Antička kuhinja: Ius album in assum leporem - Beli sos za pečenog zeca

Originalni tekst:
Ius album in assum leporem: piper, ligusticum, cuminum, apii semen, ovi duri medium. trituram colligis et facies globum ex ea. In caccabulo coques liquamen, vinum, oleum, acetum modice, cepulam concisam, postea globulum condimentorum mittes et agitabis origano vel satureia. Si opus fuerit, amulas.

Prevod:
Biber, selen, kumin, seme celera, tvrdo kuvani žumanci, pravilno umešani, napravljeni u pastu. U posudi za sos kuvajte liquamen, vino, ulje, malo sirćeta i seckani luk, dok se kuva dodajte pastu od začina, mešajte grubo sa origanom ili čubrom. Kada je posao završen, vežite ga sa skrobom.

Sastojci:
2 kuvana žumanceta
1 kašika selena, sitno seckano
1 kašičica mlevenog kumina
1 kašičica mlevenog semena celera
100ml belog vina
2 kašike liquamena
2 kašike maslinovog ulja
1 kašika vinskog sirćeta
1 glavica crnog luka, sitno seckano
1 kašičica origana
1 kašičica čubra
1 kašičica pšeničnog skroba
so

Priprema:
Sirće, liquamen, ulje i vino pomešati sa seckanim crnim lukom i pustiti da provri. Dodati kumin , biber, seme celera, selen, čubar, tvrdo kuvana žumanca, so i origano. Kuvati još 15 minuta, vezati sa skrobom i  pre serviranja posoliti i pobiberiti.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Buhač (lat. Pyrethrum cinerariaefolium) autohtona je biljka iz porodice glavočika, važna kao izvor prirodnog insekticida Piretrina, iz porodice Asteraceae. Buhač je višegodišnja polužbunasta zeljasta biljka poreklom sa Mediterana i Balkanskog poluostrva. Narodni nazivi: buvač, divlja barutica, buvarica, buvara, brminja, matrikolda, buhač, krizantema, divlja barutica. Latinski naziv Pyrethrum cinerariaefolium Trev. potiče od imena sastojka piretroida koji ima jako antiinsekticidno dejstvo, a narodni jer se upotrebljava kao provereno sredstvo u borbi protiv buva i drugih insekata. U biobaštovanstvu buhač je veoma cenjena biljka, jer ima repelentno dejstvo na mnoge štetne insekte. Svojim mirisom odbija štetočine pa je poželjno saditi je na mesto gde se planira proizvodnja kupusnjača, rotkve, rotkvice, salate, spanaća i blitve. Kako je višegodišnja vrsta, najbolje je saditi je duž leja ili na obodu bašte.





Klasični kuvar antike je "De re coquinaria" ili "O umetnosti kuvanja". Autor je Markus Gavijus Apicijus, koji je živeo u doba cara Tiberija u prvom veku naše ere. Knjiga ima 10 glava i sadrži oko 500 recepata koje je Apicijus sakupio iz prošlih vekova i recepata koje je sam osmislio.
Apicius je tokom svog života (42 g.p.n.e. - 37 g.n.e.) postao legenda. on je uradio nešto što je jedinstveno u ono vreme; on je bio jedan od osnivača gastronomije.
Plinije opisuje Apicijusa kao "najvećeg trošadžiju koga je svet ikada video". Izgleda da je bio u pravu, jer je Apicijeva umetnost kuvanja prepuna neobičnih recepata od punjenog papagaja do flaminga sa biberom ali i takvih koje mi i u današnje vreme rado jedemo.
Kako je Apicijev život bio ekstravagantaan, tako je i njegova smrt do danas predmet svakojakih rasprava. Kada je potrošio 100 miliona sestercija iz državne kase za pripremanje svojih recepata za cara, kada je potrošio sve poreske pare i lično se zadužio, napravio je bilans i izračunao je da će mu ostati "samo" 10 miliona sestercija za život, što je za njega bilo nezamislivo (1 sesterc = 1 evro). Iz straha da neće imati šta da jede i da će umreti od gladi, uzeo je otrov i u strašnim mukama umro.


Pročitajte više >>                                                              << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aliter bulbos - Salata od crnog luka za sve vrste roštiljskog i kuvanog mesa

Originalni tekst:
Aliter: bulbos tundis at que ex aqua coques, deinde oleo frigis. Ius sic facies: thymum, puleium, piper, origanum, mel, acetum modice et, si placet, et modice liquamen. Piper aspargis et inferes.

Sastojci:
200 g luka, krupnije isečeno (ili bilo koje druge jestive lukovice)
1 kašičica majčine dušice, sitno seckano
1 kašičica buhača, sitno seckano (nije preporučljivo i treba izostaviti iz recepta)
1 kašičica sušenog origana, izmrvljen
1 kašika meda
2 kašike belog vinskog sirćeta
2 kašike liquamena

