Antička kuhinja: Horešt-e karafs - Junetina sa celerom

 

Ova vrsta jela je bila je rezervisana za malo imućniji sloj stanovništva, mada ga je konzumirao i siromašniji sloj društva, veoma retko i to samo za vreme verskih ili bilo kojih drugih praznika. Od mesa su najviše koristili jagnjetinu, teletinu, ovčetinu, piletinu i ribu, a za nacionalno jelo su smatrali kebab, meso nabodeno na ražanj. Persijanci su posebno voleli da konzumiraju junetinu, teletinu i govedinu. Teletina je najmlađa govedina, od teladi starosti do godinu dana, junetina je govedina od godinu dana do 14 meseci, a sve preko toga je govedina. Ljudi su jeli meso goveda od praistorije; neke od najranijih poznatih pećinskih slika, poput onih iz Laska, prikazuju goveda u scenama lova. Ljudi su pripitomili stoku da bi obezbedili lak pristup govedini, mleku i koži. Goveda su pripitomljena najmanje dva puta tokom evolucione istorije. Prvi događaj pripitomljavanja dogodio se pre oko 10.500 godina sa evolucijom Bos taurus. Drugi je bio noviji, pre oko 7.000 godina, sa evolucijom Bos indicus u dolini Inda. Postoji moguće treće pripitomljavanje pre čak 8.500 godina, sa potencijalnom trećom vrstom Bos africanus koja je nastala u Africi. Većina goveda je poreklom iz Starog sveta, sa izuzetkom hibrida bizona, koji potiču iz Amerike. Kad govorimo o junetini, reč je o mesu mladog goveda starosti od jedne do dve godine, čija je maksimalna težina do 450 kilograma. Juneće meso je svetlo crvene ili crvene boje, nije jako masna i nema puno holesterola, a bogata je vitaminima B i vitaminom E. 

Hranljiva vrednost oko 100 grama mlevene junetine je sledeća:

kalorije: 198 kalorija

masti: 12,7 g

holesterol: 62 mg

natrijum: 68 mg

ugljeni hidrati: 0 g

vlakna: 0 g

proteini: 19,4 g

Sve vrste junetine su kompletni proteini. To znači da sadrže sve esencijalne gradivne blokove za proteine zvane aminokiseline. Junetina je, generalno, takođe dobar izvor gvožđa i cinka.

Junetina je i danas vrlo cenjena vrsta mesa koja se najčešće priprema dinstanjem, pa je juneći gulaš poznata poslastica gurmana. Treba je termički duže obrađivati, ali bit će sočna i mekana nakon dobre pripreme u marinadi. Odlično se slaže s raznim povrćem.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog garm jela sa kojim se hranio imućniji sloj društva se pravio na sledeći način:

Sastojci:

500 gr junetine naseckane na kockice

4 čaše mlevenog celera

1 čaša mlevenog peršuna

1 mala kašika usitnjene nane

1 velika glavica sitno seckanog crnog luka

6 velikih kašika maslaca

1 kašičica bibera

2 kašičice soli

1 kašičica muskatnog oraščića

3 velike kašike limunovog soka

500 ml vode

Priprema:

Na maslacu dinstati posoljeno meso, crni luk, biber i muskatni oraščić sve dok meso ne porumeni. Ulijte vodu, poklopite i kuvajte oko pola sata. U tiganju rastopiti maslac i na njemu oko 10 minuta dinstati celer i peršun. Pred kraj kuvanja mesu dodati nanu, celer, peršun i limunov sok. Kuvati još 15 minuta.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Horešt-e na'na dža'fari - Jagnjetina sa nanom i peršunom

 

Ova vrsta jela od mesa je bila rezervisana za malo imućniji sloj stanovništva, mada ga je konzumirao i siromašniji sloj društva, veoma retko i to samo za vreme verskih ili bilo kojih drugih praznika. Od mesa su najviše koristili ovčetinu, jagnjetinu, teletinu, piletinu i ribu, a za nacionalno jelo su smatrali kebab, meso nabodeno na ražanj. Inače reč kebab potiče od persijske reči i znači pečeno meso.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog garm jela sa kojim se hranio imućniji sloj društva se pravio na sledeći način:

Sastojci:

500 g jagnjetine naseckane na sitne komadiće

500 g šljiva ili kiselog grožđa

1 čaša sitno naseckane sveže nane

3 velike kašike maslaca

2 čaše svežeg peršuna

4 velike kašike šećera

1 mala kašika šafrana

1 kašika soli

Priprema:

Na maslacu propržite meso i so, zatim dodajte nanu i peršun te još malo pržite. Potom sve prebacite u lonac, dodajte ostale sastojke i pustite da provri. Nakon što provri kuvajte još 40 minuta. Konačan ukus trebalo bi da bude mešavina kontrastnog ukusa, slatkog i kiselog.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Sabzi polo ba gušt - Jagnjetina sa pirinčem i povrćem

 

Ova vrsta jela od mesa se služila sa čvrstim jogurtom. Reč Sabzi na persijskom (farsi) jeziku znači povrće, a reč Polo na persijskom (farsi) jeziku znači pirinač. Pirinač, razno povrće, žitarice i meso su bile najčešće namirnice u ishrani persijanaca. Pirinač je bio jedan od najvažnijih sastojaka persijske kuhinje. Priprema se kao glavno jelo, kao prilog glavnom jelu, ili se ubacuje kao sastojak pojedinog jela. Najkvalitetniji pirinač je rastao u severnim predelima persijskog carstva, u pokrajinama Mazandaran i Gilan. Persijska kuhinja je vrlo ekonomična što se tiče upotrebe mesa koja je bila rezervisana za srednji i bogatiji sloj društva.

Ova vrsta jela je bila je rezervisana za malo imućniji sloj stanovništva, mada ga je konzumirao i siromašniji sloj društva, veoma retko i to samo za vreme verskih ili bilo kojih drugih praznika. Od mesa su najviše koristili jagnjetinu, teletinu, ovčetinu, piletinu i ribu, a za nacionalno jelo su smatrali kebab, meso nabodeno na ražanj.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta garm jela sa kojim se hranio imućniji sloj društva se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1,5 kg jagnjetine

500 g pirinča

4 kašike maslaca

1 kašičica mlevenog bibera

1 glavica sitno seckanog crnog luka

pola čaše naseckanog peršuna

pola čaše naseckanog lista celera

pola čaše naseckanih listova praziluka

2 kašike soli

2 litre vode

Priprema:

Prvo idemo na pripremu pirinča. Kod pripreme pirinča na persijski način važno je voditi računa da se on ne lepi. Stoga su persijanci pirinač kuvali na pari. Pirinač  treba nekoliko puta isprati u hladnoj vodi. Ostavite ga da odstoji u posoljenoj vodi 2 do 3 sata, a potom vodu iscedite. Lonac napunite vodom do pola i pustite da voda provri. Dodajte pirinač i kašiku soli, kada stavljate pirinač, pustite ga da slobodno pada i nemojte ga pritiskati. Kuvajte dok se pirinač ne skuva na pola. Nakon toga ocedite vodu, a pirinač ostavite u cediljci te ga ponovno isperite hladnom vodom. U lonac ulijte 1 kašiku otopljenog maslaca ili maslinovo ulje i dodajte ispran pirinač. Poklopite lonac i kuvajte na laganoj vatri odnosno na pari oko pola sata, poklopac obavezno zavijte u krpu tako da para ne izlazi iz lonca, a da bi para svuda cirkulisala, varjačom napravite nekoliko rupa u pirinču. Kada je pirinač gotov prelazimo na pripremu mesa. 

