Antička kuhinja: Gladijatori

Podatke o ishrani gladijatora imamo kako u antičkim izvorima tako i u novim saznanjima kao što je otkriće groblja gladijatora u Efesu (Turska) iz II veka n.e., analizom kostiju je ustanovljeno da su gladijatori uglavnom imali vegetarijansku ishranu (količine cinka u kostima su karakteristične za ljude koji konzumiraju uglavnom biljnu hranu). Analiza kostiju gladijatora pokazala je da one sadrže dvostruko više stroncijuma od kostiju današnjih sportista, a stroncijum je u znatno većoj meri prisutan u biljnoj nego u životinjskoj hrani.
Gladijatorski meni je bio od ječmene kaše, mahunarki i povrća. Ovo potvrđuje i zapis rimskog istoričara Plinija Starijeg, koji ih naziva "hordearii", što znači - oni koji se hrane ječmom i ishrana rimskih legionara sastojala pretežno od ugljenih hidrata, prema podacima koje imamo čak 78% njihovog sledovanja hrane je bilo od od ječma i pšenice.
Usled pretežno vegetarijanske ishrane gladijatori su imali manjak kalcijuma što su nadoknađivali smešom pravljenom od pepela drveta ili kostiju.
Analize su pokazale i da su najčešće pili mešavinu sirćeta i pepela od biljaka kako bi dobili energiju.
Nemački istraživači proučavali su kolagen u kostima leševa gladijatora i potvrdili da su se ovi borci hranili isključivo kao vegeterijanci. Oni su proučavali 53 gladijatora i otkrili da im se ishrana pretežno sastojala od zrnaste hrane, uglavnom boba i ječma, a meso nisu jeli.
Na naredninim stranicama ću vam predstaviti recepte jela i pića koje su koristili gladijatori u svojoj ishrani:

Gladiatorum bibere - Energetsko piće gladijatora
Bibebant ex cinere - Piće od pepela
Gladiatorum pulticula - Gladijatorska kaša
Pulticula fabata - Ječmena kaša sa bobom
Triticum pulticula - Kaša od pira
Graneam triticeam - Pšenična kaša
Lenticula coctum - Kuvano sočivo
Aliter lenticulam - Kuvano sočivo
Faenum Graecum - Kuvana piskavica
Fabaciae virides - Kuvani bob
Conchicla cum faba - Kuvani bob
Aliter fabaciae - Kuvani bob

Gladijatori (latinski - gladiatores) su bili borci u starom Rimu koji su se borili u areni protiv životinja i jedni protiv drugih. Termin "gladijator" potiče od reči "gladijus" (lat. gladius), kratkog rimskog mača za bodenje i sečenje.
Gladijatori su prvobitno bili etrurskog porekla. Gladijatorske borbe se u Rimu uvode u prvoj polovini III veka p.n.e. u sklopu pogrebnih svečanosti, kao obred žrtvovanja ljudskih života senima pokojnika. Rimski istoričar Tit Livije je zabeležio da su prve gladijatorske borbe održane 310 g. p.n.e. u Kampaniji i da su predstavljale slavljenje pobede Kampanijaca nad Samnitima. Prve rimske gladijatorske borbe su održane 246 g. p.n.e.. Organizovali su ih Marko i Decimo Brut pred sam početak Punskih ratova, u čast svog oca, Junija Bruta. Bio je to skroman spektakl sa samo tri duela robova na stočnoj pijaci.
Često su se koristili kao "predizborna kampanja", otuda dolazi izreka "Panem et circenses", tj. hleba i igara. To se obično događalo pre nove podele rimskog stanovništva dve grupe: nobili (plemeniti) i proleteri (oni koji imaju samo potomstvo).
Krajem II veka p.n.e. gladijatorske borbe postaju predstave koje se nude besplatno narodu. Prvobitno se izvode u Forumu a kasnije u arenama širom rimske imperije.
Gladijatori su u većini slučajeva bili ratni zarobljenici ili robovi kupljeni i pripremani isključivo za gladijatorske borbe - nazivali su se damnati ad ludos (lat. damnati ad ludos). Postojali su i profesionalni gladijatori, koji su bili slobodni ljudi i dobrovoljno su se javili za učešće u gladijatorskim igrama, koji su hteli na taj način da zarade i da se izvuku iz siromaštva. Slobodni ljudi koji su izabrali da se bave ovim poslom su se nazivali auktorati (lat. auctorati), i do kraja Republike, činili su polovinu ukupnog broja gladijatora. Gladijatori su morali položiti zakletvu izgovarajući "Uri, vinciri, verberari, ferroque, necari" - Biti spaljen, vezan, udaran i umreti od čelika. Gladijatorske škole - ludi gladiatori - su svoje učenike podvrgavale vrlo strogom režimu stalnog vežbanja i probnih borbi. Za najbolje borce postojali su i posebni treneri, pa čak i maseri da ih održavaju u vrhunskoj kondiciji. Vlasnicima gladijatorskih škola je bilo u interesu da gladijatori budu zdravi i spremni za borbe koje su im donosile profit. Posebna grupa su bili noxii – osuđeni kriminalci (pljačkaši, silovatelji i ubice) koji su izgubili građanska prava. Oni za borbu nisu imali nikakvu pripremu već su jednostavno bačeni u arenu da se bore jedni protiv drugih. Kriminalci, a u kasnijem periodu i hrišćani osuđeni da umru u areni nazivali su se damnati ad mortem (lat. damnati ad mortem). Muškarci nisu bili jedini koji su se borili u areni. Borile su se i žene, koje su se obično prerušavale u legendarne Amazonke. Gladijatorke su se prvi put pojavile u doba rimskog imperatora Nerona, na igrama organizovanim u čast jermenskog kralja, Tiridata I. Petronije, u svom Satirikonu pominje ženu esedijarijusa (lat. essediarius). Svetonije u svom delu Dvanaest rimskih careva govori o tome kako je imperator Domicijan voleo da gleda borbe između žena i patuljaka. Sa slika i mozaika se može zaključiti da su se borile obnaženih grudi i da su retko nosile šlemove, bez obzira kom tipu gladijatora pripadale. Prema izvorima, izgleda da su se žene borile uglavnom noću. S obzirom da je noć bilo vreme za glavne i veoma važne događaje gladijatorskih igri, može se zaključiti da su borbe u kojima su učestvovale žene bile važne i da su predstavljale retkost. Dion Kasije pominje ne samo žene, već i decu koja su se borila na gladijatorskim igrama koje je 66. godine organizovao Neron. Takođe je poznato da je Neron prisiljavao žene nekih poznatih rimskih senatora da se bore u areni. Larinskim dekretom Tiberije je senatorskim kćerkama, unukama i praunukama i "bilo kojoj ženi čiji muž ili otac ili deda, bilo s očeve ili majčine strane, ili brat, jeste ili je ikad bio vlasnik mesta u senatu rezervisano za viteza" zabranio da treniraju ili da se pojavljuju za platu kao gladijatorke. Ovaj dekret međutim, ne potvrđuje da je do tada i bilo žena koje su se borile u areni. Početkom III veka n.e., car Septimije Sever je zabranio borbu žena.
Gladijator koji bi imao uspeha zarađivao bi između 3.000 i 15.000 sestercija, što je bilo pravo malo bogatstvo u odnosu na normalnu platu jednog gladijatora koja je iznosila između 1.000 i 2.000 sestercija.
U prvo vreme, ratni zarobljenici su prisiljavani da se bore u svojoj odeći, sa svojim oružjem i da koriste svoj specifičan način borbe, te su prema tome i počeli da dobijaju imena. Samniti su bili rimski prototip profesionalnih gladijatora, i isprva je bila prihvaćena samnićanska oprema i oružje kao tipično gladijatorska. Druge dve vrste gladijatora takođe su dobile ime po poraženim plemenima - Gali i Tračani. Već u doba Avgusta, Samniti su postali rimski saveznici, tako da je taj tip gladijatora nestao.