Priprema:
Luk popariti u vodi pa ga onda propržiti na vrelom ulju. Pomešajte majčinu dušicu, buhač, biber, origano, med, sirće i liquamen pa prelijte preko luka, pospite biberom i poslužite.
Nije precizirana tačna upotreba ovog recepta tako da ostaje nejasno dali je ovo jelo ili salata.
De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Crni luk (crveni luk, luk) (lat.Allium cepa) je dvogodišnja zeljasta biljka iz roda Allium. Uzgaja se kao povrće koje se koristi u ljudskoj ishrani za pripremu raznih salata i kao začin. To je zeljasta dvogodišnja biljka iz porodice ljiljana poreklom iz južne Azije, ali se i danas gaji širom sveta. Spada među najotpornije i najstarije vrste baštenskog povrća. Luk sadrži enzim alliinazu i aminokiselinu izoalliin, koji sadrži sumpor, a oba spoja se raspadaju u nagrizajući propantial-S-oksid. Kada ovaj spoj dospe u oči, nadražuje očne nerve, te izazivaju lučenje suznih žlezda. Crni luk se koristi sirov ili kuvan, ali i kao dodatak jelima. U ishrani se koristi dok je mlad, u proleće, listovi i lukovica, a u ostalim periodima lukovica. Poznate sorte luka su: arpadžik, mladi luk, slatki luk, španski luk, vlašac i žuti luk.  U našoj narodnoj medicini crni luk se smatra univerzalnim lekom za ishranu, ali i za obloge na koži i deluje na organizam slično kao i beli luk. Crni luk ima dezinfekciono, antibakterijsko i fungicidno dejstvo. Sulforna jedinjenja sprečavaju zgrušavanje i stvaranje grumenova trombocita. Sulforna jedinjenja snižavaju nivo holesterola i triglicerida u krvi i poboljšavaju funkcionisanje ćelijske membrane crvenih krvnih zrnaca. Studije su pokazale da crni luk može pomoći u povećanju gustine kostiju i može biti od koristi ženama u menopauzi koje gube gustinu kostiju. Žene koje su prošle kroz menopauzu svakodnevnim jedenjem crnog luka smanjiće rizik od lomljenja kuka. Antioksidanti koji se nalaze u njemu bore se protiv zapaljenja sprečavajući oksidaciju masnih kiselina u telu. Kada imate niži nivo oksidisanih masnih kiselina, telo proizvodi manje molekula koji su odgovorni za zapaljenja. Dokazano je da crni luk snižava rizik od oboljevanja od nekih vrsta raka, čak i kada se konzumira umereno. Luk smanjuje rizik od raka debeleog creva i raka jajnika. Luk ima svojstva da poboljša balans šećera u krvi i da spreči bakterijske infekcije. Osim toga, crni luk deluje i kao diuretik (podstiče izbacivanje mokraće), pogotovo u kombinaciji sa peršunom i celerom.
Crni luk potiče iz zapadne i srednje Azije, verovatno iz današnjeg Avganistana. On je jedna od najstarijih biljaka koje su ljudi počeli uzgajati, pre više od 5000 godina. Upotrebljavali su ga kao lekovitu i začinsku biljku. U starom Egiptu tokom izgradnje piramida koristio se kao sredstvo plaćanja, a pronađen je i u grobnici faraona Tutankhamona. Stari Egipćani su obožavali crni luk. Za njih je glavica crnog luka predstavljala, zbog svoje slojevitosti, simbol večnosti. Priča kaže da su se i zakletve polagale u to doba, sa rukom položenom na glavicu crnog luka. Od svih namirnica, koje su predstavljene na egipatskim slikama u piramidama, luk je uz hleb najzastpuljeniji. Spomenut je i u Hamurabijevom zakoniku. Stari Grci su imali izreku za sportiste koji su učestvovali na Olimpijskim igrama, glavica crnog luka pred trku, donosi pobedu. Turska legenda ima objašnjenje zašto beli i crni luk imaju tako snažan miris: Kada je šejtan (đavo) izbačen iz raja, na mestu na kome je njegovo desno stopalo dodirnulo zemlju iznikao je crni luk a gde je dodirnuo levim stopalom, beli luk.





Buhač (lat. Pyrethrum cinerariaefolium) autohtona je biljka iz porodice glavočika, važna kao izvor prirodnog insekticida Piretrina, iz porodice Asteraceae. Buhač je višegodišnja polužbunasta zeljasta biljka poreklom sa Mediterana i Balkanskog poluostrva. Narodni nazivi: buvač, divlja barutica, buvarica, buvara, brminja, matrikolda, buhač, krizantema, divlja barutica. Latinski naziv Pyrethrum cinerariaefolium Trev. potiče od imena sastojka piretroida koji ima jako antiinsekticidno dejstvo, a narodni jer se upotrebljava kao provereno sredstvo u borbi protiv buva i drugih insekata. U biobaštovanstvu buhač je veoma cenjena biljka, jer ima repelentno dejstvo na mnoge štetne insekte. Svojim mirisom odbija štetočine pa je poželjno saditi je na mesto gde se planira proizvodnja kupusnjača, rotkve, rotkvice, salate, spanaća i blitve. Kako je višegodišnja vrsta, najbolje je saditi je duž leja ili na obodu bašte.


Pročitajte više >>                                                                 << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aliter cucumeres - Krastavac salata

Originalni tekst:
Aliter cucumeres: piper, puleium, mel vel passum, liquamen et acetum. Interdum et silfi accedit.

Sastojci:
4 krastavca, oljušteni i isečeni na kolutove
1 kašičica buhača, sitno seckano (oprezno koristiti ovu biljku, najbolje je izbaciti iz recepta)
2 kašike vinskog sirćeta
1 kašika liquamena
1 kašičica meda
1 kašičica silphiuma
1 kašičica soli
1 kašičica bibera

Priprema:
Kolutove krastavca pomešajte sa ostalim sastojcima. Sačekajte da odstoji pola sata pre posluženja.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Krastavac (lat. Cucumis sativus) jednogodišnja je biljka iz porodice tikvi (lat. Cucurbitaceae). Sa botaničkog gledišta prema semenu i cvetu spada u voće (kao i paradajz), ali se u svakodnevnom životu tretira povrćem. Sastoji se od 97% vode, ima 9,7 kalorija na 100 grama. Bogat je vitaminima i mineralima. Od toga sadrži 2,16% ugljikohidrata, 0,59% proteina i 0,7% masti. Od minerala krastavac sadrži kalij (136 mg), fosfor (21 mg), kalcij (14 mg), magnezij (12 mg), železo (0,22 mg), cink (0,17 mg), mangan (0,07 mg), bakar (0,07 mg) i selen (0,1µg). Od vitamina sveži krastavac sadrži vitamin C (3,2 mg), vitamine B kompleksa tiamin (0,03 mg), riboflavin (0,03 mg), niacin (0,04 mg), pantotensku kiselinu (0,24 mg), piridoksin (0,05 mg), kolin (5,7 mg) i vitamin K (7,2 µg). U 100 g svežeg oguljenog krastavca nalazi se vlakana 0,7 g, beta-karotena 31 µg, kriptoksantina 18 µg, luteina i zeaksantina 16 µg. Krastavac se može naneti na kožu u slučaju natečenih očiju, iritacija kože ili opekotina. Ekstrakti krastavca se koriste u preparatima za pomlađivanje kože. Umirujuće i blago delovanje ovog povrća pripisuje se kafeinskoj kiselini i vitaminu C koji sprečavaju zadržavanje vode i daju osećaj hladnoće karakterističan za krastavac. Nedavno je otkriveno da je kafeinska kiselina antioksidant te da ima antikancerogeno i protiv upalno delovanje. Sok od krastavaca je također koristan i za bolesti zubi i desni, naročito kod krvarenja desni. Krastavac navodno pomaže kod reume iako nije otkriveno na koji način. Kora krastavca može se upotrebiti za smirivanje kože nakon pranja posuđa i izloženosti jakim deterdžentima i vrućoj vodi. Zbog visokog sadržaja vode krastavac je odličan za mršavljenje. Krastavac se sastoji od 95 odsto vode. Ko tokom toplih dana malo pije, može, jedući krastavce, da nadoknadi nedostatak tečnosti u organizmu. Ovo povrće korisno je i u borbi protiv starenja.
Potiče iz Indije. U zapadnoj Aziji uzgaja se 5000 godina gde su ga pili kao osvežavajući sok tokom vrućih letnih dana. Jeli su ga Vavilonci i spominje se u njihovom Epu o Gilgamešu. U Evropu su ga doneli Rimljani, tada su krastavac nazivali "flaša vode iz bašte". Rimski legionari su na svojim dugim marševima uvek imali pokretne staklenike u kojima je uzgajan krastavac. Svaki legionar imao je pravo na jedan krastavac dugačak 10 centimetara. Uzgoj krastavaca spominje se u spisima u Francuskoj u 9. veku, u Engleskoj u 14. veku, a u Severnoj Americi u 16. veku.





