Antičko vino: Vinum autem velut vetus effici de novello - Kako novom vinu dati ukus starog vina

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Vinum autem velut vetus effici de novello, si amygdala amara, absinthium, pini frugiferi gummen, fenum graecum simul frigas, quantum sufficere aestimaris, et pariter tundas et ex his unum cyathum per amforam mittas: et magna vina conficies. Si vero sensaris peccatura, huic confectioni aloen, myrrham, crocomagma singula modis aequalibus tunsa et in pulverem redacta cum melle miscebis et uno cyatho unam amforam condire curabis. Anniculum quoque vinum ut longam simulare videatur aetatem, meliloti unciam unam, glycyridiae uncias tres, nardi celtici tantumdem, aloes hepaticas uncias duas tundes et cernes et in sextariis quinquaginta cochlearia sex recondes et vas pones in fumo.

Prevod:
Kako novom vinu dati ukus starog vina, uzmite određenu količinu gorkih badema, pelena, gume sa bora i piskavice; staviti jedan ciatus (45 g) na amforu vina i imaćete vino vrhunskog kvaliteta. Ako se bojite, onda dodati jednake količine aloje, mire i šafrana, koje će te istucati da se dobije prah; pomešati sa medom i dodati jedan ciatus (45 g) na amforu vina. Ako želite da vinu dodate godine samleti jednu uncu (27,29g) kokotca, sladića tri unce (81,81g), mnogo keltskog narda, dve unce (54,58 g) mesa aloje; staviti u pedeset sekstarija (27,3 l) vina šest kašika ove mešavine, izložiti lonac dimljenju.

Ovo se pravi u oktobru mesecu.

sextarius =  0,546 l
amphora =  26.20 l

Za detaljnije informacije pogledati Merne jedinice.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Šafran (lat. Crocus sativus) je višegodišnja biljka iz porodice Iridaceae. Šafran je dobio ime po persijskoj reči za'faran, što u prevodu znači "budi žut". Najskuplji začin u svetu potiče od livadske biljke koja pripada porodici perunika, poznat je kao crveno zlato. Da bi se dobilo 400 grama začina, potrebno je izvaditi oko 200.000 nežnih vlati iz 70.000 cvetova biljke Crocus sativus. Začin kakav danas poznajemo dobija se iz vrška tučka cveta kojih svaki cvet ima samo tri. Šafran miriše intenzivno i blago je gorkastog ukusa. Na vrhu tučka nalazi se žig ili njuška (Croci stigmata), organela čiji je zadatak da prihvata polenova zrnca. Žigovi se i danas koriste osušeni kao začin i za spravljanje boja za bojadisanje namirnica, posebno kolača, a koristi i u medicini. Šafran se vekovima koristi kao lek protiv oboljenja bubrega, poremećaja u radu srca, aritmije, a poboljšava apetit i reguliše varenje. Prisustvo riboflavina, odnosno vitamina B 2, omogućava stvaranje crvenih krvnih zrnaca, dok je za sastojak krocetin dokazano da snižava holesterol i štetne masti u organizmu. U narodnoj medicini šafran se preporučuje kod ateroskleroze, a smanjuje rizik i za nastanak srčanog udara. Miris šafrana je blago sedativno sredstvo koje dovodi do smirenja, eliminiše stres, melanholiju i depresiju. Međutim, u jačim dozama dovodi do stanja opijenosti.
Njegovo poreklo nije precizno utvrđeno, jer se spominju različite zemlje Mediterana i Azije, počevši od stare Grčke, Krita, Irana. U Mesopotamiji je bio u upotrebi još pre pet hiljada godina, ali Indusima pripada slava za otkrivanje njegovih izvanrednih svojstava kao začina. Još u Starom zavetu istican je kao najskupoceniji začin u odnosu na druge, tada poznate začine. Kleopatra ga je koristila kao kremu za potamnjivanje kože. U kulinarstvu se šafran koristi od X veka pre Hrista. Bio je omiljen začin Feničana, čiji su ga trgovci nosili na svim svojim putovanjima jer su ga smatrali lekom. Stari Grci i Rimljani koristili su ga za parfimisanje kupki. U starogrčkim mitovima pominje se da je bog trgovine i proricanja Hermes, poznat kao savetnik i pismonoša ljubavnika, predlagao onima koji nisu srećni u ljubavi da kao začin koriste šafran kako bi probudili uspavane strasti. Rimljani su sa njim ukrašavali postelju mladenaca, a alhemičari su od njega proizvodili zlato. Zlato je, naravno, bilo lažno, ali je imalo pravi sjaj, zbog intenzivne žute boje koju šafran poseduje. Tokom srednjeg veka šafran se često koristio kao začin u plemićkim kućama: kada bi u nekoj kući začinili jelo šafranom, bilo je jasno da je reč o imućnoj porodici. Dodajući ovaj dragoceni začin hrani - posebno pred uglednim gostima - domaćini su želeli da zadive zvanice. Na Istoku se i dalje neguje običaj da se u najsvečanijim prilikama poklanja šafran kao znak najboljih želja.





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                       << Vratite nazad

Antičko vino: Vinum quoque adserunt ex molli forte sic fieri - Kako pojačati ukus vina

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Vinum quoque adserunt ex molli forte sic fieri: althaeae, hoc est ibisci, folia vel radices aut eius caulem tenerum decoctum mitti aut gypsum aut ciceris cotulas duas aut cupressi pilulas trag aut buxi folia, quantum manus ceperit, aut apii semen aut cinerem sarmentorum, cui vis flammae corpus reliquit exile omni soliditate detracta.

Prevod:
U vino staviti esenciju od listova i korena ili stabljike belog sleza ili gips ili dve šolje leblebija ili lišće čempresa ili nekolicinu listova šimšira ili seme celera ili svežanj pepela od grana, ako još tinjaju vatru ugasiti nasilno.

