Antička kuhinja: Polo - Pirinač kuvan na pari

Reč Polo na persijskom (farsi) jeziku znači pirinač. Pirinač, razno povrće, žitarice i meso su bile najčešće namirnice u ishrani persijanaca. Pirinač je bio jedan od najvažnijih sastojaka persijske kuhinje. Priprema se kao glavno jelo, kao prilog glavnom jelu, ili se ubacuje kao sastojak pojedinog jela. Najkvalitetniji pirinač je rastao u severnim predelima persijskog carstva, u pokrajinama Mazandaran i Gilan. Persijska kuhinja je vrlo ekonomična što se tiče upotrebe mesa koja je bila rezervisana za srednji i bogatiji sloj društva. 

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog jela, koji se zvao i Čelo, i sa kojim se hranio siromašni sloj društva se pravio na sledeći način:

Sastojci:

500 g pirinča

1 kašika soli

2 kašike maslinovog ulja

Priprema:

Nekoliko puta isprati pirinač u hladnoj vodi. Ostavite ga da odstoji u posoljenoj vodi 2 do 3 sata, a potom vodu iscedite. Lonac napunite vodom do pola i pustite da voda provri. Dodajte pirinač i kašiku soli, kada stavljate pirinač, pustite ga da slobodno pada i nemojte ga pritiskati. Kuvajte dok se pirinač ne skuva na pola. Nakon toga ocedite vodu, a pirinač ostavite u cediljci te ga ponovno isperite hladnom vodom. U lonac ulijte maslinovo ulje i dodajte ispran pirinač. Poklopite lonac i kuvajte na laganoj vatri odnosno na pari oko pola sata, poklopac obavezno zavijte u krpu tako da para ne izlazi iz lonca, a da bi para svuda cirkulisala, varjačom napravite nekoliko rupa u pirinču.

Kod pripreme pirinča na persijski način važno je voditi računa da se on ne lepi. Stoga su persijanci pirinač kuvali na pari. Za pripremanje soseva ili umaka koji se poslužuje uz pirinač koriste se razni začini i druge namirnice, što sos ili umak čini bogatijim i daje mu izvrstan bogat ukus.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Kateh - Kuvani pirinač

 

Pirinač, razno povrće, žitarice i meso su bile najčešće namirnice u ishrani persijanaca. Pirinač je bio jedan od najvažnijih sastojaka persijske kuhinje. Priprema se kao glavno jelo, kao prilog glavnom jelu, ili se ubacuje kao sastojak pojedinog jela. Najkvalitetniji pirinač je rastao u severnim predelima persijskog carstva, u pokrajinama Mazandaran i Gilan, današnji Iran. Persijska kuhinja je vrlo ekonomična što se tiče upotrebe mesa koja je bila rezervisana za srednji i bogatiji sloj društva. 

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog jela sa kojim se hranio siromašni sloj društva se pravio na sledeći način:

Sastojci:

500 g pirinča

1 kašika soli

4 kašike maslinovog ulja

1 l vode

Priprema:

Nekoliko puta isperite pirinač u hladnoj vodi. Dobro ga ocedite i stavite u lonac. Dodajte vode, četiri velike kašike ulja i veliku kašiku soli pa dobro izmešajte. Pustite da pirinač provri, a zatim i da sva voda do nivoa pirinča ispari. Zatim poklopite lonac i kuvajte na laganoj vatri oko pola sata.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Omlet sa medom

 

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Među najpopularnijim poslasticama bili su med, urme i punjeni kolači.

Ovu vrstu deserta je konzumirao isključivo najsiromašniji sloj društva. Veoma je jednostavna za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni razmene žita ili piva jer u to vreme novac kao platežno sredstvo nije postojao, sve se kupovalo ili prodavalo robnom razmenom.

Ova vrsta poslastice koja se konzumirala svakodnevno, ili kada su to prilike dopuštale, se pravila na sledeći način:

Sastojci:

4 jaja

250 ml mleka

50 g meda

2 kašike maslinovog ili susamovog ulja

Priprema:

Umutite jaja sa mlekom i jednom kašikom ulja i sipajte u tiganj u kom ste prethodno zagrejali ostatak ulja. Pržite omlet samo sa jedne strane. Izručiti na tanjir. Zagrejte med i prelijte preko omleta.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Bogati su jeli na stolovima čije su ploče bile od zlata, srebra i bronze, a siromašni su jeli na zemljanim stolovima. Iako su bogati imali stolove, većina Egipćana svejedno iz koje klase, jeli su na podu na kome je bila podloga od trske.

Pročitajte više >>                                                << Vratite nazad

Antička kuhinja: Kolač od vina

 

Ovaj kolač ili pecivo možemo smatrati pretečom ili prvim zapisanim receptom kolača sa sirom koji su popularni na zapadnoj hemisferi i dan danas.

Nije baš jasno precizirano da li je ovo kolač ili slano pecivo jer su ga u starom Egiptu služili za desert. Ova su u stvari mala peciva pravljena sa vinom i punjena sirom, kimom i anisom i bili su veoma popularni u starom Egiptu. U to vreme ekskluzivno pravo na konzumaciju vina je imao isključivo bogatiji sloj drustva u Egiptu pa je samim tim i ovaj kolač ili slano pecivo bio rezervisan samo za njih.

Ova vrsta poslastice ili slanog peciva se pravila na sledeći način:

Sastojci:

500 g brašna

50 ml šedeha (vino od nara, urmi ili grožđa)

50 ml maslinovog ulja

50 g mladog belog sira

1/2 kašičice kima

1/2 kašičice semena anisa

1 jaje

listovi lovora

Priprema:

Brašno stavite u dublju posudu, dodajte vino, kim i anis i sve dobro izmešajte. U ovu mešavinu dodajte ulje, sitno izgnjećen sir i jaje. Sve dobro izmešajte, da se masa ujednači. Dobijeno testo podelite na više manjih okruglih kolačića i na svaki stavite na po jedan list lovora, veličina kolačića zavisi od vaših lične procene i afiniteta prema hrani. Pecite oko 25-30 minuta na 200ºC.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Bogati su jeli na stolovima čije su ploče bile od zlata, srebra i bronze, a siromašni su jeli na zemljanim stolovima. Iako su bogati imali stolove, većina Egipćana svejedno iz koje klase, jeli su na podu na kome je bila podloga od trske.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Šat - Žrtveni kolač

1400 g. p. n. e.

U grobnici plemića Rekhmire, u Tebi, nalazi se crtež koji opisuje recept za kupastu žrtvenu tortu izrađenu od tigrovih oraha. Postoje različita mišljenja o tome kako se tigrov orah naziva u drevnom Egiptu. Postoji rasprava o tome kako čitati hijeroglif za njega na Rekhmireovom grobu. Čitali su se kao Vah, Menveh, Giu, Senvet, Šenita i Šat. Reč koja se koristi za žrtvenu tortu u Rehmirevoj grobnici je Šat (slika gore).

Rekhmire (slika gore) je bio egipatski plemić i zvaničnik 18. dinastije koji je služio kao "guverner grada" (Teba) i podanički plemić odnosno vezir tokom vladavine Tutmozisa III i Amenhotepa II, oko 1400. godine pre nove ere. Bio je nećak Usera, koji je preuzeo dužnost u petoj godini vladavine kraljevice Hatšepsut. Zvanične titule koje je imao Rakhmira su gradonačalnik grada, vezir i princ. Rekhmire je poznat po tome što je izgradio raskošno ukrašenu grobnicu u Šeik Abd el-Kurni, delu Tebanske nekropole koji sadži živopisne, dobro očuvane prizore svakodnevnog života tokom egipatskog Novog kraljevstva. Njegova grobnica je takođe važna jer sadrži potpunu kopiju teksta koji detaljno opisuje dužnosti vezirove službe, poznate kao Instalacija vezira.