Buhač (lat. Pyrethrum cinerariaefolium) autohtona je biljka iz porodice glavočika, važna kao izvor prirodnog insekticida Piretrina, iz porodice Asteraceae. Buhač je višegodišnja polužbunasta zeljasta biljka poreklom sa Mediterana i Balkanskog poluostrva. Narodni nazivi: buvač, divlja barutica, buvarica, buvara, brminja, matrikolda, buhač, krizantema, divlja barutica. Latinski naziv Pyrethrum cinerariaefolium Trev. potiče od imena sastojka piretroida koji ima jako antiinsekticidno dejstvo, a narodni jer se upotrebljava kao provereno sredstvo u borbi protiv buva i drugih insekata. U biobaštovanstvu buhač je veoma cenjena biljka, jer ima repelentno dejstvo na mnoge štetne insekte. Svojim mirisom odbija štetočine pa je poželjno saditi je na mesto gde se planira proizvodnja kupusnjača, rotkve, rotkvice, salate, spanaća i blitve. Kako je višegodišnja vrsta, najbolje je saditi je duž leja ili na obodu bašte.


Pročitajte više >>                                                                      << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aliter in echino - Kuvani morski jež u sosu

Originalni tekst:
Aliter in echino: piper, costum modice, mentam siccam, mulsum, liquamen, spicam Indicam et folium.

Sastojci:
15 morskih ježeva

Za sos:
1 kašičica mlevenog crnog bibera
1/2 kašičice buhača, sitno seckano (treba biti oprezan u primeni buhača, najbolje je izbaciti ga iz recepta)
1 list suvog lovora, mrvljeno
1 kašičica suve nane, mrvljeno
250 ml mulsuma (mešavina vina i meda)
250 ml liquamena
1 kašičica narda - Nard (Nardostachys jatamansi) – aromatična biljka s malim lišćem i crveno-ljubičastim cvetovima. Često se koristi u uljima za aromaterapiju.

Priprema:
Počnite sa sosom. Pomešajte sve navedene sastojke i stavite da se kuvaju, pustite da provri, a zatim smanjite temperaturu da se sos krčka.
Sada pripremite morske ježeve. Jestivi delovi su zapravo pet polnih žlezda, odnosno koral i tečnost koja ih okružuje i oni se nalaze na donjoj strani životinje u blizini usta (sekciju bez bodlji). Za pripremu morskih ježeva makazama odseći gornju polovinu ljuske, počevši od mekane oblasti gde nema bodlji. Bacite poklopac, zatim izvadite i bacite organe za varenje. Kašičicom pažljivo izvaditi jestive žlezde, a zatim sačuvajte i procedite tečnost iz morskih ježeva. Sačuvajte ljuske da bi ih koristili kao posude u kojima će se služiti jelo.
Dodajte jestive žlezde i tečnost u sos. Dovedite do ključanja, smanjiti temperaturu i ostaviti da se krčka još 5 minuta. Stavite smesu u pripremljene ljuske i poslužite.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Morski ježevi su klasa životinja iz tipa bodljokožaca (lat. Echinodermata). Poznato je oko 800 vrsta morskih ježeva. Većina vrsta kreće se cevastim nožicama, koje se izbacuju kroz male otvore na ljušturi. Neke vrste hodaju i na bodljama. Bodlje su im veoma čvrste i šiljate i neki morski ježevi se služe njima da bi rili po pesku ili čak u steni. Dužina bodlji je raznolika; neki imaju bodlje znatno duže od tela i pomoću njih se, kao na štakama, kreću po podlozi; i u onih koji se zarivaju u podlogu bodlje su veoma kratke. Neki morski ježevi imaju otrovne bodlje. Skelet je bolje razvijen nego kod zvezda. Sastoji se iz međusobno spojenih krečnjačkih pločica i potpuno obuhvata telo u obliku pancira. Samo oko usnog  i analnog otvora nema skeletnih elemenata, pa su te oblasti mekane. Sve pločice pancira nose brojna ispupčenja sa kojima su pokretno zglobljene bodlje. Osim bodlji, postoje i male štipaljke koje služe za čišćenje tela; neke su snabdevene otrovnom žlezdom i imaju zaštitnu ulogu. Ježevi se odlikuju i jednim specifičnim, interesantnim skeletnim aparatom - Aristotelovom lampom, koja okružuje usni otvor i služi za struganje algi ili za sitnjenje hrane. Usta im se nalaze sa trbušne strane, na sredini i imaju 5 zuba, a kod vrsta u kojih je radijalna simetrija poremećena pomerena su unapred. Crevo obrazuje jednu ili dve petlje, izdiže se naviše i završava analnim otvorom na gornjoj strani. Disanje se vrši preko kožnih škrga, razgranatih izraštaja telesnog zida smeštenih na ivici okolousne membrane. Morski ježevi su odvojenih polova.





