Originalni tekst:
Ius in anguillam: piper, ligusticum, rhus Syriacum, mentam siccam, rutae bacas, ovorum vitella cocta, mulsum, acetum, liquamen, oleum. Coques.
Sastojci:
1 kg kuvanih ili pečenih odrezaka jegulje
Za sos:
1 kašičica mlevenog bibera
1 kašičica mlevenog semena selena
1 kašičica mlevenog semena celera
1 kašika mrvljene suve nane, sitno seckano
1 kašičica sirijskog ruja
1 kašika bobica rue
2 kuvana žumanca
100 ml mulsuma (mešavina vina i meda)
1 kašika vinskog sirćeta
4 kašike liquamena
250 ml maslinovog ulja
voda
Priprema:
Pomešajte sve sastojke, stavite da se kuvaju 15 minuta i poslužite odvojeno kao sos za kuvanu ili pečenu jegulju.
Marcus Gavius Apicius
Jegulja (lat. Anguillidae, Anguilla anguilla) je porodica riba sa koštanim skeletom (košljoribe) i savitljivim perajima (mekoperke). Imaju zmijoliko telo na kome su trbušna peraja redukovana, a koža glatka, ljigava i pokrivena veoma sitnim cikloidnim krljuštima. Kod nekih vrsta krljušti ne postoje. Leđno i analno peraje su vrlo dugački i prelaze u repno peraje. Sve jegulje imaju otrovnu krv koja na temperaturi od 80°C gubi svoju toksičnost. Živi u slivovima Baltičkog, Sredozemnog i Severnog mora. Retko se nalazi u crnomorskom slivu. Evropska jegulja naseljava Evropu duž obale Atlantskog okeana, Mediteranskog, Azovskog i Crnog mora. Ženke odlaze u gornje tokove, a mužjaci ostaju u slatkastim - bočatnim vodama na ušću. Ženke su u stanju da u potrazi za hranom migriraju i do 1.000 metara nadmorske visine. Pored reka, jegulja rado nastanjuje manja jezera, kanale i potoke. Jegulja je stalno u zasedi, u očekivanju mogućeg obroka, pa samim tim se skriva na tamnim mestima - dno sa stenovitim odronima, stare konstrukcije, nosači i stubovi mostova, u potopljenim stablima i drveću, u šupljinama strmih obala, u zapletenom korenju. Njena aktivnost počinje pred sumrak, i traje sve do jutra. Izuzetak su oblačni i kišni prolećni i jesenji dani dani kada poraste vodostaj ili letnje oluje zamute vodu. Rečna jegulja je prolazna riba, jer ne provodi ceo život u slatkoj vodi, mada postoji razlika između jegulje i tzv. prolaznih riba. Te druge odrastaju u moru, a u slatke vode dolaze da se izmreste, a jegulja, raste i razvija se u slatkoj vodi, a u more odlazi da se izmresti i na tom putu savladava teške prepreke kako bi dospela u more. Nauka još uvek otkriva kako jegulja uspeva da prebrodi sve prepreke, pa čak i one koje ni lososi ne mogu. Mogu da se kreću po močvarnim oblastima zahvaljujući disanju preko kože, čime usvajaju polovinu potrebnog kiseonika. Uprkos nekim verovanjima, ne mogu da prelaze veća rastojanja na suvom. U zimskom periodu jegulja se zavlači i do 40 centimetara dubine u mulj. Voli vodene površine obrasle trskom i drugim vodenim biljem, naseljava reke sa muljevitim - glinastim dnom, a izbegava reke i jezera sa kamenitim ili peščanim dnom. Danju jegulja miruje u mulju, a noću polazi u potragu za hranom, a u stanju je i da za jedan dan pređe 20 do 40 kilometara. Može se reći da jegulja nije probirljiva kad je u pitanju hrana, jer ona jede sve: ribe, rečne rakove, vodene puževe, crve, vodene i kopnene insekte. Evropska jegulja se koristi kao hrana, mada pošto na prvi pogled liči na zmiju, u nekim se krajevima i ne koristi kao hrana, jer je ne smatraju ribom. Nedavna istraživanja DNK strukture jegulja pokazala su da postoje razlike kod jegulja iz pojedinih područja Evrope, tj. da postoji selektivno razmnožavanje među jeguljama iste vrste, ali različitog područja prebivanja. Jegulja u zatočeništvu kao i jegulje zarobljene u odvojenim vodenim tokovima nikada neće preći u polno zrelu fazu, celi život će ostati kao jedinke koje se hrane. Energetska vrednost 100g svežeg mesa jegulje je 237 kcal/ 991 kj, ima 14,6g proteina, ugljenohidrata 0,7g i 19,6g masti.
Celer (lat. Apium graveolens) je dvogodišnja zeljasta biljka iz familije štitonoša (Apiaceae). Raste samoniklo na vlažnim livadama, močvarnim mestima i priobalnom području, pored bara i izvorišta, kao i na slanom tlu. Može se naći od Britanskih ostrva do Sredozemlja, a ima ga i u severnoj Africi i Aziji, sve do Indije. Uzgaja se i u baštama. Raste do 1 metra visine, s mesnatim i vretenastim korenom, koji ponekad može biti i gomoljast. Stabljika mu je razgranata. Tamnozeleni i sjajni listovi, dužine 3-6 cm i 2-4 cm širine, su veliki i perasto razdeljeni, dok su listići klinastog oblika, gore urezani i nazubljeni. Kuglasti plod je rebrast i 2-3 mm u prečniku.
Raste od Azije do severne Afrike, preko Sredozemlja do Evrope i Engleske, a kao divlja samonikla biljka bio je poznat još u pradavna vremena, koja raste na obalama, vlažnim i močvarnim područjima. Kao venac se nosio na pogrebnim svečanostima u starom Egiptu i nađen je u grobnicama faraona. Poznat još Starim Grcima, celer se može naći u naslagama iz 9. veka p. n. e. kod Kastanasa, kao i iz 7. veka p. n. e. kod Heraiona na Samosu. U Homerovoj Ilijadi Mirmidonovi konji pasu divlji celer koji raste u močvarama Troje, a u Odiseji se pominju livade ljubičica i divljeg celera koje okružuju Kalipsinu pećinu. Starim Grcima je bio najomiljenije cveće za grob i žalost. Hipokrat ga je preporučivao svima koji imaju slabe živce. Za celer se smatra da je nikao iz krvi Kadmilosa, božanstva koje se slavi na Samotraki, Lemnosu i Tebi. Mirisna aroma tamna boja lišća podstakla je povezanost sa kultom smrti. U staroj Grčkoj listovi celera su korišćeni za vence za pokojnika, kao i za pobednika na istmijskim igrama, gde su kasnije venci celera zamenjeni krunama od bora. Prema Pliniju starijem (Poznavanje prirode XIX, XLVI), pobednik svetog takmičenja kod Nemeje takođe je nosio venac od celera. Kod starih Rimljana bio je simbol smrti i za nekoga na umoru govorili bi: "Apio indiget" (preostaje mu samo celer).
Francuski fitoterapeut Maurice Mességué je u svojim knjigama o lekovitom povrću i bilju naveo stare narodne izreke: "Kad bi žena samo znala kako će joj muž biti snažan ako jede puno celera, išla bi i na kraj sveta da mu ga nabavi" i "Kad bi muž znao pravi učinak celera, zasejao bi njime celi vrt". A narodna uzrečica glasi: "Ko na srcu ima feler, treba uvek jesti celer". Također je i popularan u tradicionalnoj kineskoj medicini koja ga preporučuje za snižavanje krvnog pritiska. Od 16. veka počinje uzgoj kao kultivisane biljke i danas se nalazi u gotovo svakom vrtu, a kod današnjih Grka celer je simbol sreće i veselja, dok su Francuzi oduvek uživali u njemu hvaleći ga uzrečicom: "Ne treba se plašiti mukotrpnog puta do Rima radi ljubavi i celera".
Energetska vrednost 100 g celera (koren sa lišćem) je mala - iznosi 14 kcal / 59 kJ. Od toga je 0,69 % proteina, 2,97 % ugljenohidrata i 0,17 % masti. Izvrstan je izvor vitamina K (29,3 μg, što čini 29 % preporučenog dnevnog unosa) i dijetalnih vlakana (1,6 g/14 kcal ili 11,5 g/100 kcal, preporuke su 3 g/100 kcal), a ostale potrebne minerale vitamine sadrži u malim količinama. Na našem podneblju celer se osim za poboljšanje zdravlja često koristi i kao afrofizijak. Naime, koren ove biljke ima specifičan poseban miris. Upravo zbog visokog sazdržaja eteričnih ulja celer deluje antibakterijski i antimikotički. Delotvoran je u lečenju astme, promuklosti, reume, zbog visokog sadržaja natrijuma, gihta, mokraćnih puteva, bubrega, nervnih oboljenja. Poboljšava krvnu sliku i cirkulaciju, apetit, a uklanja smetnje kod varenja. Acetileniks, jedan od njegovih sastojaka, zaustavlja umnožavanje ćelija raka. Inače lekoviti sastojci najbolje ostaju očuvani u sveže isceđenom soku sirovog korena, listova i stabljike, zbog čega se posebno preporučuje trudnicama i deci. Sirovi celer je veoma delotvoran sastojak ishrane kod kožnih oboljenja. Preporučuje se i osobama koje imaju kamen u bubregu ili mokraćnoj bešici, zato što je dobar diuretik.
Ruj (Rhus coriaria L.), većina smatra da ime roda dolazi od grčke reči ρχυσ = drvo za štavljenje. Drugi navode da je od grčkog ρχεο = kapati, što biva kada se kora zaseče ili od keltskog rhudd = crven, zbog boje ploda. Ime vrste potiče od latinske reči corium = koža. Pored imena u naslovu sreću se i: jelenov rog, redak, roj, kordovanski ruj, rujevina, sumak, čreslo, šmak. Ruj je grmolika biljka koja raste u zemljama Bliskog istoka, njeni plodovi su crvene bobice koje se suše te melju u prah koji se koristi kao začin. Iako retko, bobice se čak prodaju i cele. Mleveni ruj je pomalo kiselkastog ukusa, nalik limunu, ali puno više izbalansiran i manje kiseo. Samo mali prstohvat ruja svakom jelu daće neodoljivu crvenu boju i svežu ukusnu notu. Ruj se dugi niz vekova koristi kao začin u mnogim kuhinjama Evrope i bio je veoma popularan sve dok Rimljani nisu otkrili limun. Istraživanja su pokazala da pored divne boje i osvežavajuće arome, ruj ima i mnoga lekvita svojstva, antigljivična, antivirusna, antioksidantska i antiupalna. Sadrži veoma zavidne količine vitamina C, proteine, vlakna i minerale poput kalijuma, kalcijuma, magnezijuma i fosfora. Ova biljka i začin ima snažna diuretska svojstva i koristio se kao lek za lošu probavu. Pored toga poznata je njegova upotreba za smanjanje povišene temperature, za lečenje artritisa, kožnih upala te respiratornih problema kao što su bronhitis, prehlada i grip. Istraživanja sprovedena u Nemačkoj pokazala su da ruj ima snažno delovanje u borbi protiv gljivičnih obolenja i nalazi se u mnogim kremama i lekovima namenjenim za lečenje gljivica. Istraživanja su takođe potvrdila da je ruj veoma efektan kad je u pitanju hiperglihemija, dijabetes i gojaznost.
Pročitajte više >> << Vratite nazad
Нема коментара:
Постави коментар