Meso narezati na odreske i sa njega skinuti masnoću. U tiganju rastopiti maslac i na njemu propržiti odreske u koje ste prethodno utrljali so i biber. Dodajte vodu i kuvajte 10 minuta na laganoj vatri. Obložite dno lonca polovinom pirinča, potom staviti meso i posuti celerom, peršunom, prazilukom i crnim lukom, na kraju sve pokriti sa ostatkom pirinča. Poklopite lonac i kuvajte još 15 do 20 minuta. Na dnu će se stvoriti fina i ukusna kora. Poslužuje se sa čvrstim jogurtom.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Kufteh gušt - Mesne ćufte

Reč kufteh na persijskom znači "usitnjeno" i odnosi se na sve vrste mlevenog mesa oblikovanog u lopticu odnosno ćuftu. Prvobitni recepti persijskih kuvara uglavnom sadrže začinjenu jagnjetinu smotanu u kuglice veličine narandže i glaziranu žumancetom i ponekad šafranom. U Persiji se konzumiralo nekoliko vrsta ćufti. Ako se kuvaju u čorbi, zovu se kufteh. Ako su pržene (obično male ćufte), nazivaju se kal-e gonješki ( u prevodu "vrapčeva glava" ). Obe vrste se konzumiraju sa hlebom ili pirinčem. Tipično se dodaje začinsko bilje, a za kufteh se ćufta obično puni tvrdo kuvanim jajima ili suvim voćem. Postoji nekoliko (najmanje 10) vrsta ćufti, najpoznatiji je "kufteh tabrizi", tradicionalna ćufta iz Tabriza na severozapadu današnjeg Irana, prosečnog prečnika 20 centimetara.

Ćufta je faširano odnosno mleveno meso (najčešće goveđeg ili junećeg) smotano u malu kuglu, ponekad zajedno sa ostalim sastojcima, poput mrvica hleba, mlevenog luka, jaja, maslaca i začina. Ćufte se pripremaju prženjem, pečenjem, kuvanjem na pari ili dinstanjem u sosu. Postoji mnogo vrsta ćufti koje koriste različite vrste mesa i začina. Danas se koriste različite vrste mesa poput pilećeg, svinjskog ili jagnjećeg, a neki čak eksperimentišu sa mlevenim povrćem ili mahunarkama za vegetarijanske verzije.

Prvi dokumentovani zapisi o sličnim jelima mogu se naći u antičkoj grčkoj kuhinji, gde su se pravile mesne loptice od mlevenog mesa, hleba i začina. Rimljani (Apicius) su takođe imali slične recepte, koristeći različite vrste mesa i dodatke. Najstariji pronađeni recept za ćufte nastao je u Kini u vreme dinastije Ćin (221-207. g. p. n. e), u okviru kuhinje Šandung pod imenom "Četiri ćufte".

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta garm jela od mesa je bila je rezervisana za malo imućniji sloj stanovništva, mada ga je konzumirao i siromašniji sloj društva, veoma retko i to samo za vreme verskih ili bilo kojih drugih praznika i pravio se na sledeći način:

Sastojci:

750 g mlevene jagnjetine ili junetine

1 velika glavica narendanog luka

2 kašičice peršuna

1 kašika sitno naseckanih listova celera

1 kašičica bibera

1 kašičica cimeta

2 jaja

1 velika kašika limunovog soka

1 kriška hleba

1 kašičica soli

Priprema:

Meso stavite u veliku posudu i dodajte mu sve nabrojane sastojke, osim hleba. Hleb natopite u vodu i iscedite, a zatim i njega dodajte mesu. Sve zajedno dobro izmešajte. Oblikujte loptice (ćufte), poslažite ih na pleh i stavite u pećnicu. Pecite ih 1 sat na 180° C, u unapred zagrejanoj pećnici.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Goveđa supa

Egipćani su pokojnicima ostavljali hranu u grobovima, tako da se danas o njihovoj ishrani puno zna ali i zahvaljujući istraživanjima drevnih grobnica. Hleb, urme i beli luk su se zbog tople i suve klime očuvali i do danas.

Meso mnogim Egipćanima u to vreme nije bilo dostupno, ako se jede samo meso, ono je obično na žaru kao kebab, pečeno ili punjeno pirinčem koji se uvozio iz Persije. Dakle, u zavisnosti od porodičnog budžeta, meso se konzumiralo jednom ili dva puta nedeljno, a možda samo jednom ili dva puta mesečno. Stari Egipćani su ishrani poklanjali puno pažnje, što dokazuje i mnoštvo ostataka različite hrane ostavljane u grobnicama kako bi pokojnik na drugom svetu imao sve ono što mu je bilo važno i na ovom. U to doba najviše se konzumirala govedina, živina, kolači, vino i pivo. Takva hrana se prinosila bogovima svaki dan tri puta, pre nego što bi je sveštenici odneli kući i jeli.

Bogatijem sloju stanovništva je bila dostupna govedina, zatim meso vola, antilope, gazele, pataka i gusaka, divljih ptica, prepelica i jarebica, dok je siromašniji sloj birao svinjetinu, sitnu živinu i ribu. Možda baš zato što je bila hrana siromašnih, svinjetina nikad nije pokojnicama ostavljana u grobove, dok je riba na večni put sa mrtvima kretala samo ponekad.

Konzumirali su i ovčije i kozje meso ali je ono bilo izuzetno skupo jer je zemljišta za ispašu bilo veoma malo. Meso se kupovalo u kasapnicama, baš kao i danas. Svinjsko meso retko su jeli jer su, kao i mnogi tadašnji stanovnici Mediterana, Feničani i Jevreji, smatrali da svinje prenose lepru. Za pripremu hrane koristili su različite vrste ulja i životinjske masti. Egipatski jezik poznaje više od 20 različitih imena za biljna ulja dobijena od susama, lana, semena rotkvice, rena, šafranike, masline... Renovo ulje bilo je posebno popularno. Ulja i masti uglavnom su se koristili za prženje mesa i povrća, iako se hrana takođe kuvala u mleku ili puteru.

Ova vrsta jela se pravila na sledeći način:

Sastojci:

500 g goveđeg mesa sa kostima

1 praziluk

1 glavica crnog luka

2 čena belog luka

1 šargarepa

1 celer

1 kašičica soli

Priprema:

U posoljenoj kipućoj vodi dodajte goveđe meso, a zatim i svo povrće. Smanjite vatru i kuvajte lagano oko sat i po vremena. Kada se meso i povrće skuva izvadite povrće i meso iz šerpe, isecite povrće na kockice i kolutove i vratite nazad u šerpu. Meso odvojite od kosti i isecite na sitne kockice i njih vratite u šerpu i još malo kuvajte, supa je gotova kada su svi sastojci mekani.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Od povrća su koristili okru, zelenu salatu, celer, kupus, repu, sočivo, grašak, leblebiju, bob i druge mahunarke. Naročito su voleli praziluk, crni i beli luk, zbog jakog ukusa, a takođe su poznavali i njihova lekovita svojstva. Povrće se često služilo uz dodatak ulja i sirćeta, a upotrebljavalo se i sirovo, kao što je na primer celer.