Na slici gore je prikazan gde Rekhmire služe radnici koji pripremaju žrtvene ponude u njegovo ime. Jedna od žrtava je torta u obliku kupe napravljena od tigrovih oraha, od kojih se gomile donose u hram Amuna.

Slika dole pokazuje da radnici skladište tigrove orahe u velike gomile. Nakon toga se samelje u grubo brašno, proseje se i pomeša sa nekom vrstom tekućine koja je najverovatnije med, kao vezivna masa za zadržavanje oblika kolača. Kolači se zatim oblikuju u dugačke kupe, i slažu se u košare, koje se prinose kao žrtve bogu Amunu u ime Rekhmire.

Ova vrsta poslatice ili žrtvenog kolača se pravila na sledeći način:

Sastojci:

250 g tigrovih oraha, sitno seckano

250 g suvih urmi, sitno seckano

350 g meda

100 ml maslinovog ulja

Priprema :

Stavite tigrove orahe u posudu i napunite vrućom vodom koja ih u potpunosti pokriva. Ostavite ih u toploj vodi oko 10 minuta dok ne omekšaju. Zatim ih procedite i sitno iseckajte. Pomešajte sve sastojke i kuvajte oko 15 minuta, stalno mešajući drvenom kašikom. Posle 15 minuta smesa će postati gusta. Sipajte smesu na ravnu ploču i ostavite da se ohladi. Potrebno je oko pola sata da se smesa dovoljno učvrsti da bi se mogla oblikovati u kupu. Rukama, oblikujte smesu u kupu i postavite na ravnu ploču. Druga varijanta je pravljenje malih kuglica veličine zalogaja.

Tigrovi orasi nisu zapravo klasični orasi koje mi poznajemo. To su gomolji korena biljke Ciperus Esculentus. Biljka izgleda kao obična trava iznad zemlje, ali ispod zemlje ima gomolje koji kada su potpuno sazreli su vezani za njene korene. Kada se sakupljaju i uklanjaju iz korena, suše se i mogu se jesti sirovo ili se mogu mleti u brašno. Njihov ukus liči na pistaće, korišćeni su kao guma za žvakanje u starom Egiptu, gde su se uzgajali u predinastičkom periodu.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Pečeno meso antilope

 

Egipćani su pokojnicima ostavljali hranu u grobovima, tako da se danas o njihovoj ishrani puno zna ali i zahvaljujući istraživanjima drevnih grobnica. Hleb, urme i beli luk su se zbog tople i suve klime očuvali i do danas.

Meso mnogim Egipćanima u to vreme nije bilo dostupno, ako se jede samo meso, ono je obično na žaru kao kebab, pečeno ili punjeno pirinčem koji se uvozio iz Persije. Dakle, u zavisnosti od porodičnog budžeta, meso se konzumiralo jednom ili dva puta nedeljno, a možda samo jednom ili dva puta mesečno. Stari Egipćani su ishrani poklanjali puno pažnje, što dokazuje i mnoštvo ostataka različite hrane ostavljane u grobnicama kako bi pokojnik na drugom svetu imao sve ono što mu je bilo važno i na ovom. U to doba najviše se konzumirala govedina, živina, kolači, vino i pivo. Takva hrana se prinosila bogovima svaki dan tri puta, pre nego što bi je sveštenici odneli kući i jeli.

Bogatijem sloju stanovništva je bila dostupna govedina, zatim meso vola, antilope, gazele, pataka i gusaka, divljih ptica, prepelica i jarebica, dok je siromašniji sloj birao svinjetinu, sitnu živinu i ribu. Možda baš zato što je bila hrana siromašnih, svinjetina nikad nije pokojnicama ostavljana u grobove, dok je riba na večni put sa mrtvima kretala samo ponekad.

Konzumirali su i ovčije i kozje meso ali je ono bilo izuzetno skupo jer je zemljišta za ispašu bilo veoma malo. Meso se kupovalo u kasapnicama, baš kao i danas. Svinjsko meso retko su jeli jer su, kao i mnogi tadašnji stanovnici Mediterana, Feničani i Jevreji, smatrali da svinje prenose lepru. U Nilu su pecali najčešće grgeča i jegulju, a imućniji Egipćani mogli su da uživaju i u jelima spremljenim od soma, šarana, tilapije i cipala. Mleko su, kao i jaja, koristili u ishrani, ali nema poznate Egipatske reči koja se može prevesti kao sir. U priči o Sinuhe pominje se "mleko u svrhu kuvanja", što je možda izraz za sir. Rimski istoričar Plinije zapisao je da je usireno mleko bilo poznato Egipćanima, ali da oni ne proizvode sir. Međutim, u arheološkim iskopinama koje datiraju iz perioda I dinastije pronađeni su ostaci sira u ćupovima, što ukazuje da su ipak pravili i upotrebljavali sveži mladi sir. Za pripremu hrane koristili su različite vrste ulja i životinjske masti. Egipatski jezik poznaje više od 20 različitih imena za biljna ulja dobijena od susama, lana, semena rotkvice, rena, šafranike, masline... Renovo ulje bilo je posebno popularno. Ulja i masti uglavnom su se koristili za prženje mesa i povrća, iako se hrana takođe kuvala u mleku ili puteru.

Kavijar tog vremena bili su pečeno meso od antilope i nar i supa od antilope, dok je običan svet jeo urme i smokve.

Ova vrsta jela se pravila na sledeći način:

Sastojci:

500 g odrezaka mesa antilope

250 g bobica nara

Priprema:

Priprema ovog jela je veoma jednostavna. Odreske antilope ispeći na roštilju, staviti na tanjir i posuti bobicama nara.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Od povrća su koristili okru, zelenu salatu, celer, kupus, repu, sočivo, grašak, leblebiju, bob i druge mahunarke. Naročito su voleli praziluk, crni i beli luk, zbog jakog ukusa, a takođe su poznavali i njihova lekovita svojstva. Povrće se često služilo uz dodatak ulja i sirćeta, a upotrebljavalo se i sirovo, kao što je na primer celer.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Supa od antilope

Egipćani su pokojnicima ostavljali hranu u grobovima, tako da se danas o njihovoj ishrani puno zna ali i zahvaljujući istraživanjima drevnih grobnica. Hleb, urme i beli luk su se zbog tople i suve klime očuvali i do danas.

Meso mnogim Egipćanima u to vreme nije bilo dostupno, ako se jede samo meso, ono je obično na žaru kao kebab, pečeno ili punjeno pirinčem koji se uvozio iz Persije. Dakle, u zavisnosti od porodičnog budžeta, meso se konzumiralo jednom ili dva puta nedeljno, a možda samo jednom ili dva puta mesečno. Stari Egipćani su ishrani poklanjali puno pažnje, što dokazuje i mnoštvo ostataka različite hrane ostavljane u grobnicama kako bi pokojnik na drugom svetu imao sve ono što mu je bilo važno i na ovom. U to doba najviše se konzumirala govedina, živina, kolači, vino i pivo. Takva hrana se prinosila bogovima svaki dan tri puta, pre nego što bi je sveštenici odneli kući i jeli.

Bogatijem sloju stanovništva je bila dostupna govedina, zatim meso vola, antilope, gazele, pataka i gusaka, divljih ptica, prepelica i jarebica, dok je siromašniji sloj birao svinjetinu, sitnu živinu i ribu. Možda baš zato što je bila hrana siromašnih, svinjetina nikad nije pokojnicama ostavljana u grobove, dok je riba na večni put sa mrtvima kretala samo ponekad.

