Antička kuhinja: Šurbaje mast va hijar - Hladno jelo od jogurta

 

Kroz veći deo antičkog doba jela od povrća i mlečnih proizvoda se smatrala hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a jela od povrća kao i mlečni prizvodi su bili odlična zamena za vitamine, belančevine i proteine.

Postoje dokazi da se neke vrste mlečnih kultura proizvode i koriste kao hrana već 4.500 godina. Jogurt su slučajno prvi razvili mesopotamski stočari u planinama centralne i zapadne Azije. Svoje sveže mleko čuvali su u kesama napravljenim od stomaka životinja ili kozije kože, u kojima se već nalaze kulture bakterija neophodnih za fermentaciju mleka. Malo vremena u toploj klimi i stočar bi otkrio da umesto mleka ima jogurt. Persijsko carstvo kao naslednica mesopotamije je nastavila sa proizvodnjom jogurta i zvao se mast.

Mast (farsi jezik), kod nas u Srbiji poznat kao jogurt ili kiselo mleko, obilno se koristio u Persijskom carstvu, na Srednjem istoku i na Balkanu. U severnoj Africi i arapskim zemljama je poznat kao "leban", Jermeni ga zovu "madzoon", a Mongoli "kumis". Postoji legenda da je Džingis Kan, kada nije bilo druge hrane, preživeo hraneći se njime za vreme dugih pohoda kroz Mongoliju i Persijsko carstvo. U vrućim letnjim mesecima persijanci su jogurt posluživali kao osvežavajuće bezalkoholno piće. Jogurt su razblaživali sa vodom, dodajući mu malo soli i zvali su ga abdug. Persijanke su koristile jogurt kao prilog jelima, od njega su pripremale hladne i tople supe ili ga posluživale kao desert dodajući mu šećer i suvo voće.

Osnova ovog variva Šurbaje mast va hijar je jogurt. Možda će kombinacija sastojaka delovati čudno pa možete pomisliti da ukus ovog jela nikako ne može biti dobar ali zapravo ukus je odličan. Šurbaje mast va hijar lako se priprema, a može se čuvati po nekoliko dana na tamnom hladnom mestu, bez svojstva da izgubi miris i ukus.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta sard jela se pravila na sledeći način:

Sastojci:

1 kuvano jaje, naseckano na komadiće

100 g suvog grožđa

200 ml jogurta

100 ml pavlake

100 ml hladne vode

1 krastavac, sitno seckano

1 glavica crnog luka, sitno seckano

2 kašičice soli

1/2 kašičice bibera

1 čaša hladne vode za suvo grožđe

1 kašika sitno seckanog peršuna

1 kašika sitno seckane mirođije

Priprema:

Suvo grožđe stavite na 5 minuta u čašu hladne vode. U veliku posudu stavite jogurt, dodajte mu pavlaku, naseckano kuvano jaje, krastavac, crni luk, so i biber. Potom u jogurt stavite suvo grožđe i dodajte 100 ml hladne vode. Sve dobro izmešajte. Mešavina neka odstoji na hladnom mestu 2 do 3 sata. Pre posluživanja pospite je mirođijom i peršunom.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                              << Vratite nazad

Antička kuhinja: Mirza e horma - Omlet sa urmama

Veoma je teško definisati tačan period u istoriji kada su ljudi počeli da konzumiraju kajganu ili omlet. Generalno, ljudi jaja jedu već hiljadama godina, postoje pisani podaci da su ih konzumirali i pre 5000 godina. Egipćani su jeli nojeva jaja, a pripremali su ih na vatri, dok su Rimljani jeli pržena jaja, ali su ih konzimirali sa medom i to je bio desert, Persijanci su prvi počeli da dodaju mleko i začine. Omlet ili kajgana je bio sastavni deo ishrane u svakoj kulturi tadašnjeg poznatog sveta. Persijanci, Rimljani i Egipćani su imali vlasitiu varijaciju na temu omleta pa čak i drevni Kinezi i Japanci. Čini se da su ljudi na različitim meridijanima otkrili da umućena ili samo izlivena jaja u zagrejanu posudu da bi se ispekla, zajedno sa ostalim sastojcima predstavlja odličan izbor za jelo. Ovu vrstu jela je konzumirao isključivo najsiromašniji sloj društva. Veoma je jednostavna za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni. Kroz veći deo antičkog doba jela od jaja ili povrća se smatrala hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a jela od jaja ili povrća su bila odlična zamena za vitamine, belančevine i proteine.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Omlet s urmama jede se sa hlebom, za doručak ili užinu i konzumirao se skoro svakodnevno i pravio se na sledeći način:

Sastojci:

3 velike kašike maslaca

250 g urmi bez koštica

6 umućenih jaja

1/2 kašičice soli

Priprema:

U tiganju rastopite maslac, smanjite vatru na minimum i dodajte urme. Pržite 5 minuta, dok urme ne zamirišu. Ravnomerno ih rasporedite po tiganju i dodajte umućena i posoljena jaja. Poklopite i pržite još 3-5 minuta.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                              << Vratite nazad

Antička kuhinja: Mirza gasemi - Omlet od plavog patlidžana

 

Omlet ili kajgana je bio sastavni deo ishrane u svakoj kulturi tadašnjeg poznatog sveta. Persijanci, Rimljani i Egipćani su imali vlasitiu varijaciju na temu omleta pa čak i drevni Kinezi i Japanci. Čini se da su ljudi na različitim meridijanima otkrili da umućena ili samo izlivena jaja u zagrejanu posudu da bi se ispekla, zajedno sa ostalim sastojcima predstavlja odličan izbor za jelo. Ovu vrstu jela je konzumirao isključivo najsiromašniji sloj društva. Veoma je jednostavna za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni. Kroz veći deo antičkog doba jela od jaja ili povrća se smatrala hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a jela od jaja ili povrća su bila odlična zamena za vitamine, belančevine i proteine. 

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jela se konzumirala skoro svakodnevno za doručak ili užinu i pravila se na sledeći način:

Sastojci:

1 plavi patlidžan srednje veličine

3 velike kašike maslaca

1 velika glavica naseckanog crnog luka

3 čena belog luka, sitno iseckano

2 umućena jaja

1/2 kašičice šafrana

1/2 kašičice soli

1/2 kašičice bibera

1/2 kašičice muskatnog oraščića

Priprema:

Celi patlidžan ispecite na roštilju ili u rerni na temperaturi od 200 stepeni. Pecite oko 15-20 minuta, dok ne omekša. Ostavite ga da se ohladi, zatim ga oljuštite i narežite na sitne komadiće. U tiganju rastopite maslac, propržite crni i beli luk te dodajte šafran. u to stavite sitne komadiće patlidžana pa dinstajte još nekoliko minuta. Zatim dodajte biber i muskatne oraščiće i opet dinstajte narednih 5 minuta. Na to dodajte umućena jaja te pričekajte da se jaja zapeku. Služi se sa hlebom i jogurtom.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Kukuje bademđan va kadu - Zapečeni plavi patlidžan i tikvice

 

Kuku je vrsta jela koja se obično priprema sa sušenim povrćem i jajima. Može se pripremati i s mesom i jajima. Jaja su njegov osnovni sastojak jer služe kao vezivo. S obzirom da se može jesti i topao i hladan, kuku je bio vrlo popularan kod Persijanaca. Ovo jelo je bilo predviđeno za ljude koji dosta vremena provode u pustinjskim uslovima, kao što su putnici, karavani i pripadnici persijske vojske. Lako se priprema, a može se jesti i kao glavno jelo. Obično se priprema kao dodatak glavnom jelu ili za užinu.

Kroz veći deo antičkog doba jela od povrća se smatrala hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a jela od povrća su bila odlična zamena za vitamine, belančevine i proteine.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Kukuje bademđan va kadu je veoma jednostavno jelo sa kojim se hranio siromašniji sloj društva i pravilo se na sledeći način:

Sastojci:

5 velikih kašika ulja

1 srednja glavica sitno naseckanog luka

2 velike kašike limunovog soka

2 plava patlidžana

4 tikvice

pola male kašike soli

pola male kašike bibera

5 jaja

Priprema:

Na ulju propržite luk, a zatim ga skinite s vatre i dodajte limunov sok. Ostavite strane da odstoji. Patlidžane narežite na 4 dela po dužini, a zatim na komadiće debljine 5 cm po širini. Oljuštite tikvice i narežite ih na kockice. Patlidžane i tikvice posolite te ih ostavite da odstoje 15 minuta. Potom s njih isperite so, posušite ih i propržite na ulju. Umutite jaja i pomešajte ih s prženim lukom. Začinite patlidžane i tikvice, dodajte im limunov sok te preko svega prelijte jaja. Poklopite i kuvajte oko 20 minuta na srednjoj vatri. Poslužite preliveno jogurtom.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Kukuje bademđan - Zapečeni plavi patlidžani

 

Kuku je vrsta jela koja se obično priprema sa sušenim povrćem i jajima. Može se pripremati i s mesom i jajima. Jaja su njegov osnovni sastojak jer služe kao vezivo. S obzirom da se može jesti i topao i hladan, kuku je bio vrlo popularan kod Persijanaca. Ovo jelo je bilo predviđeno za ljude koji dosta vremena provode u pustinjskim uslovima, kao što su putnici, karavani i pripadnici persijske vojske. Lako se priprema, a može se jesti i kao glavno jelo. Obično se priprema kao dodatak glavnom jelu ili za užinu.

Kroz veći deo antičkog doba jela od povrća se smatrala hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a jela od povrća su bila odlična zamena za vitamine, belančevine i proteine.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Kukuje bademđan obično se jede kao užina ali možete ga pripremati i za ručak i za večeru i pravio se na sledeći način:

Sastojci:

4 plava patlidžana srednje veličine

100 ml maslinovog ulja

1 kašičica soli

1 kašičica mlevenog crnog bibera

4 čena sitno seckanog belog luka

3 male kašike limunovog soka

4 belanca

4 žumanca

2 velike kašike maslaca

200 ml jogurta

200 g tvrdog sira

Priprema:

Oljuštene patlidžane narežite po dužini i pržite na ulju dok ne porumene, a zatim ih ostaviti da se ohlade. Potom ih stavite u posudu i dobro izgnječite. Dodajte začine i sok od limuna te dobro izmešajte. Umutite belanca i razmutite žumanca. Belanca pažljivo pomešajte sa žumancima te sve zajedno dodajte patlidžanima. Maslacem premažite pleh za pečenje i u njega stavite dobijenu masu, preko mase pospite narendani sir. Pecite oko 45 minuta na temperaturi od 180° C. Pre posluženja pečene tikvice preliti jogurtom.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                                << Vratite nazad