Pročitajte više >>                                                     << Vratite nazad

Antička kuhinja: Tu-a-ra-bu-mušen - Supa od patke

Na sumerskom jeziku reč tu znači supa, a reč a-ra-bu-mušen znači pripitomljena patka.

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici nađenoj u gradu Puzriš-Dagan koga je osnovao kralj Ura, Šulgi u 21 veku p. n. e.

U originalnom tekstu prevedenom sa glinene tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, niti preciziran način pripreme, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Sastojci:

1 patka

2 l vode

2 šargarepe, sitno seckano

2 kašike juneće masti

1 celer, sitno seckano

1 glavica crnog luka, sitno seckano

2 kašike belog luka sitno isečenog

5 vlašca, sitno iseckano

2 praziluka, sitno sečeno

1 lukovica divlje lale, sitno seckano

1 kašika pšeničnog brašna

2 kašičice soli

Priprema:

Posolite očišćenu patku iznutra i spolja i odložite je. U posudi koja je dovoljno velika da stane patka, zagrejte vodu, dodajte mast i promešajte. Kada prokuva dodajte vlašac, praziluk, lukovicu divlje lale, crni luk i beli luk i pustite da se kuva još 10 minuta.

Stavite patku u lonac i vratite na plamen. Kuvajte na srednjoj vatri dok ne proključa. Promešajte pa dodajte seckanu šargarepu, celer i pšenično brašno i nastavite da kuvate na niskoj temperaturi. Kada je gotovo izvadite patku i ostavite da se ohladi. Nastavite da kuvate supu na niskoj temperaturi dok se zapremina supe ne smanji za najmanje pola.

Patku poslužite uz supu ili je sitno iseckajte i pomešajte sa supom.

Puzriš-Dagan je drevni grad Donje Mesopotamije, osnovan u dvadeset prvom veku pre nove ere, osnivač je kralj Šulgi iz Ura, i koji je imao određeni značaj nekoliko decenija, jer se pisane arhive zaustavljaju posle vladavine Amar-Sina, naslednika Šulgija.

Ovaj grad odgovara sadašnjem lokalitetu iračkog grada Drehema. Tekstovi koji su pronađeni na glinenim tablicama su većinom ekonomske prirode, skoro sve se odnose na kretanje stoke, mali deo se odnosi na dragocene predmete i metale, koji se uglavnom šalju u Nippur, udaljen tridesetak kilometara od Puzriš-Dagan, ali takođe i u Ur i u drugim gradovima kraljevstva. Iz tih tekstova proizilazi da bi Puzriš-Dagan bio skladište, odnosno centar za distribuciju ovaca i goveda po čitavom carstvu Ur III (2112-2004 g. p. n. e.), ili administrativni centar sa popisom kretanja stoke u okolini.

Pročitajte više >>                                                          << Vratite nazad

Antička kuhinja: Tu-sum-sag - Supa od praziluka

Reč tu na sumerskom znači supa, a reč sum-sag znači dobar ili prijatan luk i odnosi se na praziluk.

Kroz veći deo antičkog doba supa od povrća se smatralo hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a supa od povrća je bila odlična zamena za vitamine, belančevine i proteine.

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici oko 1750 g. p. n. e. kada je Mesopotamija bila pod vlašću Hamurabija. Recept za ovu vrstu supe od povrća je nađen u gradu Ur-u.

U originalnom tekstu prevedenom sa glinene tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, niti preciziran način pripreme, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Sastojci:

500 g praziluka

100 g celera, krupnije sečen

1 glavica crnog luka

1 čen belog luka

3 kašike maslaca

2 l vode

1 kašičica korijandera, sitno seckano

1 kašičica soli

1 veza peršunovog lišća

Priprema:

Praziluk, celer, crni luk i beli luk dobro operite i naseckajte na kolutove ili kockice. Stavite u dublji sud i dinstajte na maslacu. Pazite da beli luk ne zagori. Posolite i začinite korijanderom. Nakon pet minuta, kada se praziluk i ostalo povrće termički obradi, odnosno omekša, dodajte celer i vodu i ostaviti da se krčka na tihoj vatri. Gotovu supu posuti peršunom.

Ur je bio grad u južnoj Mesopotamiji, lociran blizu ušća reka Eufrat i Tigar u Persijski zaliv. Sumersko ime ovog grada je Urim. Ur je već bio naseljen u najranijem razdoblju seoskih naselja u južnoj Mesopotamiji, odnosno u Ubaidskom razdoblju. Smatra se jednim od prvih poznatih civilizacija antičke istorije sveta.

Istoričari veruju da se klima na tom području dramatično menjala od prilično kišovitog perioda do velikih sušnih perioda u 3. milenijumu p. n. e., gde su se mala poljoprivredna sela Ubaid kulture spajala u veća naselja zbog potrebe izgradnje velikih centralnih vodovodnih sistema za navodnjavanje da bi se preživela suša. Ur je postao jedno od takvih centralizovanih središta oko 2600. g. p. n. e., tokom trečeg Sumerskog ranog dinastijskog razdoblja.

Arheološko nalazište grada Ur-a se karakteriše po ziguratu koji je još uvek prilično očuvan i ostacima naselja. Nalazište je prepoznatljivo po ruševinama velikog hrama, još uvek u prilično dobrom stanju. Hram je bio izgrađen za boginju Nanu, boginju Meseca u Sumerskoj mitologiji.

Grad Ur je imao povoljnu geografsku lokaciju što je omogućavalo trgovinu kako kopnenim tako i morskim putem što je doprinelo njegovom procvatu. Na osnovu toga grad Ur je stekao ogromnu moć tako da su kraljevi Ura postali stvarni vladari celog Sumera. Ovo se dogodilo tokom prve kraljevske dinastije Ura, koju je uspostavio kralj Mesanepada. Kraj ove dinastije je bio napad Sargona Akadskog oko 2340. g. p. n. e. O drugoj dinastiji kraljeva Ur-a se skoro ništa nezna.

Treča dinastija je uspostavio kralj Ur-Namu, vladao je od 2112. g. p. n. e.  do 2094. g. p.n. e. Tokom njegove veoma uspešne vladavine hramovi, uključujči i veliki hram Nani, su bili izgrađeni, ali je glani akcenat dat poboljšanju poljoprivrede kroz usavršavanje sistema za navodnjavanje. Njegov zakonik je jedan od najstarijih poznatih dokumenata, stariji je od Hamurabijovog zakonika. On i njegov naslednik Šulgi su tokom vladavine smatrani bogovima. Treča dinastija je propala oko 1950. g. p. n. e. kad su Sumer osvojili Elamiti. Grad je počeo pad otprilike 550. g. p. n. e. i više nije bio naseljen nakon 500. g. p. n. e., pretpostavlja se da je glavni uzrok propasti grada suša i menjanje toka reka.