Konzumirali su i ovčije i kozje meso ali je ono bilo izuzetno skupo jer je zemljišta za ispašu bilo veoma malo. Meso se kupovalo u kasapnicama, baš kao i danas. Svinjsko meso retko su jeli jer su, kao i mnogi tadašnji stanovnici Mediterana, Feničani i Jevreji, smatrali da svinje prenose lepru. U Nilu su pecali najčešće grgeča i jegulju, a imućniji Egipćani mogli su da uživaju i u jelima spremljenim od soma, šarana, tilapije i cipala. Mleko su, kao i jaja, koristili u ishrani, ali nema poznate Egipatske reči koja se može prevesti kao sir. U priči o Sinuhe pominje se "mleko u svrhu kuvanja", što je možda izraz za sir. Rimski istoričar Plinije zapisao je da je usireno mleko bilo poznato Egipćanima, ali da oni ne proizvode sir. Međutim, u arheološkim iskopinama koje datiraju iz perioda I dinastije pronađeni su ostaci sira u ćupovima, što ukazuje da su ipak pravili i upotrebljavali sveži mladi sir. Za pripremu hrane koristili su različite vrste ulja i životinjske masti. Egipatski jezik poznaje više od 20 različitih imena za biljna ulja dobijena od susama, lana, semena rotkvice, rena, šafranike, masline... Renovo ulje bilo je posebno popularno. Ulja i masti uglavnom su se koristili za prženje mesa i povrća, iako se hrana takođe kuvala u mleku ili puteru.

Kavijar tog vremena bili su supa od antilope i pečeno meso od antilope i nar, dok je običan svet jeo urme i smokve.

Ova vrsta jela se pravila na sledeći način:

Sastojci:

250 g mesa antilope, sitno seckano

2 kašike goveđe masti

5 čena belog luka, sitno seckano

1 veća glavica crnog luka, sitno seckano

1 praziluk, sitno seckano

2-3 l vode

Priprema:

U posudi pomešajtecrni luk, beli luk i praziluk i ostavite da odstoji. Drugu posudu sa vodom stavite preko otvorenog plamena i dok se voda zagreva dodajte mast u vodu i mešajte dok se ne rastopi. Kada voda proključa, dodajte meso antilope i mešavinucrnog luka, belog luka i praziluka. Kada je meso kuvano, servirati supu.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Od povrća su koristili okru, zelenu salatu, celer, kupus, repu, sočivo, grašak, leblebiju, bob i druge mahunarke. Naročito su voleli praziluk, crni i beli luk, zbog jakog ukusa, a takođe su poznavali i njihova lekovita svojstva. Povrće se često služilo uz dodatak ulja i sirćeta, a upotrebljavalo se i sirovo, kao što je na primer celer.

Pročitajte više >>                                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Hamam - Pečeni golub

Egipćani su pokojnicima ostavljali hranu u grobovima, tako da se danas o njihovoj ishrani puno zna ali i zahvaljujući istraživanjima drevnih grobnica. Hleb, urme i beli luk su se zbog tople i suve klime očuvali i do danas.

Meso mnogim Egipćanima u to vreme nije bilo dostupno, ako se jede samo meso, ono je obično na žaru kao kebab, pečeno ili punjeno pirinčem koji se uvozio iz Persije. Dakle, u zavisnosti od porodičnog budžeta, meso se konzumiralo jednom ili dva puta nedeljno, a možda samo jednom ili dva puta mesečno.

Najomiljeniji tadašnji specijalitet namenjen mladencima je pečeni golub punjen pirinčem. Golub koji se u Egiptu naziva hamam mora biti mlad jer se jedino onda može jesti zajedno sa kostima. Samo tako, veruje se, pečeni golub ima afrodizijačko delovanje i mladoženji daje veliku seksualnu moć u bračnoj zajednici. Zanimljivo je da je pečeni punjeni golub bio jedno od Kleopatrinih omiljenih jela.

Golub spada među prve pripitomljene životinjske vrste koji je tokom istorije imao višestruke namene. Golubovi su najpoznatiji kao pismonoše i glasnici i u tu svrhu su korišćeni još 3000-te g. p. n. e. u Egiptu.

U skoro svim svetskim mitologijama i religijama, golub je smatran simbolom sklada, mira i ljubavi.

U egipatskoj mitologiji i religiji golub je predstavljao simbol nevinosti. Jedan od najstarijih zapisa postoji iz četvrte egipatske dinastije, pre otprilike 4000 godina, kada se golub nalazio na jelovniku faraona. U Egiptu su, u vreme faraona Džosera, koji je živeo između 2668 i 2649. g. p. n. e., osnovali redovnu liniju za slanje poruka. U grobnici faraona Ramzesa II (1324 – 1258. g. p. n. e.) su pronašli crteže koji su upućivali na gajenje golubova pismonoša. Prilikom iskopavanja faraonskih grobnica pronađeni su mumificirani golubovi koji su trebali faraonu da posluže kao glasnici prilikom putovanja u nebo. Iz Egipta se uzgoj domaćeg goluba širio na ostale poznate civilizacije.

Ovo svečano jelo namenjeno mladencima se pravilo na sledeći način:

Sastojci:

2 mlada goluba grivnaša

300 g kuvanog pirinča

200 ml maslinovog ulja

Priprema:

Mlade golubove posolimo i nadevamo kuvanim pirinčem, malom kašikom. Da nadev ne bi ispao prišijemo utrobu koncem. Premažemo punjene golubove uljem i stavimo u namašćenu posudu da se peku ili na roštilju. Peći u zagrejanoj rerni, često ih prelivajući sokom od pečenja, da lepo porumene i meso omekša ili pustiti da se na roštilju ili otvorenoj vatri malo prepeku da bi se mogli jesti zajedno sa kostima kako su to nalagali tadašnji običaji. Kad se ispeku sečemo ih zajedno sa nadevom na male komade i služimo.

Meso goluba ubraja se u meso peradi i sadrži: 17,5% proteina, 7,5% masti, 50 %-78 % vode, 1,3% minerala i 22,6% belančevina, a energetska vrednost je 139 kcal na 100 g mesa. Antički doktori su znali vrednost mesa goluba i često su ga predlagali kao dijetalnu hranu za bolesne ljude kao i za ishranu kod oporavka teskih bolesnika, kod iscrpljenosti i za ishranu slabe i bolesne dece.

Pročitajte više >>                                                         << Vratite nazad

Antička kuhinja: Pečeni lotos

Egipćani su pokojnicima ostavljali hranu u grobovima, tako da se danas o njihovoj ishrani puno zna ali i zahvaljujući istraživanjima drevnih grobnica. Hleb, urme i beli luk su se zbog tople i suve klime očuvali i do danas.

Meso mnogim Egipćanima u to vreme nije bilo dostupno, ako se jede samo meso, ono je obično na žaru kao kebab, pečeno ili punjeno pirinčem koji se uvozio iz Persije. Dakle, u zavisnosti od porodičnog budžeta, meso se konzumiralo jednom ili dva puta nedeljno, a možda samo jednom ili dva puta mesečno.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Ishrana u bogataškim kućama bila je veoma raznovrsna, dok su siromašni jeli uglavnom ono što su mogli uzgajati na svojim okućnicama - povrće, voće, živinu, kao i ribu kojom je Nil obilovao. Od povrća su koristili okru, zelenu salatu, celer, kupus, repu, sočivo, grašak, leblebiju, bob i druge mahunarke. Naročito su voleli praziluk, crni i beli luk, zbog jakog ukusa, a takođe su poznavali i njihova lekovita svojstva. Povrće se često služilo uz dodatak ulja i sirćeta, a upotrebljavalo se i sirovo kao na primer celer.

Jedna od najneobičnijih namirnica koju je konzumirao siromašniji sloj stanovništva bio je lotos koji je rastao u barama nakon poplava. Egipćani su brali lotos, sušili stabiljke na suncu, ljuštili do korena i pekli umotane u lišće palme ili lokvanja. Ukoliko se kuvao tada bi se jednostavno potopao u vodi i ostavio da odstoji, a zatim se dodavao u kuvana ili pržena jela, u supe, čorbe itd.

Koren lotosovog cveta je bio simbol čistoće iako se raste u blatnjavim uslovima. Ima kukavičast izgled i male rupe duž celog dela, koja kad je očišćena, otkriva najsloženije rešetke. Ima delikatesan i slatki ukus zajedno sa hrskavom teksturom. Odličan je kada se služi sirov u salati. Ukoliko je kuvana, zadržava većinu svojih hranljivih materija i ima odličan ukus.