Murmilo (lat. Murmillo) je bila kombinacija Samnita i Gala. Nosio je šlem u obliku riblje glave, i štitnik na desnoj ruci i levoj nozi. Od oružja, koristio je kratki mač - gladijus, jedan mali ovalni štit, i drugi, veliki i četvrtasti ( šp. scutum ). Obično se borio protiv treksa ili Tračanina, jedinog originalnog tipa gladijatora iz doba Republike koji je opstao.
Sekutor (lat. Secutor), što na latinskom znači "progonitelj", koji je prema Isidoru Seviljskom dobio to ime jer je progonio svog protivnika, retarijusa. Ovo je bila klasa u kojoj se borio car Komod. Leva ruka mu je bila zaštićena nekom vrstom štitnika, i nosio je veliki četvrtast štit i ovalan i gladak šlem kako bi mreža njegovog protivnika, retarijusa, lakše skliznula. Od oružja, koristio je mač koji je bio duži i praviji od gladijusa. Ponekad je koristio i trozubac i bodež.
Retario (lat. Retario) se obično borio protiv sekutora. Od oružja, koristio je trozubac i mrežu, i bio zaštićen samo štitnikom na levom ramenu. Ponekad, retario se borio i protiv murmila.
Treks (lat. Traex) ili Tračanin, je jedina vrsta gladijatora koja je preživela promene od doba Republike kada su se gladijatori razlikovali po imenima plemena koja su bila rimski neprijatelji. Obično se borio protiv murmila. Koristio je štit koji je bio manji od murmilovog ( lat. parmula ), tako da je imao duže štitnike na nogama. Napadao je kratkim mačem koji se zvao sika ( lat. sica ). Na glavi je nosio šlem sa krestom i vizirom. Zanimljivo je bilo i to što je treks nosio štit u desnoj ruci a mač u levoj, i u toj njegovoj "levorukosti" je bila njegova prednost, jer je sigurno bilo veoma nezgodno napadati levorukog borca.
Esedari (lat. essedarii), koji su se borili u dvokolicama u stilu britanskih Kelta i koje je verovatno uveo Julije Cezar nakon invazije na Britanska ostrva.
Ekvites (lat. equites), koji su ulazili u arenu na konjima.
Velites (lat. velites) čije je koplje bilo vezano za njegovu ruku tako da je mogao da ga povrati kad bi ga bacio.
Lakeari (lat. laquearii) koji su koristili laso.
Sagitari (lat. sagittarii), koji su koristili luk i strelu.
Dimakeri (lat. dimachaeri), koji su se borili sa dva mača.
Andabate (lat. andabatae), kome je šlem bukvalno padao na oči tako da je u stvari pipajući okolo tražio neprijatelja.
Bestijari (lat. bestiarii), su bili obično kriminalci ili ratni zarobljenici osuđeni da umru u areni, neobučeni borbi sa zverima i čiji je kraj bila sigurna smrt u raljama i kandžama njihovih protivnika. Kasnije je to bila tipična sudbina hrišćana. Seneka (Poslanice, LXX.20) i Simah nam pripovedaju slučajeve mnogih bestijara, koji su radije izvršili samoubistvo samo da se ne bi našli u areni oči u oči sa zverima. Seneka govori o germanskom zarobljeniku koji se zadavio sunđerom, a Simah govori o 29 Saksonaca koji su se međusobno poubijali kako bi izbegli strašnu smrt u areni. Bestijari su takođe bili i osobe koje su se brinule o životinjama, izvodile ih u arenu i odvajale od žrtvi kako bi spektakl trajao što duže.
Venatores (lat. venatores), su bili specijalno obučeni lovci na zveri, a spektakl lova u kom su učestvovali zvao se venationes (lat. venationes). U ovim spektaklima je ubijano na stotine životinja dnevno. Isprva su to bile egzotične i krvoločne životinje, kao što su lavovi, tigrovi, leopardi, medvedi, nosorozi, nilski konji hijene i dr. međutim, kako su te životinje postajale sve skuplje, onda su se uvodili i biljojedi, kao na primer, žirafe, divlji konji, bikovi, jeleni, divokoze, itd. U Carskoj istoriji (lat. Historia Augusta), navodi se da je Filip Arabljanin 248 godine n.e. izveo u arenu 32 slona, 10 jelena, 10 tigrova, 60 lavova, 10 hijena, 1 nilskog konja, 10 žirafi, 10 divljih magaraca, 40 divljih konja i mnoge druge životinje.





Tokom perioda Rimskog carstva, stvoreni su posebni prostori u kojima su se održavale gladijatorske borbe - amfiteatri. To su bili ovalne građevine koje su zamenile improvizovane prostore u forumima gde su se održavale borbe u doba Republike. U centru amfiteatra se nalazila arena gde su se borbe odvijale, pojam arena potiče od latinske reči harena u značenju pesak, koji je u služio za upijanje prolivene krvi preminulih gladijatora.
Prvi amfiteatar je izgradio magistrat Gaj Eskrabonije Kurije, sredinom I veka p.n.e. Građevina je bila napravljena od drveta i sastojala se od dva poluovalna pokretna dela koja su se okretala nakon dramske predstave i menjala pozorišnu scenu za gladijatorsku arenu. Ideja je naišla na opšte odobravanje te je već 29 g.p.n.e. za vreme Avgusta, sagrađen drugi amfiteatar koji je bio delimično od kamena. Pošto je ovaj amfiteatar izgoreo u jednom požaru, Vespazijan, iz dinastije Flavijevaca, rešio je da napravi impresivno veliku i trajnu građevinu koja je danas u svetu poznata kao Rimski koloseum.





Postepeno su se gladijatorske borbe sve više pretvarale u javne spektakle. Konačan raskid sa religioznom pozadinom se desio 44 g.p.n.e., nakon ubistva Julija Cezara. Organizovanje gladijatorskih borbi postalo je način za pretendente na mesto magistrata da ugode građanstvu i dobiju političke glasove. Međutim, kako se republika sve više približavala svom krahu, organizacija gladijatorskih borbi je sve više prelazila u ruke države, da bi konačno Oktavijan Avgust, prvi car Rimskog carstva, ozvaničio to potpuno preuzimanje organizacije gladijatorskih borbi od strane države.
U drugoj polovini I veka n.e. dinastija Flavijevaca je regulisala organizovanje gladijatorskih borbi nizom zakona. Od tada, osim u provincijama, borbe su bile isključivo u nadležnosti cara. U toku perioda postojanja Rimskog carstva, gladijatorske borbe su se pretvorile u omiljenu zabavu rimskih građana i jednu od osnovnih karakteristika rimske civilizacije.
Gladijatorske borbe su ukinute sa jačanjem hrišćanstva, na temelju zakona cara Konstantina Velikog iz 325. godine n.e., ali su se i dalje sporadično održavale do oko 450. godine. Poslednje gladijatorske borbe u samom gradu Rimu održane su 1. januara 404. godine n.e.


                                                                                        << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aliter fabaciae - Kuvani bob

Sastojci:
300 g boba

Sos:
1/2 kašičice semena slačice
1/2 kašičice semenke kumina
1 kašika meda
4 kašike pinjola, sitno iseckano
4 kašičice belog vinskog sirćeta
500 ml supe od povrća
prstohvat rue
biber

Priprema:
Dan pre kuvanja potopiti bob u vodu. Sutradan vodu promeniti i staviti da se bob kuva, prelijte sa 2 kašičice sirćeta, poklopite i kuvajte oko 10 minuta. Prosuti višak tečnosti da bob ostane samo prekriven toplom vodom u međuvremenu pomešati zajedno seme slačice, rue, pinjola i semenke kumina u avanu i sameljite da bi ste dobili pastu. Dobijenu pastu pomešajte sa medom i sirćetom. Dobro promešajte i sačekajte 10 minuta da se sve dobro sjedini uz povremeno mešanje. Zatim to dodati u vruću supu od povrća. Pustiti da proključa pa preliti preko boba. Pustiti da se krčka 20 - 30 minuta. Posuti biberom i služiti toplo.

Recept je rekonstrukcija prema pisanim fragmentima nađenim u Pompeji u školi za gladijatore, a zapisao ga je Plinije Stariji koji je stradao u erupciji Vezuva.

Mnoga jela od povrća su kasnije prerađena i našla su se u knjizi Apicijusa, obogaćena začinima i raznim varijacijama u kuvanju.

Bob (Vicia faba) je jednogodiišnja biljka iz porodice mahunarki (Fabaceae), krupnih semena koja se koriste u ishrani poput pasulja. Bob je jednogodišnja biljka nerazgranatih, šupljih, četvrtastih uspravnih stabljika, visoka do 1 m. Bob je redak usev koji se gaji na vlažnim mestima, na bogatom zemljištu. Seje se u drugoj polovini marta. Ubiranje zrna se obavlja kada većina mahuna sazri – pocrni. Polen i sirovo seme boba sadrže alkaloide (vicin) koji mogu da izazovu hemolitičku anemiju kod osoba koja imaju nasledni poremećaj metabolizma eritrocita - manjak enzima glukozo - 6 fosfat dehidrogenaze. Ovo stanje poznato je kao "favizam" i često se javlja u područjima zahvaćenim malarijom. Hemoliza eritrocita indukovana favizmom deluje nepovoljno na razvoj izazivača malarije Plasmodium falcipacrum, pa u izvesnom smislu predstavlja zaštitu od ove bolesti. Bob je bogat aminokiselinom L-dopa, koja je preteča dopamina pa se preporučuje kod obolelih od Parkinsonove bolesti, jer njihov organizam slabo proizvodi dopamin. Bob se koristi kao povrće. U ishrani se koriste mlade mahune ili semena, bogata hranljivim materijama. 100 grama zrelog sirovog semena sadrži preko 25 grama proteina, ugljene hidrate, vlakna i minerale. Veoma je bogata rastvorljivim biljnim vlaknima, bitnim za dobru crevnu peristaltiku, kao i za održavanje šećera i holesterola u krvi u normalnim okvirima. Od vitamina posebno je bogat vitaminom K, koji je bitan za distribuciju kalcijuma u organizmu, vitaminima B grupe i vitaminom A, a od minerala fosforom važnim za funkcionisanje mozga, gvožđem i kalijumom. Kalijum je bitan za pravilan rad srca, manjak može dovesti do razdražljivosti, nepravilnog rada srca ili povišenog pritiska. Ali, i višak kalijuma može da bude problematičan, pa zato lekari radije savetuju korišćenje namirnica bogatih kalijumom, kao što je bob, iz kojih se on na prirodan i postepen način resorbuje u organizam. Bob predstavlja bogat izvor biljnih belančevina, koje sadrži u razmerama od 20 do 40 posto u svom zrnu.





Bob je jedna od najstarijih kultiviranih vrsta povrća, uzgaja se više od 8.000 godina. Ova mahunarka je bila gajena još u kasnom neolitu, verovatno prvo u Alžiru ili u jugozapadnoj Aziji, kasnije – u gvozdenom dobu već je raširena širom Evrope. Bob je bio jedna od najvažnijih namirnica mediteranske civilizacije, posebno Egipćana,Starih Grka i Rimljana. Grci i Rimljani su ga koristili u državne svrhe, kad god je bila potreba za glasanjem, beli bob je značio da, a crni ne. Pre nego što je pasulj donesen iz Amerike u Evropu, (pre XVI, XVII veka) variva (slična onim koja se danas prave od pasulja), pripremana su od boba. Danas se bob najviše uzgaja u Kini i Etiopiji a kod nas se gaji i koristi retko, uglavnom u Istočnoj Srbiji.
Veruje se da zrno boba donosi sreću, onaj ko uvek nosi sa sobom zrno boba nikada neće ostati bez osnovnih životnih potrepština. U Španiji i Portugalu tradicionalno se za Božić služi kolač u kojem se nalazi jedno zrno boba. Običaj nalaže da onaj ko dobije krišku sa zrnom boba iduće godine kupuje kolač. Evropski narodni običaji kažu da bob posađen na Veliki petak donosi sreću.


                                                                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Conchicla cum faba - Kuvani bob

Sastojci:
1 kg boba
2 kašike maslinovog ulja
2 kašike belog vinskog sirćeta

Priprema:
Dan pre kuvanja potopiti bob u vodu.
Sutradan vodu promeniti i staviti da se bob kuva. Kada bob provri dodajte ostale sastojke i kuvajte još pet minuta.

Recept je rekonstrukcija prema pisanim fragmentima nađenim u Pompeji u školi za gladijatore, a zapisao ga je Plinije Stariji koji je stradao u erupciji Vezuva.





Bob (Vicia faba) je jednogodiišnja biljka iz porodice mahunarki (Fabaceae), krupnih semena koja se koriste u ishrani poput pasulja. Bob je jednogodišnja biljka nerazgranatih, šupljih, četvrtastih uspravnih stabljika, visoka do 1 m. Bob je redak usev koji se gaji na vlažnim mestima, na bogatom zemljištu. Seje se u drugoj polovini marta. Ubiranje zrna se obavlja kada većina mahuna sazri – pocrni. Polen i sirovo seme boba sadrže alkaloide (vicin) koji mogu da izazovu hemolitičku anemiju kod osoba koja imaju nasledni poremećaj metabolizma eritrocita - manjak enzima glukozo - 6 fosfat dehidrogenaze. Ovo stanje poznato je kao "favizam" i često se javlja u područjima zahvaćenim malarijom. Hemoliza eritrocita indukovana favizmom deluje nepovoljno na razvoj izazivača malarije Plasmodium falcipacrum, pa u izvesnom smislu predstavlja zaštitu od ove bolesti. Bob je bogat aminokiselinom L-dopa, koja je preteča dopamina pa se preporučuje kod obolelih od Parkinsonove bolesti, jer njihov organizam slabo proizvodi dopamin. Bob se koristi kao povrće. U ishrani se koriste mlade mahune ili semena, bogata hranljivim materijama. 100 grama zrelog sirovog semena sadrži preko 25 grama proteina, ugljene hidrate, vlakna i minerale. Veoma je bogata rastvorljivim biljnim vlaknima, bitnim za dobru crevnu peristaltiku, kao i za održavanje šećera i holesterola u krvi u normalnim okvirima. Od vitamina posebno je bogat vitaminom K, koji je bitan za distribuciju kalcijuma u organizmu, vitaminima B grupe i vitaminom A, a od minerala fosforom važnim za funkcionisanje mozga, gvožđem i kalijumom. Kalijum je bitan za pravilan rad srca, manjak može dovesti do razdražljivosti, nepravilnog rada srca ili povišenog pritiska. Ali, i višak kalijuma može da bude problematičan, pa zato lekari radije savetuju korišćenje namirnica bogatih kalijumom, kao što je bob, iz kojih se on na prirodan i postepen način resorbuje u organizam. Bob predstavlja bogat izvor biljnih belančevina, koje sadrži u razmerama od 20 do 40 posto u svom zrnu.





Bob je jedna od najstarijih kultiviranih vrsta povrća, uzgaja se više od 8.000 godina. Ova mahunarka je bila gajena još u kasnom neolitu, verovatno prvo u Alžiru ili u jugozapadnoj Aziji, kasnije – u gvozdenom dobu već je raširena širom Evrope. Bob je bio jedna od najvažnijih namirnica mediteranske civilizacije, posebno Egipćana,Starih Grka i Rimljana. Grci i Rimljani su ga koristili u državne svrhe, kad god je bila potreba za glasanjem, beli bob je značio da, a crni ne. Pre nego što je pasulj donesen iz Amerike u Evropu, (pre XVI, XVII veka) variva (slična onim koja se danas prave od pasulja), pripremana su od boba. Danas se bob najviše uzgaja u Kini i Etiopiji a kod nas se gaji i koristi retko, uglavnom u Istočnoj Srbiji.
Veruje se da zrno boba donosi sreću, onaj ko uvek nosi sa sobom zrno boba nikada neće ostati bez osnovnih životnih potrepština. U Španiji i Portugalu tradicionalno se za Božić služi kolač u kojem se nalazi jedno zrno boba. Običaj nalaže da onaj ko dobije krišku sa zrnom boba iduće godine kupuje kolač. Evropski narodni običaji kažu da bob posađen na Veliki petak donosi sreću.


Pročitajte više >>                                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Fabaciae virides - Kuvani bob

Sastojci:
1 kg boba
1 l supe od povrća
1 praziluk, sitno seckano
4 kašike maslinovog ulja
1 kašika semena korijandera
1 kašičica kumina
vinsko sirće

Priprema:
Dan pre kuvanja potopiti bob u vodu. Sutradan vodu promeniti i staviti da se bob kuva. Stavite bob u šerpu, preliti sa 2 kašičice sirćeta i vodom, poklopite i kuvajte oko 10 minuta. Bob izvaditi, procediti pa staviti u supu i kuvati 15 minuta. U međuvremenu pomešati zajedno seme kima, semenke kumina u avanu i sameljite da bi ste dobili pastu. Dobijenu pastu pomešati sa prazilukom i uljem. Dobro promešajte i sačekajte 10 minuta da se sve dobro sjedini uz povremeno mešanje. Sipati u supu sa bobom i pustiti da proključa. Pustiti da se krčka 20 - 30 minuta. Jelo služiti toplo.

Recept je rekonstrukcija prema pisanim fragmentima nađenim u Pompeji u školi za gladijatore, a zapisao ga je Plinije Stariji koji je stradao u erupciji Vezuva.

Mnoga jela od povrća su kasnije prerađena i našla su se u knjizi Apicijusa, obogaćena začinima i raznim varijacijama u kuvanju.





Bob (Vicia faba) je jednogodiišnja biljka iz porodice mahunarki (Fabaceae), krupnih semena koja se koriste u ishrani poput pasulja. Bob je jednogodišnja biljka nerazgranatih, šupljih, četvrtastih uspravnih stabljika, visoka do 1 m. Bob je redak usev koji se gaji na vlažnim mestima, na bogatom zemljištu. Seje se u drugoj polovini marta. Ubiranje zrna se obavlja kada većina mahuna sazri – pocrni. Polen i sirovo seme boba sadrže alkaloide (vicin) koji mogu da izazovu hemolitičku anemiju kod osoba koja imaju nasledni poremećaj metabolizma eritrocita - manjak enzima glukozo - 6 fosfat dehidrogenaze. Ovo stanje poznato je kao "favizam" i često se javlja u područjima zahvaćenim malarijom. Hemoliza eritrocita indukovana favizmom deluje nepovoljno na razvoj izazivača malarije Plasmodium falcipacrum, pa u izvesnom smislu predstavlja zaštitu od ove bolesti. Bob je bogat aminokiselinom L-dopa, koja je preteča dopamina pa se preporučuje kod obolelih od Parkinsonove bolesti, jer njihov organizam slabo proizvodi dopamin. Bob se koristi kao povrće. U ishrani se koriste mlade mahune ili semena, bogata hranljivim materijama. 100 grama zrelog sirovog semena sadrži preko 25 grama proteina, ugljene hidrate, vlakna i minerale. Veoma je bogata rastvorljivim biljnim vlaknima, bitnim za dobru crevnu peristaltiku, kao i za održavanje šećera i holesterola u krvi u normalnim okvirima. Od vitamina posebno je bogat vitaminom K, koji je bitan za distribuciju kalcijuma u organizmu, vitaminima B grupe i vitaminom A, a od minerala fosforom važnim za funkcionisanje mozga, gvožđem i kalijumom. Kalijum je bitan za pravilan rad srca, manjak može dovesti do razdražljivosti, nepravilnog rada srca ili povišenog pritiska. Ali, i višak kalijuma može da bude problematičan, pa zato lekari radije savetuju korišćenje namirnica bogatih kalijumom, kao što je bob, iz kojih se on na prirodan i postepen način resorbuje u organizam. Bob predstavlja bogat izvor biljnih belančevina, koje sadrži u razmerama od 20 do 40 posto u svom zrnu.





Bob je jedna od najstarijih kultiviranih vrsta povrća, uzgaja se više od 8.000 godina. Ova mahunarka je bila gajena još u kasnom neolitu, verovatno prvo u Alžiru ili u jugozapadnoj Aziji, kasnije – u gvozdenom dobu već je raširena širom Evrope. Bob je bio jedna od najvažnijih namirnica mediteranske civilizacije, posebno Egipćana,Starih Grka i Rimljana. Grci i Rimljani su ga koristili u državne svrhe, kad god je bila potreba za glasanjem, beli bob je značio da, a crni ne. Pre nego što je pasulj donesen iz Amerike u Evropu, (pre XVI, XVII veka) variva (slična onim koja se danas prave od pasulja), pripremana su od boba. Danas se bob najviše uzgaja u Kini i Etiopiji a kod nas se gaji i koristi retko, uglavnom u Istočnoj Srbiji.
Veruje se da zrno boba donosi sreću, onaj ko uvek nosi sa sobom zrno boba nikada neće ostati bez osnovnih životnih potrepština. U Španiji i Portugalu tradicionalno se za Božić služi kolač u kojem se nalazi jedno zrno boba. Običaj nalaže da onaj ko dobije krišku sa zrnom boba iduće godine kupuje kolač. Evropski narodni običaji kažu da bob posađen na Veliki petak donosi sreću.


Pročitajte više >>                                                                << Vratite nazad

Antička kuhinja: Faenum Graecum - Kuvana piskavica

Sastojci:
1 kg semena piskavice
100 ml belog vinskog sirćeta
50 ml maslinovog ulja

Priprema:
Dobro operite seme piskavice i potopite preko noći u 1,5 l vode da nabubre. Narednog dana kuvajte u istoj vodi na tihoj vatri oko 1 sat dok ne omekšaju. Ostale sastojke dodajte piskavici i pustite da proključa.

Recept je rekonstrukcija prema pisanim fragmentima nađenim u Pompeji.

Faenum Graecum u prevodu znači Grčko seno.
Mnoga jela od povrća su kasnije prerađena i našla su se u knjizi Apicijusa, obogaćena začinima i raznim varijacijama u kuvanju.





Piskavica ili ždraljevina, ždraljika, (lat. Trigonella foenum graecum L.), je višegodišnja zeljasta biljka iz porodice bobova ili mahunarki (Fabaceae). Seme je aromatično, blago gorkog, ljutog i slatkog ukusa a energija mu je zagrevajuća. Ishranjuje i čisti limfu, krv, koštanu srž, nervni i reproduktivni sistem. Pozitivno deluje na sisteme organa za varenje, disanje i urogenitalni sistem. Botanički naziv predstavlja piskavicu kao "grcko seno ". Klice (izdanci) grčkog semena su veoma ukusne i hranljive i dobro ih je jesti kod masne i lenje jetre i slabosti muškog polnog sistema. Seme piskavice je bogat izvor proteina, minerala, vitamina i fitonutrijenata. Među lekovitim svojstvima su kolin, trigonelin diosgenin, jamogenin, tigogenin i neotigogenin. Od minerala, sadrži bakar, železo, magnezij i mangan. Ima naziv i "jarčev rog" zbog karakteristicnog mirisa, koju seljaci u Francuskoj i nemačkim zemljama mešaju u kašu ili varivo za jaču muškost, zadah i neprijatan ukus jarčeva roga – piskavice ublažava se dodavanjem mentola ili limunova soka. Semenke se koriste i kod muške impotencije, protiv groznice i menstrualnih problema, a lišće je odlično protiv anemije jer sadrži veliku količinu gvožđa, piskavica može ženama povećati grudi, jer sadrži fitoestrogen koji utiče na rast dojki i na zadržavanje vode u tkivu, popravlja pokretljivosti sperme, pa se preporučuje parovima ukoliko imaju problema sa začećem. Kako u ajur-vedi, tako je i u evropskoj tradiciji grčko seme izuzetno cenjeno kao lekovito sredstvo kod dizenterije, dispepsije, dugotrajnog kašlja, bronhitisa, gripa, tuberkuloze, neurastenije i išijasa. U Indiji se piskavica masovno koristi za poboljšavanje i kvaliteta i količine majčinog mleka. Odmah posle porodjaja majkama se daje čaj od semena, često skuvanog u mleku, radi bržeg i potpunijeg oporavka, zarastanja uterusa i poboljšanja kvaliteta majčinog mleka.





Piskavica potiče iz Indije i jedna je od najstarijih lekovitih biljaka. Već u Egiptu stavljali su istucano semenje na opekotine, a stari Kinezi i Indijci na skrofulozne rane. Starogrčka medicina i Hipokratovi učenici otkrili su delotvornost piskavice kod bronhijalne upale, jer pospešuje čišcenje od sluzi. Karlo veliki jednom je naredbom o uvozu proširio piskavicu po franačkoj državi - gotovo celom zapadnoevropskim području. U narodnoj veterini se koristi kao lek protiv slinavke i za jačanje stoke. U savremenom svetu najviše se koristi u Indiji i to pre svega kao jedan od sastojaka za pripremu karija. Ove hranljive i ukusne semenke značajno poboljšavaju varenje šargarepe, krompira i drugog teško svarljivog povrća. Koristi se u malim količinama, kao na primer cimet ili karanfilić. Prorok Muhamed rekao je za maleno seme piskavice: "Da znate vrednost ove biljke, plaćali bi njenu težinu u zlatu." U zemljama Sredozemlja uzgaja se kao lekovita i krrmna biljka. U prirodi se nalazi u poludivljem stanju. Cvate u junu i julu, seme se bere u avgustu, piskavica je od davnina poznata kao dobro lekovito sredstvo za rastvaranje sluzi. Sprečava upale, smekšava, upija i pospešuje zarašćivanje rana. Seme stucano u prah koristi se za pripremanje obloga, sto ublazuju bolove gihta, neuralgije, išijasa i oteklina žlezda. Ti oblozi leče teške čireve na koži, stvaranje fistule, gnojenja kostiju, otvorene rane na nogama i čireve na stegnu.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aliter lenticulam - Kuvano sočivo

Sastojci:
250 g sočiva
1 kašičica semena korijandera, mleveno
20 ml vinskog sirćeta
1 kašika maslinovog ulja

Priprema:
Sočivo staviti da se kuva jedno desetak minuta da provri. Kada provri prvu vodu prosuti i staviti novu (mlaku). Dodati korijander, sirće i ulje. Izmešati i staviti da se kuva jedno trideset minuta uz povremeno mešanje.
Recept je rekonstrukcija prema pisanim fragmentima nađenim u Herkulanumu.





Sočivo ili leća (lat.Lens esculenta) je jednogodišnja biljka koja spada u red mahunarki i za nju je karakteristično da ima najkraći period kuvanja da bi se pripremila za ljudsku ishranu. Po izgledu najviše podseća na grašak, sa tim da ima samo 1 ili 2 zrna u mahuni. Ova je biljka poznata i pod nazivima: leće, rogačica, soćivica i soška. Sočivo je mahunarka visoke biološke i hranljive vrednosti. Ugljeni hidrati iz sočiva zahvaljujući svom složenom sastavu i prisutnim vlaknima postepeno se ispuštaju u krv, čime se postiže dugotrajan osećaj sitosti. Sočivo sadrži veću količinu proteina od pasulja. Biljna vlakana doprinose snižavanju holesterola, regulaciji probave i održavanju stabilnog nivoa šećera u krvi. Odličan je izvor mikroelementa molibdena, a takođe i veoma dobar izvor dijetalnih biljnih vlakana, magnezijuma i aminokiseline triptofana. Kalorijski gledano, sočivo u suvom stanju obezbeđuje 353 kcal/ 100 g. Kada se skuva, sočivo ima energetsku vrednost od 230 kcal/100g. Nutritivno gledano, sočivo u suvom stanju (u 100 g) sadrži 60 g ugljenih hidrata (31 g vlakana), 26 g belančevina, 1 g masti i 10 g vode. Od vitamina, sočivo je bogato vitaminom B1 i B9, a od minerala sadrži velike količine gvožđa, magnezijuma, fosfora, molibdena, mangana, cinka i kalijuma. Sočivo ima veliki uticaj na smanjenje rizika od kardiovaskularnih bolesti.





Poreklom je sa Bliskog istoka. Ova biljka je deo ljudske ishrane još od neolita, i jedna je od najranijih pripitomljenih vrsta. Sočivo je povrće sa najvećim udelom belančevina posle soje - 26%, zato i zauzima i vrlo važnu ulogu u ishrani stanovništva nekih delova sveta, naročito u južnoj Aziji. Po ovom povrću nazvana su sočiva u optici, zbog oblika koji podseća na seme. U mnogim jezicima, reč za optičko sočivo je ista ili je izvedena iz reči koja se koristi za sočivo kao biljku. Najveći svetski proizvođač ove biljke je Kanada, a slede Indija, Turska, SAD i Autralija.