Pročitajte više >>                                                                   << Vratite nazad

Antička kuhinja: Tu-sar - Supa od povrća

U slobodnom prevodu Tu na sumerskom jeziku znači supa, a reč sar znači povrće. 

Kroz veći deo antičkog doba supa od povrća se smatralo hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a supa od povrća je bila odlična zamena za vitamine, belančevine i proteine.

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici oko 1750 g. p. n. e. kada je Mesopotamija bila pod vlašću Hamurabija. Recept za ovu vrstu supe od povrća je nađen u gradu Ur-u.

 

U originalnom tekstu prevedenom sa glinene tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, niti preciziran način pripreme, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Sastojci:

2 praziluka

2 čena belog luka

1 kašika soka od limuna

1 kašika pšeničnog brašna

50 g crnog luka

50 g peršuna

100 g celera

150 g šargarepe

1 kašika susamovog ulja

1/2 vezice svežeg celerovog lista

1/2 vezice svežeg peršunovog lista

1 kašičica soli

2 l vode

Priprema:

U litar vode  staviti iseckani praziluk, beli luk i crni luk, pa kuvati u vodi dok ne omekša. Zatim u to dodati celer, peršun i šargarepe, sve iseckano na kockice, zatim ulje i so pa dodajte oko litar vode i kuvajte pedeset minuta na vatri srednje jačine.

Nakon tog vremena posudu skinite sa vatre, dodajte kašiku brašna i prokuvajte još pet minuta, pa na kraju, kada supu sklonite sa šporeta dodajte limunov sok.

Prilikom služenja, supu pospite sitno iseckanim peršunovim i celerovim listom. Supu služite zajedno sa komadima povrća.

Ur je bio grad u južnoj Mesopotamiji, lociran blizu ušća reka Eufrat i Tigar u Persijski zaliv. Sumersko ime ovog grada je Urim. Ur je već bio naseljen u najranijem razdoblju seoskih naselja u južnoj Mesopotamiji, odnosno u Ubaidskom razdoblju. Smatra se jednim od prvih poznatih civilizacija antičke istorije sveta.

Istoričari veruju da se klima na tom području dramatično menjala od prilično kišovitog perioda do velikih sušnih perioda u 3. milenijumu p. n. e., gde su se mala poljoprivredna sela Ubaid kulture spajala u veća naselja zbog potrebe izgradnje velikih centralnih vodovodnih sistema za navodnjavanje da bi se preživela suša. Ur je postao jedno od takvih centralizovanih središta oko 2600. g. p. n. e., tokom trečeg Sumerskog ranog dinastijskog razdoblja.

Arheološko nalazište grada Ur-a se karakteriše po ziguratu koji je još uvek prilično očuvan i ostacima naselja. Nalazište je prepoznatljivo po ruševinama velikog hrama, još uvek u prilično dobrom stanju. Hram je bio izgrađen za boginju Nanu, boginju Meseca u Sumerskoj mitologiji.

Grad Ur je imao povoljnu geografsku lokaciju što je omogućavalo trgovinu kako kopnenim tako i morskim putem što je doprinelo njegovom procvatu. Na osnovu toga grad Ur je stekao ogromnu moć tako da su kraljevi Ura postali stvarni vladari celog Sumera. Ovo se dogodilo tokom prve kraljevske dinastije Ura, koju je uspostavio kralj Mesanepada. Kraj ove dinastije je bio napad Sargona Akadskog oko 2340. g. p. n. e. O drugoj dinastiji kraljeva Ur-a se skoro ništa nezna.

Treča dinastija je uspostavio kralj Ur-Namu, vladao je od 2112. g. p. n. e.  do 2094. g. p.n. e. Tokom njegove veoma uspešne vladavine hramovi, uključujči i veliki hram Nani, su bili izgrađeni, ali je glani akcenat dat poboljšanju poljoprivrede kroz usavršavanje sistema za navodnjavanje. Njegov zakonik je jedan od najstarijih poznatih dokumenata, stariji je od Hamurabijovog zakonika. On i njegov naslednik Šulgi su tokom vladavine smatrani bogovima. Treča dinastija je propala oko 1950. g. p. n. e. kad su Sumer osvojili Elamiti. Grad je počeo pad otprilike 550. g. p. n. e. i više nije bio naseljen nakon 500. g. p. n. e., pretpostavlja se da je glavni uzrok propasti grada suša i menjanje toka reka.

Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Η σούπα του Ιπποκράτη - Hipokratova supa

Smatra se da je ovu supu još pre 2.500 godina izumeo Hipokrat, starogrčki doktor i "otac medicine", prema kojem je i dobila ime. Najveća vrednost pripisuju se njenim sposobnostima osnaživanja imuniteta, detoksikacije i jačanja bubrega. Ova supa pomaže u prevenciji i lečenju mnogih bolesti kao i u očuvanju zdravlja celog organizma.
Hipokratova supa pored toga što je odličan dijetalan obrok, ona je deo terapije protiv kancera i drugih bolesti, popravlja imunološki sistem, a odlična je za čišćenje organizma i detoksikaciju, tako se ona, osim za lečenje, konzumira i kao obrok za prevenciju bolesti.

Sastojci:
1 koren celera srednje veličine
1 koren peršuna srednje veličine
2 glavice crnog luka srednje veličine
2 mala ili jedan veliki praziluk
5 čena belog luka
1 manji koren peršuna
1 veza peršunovog lišća

Priprema:
Operite povrće, isecite ga na kriške ili kockice (sem belog luka). Stavite povrće u veliki lonac te dodajte hladne vode u količini dovoljnoj da prekrije povrće. Zagrejte lonac do vrenja, a potom nastavite da kuvate supu na laganoj vatri dva sata, dok povrće ne omekša. Vodu ne dodavati u toku kuvanja. Na samom kraju kuvanja dodajte čenove belog luka, peršunovo lišće i dozvoljene začine u manjim količinama. Kuvanu čorbu propasirajte.

Od začina su dopušteni: anis, lovor, korijander, mirođija, kim, muskatni orah, majoran, ruzmarin, šafran, žalfija, estragon, majčina dušica.





Hipokratova supa ima najsnažnije dejstvo ako se tokom pripreme poštuju sledeća pravila:
Supu je potrebno kuvati na laganoj vatri sa što manje vode. Posuda u kojoj se kuva mora biti poklopljena kako bi se sprečilo isparavanje korisnih sastojaka. Zabranjeno je korišćenje aluminijskog posuđa, a pri konzumacije se preporučuje upotreba srebrenog pribora.
Hipokratovu supu popularizovao je Nemac, dr. Max Gerson koji je 1932. godine osmislio program ishrane pod nazivom "Gersonova terapija", u koji je uključena i Hipokratova supa gde je u izvornom receptu dodat paradajz i krompir.