Cvet lotosa cveta u zoru, a navečer se cvet zatvara. Rano ujutro, cvet je svetlo ružičaste boje, u podne se mogu razlikovati nijanse na cvetu od bele do ružičaste. Najbolje je brati cvetove lotosa u zoru kako bi ih koristili u medicini ili za jelo. Lotos i rizomi su vrlo bogati vitaminom C, šećerom, mastima i skrobom.

Egipćani su verovali da je lotosov cvet dao život Egiptu i da je to mesto gde je nastao svemir. Na početku sveta, u tamnim vodama, lotosov cvet je plutao sa zatvorenim laticama. Latice su se otvorile i iz cveta se uzdigao Ra, bog sunca, stvarajući svet. Uveče sunce bi se vraćalo u lotosov cvet da spava, da bi se uzdiglo sledećeg dana, lotos je simbolizovao i vaskrsenje boga Ozirisa, što je sasvim razumljivo, lotosov cvet se u sumrak zatvara da bi se sutradan, sa prvim zracima Sunca ponovo otvarao. Oziris je na crtežima prikazan kako sedi na lotosovom listu, a bog svetla, Horus, prikazan je na samom cvetu. To u stvari prikazuje vezu između cveta i sunca, koje se, poput cveta lotosa otvara ujutro, a navečer tone u vodu. Lotosi propadaju porodici Nymphaceae i rodu Nymphaea. Beli egipatski lotos, N.lotus, je pravi lotos iz egipatske mitologije.

Vezavši lotos s plodnošću Egipćani su stvorili izreku: "Na vodi ima mnogo lotosa, biće velika plodnost."

Ovo jelo se pravilo na sledeći način:

Sastojci:

100 g sušenog korena lotosa, narezan na kolutove

list palme ili par listova lokvanja

Priprema:

Potopite suvo korenje lotosa u vodi da odstoji oko deset minuta, da nabubre. Zatim ih ocedite i osušite. Sušeno korenje umotajte u list palme ili lokvanja i pecite na otvorenoj vatri ili roštilju. List palme ili lokvanja sprečava da korenje lotosa izgori ili prepeče i pocrni.

Ukoliko se korenje lotosa dodaje u kuvana jela procedura je ista, znači prvo potopiti suvo korenje lotosa u vodi da odstoji oko deset minuta, da nabubre. Zatim ih ocediti i osušiti i dodati u jelo u toku kuvanja.

Lotos je u Egiptu bio simbol sunca, plodnosti i prosperiteta, bio je personifikacija lepote, uskrsnuća i božanske moći. Bog sunca Ra pojavio se iz lotosovog cveta, otkriven na glatkoj površini praiskonske vode. Faraoni, oponašajući bogove na zemlji, svuda su koristili lotos od ukrašavanja kipova bogova pa do kovanog novca, slike lotosovog cveta krasile su i zidove unutrašnjosti piramida kao i stubove arhitektonskih građevina.

Kao simbol prosperiteta i plodnosti, lotos je bio atribut boga vegetacije Memfis Nefertum, koji je prikazan kao mladić sa glavom u obliku lotosovog cveta. U "Piramidnim tekstovima" on se naziva "Raov lotosov nos". Svako jutro bog Nefertum izlazi iz lotosa i svake večeri tone u vodu svetog jezera. Lotos je bio povezan s vrhovnom moći, lotos je bio simbol Gornjeg Egipta, a žezlo egipatskih faraona napravljeno je u obliku lotosovog cveta na dugom stablu.

Lotos je simbolizovao obnovu vitalnih sila i povratak mladih, jer prema mišljenju Egipćana, stari bog umire kako bi se ponovno rodio mlad. Slika pokojnika koji drži cvet lotosa govori o uskrsnuću mrtvih, o buđenju na duhovnoj osnovi.

Simbolika lotosa bila je povezana sa stvaranjem, rađanjem i suncem kao izvorom života. Ovaj cvet se uzdizao iz dubina primarnih voda i Bog sunca Ra je rođen iz lotosa. Izlazeće Sunce je takođe često predstavljano u obliku planine, koja se uzdiže iz lotosa, personifikujući svemir. Lotosov cvet je služio kao prestolje Ozirisa, Izide i Neftija.

Iz Egipta, simbolika lotosa prodire i do grčko-rimske kulture gde je smatrana biljkom posvećenom Heri i Afroditi. U zlatnom brodu u obliku lotosa, grčki junak Herkules je napravio jedno od svojih putovanja. Prema grčkoj mitologiji, onaj koji pojede cveće lotosa nikada neće hteti raskinuti sa rodnim mestom ovog cveta. Čarobno svojstvo da se oduzme sećanje pripisuje se lotosu prema njegovom imenu izvedenog iz grčkog korena "lat", koji označava "zaborav", nazivali su je i "šiljata biljka", zato što ima učinak kao sedativ, a opet povećava svest. I Homer je pričao o lotofagima, ljudima koji su pojeli cvet lotosa i zaboravili svoj prošli život. Lotofagi su odbili napustiti Libiju, zemlju u kojoj cvetaju čarobni lotosi. Navodno, pri konzumiranju cveta lotosa, svi osećaji će biti pojačani, a u isto vreme će osoba osećati mir i spokoj, za to svojstvo cveta lotosa su mnogo ranije znali i sveštenici Egipta koji su upotrebljavali lotosov cvet u medicinske svrhe i pri izvođenju duhovnih obreda. Cvet sadrži u sebi DMT, koji u ljudskom telu pokreće lagani psihoaktivni efekt, koji u svest donosi "božansku" suštinu odnosno osećaj transa i euforije.

U grčkoj mitologiji nimfa Notis (Lotida), bežeći od Priapa se pretvorila u stablo lotosa. Grci su mu pripisivali afrodizijačka dejstva, ali je bio i simbol neuzvraćene i platonske ljubavi.

Botaničar Teofrastus je napisao: "Egipćani su stavili lotosove glave u hrpe, gde trunu, dok se njihove spoljne školjke ne sruše, nakon čega se seme opere u reci, osuši i razbije, a proizvedeno brašno peče."

Stari Rimljani stvorili su legendu o prekrasnoj nimfi Lotis, koja se pretvorila u lotosov cvet.

Po drugoj legendi kako je nastao lotos se kaže da je jedna lepa vila živela u vodi jednog jezera. Jednoga dana, videla je Sunce na površini vode i odmah se zaljubila ali se pred svetlošću Sunca koja je blistala na površini osetila nedostojnom te lepote i spustila se na dno jezera koje je čuvalo mnogo blaga kako bi se ulepšala i vratila na površinu da se pokaže Suncu. Napunila je ruke zlatom i biserima, ali svi njeni napori da ispliva na površinu i pokaže se Suncu su bili bez uspeha jer ju je zlato vuklo na dno. Na kraju je potonula u mulj, na površini su samo ostale njene ruke pune zlata i bisera, od njih je nastao lotos, a od njene ljubavi prema Suncu listovi u obliku srca. Svakoga jutra, cvet lotosa se otvara da pokaže ljubav Suncu a u smiraj dana, kada Sunce zađe, cvet se zatvara i čuva ljubav do sledećeg svanuća.

I još nešto što je interesantno, a vezano za lotos. Ime Suzana u Egiptu ima značenje lotosov cvet. Prvi put je zabeleženo za vreme vladavine 11-te. dinastije ili 2 hiljade godina pre nove ere. Biblijsko ime za lotosov cvet je Šošana.

Pročitajte više >>                                                         << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ta-meja - Prženi bob

Ta-meja je bila veoma popularno jelo kod drevnih Egipćana.

Egipćani su pokojnicima ostavljali hranu u grobovima, tako da se danas o njihovoj ishrani puno zna ali i zahvaljujući istraživanjima drevnih grobnica. Hleb, urme i beli luk su se zbog tople i suve klime očuvali i do danas.

