Antička kuhinja: Patellam tyrotaricham ex quocumque salso volueris - Krem od bakalara i sira

Originalni tekst:
Patellam tyrotaricham ex quocumque salso volueris: coques ex oleo, exossabis, et cerebella cocta, pulpas piscium, iocuscula pullorum, ova dura, caseum mollem excaldatum, haec omnia calefacies in patella. Teres piper, ligusticum, origanum, rutae bacam, vinum, mulsum, oleum. patellam ad lentum ignem ut coquatur. Ovis crudis obligabis, adordinabis, cuminum minutum asparges et inferes.

Sastojci:
1 filet bakalara
1 teleći mozak
4 pileće džigerice
7 jaja
250 g tvrdog sira
12 zrna bibera
12 zrna selena
1 kašika suvog origana
1 bobica rue ili kleke
1/2 l suvog vina
3 kašike mulsuma
3 kašike maslinovog ulja
1 kašičica kumina

Priprema:
Držite filet bakalara u vodi 5 - 6 sati, nakon toga očistite ga od kostiju i ispržite ga. Teleći mozak blanširajte oko 5 minuta i ohladite. Blanširajte pileću džigericu oko 10 minuta i ohladite. Skuvajte 3 jaja i ohladite. Isecite u malim komadima bakalar, teleći mozak, pileće džigerice i tvrdo kuvana jaja, staviti u tiganj, dodajte kockice tvrdoga sira i promešajte. U drugoj posudi sameljite zrna bibera i selena, dodajte origano, rue, suvo vino, mulsum i ulje i sve to dobro promešajte i prelijte preko smese od mesa. Staviti da se kuva na maloj temperaturi otprilike 2 sata. Da bi ste dobili homogenu kremkastu smesu dodajte 4 umućena jaja i kuvajte još pola sata. Posuti kuminom i služiti hladno.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Bakalar (lat. Gadus morhua) je morska riba iz porodice Gadidae. Ova riba je tradicionalno jelo na gotovo celom Mediteranu. Glavna staništa bakalara su zapravo hladna mora severnog Atlantika, mora uz obale Norveške i Baltika, zatim oko Islanda, Kanade, Grenlanda i Sjedinjenih Američkih Država. Također naseljava severno i polarno more. U Španiji i Portugalu jedno je od najvažnijih jela nacionalne kuhinje. Postoje tri vrste bakalara: atlantski, pacifički i grenlandski bakalar. Zbog toga što živi u hladnim morima, prilično se sporo razvija, tako da joj je do ove konzumne veličine potrebno oko sedam godina da naraste. Usled sve veće popularnosti ove ribe na svetskom tržištu (čiji su najveći izvoznici Norveška, Island, Švedska, Kanada i Poljska) i zbog nemogućnosti da se uzgaja, ovoj vrsti preti istrebljenje pa se mnoge organizacije za zaštitu životinja zalažu za ograničenje lova. Bakalar je vrlo cenjena riba koja se koristi u ishrani, naročito sušen i soljen. Bakalar se uglavnom konzumira svež ili zamrznut. Pored toga, bakalar se konzervira usoljavanjem i sušenjem. Usoljeni i dimljeni bakalar su posebno popularni specijaliteti u zemljama Severne Evrope. Od jetre bakalara se proizvodi ulje koje je odličan izvor vitamina D, vitamina E i vitamina A, te omega-3 masnih kiselina. Meso bakalara ima blagi ukus i odlična je zamena za proteine mesa domaćih životinja, a izuzetno je bogato važnim masnim kiselinama. Te kiseline su važne za izgradnju staničnih membrana. Nutricionistički gledano, bakalar je vrlo vredna namirnica. Izvrstan je niskokalorični izvor proteina i selena, dobar izvor vitamina B6 i fosfora te omega-3 masnih kiselina, kalija, vitamina D i niacina. Koristi se u prevenciji kardiovaskularnih bolesti i ateroskleroze. Energetska vrednost 100g svežeg bakalara iznosi 82 kcal / 343 kJ, od toga 18% proteina, 0,7% masti. Od minerala odličan je izvor selena, fosfora i magnezija. Od vitamina odličan je izvor vitamina B12 i vitamina D, a dobar je izvor niacina, piridoksina. Sadrži 43mg holesterola.