Hipokrat sa Kosa (grč. Ἱπποκράτης ὁ Κῷος; Kos, 460. p. n. e. — Larisa, 370. p. n. e.), poznat i kao Hipokrat II, bio je starogrčki lekar iz Periklovog doba, a smatra se jednom od najznačajnijih ličnosti u istoriji medicine. Često se naziva ocem medicine u znak priznanja za njegov doprinos medicini kao osnivača Hipokratove medicinske škole. Ova intelektualna škola izvršila je revoluciju medicine u antičkoj Grčkoj, uspostavljajući je kao disciplinu koja se razlikuje od drugih oblasti sa kojima je tradicionalno bila povezana (teurgija i filozofija), uspostavljanjem medicine kao profesije.
Hipokrat je prikazan kao uzor antičkog lekara, on je postavio temelje za racionalan pristup medicini, a pripisuje mu se i sastavljanje Hipokratove zakletve, koja se još uvek i dan-danas koristi. Vrednost ove zakletve je, što se u njoj Hipokrat oslobodio religije, nametanjem kulta čoveka i uvođenjem naučnog principa posmatranja čoveka i prirode. Suština tih hipokratovih zahteva je da lekari treba da poseduju: znanje i etičko ponašanje, da nisu lakomi za novac, da su povučeni, krotki i dostojanstveni, da neprstano stiču životne mudrosti i da razumno govore, da su u stanju da se čuvaju mana, praznoverice i da znaju koga je nužno lečiti besplatno. Veoma je zaslužan za veliki napredak sistemskog istraživanja kliničke medicine, sakupljanju medicinskog znanja iz prethodnih škola i propisivanju praksi apotekama kroz Hipokratov korpus i ostale radove. Bio je prvi koji kategorizuje bolesti kao akutne, hronične, endemične i epidemijalne i koristi termine kao što su, pogoršanje, recidiv, rezolucije, kriza, paroksizma, vrhunac, i oporavak. Za Hipokrata je bolest prirodna pojava koja može imati samo prirodne uzroke. Ti uzroci mogu biti raznovrsni: klimatski faktori, smetnje ishrane, nezdrava voda, hladnoća, i svi oni izazivaju u organizmu određene promene koje nazivamo bolest.


Pročitajte više >>                                                                  << Vratite nazad

Antičko vino: Vinum quoque adserunt ex molli forte sic fieri - Kako pojačati ukus vina

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Vinum quoque adserunt ex molli forte sic fieri: althaeae, hoc est ibisci, folia vel radices aut eius caulem tenerum decoctum mitti aut gypsum aut ciceris cotulas duas aut cupressi pilulas trag aut buxi folia, quantum manus ceperit, aut apii semen aut cinerem sarmentorum, cui vis flammae corpus reliquit exile omni soliditate detracta.

Prevod:
U vino staviti esenciju od listova i korena ili stabljike belog sleza ili gips ili dve šolje leblebija ili lišće čempresa ili nekolicinu listova šimšira ili seme celera ili svežanj pepela od grana, ako još tinjaju vatru ugasiti nasilno.

Ovo se pravi u oktobru mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Beli slez (lat. Althaea officinalis) je višegodišnja zeljasta biljka iz familije slezova (Malvaceae). Misli se da je beli slez poreklom iz zemalja oko Kaspijskog, Crnog i istočnih obala Sredozemskog mora. Odatle se raširio čak u Australiju i Ameriku. U mnogim zemljama zapadne i srednje Evrope gaji se zbog korena, lista i cveta, koji se upotrebljavaju u medicini. U Srbiji ga najviše ima po rečnim ostrvima i ritovima pored Tise, Dunava, Save i drugih reka. Voli laku, duboku, vlažnu zemlju, a najviše rečni nanos, koji je povremeno poplavljen.
Beli slez je jedna od najstarijih lekovitih biljaka. I Teofrast (371-287. pre naše ere) ga preporučuje kao lekovitu biljku, a osobito Dioskorid, koji u svom klasičnom delu De Materia Medica, pisanom 77. godine, daje uputstva o upotrebi belog sleza. Karlo Veliki je 812. godine u svojim Kapitularima naredio da se beli slez mora gajiti na svim državnim imanjima njegove prostrane imperije.
Među lekovitim čajevima, slez ima posebno mesto u kućnoj apoteci, jer se od davnina koristi za odbranu od različitih bolesti. Odličan je borac protiv virusa i prehlada, olakšava iskašljavanje, ublažava simptome astme i jača imunitet.





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                       << Vratite nazad

Antička kuhinja: Triticum pulticula - Kaša od pira

Sastojci:
250 g pirovog (spelta) zrna
100 ml maslinovog ulja
1 glavica crnog luka, sitno seckano
3 čena belog luka, sitno seckano
1 šolja vinskog sirćeta
celer
voda
so

Priprema:
Pomešati sve sastojke i skuvati ih. Kada je kaša gotova prelijte je vinskim sirćetom.

Ova vrsta jela je spadala u brzu hranu, spremalo se na pokretnim mangalama (vrsta roštilja) u trenucima predaha između gladijatorskih borbi u areni.

Recept je rekonstrukcija prema pisanim fragmentima nađenim u Herkulanumu.





Pir, krupnik, krupnica ili spelta (lat. Triticum spelta) je vrsta žitarice i bliski srodnik današnje pšenice. Pošto se u nekim regionima sveta pir i pšenica uzgajaju zajedno, ove žitarice se ukrštaju jedna sa drugom i postoji mnogo mešanih sorti između pšenice i pira.
Ova žitarica poreklom iz južne Azije, doneta je na Bliski Istok pre oko 9000 godina i od tada se proširila na celoj teritoriji Evrope, tačnije 5000 godine pre nove ere. Stari Grci su je smatrali poklonom božanstva Demetre. Kako su bili moreplovci ostatku civilizacije su prenosili svoja znanja o njenim blagodetima i uzgoju ali je zbog niskog prinosa pala u zaborav, u novije vreme pir se više uzgaja nego ranije. U vreme Rimskog carstva bio je glavna namirnica rimskih vojnika koji su jeli pirovu kašu. Prinosom zaostaje iza pšenice, ali bolje podnosi oštriju klimu i otporniji je na bolesti. Pir je heksapoloidna vrsta žitarice, sa niskim sadržajem glutena u zrnu, kao i npr. mekana pšenica (lat. Triticum aestivum). Nisu poznate divlje vrste krupnika, zbog čega se pretpostavlja, da je nastao mutacijom starijih vrsta pšenice, kao npr. vrste tvrde pšenice (lat. Triticum durum, lat. Triticum dicoccum, lat. Triticum monococcum).





