Antička kuhinja: Naan hoškeh - Persijski dvopek

 

Ova vrsta hleba je bila dugotrajna što je bilo veoma korisno za putnike, trgovačke karavane i vojnike koji su se dugo zadržavali u pustinji. Drugi naziv ovog hleba koji se koristio u Persijskom carstvu je bio Do atešeh.

Hleb se na Persijskom jeziku nazivao Naan, to ime za hleb je i danas u upotrebi u Iranu. Naan je kvasna pečena pogača ili somun koji se nalazio u kuhinjama Mesopotamije, Egipta i Persijskog carstva.

Persijski hleb naan potiče iz Mesopotamije i tamo se zvao ninda, a u drevnom Egiptu se zvao aiš, naan nema nikakav poseban značaj, jer je generička reč za bilo koju vrstu hleba. Reč naan je možda nastala od reči koja označava hleb pečen na vrućem šljunku u drevnoj Persiji.

Uzgajanje žitarica je počelo u Mesopotamiji pre devet hiljada godina, a kasnije se to nastavilo i u Persiji koja je bukvalno i bila naslednica koja je nastala na temeljima Mesopotamije nakon njenog kraha. Najranije žitarice su se ručno mlele na stenama, to bi rezultiralo stvaranjem grubog hleba od celog lomljenog zrna. Mesopotamci su ovaj proces oplemenili oko 800. godine pre nove ere, koristeći dva ravna, kružna kamena, naslagana jedan na drugi da bi se mlelo zrno, ovakav modernizovan proces mlevenja zrna je nastavljen u Persijskom carstvu.

Hleb je bio važan u životima drevnih Persijanaca i smatrali su ga izvorom života. Običan narod se hranio hlebom od ječma, dok se viši sloj društva hranio hlebom od pšenice, koji se pekao tako što se testo zalepilo na unutrasnju stranu peći na zid. Domaćica je morala tačno da zna kada je hleb dovoljno pečen i kada će se odvojiti od zida, da bi ga na vreme skinula da ne padne u pepeo. Testo su ravnavali na okrugloj ploči za pečenje, a hleb se pekao u zatvorenim pećima u obliku kupole. U ovim pećima, toplota je kružila, a temperatura je bila ravnomerno raspoređena. Hleb se pekao ravnomerno, bio je ukusniji, a i samo pečenje je moglo da se kontroliše. U testo za hleb je često, radi obogaćivanja ukusa, dodavan med, voće, orasi, susam, ulje, puter ili različito začinsko bilje odnosno specifični začini koji su svojstveni za to podneblje.

Ova vrsta hleba je bila namenjena putnicima, trgovačkim karavanima i vojnicima koji su dosta vremena provodili u pustinjskim uslovima i pravio se na sledeći način:

Sastojci (količina za 10 pogača):

800 g ječmenog brašna

1 kašika kvasca

2 čaše tople vode

1 1/2 kašičica soli

2 kašike maslinovog ulja

Priprema:

U toploj vodi otopiti kvasac, zatim u to dodajte so,brašno i ulje i rukom dobro umesite. Pokrijte vlažnom krpom i ostavite oko 2 sata da se testo digne. Podelite testo na 10 komada i svaki uvaljajte u oblik loptice. Po dasci za mešenje pospite malo brašna da vam se testo ne bi lepilo. Svaku lopticu prvo rastegnite rukom, a zatim razvucite pomoću oklagije. Na nenauljen pleh spustite razvaljano testo. Prstima napravite nekoliko otvora na testu da vam se ne bi stvorili mehurići. Pecite ga u plehu oko 10 minuta, u rerni zagrejanoj na 250° C. Kad ispečete sve vekne, temperaturu smanjite na 50-100° C. Pričekajte 10 minuta ili dok se temperatura ne smanji, a zatim vekne poređajte po rešetki u rerni pa još jednom pecite, ovog puta 15 minuta. Isključite rernu ali vekne ostavite unutra još nekoliko sati, dok se rerna skroz ne ohladi. Ovaj hleb ili pogača je hrskava i može se dugo čuvati na hladnom i suvom mestu.