Pročitajte više >>                                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Lenticula coctum - Kuvano sočivo

Sastojci:
250 g sočiva
1 kašičica pinjola, mleveno
20 ml vinskog sirćeta
1 kašika maslinovog ulja

Priprema:
Sočivo staviti da se kuva jedno desetak minuta da provri. Kada provri prvu vodu prosuti i staviti novu (mlaku). Dodati  pinjole, sirće i ulje. Izmešati i staviti da se kuva jedno trideset minuta uz povremeno mešanje.

Recept je rekonstrukcija prema pisanim fragmentima nađenim u Herkulanumu.





Sočivo ili leća (lat.Lens esculenta) je jednogodišnja biljka koja spada u red mahunarki i za nju je karakteristično da ima najkraći period kuvanja da bi se pripremila za ljudsku ishranu. Po izgledu najviše podseća na grašak, sa tim da ima samo 1 ili 2 zrna u mahuni. Ova je biljka poznata i pod nazivima: leće, rogačica, soćivica i soška. Sočivo je mahunarka visoke biološke i hranljive vrednosti. Ugljeni hidrati iz sočiva zahvaljujući svom složenom sastavu i prisutnim vlaknima postepeno se ispuštaju u krv, čime se postiže dugotrajan osećaj sitosti. Sočivo sadrži veću količinu proteina od pasulja. Biljna vlakana doprinose snižavanju holesterola, regulaciji probave i održavanju stabilnog nivoa šećera u krvi. Odličan je izvor mikroelementa molibdena, a takođe i veoma dobar izvor dijetalnih biljnih vlakana, magnezijuma i aminokiseline triptofana. Kalorijski gledano, sočivo u suvom stanju obezbeđuje 353 kcal/ 100 g. Kada se skuva, sočivo ima energetsku vrednost od 230 kcal/100g. Nutritivno gledano, sočivo u suvom stanju (u 100 g) sadrži 60 g ugljenih hidrata (31 g vlakana), 26 g belančevina, 1 g masti i 10 g vode. Od vitamina, sočivo je bogato vitaminom B1 i B9, a od minerala sadrži velike količine gvožđa, magnezijuma, fosfora, molibdena, mangana, cinka i kalijuma. Sočivo ima veliki uticaj na smanjenje rizika od kardiovaskularnih bolesti.





Poreklom je sa Bliskog istoka. Ova biljka je deo ljudske ishrane još od neolita, i jedna je od najranijih pripitomljenih vrsta. Sočivo je povrće sa najvećim udelom belančevina posle soje - 26%, zato i zauzima i vrlo važnu ulogu u ishrani stanovništva nekih delova sveta, naročito u južnoj Aziji. Po ovom povrću nazvana su sočiva u optici, zbog oblika koji podseća na seme. U mnogim jezicima, reč za optičko sočivo je ista ili je izvedena iz reči koja se koristi za sočivo kao biljku. Najveći svetski proizvođač ove biljke je Kanada, a slede Indija, Turska, SAD i Autralija.


Pročitajte više >>                                                                << Vratite nazad

Antička kuhinja: Graneam triticeam - Pšenična kaša

Sastojci:
500g pšeničnog zrna
voda
mleko

Priprema:
Pšenična zrna dobro oprati i istrljati i staviti u lonac sa vodom. Staviti da proključa, zatim smanjiti temperaturu pa polako, uz mešanje, dodavati mleko dokle god se ne dobije gusta kaša.

Recept je rekonstrukcija prema pisanim fragmentima nađenim u Herkulanumu.





Pšenica (Triticum) je biljni rod jednogodišnjih biljaka iz porodice trava (Graminum). Predstavlja najstariju kultiviranu biljku u istoriji čovječanstva i najrašineriju i najvažniju žitaricu u današnjem svetu. Pšenična zrna su glavni prehrambeni proizvod koji se koristi za dobijanje brašna za hleb, kolače, testenine itd; i za fermentaciju u proizvodnji piva, alkohola, votke i biogoriva. Ljuska žita koja se odvaja pri izradi brašna naziva se mekinja. Pšenica se seje na određenom prostoru kao krmno bilje, a slama se koristiti kao zastirka u stajama i štalama, kao građevinski materijal za izradu krovova, ili za zidanje balama slame. Pšenica se pre svega koristi kao hlebna biljka. Kalorična vrednost pšeničnog hleba je 2000-2250 kalorija, a ražanog oko 1800 kalorija. Pšenični hleb se odlikuje visokim sadržajem belančevina (16-17%), ugljenih hidrata (77-78%), masti (1,2-1,5%) i dobrom svarljivošću. Najvažniji pokazatelj kvaliteta pšenice predstavlja količina i kvalitet belančevina u zrnu. Kao međunarodni standard pšenice uzima se sadržaj belančevina u zrnu 13,5%. Pšenični hleb je veoma bogat vitaminima B kompleksa (B1, B2, PP i dr.), zatim sadrži za čoveka važna jedinjenja kalcijuma, fosfora i gvožđa.
Prapostojbina pšenice bila je u Plodnom polumesecu, prostoru koji je obuhvatao delove današnjeg Izraela, Sirije i Irana. Odatle se pšenica proširila u tri pravca. Jedan od pravaca, vodio je i preko Srbije. Istraživanja su pokazala da je najverovatnije mesto odomaćivanja pšenice Dijarbekir u Turskoj. Širenje uzgoja pšenice van plodnog luka počelo je tokom neolitskog perioda, da bi se pre 5000 godina mogla naći u Etiopiji, Indiji, Irskoj i Španiji. Milenijum kasnije stigla je i u Kinu. Pre 3000 godina upotreba plugova koje su vukli konji povećala je proizvodnju žitarica koja je nastavila da raste usled upotrebe modernijih mašina i metoda kao i proširivanja obradivog zemljišta. Kultura pšenice bila je poznata u Iraku 6500 godina p.n.e. U to vreme pšenica je gajena u uslovima navodnjavanja kao glavna kultura. 5000-6000 godina p.n.e. pšenica je gajena u starom Egiptu, Maloj Aziji i Kini. U Nemačku su pšenicu doneli Rimljani pri svojim kretanjima na sever oko 1. veka nove ere.





U mitologijama Stare Grčke, Rima i Sumerana spominju se bogovi pšenice, u nekim delovima Kine i danas se smatra svetom. Uzgajanje dvozrne pšenice doseglo je do današnje Grčke, Kipra i Indije do 6500 g.p.n.e, do Egipta nakon 6000 g.p.n.e. te Nemačke i Španije oko 5000 g.p.n.e. Stari Egipćani su zapravo stekli znanje pravljenja hleba i korištenja peći da su njegovo pečenje razvili u prve industrije proizvodnje hrane u velikom obimu. Oko 3000 g.p.n.e. pšenica je dosegla Englesku i Skandinaviju. Pšenica koja se upotrebljavanja za prvobitni hleb bila je Triticum aestivum sa dovoljnim količinama glutena za hleb s kvascem, a ona je identifikovana korištenjem DNK analize u uzorcima iz drevnih silosa, datiranih oko 1350 g.p.n.e. u okolini Assirosa u grčkoj provinciji Makedoniji. Iz Azije, pšenica se proširila celom Evropom. U Novi svet pšenica je doneta posle njegovog otkrića (Južna Amerika 1529. godine, SAD 1602. godine). Sloveni su pšenicu poznavali još u svojoj staroj postojbini. Pri naseljavanju Balkanskog poluostrva zatekli su pšenicu i nastavili njeno gajenje. Prva planska ukrštanja pšenice počela su tek u 19. veku.


Pročitajte više >>                                                                << Vratite nazad

Antička kuhinja: Triticum pulticula - Kaša od pira

Sastojci:
250 g pirovog (spelta) zrna
100 ml maslinovog ulja
1 glavica crnog luka, sitno seckano
3 čena belog luka, sitno seckano
1 šolja vinskog sirćeta
celer
voda
so

Priprema:
Pomešati sve sastojke i skuvati ih. Kada je kaša gotova prelijte je vinskim sirćetom.

Ova vrsta jela je spadala u brzu hranu, spremalo se na pokretnim mangalama (vrsta roštilja) u trenucima predaha između gladijatorskih borbi u areni.

Recept je rekonstrukcija prema pisanim fragmentima nađenim u Herkulanumu.