Buhač (lat. Pyrethrum cinerariaefolium) autohtona je biljka iz porodice glavočika, važna kao izvor prirodnog insekticida Piretrina, iz porodice Asteraceae. Buhač je višegodišnja polužbunasta zeljasta biljka poreklom sa Mediterana i Balkanskog poluostrva. Narodni nazivi: buvač, divlja barutica, buvarica, buvara, brminja, matrikolda, buhač, krizantema, divlja barutica. Latinski naziv Pyrethrum cinerariaefolium Trev. potiče od imena sastojka piretroida koji ima jako antiinsekticidno dejstvo, a narodni jer se upotrebljava kao provereno sredstvo u borbi protiv buva i drugih insekata. U biobaštovanstvu buhač je veoma cenjena biljka, jer ima repelentno dejstvo na mnoge štetne insekte. Svojim mirisom odbija štetočine pa je poželjno saditi je na mesto gde se planira proizvodnja kupusnjača, rotkve, rotkvice, salate, spanaća i blitve. Kako je višegodišnja vrsta, najbolje je saditi je duž leja ili na obodu bašte.


Pročitajte više >>                                                                << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aliter leporem conditum - Kuvani zec u sosu

Originalni tekst:
Aliter leporem conditum: coques ex vino, liquamine, aqua, sinapi modico, anetho, porro cum capillo suo. Cum se coxerit, condies: piper, satureiam, cepae rotundum, dactilos, damascenae duo, vinum, liquamen, caroenum, olei modice. Stringatur amulo, modicum bulliat. Conditura lepus in patina perfunditur.

Sastojci:
1 zec (oko 1,2 kg)
300 ml crnog vina
1 kašika liquamena
1 praziluk, sitno seckani
1 kašičica senfa
1 kašika mirođije, sitno seckano
voda

Za sos:
1 kašičica mlevenog bibera
1 kašičica buhača. sitno seckano
1 glavica crnog luka, sitno seckano
4 urme, sitno seckane
2 suve šljive, sitno seckano
200 ml crnog vina
1 kašika liquamena
1 kašika caroenuma
3 kašike maslinovog ulja

Priprema:
Očišćenog zeca posolite i pobiberite. Staviti ga u dublju šerpu, pa dodajte vino, praziluk, liquamen, senf i mirođiju, a zatim sipajte dovoljno vode da to pokrije. Šerpu poklopiti i staviti da se kuva oko sat vremena ili dok meso zeca ne omekša.
U međuvremenu, zagrejte maslinovo ulje u drugoj posudi, dodajte luk i pržite ga oko 5 minuta ili dok ne omekša pa dodati 200ml tečnosti gde se zec kuvao i sve ostale navedene sastojke za sos. Pustite da proključa i nastaviti da se kuva na manjoj temperaturi. Pred kraj dodati mešavinu skroba i 2 kašike vode da se sos zgusne. Kuvanog zeca prelijte sosom i poslužite.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius

Mirođija (lat. Anethum graveolens) je poznata začinska mirisna biljka koja se gaji, a i sama se razmnožava po vrtovima. Mirođija je jednogodišnja biljka koja naraste do oko metar. Listovi su višestruko perasti, cvetići mali i žuti, dok su plodovi jajoliki. Potiče iz srednje Azije i najbolje uspeva na sunčanim mestima. Sadi se u nekoliko navrata cele godine. Najjaču aromu ima pre nego što procveta. Cela biljka i plod imaju svojstven prijatan začinski i aromatičan miris i začinski ukus. Droga je zreo plod, ređe vrhovi grančica u cvetu (Anethi fructus et summitas). Mirođija je u narodu poprimila mnogobrojna imena. U zavisnosti od regije i oblasti mirođija se naziva još i anita, dil, kopar, koper, kopra, kopr, koprić, mi rodija, mirodija, mirudija, sladki janež, smrdilj. Mirođija je dobar, neškodljiv i lako dostupan začin. Seckano sveže lišće mirođije poboljšava ukus zelenoj salati, zatim salati od krastavaca i paradajza, a prikladna je i za salatu od krompira. Služi kao dodatak maslacu i majonezu. Sos od mirođije idealan je prilog za svežu jegulju, rakove i sva ostala jela od morskih i slatkovodnih riba. Može se upotrebljavati uz varivo od pasulja, krastavaca i krompira, zatim ovčetinu, dinstano povrće, uz svinjska rebarca i kotlete. Idealno se slaže sa tikvicama i jelima od tikvica. Za kišeljenje krastavaca ne upotrebljavaju se samo nežni listići već i čitava stabljika. U narodnoj medicini mirođija je poznata kao sredstvo za bolji apetit i probavu, kod nadimanja, povraćanja i nesanice. Mirođija je uz peršun i listove celera, najčešća sveža začinska biljka na našim pijacama.

Mirođija je je bila poznata još u starom Egiptu kao lekovita biljka. Rimski gladijatori mazali su telo uljem od mirođije i jeli hranu začinjenu istom, jer se verovalo da daje snagu. Grci su je cenili zbog umirujućeg svojstva. U Bibliji se pominje sa metvicom i kimom. Buketić mirođije na vratima štiti ukućane od zlih gostiju. Ako nevesta u cipelama na venčanju ima zrna mirođije i senfa, njena reč će biti poslednja u kući. Novorođenu decu štiti od zla tako što ih se pospe zrnima mirođije i solju, a zrna u džepu štite od crne magije. U vreme Karla Velikog već je deo svakog carskog vrta.


Pročitajte više >>                                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Leporem pipere sicco sparsum - Zec posut biberom

Originalni tekst:
Leporem pipere sicco sparsum: et hunc praecondies sicut haedum Tarpeianum. Antequam coquatur, ornatus suitur. Piper, rutam, satureiam, cepam, thymum modicum, liquamine collues, postea in furnum, coques et impensa tali circumsparges: piperis semunciam, rutam, cepam, satureiam, dactilos IV, uvam passam. Ius tam coloratum super vatillum: vinum, oleum, liquamen, caroenum. Frequenter tangitur ut condituram suam omnem tollat, postea ex pipere sicco in disco sumitur.

