiselost, što je jelo učinilo bogatijim i svečanijim.

U Zoroastrijskim hramovima, jelo dobija duhovnu dimenziju, simbolizujući ravnotežu elemenata i unutrašnju čistoću.

Khoreš-e Bademjan nije samo hrana, svaki period nosi svoju simboliku, od zdravlja i sezonske harmonije, preko prestiža i luksuza, do duhovne ravnoteže i meditativne pripreme. Šafran, pečeni patlidžan i bilje igraju ulogu i u estetskom i u simboličkom smislu.

Srpska jela poput čorbi, paprikaša, musake i postnih variva pokazuju slične koncepte, dugotrajno kuvanje za intenziviranje ukusa i kombinacija lokalnih povrća i mesa.

Ovo pokazuje univerzalni princip kuhinje, jela odražavaju kulturu, dostupne namirnice i simboliku života.

Khoreš-e Bademjan je više od variva, to je kulturni artefakt Persije koji kroz vekove čuva tradiciju, ritual, simboliku i inovaciju. Paralela sa srpskom kuhinjom pokazuje da, iako su regioni različiti, ljudska kreativnost u pripremi hrane i traženju ravnoteže ukusa i simbolike prati slične obrasce širom sveta.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad