Antička kuhinja: Kuvano sočivo

Egipćani su pokojnicima ostavljali hranu u grobovima, tako da se danas o njihovoj ishrani puno zna ali i zahvaljujući istraživanjima drevnih grobnica. Hleb, urme i beli luk su se zbog tople i suve klime očuvali i do danas.

Meso mnogim Egipćanima u to vreme nije bilo dostupno, ako se jede samo meso, ono je obično na žaru kao kebab, pečeno ili punjeno pirinčem koji se uvozio iz Persije. Dakle, u zavisnosti od porodičnog budžeta, meso se konzumiralo jednom ili dva puta nedeljno, a možda samo jednom ili dva puta mesečno.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Ishrana u bogataškim kućama bila je veoma raznovrsna, dok su siromašni jeli uglavnom ono što su mogli uzgajati na svojim okućnicama - povrće, voće, živinu, kao i ribu kojom je Nil obilovao. Od povrća su koristili okru, zelenu salatu, celer, kupus, repu, sočivo, grašak, leblebiju, bob i druge mahunarke. Naročito su voleli praziluk, crni i beli luk, zbog jakog ukusa, a takođe su poznavali i njihova lekovita svojstva. Povrće se često služilo uz dodatak ulja i sirćeta, a upotrebljavalo se i sirovo kao na primer celer.

Ova vrsta jela od sočiva je konzumirao viši sloj društva. Sočivo je poreklom sa Bliskog istoka. Ova biljka je deo ljudske ishrane još od neolita, i jedna je od najranijih pripitomljenih i kultivisanih vrsta. Kroz veći deo antičkog doba sočivo se smatralo hranom siromašnog sloja stanovništva, mada u slučaju Egipta je bilo drugačije. U doba faraona sočivo se posvećivalo bogu Minu. Min je egipatski bog plodnosti i erekcije. Prikazuje se sa crnim licem i krunom. Njegova je majka boginja Izida. Bogatiji su jeli sočivo i kao salatu začinjenu susamovim uljem. Za zrna sočiva takođe se verovalo da imaju afrodizijačka svojstva pa su bili rezervisani samo za faraone i sveštenike.

Ovo jelo se pravilo na sledeći način:

Sastojci:

250 g sočiva

1 praziluk, sitno seckano

1 glavica crnog luka, sitno seckano

5 čena belog luka, mleveno

1 kašičica semena korijandera, mleveno

1 kašika susamovog ulja

1 kašičica soli

voda

Priprema:

Potopiti sočivo preko noći u dosta vode. Sutradan, ocediti sočivo pa prelitii sa dosta nove vode, i onda dovesti do ključanja. Smanjiti temperaturu da se krčka, dodati ostale sastojke i kuvati između 40 i 80 minuta (u zavisnosti od starosti sočiva) ili dok ne omekša ali da ne počine da se raspada.

Sočivo ili leća (lat.Lens esculenta) je jednogodišnja biljka koja spada u red mahunarki i za nju je karakteristično da ima najkraći period kuvanja da bi se pripremila za ljudsku ishranu. Po izgledu najviše podseća na grašak, sa tim da ima samo 1 ili 2 zrna u mahuni. Ova je biljka poznata i pod nazivima: leće, rogačica, soćivica i soška. Sočivo je mahunarka visoke biološke i hranljive vrednosti. Ugljeni hidrati iz sočiva zahvaljujući svom složenom sastavu i prisutnim vlaknima postepeno se ispuštaju u krv, čime se postiže dugotrajan osećaj sitosti. Sočivo sadrži veću količinu proteina od pasulja. Biljna vlakana doprinose snižavanju holesterola, regulaciji probave i održavanju stabilnog nivoa šećera u krvi. Odličan je izvor mikroelementa molibdena, a takođe i veoma dobar izvor dijetalnih biljnih vlakana, magnezijuma i aminokiseline triptofana. Kalorijski gledano, sočivo u suvom stanju obezbeđuje 353 kcal/ 100 g. Kada se skuva, sočivo ima energetsku vrednost od 230 kcal/100g. Nutritivno gledano, sočivo u suvom stanju (u 100 g) sadrži 60 g ugljenih hidrata (31 g vlakana), 26 g belančevina, 1 g masti i 10 g vode. Od vitamina, sočivo je bogato vitaminom B1 i B9, a od minerala sadrži velike količine gvožđa, magnezijuma, fosfora, molibdena, mangana, cinka i kalijuma. Sočivo ima veliki uticaj na smanjenje rizika od kardiovaskularnih bolesti.