Ovo se pravi u oktobru mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Beli slez (lat. Althaea officinalis) je višegodišnja zeljasta biljka iz familije slezova (Malvaceae). Misli se da je beli slez poreklom iz zemalja oko Kaspijskog, Crnog i istočnih obala Sredozemskog mora. Odatle se raširio čak u Australiju i Ameriku. U mnogim zemljama zapadne i srednje Evrope gaji se zbog korena, lista i cveta, koji se upotrebljavaju u medicini. U Srbiji ga najviše ima po rečnim ostrvima i ritovima pored Tise, Dunava, Save i drugih reka. Voli laku, duboku, vlažnu zemlju, a najviše rečni nanos, koji je povremeno poplavljen.
Beli slez je jedna od najstarijih lekovitih biljaka. I Teofrast (371-287. pre naše ere) ga preporučuje kao lekovitu biljku, a osobito Dioskorid, koji u svom klasičnom delu De Materia Medica, pisanom 77. godine, daje uputstva o upotrebi belog sleza. Karlo Veliki je 812. godine u svojim Kapitularima naredio da se beli slez mora gajiti na svim državnim imanjima njegove prostrane imperije.
Među lekovitim čajevima, slez ima posebno mesto u kućnoj apoteci, jer se od davnina koristi za odbranu od različitih bolesti. Odličan je borac protiv virusa i prehlada, olakšava iskašljavanje, ublažava simptome astme i jača imunitet.





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                       << Vratite nazad

Antičko vino: Ut odoratum bene sit, sic facito - Da vino dobije slatku aromu

Rimska tradicionalna kuhinja III vek p.n.e.

Originalni tekst:
Ut odoratum bene sit, sic facito.
I Sumito testam picatam, eo prunam lenem indito, suffito serta et schoeno et palma, quam habent unguentarii, ponito in dolio et operito, ne odor exeat, antequam vinum indas. Hoc facito pridie quam vinum infundere voles. De lacu quam primum vinum in dolia indito, sinito dies XV operta, antequam oblinas, relinquito qua interspiret, postea oblinito.
II Post dies XL diffundito in amphoras et addito in singulas amphoras sapae sextarium unum. Amphoras nolito implere nimium, ansarum infimarum fini, et amphoras in sole ponito, ubi herba non siet, et amphoras operito, ne aqua accedat, et ne plus quadriennium in sole siveris. Post quadriennium in cuneum conponito et instipa.

Prevod:
I Uzmite glinenu pločicu, pospite je vrelim pepelom i prekrijte je aromatičnim biljem, tamjanom i vencem od palme i spustite je u bure dan pre dolivanja vina, poklopite. Miris neće izvetriti pre nego što sipate vino. Sutradan pločicu izvadite i brzo sipajte vino. Treba da odstoji 15 dana pokriveno, što ostavlja prostor za vazduh, a zatim zapečatite.
II Četrdeset dana kasnije odasuti u amfore i dodati jedan sextarius (0,546 l) kuvane sape u svaku amforu. Ispuniti amfore do dna drške i ostaviti ih na suncu gde nema trave. Pokrijte amfore, tako da voda ne može ući, a neka stoje na suncu ne više od četiri godine; Četiri godine kasnije, rasporedite ih u klin i tesno ih pakujte.

Sapa je prekuvani sirup šire.

sextarius =  0,546 l
amphora =  26.20 l

De agricultura - 184g p.n.e
Marcus Porcius Cato (234g p.n.e. – 149g p.n.e.)





Marko Porcije Katon Stariji, nazvan i Cenzor (lat. Marcus Porcius Cato Maior Censor, rođen 234. godine p. n. e. u Tuskulu, umro 149. god. p. n. e.) bio je rimski državnik i književnik u periodu srednje republike.
Kao vojni tribun borio se u drugom punskom ratu, a zatim započeo političku karijeru pod pokroviteljstvom Lucija Valerija Flaka, koji je bio impresioniran Katonovim moralnim načelima. Kao kvestor je boravio na Siciliji, a vraćajući se odatle na Sardiniji je sreo pesnika Enija i poveo ga sa sobom u Rim. Dužnost pretora obavljao je 198. godine p.n.e., a dužnost konzula 195. godine p.n.e.sa Valerijem Flakom kao kolegom. Nakon konzulata kao namesnik upravljao je provincijom Hispanijom, gde je postigao vojne uspehe za koje je nagrađen trijumfom. Tokom osamdesetih godina 2. veka p.n.e. Katon je često nastupao kao protivnik porodice Scipiona i njihovih nastojanja da osnaže grčki uticaj na rimsku kulturu. Ipak, prema antičkoj tradiciji, i sam Katon je na kraju naučio grčki jezik.





Katonovo delo O zemljoradnji (De agricultura), predstavlja najstariji sačuvani spomenik latinske književne proze. U delu se obrađuju vinogradarstvo, maslinarstvo, povrtarstvo i stočarstvo, s ciljem da se ukaže na to kako najlakše zaraditi, pri čemu se saveti zasnivaju na Katonovom vlastitom iskustvu i jednostavnim zdravorazumskim načelima kakav je npr. Katonov savet da roba treba prodati čim ostari. Ovo je delo značajno jer pruža dobar uvid u mentalitet rimske zemljoposedničke klase 2. veka p.n.e. Mada se zasniva na grčkim priručnicima o vođenju poljoprivrednih imanja, to delo odslikava mišljenje jednog senatora. Katon je zamislio imanje srednje veličine, od 200 jugera, na kojem se stalno nalazi 11 robova. Kao i inače kod Rimljana, upravljanje imanjem povereno je jednom robu, nadzorniku, kome pomaže njegova žena. Katon je, kao i kasniji pisci poljoprivrednih priručnika Varon i Lucije Junije Kolumela, pretpostavio ekonomsku prednost robovske radne snage. Katon ne predlaže nikakvu novu tehniku upravljanja: njegovi su predlozi da se zarada maksimalizuje takvim zdravorazumskim sredstvima kao što je kupovina po jeftinoj ceni i prodaja po skupoj i kao što je savet da robove treba držati zaokupljene nekim poslom tokom cele godine.
Katonovo delo O zemljoradnji (De agricultura) je rasprava o poljoprivredi pisana 160. g. p. n. e. Ovo je jedini rad ovog autora koji je preživio kompletan.


Pročitajte više >>                                                                       << Vratite nazad

Antičko vino: Vinum fieri ad potandum suave - Kako dobiti slatko vino

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Vinum fieri ad potandum suave ita docent. Feniculi vel satureiae singulorum congruum modum vino inmergi atque turbari vel fructum, quem duae nuces pineae produxerint, torrefactum et linteo ligatum mitti in vasculo ac superlini et usui esse quinque diebus exactis.

Prevod:
Vino će biti lepo i slatko ako se komorač ili čubar pomeša sa vinom ili tako što u bure ubacimo pečene pinjole umotane u peškir ili platno; vino je gotovo za pet dana.