Sastojci:
1 zec
4 urme, sitno seckane
1 kašičica mlevenog bibera
1 kašičica bibera u zrnu
2 kašičice rue, sitno seckano
2 kašičice buhača, sitno seckano
1 kašika majčine dušice, sitno seckano
8 kašika liquamena
2 glavice crnog luka, sitno seckano
1 kašika passuma
100 ml belog vina
1 kašika maslinovog ulja
1 kašika caroenuma

Priprema:
Zeca umotajte u krpu natopljenu sirćetom i ostavite da odstoji 24 sata pre pripreme.
Sutradan napravite mešavinu od bibera u zrnu, 1 kašičice buhača, 1 kašičice rue, 1 glavice seckanog crnog luka, majčine dušice i pola količine liquamena i tom smesom odnosno nadevom ispunite zeca.
Pomešajte preostale sastojke, prelijte preko punjenog zeca i stavite u rernu i pecite na 190°C oko 80 minuta. Zeca često prelivati sosom u toku pečenja.
Poslužiti zeca bez sosa, posutog mlevenim biberom.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Majčina dušica (Thymus serpyllum) je trajna oko 30 cm visoka, grmasta biljka. Biljke je bila poznata još u starom Egiptu, odakle najvjerovatnije dolazi i ime "Tham". Tham je oznaka za egipatsku biljku koja je slična majčinoj dušici i timijanu, sa veoma prijatnim mirisom i jakim antiseptičkim dejstvom. Pretpostavlja se da je služila kao jedna od komponenti za balzamovanje, ali za ovo nema naučnih dokaza. Kako su se Grci bolje upoznali sa egipatskm medicinom, reč Tham prešla je u grčku riječ – tymon, da bi na kraju dobila sadašnje latinsko ime Thymus. Naziva se još bakina dušica, dušica, vrisak, divlji bosiljak, tamjanika, trup, materinka, papric, bukovica, vreskovina, poponac, pismena trava, čabrac. Majčina dušica potiče iz centralne Evrope i zapadnog Sibira ali je rasprostranjena širom Evrope i Azije. Visinski zauzima pojas od brdskih do visokoplaninskih predela. Kod nas je veoma rasprostranjena samonikla ali se i gaji, uglavnom u Vojvodini i istočnoj Srbiji. Majčina dušica je višegodišna zeljasta biljka grmolikog oblika, vrlo jakog aromatičnog mirisa. Ova biljka je od velike pomoći u hladnim i vlažnim jesenjim danima, kada vladaju prehlade i virusna gripa. Upravo zato ponekad se naziva sirotinjskim antibiotikom. Majčina dušica spada u porodicu usnača (lat. Lamiaceae). Majčina dušica i timijan imaju ista svojstva, s tim da su ona kod timijana nešto izraženija. Srodna je s majoranom, mravincem (origano), bosiljkom, metvicom, ruzmarinom i kaduljom. Postoji na stotine vrsta majčine dušice, čije se arome u nekim slučajevima vrlo razlikuju. Najpoznatije su majčina dušica s mirisom limuna i narandže. Poput sličnog timijana koristi se u mediteranskoj kuhinji kao začin, a dodaje se povrću, raznim jelima od mesa, paštetama, ribi, salatama, umacima i supama. Pretpostavlja se da neutralizira jako masna jela. U narodnoj medicini majčina dušica veoma je popularna biljka, ali se isto toliko koristi i u naučnoj medicini i farmaceutskoj industriji. Blagi je ekspektorans, bronhospazmolitik i antiseptik, pa ulazi u sastav mnogih preparata koji se koriste za iskašljavanje kod bronhitisa, kao i kod običnog i velikog kašlja. U narodnoj medicini veoma je popularna kao stomahik, karminativ, aromatik i antiseptik, pa se koristi protiv proliva i grčeva, za jačanje organa za varenje, kao i spolja, za kupke kod reumatizma, rahitisa, skrofula i prehlade.





Hiljadama godina majčina dušica korišćena je kao protivotrov, simbol hrabrosti u bitkama, imala je reputaciju biljke koja isceljuje i štiti. U rimsko doba, ljudi su je koristili pre i posle obroka, verujući da su tako zaštićeni od raznih otrova. Rimski vojnici razmenjivali su grančice majčine dušice u znak poštovanja. Grci i Rimljani spaljivali su snopove ove biljke kako bi pročistili svoje hramove i domove i tako prizvali hrabrost u onima koji udišu njen miris. Ratnici su je nosili pred polazak u bitke, verujući da će uz pomoć nje sebi obezbediti prelazak u sledeći život ukoliko u boju poginu. Viktorijanci su verovali da ukoliko naiđu na grančicu majčine dušice u šumi, to znači da su vile igrale celu noć na tom mestu. Takođe, Viktorijanci su koristili ovu biljku protiv infekcija, tako što bi natopili zavoje vodom u kojoj je prokuvana majčina dušica. Sveštenici koji su vekovima bili čuvari znanja u oblasti medicine, koristili su je u svakodnevnoj ishrani verujući u njene isceliteljske moći.


Pročitajte više >>                                                                << Vratite nazad

Antička kuhinja: Leporem madidum - Zec u sosu

Originalni tekst:
Leporem madidum: in aqua praecoquitur modice, deinde componitur in patina, coquendus oleo in furno, et, cum prope sit coctus, ex alio oleo. Pertangito de conditura infra scripta: teres piper, ligusticum, satureiam, cepam, rutam, apii semen, liquamen, laser, vinum et modice olei. Aliquotiens versatur, in ipsa percoquitur conditura.

Sastojci:
1 kg zečijeg mesa
1 glavica crnog luka, sitno seckano
1 kašičica buhača, sitno seckano
1 kašičica asafetide
200 ml belog vina
50 ml maslinovog ulja
2 kašike liquamena
2 kašičice semena celera, mleveno
1 kašika mlevenog bibera
1 kašičica soli

Priprema:
Isecite meso na komade, posolite i pobiberite. Meso staviti u nauljenu tepsiju i pržiti u rerni zagrejanoj na 220°C oko sat vremena. Pomešati mleveni biber, asafetidu, rue, buhač, liquamen, seme celera, maslinovo ulje, vino i luk i napraviti hladan sos. Preliti meso i kuvati još 15 minuta.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius

Celer (lat. Apium graveolens) je dvogodišnja zeljasta biljka iz familije štitonoša (Apiaceae). Raste samoniklo na vlažnim livadama, močvarnim mestima i priobalnom području, pored bara i izvorišta, kao i na slanom tlu. Može se naći od Britanskih ostrva do Sredozemlja, a ima ga i u severnoj Africi i Aziji, sve do Indije. Uzgaja se i u baštama. Raste do 1 metra visine, s mesnatim i vretenastim korenom, koji ponekad može biti i gomoljast. Stabljika mu je razgranata. Tamnozeleni i sjajni listovi, dužine 3-6 cm i 2-4 cm širine, su veliki i perasto razdeljeni, dok su listići klinastog oblika, gore urezani i nazubljeni. Kuglasti plod je rebrast i 2-3 mm u prečniku.