Poreklom je sa Bliskog istoka. Ova biljka je deo ljudske ishrane još od neolita, i jedna je od najranijih pripitomljenih vrsta. Sočivo je povrće sa najvećim udelom belančevina posle soje - 26%, zato i zauzima i vrlo važnu ulogu u ishrani stanovništva nekih delova sveta, naročito u južnoj Aziji. Po ovom povrću nazvana su sočiva u optici, zbog oblika koji podseća na seme. U mnogim jezicima, reč za optičko sočivo je ista ili je izvedena iz reči koja se koristi za sočivo kao biljku. Najveći svetski proizvođač ove biljke je Kanada, a slede Indija, Turska, SAD i Australija.

Pročitajte više >>                                                         << Vratite nazad

Antička kuhinja: Pečeni lotos

Egipćani su pokojnicima ostavljali hranu u grobovima, tako da se danas o njihovoj ishrani puno zna ali i zahvaljujući istraživanjima drevnih grobnica. Hleb, urme i beli luk su se zbog tople i suve klime očuvali i do danas.

Meso mnogim Egipćanima u to vreme nije bilo dostupno, ako se jede samo meso, ono je obično na žaru kao kebab, pečeno ili punjeno pirinčem koji se uvozio iz Persije. Dakle, u zavisnosti od porodičnog budžeta, meso se konzumiralo jednom ili dva puta nedeljno, a možda samo jednom ili dva puta mesečno.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Ishrana u bogataškim kućama bila je veoma raznovrsna, dok su siromašni jeli uglavnom ono što su mogli uzgajati na svojim okućnicama - povrće, voće, živinu, kao i ribu kojom je Nil obilovao. Od povrća su koristili okru, zelenu salatu, celer, kupus, repu, sočivo, grašak, leblebiju, bob i druge mahunarke. Naročito su voleli praziluk, crni i beli luk, zbog jakog ukusa, a takođe su poznavali i njihova lekovita svojstva. Povrće se često služilo uz dodatak ulja i sirćeta, a upotrebljavalo se i sirovo kao na primer celer.

Jedna od najneobičnijih namirnica koju je konzumirao siromašniji sloj stanovništva bio je lotos koji je rastao u barama nakon poplava. Egipćani su brali lotos, sušili stabiljke na suncu, ljuštili do korena i pekli umotane u lišće palme ili lokvanja. Ukoliko se kuvao tada bi se jednostavno potopao u vodi i ostavio da odstoji, a zatim se dodavao u kuvana ili pržena jela, u supe, čorbe itd.

Koren lotosovog cveta je bio simbol čistoće iako se raste u blatnjavim uslovima. Ima kukavičast izgled i male rupe duž celog dela, koja kad je očišćena, otkriva najsloženije rešetke. Ima delikatesan i slatki ukus zajedno sa hrskavom teksturom. Odličan je kada se služi sirov u salati. Ukoliko je kuvana, zadržava većinu svojih hranljivih materija i ima odličan ukus.

Cvet lotosa cveta u zoru, a navečer se cvet zatvara. Rano ujutro, cvet je svetlo ružičaste boje, u podne se mogu razlikovati nijanse na cvetu od bele do ružičaste. Najbolje je brati cvetove lotosa u zoru kako bi ih koristili u medicini ili za jelo. Lotos i rizomi su vrlo bogati vitaminom C, šećerom, mastima i skrobom.

Egipćani su verovali da je lotosov cvet dao život Egiptu i da je to mesto gde je nastao svemir. Na početku sveta, u tamnim vodama, lotosov cvet je plutao sa zatvorenim laticama. Latice su se otvorile i iz cveta se uzdigao Ra, bog sunca, stvarajući svet. Uveče sunce bi se vraćalo u lotosov cvet da spava, da bi se uzdiglo sledećeg dana, lotos je simbolizovao i vaskrsenje boga Ozirisa, što je sasvim razumljivo, lotosov cvet se u sumrak zatvara da bi se sutradan, sa prvim zracima Sunca ponovo otvarao. Oziris je na crtežima prikazan kako sedi na lotosovom listu, a bog svetla, Horus, prikazan je na samom cvetu. To u stvari prikazuje vezu između cveta i sunca, koje se, poput cveta lotosa otvara ujutro, a navečer tone u vodu. Lotosi propadaju porodici Nymphaceae i rodu Nymphaea. Beli egipatski lotos, N.lotus, je pravi lotos iz egipatske mitologije.

Vezavši lotos s plodnošću Egipćani su stvorili izreku: "Na vodi ima mnogo lotosa, biće velika plodnost."

Ovo jelo se pravilo na sledeći način:

Sastojci:

100 g sušenog korena lotosa, narezan na kolutove

list palme ili par listova lokvanja

Priprema:

Potopite suvo korenje lotosa u vodi da odstoji oko deset minuta, da nabubre. Zatim ih ocedite i osušite. Sušeno korenje umotajte u list palme ili lokvanja i pecite na otvorenoj vatri ili roštilju. List palme ili lokvanja sprečava da korenje lotosa izgori ili prepeče i pocrni.

Ukoliko se korenje lotosa dodaje u kuvana jela procedura je ista, znači prvo potopiti suvo korenje lotosa u vodi da odstoji oko deset minuta, da nabubre. Zatim ih ocediti i osušiti i dodati u jelo u toku kuvanja.

Lotos je u Egiptu bio simbol sunca, plodnosti i prosperiteta, bio je personifikacija lepote, uskrsnuća i božanske moći. Bog sunca Ra pojavio se iz lotosovog cveta, otkriven na glatkoj površini praiskonske vode. Faraoni, oponašajući bogove na zemlji, svuda su koristili lotos od ukrašavanja kipova bogova pa do kovanog novca, slike lotosovog cveta krasile su i zidove unutrašnjosti piramida kao i stubove arhitektonskih građevina.

Kao simbol prosperiteta i plodnosti, lotos je bio atribut boga vegetacije Memfis Nefertum, koji je prikazan kao mladić sa glavom u obliku lotosovog cveta. U "Piramidnim tekstovima" on se naziva "Raov lotosov nos". Svako jutro bog Nefertum izlazi iz lotosa i svake večeri tone u vodu svetog jezera. Lotos je bio povezan s vrhovnom moći, lotos je bio simbol Gornjeg Egipta, a žezlo egipatskih faraona napravljeno je u obliku lotosovog cveta na dugom stablu.

Lotos je simbolizovao obnovu vitalnih sila i povratak mladih, jer prema mišljenju Egipćana, stari bog umire kako bi se ponovno rodio mlad. Slika pokojnika koji drži cvet lotosa govori o uskrsnuću mrtvih, o buđenju na duhovnoj osnovi.

Simbolika lotosa bila je povezana sa stvaranjem, rađanjem i suncem kao izvorom života. Ovaj cvet se uzdizao iz dubina primarnih voda i Bog sunca Ra je rođen iz lotosa. Izlazeće Sunce je takođe često predstavljano u obliku planine, koja se uzdiže iz lotosa, personifikujući svemir. Lotosov cvet je služio kao prestolje Ozirisa, Izide i Neftija.

Iz Egipta, simbolika lotosa prodire i do grčko-rimske kulture gde je smatrana biljkom posvećenom Heri i Afroditi. U zlatnom brodu u obliku lotosa, grčki junak Herkules je napravio jedno od svojih putovanja. Prema grčkoj mitologiji, onaj koji pojede cveće lotosa nikada neće hteti raskinuti sa rodnim mestom ovog cveta. Čarobno svojstvo da se oduzme sećanje pripisuje se lotosu prema njegovom imenu izvedenog iz grčkog korena "lat", koji označava "zaborav", nazivali su je i "šiljata biljka", zato što ima učinak kao sedativ, a opet povećava svest. I Homer je pričao o lotofagima, ljudima koji su pojeli cvet lotosa i zaboravili svoj prošli život. Lotofagi su odbili napustiti Libiju, zemlju u kojoj cvetaju čarobni lotosi. Navodno, pri konzumiranju cveta lotosa, svi osećaji će biti pojačani, a u isto vreme će osoba osećati mir i spokoj, za to svojstvo cveta lotosa su mnogo ranije znali i sveštenici Egipta koji su upotrebljavali lotosov cvet u medicinske svrhe i pri izvođenju duhovnih obreda. Cvet sadrži u sebi DMT, koji u ljudskom telu pokreće lagani psihoaktivni efekt, koji u svest donosi "božansku" suštinu odnosno osećaj transa i euforije.

U grčkoj mitologiji nimfa Notis (Lotida), bežeći od Priapa se pretvorila u stablo lotosa. Grci su mu pripisivali afrodizijačka dejstva, ali je bio i simbol neuzvraćene i platonske ljubavi.

Botaničar Teofrastus je napisao: "Egipćani su stavili lotosove glave u hrpe, gde trunu, dok se njihove spoljne školjke ne sruše, nakon čega se seme opere u reci, osuši i razbije, a proizvedeno brašno peče."

Stari Rimljani stvorili su legendu o prekrasnoj nimfi Lotis, koja se pretvorila u lotosov cvet.

Po drugoj legendi kako je nastao lotos se kaže da je jedna lepa vila živela u vodi jednog jezera. Jednoga dana, videla je Sunce na površini vode i odmah se zaljubila ali se pred svetlošću Sunca koja je blistala na površini osetila nedostojnom te lepote i spustila se na dno jezera koje je čuvalo mnogo blaga kako bi se ulepšala i vratila na površinu da se pokaže Suncu. Napunila je ruke zlatom i biserima, ali svi njeni napori da ispliva na površinu i pokaže se Suncu su bili bez uspeha jer ju je zlato vuklo na dno. Na kraju je potonula u mulj, na površini su samo ostale njene ruke pune zlata i bisera, od njih je nastao lotos, a od njene ljubavi prema Suncu listovi u obliku srca. Svakoga jutra, cvet lotosa se otvara da pokaže ljubav Suncu a u smiraj dana, kada Sunce zađe, cvet se zatvara i čuva ljubav do sledećeg svanuća.

I još nešto što je interesantno, a vezano za lotos. Ime Suzana u Egiptu ima značenje lotosov cvet. Prvi put je zabeleženo za vreme vladavine 11-te. dinastije ili 2 hiljade godina pre nove ere. Biblijsko ime za lotosov cvet je Šošana.

Pročitajte više >>                                                         << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ta-meja - Prženi bob

Ta-meja je bila veoma popularno jelo kod drevnih Egipćana.

Egipćani su pokojnicima ostavljali hranu u grobovima, tako da se danas o njihovoj ishrani puno zna ali i zahvaljujući istraživanjima drevnih grobnica. Hleb, urme i beli luk su se zbog tople i suve klime očuvali i do danas.

Meso mnogim Egipćanima u to vreme nije bilo dostupno, ako se jede samo meso, ono je obično na žaru kao kebab, pečeno ili punjeno pirinčem koji se uvozio iz Persije. Dakle, u zavisnosti od porodičnog budžeta, meso se konzumiralo jednom ili dva puta nedeljno, a možda samo jednom ili dva puta mesečno.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Ishrana u bogataškim kućama bila je veoma raznovrsna, dok su siromašni jeli uglavnom ono što su mogli uzgajati na svojim okućnicama - povrće, voće, živinu, kao i ribu kojom je Nil obilovao. Od povrća su koristili okru, zelenu salatu, celer, kupus, repu, sočivo, grašak, leblebiju, bob i druge mahunarke. Naročito su voleli praziluk, crni i beli luk, zbog jakog ukusa, a takođe su poznavali i njihova lekovita svojstva. Povrće se često služilo uz dodatak ulja i sirćeta, a upotrebljavalo se i sirovo (na primer celer).

Bob je bio jedna od najpopularnijih namirnica za ishranu faraona i sveštenika jer su verovali da zrna boba imaju afrodizijačka svojstva. Bob je jedna od najstarijih kultiviranih vrsta povrća, uzgaja se više od 8.000 godina. Ova mahunarka je bila gajena još u kasnom neolitu, verovatno prvo u Alžiru ili u jugozapadnoj Aziji, kasnije – u gvozdenom dobu već je raširena širom Evrope. Bob je bio jedna od najvažnijih namirnica mediteranske civilizacije, posebno Egipćana, Grka i Rimljana. Grci i Rimljani su ga koristili u državne svrhe, kad god je bila potreba za glasanjem, beli bob je značio da, a crni ne. Pre nego što je pasulj donesen iz Amerike u Evropu, (pre XVI, XVII veka) variva (slična onim koja se danas prave od pasulja), pripremana su od boba. Danas se bob najviše uzgaja u Kini i Etiopiji a kod nas se gaji i koristi retko, uglavnom u Istočnoj Srbiji.

Veruje se da zrno boba donosi sreću, onaj ko uvek nosi sa sobom zrno boba nikada neće ostati bez osnovnih životnih potrepština. U Španiji i Portugalu tradicionalno se za Božić služi kolač u kojem se nalazi jedno zrno boba. Običaj nalaže da onaj ko dobije krišku sa zrnom boba iduće godine kupuje kolač. Evropski narodni običaji kažu da bob posađen na Veliki petak donosi sreću.