Ovaj post je prezentovao modernu verziju pečenja ove vrste hleba ili pogače, inače u drevnoj Persiji bi se koristila kupolasta peć koju su sumeri nazivali tinuru. Sumeri su obožavali tinuru kao simbol sunca u zemlji, pravili su tinure nalik zalazećem suncu "u zemlji" inače sunce je glavno božanstvo. Podzemni tinuru jedan je od prvih alata u sumerskoj kuhinji, kao peć i kao alat za termičku obradu. To je jedna vrsta vertikalne peći kupastog oblika sa otvorom na vrhu gde se spuštalo testo za pečenje i ukopana je u čvrstom tlu i možemo je posmatrati i kao glinenu posudu za pečenje hleba ali i drugih slanih jela i bili su osnovni element ishrane. Tinuru se pravio od gline koja je pomešana sa ovčijom vunom da bi se održala visoka temperatura peći i da bi se izbeglo stvaranje pukotina na peći. Hleb se pekao tako što bi se testo zalepilo na unutrasnju stranu peći na zid. Peć tinuru je bila neophodna. Morali su ga stalno držati u plamenu i u savršenom stanju. Ugašeni tinuru je bio loš znak. Što je peć bila starija zahtevala je i više brige i pažnje što se ogleda i u drevnoj sumerskoj izreci:

Budi pažljiv prema neprijatelju isto kao prema svojoj staroj peći.

Inače reč tinuru je nastala od Akadske dvosložne reči: tin znači blato, a nuro - nura znači požar, i pominje se u epu o Gilgamešu. Vredno je napomenuti da su Egipćani prvi podigli konusne peći, koje su građene ćerpičem (cigle od blata sa Nila) i imale su dve šupljine: u donjoj je vršeno sagorevanja, a u gornjoj se pekli više hlebova istovremeno.

 Pročitajte više >>                                                << Vratite nazad

Antička kuhinja: Naan sangak - Vojnički hleb

 

Ova vrsta hleba je nastala da bi se podmirila potreba persijske armije za osnovnom životnom namirnicom, hlebom. Svaki vojnik je bio dužan da sa sobom nosi kesicu sa kamenjem i na pauzi tokom marša ili logorovanja bi svaki vojnik stavljajući svoje kamenčiće na gomilu doprineo kolektivnom pečenju hleba ili bi se u slučaju neposredne borbe hleb pekao na metalnim štitovima vojnika. Na persijskom sangak znači mali kamen jer se hleb peče na podlozi od sitnog rečnog kamenja. Hleb se pravio mešavinom ječmenog i pšeničnog brašna ili samo od pšeničnog brašna.

Hleb se na Persijskom jeziku nazivao Naan, to ime za hleb je i danas u upotrebi u Iranu. Naan je kvasna pečena pogača ili somun koji se nalazio u kuhinjama Mesopotamije, Egipta i Persijskog carstva.

Persijski hleb naan potiče iz Mesopotamije i tamo se zvao ninda, a u drevnom Egiptu se zvao aiš, naan nema nikakav poseban značaj, jer je generička reč za bilo koju vrstu hleba. Reč naan je možda nastala od reči koja označava hleb pečen na vrućem šljunku u drevnoj Persiji.

Uzgajanje žitarica je počelo u Mesopotamiji pre devet hiljada godina, a kasnije se to nastavilo i u Persiji koja je bukvalno i bila naslednica koja je nastala na temeljima Mesopotamije nakon njenog kraha. Najranije žitarice su se ručno mlele na stenama, to bi rezultiralo stvaranjem grubog hleba od celog lomljenog zrna. Mesopotamci su ovaj proces oplemenili oko 800. godine pre nove ere, koristeći dva ravna, kružna kamena, naslagana jedan na drugi da bi se mlelo zrno, ovakav modernizovan proces mlevenja zrna je nastavljen u Persijskom carstvu.