Ovo se pravi u oktobru mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Komorač (lat. Foeniculum vulgare) narodni nazivi: koromač, anason, divlja mirođija, janež, rezen, morač, anita, kopar slatki, slatki anis; aromatična je začinska biljka. Srodne vrste komoraču su anis, celer i kim.
Komorač je jedna od najstarijih poznatih lekovitih biljaka koju su koristili stari Egipćani, Rimljani i Grci. U antici i u azijskom prostoru, komorač je bio cenjen zbog svog ukusa sličnog anisu, kao i zbog lekovitih svojstava. Stari Rimljani su uživali jesti njegove listove, korenje i semenke u salatama i hlebu. Naročito su ga volele rimske dame koje su ga grickale radi njegovog diuretičkog svojstva i otapanja masnog tkiva oko struka. Legionari su komorač dodavali u jelo kako bi sačuvali dobro zdravlje i snagu. U Srednjem veku koristili su ga za rasterivanje kukaca. Verovalo se da plaši veštice, često su ga stavljali u ključanice da nikakvo zlo noću ne uđe u kuću.
Kao povrtlarska kultura posebno je raširen u Južnoj Evropi. Ova biljka potiče iz Sredozemlja i najviše joj odgovara topla, ali ne prevruća klima. Uzgaja se u Grčkoj, Turskoj, Italiji, južnoj Francuskoj i u severnoafričkim zemljama. Plod je posebno bogat eteričnim uljem, sadrži šećer i soli. Najčešće se koristi seme i ulje, a ređe koren i lišće. Upotrebljava se kao začin ili čaj protiv nadimanja i kao blago sredstvo protiv kašlja, kod dece i za smetnje u varenju kod odojčadi. U povrtarstvu je posebno uzgojena vrsta koja ima zadebljale početke stabljike koji formiraju oblik sličan glavici luka odmah iznad zemlje. Ta sočna zadebljanja upotrebljavaju se kao povrće u ishrani, ili obrađeno termički ili u salati. Listovi se takođe upotreblljavaju kao začin, a u tradicionalnoj kuhinji se koristi uz ribu. Komorač je dobar izvor vitamina C, koji je također snažan antioksidans i ima sposobnost neutralizacije štetnog delovanja slobodnih radikala u telu, koji mogu uzrokovati bol u zglobovima i rezultirati osteoartritisom i reumatoidnim artritisom. Svi delovi komorača, lukovica, stabljike i listovi, upotrebljavaju se u pripremi jela. Vrlo su zanimljive kombinacije komorača s povrćem i voćem u raznim mešanim i složenim salatama. Najbolje je ako ga poslužimo svežeg. Vrlo su zanimljive kombinacije komorača s povrćem i voćem, u raznim mešanim i složenim salatama: s avokadom i narandžama, artičokama i parmezanom, mandarinama i narom ili s pršutom i kruškama. U narodnoj medicini se koristi kod očnih upala. U narodnoj medicini lekovitim delovima biljke smatra se koren i nadzemni deo biljke, lišće, koje se može skidati tokom celog leta. Komorač je jedno od najstarijih sredstava za slabe i slabokrvne žene. Upotreba ove biljke u službenoj i narodnoj medicini je višestruka. Koristi se samostalno ili kao dodatak čajnim mešavinama sličnog učinka. On se koristi kod raznih želučanih bolesti, spazma creva, a poboljšava i laktaciju. Čaj od lišća komorača smatra se odličnim sredstvom kod umora očiju. Eterično ulje se koristi za bronhitis i magareći kašalj. Smatra se da komorač produžava život i jača snagu.





Čubar (Satureja hortensis) ili bresina, cabr, čober, čubrika, čubrica, jaber, kubar, osogriz, serženak, je začin koji je po mirisu i ukusu vrlo sličan biberu, pa se upotrebljava u kuhinji kao vrlo dobra zamena za biber. Čubar je rođak žalfije, lavandule, majčine dušice a pripadaju porodici usnatica. Često ga možemo naći u mešavinama začina pod nazivom provansalske trave. Najveći uzgajivači čubra su Francuska, Španija, Nemačka, Kanada i SAD. Čubar je omiljena začinska biljka u mesnoj industriji, ali i u domaćinstvima. Nemci je zovu pasulj trava, zbog svojstva da ublažava nadimajuće dejstvo pasulja. Može se upotrebiti kao začin za jela od pasulja, za kobasičarske proizvode, divljač i razne salate. Jaka aroma čubra može dati gorak ukus jelima, pa prilikom upotrebe ne treba preterivati. Čubar je aromatična biljka, mirisom izrazito podsjeća na mažuran (origano), timijan i majčinu dušicu. Glavna primena čubra je kao karminativ, sredstvo za ublažavanje crevnih i želudačanih grčeva i kao sredstvo za ublažavanje podražaja na povraćanje. Čubar ima svojstva antispazmolitika, afrodizijaka, astringensa, baktericida, karminativa, ekspektoransa, fungicida, stimulansa. Pojačava lučenje stomačnih sokova, ublažava nadimanje, pročišćava organizam, ublažava tegobe organa za varenje i disanje. Zbog fenolnih materija u eteričnom ulju za čubar je karakteristično jako antiseptičko delovanje. Utvrđeno je njegovo pozitivno antivirusno delovanje u lečenju herpes simplexa tipa 1 i HIV1.
Pradomovina ove biljke je područje oko Crnog mora i istočno Sredozem­lje. Uzgojem je prenesena u mnoge krajeve Evrope. Čubar je biljka koja je poznata još od doba starog Rima, a koristila se u kuhinji i medicini. Tada se smatralo da ima afrodizijačka svojstva. Rimske travarice su smatrale da je čubar ljubavna biljka. Grci su mu također pridavali afrodizijačka svojstva. Spominje ga Vergilije, koji je ovu biljku gajio kao hranu za pčele i opisao kao veoma mirišljavu. Rimljani su je doneli u Englesku, gde je postala najomiljenija začinska biljka. U priručnicima o začinskom bilju pominje se u 16. veku. Dugo vremena čubar se koristio umesto bibera. Za čubar se zna još oddavnina tako su nađeni i neki crkveni srednjovekovni zapisi koji su branili korišćenje ove biljke jer je ova biljka i jak afrodizijak. Može se koristiti kod inpotencije kao i kod frigidnosti. Čaj za ovaj problem se priprema na sledeći način. Čubar se promeša sa hajdučkom travom, i ruzmarinom i to po jedna trećina svake biljke. Kada se biljke promešaju uzeti 4-5kašičice ove mešavine i preliti ih sa 1 l vrele vode.Ovaj čaj se pije 40 dana ujutru i uveče. Nakon 40 dana pije se samo čaj od čubra. Uzima se 4 kašičice čubra za jednu čašu čaja. Ovaj čaj se pije 3dana.





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                       << Vratite nazad

Antičko vino: Suave vinum de duro fieri docent - Kako napraviti slatko vino

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Suave vinum de duro fieri docent, si hordeacei pollinis cyathos duos simul cum vino subactos mittas in vini vasculo et hora una ibi esse patiaris. Aliqui feces uini dulcis admiscent. Aliqui addunt glycyridiae siccae aliquantum et utuntur, cum diu uasorum commotione miscuerint. Vinum quoque intra paucos dies optimi odoris effici, si bacas myrti agrestis montanas, siccas et tunsas mittas in cado et decem diebus requiescere patiaris: tunc coles et utaris. Vitis etiam flores arbustiuae collectos in umbra siccare curabis. Tunc diligenter tunsos et cretos habebis in vasculo novo et cum volueris, tribus cadis unam floris mensuram, quam Syri choenicam vocant, adicies et superlines dolium et sexta vel septima die aperies et uteris.

Prevod:
Slatko vino se može napraviti od teškog vina, savetuje se da se u posudu vina sipa dva ciata (2 cyathus = 90 g) ječmenog brašna i ostavite da odstoji jedan sat. Neki mešaju talog slatkog vina; drugi dodaju malo suvog sladića i popiće nakon dužeg mešanja u posudi. Grci kažu da vino za par dana dobija izuzetan miris kada se u buretu ubaci tucane bobice divlje mirte skupljene na planini, vino treba da odstoji deset dana pa tek onda piti. Ubrati cveće planike i osušite je u hladovini. Nakon što ste je osušili, samleli i prosejali držite je u novoj zemljanoj posudi, po izboru. Stavite jednu meru menzure suvog cveta na tri bureta vina, kako Sirijci kažu, onda zatvorite burad pa ih otvorite nakon šest ili sedam dana, za vašu upotrebu.

Ovo se pravi u oktobru mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Planika ili maginja (lat. Arbutus unedo), u narodu poznata kao obična planika, jagodnjak, prpak, zimzeleni je grm ili malo stablo iz porodice Ericaceae. Potiče iz mediteranskog pojasa, a raste na severu do zapadne Francuske i Irske. Zreli plodovi su jestivi, budući da izazivaju probavne smetnje ne preporučuje se jesti u većoj količini. Naziv roda Arbutus potiče od latinske reči arbustum što znači šiblje, ili od keltske reči ar-opor i butus-grm. Ime vrste unedo dolazi od latinske reči unum edo-jedan jedem što asocira da se ne sme preterati sa konzumiranjem plodova.
Može se naći u zapadnoj, srednjoj i južnoj Evropi, severoistočnoj Africi, izuzev Egipta i Libije, na Kanarskim ostrvima i ponegde u zapadnoj Aziji. U Evropi predstavlja tipičnu mediteransku biljku. Plod je jestiv kada pocrveni, a ukus podseća na gorku karamelu. Može da se jede sirov ili kuvan. Plodovi sadrže oko 20% šećera i bogati su vitaminom C. Sasvim zreli plodovi sadrže dosta organskih kiselina, od kojih najviše jabučne, pektinskih materije i nešto alkohola, sirovo ulje, sirova vlakna i belančevine, dimetril sulfid, esencijalna ulja i minerale: kalijum, fosfor, kalcijum, natrijum, gvožđe. Od plodova se pravi med, karakterističnog, gorkog ukusa, a takođe i džemovi, želei i pekmezi. Najviše se koristi za pripremu alkoholnih pića kao što su vino, liker i rakija. Koristi se kao antiseptik, astringent, sredstvo za dezinfekciju, tonik i kod reumatizma. Pokazalo se da lišće, kora i koren imaju astringentski efekat na bubrege, a koriste se i u tretmanu cistitisa i uretritisa. Na grbu Madrida je prikazan medved koji jede plodove planike, a tu sliku prikazuje i skulptura u središtu grada. Medvedi su u prirodi skloni jedenju plodova planike, koji ponekad duže ostanu na stablu i fermentiraju, pa se događa da se opiju.





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                        << Vratite nazad

Antičko vino: Qui ager a mari aberit, ibi vinum Graecum sic facito - Kako napraviti Grčko vino ako ste udaljeni od mora

Rimska tradicionalna kuhinja III vek p.n.e.

Originalni tekst:
I. Qui ager longe a mari aberit, ibi vinum Graecum sic facito: Musti q. XX in aheneum aut plumbeum infundito; ignem subdito. ubi bullabit vinum, ignem subducito. Ubi id vinum refrixerit, in dolium quadragenarium infundito; seorsum in vas aquae dulcis q. I infundito, salis M. I; sinito muriam fieri.

II. Ubi muria facta erit, eodem in dolium infundito. Et calamum in pila contundito, quod sat siet; sextarium unum eodem in dolium infundito, ut odoratum siet. Post dies XXX dolium oblinito. Ad ver diffundito in amphoras; biennium in sole sinito positum esse; deinde in tectum conferto. Hoc vinum deterius non erit quam Coum.

Prevod:
I. Ako je vaš nekretnina udaljena od mora, ovako se pravi Grčko vino: 20 quadrantala (524 l) vina sipati u kotao koji mora biti od čistog bakra ili olova; založiti vatru ispod njega. Kada vino počne da baca mehuriće, vatru ispod ugasiti. Kada se ohladi vino, sipati ga u posudu od gline od 40 quadrantala (1048 l); u odvojenoj posudi sipati 1 quadrantal slatkovodne vode  (26,20 l) i 1 modius soli (9 kg); da postane slana voda.

II. Kada se so rastvori, vino i vodu pomešati; sektar (0,5 l) mešavine sipajte u posude i nakon svakih 30 dana ih promućkajte. Pustite da dve godine odstoji na suncu; a zatim ga skladištiti u podrumu. Ovo vino neće biti gore nego vino Coum.

Pogledati Aquae marinae concinnatio - Priprema morske vode.

De agricultura - 184g p.n.e.
Marcus Porcius Cato (234g p.n.e. – 149g p.n.e.)