Raste od Azije do severne Afrike, preko Sredozemlja do Evrope i Engleske, a kao divlja samonikla biljka bio je poznat još u pradavna vremena, koja raste na obalama, vlažnim i močvarnim područjima. Kao venac se nosio na pogrebnim svečanostima u starom Egiptu i nađen je u grobnicama faraona. Poznat još Starim Grcima, celer se može naći u naslagama iz 9. veka p. n. e. kod Kastanasa, kao i iz 7. veka p. n. e. kod Heraiona na Samosu. U Homerovoj Ilijadi Mirmidonovi konji pasu divlji celer koji raste u močvarama Troje, a u Odiseji se pominju livade ljubičica i divljeg celera koje okružuju Kalipsinu pećinu. Starim Grcima je bio najomiljenije cveće za grob i žalost. Hipokrat ga je preporučivao svima koji imaju slabe živce. Za celer se smatra da je nikao iz krvi Kadmilosa, božanstva koje se slavi na Samotraki, Lemnosu i Tebi. Mirisna aroma tamna boja lišća podstakla je povezanost sa kultom smrti. U staroj Grčkoj listovi celera su korišćeni za vence za pokojnika, kao i za pobednika na istmijskim igrama, gde su kasnije venci celera zamenjeni krunama od bora. Prema Pliniju starijem (Poznavanje prirode XIX, XLVI), pobednik svetog takmičenja kod Nemeje takođe je nosio venac od celera. Kod starih Rimljana bio je simbol smrti i za nekoga na umoru govorili bi: "Apio indiget" (preostaje mu samo celer).

Francuski fitoterapeut Maurice Mességué je u svojim knjigama o lekovitom povrću i bilju naveo stare narodne izreke: "Kad bi žena samo znala kako će joj muž biti snažan ako jede puno celera, išla bi i na kraj sveta da mu ga nabavi" i "Kad bi muž znao pravi učinak celera, zasejao bi njime celi vrt". A narodna uzrečica glasi: "Ko na srcu ima feler, treba uvek jesti celer". Također je i popularan u tradicionalnoj kineskoj medicini koja ga preporučuje za snižavanje krvnog pritiska. Od 16. veka počinje uzgoj kao kultivisane biljke i danas se nalazi u gotovo svakom vrtu, a kod današnjih Grka celer je simbol sreće i veselja, dok su Francuzi oduvek uživali u njemu hvaleći ga uzrečicom: "Ne treba se plašiti mukotrpnog puta do Rima radi ljubavi i celera".

Energetska vrednost 100 g celera (koren sa lišćem) je mala - iznosi 14 kcal / 59 kJ. Od toga je 0,69 % proteina, 2,97 % ugljenohidrata i 0,17 % masti. Izvrstan je izvor vitamina K (29,3 μg, što čini 29 % preporučenog dnevnog unosa) i dijetalnih vlakana (1,6 g/14 kcal ili 11,5 g/100 kcal, preporuke su 3 g/100 kcal), a ostale potrebne minerale vitamine sadrži u malim količinama. Na našem podneblju celer se osim za poboljšanje zdravlja često koristi i kao afrofizijak. Naime, koren ove biljke ima specifičan poseban miris. Upravo zbog visokog sazdržaja eteričnih ulja celer deluje antibakterijski i antimikotički. Delotvoran je u lečenju astme, promuklosti, reume, zbog visokog sadržaja natrijuma, gihta, mokraćnih puteva, bubrega, nervnih oboljenja. Poboljšava krvnu sliku i cirkulaciju, apetit, a uklanja smetnje kod varenja. Acetileniks, jedan od njegovih sastojaka, zaustavlja umnožavanje ćelija raka. Inače lekoviti sastojci najbolje ostaju očuvani u sveže isceđenom soku sirovog korena, listova i stabljike, zbog čega se posebno preporučuje trudnicama i deci. Sirovi celer je veoma delotvoran sastojak ishrane kod kožnih oboljenja. Preporučuje se i osobama koje imaju kamen u bubregu ili mokraćnoj bešici, zato što je dobar diuretik.






Buhač (lat. Pyrethrum cinerariaefolium) autohtona je biljka iz porodice glavočika, važna kao izvor prirodnog insekticida Piretrina, iz porodice Asteraceae. Buhač je višegodišnja polužbunasta zeljasta biljka poreklom sa Mediterana i Balkanskog poluostrva. Narodni nazivi: buvač, divlja barutica, buvarica, buvara, brminja, matrikolda, buhač, krizantema, divlja barutica. Latinski naziv Pyrethrum cinerariaefolium Trev. potiče od imena sastojka piretroida koji ima jako antiinsekticidno dejstvo, a narodni jer se upotrebljava kao provereno sredstvo u borbi protiv buva i drugih insekata. U biobaštovanstvu buhač je veoma cenjena biljka, jer ima repelentno dejstvo na mnoge štetne insekte. Svojim mirisom odbija štetočine pa je poželjno saditi je na mesto gde se planira proizvodnja kupusnjača, rotkve, rotkvice, salate, spanaća i blitve. Kako je višegodišnja vrsta, najbolje je saditi je duž leja ili na obodu bašte.

Pročitajte više >>                                                                   << Vratite nazad

Antička kuhinja: Leporem farsum - Persijski zec

Originalni tekst:
Leporem farsum: nucleos integros, amygdala, nuces sive glandes concisas, piperis grana solida, pulpam de ipso lepore. Et ovis fractis obligatur, de omento porcino involutum assatur in furno. Sic iterum impensam facies: rutam, piper satis, cepam, satureiam, dactilos, liquamen, caroenum vel conditum, diu combulliat donec spisset, et sic perfunditur. Sed lepus in piperato liquamine et lasere maneat.

Sastojci:
1  zec
250 g pinjola
6 kriški slanine, isečene na kockice
100 g badema, sitno iseckani
100 g oraha, sitno iseckani
25 g bibera u zrnu
2 jaja, umućena
1 kašičica buhača, sitno seckano (nije preporučeno i treba izbaciti iz recepta)
1 kašičica rue, sitno seckano
1 mala glavica crnog luka, sitno iseckanog
100 g urmi, sitno seckani
3 kašike liquamena
100 ml caroenuma
1 kašičica mlevene asafetide

Priprema:
Pomešajte zajedno pinjole, bademe, orahe, zrna bibera i iseckane iznutrice zeca. Vežite ovu mešavinu sa jajima i napunite zeca. Pecite ga u rerni na 190°C oko sat i po.
Napravite sos mešanjem luka, urmi, buhača, liquamena, rue i caroenuma. Pustite da to provri, zatim smanjite temperaturu i ostavite da se kuva najmanje 20 minuta dok se ne zgusne. Preliti zeca, posuti mlevenom asafetidom i poslužiti.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Buhač (lat. Pyrethrum cinerariaefolium) autohtona je biljka iz porodice glavočika, važna kao izvor prirodnog insekticida Piretrina, iz porodice Asteraceae. Buhač je višegodišnja polužbunasta zeljasta biljka poreklom sa Mediterana i Balkanskog poluostrva. Narodni nazivi: buvač, divlja barutica, buvarica, buvara, brminja, matrikolda, buhač, krizantema, divlja barutica. Latinski naziv Pyrethrum cinerariaefolium Trev. potiče od imena sastojka piretroida koji ima jako antiinsekticidno dejstvo, a narodni jer se upotrebljava kao provereno sredstvo u borbi protiv buva i drugih insekata. U biobaštovanstvu buhač je veoma cenjena biljka, jer ima repelentno dejstvo na mnoge štetne insekte. Svojim mirisom odbija štetočine pa je poželjno saditi je na mesto gde se planira proizvodnja kupusnjača, rotkve, rotkvice, salate, spanaća i blitve. Kako je višegodišnja vrsta, najbolje je saditi je duž leja ili na obodu bašte.

Asafoetida, laser ili silphium je višegodišnjeg biljka koja raste od 1 do 1,5 m. Ona je takođe poznat kao đavolji izmet, asant, hrana bogova, jovani badijan, smrdljiva guma, Hing, hengu, ingu, Kaiam, i Ting. Vrsta je poreklom iz pustinje Irana i planina Avganistana. Kao što samo ime sugeriše, asafoetida ima smrdljiv miris, ali u kuvanim jelima ona daje ukus koji podseća na praziluk.

U istorijskim izvorima, Silfijum se prvi put pominje u 7. veku p.n.e. u Egiptu, gde je korišćen i kao kontraceptivno sredstvo i kao lek za kašalj, lepru i otoke. Prema grčkoj legendi Batus i njegovi ljudi su oko 631.g.p.n.e. pristali na libijsku obalu gde su osnovali grad Kirenu. Nalazio se na rubu plodne visoravni koja je danas poznata kao Jabal al-Akhdar. Tada je tamo rasla biljka silphium silphium, a Grci su verovali da je ona dar boga Apolona. Kirena je bilo jedino mesto na kojem je rasla, a vremenom je postala toliko važan deo ekonomije ovoga grada da se počela pojavljivati i na kovanom novcu. Masovna upotreba Silfijuma svakako je, smatraju istoričari, uticala na rane hrišćane da kontracepciju i abortus gledaju kao najveće zlo. Ipak, uticaj ove biljke na moderno društvo ne prestaje tu. Svi znaju koji je simbol za srce i da taj simbol uopšte ne liči na pravo srce. Neki smatraju da je simbol nastao kao prikaz ženske zadnjice, drugi da predstavlja biljku u cvatu, ali malo ko zna da se simbol pojavljuje na kirenskom novcu. Ovaj oblik, smatraju naučnici, najverovatnije predstavlja seme Silfijuma. Veza između Silfijuma i seksa je očigledna, a brojni antički pisci kao što su su Pausanija ili Katul direktno povezuju ovu biljku s ljubavlju. Moguće je da je biljka korišćena kao "Remedia amoris", odnosno lek od ljubavi.

Stari Rimljani su kontracepciji toliko bili skloni da je masovna upotreba ove biljke, smatraju naučnici, dovela do izumiranja. Silfijum je biljka u srodstvu sa peršunom i koristila se kako u kulinarske svrhe, tako i kao lek i kontraceptivno sredstvo. Silfijum je korišćen u brojne svrhe i bio je toliko rasprostranjen da je do 1. veka p.n.e. bio na ivici izumiranja. Plinije Stariji u svojoj "Istoriji prirode" navodi da je biljka predstavljena imperatoru Neronu kao izuzetna retkost, koju je on odmah pojeo. Trgovci iz antičkog doba postali su bogati zahvaljujući izvozu u velikim količinama dok je njezina važnost vidljiva i na kovanom novcu Kirene gde se prikazuje žena koja dodiruje biljku i pokazuje na svoje genitalije čime se jasno ukazuje na njezinu svrhu. U drevnim tekstovima je opisano korištenje silfijuma kao kontraceptivno sredstvo, tačnije, Soranus je napisao da bi žene trebale piti sok napravljen od male količine silfija, veličine graška, jednom mesečno. Dodaje da biljka "ne samo da sprečava začeće nego i uništava postojeće". I Dioskorid-travar, ju je davao pacijentima u iste svrhe.

Uzrok izumiranja nije u potpunosti poznat iako se prevelika potražnja i ograničena ponuda navode kao najverovatniji uzroci jer se koristila i kao hrana za životinje zbog njenog učinka na kvalitet mesa. Postoje verovanja da ova biljka nije izumrla nego da se u današnje doba pogrešno identifikuje. Postoji nekoliko kandidata iz modernih botaničkih izvora kao što je ferula jaeschikane koja se pokazala skoro 100% učinkovita pri sprečavanju trudnoće.

U Srbiji se može identifikovati sa mitskom biljkom-Raskovnik. U istočnoj Srbiji, gde se raskovnik upotrebljava u magijskoj medicini, pod njim se podrazumeva biljka Laserpitium siler. Drugi veruju da je raskovnik ustvari mandragora (Mandragora officinarum), zato što se, po predanju, u korenu raskovnika mogu prepoznati antropomorfni elementi. Po trećima raskovnik je Laser trilobum (syn. Siler trilobum), biljka poznata po nemačkom nazivu "Rosskummel" (konjski kim). Po nekima je raskovnik Peucedanum officinale, biljka zvana "hogs fenel" (svinjski komorač). Po Vuku Karadžiću "Raskovnik je nekakva (moze biti izmišljena) trava, za koju se misli da se od nje (kad se njome dohvati) svaka brava i svaki zaklop otvori sam od sebe". Za čarobnu biljku raskovnik veruje se da živi samo jedan dan, iznikne u sumrak, procveta noću i do jutra uvene. U nekim predanjima raskovnik oslobađa zarobljene ili proklete duše koje čuvaju blago.

Pročitajte više >>                                                                << Vratite nazad

Antička kuhinja: Gustum versatile - Predjelo od piletine i puževa

Originalni tekst:
Gustum versatile: albas betas minutas, porros requietos, apios, bulbos, cocleas elixas, gizeria pullorum, aucellas, isicia coques ex iure. Perungis patinam et folia malvarum substernis et praemixta holera componis sicut laxa, permisces bulbos inversos, Damascenas, cochleas, isicia, Lucanicas breves concidis, liquamine, oleo, vino, aceto ponis ut ferveat. Cum ferbuerit, teres piper, ligusticum, zingiber, pyrethrum modicum, fricabis, suffundis et facies ut bulliat patina. Ova complura confringis et ius mortarii reliquum commoves, commiscis, patinam obligabis. Dum ducit, oenogarum ad eam sic facies: teres piper, ligusticum, fricabis, suffundis liquamen et vinum, passo temperabis vel vino dulce. Temperabis in caccabulo, mittis olei modicum, facies ut ferveat. Cum ferbuerit, amulo obligas. Patinam versas in lancem, folia malvarum ante tollis, oenogaro profundis, insuper piper aspergis et inferes.

Sastojci:
1 kg puževa
1 kg pilećih iznutrica
1 Lucanijanova kobasica, sečena na kolutiće
1 prepelica
1 glavica bele repe, sitno seckano
1 praziluk, sečen na kolutove
1 koren celera
1 glavica crnog luka
1 kašičica cveta buhača, sitno seckano
10 sirijskih šljiva, sitno seckano
10 svežih jaja
1 đumbir, sitno seckan
1 kašičica semena selena
1 kašičica bibera
200 ml liquamena
200 ml passuma
200 ml belog vina
100 ml vinskog sirćeta
100 ml maslinovog ulja
1 kašika pšeničnog skroba
lišće crnog sleza

Priprema:
U veću šerpu sa uljem stavite praziluk, repu, celer, luk, puževe, pileće meso, kobasicu i meso prepelice. Prelijte vodom i staviti da se kuva.
Pomešati šljive, liquamen, sirće i maslinovo ulje i dodajte u šerpu da se kuva. Pre nego što proključa dodajte biber, seme selena, đumbir, buhač i dovesti do ključanja.
Uzmite nauljenu tepsiju i na dno postavite listove crnog sleza. Na to poređajte navedeno kuvano povrće i meso. Umutiti jaja i preliti preko mesa i povrća i staviti u rernu da se zapeče.
Napraviti oenogarum za ovo jelo; Pomešati biber, seme selena i dodati u to liquamen, vino i passum. Pustite da proključa, a zatim dodati skrob da se jelo zgusne i veže.
Pre posluženja ukloniti listove sleza, preliti oenogarumom, posuti biberom i poslužiti.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius

Đumbir (lat. Zingiber officinale) je višegodišnja začinska biljka iz porodice Zingiberaceae. Poreklom je iz Kine, odakle su je ljudi proširili u Indiju, jugoistočnu Aziju, zapadnu Afriku i Karibe. U kineskoj medicini sušeni đumbir je poznat kao Gan-Jiang, a svež koren kao Sheng-Jiang. Kao začin koristi se rizom, najčešće u jelima orijentalne kuhinje, rizom je prijatnog mirisa i oštrog ukusa. Rizom je mesnat, na preseku svetlo žut, sadrži skrob, smole i etarska ulja. Na istoku je uobičajen začin u jelima dok se na zapadu koristi češće za poslastice. U azijskim sistemima lečenja upotrebljava se protiv smetnji u varenju, protiv povraćanja i kao stimulans. Istraživanja su pokazala da je izuzetno delotvoran kod mučnine u toku putovanja. Ekstrakt đumbira dodaje se nekim osvežavajućim ili fermentisanim pićima. Đumbir se može opisati kao ljut, oštar začin i njegova ljutina bi dobila ocenu 7 na skali od jedan do deset. Od đumbira se mogu praviti hleb, kolači, paste, sosovi i kari. Komadići đumbira se ponekad služe uz suši. Od đumbira se pravi pivo, a može se napraviti i napitak specifičnog ukusa ako se nekoliko minuta kuva njegov koren. U medicini đumbir se klasifikuje kao stimulant i često se koristio u prošlosti protiv bolova u stomaku. Smatra se da može da smanji bol koja potiče od artritisa, iako su u ovoj oblasti kontradiktorni rezultati medicinskih proučavanja. Moguće je takođe da đumbir smanjuje holesterol i da ima efkat razređivanja krvi, što bi ga činilo pogodnim za konzumiranje kod bolesti srca. U narodnoj medicini postoji mnoštvo upotreba đumbira. Veruje se da čaj od prokuvanog đumbira predstavlja lek protiv prehlade, kašlja i oteklina. Đumbir poboljšava pamćenje, deluje kao blagi afrodizijak, smanjuje mučninu u trudnoći bez štetnih efekata, kao i mučninu kod osoba koje teže podnose putovanja. Antiseptik je, pa uništava mikroorganizme, koristi se protiv iscrpljenosti i umora, jer podiže energiju u organizmu. Đumbir sadrži u sebi materije koje ubrzavaju metabolizam, pomaže razgradnju mesa i mleka u organizmu. On je snažan antioksidans koji pospešuje funkciju jetre i odličan je za detoksikaciju organizma.

U antičko doba đumbir je korišten u kuhinji kao i u lečenju očnih upala i kao sredstvo za dijareju. Prvi put se spominje u 5.veku pre nove ere u spisima Konfučija koji ga je koristio za snagu i bolje zdravlje imunološkog sistema, a nakon njega se prenosi na kineske i indijske spise. Rimljani su u početku bili najveći potrošači đumbira do pada Rimskog carstva kada potrošnju preuzimaju Arapi. Rimljani su verovali u njegovo afrodizijačko svojstvo i koristili su ga kao začin za pojačavanje seksualne želje ali i kao sredstvo za dobijanje muških potomaka, pili su čaj od cvetova đumbira, a ova navika je preneta iz Egipta. U Engleskoj se od srednjeg veka posluživao kao osnovni začin, a kasnije su gradovi imali svoju Ginger street, ulicu u kojoj se trgovalo začinima. Do šesnaestog veka oko 450 grama đumbira je u Engleskoj vredelo kao jedna ovca.

Pročitajte više >>                                                                   << Vratite nazad