Pir ima bitno viši sadržaj belančevina, masti i dijetetskih vlakana od drugih žitarica. Zrno pira u idealnom odnosu sadrži belančevine, ugljene hidrate, masti, mineralne materije, vitamine i celulozu. Naročito je zanimljivo i to da su dijetetska vlakna pira vrlo lako rastvorljiva u vodi, što omogućava dobru resorpciju hranljivih materija u organizmu. Hranljive materije u piru ne opterećuju probavni sistem, organizam ih lako usvaja, i brzo ulaze u krvotok. Na taj način ćelije organizma su optimalno ishranjene i sposobne za visoke učinke. Pirov hleb preporučuje se i sportistima. Svojim sastavom pir ili spelta može pozitivno uticati na podizanje imuniteta. Danas je na tržištu moguće kupiti pir u osnovnom obliku, ali i pirovo brašno, testeninu i mleko, dok se od njega rade mnogi obroci: od doručaka, do deserata i vrhunskih kolača.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ius in perdices - Sos za jarebice

Originalni tekst:
Ius in perdices: Teres in mortario piper, apium, mentam et rutam, suffundis acetum, addis caryotam, mel, acetum, liquamen, oleum. Simul coques et inferes.

Sastojci:
biber
celer
nana
rua
vinsko sirće
urme
med
maslinovo ulje
liquamen

Priprema:
Pomešati biber, celer, nanu, rue, vinsko sirće, urme, med,ulje i liquamen. Prokuvati kratko i poslužiti uz kuvanu ili pečenu jarebicu.
U ovom receptu nisu jasno definisane sve količine sastojaka niti potpuno jasan način pripreme.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Rua, ruta ili rutvica, ruda (lat. Ruta graveolens) je zimzeleni polugrm, s raspodeljenim sivo-zelenim listovima i zelenkasto-žutim cvetovima (leti). Ruta je bila u narodnoj medicini, jedna od najčešće korištenih biljaka. Sa listovima ljutog ukusa aromatiziramo salate, umake i mekane sireve.
Ruta je poreklom iz južnih zemalja Evrope. Ruta je igrala veliku ulogu kod starih Egipćana; Grci i Rimljani su je cenili kao svetu biljku i kao začin. Spominje je i Hipokrat.
U kulinarstvu se zbog jake arome listići upotrebljavaju u vrlo malim količinama. Ruta ima jaku mirođijsku aromu i jak ukus, te se kao začin koristi retko i u malim količinama za začinavanje zelenih salata, jela od sira i ovčetine, kao i dodatak namazima, umacima, marinadama, i za meso divljači. Dodaje se vinima kako bi dobila ukus po muskantnom vinu, kao i rakijama.





Klasični kuvar antike je "De re coquinaria" ili "O umetnosti kuvanja". Autor je Markus Gavijus Apicijus, koji je živeo u doba cara Tiberija u prvom veku naše ere. Knjiga ima 10 glava i sadrži oko 500 recepata koje je Apicijus sakupio iz prošlih vekova i recepata koje je sam osmislio.
Apicius je tokom svog života (42 g.p.n.e. - 37 g.n.e.) postao legenda. on je uradio nešto što je jedinstveno u ono vreme; on je bio jedan od osnivača gastronomije.
Plinije opisuje Apicijusa kao "najvećeg trošadžiju koga je svet ikada video". Izgleda da je bio u pravu, jer je Apicijeva umetnost kuvanja prepuna neobičnih recepata od punjenog papagaja do flaminga sa biberom ali i takvih koje mi i u današnje vreme rado jedemo.
Kako je Apicijev život bio ekstravagantaan, tako je i njegova smrt do danas predmet svakojakih rasprava. Kada je potrošio 100 miliona sestercija iz državne kase za pripremanje svojih recepata za cara, kada je potrošio sve poreske pare i lično se zadužio, napravio je bilans i izračunao je da će mu ostati "samo" 10 miliona sestercija za život, što je za njega bilo nezamislivo (1 sesterc = 1 evro). Iz straha da neće imati šta da jede i da će umreti od gladi, uzeo je otrov i u strašnim mukama umro.


                                                                                                   << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ius candidum in ansere elixo - Sos za kuvanu gusku

Originalni tekst:
Ius candidum in ansere elixo: piper, careum, cuminum, apii semen, thymum, cepam, laseris radicem, nucleos tostos, mel, acetum, liquamen et oleum.

Sastojci:
100g prženih mlevenih pinjola
1 glavica crnog luka, sitno seckana
3 kašike liquamena
2 kašike maslinovog ulja
1 kašika vinskog sirćeta
1 kašika majčine dušice, sitno seckano
1 kašičica asafetide
1 kašičica meda
1 kašičica mlevenog semena celera
1 kašičica mlevenog kumina
1 kašičica mlevenog kima
1 kašičica mlevenog bibera

Priprema:
Priprema je jednostavna, dovoljno je da se pomešaju svi sastojci. Služi se kao hladni sos uz kuvanu gusku.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Maslinovo ulje se dobija ceđenjem plodova masline i ima široku upotrebu počev od kulinarstva, kozmetike i medicine do hrišćanske tradicije u kojoj se koristi u obredima bogosluženja. Veoma je cenjeno kao dijetetski proizvod zbog visokog sadržaja nezasićenih masnih kiselina i polifenola. Prisutnost vitamina E i drugih sastojaka, uz odličnu kompoziciju nezasićenih masnih kiselina, razlog je preporuke tog ulja kao glavnog izvora masti u svakodnevnoj prehrani. Blagotvorno dejstvo maslinovog ulja na ljudski organizam poznato je kako u narodnoj, tako i u stručnoj medicini. Koristi se kao lek protiv opekotina, za čišćenje organizma, protiv crevnih i želudačnih upala, kao sredstvo za uništavanje različitih vrsta bakterija. Dobro je za srce i krvne sudove, a ima i veoma važnu ulogu u ublažavanju bolova od reumatoidnog artritisa. Antioksidansi i zdrave masne kiseline u njegovom sastavu snižavaju loš (LDL) holesterol. Maslinovo ulje je čest sastojak kozmetičkih preparata, posebno onih koji se koriste za suvu, oštećenu kožu, kožu koja je podložna ekcemima, kao i preparata za sunčanje. Savetuje se njegova upotreba u kućnoj radinosti za izradu maski za lice, kosu i telo. Osnovni je sastojak mediteranske kuhinje, posebno hladno ceđeno kao dodatak raznim salatama. Osim dokazane lekovite i hranljive, priznaje mu se i veoma moćna afrodizijačka uloga. Na tržištu se proizvodi u tri nivoa kvaliteta - rafinirano, devičansko i ekstra devičansko.





Klasični kuvar antike je "De re coquinaria" ili "O umetnosti kuvanja". Autor je Markus Gavijus Apicijus, koji je živeo u doba cara Tiberija u prvom veku naše ere. Knjiga ima 10 glava i sadrži oko 500 recepata koje je Apicijus sakupio iz prošlih vekova i recepata koje je sam osmislio.
Apicius je tokom svog života (42 g.p.n.e. - 37 g.n.e.) postao legenda. on je uradio nešto što je jedinstveno u ono vreme; on je bio jedan od osnivača gastronomije.
Plinije opisuje Apicijusa kao "najvećeg trošadžiju koga je svet ikada video". Izgleda da je bio u pravu, jer je Apicijeva umetnost kuvanja prepuna neobičnih recepata od punjenog papagaja do flaminga sa biberom ali i takvih koje mi i u današnje vreme rado jedemo.
Kako je Apicijev život bio ekstravagantaan, tako je i njegova smrt do danas predmet svakojakih rasprava. Kada je potrošio 100 miliona sestercija iz državne kase za pripremanje svojih recepata za cara, kada je potrošio sve poreske pare i lično se zadužio, napravio je bilans i izračunao je da će mu ostati "samo" 10 miliona sestercija za život, što je za njega bilo nezamislivo (1 sesterc = 1 evro). Iz straha da neće imati šta da jede i da će umreti od gladi, uzeo je otrov i u strašnim mukama umro.