Ovo jelo se pravilo na sledeći način:

Sastojci:

500 g boba

2 čena belog luka, sitno iseckana

2 velika crna luka, sitno iseckana

2 kašičice mlevenog korijandera

2 kašičice kima

1 kašičica mlevenog peršuna

1 kašičica soli

1 šolja semenki susama za premazivanje

maslinovo ulje za prženje

Priprema:

Potopite bob u hladnu vodu preko noći, sutradan bob ocedite i očistite, nalijte novu vodu i pustite da provri. Ponovo ocedite, stavite u novu vodu i dodajte ostale sastojke, osim susama i kuvajte dok bob ne omekša. Skuvani bob sipajte u činiju i ispasirajte, posolite i dobro promešajte, da se masa sjedini. Zatim smesu oblikujte u male okrugle oblike (slično hamburgeru) debljine oko 2 cm. Svaku stranu okrugle smese pospite semenkama susama i potom pržite u vrelom maslinovom ulju dva do tri minuta dok ne dobije zlatno smeđu boju.

Bob (Vicia faba) je jednogodiišnja biljka iz porodice mahunarki (Fabaceae), krupnih semena koja se koriste u ishrani poput pasulja. Bob je jednogodišnja biljka nerazgranatih, šupljih, četvrtastih uspravnih stabljika, visoka do 1 m. Bob je redak usev koji se gaji na vlažnim mestima, na bogatom zemljištu. Seje se u drugoj polovini marta. Ubiranje zrna se obavlja kada većina mahuna sazri – pocrni. Polen i sirovo seme boba sadrže alkaloide (vicin) koji mogu da izazovu hemolitičku anemiju kod osoba koja imaju nasledni poremećaj metabolizma eritrocita - manjak enzima glukozo - 6 fosfat dehidrogenaze. Ovo stanje poznato je kao "favizam" i često se javlja u područjima zahvaćenim malarijom. Hemoliza eritrocita indukovana favizmom deluje nepovoljno na razvoj izazivača malarije Plasmodium falcipacrum, pa u izvesnom smislu predstavlja zaštitu od ove bolesti. Bob je bogat aminokiselinom L-dopa, koja je preteča dopamina pa se preporučuje kod obolelih od Parkinsonove bolesti, jer njihov organizam slabo proizvodi dopamin. Bob se koristi kao povrće. U ishrani se koriste mlade mahune ili semena, bogata hranljivim materijama. 100 grama zrelog sirovog semena sadrži preko 25 grama proteina, ugljene hidrate, vlakna i minerale. Veoma je bogata rastvorljivim biljnim vlaknima, bitnim za dobru crevnu peristaltiku, kao i za održavanje šećera i holesterola u krvi u normalnim okvirima. Od vitamina posebno je bogat vitaminom K, koji je bitan za distribuciju kalcijuma u organizmu, vitaminima B grupe i vitaminom A, a od minerala fosforom važnim za funkcionisanje mozga, gvožđem i kalijumom. Kalijum je bitan za pravilan rad srca, manjak može dovesti do razdražljivosti, nepravilnog rada srca ili povišenog pritiska. Ali, i višak kalijuma može da bude problematičan, pa zato lekari radije savetuju korišćenje namirnica bogatih kalijumom, kao što je bob, iz kojih se on na prirodan i postepen način resorbuje u organizam. Bob predstavlja bogat izvor biljnih belančevina, koje sadrži u razmerama od 20 do 40 posto u svom zrnu.

Pročitajte više >>                                                          << Vratite nazad

Antička kuhinja: Kuvana okra

Egipćani su pokojnicima ostavljali hranu u grobovima, tako da se danas o njihovoj ishrani puno zna ali i zahvaljujući istraživanjima drevnih grobnica. Hleb, urme i beli luk su se zbog tople i suve klime očuvali i do danas.

Meso mnogim Egipćanima u to vreme nije bilo dostupno, ako se jede samo meso, ono je obično na žaru kao kebab, pečeno ili punjeno pirinčem koji se uvozio iz Persije. Dakle, u zavisnosti od porodičnog budžeta, meso se konzumiralo jednom ili dva puta nedeljno, a možda samo jednom ili dva puta mesečno. 