Hleb je bio važan u životima drevnih Persijanaca i smatrali su ga izvorom života. Običan narod se hranio hlebom od ječma, dok se viši sloj društva hranio hlebom od pšenice, koji se pekao tako što se testo zalepilo na unutrasnju stranu peći na zid. Domaćica je morala tačno da zna kada je hleb dovoljno pečen i kada će se odvojiti od zida, da bi ga na vreme skinula da ne padne u pepeo. Testo su ravnavali na okrugloj ploči za pečenje, a hleb se pekao u zatvorenim pećima u obliku kupole. U ovim pećima, toplota je kružila, a temperatura je bila ravnomerno raspoređena. Hleb se pekao ravnomerno, bio je ukusniji, a i samo pečenje je moglo da se kontroliše. U testo za hleb je često, radi obogaćivanja ukusa, dodavan med, voće, orasi, susam, ulje, puter ili različito začinsko bilje odnosno specifični začini koji su svojstveni za to podneblje.

Za ovaj hleb nabavite kamenčiće i dobro ih operite pre upotrebe. Ravnomerno ih poređajte na pleh i premažite uljem. Ova vrsta vojničkog hleba se pravio na sledeći način:

Sastojci (količina za 10 pogača):

800 g pšeničnog brašna

1 kašika kvasca

2 čaše tople vode

2 kašičice soli

2 kašike maslinovog ulja

1 kašika semenki susama ili kima

Priprema:

U toploj vodi otopiti kvasac, zatim u to dodajte so, brašno i ulje i rukom dobro umesite. Pokrijte vlažnom krpom i ostavite oko 2 sata da se testo digne. Podelite testo na 10 jednakih delova i od svakog napravite lopticu. Zagrejte rernu na 250° C i u njoj zagrejte pleh sa kamenčićima. Rukom razvucite testo do debljine pola centimetra, koristeći vodu i ulje da vam se testo ne bi lepilo za prste. Vrhovima prstiju napravite otvore na testu, a zatim testo pospite susamom ili kimom. Testo položite preko kamenčića na zagrejani pleh. Pecite oko 10 minuta ili dok ne poprimi zlatnu boju.

 

Ovaj post je prezentovao modernu verziju pečenja ove vrste hleba ili pogače, inače u drevnoj Persiji bi se koristili kamenčići koji bi se zagrejali na otvorenom pustinjskom prostoru i na taj način bi se pekao hleb. Svaki vojnik bi svoje kamenčiće, koje je bio dužan da nosi sa sobom, stavio na gomilu i tako bi pekli hleb ali u slučaju vremenski bliske borbe ti hlebovi bi se pekli na štitovima vojnika, na hlebove ili pogače su stavlali sir, urme i razne začine specifične za to podneblje. Taj persijski običaj su preuzeli grčki vojnici i falange, a zatim i rimski legionari. Gledano sa današnje distance možemo da kažemo da je to bila preteča ili pra početak pravljenja i upotrebe pice koja je danas jedno od najpopularnijih jela svih generacija.

Pročitajte više >>                                                  << Vratite nazad

Antička kuhinja: Naan-e barbari - Varvarski hleb

 

Ova vrsta hleba ili somuna je nastala u plemenu Hazara koji su živeli na krajnjem severu Persijskog carstva, današnjem severu Avganistana, kao i u Horasanu u današnjem Iranu. Persijanci su to pleme nazivali varvarima (istočnjaci) pa otuda i naziv Naan-e Barbari. Barbari hleb su Hazari odneli u Teheran, koji je postao popularan tek tokom srednjeg veka, tokom vladavine dinastije Kajar (1789 -1925 g.). Hazari su ovaj hleb ili somun nazivali naan-e tanuri (tinuri ili tandir hleb), inače u drevnoj Persiji bi se koristila kupolasta peć koji su sumeri nazivali tinuru, što dovodi do zaključka da su i Hazari pekli svoje hlebove u pećima koje su isto kao i Persijanci nasledili od Sumera. Domaćica je morala tačno da zna kada je hleb dovoljno pečen i kada će se odvojiti od zida, da bi ga na vreme skinula da ne padne u pepeo. Testo su ravnavali na okrugloj ploči za pečenje, a hleb se pekao u zatvorenim pećima u obliku kupole. U ovim pećima, toplota je kružila, a temperatura je bila ravnomerno raspoređena. Hleb se pekao ravnomerno, bio je ukusniji, a i samo pečenje je moglo da se kontroliše.

Hleb se na Persijskom jeziku nazivao Naan, to ime za hleb je i danas u upotrebi u Iranu. Naan je kvasna pečena pogača ili somun koji se nalazio u kuhinjama Mesopotamije, Egipta i Persijskog carstva.

Persijski hleb naan potiče iz Mesopotamije i tamo se zvao ninda, a u drevnom Egiptu se zvao aiš, naan nema nikakav poseban značaj, jer je generička reč za bilo koju vrstu hleba. Reč naan je možda nastala od reči koja označava hleb pečen na vrućem šljunku u drevnoj Persiji.

Uzgajanje žitarica je počelo u Mesopotamiji pre devet hiljada godina, a kasnije se to nastavilo i u Persiji koja je bukvalno i bila naslednica koja je nastala na temeljima Mesopotamije nakon njenog kraha. Najranije žitarice su se ručno mlele na stenama, to bi rezultiralo stvaranjem grubog hleba od celog lomljenog zrna. Mesopotamci su ovaj proces oplemenili oko 800. godine pre nove ere, koristeći dva ravna, kružna kamena, naslagana jedan na drugi da bi se mlelo zrno, ovakav modernizovan proces mlevenja zrna je nastavljen u Persijskom carstvu.

Hleb je bio važan u životima drevnih Persijanaca i smatrali su ga izvorom života. Običan narod se hranio hlebom od ječma, dok se viši sloj društva hranio hlebom od pšenice, koji se pekao tako što se testo zalepilo na unutrasnju stranu peći na zid. U testo za hleb je često, radi obogaćivanja ukusa, dodavan med, voće, orasi, susam, ulje, puter ili različito začinsko bilje odnosno specifični začini koji su svojstveni za to podneblje.

Ova vrsta hleba ili somuna se pravila na sledeći način:

Sastojci (količina za 3 pogače):

600 g pšeničnog brašna

1 kašika kvasca

2 čaše tople vode

1 1/2 kašičica soli

2 kašike maslinovog ulja

Za romal glazuru:

2 kašičice pšeničnog brašna

80 ml vode ili

2 jajeta

Za posipanje:

1 kašičica susama

1 kašičica kima

Priprema:

U toploj vodi otopiti kvasac, zatim u to dodajte so, brašno i ulje i rukom dobro umesite. Pokrijte vlažnom krpom i ostavite oko 2 sata da se testo digne. Za to vreme pripremiti romal glazuru, brašno preliti vodom i dobro izmešati, da nema grudvica. Zatim staviti da proključa, mora se neprestano mešati dok se ne dobije labava pasta. Trebalo bi da traje oko 2 minuta. Kada je gotovo, sklonite sa vatre i ostavite na stranu da se ohladi.

Podelite testo na 2-3 dela i od svakog napravite lopticu. Razvucite svaku lopticu u duguljasti, ovalan oblik, dovoljno velik da stane u pleh visine 1 cm, svaki deo razvučenog testa premazati romal glazurom. Vrhovima prstiju napravite po njemu uzdužne linije. Hleb ili ovalnu pogaču posuti susamom i kimom. Umesto romal glazure pogaču možete premazati umućenim jajima. Pecite 10 minuta ili dok ne poprimi rumenu boju, na temperaturi od 250° C.

Ovaj post je prezentovao modernu verziju pečenja ove vrste hleba ili pogače, inače u drevnoj Persiji bi se koristila kupolasta peć koji su sumeri nazivali tinuru. Sumeri su obožavali tinuru kao simbol sunca u zemlji, pravili su tinure nalik zalazećem suncu "u zemlji" inače sunce je glavno božanstvo. Podzemni tinuru jedan je od prvih alata u sumerskoj kuhinji, kao peć i kao alat za termičku obradu. To je jedna vrsta vertikalne peći kupastog oblika sa otvorom na vrhu gde se spuštalo testo za pečenje i ukopana je u čvrstom tlu i možemo je posmatrari i kao glinenu posudu za pečenje hleba ali i drugih slanih jela i bili su osnovni element ishrane. Tinuru se pravio od gline koja je pomešana sa ovčijom vunom da bi se održala visoka temperatura peći i da bi se izbeglo stvaranje pukotina na peći. Hleb se pekao tako što bi se testo zalepilo na unutrasnju stranu peći na zid. Peć tinuru je bila neophodna. Morali su ga stalno držati u plamenu i u savršenom stanju. Ugašeni tinuru je bio loš znak. Što je peć bila starija zahtevala je i više brige i pažnje što se ogleda i u drevnoj sumerskoj izreci:

Budi pažljiv prema neprijatelju isto kao prema svojoj staroj peći.

Inače reč tinuru je nastala od Akadske dvosložne reči: tin znači blato, a nuro - nura znači požar, i pominje se u epu o Gilgamešu. Vredno je napomenuti da su Egipćani prvi podigli konusne peći, koje su građene ćerpičem (cigle od blata sa Nila) i imale su dve šupljine: u donjoj je vršeno sagorevanja, a u gornjoj se pekli više hlebova istovremeno.

Pročitajte više >>                                                 << Vratite nazad

Antička kuhinja: Naan lavaš - Tanki hleb

 

Ova vrsta hleba je bila popularna i u svakodnevnoj upotrebi među svim slojevima stanovništva Persijskog carstva. Naan lavaš se smatra jednom od najstarijih vrsta hleba, koji se pekao u glinenoj peći -tinuru ili tandiru još pre oko 6000 godina. Prvobitni lavaš hleb se pravio bez kvasca i ulja i bio je za nijansu deblji od naših današnjih palačinki. Lavaš hleb se jeo umakan u supu, a na duga putovanja nošen je uvaljan u debeli sloj brašna. Okoreo Lavaš hleb, omekšavao se potapanjem u vodu, mleko, jogurt ili bi se jeo uz kiselo mleko.

Hleb se na Persijskom jeziku nazivao Naan, to ime za hleb je i danas u upotrebi u Iranu. Naan je kvasna pečena pogača ili somun koji se nalazio u kuhinjama Mesopotamije, Egipta i Persijskog carstva.

Persijski hleb naan potiče iz Mesopotamije i tamo se zvao ninda, a u drevnom Egiptu se zvao aiš, naan nema nikakav poseban značaj, jer je generička reč za bilo koju vrstu hleba. Reč naan je možda nastala od reči koja označava hleb pečen na vrućem šljunku u drevnoj Persiji.

Uzgajanje žitarica je počelo u Mesopotamiji pre devet hiljada godina, a kasnije se to nastavilo i u Persiji koja je bukvalno i bila naslednica koja je nastala na temeljima Mesopotamije nakon njenog kraha. Najranije žitarice su se ručno mlele na stenama, to bi rezultiralo stvaranjem grubog hleba od celog lomljenog zrna. Mesopotamci su ovaj proces oplemenili oko 800. godine pre nove ere, koristeći dva ravna, kružna kamena, naslagana jedan na drugi da bi se mlelo zrno, ovakav modernizovan proces mlevenja zrna je nastavljen u Persijskom carstvu.

Hleb je bio važan u životima drevnih Persijanaca i smatrali su ga izvorom života. Običan narod se hranio hlebom od ječma, dok se viši sloj društva hranio hlebom od pšenice, koji se pekao tako što se testo zalepilo na unutrasnju stranu peći na zid. Domaćica je morala tačno da zna kada je hleb dovoljno pečen i kada će se odvojiti od zida, da bi ga na vreme skinula da ne padne u pepeo. Testo su ravnavali na okrugloj ploči za pečenje, a hleb se pekao u zatvorenim pećima u obliku kupole. U ovim pećima, toplota je kružila, a temperatura je bila ravnomerno raspoređena. Hleb se pekao ravnomerno, bio je ukusniji, a i samo pečenje je moglo da se kontroliše. U testo za hleb je često, radi obogaćivanja ukusa, dodavan med, voće, orasi, susam, ulje, puter ili različito začinsko bilje odnosno specifični začini koji su svojstveni za to podneblje.

U Persijskom carstvu se ova vrsta hleba ili pogače pravila bez kvasca i maslinovog ulja, a današnja verzija lavaša se pravi na sledeći način:

Sastojci (količina za 20 pogača):

800 g pšeničnog brašna

1 kašika kvasca

2 čaše tople vode

2 kašičice soli

2 kašike maslinovog ulja

Priprema:

U toploj vodi stavite kvasac, zatim u to dodajte so, brašno i ulje i rukom dobro umesite. Pokrijte vlažnom krpom i ostavite oko 2 sata da se testo digne. Podelite testo na 20 komada i svaki uvaljajte u oblik loptice. Po dasci za mešenje pospite malo brašna da vam se testo ne bi lepilo. Svaku lopticu prvo rastegnite rukom, a zatim razvucite pomoću oklagije u što tanji oblik da prekrije celi pleh. Na nenauljen pleh spustite razvaljano testo. Prstima napravite nekoliko otvora na testu da vam se ne bi stvorili mehurići. U rerni zagrejanoj na 250° C sve pogače pecite po 1 minut ili dok ne poprime zlatnu boju.

Ovaj post je prezentovao modernu verziju pečenja ove vrste hleba ili pogače, inače u drevnoj Persiji bi se koristila kupolasta peć koju su sumeri nazivali tinuru. Sumeri su obožavali tinuru kao simbol sunca u zemlji, pravili su tinure nalik zalazećem suncu "u zemlji" inače sunce je glavno božanstvo. Podzemni tinuru jedan je od prvih alata u sumerskoj kuhinji, kao peć i kao alat za termičku obradu. To je jedna vrsta vertikalne peći kupastog oblika sa otvorom na vrhu gde se spuštalo testo za pečenje i ukopana je u čvrstom tlu i možemo je posmatrati i kao glinenu posudu za pečenje hleba ali i drugih slanih jela i bili su osnovni element ishrane. Tinuru se pravio od gline koja je pomešana sa ovčijom vunom da bi se održala visoka temperatura peći i da bi se izbeglo stvaranje pukotina na peći. Hleb se pekao tako što bi se testo zalepilo na unutrasnju stranu peći na zid. Peć tinuru je bila neophodna. Morali su ga stalno držati u plamenu i u savršenom stanju. Ugašeni tinuru je bio loš znak. Što je peć bila starija zahtevala je i više brige i pažnje što se ogleda i u drevnoj sumerskoj izreci:

Budi pažljiv prema neprijatelju isto kao prema svojoj staroj peći.

Inače reč tinuru je nastala od Akadske dvosložne reči: tin znači blato, a nuro - nura znači požar, i pominje se u epu o Gilgamešu. Vredno je napomenuti da su Egipćani prvi podigli konusne peći, koje su građene ćerpičem (cigle od blata sa Nila) i imale su dve šupljine: u donjoj je vršeno sagorevanja, a u gornjoj se pekli više hlebova istovremeno.

Pročitajte više >>                                                  << Vratite nazad

Antička kuhinja: Naan taftun - Pogača

 

Ova vrsta hleba je bila u svakodnevnoj upotrebi među privilegovanijim stanovništvom Persijskog carstva i isključivo se pripremala za doručak.

Hleb se na Persijskom jeziku nazivao Naan, to ime za hleb je i danas u upotrebi u Iranu. Naan je kvasna pečena pogača ili somun koji se nalazio u kuhinjama Mesopotamije, Egipta i Persijskog carstva.

Persijski hleb naan potiče iz Mesopotamije i tamo se zvao ninda, a u drevnom Egiptu se zvao aiš, naan nema nikakav poseban značaj, jer je generička reč za bilo koju vrstu hleba. Reč naan je možda nastala od reči koja označava hleb pečen na vrućem šljunku u drevnoj Persiji.

Uzgajanje žitarica je počelo u Mesopotamiji pre devet hiljada godina, a kasnije se to nastavilo i u Persiji koja je bukvalno i bila naslednica koja je nastala na temeljima Mesopotamije nakon njenog kraha. Najranije žitarice su se ručno mlele na stenama, to bi rezultiralo stvaranjem grubog hleba od celog lomljenog zrna. Mesopotamci su ovaj proces oplemenili oko 800. godine pre nove ere, koristeći dva ravna, kružna kamena, naslagana jedan na drugi da bi se mlelo zrno, ovakav modernizovan proces mlevenja zrna je nastavljen u Persijskom carstvu.

Hleb je bio važan u životima drevnih Persijanaca i smatrali su ga izvorom života. Običan narod se hranio hlebom od ječma, dok se viši sloj društva hranio hlebom od pšenice, koji se pekao tako što se testo zalepilo na unutrasnju stranu peći na zid. Domaćica je morala tačno da zna kada je hleb dovoljno pečen i kada će se odvojiti od zida, da bi ga na vreme skinula da ne padne u pepeo. Testo su ravnavali na okrugloj ploči za pečenje, a hleb se pekao u zatvorenim pećima u obliku kupole. U ovim pećima, toplota je kružila, a temperatura je bila ravnomerno raspoređena. Hleb se pekao ravnomerno, bio je ukusniji, a i samo pečenje je moglo da se kontroliše. U testo za hleb je često, radi obogaćivanja ukusa, dodavan med, voće, orasi, susam, ulje, puter ili različito začinsko bilje odnosno specifični začini koji su svojstveni za to podneblje.

Ova vrsta hleba se pravila na sledeći način:

Sastojci (količina za 10 pogača):

800 g pšeničnog brašna

1 kašika kvasca

2 čaše tople vode

2 kašičice soli

2 kašike maslinovog ulja

Priprema:

U toploj vodi staviti kvasac, zatim u to dodajte so,brašno i ulje i rukom dobro umesite. Pokrijte vlažnom krpom i ostavite oko 2 sata da se testo digne. Podelite testo na 10 komada i svaki uvaljajte u oblik loptice. Po dasci za mešenje pospite malo brašna da vam se testo ne bi lepilo. Svaku lopticu prvo rastegnite rukom, a zatim razvucite pomoću oklagije u okrugli oblik. Na nenauljen pleh spustite razvaljano testo. Prstima napravite nekoliko otvora na testu da vam se ne bi stvorili mehurići. Pecite ga u plehu oko 10 minuta, u rerni zagrejanoj na 250° C. Prvu pogaču pecite oko 10 minuta ili dok ne poprimi zlatnu boju. Sve sledeće pogače pecite po 5 minuta. Hleb, pogača ili somun je debljine oko 3 do 5 mm i prečnika oko 40 cm.

Na istovetan način se pravi srpska pogača.

Ovaj post je prezentovao modernu verziju pečenja ove vrste hleba ili pogače, inače u drevnoj Persiji bi se koristila kupolasta peć koju su sumeri nazivali tinuru. Sumeri su obožavali tinuru kao simbol sunca u zemlji, pravili su tinure nalik zalazećem suncu "u zemlji" inače sunce je glavno božanstvo. Podzemni tinuru jedan je od prvih alata u sumerskoj kuhinji, kao peć i kao alat za termičku obradu. To je jedna vrsta vertikalne peći kupastog oblika sa otvorom na vrhu gde se spuštalo testo za pečenje i ukopana je u čvrstom tlu i možemo je posmatrati i kao glinenu posudu za pečenje hleba ali i drugih slanih jela i bili su osnovni element ishrane. Tinuru se pravio od gline koja je pomešana sa ovčijom vunom da bi se održala visoka temperatura peći i da bi se izbeglo stvaranje pukotina na peći. Hleb se pekao tako što bi se testo zalepilo na unutrasnju stranu peći na zid. Peć tinuru je bila neophodna. Morali su ga stalno držati u plamenu i u savršenom stanju. Ugašeni tinuru je bio loš znak. Što je peć bila starija zahtevala je i više brige i pažnje što se ogleda i u drevnoj sumerskoj izreci:

Budi pažljiv prema neprijatelju isto kao prema svojoj staroj peći.

Inače reč tinuru je nastala od Akadske dvosložne reči: tin znači blato, a nuro - nura znači požar, i pominje se u epu o Gilgamešu. Vredno je napomenuti da su Egipćani prvi podigli konusne peći, koje su građene ćerpičem (cigle od blata sa Nila) i imale su dve šupljine: u donjoj je vršeno sagorevanja, a u gornjoj se pekli više hlebova istovremeno.

 Pročitajte više >>                                                  << Vratite nazad

Antička kuhinja: Kvasac i kiselo testo

 

Kvasac i keselo testo su se u Persiji na istovetan način pravili kao i u Mesopotamiji, a pošto je Persija nastala na temeljima Mesopotamije onda i ne čudi što je došlo do nastavka odnosno kontinuiteta načina pravljenja hleba i peciva.

Osnivač Persijskog carstva je Kir Veliki koji ga je proširio na veći deo Bliskog istoka, dok su njegovi naslednici Kambiz II i Darije I proširili na Afriku odnosno Evropu, što ga čini prvim carstvom koje se prostiralo na tri kontinenta. Teritorija carstva osim današnjeg Irana, obuhvatala je i delove današnje Indije i Pakistana, područje srednje Azije, Male Azije, Trakije, veći deo crnomorskog primorja, Mesopotamije, sever Arapskog poluostrva, Levant, Siriju, severoistočni dio Afrike tj. delove našanjeg Egipta, Libije, Sudana i Etiopije. Ovo ukazuje na to da je način pravljenja kvasca, kiselog testa, hleba i svih vrsta peciva ostavilo svoj trag u južnoj Evropi, na prostoru Kavkaza, Bliskog istoka, severa Afrike, Indije i Male Azije.

Kvasac i kiselo testo se na teritoriji Persijskog carstva pravilo na sledeći način:

Kvasac

Sastojci:

150 g ječmenog brašna

200 ml tople vode

Priprema:

Uzimite 150 g ječmenog brašna i pomešajte sa 200 ml tople vode. Umesiti testo i staviti na ravnu podlogu. Formirati kuglu od testa i udubiti po sredini, od prilike do polovine i udubljenje napunite vodom. Ostavite na toplom mestu nekoliko dana da fermentira i testo će se podeliti i otvoriti. Sumeri i Egipćani su ovo kiselo testo upotrebljavali kao kvasac za pravljenje hleba ili piva. Persijanci su na istovetan način pravili kvasac.

Kiselo testo

Sastojci:

50 g kvasca

50 g pšeničnog brašna

100 ml tople vode

Priprema:

Dobro izmešajte sastojke i ostavite pokriveno jedan dan pre pripreme testa za hleb ili kolač.

Uzgajanje žitarica je počelo u Mesopotamiji pre devet hiljada godina. Najranije žitarice su se ručno mlele na stenama, to bi rezultiralo stvaranjem grubog hleba od celog lomljenog zrna. Mesopotamci su ovaj proces oplemenili oko 800. godine pre nove ere, koristeći dva ravna kružna kamena, naslagana jedan na drugi da bi se mlelo zrno. Istovetan proces mlevenja žitarica je nastavljen i nakon osnivanja Persijskog carstva.

Običan narod u Persiji se hranio hlebom od ječma koji se pekao tako što se testo zalepilo na unutrasnju stranu peći na zid. Domaćica je morala tačno da zna kada je hleb dovoljno pečen i kada će se odvojiti od zida, da bi ga na vreme skinula da ne padne u pepeo.

 Pročitajte više >>                                                 << Vratite nazad