Pročitajte više >>                                                                << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ius candidum in avem elixam - Sos za sve vrste živine

Originalni tekst:
Ius candidum in avem elixam: piper, ligusticum, cuminum, apii semen, ponticam vel amygdala tosta vel nuces depilatas, mel modicum, liquamen, acetum et oleum.

Sastojci:
100g mlevenog oraha ili badema
2 kašike liquamena
2 kašike maslinovog ulja
1 kašika selena, sitno seckano
2 kašičice vinskog sirćeta
1 kašičica meda
1 kašičica semena celera
1 kašičica mlevenog bibera
1 kašičica mlevenog kima

Priprema:
Priprema je jednostavna, dovoljno je da se pomešaju svi sastojci. Služi se kao hladni sos uz pečenu živinu.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius




Sirće (lat. Acetum - sirće) je u ishrani, odnosno kulinarstvu vrsta priloga jelu, začina, konzervans, kiselkastog ukusa. Dobija se vrenjem (fermantacijom) alkohola (etanola), čiji je glavni proizvod sirćetna kiselina. Stono sirće koje se koristi u prehrani koristi u proseku između 4% do 8% nerastvorene sirćetne kiseline, a u nekim slučajevima i do 18%.
Kiselo vino odnosno sirće bilo je standardno piće rimske vojske i rimske sirotinje: oni sebi nisu mogli priuštiti nešto bolje i skuplje, a vojnici su pili ono što besplatno dobijaju, nazivali su je poska. Po drugim tumačenjima, poska je mešavina kiselog vina ili vinskog sirćeta sa vodom i začinskim biljem. Popularnosti duguje tome što je nastala kao medicinski napitak koji je sticajem okolnosti postao svakodnevno piće rimske vojske i nižih klasa negde u drugom veku stare ere, da u legionarskom sledovanju ostane kroz celu rimsku i najveći deo vizantijske istorije.
Napitak je navodno izmišljen u Grčkoj, ali reč za rimsku posku ne postoji u grčkom, pa se u jevanđeljima na grčkom pojavljuje oxos, sirće, a onda i u latinskom prevodu Svetog pisma, Vulgati, poska je takođe sirće, acetum. Latinska posca u obliku phouska stigla je u grčki jezik tek u ranim danima Vizantije, ne pre VI veka nove ere, kada je vizantijska vojska nastavila rimsku tradiciju pijenja "sirćeta".





Uprkos drugorazrednim sirovinama za proizvodnju, od lošeg ili vina koje je počelo da se kiseli, poska je imala prehrambene vrednosti ne samo kao izvor tečnosti i nešto malo kalorija, već i zbog antiskorbutnog delovanja jer je sadržala vitamin C. Njena kiselost ubijala je škodljive bakterije i pomagala ako se morala piti loša voda. To objašnjava svakodnevnu upotrebu poske još u rimskoj republikanskoj vojsci, kada se pijenje samo kvalitetnog vina smatralo disciplinskim prekršajem, što su pojedine vojskovođe nastojale da spreče potpunom zabranom ili ograničavanjem snabdevanja vinom. Uobičajeno sledovanje legionara poska postaje od prvog stoleća nove ere, da bi se jednim carskim ukazom dva veka kasnije odredilo da niži pripadnici vojske posku i vino piju svakodnevno, ali naizmenično. Neki ugledni Rimljani su je takođe pili da izraze solidarnost sa svojim vojnicima: Katon Stariji je, kažu, upamćen i zato što je voleo posku.
U istoriji hrišćanstva, postupak rimskog vojnika koji je umirućem Isusu na krstu ponudio da sirćetom utoli žeđ uobičajeno se smatra za njegovo poslednje iskušenje i još jedan nedvosmislen dokaz rimskog sadizma. Greška se, kako to već biva, možda krije u prevodu. Jer ono što je prevedeno kao ocat, sirće, bila je u stvari poska (posca), vrsta pića koje je bilo obavezni deo redovnog sledovanja rimskih legionara. Gest rimskog stražara kod raspeća tako se može tumačiti kao izraz sažaljenja ili milosrđa, a ne kao još jedan oblik mučenja.
Vrste: jabukovo sirće, vinsko sirće, pirinčano sirće, destilovanio sirće, sirće od slada, aromatično sirće i umeboši sirće.


Pročitajte više >>                                                                          << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ius in diversis avibus - Sos za sve vrste živine

Originalni tekst:
Ius in diversis avibus: Piper, cuminum frictum, ligusticum, mentam, uvam passam enucleatam aut damascena, mel modice. Vino myrteo temperabis, aceto, liquamen et oleo. Calefacies et agitabis apio et satureia.

Sastojci:
1 kašičica bibera
1 kašičica prženih semenki kumina
1 kašičica selena, sitno seckano
1 kašika nane, sitno seckano
1 kašika suvog grožđa
1 kašičica meda
1 kašičica vinskog sirćeta
2 kašike maslinovog ulja
2 kašike liquamena
3 kašike belog vina
1 grana lista celera
1 grana lista peršuna
6 bobica kleke
voda

Priprema:
Ubacite bobice kleke u vino da odstoji jedan dan.
Ispržite semenke kumina pa pomešajte sa bobicama kleke i vinom kao i sa ostalim sastojcima i kuvajte 5 minuta, na kraju ubacite listove peršuna i celera. Sos se služi uz pečenu živinu.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Kleka (lat. Juniperus communis) je rod četinarskih biljaka iz porodice čempresa (Cupressaceae). U zavisnosti od taksonomske tačke gledišta, postoje između 50-67 vrsta kleke. Široko je rasprostranjena na celoj severnoj polulopti, od Arktika, južno do tropske Afrike, odnosno planina Centralne Amerike. Drugi nazivi: barovica, borovac, brika, brinje, klekovina, obicna borovica, smrek, smreka, smrekovina, smrec, smrika, smrica, smrkva, šmrca, fenja, crna smrekinja, crna smrekva, smrekva, venja. Kleka uspeva na kamenitim i kraškim terenima od primorskih do planinskih i brdskih područja. Kod nas se najviše nalazi po brdskim i planinskim suvim krčevinama, pašnjacima, suvatima, zapuštenim i neobrađenim zemljištima. Svi delovi obične kleke su izuzetno lekoviti, a posebno plodovi. Plod kleke je jajasta bobica, u prvoj godini je zelena, a tek u drugoj sazri, kada je crno-smeđa i okrugla, od ove osobine potekao je i njen latinski naziv: juniora – mlađa, i parere – roditi, jer se prošlogodišnji plod i dalje nalazi na biljci dok se novi obrazuje. Lekovitost kleke je odavno poznata, a njena svojstva se koriste protiv zastoja mokraće, za denzifekciju mokraćnih organa, poboljšanje varenja, iskašljavanje, protiv bolesti želuca, bubrega. U narodu se upotrebljava za lečenje mnogih bolesti, za spoljnu i unutrašnju upotrebu: kao diuretik, protiv nazeba, kašlja, vodene bolesti, gonoreje, astme, za stomak, znojenje i sl., a spolja u obliku spiritusa (Spiritus Juniperi) ili u jakoj rakiji za obloge i trljanje protiv nazeba, reumatizma i sličnih bolesti. Klekovača je nadaleko poznata veoma aromaticna rakija. Kleka je i kao začin prisutan u evropskoj kuhinji, naročito u kuhinji alpskih zemalja i u Skandinaviji. Kao začin upotrebljavaju se sušene ili sveže bobice, cele ili usitnjene. Njome se začinjavaju jela od kiselog kupusa i meso, naročito divljač. Dobro se kombinuje sa biberom, majoranom i lovorom, ali i voćem.
Kleka je smatrana svetom biljkom i u narodu je postojao običaj da se pred njom skida kapa i klanja, a njeno drvo poput tamjana korišćeno je kao kultni i medicinski miris. Njeno se granje vešalo na zidove kuća, kao svojevrsna zaštita od demonskih sila. Kleki su se pripisivala i magične moći, služila je kao zaštita od kuge i ostalih pošasti, a štitila je porodična ognjišta i imanja od zlih duhova, čarolija i veštica. Predstavlja simbol poverenja, zaštite i inicijative, ali i simbol plodnosti.