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Ishrana u bogataškim kućama bila je veoma raznovrsna, dok su siromašni jeli uglavnom ono što su mogli uzgajati na svojim okućnicama - povrće, voće, živinu, kao i ribu kojom je Nil obilovao. Od povrća su koristili okru, zelenu salatu, celer, kupus, repu, sočivo, grašak, leblebiju, bob i druge mahunarke. Naročito su voleli praziluk, crni i beli luk, zbog jakog ukusa, a takođe su poznavali i njihova lekovita svojstva. Povrće se često služilo uz dodatak ulja i sirćeta, a upotrebljavalo se i sirovo (na primer celer).

Jedna od najpopularnih namirnica tog doba koji je siromašni sloj stanovništva mogao sebi da priušti je okra ili bamija koja je prvi put spomenuta na asirskim klinastim tablicama koje se bave biljnim lekovima. Asirci su je zvali ubanu, što doslovno znači "prst". Okra je jedna od najstarijih namirnica, a prema nekim podacima u ishrani su je upotrebljavali i pre 3500 godina, posebno Egipćani koji su je obožavali. I dan danas se koristi širom sveta što zbog jedinstvenog ukusa, širokog načina primene, što zbog lekovitih svojstava.

Okru ili bamiju su Egipćani uzgajali još u 12. veku. p. n. e. Proširila se širom Afrike i Bliskog istoka gde su zelene mahune tipski kuvane u varivu i imaju mnogo različitih imena.

Ovo jelo se pravilo na sledeći način:

Sastojci:

500 g sveže bamije

100 ml maslinovog ulja

1 glavica crnog luka, sitno seckano

1 glavica belog luka, sitno seckano

1/2 kašičice soli

1 kašičica korijandera

1 kašičica kima

1/2 limuna

Priprema:

Bamiju pripremiti tako što odsečete oba kraja bamije, pazeći da se rupe pokažu, dugo perite pod tekućom vodom, a zatim osušite bamiju. U velikoj posudi zagrejte ulje na srednje visokoj temperaturi. Kada je vruće dodajte crni luk i dinstajte, sve dok se ne omekša. Zatim dodajte beli luk, smanjite temperaturu i dodajte okru. Mešajte često na srednjoj temperaturi oko 10-12 minuta. Dodajte začine i so. Nastavite da mešate i dinstate još 2 minuta da se začini sjedine sa jelom. Prelijte sokom od limuna i servirajte preko kuvane pšenice.

Bamija ili okra (Abelmoschus esculentus), biljka skrivenosemenica iz porodice Malvaceae, red Malvales, iz tropskih i suptropskih krajeva. Životni vek joj je godinu dana. Hermafrodit, čiji su oprašivači (polinatori) pčele. Dlačice na semenu mahuna mogu biti nadražujuće za neke ljude. Vlakna dobijena iz stabljike služe kao zamena za jutu i stvaranje papira i tekstila. Ova biljka je na prvom mestu bogata vitaminom C, vitaminom K i folatima. Pored toga sadrži zavidnu količinu vlakana od velike važnosti za dobru probavu, stabilizaciju šećera u krvi kao i kontrolu apsorpcije šećera u organizam. Vitamin B koji je zadužen za proizvodnju novih ćelija i folata je od velike važnosti za zdravu trudnoću. Taj vitamin sprečava urođene mane kod beba i pomaže da plod raste i razvija se. Pored folata od velike važnosti je i vitamin C, kojim je bamija veoma bogata. Vitamin C utiče na zdravlje i mladalački izgled kože, pospešuje rast i regeneraciju tkiva što utiče na poboljšanu produkciju kolagena. Od bamije možete napraviti sjajnu masku za lice tako što će te je kuvati u vodi dok ne omekša u potpunosti, zatim je izgnječite i nanesite na lice. Nakon pet minuta lice isperite, a rezultati će biti vidljivi odmah. Bamija se može jesti sirova, možete je pržiti ili kuvati na pari, a najčešće se koristi u pripremi gulaša, čorbi i supa. Osim toga može pomoći kod respiratornih problema poput astme, reguliše nivo šećera u krvi, pomaže u radu jetre, a pripisuju joj se i afrodizijačka svojstva. Zahvaljujući vlaknima i ostalim nutrijentima bamija je veoma delotvorna kada je u pitanju normalizacija nivoa šećera u krvi, a potpomaže i umanjenju simptoma dijabetesa. Bamija traži veliku količinu sunca. Nema velke zahteve za zemljištem, raste na običnom baštenskom tlu.

Pročitajte više >>                                                         << Vratite nazad