Meso mnogim Egipćanima u to vreme nije bilo dostupno, ako se jede samo meso, ono je obično na žaru kao kebab, pečeno ili punjeno pirinčem koji se uvozio iz Persije. Dakle, u zavisnosti od porodičnog budžeta, meso se konzumiralo jednom ili dva puta nedeljno, a možda samo jednom ili dva puta mesečno.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Ishrana u bogataškim kućama bila je veoma raznovrsna, dok su siromašni jeli uglavnom ono što su mogli uzgajati na svojim okućnicama - povrće, voće, živinu, kao i ribu kojom je Nil obilovao. Od povrća su koristili okru, zelenu salatu, celer, kupus, repu, sočivo, grašak, leblebiju, bob i druge mahunarke. Naročito su voleli praziluk, crni i beli luk, zbog jakog ukusa, a takođe su poznavali i njihova lekovita svojstva. Povrće se često služilo uz dodatak ulja i sirćeta, a upotrebljavalo se i sirovo (na primer celer).

Bob je bio jedna od najpopularnijih namirnica za ishranu faraona i sveštenika jer su verovali da zrna boba imaju afrodizijačka svojstva. Bob je jedna od najstarijih kultiviranih vrsta povrća, uzgaja se više od 8.000 godina. Ova mahunarka je bila gajena još u kasnom neolitu, verovatno prvo u Alžiru ili u jugozapadnoj Aziji, kasnije – u gvozdenom dobu već je raširena širom Evrope. Bob je bio jedna od najvažnijih namirnica mediteranske civilizacije, posebno Egipćana, Grka i Rimljana. Grci i Rimljani su ga koristili u državne svrhe, kad god je bila potreba za glasanjem, beli bob je značio da, a crni ne. Pre nego što je pasulj donesen iz Amerike u Evropu, (pre XVI, XVII veka) variva (slična onim koja se danas prave od pasulja), pripremana su od boba. Danas se bob najviše uzgaja u Kini i Etiopiji a kod nas se gaji i koristi retko, uglavnom u Istočnoj Srbiji.

Veruje se da zrno boba donosi sreću, onaj ko uvek nosi sa sobom zrno boba nikada neće ostati bez osnovnih životnih potrepština. U Španiji i Portugalu tradicionalno se za Božić služi kolač u kojem se nalazi jedno zrno boba. Običaj nalaže da onaj ko dobije krišku sa zrnom boba iduće godine kupuje kolač. Evropski narodni običaji kažu da bob posađen na Veliki petak donosi sreću.

Ovo jelo se pravilo na sledeći način:

Sastojci:

500 g boba

2 čena belog luka, sitno iseckana

2 velika crna luka, sitno iseckana

2 kašičice mlevenog korijandera

2 kašičice kima

1 kašičica mlevenog peršuna

1 kašičica soli

1 šolja semenki susama za premazivanje

maslinovo ulje za prženje

Priprema:

Potopite bob u hladnu vodu preko noći, sutradan bob ocedite i očistite, nalijte novu vodu i pustite da provri. Ponovo ocedite, stavite u novu vodu i dodajte ostale sastojke, osim susama i kuvajte dok bob ne omekša. Skuvani bob sipajte u činiju i ispasirajte, posolite i dobro promešajte, da se masa sjedini. Zatim smesu oblikujte u male okrugle oblike (slično hamburgeru) debljine oko 2 cm. Svaku stranu okrugle smese pospite semenkama susama i potom pržite u vrelom maslinovom ulju dva do tri minuta dok ne dobije zlatno smeđu boju.

Bob (Vicia faba) je jednogodiišnja biljka iz porodice mahunarki (Fabaceae), krupnih semena koja se koriste u ishrani poput pasulja. Bob je jednogodišnja biljka nerazgranatih, šupljih, četvrtastih uspravnih stabljika, visoka do 1 m. Bob je redak usev koji se gaji na vlažnim mestima, na bogatom zemljištu. Seje se u drugoj polovini marta. Ubiranje zrna se obavlja kada većina mahuna sazri – pocrni. Polen i sirovo seme boba sadrže alkaloide (vicin) koji mogu da izazovu hemolitičku anemiju kod osoba koja imaju nasledni poremećaj metabolizma eritrocita - manjak enzima glukozo - 6 fosfat dehidrogenaze. Ovo stanje poznato je kao "favizam" i često se javlja u područjima zahvaćenim malarijom. Hemoliza eritrocita indukovana favizmom deluje nepovoljno na razvoj izazivača malarije Plasmodium falcipacrum, pa u izvesnom smislu predstavlja zaštitu od ove bolesti. Bob je bogat aminokiselinom L-dopa, koja je preteča dopamina pa se preporučuje kod obolelih od Parkinsonove bolesti, jer njihov organizam slabo proizvodi dopamin. Bob se koristi kao povrće. U ishrani se koriste mlade mahune ili semena, bogata hranljivim materijama. 100 grama zrelog sirovog semena sadrži preko 25 grama proteina, ugljene hidrate, vlakna i minerale. Veoma je bogata rastvorljivim biljnim vlaknima, bitnim za dobru crevnu peristaltiku, kao i za održavanje šećera i holesterola u krvi u normalnim okvirima. Od vitamina posebno je bogat vitaminom K, koji je bitan za distribuciju kalcijuma u organizmu, vitaminima B grupe i vitaminom A, a od minerala fosforom važnim za funkcionisanje mozga, gvožđem i kalijumom. Kalijum je bitan za pravilan rad srca, manjak može dovesti do razdražljivosti, nepravilnog rada srca ili povišenog pritiska. Ali, i višak kalijuma može da bude problematičan, pa zato lekari radije savetuju korišćenje namirnica bogatih kalijumom, kao što je bob, iz kojih se on na prirodan i postepen način resorbuje u organizam. Bob predstavlja bogat izvor biljnih belančevina, koje sadrži u razmerama od 20 do 40 posto u svom zrnu.

Pročitajte više >>                                                          << Vratite nazad

Antička kuhinja: Kuvana okra

Egipćani su pokojnicima ostavljali hranu u grobovima, tako da se danas o njihovoj ishrani puno zna ali i zahvaljujući istraživanjima drevnih grobnica. Hleb, urme i beli luk su se zbog tople i suve klime očuvali i do danas.

Meso mnogim Egipćanima u to vreme nije bilo dostupno, ako se jede samo meso, ono je obično na žaru kao kebab, pečeno ili punjeno pirinčem koji se uvozio iz Persije. Dakle, u zavisnosti od porodičnog budžeta, meso se konzumiralo jednom ili dva puta nedeljno, a možda samo jednom ili dva puta mesečno. 

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Ishrana u bogataškim kućama bila je veoma raznovrsna, dok su siromašni jeli uglavnom ono što su mogli uzgajati na svojim okućnicama - povrće, voće, živinu, kao i ribu kojom je Nil obilovao. Od povrća su koristili okru, zelenu salatu, celer, kupus, repu, sočivo, grašak, leblebiju, bob i druge mahunarke. Naročito su voleli praziluk, crni i beli luk, zbog jakog ukusa, a takođe su poznavali i njihova lekovita svojstva. Povrće se često služilo uz dodatak ulja i sirćeta, a upotrebljavalo se i sirovo (na primer celer).

Jedna od najpopularnih namirnica tog doba koji je siromašni sloj stanovništva mogao sebi da priušti je okra ili bamija koja je prvi put spomenuta na asirskim klinastim tablicama koje se bave biljnim lekovima. Asirci su je zvali ubanu, što doslovno znači "prst". Okra je jedna od najstarijih namirnica, a prema nekim podacima u ishrani su je upotrebljavali i pre 3500 godina, posebno Egipćani koji su je obožavali. I dan danas se koristi širom sveta što zbog jedinstvenog ukusa, širokog načina primene, što zbog lekovitih svojstava.