Klasični kuvar antike je "De re coquinaria" ili "O umetnosti kuvanja". Autor je Markus Gavijus Apicijus, koji je živeo u doba cara Tiberija u prvom veku naše ere. Knjiga ima 10 glava i sadrži oko 500 recepata koje je Apicijus sakupio iz prošlih vekova i recepata koje je sam osmislio.
Apicius je tokom svog života (42 g.p.n.e. - 37 g.n.e.) postao legenda. on je uradio nešto što je jedinstveno u ono vreme; on je bio jedan od osnivača gastronomije.
Plinije opisuje Apicijusa kao "najvećeg trošadžiju koga je svet ikada video". Izgleda da je bio u pravu, jer je Apicijeva umetnost kuvanja prepuna neobičnih recepata od punjenog papagaja do flaminga sa biberom ali i takvih koje mi i u današnje vreme rado jedemo.
Kako je Apicijev život bio ekstravagantaan, tako je i njegova smrt do danas predmet svakojakih rasprava. Kada je potrošio 100 miliona sestercija iz državne kase za pripremanje svojih recepata za cara, kada je potrošio sve poreske pare i lično se zadužio, napravio je bilans i izračunao je da će mu ostati "samo" 10 miliona sestercija za život, što je za njega bilo nezamislivo (1 sesterc = 1 evro). Iz straha da neće imati šta da jede i da će umreti od gladi, uzeo je otrov i u strašnim mukama umro.


Pročitajte više >>                                                                       << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ius album in assum leporem - Beli sos za pečenog zeca

Originalni tekst:
Ius album in assum leporem: piper, ligusticum, cuminum, apii semen, ovi duri medium. trituram colligis et facies globum ex ea. In caccabulo coques liquamen, vinum, oleum, acetum modice, cepulam concisam, postea globulum condimentorum mittes et agitabis origano vel satureia. Si opus fuerit, amulas.

Prevod:
Biber, selen, kumin, seme celera, tvrdo kuvani žumanci, pravilno umešani, napravljeni u pastu. U posudi za sos kuvajte liquamen, vino, ulje, malo sirćeta i seckani luk, dok se kuva dodajte pastu od začina, mešajte grubo sa origanom ili čubrom. Kada je posao završen, vežite ga sa skrobom.

Sastojci:
2 kuvana žumanceta
1 kašika selena, sitno seckano
1 kašičica mlevenog kumina
1 kašičica mlevenog semena celera
100ml belog vina
2 kašike liquamena
2 kašike maslinovog ulja
1 kašika vinskog sirćeta
1 glavica crnog luka, sitno seckano
1 kašičica origana
1 kašičica čubra
1 kašičica pšeničnog skroba
so

Priprema:
Sirće, liquamen, ulje i vino pomešati sa seckanim crnim lukom i pustiti da provri. Dodati kumin , biber, seme celera, selen, čubar, tvrdo kuvana žumanca, so i origano. Kuvati još 15 minuta, vezati sa skrobom i  pre serviranja posoliti i pobiberiti.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Buhač (lat. Pyrethrum cinerariaefolium) autohtona je biljka iz porodice glavočika, važna kao izvor prirodnog insekticida Piretrina, iz porodice Asteraceae. Buhač je višegodišnja polužbunasta zeljasta biljka poreklom sa Mediterana i Balkanskog poluostrva. Narodni nazivi: buvač, divlja barutica, buvarica, buvara, brminja, matrikolda, buhač, krizantema, divlja barutica. Latinski naziv Pyrethrum cinerariaefolium Trev. potiče od imena sastojka piretroida koji ima jako antiinsekticidno dejstvo, a narodni jer se upotrebljava kao provereno sredstvo u borbi protiv buva i drugih insekata. U biobaštovanstvu buhač je veoma cenjena biljka, jer ima repelentno dejstvo na mnoge štetne insekte. Svojim mirisom odbija štetočine pa je poželjno saditi je na mesto gde se planira proizvodnja kupusnjača, rotkve, rotkvice, salate, spanaća i blitve. Kako je višegodišnja vrsta, najbolje je saditi je duž leja ili na obodu bašte.





Klasični kuvar antike je "De re coquinaria" ili "O umetnosti kuvanja". Autor je Markus Gavijus Apicijus, koji je živeo u doba cara Tiberija u prvom veku naše ere. Knjiga ima 10 glava i sadrži oko 500 recepata koje je Apicijus sakupio iz prošlih vekova i recepata koje je sam osmislio.
Apicius je tokom svog života (42 g.p.n.e. - 37 g.n.e.) postao legenda. on je uradio nešto što je jedinstveno u ono vreme; on je bio jedan od osnivača gastronomije.
Plinije opisuje Apicijusa kao "najvećeg trošadžiju koga je svet ikada video". Izgleda da je bio u pravu, jer je Apicijeva umetnost kuvanja prepuna neobičnih recepata od punjenog papagaja do flaminga sa biberom ali i takvih koje mi i u današnje vreme rado jedemo.
Kako je Apicijev život bio ekstravagantaan, tako je i njegova smrt do danas predmet svakojakih rasprava. Kada je potrošio 100 miliona sestercija iz državne kase za pripremanje svojih recepata za cara, kada je potrošio sve poreske pare i lično se zadužio, napravio je bilans i izračunao je da će mu ostati "samo" 10 miliona sestercija za život, što je za njega bilo nezamislivo (1 sesterc = 1 evro). Iz straha da neće imati šta da jede i da će umreti od gladi, uzeo je otrov i u strašnim mukama umro.


Pročitajte više >>                                                              << Vratite nazad