Merne jedinice:
modius = 8,736 kg
quadrantal = 26,20 l; 20 quadrantal = 524 l; 40 quadrantal = 1048 l
sextarius =  0,546 l

Za detaljnije informacije pogledati Merne jedinice.





Marko Porcije Katon Stariji, nazvan i Cenzor (lat. Marcus Porcius Cato Maior Censor, rođen 234. godine p. n. e. u Tuskulu, umro 149. god. p. n. e.) bio je rimski državnik i književnik u periodu srednje republike.
Kao vojni tribun borio se u drugom punskom ratu, a zatim započeo političku karijeru pod pokroviteljstvom Lucija Valerija Flaka, koji je bio impresioniran Katonovim moralnim načelima. Kao kvestor je boravio na Siciliji, a vraćajući se odatle na Sardiniji je sreo pesnika Enija i poveo ga sa sobom u Rim. Dužnost pretora obavljao je 198. godine p.n.e., a dužnost konzula 195. godine p.n.e.sa Valerijem Flakom kao kolegom. Nakon konzulata kao namesnik upravljao je provincijom Hispanijom, gde je postigao vojne uspehe za koje je nagrađen trijumfom. Tokom osamdesetih godina 2. veka p.n.e. Katon je često nastupao kao protivnik porodice Scipiona i njihovih nastojanja da osnaže grčki uticaj na rimsku kulturu. Ipak, prema antičkoj tradiciji, i sam Katon je na kraju naučio grčki jezik.





Katonovo delo O zemljoradnji (De agricultura), predstavlja najstariji sačuvani spomenik latinske književne proze. U delu se obrađuju vinogradarstvo, maslinarstvo, povrtarstvo i stočarstvo, s ciljem da se ukaže na to kako najlakše zaraditi, pri čemu se saveti zasnivaju na Katonovom vlastitom iskustvu i jednostavnim zdravorazumskim načelima kakav je npr. Katonov savet da roba treba prodati čim ostari. Ovo je delo značajno jer pruža dobar uvid u mentalitet rimske zemljoposedničke klase 2. veka p.n.e. Mada se zasniva na grčkim priručnicima o vođenju poljoprivrednih imanja, to delo odslikava mišljenje jednog senatora. Katon je zamislio imanje srednje veličine, od 200 jugera, na kojem se stalno nalazi 11 robova. Kao i inače kod Rimljana, upravljanje imanjem povereno je jednom robu, nadzorniku, kome pomaže njegova žena. Katon je, kao i kasniji pisci poljoprivrednih priručnika Varon i Lucije Junije Kolumela, pretpostavio ekonomsku prednost robovske radne snage. Katon ne predlaže nikakvu novu tehniku upravljanja: njegovi su predlozi da se zarada maksimalizuje takvim zdravorazumskim sredstvima kao što je kupovina po jeftinoj ceni i prodaja po skupoj i kao što je savet da robove treba držati zaokupljene nekim poslom tokom cele godine.
Katonovo delo O zemljoradnji (De agricultura) je rasprava o poljoprivredi pisana 160 g. p. n. e. Ovo je jedini rad ovog autora koji je preživio kompletan.


Pročitajte više >>                                                                       << Vratite nazad

Antičko vino: In condiendo ergo vino aliqui Graecorum - Proces pravljenja Grčkog vina

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
In condiendo ergo vino aliqui Graecorum mustum decoctum ad medietatem vel tertiam partem vino adiciunt. Alii Graeci ita iubent, aquam marinam mundam de puro et quieto mari, quam anno ante conpleuerint, reseruari: cuius talem esse naturam, ut et salsedine vel amaritudine per hoc tempus careat et odore: et dulcis fiat aetate.
Ergo eius octogesimam partem musto admiscent et gypsi quinquagesimam. Post tertiam deinde diem fortiter commovent ac pollicentur non aetatem solum vino, sed splendorem quoque coloris adferre. Oportet autem nona quaque die vinum moveri atque curari vel, si tardius, undecima. Frequens enim respectus faciet iudicare, utrum vendenda sit species an tenenda. Quidam resinae siccae tritae uncias tres dolio inmergunt et permanent et uina diuretica sic fieri posse persuadent.

Prevod:
Da napravite vino neki grčki autori koriste kuvanu širu smanjenu za polovinu ili trećinu. Drugi pak uzimaju čistu morsku vodu, kada je more mirno i čisto, i skladište je i čuvaju godinu dana. Oni tvrde da je priroda vode takva, jer to je dovoljan period da ona izgubi svoju slanoću, gorčinu i miris; i omekša sa godinama.
Zbog toga oni kombinuju da na osamdeset delova šire bude pedeset delova gipsa. Tri dana posle snažnog mešanja ove smese oni tvrde da ova operacija ne samo da omogućava vinu da stari nego dobija i lepu boju. Ovo vino ovako tretiraju svakih devet dana, najkasnije svakih jedanaest dana, jer nadzornik treba da proceni da li da ga proda ili zadrži. Neki bacaju u bure tri unce (81,81 g) mrvljene suve smole i mešaju. Na taj način kažu, vino postaje diuretik.
Ovo se pravi u oktobru mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.





Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                       << Vratite nazad

Antičko vino: Quae Graeci vel alii super vina condienda curandaque dixerunt - Kako se pravi Grčko vino