Okru ili bamiju su Egipćani uzgajali još u 12. veku. p. n. e. Proširila se širom Afrike i Bliskog istoka gde su zelene mahune tipski kuvane u varivu i imaju mnogo različitih imena.

Ovo jelo se pravilo na sledeći način:

Sastojci:

500 g sveže bamije

100 ml maslinovog ulja

1 glavica crnog luka, sitno seckano

1 glavica belog luka, sitno seckano

1/2 kašičice soli

1 kašičica korijandera

1 kašičica kima

1/2 limuna

Priprema:

Bamiju pripremiti tako što odsečete oba kraja bamije, pazeći da se rupe pokažu, dugo perite pod tekućom vodom, a zatim osušite bamiju. U velikoj posudi zagrejte ulje na srednje visokoj temperaturi. Kada je vruće dodajte crni luk i dinstajte, sve dok se ne omekša. Zatim dodajte beli luk, smanjite temperaturu i dodajte okru. Mešajte često na srednjoj temperaturi oko 10-12 minuta. Dodajte začine i so. Nastavite da mešate i dinstate još 2 minuta da se začini sjedine sa jelom. Prelijte sokom od limuna i servirajte preko kuvane pšenice.

Bamija ili okra (Abelmoschus esculentus), biljka skrivenosemenica iz porodice Malvaceae, red Malvales, iz tropskih i suptropskih krajeva. Životni vek joj je godinu dana. Hermafrodit, čiji su oprašivači (polinatori) pčele. Dlačice na semenu mahuna mogu biti nadražujuće za neke ljude. Vlakna dobijena iz stabljike služe kao zamena za jutu i stvaranje papira i tekstila. Ova biljka je na prvom mestu bogata vitaminom C, vitaminom K i folatima. Pored toga sadrži zavidnu količinu vlakana od velike važnosti za dobru probavu, stabilizaciju šećera u krvi kao i kontrolu apsorpcije šećera u organizam. Vitamin B koji je zadužen za proizvodnju novih ćelija i folata je od velike važnosti za zdravu trudnoću. Taj vitamin sprečava urođene mane kod beba i pomaže da plod raste i razvija se. Pored folata od velike važnosti je i vitamin C, kojim je bamija veoma bogata. Vitamin C utiče na zdravlje i mladalački izgled kože, pospešuje rast i regeneraciju tkiva što utiče na poboljšanu produkciju kolagena. Od bamije možete napraviti sjajnu masku za lice tako što će te je kuvati u vodi dok ne omekša u potpunosti, zatim je izgnječite i nanesite na lice. Nakon pet minuta lice isperite, a rezultati će biti vidljivi odmah. Bamija se može jesti sirova, možete je pržiti ili kuvati na pari, a najčešće se koristi u pripremi gulaša, čorbi i supa. Osim toga može pomoći kod respiratornih problema poput astme, reguliše nivo šećera u krvi, pomaže u radu jetre, a pripisuju joj se i afrodizijačka svojstva. Zahvaljujući vlaknima i ostalim nutrijentima bamija je veoma delotvorna kada je u pitanju normalizacija nivoa šećera u krvi, a potpomaže i umanjenju simptoma dijabetesa. Bamija traži veliku količinu sunca. Nema velke zahteve za zemljištem, raste na običnom baštenskom tlu.

Pročitajte više >>                                                         << Vratite nazad

Antička kuhinja: Slatki sos

Poreklo urme je teško utvrditi, smatra se da je potekla u regionu oko Persijskog zaliva-severna Afrika i Arapskom poluostrvu i severozapadnoj Indiji. Zapisi na glinenim tablicama nam otkrivaju da su se urme i sirup od urmi konzumirali u Mesopotamiji još pre 4000 godina.U Arabiji postoje arheološki dokazi o gajenju urmi u IV veku p.n.e.

Ovo je bio veoma popularan slatki sos u Mesopotamiji i služio se pri svakoj konzumaciji obroka i užine.

Sastojci:
100 ml sirupa od urmi
100 g susama
2 kašičice susamovog ili maslinovog ulja

Priprema:
Staviti sirup od urmi u posudi i preliti ga sa toplom pastom od susama. Ovaj sos ili umak je korišćen sa sumerskim hlebom koji se pekao u posebnoj peći - tinuru.

Za pastu od susama su potrebne sirove oljuštene semenke susama i ulje, 2 kašičice ulja idu na jednu šoljicu semenki, koristi se susamovo ili maslinovo. Propržiti semenke u tiganju bez dodavanja bilo kakvih masnoća, dok ne požute i dobiju zlatnu boju, obično od 5 do 10 minuta prženja, mešati stalno i paziti da ne zagore. Kada se ohlade, pomešati ih sa željenim uljem i dobro mešati i gnječiti dok ne dobijete pastu.





Urma ili datula (lat. - Phoenix dactylifera) jeste plod palme Phoenix dactylifera, koja pripada porodici Arecaceae. Uzgaja se isključivo zbog svojih jestivih plodova. Pošto ima dugu istoriju kultivacije, njeno poreklo je nepoznato. Pretpostavlja se da potiče iz oaza severne Afrike, a moguće i jugozapadne Azije. Traži potpuno otvorene i osunčane položaje. Zemljište ne bira, a u suvoj klimi može podneti niske temperature -10 do -15 °C. Urme su bogate obiljem hranjivih materija i odličan su izvor kalijuma, magnezijuma, mangana, gvožđa i fosfora. Takođe je značajno i prisustvo minerala u tragovima: bora, bakra, selena i cinka. Urme imaju kalorijsku vrednost od 282 kcal/100 g, što znači da spadaju u najkaloričnije voće. Suvi plodovi sadrže 70% šećera. Masti gotovo da i nema, kao ni belančevina. Na vodu otpada oko 20%. Od vitamina urme sadrže gotovo isključivo kompleks B vitamina. Urme se mogu konzumirati sveže ili suve. U Arapskom svetu postoji bezbroj upotreba za urme: od slatkiša, dodatka jelima, pudinga, dodatka hlebu, namaza, sirupa, sirćeta i bezalkoholnih pića. Kada se muslimanski post Ramazan završi, obično se prvo jedu urme. U prošlosti su ih zvali "hleb pustinje". Postoji stotine različitih vrsta urmi, kažu da su najbolje i najskuplje urme iz Medine - cena za kilogram je od 20 do 40 evra. Lako se vare, smanjuju osećaj gladi, imaju vitamin A i B6, folnu kiselinu, kalcijum, gvožđe, bakar i magnezijum. Urme jačaju telo, smanjuju holesterol u krvi, regulišu probavu, štite stomak od parazita i bakterija. Ovo jedinstveno voće je bogat izvor antioksidanata, koji su vrlo važni za zaštitu od srčanih oboljenja, kancera i starenja. Urme su bogate i prirodnim šećerom. Kao i drugo voće, treba ih jesti na prazan stomak da bi se najbolje iskoristili hranljivi sastojci. Ne treba ih jesti u velikim količinama jer goje. Jedna urma ima više od 20 kalorija.


 Pročitajte više >>                                                          << Vratite nazad

Antička kuhinja: Mersu - Kolač od urmi i mekanog sira

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici oko 1750 g. p. n. e. kada je Mesopotamija bila pod vlašću Hamurabija. Recept za ovu vrstu mersua je nađen u gradu Nipur-u i skoro je identičan kao i onaj iz grada Mari ali postoji razlika jer iz njega saznajemo da su se za pravljenje mersua koristili i drugi dodatni sastojci i koji sadrže brašno od oraha, pšenice ili ječma, a za fil su se koristile smokve, grožđice, mlevene jabuke, mleveni beli luk, ulje ili maslac, meki ili tvrdi sir, i vino od nara, sirup od nara ili komina.
U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, niti je precizirana vrsta sira, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio. U nastavku sam prezentovao dve varijante pripreme ovog recepta.