Pir, krupnik, krupnica ili spelta (lat. Triticum spelta) je vrsta žitarice i bliski srodnik današnje pšenice. Pošto se u nekim regionima sveta pir i pšenica uzgajaju zajedno, ove žitarice se ukrštaju jedna sa drugom i postoji mnogo mešanih sorti između pšenice i pira.
Ova žitarica poreklom iz južne Azije, doneta je na Bliski Istok pre oko 9000 godina i od tada se proširila na celoj teritoriji Evrope, tačnije 5000 godine pre nove ere. Stari Grci su je smatrali poklonom božanstva Demetre. Kako su bili moreplovci ostatku civilizacije su prenosili svoja znanja o njenim blagodetima i uzgoju ali je zbog niskog prinosa pala u zaborav, u novije vreme pir se više uzgaja nego ranije. U vreme Rimskog carstva bio je glavna namirnica rimskih vojnika koji su jeli pirovu kašu. Prinosom zaostaje iza pšenice, ali bolje podnosi oštriju klimu i otporniji je na bolesti. Pir je heksapoloidna vrsta žitarice, sa niskim sadržajem glutena u zrnu, kao i npr. mekana pšenica (lat. Triticum aestivum). Nisu poznate divlje vrste krupnika, zbog čega se pretpostavlja, da je nastao mutacijom starijih vrsta pšenice, kao npr. vrste tvrde pšenice (lat. Triticum durum, lat. Triticum dicoccum, lat. Triticum monococcum).





Pir ima bitno viši sadržaj belančevina, masti i dijetetskih vlakana od drugih žitarica. Zrno pira u idealnom odnosu sadrži belančevine, ugljene hidrate, masti, mineralne materije, vitamine i celulozu. Naročito je zanimljivo i to da su dijetetska vlakna pira vrlo lako rastvorljiva u vodi, što omogućava dobru resorpciju hranljivih materija u organizmu. Hranljive materije u piru ne opterećuju probavni sistem, organizam ih lako usvaja, i brzo ulaze u krvotok. Na taj način ćelije organizma su optimalno ishranjene i sposobne za visoke učinke. Pirov hleb preporučuje se i sportistima. Svojim sastavom pir ili spelta može pozitivno uticati na podizanje imuniteta. Danas je na tržištu moguće kupiti pir u osnovnom obliku, ali i pirovo brašno, testeninu i mleko, dok se od njega rade mnogi obroci: od doručaka, do deserata i vrhunskih kolača.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Pulticula fabata - Ječmena kaša sa bobom

Gladijatorski meni je bio uglavno od ječmene kaše, mahunarki i povrća. Ovo potvrđuje i zapis rimskog istoričara Plinija Starijeg, koji ih naziva "hordearii", što znači - oni koji se hrane ječmom i ishrana rimskih legionara sastojala pretežno od ugljenih hidrata, prema podacima koje imamo čak 78% njihovog sledovanja hrane je bilo od od ječma i pšenice.

Sastojci:
250g ječma
150g boba
100ml maslinovog ulja
1 glavica crnog luka, sitno seckana
3 čena belog luka, sitno seckan
1 šolja vinskog sirćeta
celer
voda
so

Priprema:
Bob potopiti dan pre kuvanja.
Pomešati sve sastojke i skuvati ih. Kad je skuvano, ispasirati. pa preliti vinskim sirćetom.
Recept je rekonstrukcija prema pisanim fragmentima nađenim u Pompeji.





Bob (Vicia faba) je jednogodiišnja biljka iz porodice mahunarki (Fabaceae), krupnih semena koja se koriste u ishrani poput pasulja. Bob je jednogodišnja biljka nerazgranatih, šupljih, četvrtastih uspravnih stabljika, visoka do 1 m. Bob je redak usev koji se gaji na vlažnim mestima, na bogatom zemljištu. Seje se u drugoj polovini marta. Ubiranje zrna se obavlja kada većina mahuna sazri – pocrni. Polen i sirovo seme boba sadrže alkaloide (vicin) koji mogu da izazovu hemolitičku anemiju kod osoba koja imaju nasledni poremećaj metabolizma eritrocita - manjak enzima glukozo - 6 fosfat dehidrogenaze. Ovo stanje poznato je kao "favizam" i često se javlja u područjima zahvaćenim malarijom. Hemoliza eritrocita indukovana favizmom deluje nepovoljno na razvoj izazivača malarije Plasmodium falcipacrum, pa u izvesnom smislu predstavlja zaštitu od ove bolesti. Bob je bogat aminokiselinom L-dopa, koja je preteča dopamina pa se preporučuje kod obolelih od Parkinsonove bolesti, jer njihov organizam slabo proizvodi dopamin. Bob se koristi kao povrće. U ishrani se koriste mlade mahune ili semena, bogata hranljivim materijama. 100 grama zrelog sirovog semena sadrži preko 25 grama proteina, ugljene hidrate, vlakna i minerale. Veoma je bogata rastvorljivim biljnim vlaknima, bitnim za dobru crevnu peristaltiku, kao i za održavanje šećera i holesterola u krvi u normalnim okvirima. Od vitamina posebno je bogat vitaminom K, koji je bitan za distribuciju kalcijuma u organizmu, vitaminima B grupe i vitaminom A, a od minerala fosforom važnim za funkcionisanje mozga, gvožđem i kalijumom. Kalijum je bitan za pravilan rad srca, manjak može dovesti do razdražljivosti, nepravilnog rada srca ili povišenog pritiska. Ali, i višak kalijuma može da bude problematičan, pa zato lekari radije savetuju korišćenje namirnica bogatih kalijumom, kao što je bob, iz kojih se on na prirodan i postepen način resorbuje u organizam. Bob predstavlja bogat izvor biljnih belančevina, koje sadrži u razmerama od 20 do 40 posto u svom zrnu.
Bob je jedna od najstarijih kultiviranih vrsta povrća, uzgaja se više od 8.000 godina. Ova mahunarka je bila gajena još u kasnom neolitu, verovatno prvo u Alžiru ili u jugozapadnoj Aziji, kasnije – u gvozdenom dobu već je raširena širom Evrope. Bob je bio jedna od najvažnijih namirnica mediteranske civilizacije, posebno Egipćana,Starih Grka i Rimljana. Grci i Rimljani su ga koristili u državne svrhe, kad god je bila potreba za glasanjem, beli bob je značio da, a crni ne. Pre nego što je pasulj donesen iz Amerike u Evropu, (pre XVI, XVII veka) variva (slična onim koja se danas prave od pasulja), pripremana su od boba. Danas se bob najviše uzgaja u Kini i Etiopiji a kod nas se gaji i koristi retko, uglavnom u Istočnoj Srbiji.
Veruje se da zrno boba donosi sreću, onaj ko uvek nosi sa sobom zrno boba nikada neće ostati bez osnovnih životnih potrepština. U Španiji i Portugalu tradicionalno se za Božić služi kolač u kojem se nalazi jedno zrno boba. Običaj nalaže da onaj ko dobije krišku sa zrnom boba iduće godine kupuje kolač. Evropski narodni običaji kažu da bob posađen na Veliki petak donosi sreću.





Ječam (lat. Hordeum sativum) je rod jednogodišnjih biljaka iz porodice trava (Poaceae). Ječam je žitarica koja uspeva u hladnijim krajevima. Koristi se za proizvodnju hleba, slada, piva, kavovina, stočne hrane i dr. Deli se u tri vrste: dvoredni (Hordeum distichum), koji najčešće služi za proizvodnju piva, višeredni (Hordeum polystichum i Hordeum vulgare) i prelazni (Hordeum intermedium). Ječam je odličan izvor dijetetskih vlakana i sadrži i rastvorljiva i nerastvorljiva vlakna. Rastvorljiva vlakna su delotvorna u smanjivanju holesterola u krvi i mogu umanjiti rizik od srčanih oboljenja. Poput svih biljaka, ječam je prirodno bez holesterola i ima mali udeo masti. Pola čaše ječmenih zrna sadrži manje od 0,5 grama masti i samo 100 kalorija. Ječam sadrži nekoliko vitamina i minerala uključujući niacin (vitamin B3), tiamin (vitamin B1), selen, gvožđe, magnezijum, cink, fosfor i bakar. Ječam sadrži antioksidante koji su takođe veoma važni za održavanje dobrog zdravlja. Antioksidanti deluju tako što smanjuju stopu oksidacijskog oštećenja prikupljanjem slobodnih radikala koji nastaju kada telesne ćelije koriste kiseonik.
Ječam se smatra jednom od najstarijih žitarica u Evropi. Sejao se još u kamenom dobu, kultivisao u starom Egiptu, Mesopotamiji i području evropskih sojenica. U Vavilonu se od njega pravila kaša i pivo, a u Starom veku je prženi ječam bio važna životna namirnica.


Pročitajte više >>                                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Gladiatorum pulticula - Gladijatorska kaša

Gladijatorski meni je bio uglavno od ječmene kaše, mahunarki i povrća. Ovo potvrđuje i zapis rimskog istoričara Plinija Starijeg, koji ih naziva "hordearii", što znači - oni koji se hrane ječmom i ishrana rimskih legionara sastojala pretežno od ugljenih hidrata, prema podacima koje imamo čak 78% njihovog sledovanja hrane je bilo od od ječma i pšenice.


Sastojci:
300g ječmenog griza
50g lanenog semena
20g semena korijandera
1 kašičica soli
100ml maslinovog ulja
800ml vode

Priprema:
Laneno seme i korijander samleti, a zatim ih pomešati sa grizom od ječma i kuvati u vodi na srednjoj vatri uz stalno mešanje sve dok smeša ne postane gusta kaša. Po potrebi, dodati još vode. Gotovu kašu posoliti i posuti po njoj maslinovo ulje.

Recept je rekonstrukcija prema pisanim fragmentima nađenim u Pompeji u školi za gladijatore, a zapisao ga je Plinije Stariji koji je stradao u erupciji Vezuva.





Ječam (lat. Hordeum sativum) je rod jednogodišnjih biljaka iz porodice trava (Poaceae). Ječam je žitarica koja uspeva u hladnijim krajevima. Koristi se za proizvodnju hleba, slada, piva, kavovina, stočne hrane i dr. Deli se u tri vrste: dvoredni (Hordeum distichum), koji najčešće služi za proizvodnju piva, višeredni (Hordeum polystichum i Hordeum vulgare) i prelazni (Hordeum intermedium). Ječam je odličan izvor dijetetskih vlakana i sadrži i rastvorljiva i nerastvorljiva vlakna. Rastvorljiva vlakna su delotvorna u smanjivanju holesterola u krvi i mogu umanjiti rizik od srčanih oboljenja. Poput svih biljaka, ječam je prirodno bez holesterola i ima mali udeo masti. Pola čaše ječmenih zrna sadrži manje od 0,5 grama masti i samo 100 kalorija.





Ječam sadrži nekoliko vitamina i minerala uključujući niacin (vitamin B3), tiamin (vitamin B1), selen, gvožđe, magnezijum, cink, fosfor i bakar. Ječam sadrži antioksidante koji su takođe veoma važni za održavanje dobrog zdravlja. Antioksidanti deluju tako što smanjuju stopu oksidacijskog oštećenja prikupljanjem slobodnih radikala koji nastaju kada telesne ćelije koriste kiseonik.
Ječam se smatra jednom od najstarijih žitarica u Evropi. Sejao se još u kamenom dobu, kultivisao u starom Egiptu, Mesopotamiji i području evropskih sojenica. U Vavilonu se od njega pravila kaša i pivo, a u Starom veku je prženi ječam bio važna životna namirnica.


Pročitajte više >>                                                              << Vratite nazad

Antička kuhinja: Bibebant ex cinere - Piće od pepela

Ovo su pili nakon povreda u areni i na taj način su unosili magnezijum i kalcijum, koji pomažu pri bržem regenerisanju kostiju, kao i za podizanje energije.

Sastojci:
300g ječma ili piskavice
100ml belog vinskog sirćeta
500ml vode

Priprema:
Sprema se tako što se zrna ječma ili piskavice spaljuju, nakon toga se pepeo sipa u mešavinu vode i sirćeta i stavi da se prokuva. Pre konzumacije piće procediti.

Recept je nastao nakon analize kostiju gladijatora sa groblja iz Efesa koji datira iz II veka n.e.





Piskavica ili ždraljevina, ždraljika, (lat. Trigonella foenum graecum L.), je višegodišnja zeljasta biljka iz porodice bobova ili mahunarki (Fabaceae). Seme je aromatično, blago gorkog, ljutog i slatkog ukusa a energija mu je zagrevajuća. Ishranjuje i čisti limfu, krv, koštanu srž, nervni i reproduktivni sistem. Pozitivno deluje na sisteme organa za varenje, disanje i urogenitalni sistem. Botanički naziv predstavlja piskavicu kao "grcko seno ". Klice (izdanci) grčkog semena su veoma ukusne i hranljive i dobro ih je jesti kod masne i lenje jetre i slabosti muškog polnog sistema. Seme piskavice je bogat izvor proteina, minerala, vitamina i fitonutrijenata. Među lekovitim svojstvima su kolin, trigonelin diosgenin, jamogenin, tigogenin i neotigogenin. Od minerala, sadrži bakar, železo, magnezij i mangan. Ima naziv i "jarčev rog" zbog karakteristicnog mirisa, koju seljaci u Francuskoj i nemačkim zemljama mešaju u kašu ili varivo za jaču muškost, zadah i neprijatan ukus jarčeva roga – piskavice ublažava se dodavanjem mentola ili limunova soka. Semenke se koriste i kod muške impotencije, protiv groznice i menstrualnih problema, a lišće je odlično protiv anemije jer sadrži veliku količinu gvožđa, piskavica može ženama povećati grudi, jer sadrži fitoestrogen koji utiče na rast dojki i na zadržavanje vode u tkivu, popravlja pokretljivosti sperme, pa se preporučuje parovima ukoliko imaju problema sa začećem. Kako u ajur-vedi, tako je i u evropskoj tradiciji grčko seme izuzetno cenjeno kao lekovito sredstvo kod dizenterije, dispepsije, dugotrajnog kašlja, bronhitisa, gripa, tuberkuloze, neurastenije i išijasa. U Indiji se piskavica masovno koristi za poboljšavanje i kvaliteta i količine majčinog mleka. Odmah posle porodjaja majkama se daje čaj od semena, često skuvanog u mleku, radi bržeg i potpunijeg oporavka, zarastanja uterusa i poboljšanja kvaliteta majčinog mleka.





Piskavica potiče iz Indije i jedna je od najstarijih lekovitih biljaka. Već u Egiptu stavljali su istucano semenje na opekotine, a stari Kinezi i Indijci na skrofulozne rane. Starogrčka medicina i Hipokratovi učenici otkrili su delotvornost piskavice kod bronhijalne upale, jer pospešuje čišcenje od sluzi. Karlo veliki jednom je naredbom o uvozu proširio piskavicu po franačkoj državi - gotovo celom zapadnoevropskim području. U narodnoj veterini se koristi kao lek protiv slinavke i za jačanje stoke. U savremenom svetu najviše se koristi u Indiji i to pre svega kao jedan od sastojaka za pripremu karija. Ove hranljive i ukusne semenke značajno poboljšavaju varenje šargarepe, krompira i drugog teško svarljivog povrća. Koristi se u malim količinama, kao na primer cimet ili karanfilić. Prorok Muhamed rekao je za maleno seme piskavice: "Da znate vrednost ove biljke, plaćali bi njenu težinu u zlatu." U zemljama Sredozemlja uzgaja se kao lekovita i krrmna biljka. U prirodi se nalazi u poludivljem stanju. Cvate u junu i julu, seme se bere u avgustu, piskavica je od davnina poznata kao dobro lekovito sredstvo za rastvaranje sluzi. Sprečava upale, smekšava, upija i pospešuje zarašćivanje rana. Seme stucano u prah koristi se za pripremanje obloga, sto ublazuju bolove gihta, neuralgije, išijasa i oteklina žlezda. Ti oblozi leče teške čireve na koži, stvaranje fistule, gnojenja kostiju, otvorene rane na nogama i čireve na stegnu.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Gladiatorum bibere - Energetsko piće gladijatora

Energetsko piće gladijatora pred izlazak u arenu. Spremalo se tako što se uzimala šaka piskavice koja se spaljivala, pepeo koji bi ostao od piskavice bi se prokuvao pa procedio. Konzumira se pred sam početak borbe.

Recept je rekonstrukcija prema pisanim fragmentima nađenim u Herkulanumu.





Piskavica ili ždraljevina, ždraljika, (lat. Trigonella foenum graecum L.), je višegodišnja zeljasta biljka iz porodice bobova ili mahunarki (Fabaceae). Seme je aromatično, blago gorkog, ljutog i slatkog ukusa a energija mu je zagrevajuća. Ishranjuje i čisti limfu, krv, koštanu srž, nervni i reproduktivni sistem. Pozitivno deluje na sisteme organa za varenje, disanje i urogenitalni sistem. Botanički naziv predstavlja piskavicu kao "grcko seno ". Klice (izdanci) grčkog semena su veoma ukusne i hranljive i dobro ih je jesti kod masne i lenje jetre i slabosti muškog polnog sistema. Seme piskavice je bogat izvor proteina, minerala, vitamina i fitonutrijenata. Među lekovitim svojstvima su kolin, trigonelin diosgenin, jamogenin, tigogenin i neotigogenin. Od minerala, sadrži bakar, železo, magnezij i mangan. Ima naziv i "jarčev rog" zbog karakteristicnog mirisa, koju seljaci u Francuskoj i nemačkim zemljama mešaju u kašu ili varivo za jaču muškost, zadah i neprijatan ukus jarčeva roga – piskavice ublažava se dodavanjem mentola ili limunova soka. Semenke se koriste i kod muške impotencije, protiv groznice i menstrualnih problema, a lišće je odlično protiv anemije jer sadrži veliku količinu gvožđa, piskavica može ženama povećati grudi, jer sadrži fitoestrogen koji utiče na rast dojki i na zadržavanje vode u tkivu, popravlja pokretljivosti sperme, pa se preporučuje parovima ukoliko imaju problema sa začećem. Kako u ajur-vedi, tako je i u evropskoj tradiciji grčko seme izuzetno cenjeno kao lekovito sredstvo kod dizenterije, dispepsije, dugotrajnog kašlja, bronhitisa, gripa, tuberkuloze, neurastenije i išijasa. U Indiji se piskavica masovno koristi za poboljšavanje i kvaliteta i količine majčinog mleka. Odmah posle porodjaja majkama se daje čaj od semena, često skuvanog u mleku, radi bržeg i potpunijeg oporavka, zarastanja uterusa i poboljšanja kvaliteta majčinog mleka.





Piskavica potiče iz Indije i jedna je od najstarijih lekovitih biljaka. Već u Egiptu stavljali su istucano semenje na opekotine, a stari Kinezi i Indijci na skrofulozne rane. Starogrčka medicina i Hipokratovi učenici otkrili su delotvornost piskavice kod bronhijalne upale, jer pospešuje čišcenje od sluzi. Karlo veliki jednom je naredbom o uvozu proširio piskavicu po franačkoj državi - gotovo celom zapadnoevropskim području. U narodnoj veterini se koristi kao lek protiv slinavke i za jačanje stoke. U savremenom svetu najviše se koristi u Indiji i to pre svega kao jedan od sastojaka za pripremu karija. Ove hranljive i ukusne semenke značajno poboljšavaju varenje šargarepe, krompira i drugog teško svarljivog povrća. Koristi se u malim količinama, kao na primer cimet ili karanfilić. Prorok Muhamed rekao je za maleno seme piskavice: "Da znate vrednost ove biljke, plaćali bi njenu težinu u zlatu." U zemljama Sredozemlja uzgaja se kao lekovita i krrmna biljka. U prirodi se nalazi u poludivljem stanju. Cvate u junu i julu, seme se bere u avgustu, piskavica je od davnina poznata kao dobro lekovito sredstvo za rastvaranje sluzi. Sprečava upale, smekšava, upija i pospešuje zarašćivanje rana. Seme stucano u prah koristi se za pripremanje obloga, sto ublazuju bolove gihta, neuralgije, išijasa i oteklina žlezda. Ti oblozi leče teške čireve na koži, stvaranje fistule, gnojenja kostiju, otvorene rane na nogama i čireve na stegnu.


Pročitajte više >>                                                              << Vratite nazad

Antička kuhinja: Merne jedinice

Mere za težinu:

siliqua = 1/144 uncia = 0.19 g
obolus = 1/48 uncia = 0.57 g
scrupulum = 1/24 uncia = 1.14 g
semisextula = 1/12 uncia = 2.28 g
sextula = 1/6 uncia = 4.57 g
sicilicus ili siciliquus = 1/4 uncia = 6.85 g
duella = 1/3 uncia = 9.14 g
semuncia = 1/2 uncia = 13.65 g
uncia = 1/12 libra = 27.29 g
sescuncia ili sescunx = 1/8 libra = 41.1 g
sextans = 1/6 libra = 54.8 g
quadrans teruncius = 1/4 libra = 82.2 g
triens = 1/3 libra = 109.6 g
quincunx = 5/12 libra = 137.0 g
semis ili semissis ili selibra = 1/2 libra = 164.45 g
septunx = 7/12 libra = 191.9 g
bes ili bessis = 2/3 libra = 219.3 g
dodrans = 3/4 libra = 246.7 g
dextans = 5/6 libra =274.1 g
deunx = 11/12 libra = 301.5 g
libra = 328.9 g  (327,45 g.)






Mere za tečnost:

ligula = 1/288 congius = 11.4 ml = 1 kašičica
cyathus = 1/72 congius = 1/12 sextarius = 0,045 l
acetabulum = 1/48 congius = 0,0683 l ; 1/2 acetabulum minum = 0,0342 l = 3,42 cl, 1/3 acetabulum = 0,0228l = 2,28 cl, 2 acetabulum maium = 0,136 l
quartarius = 1/24 congius = 1/4 sextarius = 0,136 l
hemina ili cotyla = 1/12 congius = 0,273 l
sextarius = 1/6 congius = 0,546 l
congius = 1 congius = 3.276 l
semimodius = 1 1/3 congii = 4.368 l
modius = 2 2/3 congii = 16 sextarius = 8.736 l
urna = 4 congii = 13.1 l
modius castrensis = 4 congii = 13,104 l
amphora = quadrantal = 8 congii =  26.20 l
medimnus = 6 modius = 52,41 l
culeus = 160 congii = 524,16 l


Pročitajte više >>                                                          << Vratite nazad

Antička kuhinja: Kuhinjski saveti

Na naredni stranicama sam vam izdvojio kuhinjske i poljoprivredne savete iz dela Marcusa Gaviusa Apiciusa - "De re coquinaria", Marcusa Porciusa Catona - "De agriculturae, Marcus Terentius Varro -"De Re Rustica", Palladiusa Rutiliusa Taurusa Aemilianusa - "Opus agriculturae" i Athenaeus - "Deipnosophistae":

Cellis - Skladište
Salem candidum sic facito - Recept za beljenje soli
De fermento musteorum servando - Kako napraviti i sačuvati sveži kvasac
De oliveto - Maslinjak
Genera et oliveta nascuntur - Vrste maslinjaka
De oleo factorio - Uljara
Amurcam - Amurkum
Amurcam - Skladištenja amurkuma
Olives - Masline
Oleae albae quo modo condiantur - Kako se čuvaju bele masline
Oleam albam secundum vindemiam quam utaris - Berba i čuvanje belih maslina
Oleas albas - Bele masline
De condiendis olivis - Masline u salamuri
De condiendis olivis - Masline u salamuri
De condiendis olivis - Masline u salamuri
De condiendis olivis - Masline u salamuri
De condiendis olivis - Masline u salamuri
De condiendis olivis - Masline u salamuri
De condiendis olivis - Masline u salamuri
De condiendis olivis - Masline u salamuri
Olivas virides servare ut quovis tempore oleum facias - Čuvanje maslina za pravljenje ulja
De oleo viridi faciendo et laurino - Zeleno maslinovo i lovorovo ulje
Oleum Liburnicum - Liburnijsko ulje
Oleum liburnico simile - Liburnijsko ulje
De oleo faciendo secundum Graecos et emendando - Grčko ulje
De oleo myrtino - Ulje mirte (smirne)
De oleo laurino - Lovorovo ulje
De oleo lentiscino - Mastika ulje
De oleo violaceo - Ulje od ljubičice
De oleo roseo - Ulje od ruže
De oleo liliacio - Ulje od ljiljana
De oleo chamaemelino - Ulje od kamilice
De oleo odoris horrendi - Kada se ulje usmrdi
De oleo rancido curando - Kako pokvareno ulje možemo popraviti
Ut oleum sordidum purges - Prečišćavanje ulja
De aceto scilletico - Sirće scilletico
De senapi - Senf
De liquamine emendando - Kako poboljšati ukus liquamena
Caseum coagulabimus - Kako napraviti ovčiji ili koziji sir
Mel corruptum ut probes - Kako da testirate pokvareni med
Ut mel malum bonum facias - Kako napraviti od lošeg dobar med
Ut dulcia de melle diu durent - Kako da se dugo zadrži svežina medenjaka
Ut uncia laseris toto tempore utaris - Kako čuvati biljku laser neograničeno
Lentim quo modo servari oporteat - Kako sačuvati sočivo
Holera ut diu serventur - Čuvanje povrća
Ut omne holus smaragdinum fiat - Kako sačuvati boju povrću
Rapae ut diu serventur - Čuvanje repe
De rapis condiendis - Kako duže sačuvati repu
De alfita - Kako duže sačuvati ječam
Triticum et hordeo - Pšenica i ječam
Asparagos - Špargla
Urticae - Kopriva
Cucumerem anguinum - Upotreba krastavca
Tubera ut diu serventur - Kako dugo sačuvati tartufe
Servatione fructum - Čuvanje voća
Nucem iuglandem, palmulam et ficorum - Orasi, urme i smokve
Ficorum - Smokve
Uvae, mala et sorba - Grožđe, jabuka i oskoruša
Ficum recentem mala, pruna, pira, cerasia ut diu durent - Kako možete dugo sačuvati sveže smokve, jabuke , šljive, kruške i višnje
Ut mala et mala granata diu durent - Kako sačuvati jabuke i šipke dugo
Ut mala Cydonia diu serventur - Kako dugo možete sačuvati dunje
Duracina persica ut diu serventur - Za dugotrajnost breskvi
Mora ut diu durent - Kako sačuvati plod duda
Citrium - Limun
Citreum iuvari creditur - Kako da limun bude lep
Citria ut diu durent - Kako duže sačuvati citruse
Seminarium - Rasadnik
Coriandrum seritur - Sadnja korijandera
Ruta seritur - Sadnja rue ili rute
Ostrea ut diu durent - Kako dugo sačuvati ostrige
Ut pisces fricti diu durent - Kako dugo sačuvati prženu ribu
Votum pro bubus - Žrtva da stoka ostane zdrava (Kaša od mesa i slanine)
Ut carnem salsam dulcem facias - Kako napraviti da slano meso bude slađe
Ut carnes sine sale quovis tempore recentes sint - Kako sačuvati sveže meso bez soli
Salsura pernarum et ofellae puteolanae - Soljenje šunke i mesa u buretu
Callum porcinum vel bubulum et unguellae coctae ut diu durent - Kako čuvati kuvano svinjsko i goveđe meso
Gallinas et anseres sic farcito - Kako hraniti guske i kokoške
Palumbum recentem sic farcito - Kako hraniti goluba
Perdicem - Savet za pripremu jarebice
Aves omnes ne liquescant - Savet za pripremu flaminga
De hydromelli - Medena voda



Pročitajte više >>                                                                << Vratite nazad