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Ne lecta praeteream, quae Graeci sua fide media de condiendi vini genera disputarunt, demonstrare curavi: qui vini naturam tali ratione discernunt et hanc in eo volunt esse distantiam, ut, quod dulce est, gravius dicant, quod album et aliquatenus salsum, convenire vesicae, quod croceo colore blanditur, digestioni accommodum, quod album et stypticum, prodesse stomacho laxiori: transmarinum pallorem facere et tantum sanguinem non creare: uvis nigris fieri forte, rubeis suaue, albis uero plerumque mediocre.
In condiendo ergo vino aliqui Graecorum mustum decoctum ad medietatem vel tertiam partem vino adiciunt. Alii Graeci ita iubent, aquam marinam mundam de puro et quieto mari, quam anno ante conpleuerint, reseruari: cuius talem esse naturam, ut et salsedine vel amaritudine per hoc tempus careat et odore: et dulcis fiat aetate.
Ergo eius octogesimam partem musto admiscent et gypsi quinquagesimam. Post tertiam deinde diem fortiter commovent ac pollicentur non aetatem solum vino, sed splendorem quoque coloris adferre. Oportet autem nona quaque die vinum moveri atque curari vel, si tardius, undecima. Frequens enim respectus faciet iudicare, utrum vendenda sit species an tenenda. Quidam resinae siccae tritae uncias tres dolio inmergunt et permanent et uina diuretica sic fieri posse persuadent.
Mustum vero, quod per pluvias frequentes leve est, sic curari debere iusserunt, quod probari gustu ipsius poterit. Omne mustum decoqui iubent, donec pars eius vigesima possit absumi: melius quoque fieri, si centesimam partem gypsi adicias: Lacedaemonios vero eo usque decoquere, donec vini quinta pars pereat, et quarto anno usibus ministrare.
Suave vinum de duro fieri docent, si hordeacei pollinis cyathos duos simul cum vino subactos mittas in vini vasculo et hora una ibi esse patiaris. Aliqui feces uini dulcis admiscent. Aliqui addunt glycyridiae siccae aliquantum et utuntur, cum diu uasorum commotione miscuerint. Vinum quoque intra paucos dies optimi odoris effici, si bacas myrti agrestis montanas, siccas et tunsas mittas in cado et decem diebus requiescere patiaris: tunc coles et utaris. Vitis etiam flores arbustiuae collectos in umbra siccare curabis. Tunc diligenter tunsos et cretos habebis in vasculo novo et cum volueris, tribus cadis unam floris mensuram, quam Syri choenicam vocant, adicies et superlines dolium et sexta vel septima die aperies et uteris.
Vinum fieri ad potandum suave ita docent. Feniculi vel satureiae singulorum congruum modum vino inmergi atque turbari vel fructum, quem duae nuces pineae produxerint, torrefactum et linteo ligatum mitti in vasculo ac superlini et usui esse quinque diebus exactis.
Vinum autem velut vetus effici de novello, si amygdala amara, absinthium, pini frugiferi gummen, fenum graecum simul frigas, quantum sufficere aestimaris, et pariter tundas et ex his unum cyathum per amforam mittas: et magna vina conficies. Si vero sensaris peccatura, huic confectioni aloen, myrrham, crocomagma singula modis aequalibus tunsa et in puluerem redacta cum melle miscebis et uno cyatho unam amforam condire curabis. Anniculum quoque vinum ut longam simulare videatur aetatem, meliloti unciam unam, glycyridiae uncias tres, nardi celtici tantumdem, aloes hepaticas uncias duas tundes et cernes et in sextariis quinquaginta cochlearia sex recondes et vas pones in fumo.
In album colorem vina fusca mutari, si ex faba lomentum factum vino quia adiciat vel ouorum trium lagenae infundat alborem diuque commoueat: sequenti die candidum reperiri. Quod si ex afra pisa lomentum adiciatur, eadem die posse mutari.
Vitibus quoque hanc esse naturam, ut alba vel nigra, si redigantur in cinerem uinoque adiciantur, ei unamquamque formam sui coloris possint inponere, ut ex nigra fuscum, candidum vero reddatur ex alba, ea ratione scilicet, ut conbusti sarmenti cineris modii unius mensura mittatur in dolio, quod habebit amforas decem, et triduo sic relictum post operiatur ac lutetur: album vel, si ita uisum fuerit, nigrum reperiri quadraginta diebus exactis.
Vinum quoque adserunt ex molli forte sic fieri: althaeae, hoc est ibisci, folia vel radices aut eius caulem tenerum decoctum mitti aut gypsum aut ciceris cotulas duas aut cupressi pilulas trag aut buxi folia, quantum manus ceperit, aut apii semen aut cinerem sarmentorum, cui vis flammae corpus reliquit exile omni soliditate detracta.
Vinum vero eadem die ex austero limpidum atque optimum fieri, si grana piperis decem, pistacia viginti adiecto modico vino simul conteras et in sex vini sextarios mittas diu omnibus ante commotis, tunc requiescere patiaris et coles usui mox futurum. Item feculentum statim limpidum reddi, si septem pini nucleos in unum vini sextarium mittas diuque commoueas et paululum cessare patiaris: mox sumere puritatem colarique debere et in usum referri.
Item quod Cretensibus oraculum Pythii Apollinis monstrasse memoratur. Fieri enim sic candidum et sumere vetustatis saporem. Schoenuanthus uncias quattuor, aloes hepatices uncias quattuor, mastiches optimae unciam unam, casiae fistulae unciam unam, spicae indicae semunciam, myrrhae optimae unciam unam, piperis unciam unam, thuris masculi non rancidi unciam unam tundis universa et in tenuissimum puluerem cribro excutiente deducis.
Cum vero mustum ferbuerit, despumabis et omnia uvarum grana, quae feruor in summum regessit, expelles. Tunc gypsi triti atque cribrati tres italicos sextarios mittes in vini amforas decem, prius tamen partem quartam vini condiendi in alia vasa transfundes et ita gypsum adicies et dolium viridi ac radicata canna per biduum fortiter agitabis.
Tertia vero die ex supra scriptis pulveribus quaterna cochlearia conpleta modestius in denas vini amforas mittes et vini, sicut supra dictum est, quartam partem, quam alibi defuderas, superadicies et dolium replebis et item diu agitare curabis, ut specierum vis omne musti corpus inficiat.
Tunc operies atque adlines relicto brevi foramine, quo aestuantia vina suspirent. Sed exemptis quadraginta diebus et hoc spiraculum claudis et deinde, cum libuerit, gustas. Illud memento servare prae ceteris, ut, quotiens vinum movetur, investis puer hoc aut aliquis satis purus efficiat. Linimentum quoque dolii non gypso sed sarmentorum cinere debebis inducere.
Item vinum, quod salutare contra pestilentiam sit et stomacho prosit, fieri fertur hoc genere. In optimi musti metreta una, antequam ferueat, tunsi absinthii octo uncias linteo inuolutas demittes et exactis quadraginta diebus curabis auferre. Id vinum refundes lagenis minoribus et uteris.
Nunc condiunt primo amne musti spumantis egesto, quibus moris est gypso vina medicari. Sed si natura lenius vinum est et saporis umecti, in centum congiis duos gypsi sextarios misisse sufficiet. Quod si vinum nascetur virtute solidius, medietas abunde praedictis poterit satis esse mensuris.

Prevod:
Da se ne izbegne ono što sam pročitao, ja ću vam napisati šta je rečeno od strane Grka, u dobroj nameri kako se pravi vino. Razlika je u tome da se uspotstavi priroda i kvalitet vina: slatko vino je teško, belo i malo slano je diuretik; vino čija je boja malo narandžasta pomaže varenju; belo oporo vino je dobro za stomak; strana vina su bleda i ne stvaraju mnogo krvi; crno grožđe daje snažno i jako vino, crvena slatka i bela su često osrednja.
Da napravite vino neki grčki autori koriste kuvanu širu smanjenu za polovinu ili trećinu. Drugi pak uzimaju čistu morsku vodu, kada je more mirno i čisto, i skladište je i čuvaju godinu dana. Oni tvrde da je priroda vode takva, jer to je dovoljan period da ona izgubi svoju slanoću, gorčinu i miris; i omekša sa godinama.
Zbog toga oni kombinuju da na osamdeset delova šire bude pedeset delova gipsa. Tri dana posle snažnog mešanja ove smese oni tvrde da ova operacija ne samo da omogućava vinu da stari nego dobija i lepu boju. Ovo vino ovako tretiraju svakih devet dana, najkasnije svakih jedanaest dana, jer nadzornik treba da proceni da li da ga proda ili zadrži. Neki bacaju u bure tri unce (81,81 g) mrvljene suve smole i mešaju. Na taj način kažu, vino postaje diuretik.
Opterećenje je ako često pada kiša, pa je velika briga oko ukusa soka novog vina. Kuvati sok do potpune redukcije da bude dvadeseti deo i tome dodati stoti deo gipsa: Spartanci kuvaju dok ne smanje za petinu, a piju ga nakon četiri godine.
Slatko vino se može napraviti od teškog vina, savetuje se da se u posudu vina sipa dva ciata (2 cyathus = 90 g)  ječmenog brašna i ostavite da odstoji jedan sat. Neki mešaju talog slatkog vina; drugi dodaju malo suvog sladića i popiće nakon dužeg mešanja u posudi. Grci kažu da vino za par dana dobija izuzetan miris kada se u buretu ubaci tucane bobice divlje mirte skupljene na planini, vino treba da odstoji deset dana pa tek onda piti. Ubrati cveće planike i osušite je u hladovini. Nakon što ste je osušili, samleli i prosejali držite je u novoj zemljanoj posudi, po izboru. Stavite jednu meru menzure suvog cveta na tri bureta vina, kako Sirijci kažu, onda zatvorite burad pa ih otvorite nakon šest ili sedam dana, za vašu upotrebu.
Vino će biti lepo i slatko ako se komorač ili čubar pomeša sa vinom ili tako što u bure ubacimo pečene pinjole umotane u peškir ili platno; vino je gotovo za pet dana.
Kako novom vinu dati ukus starog vina, uzmite određenu količinu gorkih badema, pelena, gume sa bora i piskavice; staviti jedan ciatus (45 g) na amforu vina i imaćete vino vrhunskog kvaliteta. Ako se bojite, onda dodati jednake količine aloje, mire i šafrana, koje će te istucati da se dobije prah; pomešati sa medom i dodati jedan ciatus (45 g) na amforu vina. Ako želite da vinu dodate godine samleti jednu uncu (27,29 g) kokotca, sladića tri unce (81,81 g), mnogo keltskog narda, dve unce (54,58 g) mesa aloje; staviti u pedeset sekstarija (27,3 l) vina šest kašika ove mešavine, izložiti lonac dimljenju.
Ako želite da promenite crveno vino u belo vino, ubaciti skrob boba ili sipati u amforu crnog vina tri belanca i mešati dugo; sledećeg dana je vino belo. Ako imate malo skroba Afričkog graška, dodajte u vino, istog dana će se boja promeniti.
I ovo je priroda vina: spaliti vinovu lozu koja proizvodi grožđe belo ili crveno, u vino staviti pepela i ono će se obojiti, od crne do smeđe, belo ostaje belo, iz tog razloga se stavlja pepeo vinove loze. Jedan modius (8,736 kg) pepela vinove loze koja daje crvena vina staviti u bure od deset amfora, nakon tri dana provere, bure poklopiti i zapečatiti: posle četrdeset dana, imaćete vino bele ili crvene boje u zavisnosti od boje koju ste odabrali.
U vino staviti esenciju od listova i korena ili stabljike belog sleza ili gips ili dve šolje leblebija ili lišće čempresa ili nekolicinu listova šimšira ili seme celera ili svežanj pepela od grana, ako još tinjaju vatru ugasiti nasilno.
Da se vino poboljša u istom danu treba pomešati zajedno deset zrna bibera i dvadeset pistaća, staviti ih u šest sekstara (3,27 l) vina, ostaviti da odstoji i koristiti nakon nekog vremena. Takođe, nečistoće, odnosno stvoreni talog od vina, se bistre i čiste ako u jedan sekstar (0,546 l) vina stavite sedam borovih zrna - pinjola, ostaviti da odstoji malo; uskoro će se razbistriti. Možete ga ostaviti, a možete ga piti.
(Grci)Takođe pominju Krićanina koji je bio prorok, Apolo Pitijski koji je napravio vino i dao mu ukus zastarelosti, napravio je prosejani prah i to od četiri unce (109,16 g) limunove trave sa cvećem, četiru unce (109,16 g) mesa aloje, jedna unca (27,29 g) smole mastike, jedna unca (27,29 g) cimeta, pola unce (semuncia = 1/2 uncie = 13,65 g) glave masline, jedna unca (27,29 g) bibera, jedna unca (27,29 g) odlične smirne, jedna unca (27,29 g) tamjana.
Kada vino fermentiše, diže se pena i treba je ukloniti, samo da ostanu zrna grožđa; zatim staviti na deset amfora vina tri sekstara (1.64 kg) pečenog i prosejanog italskog gipsa a posle to prebaciti u prvu četvrtinu vina koji želimo da uradimo. Pomešati, pa u to staviti posudu sa zelenom trskom koju uklanjamo za dva dana.
Trećeg dana u deset amfora vina ubaciti četiri kašike praha, a na to dodati onu četvrtinu razlivenog vina da popuni bure, mešati duže vreme, tako da se čitava masa fermentiše.
Zatim zatvoriti bure ostavljajući malu rupu da vino diše tokom fermentacije. Rupu zatvoriti nakon četrdeset dana, a onda po želji probajte vino. Nemojte zaboraviti, pre svega, da kad god se vino pomera, mladić mora biti čist. Utrljavanjem gipsa u bure ne morate da koristite gomilu pepela.
Vino ima zdravstvena svojstva jer je spas za stomak i pomoć protiv bolesti. Stavite u jedno od najboljih vina, pred alkoholnim vrenjem, osam unci (218,32g) mrvljenog pelina umotanog u platno; ukloniti nakon četrdeset dana, to vino sipajte u manje posude i upotrebljavajte.
Oni koji koriste gips u radu sa vinom, ovog meseca vino baca svoju prvu penu. Ako vino ima previše mekan i vodenast ukus onda staviti u sto congia (327,6 l) vina dva sekstara (1,092 kg) gipsa, biće dovoljno. Ako je vino prejako, dozu prepolovite za sličan iznos.
Ovo se pravi u oktobru mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Arbutus unedo - planika, maginja.

sextarius =  0,546 l
congius = 3,276 l
semuncia = 1/2 uncie = 13,65g; uncia = 27,29g; 4 uncia = 109,16g
modius = 16 sextarius = 8,736 l

Za više informacija pogledati Merne jedinice





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat  kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.





Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                       << Vratite nazad

Antičko vino: In album colorem vina fusca mutari - Kako promeniti boju vina

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
In album colorem vina fusca mutari, si ex faba lomentum factum vino quia adiciat vel ouorum trium lagenae infundat alborem diuque commoueat: sequenti die candidum reperiri. Quod si ex afra pisa lomentum adiciatur, eadem die posse mutari.
Vitibus quoque hanc esse naturam, ut alba vel nigra, si redigantur in cinerem uinoque adiciantur, ei unamquamque formam sui coloris possint inponere, ut ex nigra fuscum, candidum vero reddatur ex alba, ea ratione scilicet, ut conbusti sarmenti cineris modii unius mensura mittatur in dolio, quod habebit amforas decem, et triduo sic relictum post operiatur ac lutetur: album vel, si ita uisum fuerit, nigrum reperiri quadraginta diebus exactis.

Prevod:
Ako želite da promenite crveno vino u belo vino, ubaciti skrob boba ili sipati u amforu crnog vina tri belanca i mešati dugo; sledećeg dana je vino belo. Ako imate malo skroba Afričkog graška, dodajte u vino, istog dana će se boja promeniti.
I ovo je priroda vina: spaliti vinovu lozu koja proizvodi grožđe belo ili crveno, u vino staviti pepela i ono će se obojiti, od crne do smeđe, belo ostaje belo, iz tog razloga se stavlja pepeo vinove loze. Jedan modius (8,736 kg) pepela vinove loze koja daje crvena vina staviti u bure od deset amfora, nakon tri dana provere, bure poklopiti i zapečatiti: posle četrdeset dana, imaćete vino bele ili crvene boje u zavisnosti od boje koju ste odabrali.

Ovo se pravi u oktobru mesecu.

amphora =  26.20 l

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Bob (Vicia faba) je jednogodiišnja biljka iz porodice mahunarki (Fabaceae), krupnih semena koja se koriste u ishrani poput pasulja. Bob je jednogodišnja biljka nerazgranatih, šupljih, četvrtastih uspravnih stabljika, visoka do 1 m. Bob je redak usev koji se gaji na vlažnim mestima, na bogatom zemljištu. Seje se u drugoj polovini marta. Ubiranje zrna se obavlja kada većina mahuna sazri – pocrni. Polen i sirovo seme boba sadrže alkaloide (vicin) koji mogu da izazovu hemolitičku anemiju kod osoba koja imaju nasledni poremećaj metabolizma eritrocita - manjak enzima glukozo - 6 fosfat dehidrogenaze. Ovo stanje poznato je kao "favizam" i često se javlja u područjima zahvaćenim malarijom. Hemoliza eritrocita indukovana favizmom deluje nepovoljno na razvoj izazivača malarije Plasmodium falcipacrum, pa u izvesnom smislu predstavlja zaštitu od ove bolesti. Bob je bogat aminokiselinom L-dopa, koja je preteča dopamina pa se preporučuje kod obolelih od Parkinsonove bolesti, jer njihov organizam slabo proizvodi dopamin. Bob se koristi kao povrće. U ishrani se koriste mlade mahune ili semena, bogata hranljivim materijama. 100 grama zrelog sirovog semena sadrži preko 25 grama proteina, ugljene hidrate, vlakna i minerale. Veoma je bogata rastvorljivim biljnim vlaknima, bitnim za dobru crevnu peristaltiku, kao i za održavanje šećera i holesterola u krvi u normalnim okvirima. Od vitamina posebno je bogat vitaminom K, koji je bitan za distribuciju kalcijuma u organizmu, vitaminima B grupe i vitaminom A, a od minerala fosforom važnim za funkcionisanje mozga, gvožđem i kalijumom. Kalijum je bitan za pravilan rad srca, manjak može dovesti do razdražljivosti, nepravilnog rada srca ili povišenog pritiska. Ali, i višak kalijuma može da bude problematičan, pa zato lekari radije savetuju korišćenje namirnica bogatih kalijumom, kao što je bob, iz kojih se on na prirodan i postepen način resorbuje u organizam. Bob predstavlja bogat izvor biljnih belančevina, koje sadrži u razmerama od 20 do 40 posto u svom zrnu.





Bob je jedna od najstarijih kultiviranih vrsta povrća, uzgaja se više od 8.000 godina. Ova mahunarka je bila gajena još u kasnom neolitu, verovatno prvo u Alžiru ili u jugozapadnoj Aziji, kasnije – u gvozdenom dobu već je raširena širom Evrope. Bob je bio jedna od najvažnijih namirnica mediteranske civilizacije, posebno Egipćana,Starih Grka i Rimljana. Grci i Rimljani su ga koristili u državne svrhe, kad god je bila potreba za glasanjem, beli bob je značio da, a crni ne. Pre nego što je pasulj donesen iz Amerike u Evropu, (pre XVI, XVII veka) variva (slična onim koja se danas prave od pasulja), pripremana su od boba. Danas se bob najviše uzgaja u Kini i Etiopiji a kod nas se gaji i koristi retko, uglavnom u Istočnoj Srbiji.
Veruje se da zrno boba donosi sreću, onaj ko uvek nosi sa sobom zrno boba nikada neće ostati bez osnovnih životnih potrepština. U Španiji i Portugalu tradicionalno se za Božić služi kolač u kojem se nalazi jedno zrno boba. Običaj nalaže da onaj ko dobije krišku sa zrnom boba iduće godine kupuje kolač. Evropski narodni običaji kažu da bob posađen na Veliki petak donosi sreću.





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat  kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                       << Vratite nazad