Sastojci:
500 g suvih urmi bez koštica
100 g mekanog sira bilo koje vrste
2 kašičice mlevenog belog luka
1 kašičica maslinovog ulja
1/2 kašičice morske soli

Priprema:

Prva varijanta
Pomešati beli luk, sir, maslinovo ulje i so. Ostaviti da mešavina malo odstoji odnosno da se masa homogenizuje, nakon toga ispuniti urme smesom.

Druga varijanta
Pomešati beli luk, sir, maslinovo ulje i so. Ostaviti da mešavina malo odstoji odnosno da se masa homogenizuje. Urme staviti u posudu i dodati vodu. Staviti da se kuva na srednjoj temperaturi, povremeno grubo mešajući, kuvati sve dok se ne formira gusta pasta. U pastu zatim dodati mešavinu i dobro izmešati. Ostaviti da se ohladi, a zatim od mešavine praviti male kuglice.





Nipur (sumerski naziv je Nibru, a Akadski naziv je Nibbur) bio je jedan od značajnijih gradova Mesopotamije. Grad se nalazio jugoistočno od Vavilona i u 3. milenijumu p. n. e. je bio jedan od najznačajnijih političkih i religioznih središta Mesopotamije. Grad se razvijao od malih seoskih naselja koji datiraju od 6. milenijuma p. n. e. i svoju važnost je temeljio na hramu sumerskog boga Enlila, gospodara oluje, vetrova i stvoritelja čoveka. U Nipuru je pronađen i najstariji plan grada koji potiče iz sredine 2. milenijuma p. n. e. Nipur se ubraja među najveća nalazišta glinenih pločica pisanih klinastim pismom, koji sadrže tekstove verske sumerske literature kao i fragmente zakonika kralja Lipit-Ištara (oko 2100 g. p. n. e.) kao i odlomci sumerskog epa o Gilgamešu. Nipur je izgubio na značaju nakon stvaranja vavilonskog carstva i uvođenja kulta boga Marduka. Nipur je imao veliku političku važnost jer su svi kraljevi morali biti osveštani u njegovim hramovima, zato u mnogobrojnim ratovima nikada nije bio razoren. Čak i posle 1800. g. p. n. e., kada su Vavilonci postavili Marduka kao najvažnijeg boga u Mesopotamiji, Enlil je i dalje bio veoma poštovan, a krajevi su i dalje nastavili da traže legitimizaciju svoje vladavine u Nipuru.
Nakon kraćeg procvata pod Kasitima, značaj Nipura ponovo opada. U doba Seleukida sveo se na tvrđavu dok je u doba Sasanida i tvrđava napuštena. Njegovi ostaci danas se nalaze u blizini sela Nifar u Iraku.


Pročitajte više >>                                                              << Vratite nazad

Antička kuhinja: Mersu - Kolač od urmi i tvrdog sira

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici oko 1750 g. p. n. e. kada je Mesopotamija bila pod vlašću Hamurabija. Recept za ovu vrstu mersua je nađen u gradu Nipur-u i skoro je identičan kao i onaj iz grada Mari ali postoji razlika jer iz njega saznajemo da su se za pravljenje mersua koristili i drugi dodatni sastojci i koji sadrže brašno od oraha, pšenice ili ječma, a za fil su se koristile smokve, grožđice, mlevene jabuke, mleveni beli luk, ulje ili maslac, meki ili tvrdi sir, i vino od nara, sirup od nara ili komina.
U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, niti je precizirana vrsta sira, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio. U nastavku sam prezentovao dve varijante pripreme ovog recepta.

Sastojci:
500 g suvih urmi bez koštica
100 g izrendanog tvrdog sira bilo koje vrste
2 kašičice mlevenog belog luka
1 kašičica maslinovog ulja
1/2 kašičice morske soli

Priprema:

Prva varijanta
Pomešati beli luk, sir, maslinovo ulje i so. Ostaviti da mešavina malo odstoji odnosno da se masa homogenizuje, nakon toga ispuniti urme smesom.

Druga varijanta
Pomešati beli luk, sir, maslinovo ulje i so. Ostaviti da mešavina malo odstoji odnosno da se masa homogenizuje. Urme staviti u posudu i dodati vodu. Staviti da se kuva na srednjoj temperaturi, povremeno grubo mešajući, kuvati sve dok se ne formira gusta pasta. U pastu zatim dodati mešavinu i dobro izmešati. Ostaviti da se ohladi, a zatim od mešavine praviti male kuglice.





Nipur (sumerski naziv je Nibru, a Akadski naziv je Nibbur) bio je jedan od značajnijih gradova Mesopotamije. Grad se nalazio jugoistočno od Vavilona i u 3. milenijumu p. n. e. je bio jedan od najznačajnijih političkih i religioznih središta Mesopotamije. Grad se razvijao od malih seoskih naselja koji datiraju od 6. milenijuma p. n. e. i svoju važnost je temeljio na hramu sumerskog boga Enlila, gospodara oluje, vetrova i stvoritelja čoveka. U Nipuru je pronađen i najstariji plan grada koji potiče iz sredine 2. milenijuma p. n. e. Nipur se ubraja među najveća nalazišta glinenih pločica pisanih klinastim pismom, koji sadrže tekstove verske sumerske literature kao i fragmente zakonika kralja Lipit-Ištara (oko 2100 g. p. n. e.) kao i odlomci sumerskog epa o Gilgamešu. Nipur je izgubio na značaju nakon stvaranja vavilonskog carstva i uvođenja kulta boga Marduka. Nipur je imao veliku političku važnost jer su svi kraljevi morali biti osveštani u njegovim hramovima, zato u mnogobrojnim ratovima nikada nije bio razoren. Čak i posle 1800. g. p. n. e., kada su Vavilonci postavili Marduka kao najvažnijeg boga u Mesopotamiji, Enlil je i dalje bio veoma poštovan, a krajevi su i dalje nastavili da traže legitimizaciju svoje vladavine u Nipuru.
Nakon kraćeg procvata pod Kasitima, značaj Nipura ponovo opada. U doba Seleukida sveo se na tvrđavu dok je u doba Sasanida i tvrđava napuštena. Njegovi ostaci danas se nalaze u blizini sela Nifar u Iraku.


Pročitajte više >>                                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ninda-kaš - Hleb sa pivom

Hleb se služio na Kaš-de, banket koji se organizovao u čast sumerske boginje Inane, kao i na sumerskoj proslavi ki-a-nag koji se održavala u gradu Garšani u čast bogova i koje je zapisano na glinenim tablicama koje datiraju iz perioda 2031 - 2024 g. p. n. e. tokom perioda vladavine treće dinastije Ur.

Sastojci:
500 g ječmenog ili pšeničnog brašna
250 ml piva
20 ml maslinovog ulja
1 kašičica soli

Priprema:
Pomešati brašno, so i pivo koje treba polako ulivati i dobro umesiti. Oblikujte testo u pravougaoni oblik, a zatim namažite lim za pečenje maslinovim uljem i pažljivo na njega položite testo. Zagrejte rernu na 180° C. Pecite hleb 40 minuta ili do zlatno-smeđe boje.





An, sumerski muški bog neba, zagospodario je nebom i odatle krenuo u osvajanje zemlje. Zatim se uzdiže drugi bog, En-lil, koji preko En-Kia deli uloge raznim božanstvima. Ženska božanstva dobivaju udeo u vlasti, ali mnogo manji nego muška. Međutim, jedna ženska boginja, Anova praunuka postaje Nin-anna, gospodarica neba. Sumerska boginja Inana je boginja ljubavi, lepote, seksualne požude, plodnosti, ali i znanja, mudrosti, rata i borbe. Poznata je i kao čuvar kosmičkih zakona, koje je, sudeći po mitu, ukrala od svog oca Enkija. Inana je jedna od retkih ženskih figura u sumerskoj mitologiji koja se sastoji od pretežno muških bogova. Boginja Inana je u semitskom razdoblju Vavilona i u Asiriji bila poznata i kao boginja-ratnica. U Asiriji su je povezivali sa samim nacionalnim božanstvom Asurom, a u kraljevskim natpisima se slavi kao "savršeno hrabra" ratnička boginja. Inana je kod Akađana poznata kao Ištar, ali su oni svoju boginju poistovetili sa Inanom prilikom prihvatanja sumerske kulture. Pošto je, između ostalog, i boginja plodnosti, prikazivana je sa širokim kukovima. Često je prikazivana bogato ukrašena nakitom kao i sa oštricom koplja kao amblemom. U mesopotamijskoj kulturi je redovno prikazivana sa lavom, koji joj je bio kultna zivotinja.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ninda-gub-ba - Hleb za užinu

Ova vrsta hleba za grickanje je služila kao užina ali se služio i kao predjelo, umakali su se u različite soseve ili se jeo sa sirom.