Zbog svoje veličine i lakog lova, bakalar je preko Vikinga (koji nisu bili samo pljačkaši, nego i trgovci) u davna vremena dospeo na trpeze mediteranskih naroda kao lako dostupna, jeftina riba koju je svako mogao da kupi. Bila je jeftinija od svake sveže mediteranske ribe, a ukus joj je bio zadovoljavajući. U naše krajeve bakalar stigao iz Venecije, nakon što je 1432.g mletački vlastelin Pietro Querini doživeo brodolom na obalama Norveške, gde je naučio umeće sušenja i soljenja bakalara. Danas je bakalar neuporedivo skuplji od skoro svake mediteranske ribe, ali se tradicija održala. Bakalar ne bi mogao da živi u Jadranskom moru zbog toplote i zbog nedostatka planktona kojima se hrani, a njen najbliži rođak iz naših krajeva je oslić, koji se neretko i prodaje kao lažni bakalar za ljude sa plićim džepom.

Kleka (lat. Juniperus communis) je rod četinarskih biljaka iz porodice čempresa (Cupressaceae). U zavisnosti od taksonomske tačke gledišta, postoje između 50-67 vrsta kleke. Široko je rasprostranjena na celoj severnoj polulopti, od Arktika, južno do tropske Afrike, odnosno planina Centralne Amerike. Drugi nazivi: barovica, borovac, brika, brinje, klekovina, obicna borovica, smrek, smreka, smrekovina, smrec, smrika, smrica, smrkva, šmrca, fenja, crna smrekinja, crna smrekva, smrekva, venja. Kleka uspeva na kamenitim i kraškim terenima od primorskih do planinskih i brdskih područja. Kod nas se najviše nalazi po brdskim i planinskim suvim krčevinama, pašnjacima, suvatima, zapuštenim i neobrađenim zemljištima. Svi delovi obične kleke su izuzetno lekoviti, a posebno plodovi. Plod kleke je jajasta bobica, u prvoj godini je zelena, a tek u drugoj sazri, kada je crno-smeđa i okrugla, od ove osobine potekao je i njen latinski naziv: juniora – mlađa, i parere – roditi, jer se prošlogodišnji plod i dalje nalazi na biljci dok se novi obrazuje. Lekovitost kleke je odavno poznata, a njena svojstva se koriste protiv zastoja mokraće, za denzifekciju mokraćnih organa, poboljšanje varenja, iskašljavanje, protiv bolesti želuca, bubrega. U narodu se upotrebljava za lečenje mnogih bolesti, za spoljnu i unutrašnju upotrebu: kao diuretik, protiv nazeba, kašlja, vodene bolesti, gonoreje, astme, za stomak, znojenje i sl., a spolja u obliku spiritusa (Spiritus Juniperi) ili u jakoj rakiji za obloge i trljanje protiv nazeba, reumatizma i sličnih bolesti. Klekovača je nadaleko poznata veoma aromaticna rakija. Kleka je i kao začin prisutan u evropskoj kuhinji, naročito u kuhinji alpskih zemalja i u Skandinaviji. Kao začin upotrebljavaju se sušene ili sveže bobice, cele ili usitnjene. Njome se začinjavaju jela od kiselog kupusa i meso, naročito divljač. Dobro se kombinuje sa biberom, majoranom i lovorom, ali i voćem.





Kleka je smatrana svetom biljkom i u narodu je postojao običaj da se pred njom skida kapa i klanja, a njeno drvo poput tamjana korišćeno je kao kultni i medicinski miris. Njeno se granje vešalo na zidove kuća, kao svojevrsna zaštita od demonskih sila. Kleki su se pripisivala i magične moći, služila je kao zaštita od kuge i ostalih pošasti, a štitila je porodična ognjišta i imanja od zlih duhova, čarolija i veštica. Predstavlja simbol poverenja, zaštite i inicijative, ali i simbol plodnosti.


Pročitajte više >>                                                                    << Vratite nazad