Sastojci:
500 g ječmenog brašna
300 ml tople vode
100 g kvasca
1 kašičica soli
maslinovo ulje

Priprema:
Pomešajte vodu, so, brašno i kvasac. Zatim umesite testo i formirajte ga u ravan okrugli oblik, slično srpskoj pogači. Pokrijte testo krpom i pustite da odstoji preko noći. Sutradan testo premesiti, razvući da bude tanko i iseći na manje okrugle ili trouglaste oblike i staviti da se peku u ulju.





Ječam (lat. Hordeum sativum) je rod jednogodišnjih biljaka iz porodice trava (Poaceae). Ječam je žitarica koja uspeva u hladnijim krajevima. Koristi se za proizvodnju hleba, slada, piva, kavovina, stočne hrane i dr.
Ječam se smatra jednom od najstarijih žitarica u Evropi. Sejao se još u kamenom dobu, kultivisao u starom Egiptu, Mesopotamiji i području evropskih sojenica. U Vavilonu se od njega pravila kaša i pivo, a u Starom veku je prženi ječam bio važna životna namirnica. Ječam je počeo da se gaji u Zapadnoj Aziji i u Africi u predelima uz reku Nil. Početak gajenje je sličan kao i kad je u pitanju početak gajenje pšenice, a to je pre oko 8000 godina pre nove ere. U periodu neolita ječam se koristio za dobijanje hleba i piva.
Deli se u tri vrste:
dvoredni (Hordeum distichum), koji najčešće služi za proizvodnju piva
višeredni (Hordeum polystichum i Hordeum vulgare);
prelazni (Hordeum intermedium)
Poput svih biljaka, ječam je prirodno bez holesterola i ima mali udeo masti. Pola čaše ječmenih zrna sadrži manje od 0,5 grama masti i samo 100 kalorija. Ječam sadrži nekoliko vitamina i minerala uključujući niacin (vitamin B3), tiamin (vitamin B1), selen, gvožđe, magnezijum, cink, fosfor i bakar. Ječam sadrži antioksidante koji su takođe veoma važni za održavanje dobrog zdravlja. Antioksidanti deluju tako što smanjuju stopu oksidacijskog oštećenja prikupljanjem slobodnih radikala koji nastaju kada telesne ćelije koriste kiseonik.





Ječam sadrži fitohemikalije što su prirodne hemikalije koje se nalaze u biljkama. Studije su pokazale da fitohemikalije mogu umanjiti rizik oboljenja od određenih srčanih bolesti, dijabetesa i raka. Međutim, potrebna su dodatna istraživanja da bi se potvrdili ovi rezultati. Ječam je odličan izvor dijetetskih vlakana i sadrži i rastvorljiva i nerastvorljiva vlakna. Rastvorljiva vlakna su delotvorna u smanjivanju holesterola u krvi i mogu umanjiti rizik od srčanih oboljenja. Ječam ima znatan udeo prehrambenih vlakana, zbog čega pospešuje varenje i održava povoljnu ravnotežu crevne mikroflore. Ječmena sluz koja nastaje pri kuvanju oljuštenog zrna vredna je dijetalna hrana kod bolesti grla i želuca.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ninda-ba - Hleb sa susamom

U slobodnom prevodu sa sumerskog znači hleb za podelu. Ova vrsta hleba se delila beskućnicima tokom praznika, zato se testo radijalno isecalo pre pečenja, da bi se kasnije hleb lakše lomio i delio.

Sastojci:
500 g  ječmenog brašna
100 g kvasca
300 ml mlake vode
2 kašičice soli
1 žumanac
1 kašičica susama
maslinovo ulje

Priprema:
Pomešati brašno, vodu, so i kvasac i dobro umesiti. Oblikujte testo u kuglu i stavite na toplo mesto kako bi se podiglo. Nakon dva do tri sata testo će se udvostručiti. Zatim stavite testo na dasku i ponovo ga premesite dok testo ne postane glatko, oblikujte testo u ovalni oblik, a zatim namažite lim za pečenje maslinovim uljem i pažljivo na njega položite testo, ostavite testo da odstoji još 15 minuta. Zagrejte rernu na 180° C. Na površini testa izrežite crte oštrim nožem, premažite sa žumancem i pospite susamom. Pecite hleb 20-25 minuta ili do zlatno-smeđe boje.





Susam (Sesamum indicum) omiljena je namirnica orijentalnih i severnoafričkih naroda, a za njegovo lekovito dejstvo znali su još stari Egipćani, Asirci, Vavilonci, Indusi i Kinezi. Arheološki dokazi potvrđuju da je susam najstarija uzgajena uljarica. U Indiji se još pre više od 4000 godina koristilo susamovo ulje, ne samo u ishrani, već i u medicini i kozmetici. U ajurvedskoj tradiciji susamovo ulje zauzima posebno mesto i nalazi vrlo široku primenu. Seme susama se može koristiti sirovo, prženo, mleveno i u obliku ulja.
Susamovo ulje se pokazalo kao odlično prirodno sredstvo za tretiranje svih stanja kože, a najpre suve kože i osetljive kože sklone upalama. Deluje kao prirodan UV filter, te dokazano odbija i do 25 % sunčevih zraka. Leči iritacije kože, razne kožne nepravilnosti, kao i bolesti poput ekcema i psorijaze. Pomaže kod problema oslabljene mikrocirkulacije. Pospešuje zaceljivanje ogrebotina, rana i ostalih oštećenja kože i doprinosi smanjenju vidljivosti ožiljaka. Ovo ulje ima snažna antibakterijska, antivirusna, antiupalna i analgetička svojstva. Bogato je vitaminima A, E, B i mineralima magnezijem, kalcijumom, cinkom, bakrom, gvožđem, manganom, selenom i fosforom. Sadrži snažne antioksidanse sezamol i sezamin koji pospešuju eliminaciju štetnih materija iz organizma. Bogato je polinezasićenim mastima koje igraju važnu ulogu u očuvanju zdravlja srca te u prevenciji bolesti kao što su dijabetes, visoki krvni pritisak, artritis i autoimune bolesti. Bogato je nezasićenim masnim kiselinama omega 6. Lekovitost: Pospešuje regeneraciju kostiju, snižava krvni pritisak, regeneriše kosu, umanjuje upalne procese, pospešuje varenje, povoljno utiče na jetru. Ulje od semenki susama pokazuje i izuzetna laksativna svojstva, pa se upotrebljava u slučaju dugotrajnog zatvora i neredovne stolice, za elimininaciju crevnih parazita i za čišćenje creva. Ovo ulje koristi se i za lečenje hemoroida koji mogu biti praćeni krvarenjem i bolovima, kao i za promene na koži kao što su bradavice, čirevi, bubuljice i opekotine. Blagotvorno utiče na zdravlje zuba i desni, i preporučuje u terapiji mućkanja ulja u ustima koje eliminiše toksine. Susamovo ulje ima visoku tačku dimljenja i zbog toga je pogodno za prženje, pečenje, kuvanje i dinstanje, a može se koristiti i u salatama. Koristi se u svim azijskim kuhinjama, posebno kineskoj i japanskoj.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad