Antička kuhinja: Ubanu-sila - Jagnejtina sa bamijom

Bamija ili okra je prvi put spomenuta na asirskim klinastim tablicama koje se bave biljnim lekovima. Zvali su je ubanu, što doslovno znači "prst". Bamija je jedna od najstarijih namirnica, a prema nekim podacima u ishrani su je upotrebljavali i pre 3500 godina, posebno Egipćani koji su je obožavali. I dan danas se koristi širom sveta što zbog jedinstvenog ukusa, širokog načina primene, što zbog lekovitih svojstava.

U religiji drevne Mesopotamije jagnje je bio simbol žrtvovanja bogovima ali i omiljena hrana svih društvenih slojeva.
Jagnjeće meso sadrži mnoge važne vitamine i minerale, odličan je izvor belančevina, gvožđa, cinka, kalijuma i vitamina B i najmanje je štetno po ljudski organizam. Preporučuje se kao prvo meso koje se daje bebama i ljudima s visokim holesterolom i srčanim oboljenjima.

U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka niti dužina trajanja kuvanja, samim tim se ovaj recept možda i drugačije pripremao. Možda se koristila pečena jagnjetina koja bi se prelila sosom koji bi se pripremio od ostalih namirnica u receptu ili bi to bila neka vrsta supe od bamije koja bi se služila uz kuvanu ili pečenu jagnjetinu.

U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Originalni tekst preveden sa vavilonske tablice XXV, recept broj 25:

Koristiti meso. Pripremite vodu, dodajte masnoću. Dodajte meso, beli luk, crni luk i so. Sastavite u posudi za kuvanje, dodajte ubanu i sirup od nara i pospite seckanim belim lukom.

Sastojci:
500 g jagnjetine, isečeno na kocke
500 g suve bamije
2 kašike juneće masti
2 veće glavice crnog luka, sitno seckano
5+3 čena belog luka, sitno seckano
1 kašičica soli
1 kašika sirupa od nara

Priprema:
Suvu bamiju, veče pre kuvanja, potopiti u vodi. Sutradan procediti, naliti novu vodu, a zatim kuvati 10 minuta. Ponovo je procediti.
Meso jagnjetine iseći na kocke i staviti u posudi i dinstati u rastopljenoj masti dodavajući pomalo vode dovoljno da pokrije meso, poklopite i pustite da se polako kuva na laganoj vatri dok meso ne omekša. Kada je meso malo omekšalo, dodati so i iseckani crni luk i 5 čena sitno seckanog belog luka. Kada je meso gotovo, dodati bamiju i sirup od nara. Naliti još malo vode i prokuvati. Jelo posuti sa tri čena sitno seckanog belog luka.





Bamija ili okra (Abelmoschus esculentus), biljka skrivenosemenica iz porodice Malvaceae, red Malvales, iz tropskih i suptropskih krajeva. Životni vek joj je godinu dana. Hermafrodit, čiji su oprašivači (polinatori) pčele. Dlačice na semenu mahuna mogu biti nadražujuće za neke ljude. Vlakna dobijena iz stabljike služe kao zamena za jutu i stvaranje papira i tekstila. Ova biljka je na prvom mestu bogata vitaminom C, vitaminom K i folatima. Pored toga sadrži zavidnu količinu vlakana od velike važnosti za dobru probavu, stabilizaciju šećera u krvi kao i kontrolu apsorpcije šećera u organizam. Vitamin B koji je zadužen za proizvodnju novih ćelija i folata je od velike važnosti za zdravu trudnoću. Taj vitamin sprečava urođene mane kod beba i pomaže da plod raste i razvija se. Pored folata od velike važnosti je i vitamin C, kojim je bamija veoma bogata. Vitamin C utiče na zdravlje i mladalački izgled kože, pospešuje rast i regeneraciju tkiva što utiče na poboljšanu produkciju kolagena. Od bamije možete napraviti sjajnu masku za lice tako da je kuvate u vodi dok ne omekša u potpunosti, zatim je izgnječite i nanesite na lice. Nakon pet minuta lice isperite, a rezultati će biti vidljivi odmah. Bamija se može jesti sirova, možete je pržiti ili kuvati na pari, a najčešće se koristi u pripremi gulaša, čorbica i supa. Osim toga može pomoći kod respiratornih problema poput astme, reguliše nivo šećera u krvi, pomaže u radu jetre, a pripisuju joj se i afrodizijačka svojstva. Zavaljujući vlaknima i ostalim nutrijentima bamija je veoma delotvorna kad je u pitanju normalizacija nivoa šećera u krvi, a potpomaže i umanjenje simptoma dijabetesa. Bamija traži veliku količinu sunca. Nema velke zahteve za zemljištem, raste na običnom baštenskom tlu.


Pročitajte više >>                                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Sila-še-a - Jagnjetina sa ječmom i mentom

U religiji drevne Mesopotamije jagnje je bio simbol žrtvovanja bogovima ali i omiljena hrana svih društvenih slojeva.
Jagnjeće meso sadrži mnoge važne vitamine i minerale, odličan je izvor belančevina, gvožđa, cinka, kalijuma i vitamina B i najmanje je štetno po ljudski organizam. Preporučuje se kao prvo meso koje se daje bebama i ljudima s visokim holesterolom i srčanim oboljenjima.

U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka niti dužina trajanja kuvanja, samim tim se ovaj recept možda i drugačije pripremao. Možda se koristila pečena jagnjetina koja bi se prelila sosom koji bi se pripremio od ostalih namirnica u receptu ili bi to bila neka vrsta supe od jogurta koja bi se služila uz kuvanu ili pečenu jagnjetinu.
U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Originalni tekst preveden sa vavilonske tablice XXV, recept broj 23:

Pripremite vodu, dodajte masnoću i ječam. Dodajte griz, korijander, kumin i jogurt ili pavlaku. Sastavite u posudi za kuvanje i pospite seckanim belim lukom. Zatim pomešajte u šargarepi ili paškanatu i menti.

Sastojci:
500 g jagnjećeg mesa bez kostiju
1+1 kašika juneće masti
1 kašika mlevenog kumina
1 kašika mlevenog korijandera
2 čena belog luka
100 g zrna ječma
200 ml jogurta ili pavlake
1 kašika seckane mente
1 kašika griza
4 šargarepe ili paškanat, iseckano na tanke kolutiće

Priprema:
Ispržite jagnjetinu na masti. Kada je gotova isecite je na velike komade i ostavite u posudi, poklopljeno. Pomešati ječam i mast u posudi sa mlakom vodom, mešati dok se mast ne rastopi. Zatim dodajte griz, korijander, kumin, beli luk i jogurt. Stavite da se kuva oko pola sata odnosno dok se ječam ne skuva. Stavite šargarepu u posudu, prelijte sos preko nje, dodajte narezanu jagnjetinu i pospite mentom.





Menta ili nana (pepermint, lat. Mentha x piperita) je ekonomski najvažnija od svih vrsta nane (rod Mentha), jer sadrži najveću količinu aktivnih lekovitih materija. Gaji se širom sveta. Kod nas, naročito u Banatu, Bačkoj i centralnoj Srbiji pored Morave i Save gaji se izvrsna nana. Za odgajivača lekovitog bilja nana je jedna od najkorisnijih biljaka. Ona je lekovita, mirisna, medonosna, začinska i industrijska biljka. Nana je vrlo mirisna, naročito list, jer u njemu ima najviše etarskog ulja, od čega, uglavnom, i potiču lekovitost i prijatan miris ove tako korisne biljke. Osim isparljivog (etarskog) ulja svojstvenog prijatnog mirisa koji osvežava i hladi (zbog prisutnog mentola), u listu ima i malo tanina), gorkih i drugih korisnih sastojaka, zbog čega je dejstvo ove biljke višestruko, raznovrsno, pa joj je i primena tako široka. Glavna aktivna materija je eterično ulje koje se najviše sastoji od monoterpena mentola, mentona, mentilacetata, mentofurana, i dr. Osim toga listovi sadrže karotin, betain, organske kiseline. Nana sadrži i cink, selen, molibden, stroncijum. Narodna imena su joj Bela nana, dimljus, janješka metica, ljuta nana, merka, metva, metvica, nane, nanejag, paprena metva, paprena metvica, paprena nana, pitoma nana, poprova meta, crna nana. Nana se upotrebljava kao prijatan, blag i neškodljiv lek za umirivanje, protiv gasova, nadimanja i grčeva, protiv teškog varenja, kao stomahik, nana ulazi u sastav čajeva za lečenje žuči. Nanino ulje ima slaba anestetička svojstva i prijatan miris koji osvežava, zbog čega se upotrebljava i protiv gađenja i povraćanja. Rastvor ulja u alkoholu koristi spolja protiv bolova od neuralgije, reumatizma i nazeba. Mentol, naime, draži nerve u koži, lako isparava i zbog toga hladi. Nana se ne sme kuvati, već samo preliti ključalom vodom da ne izvetre lekoviti sastojci. Pitoma nana je potpuno neškodljiva, korisna je protiv mučnine tokom putovanja, ovo je od posebnog značaja za osobe s poremećenim varenjem, prolivom, grčevima, neprijatnim zadahom iz usta itd.
Nana je bila poznata još 1000 godina pre nove ere u starom Egiptu. Spominju je Hipokrat, Dioskorid, Plinije i drugi antički pisci kao lekovitu biljku, važnu za lečenje mnogih bolesti, pre svega organa za disanje i varenje. Prema grčkom mitu, Minta je bila nimfa, ljupka ćerka rečnog božanstva podzemnog sveta,  koju je bezuspešno progonio pohotni bog podzemlja Had. Zaslepio ju je svojim blještavim kolima, ali ju je iznenadila kraljica Perzefona, Hadova ljubomorna žena, rasparčavši Mentu na parčiće, od kojih je nastala nana (menta). Po drugim teorijama sam Had je svoju ljubimicu pretvorio u nanu (mentu) da bi je spasio od ljubomorne Perzofone. Arapska narodna medicina od davnina mentu slavi kao glasnika prijateljstva i vesnika ljubavi. Verovalo se da biljka otklanja i seksualnu nemoć. To je, navodno, znala i mudra Šeherezada. U viktorijansko doba nana je bila simbol čistote.


Pročitajte više >>                                                              << Vratite nazad

Antička kuhinja: Sila-sar - Jagnjetina sa raži ili pšenicom

U religiji drevne Mesopotamije jagnje je bio simbol žrtvovanja bogovima ali i omiljena hrana svih društvenih slojeva.
Jagnjeće meso sadrži mnoge važne vitamine i minerale, odličan je izvor belančevina, gvožđa, cinka, kalijuma i vitamina B i najmanje je štetno po ljudski organizam. Preporučuje se kao prvo meso koje se daje bebama i ljudima s visokim holesterolom i srčanim oboljenjima.

U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka niti dužina trajanja kuvanja, samim tim se ovaj recept možda i drugačije pripremao. Možda se koristila pečena jagnjetina koja bi se prelila sosom koji bi se pripremio od ostalih namirnica u receptu ili bi to bila neka vrsta supe od piva koja bi se služila uz kuvanu ili pečenu jagnjetinu.
U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Originalni tekst preveden sa vavilonske tablice XXV, recept broj 22:

Pripremite vodu i masti. Dodajte so, pivo, vlašac, rukolu, korijander, griz, kumin i lomljena zrna raži ili pšenice. Dodajte pire od praziluka i belog luka. Završite korijanderom i šargarepom ili paškanatom.

Sastojci:
2 odreska od jagnjećeg mesa, isečeno na kockice
500 ml piva
100 g lomljenog zrna raži ili pšenice
1 kašika juneće masti
1 veza rukole, sitno seckano
1+1 kašičica korijandera
1 kašičica kumina
1 kašika vlašca, sitno seckano
1 šargarepa
1 kašika griza
1 praziluk, mleven
5 čena belog luka, mleveno
1 kašičica soli

Priprema:
Meso jagnjeta posoliti i staviti u lonac sa hladnom vodom u koju je dodata mast i stavite da se kuva. Pomešajte so, zrna raži ili pšenice, vlašac, griz, pivo, rukolu, pire od praziluka i belog luka i dok se voda kuva, dodajte mešavinu u lonac. Kada je meso skuvano i omekšalo (jelo je gotovo i spremno za posluživanje) izvadite ga iz lonca i stavite na stranu. Jagnjetina se servira sa sosom iz lonca i posuto korijanderom i kolutovima šargarepe.

Raž je jedna od mnogobrojnih vrsta žitarica koje su rasle u divljem nekultivisanom stanju u Mesopotamiji i susednim oblastima i da su kasnije tek oko 1500 g. p. n. e. kultivisane kao zasebne kulture. Moguće je da je raž preneta na zapad iz Mesopotamije kao manja primesa u pšenici, kao rezultat trgovinske razmene.





Raž (lat. Secale cereale) je jednogodišnja, retko trajna biljka iz porodice trava (lat. Graminae), spada u red Poales, porodicu Poaceae, podporodicu Pooideae, rod Secale. Ima manje vrsta raži i formi nego pšenica. Rodu Secale pripadaju tri podroda, silvestria, cuprinovii i cerealia. Ovaj rod ima 14 vrsta od kojih su jedna korovska (Secale segetale), 12 divljih i jedna domicilna (Secale cereale). Gajena raž ima 35 varijeteta, ali je za poljoprivrednu proizvodnju važan samo jedan – Secale cereale var. vulgare. Često se kultiviše kao žitarica, a s obzirom da uspeva na severnim geografskim širinama često se u severnoj Evropi od nje proizvodi hleb. Veoma je cenjen pri proizvodnji hleba iz razloga što raženi hleb duže ostaje svež usled toga što sporije otpušta vodu. Po morfološkoj građi i biološkim svojstvima najsličnija je pšenici. Najviše se koristi raženo brašno, i to za pripremu hleba, peciva i kolača. Sirova zrna raži u 100 g sadrže: 11 g vode, 70 g ugljenohidrata, 15 g proteina i 2,5 g masti. Energetska vrednost iznosi 335 kcal - 1400 kJ u 100 g. Proizvodi od raži, kao što su brašno i hleb, izvrstan su izvor prehrambenih vlakana. Od minerala odličan je izvor mangana, selena, fosfora, magnezijuma, cinka, a dobar je izvor kalijuma. Kao i ostale žitarice, bogata je vitaminima B kompleksa: odličan je izvor pantotenske kiseline, niacina, tiamina, dobar je izvor riboflavina i B6. Sadrži manju količinu glutena od pšenice, prikladna je za dijabetičare; ujedno smanjuje rizik od dijabetesa, nagle oscilacije u količini šećera u krvi. Sadrže fenole koji deluju na kardiovaskularne probleme, smanjuju rizik od malignih bolesti, reguliše krvni pritisak i pomaže još u nizu zdravstvenih tegoba. Primenjuje se kod zatvora, tj. uklanja opstipaciju (ima lagano laksativno dejstvo), kod kardiovaskularnih bolesti, ateroskleroze, dijabetičara, gojaznih (daje i dobar osećaj sitosti). Zbog prisustva većih količina fosfora i proteina, raž je potreban osobama pod stresom i povećanim intelektualnim naporima. Nije pogodan u ishrani bubrežnih oboljenja ili kod osoba koje imaju tendenciju zadržavanja vode. Međutim, raž usporava starenje krvnih sudova, koristi se očuvanje jetre, podstiče cirkulaciju. Daje se kod anemije, oboljenje štitne žlezde, tekoba u klimaksu. Raž ima specifičan ukus jak i pomalo kiselkast, pa se za pripremanja jela meša sa drugim žitima (pirinčem ili prosom).
Za raž se smatra da poreklo vodi od divlje biljke Secale anatolicum koja je u ranom periodu kultivisana u Aziji, oko 1500 g. p. n. e., najverovatnije u severnim delovima današnje Turske ili Avganistana. U Evropu je stigla u toku bronzanog doba, ali se ozbiljnije počela gajiti tek u toku srednjeg veka. Najviše se gajila na severu Francuske i severu Mađarske.


Pročitajte više >>                                                              << Vratite nazad

Antička kuhinja: Sila-za-ba-lum - Jagnjetina sa bobicama kleke

U religiji drevne Mesopotamije jagnje je bio simbol žrtvovanja bogovima ali i omiljena hrana svih društvenih slojeva.
Jagnjeće meso sadrži mnoge važne vitamine i minerale, odličan je izvor belančevina, gvožđa, cinka, kalijuma i vitamina B i najmanje je štetno po ljudski organizam. Preporučuje se kao prvo meso koje se daje bebama i ljudima s visokim holesterolom i srčanim oboljenjima.

U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka niti dužina trajanja kuvanja, samim tim se ovaj recept možda i drugačije pripremao. Možda se koristila pečena jagnjetina koja bi se prelila sosom koji bi se pripremio od ostalih namirnica u receptu ili bi to bila neka vrsta supe koja bi se služila uz kuvanu ili pečenu jagnjetinu.
U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Originalni tekst preveden sa vavilonske tablice XXV, recept broj 20:

Pripremite vodu, mast i koren sladića. Dodajte so, bobice kleke, vlašac, griz, kumin i korijander. Ispasirati beli luk i praziluk sa jogurtom ili pavlakom.

Sastojci:
500 g jagnjećeg mesa, isečeno na kockice
voda
1 kašika ovčije masti
1 koren divljeg sladića, sitno seckano
1 kašičica soli
50 g bobica kleke
1 veza vlašca, sitno seckano
1 kašika griza
1 kašičica kumina
1 kašičica korijandera
1 praziluk, mleven
5 čena belog luka, mleveno
200 ml jogurta

Priprema:
Pomešajte vlašac, kumin, korijander, praziluk, beli luk, jogurt i so u plitkoj posudi i ostavite na stranu. Stavite posudu sa vodom da se kuva i dok se voda još zagreva, dodajte nekoliko kašika masti u vodu, koren divljeg sladića i mešajte dok se mast ne rastopi. Dodajte u posudu sa vodom, divljim sladićem i masti mešavinu kumina, korijandera, praziluka, belog luka, jogurta i soli i ostavite da proključa, zatim dodajte kocke jagnjetine. Kada se meso skuva do kraja, sklonite lonac sa vatre.





Kleka (lat. Juniperus communis) je rod četinarskih biljaka iz porodice čempresa (Cupressaceae). U zavisnosti od taksonomske tačke gledišta, postoje između 50-67 vrsta kleke. Široko je rasprostranjena na celoj severnoj polulopti, od Arktika, južno do tropske Afrike, odnosno planina Centralne Amerike. Drugi nazivi: barovica, borovac, brika, brinje, klekovina, obicna borovica, smrek, smreka, smrekovina, smrec, smrika, smrica, smrkva, šmrca, fenja, crna smrekinja, crna smrekva, smrekva, venja. Kleka uspeva na kamenitim i kraškim terenima od primorskih do planinskih i brdskih područja. Kod nas se najviše nalazi po brdskim i planinskim suvim krčevinama, pašnjacima, suvatima, zapuštenim i neobrađenim zemljištima. Svi delovi obične kleke su izuzetno lekoviti, a posebno plodovi. Plod kleke je jajasta bobica, u prvoj godini je zelena, a tek u drugoj sazri, kada je crno-smeđa i okrugla, od ove osobine potekao je i njen latinski naziv: juniora – mlađa, i parere – roditi, jer se prošlogodišnji plod i dalje nalazi na biljci dok se novi obrazuje. Lekovitost kleke je odavno poznata, a njena svojstva se koriste protiv zastoja mokraće, za denzifekciju mokraćnih organa, poboljšanje varenja, iskašljavanje, protiv bolesti želuca, bubrega. U narodu se upotrebljava za lečenje mnogih bolesti, za spoljnu i unutrašnju upotrebu: kao diuretik, protiv nazeba, kašlja, vodene bolesti, gonoreje, astme, za stomak, znojenje i sl., a spolja u obliku spiritusa (Spiritus Juniperi) ili u jakoj rakiji za obloge i trljanje protiv nazeba, reumatizma i sličnih bolesti. Klekovača je nadaleko poznata veoma aromaticna rakija. Kleka je i kao začin prisutan u evropskoj kuhinji, naročito u kuhinji alpskih zemalja i u Skandinaviji. Kao začin upotrebljavaju se sušene ili sveže bobice, cele ili usitnjene. Njome se začinjavaju jela od kiselog kupusa i meso, naročito divljač. Dobro se kombinuje sa biberom, majoranom i lovorom, ali i voćem.
Kleka je smatrana svetom biljkom i u narodu je postojao običaj da se pred njom skida kapa i klanja, a njeno drvo poput tamjana korišćeno je kao kultni i medicinski miris. Njeno se granje vešalo na zidove kuća, kao svojevrsna zaštita od demonskih sila. Kleki su se pripisivala i magične moći, služila je kao zaštita od kuge i ostalih pošasti, a štitila je porodična ognjišta i imanja od zlih duhova, čarolija i veštica. Predstavlja simbol poverenja, zaštite i inicijative, ali i simbol plodnosti.


Pročitajte više >>                                                         << Vratite nazad

Antička kuhinja: Tuh-u - Jagnjeći gulaš

U religiji drevne Mesopotamije jagnje je bio simbol žrtvovanja bogovima ali i omiljena hrana svih društvenih slojeva.
Jagnjeće meso sadrži mnoge važne vitamine i minerale, odličan je izvor belančevina, gvožđa, cinka, kalijuma i vitamina B i najmanje je štetno po ljudski organizam. Preporučuje se kao prvo meso koje se daje bebama i ljudima s visokim holesterolom i srčanim oboljenjima.

U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.U receptu se pominju biljke koje ne možemo da identifikujemo i izostavljeni su iz recepta, a sam tekst je napisan na akadskom jeziku, na tablici XXV recept broj 22 i datira iz 1750 g. p. n. e., za vreme poslednje godine vladavine Hamurabija.

Originalni tekst preveden sa vavilonske tablice XXV, recept broj 24:

Mora biti meso od jagnjeće noge. Pripremite vodu. Dodajte mast,(…), so, pivo, crni luk, biljke koje se zovu spinei, korijander, samidu, kumin, i cvekle da bacite u lonac. Zatim zdrobite beli luk i praziluk i dodajte ih. Neka se svi kuvaju u gulaš, na koji pospite korijander i suhutinnu (repa).


Sastojci:
1 jagnjeći but
100 g masti
500 ml piva
1 l vode
1 velika glavica crnog luka, sitno seckano
1 kašičica korijandera
1 kašičica kumina
2 cvekle, oguljene i sitno iseckane
5 čena belog luka, sitno seckano
1 praziluk, sitno seckano
1 kuvana repa, sitno iseckana za posipanje
1 kašika korijandera za posipanje
so

Priprema:
Operite i pripremite svo povrće za gulaš. Premažite jagnjeći but mašću sa svih strana, stavite ga u posudi i dodajte vodu, so, pivo, luk, korijander, kumin i cveklu. Staviti da se kuva 15 minuta na srednjoj temperaturi. Za to vreme naseckajte beli luk i praziluk pa nakon 15 minuta kuvanja dodajte u posudu sa jagnjećim butom, smanjite temperaturu i pustite da se kuva sat vremena. Nakon tog vremena izvadite jagnjeći but iz lonca i odrežite meso sa kosti, zatim vratite meso u lonac. Pospite korijanderom i sitno seckanom kuvanom repom i ostavite da se kuva još 15 minuta.





Hamurabi je vavilonskim carstvom vladao preko 40 godina, otprilike od 1792. do 1750. godine p. n. e. Hamurabi  po sumerskom popisu kraljeva i bio je sin i naslednik kralja Sin-Mubalita. Prvih pet godina vladavine proveo je u učvršćivanju vlasti i pripremama za ratne pohode. Šeste godine svoje vladavine, Hamurabi napada najjaču državu u južnoj Mesopotamiji, Larsu i kralja Rim-Sina I i sa njim sklapa mir i savezništvo . U ovom ratu uspeo je zauzeti gradove Uruk i Isin tako da je znatno umanjio moć neprijatelja, savezništvo je sklopio i sa asirskim kraljem Šamši-Adadom I. Savezništvo je sklopio i sa gradom Ešnunom koji je koristio kao zaštitu od mogućih asirskih napada. Pod njegovom vladavinom carstvo je dostiglo svoj maksimum obuhvatajući teritorije čitave Mesopotamije. U svojim osvajačkim pohodima osvojio je tadašnje najmoćnije gradove Mesopotamije - Isin, Larsu, Ašur, Ninivu, Mari, Ešnunu.
Hamurabi je sproveo reforme u cilju objedinjavanja Vavilonskog carstva. Vrhovni bog Carstva bio je Marduk, dotadašnji vavilonski bog. Zemlja je podeljena na administrativne jedinice sa prestonicom u Vavilonu. Čuven je Hamurabijev zakonik ispisan klinastim pismom. Spada u najstarije pronađene zakonike; svega tri zakonika starija su od njega - Zakonik Ur-Namua, Lipit-Ištarov i Dadušin. Ispisan je na bazalitnoj steni dugačkoj 2,62 metra i sadrži 282 člana. Kazne nisu bile jednake za sve slojeve stanovništva.


Pročitajte više >>                                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Sila-nim - Jagnjetina sa rogačem

U religiji drevne Mesopotamije jagnje je bio simbol žrtvovanja bogovima ali i omiljena hrana svih društvenih slojeva.
Jagnjeće meso sadrži mnoge važne vitamine i minerale, odličan je izvor belančevina, gvožđa, cinka, kalijuma i vitamina B i najmanje je štetno po ljudski organizam. Preporučuje se kao prvo meso koje se daje bebama i ljudima s visokim holesterolom i srčanim oboljenjima.

Originalni tekst preveden sa vavilonske tablice XXV, recept broj 19:

Meso se koristi. Pripremite vodu sa mastima, so, vlašac i griz. Pomešajte beli luk i praziluk sa jogurtom ili pavlakom. Samleti semena rogača. Sastavite sastojke u loncu.

Sastojci:
2 odreska od jagnjećeg mesa, isečeno na kockice
1 kašika juneće masti
1 kašičica soli
1 kašika vlašca, sitno seckano
1 kašika griza
1 praziluk, sitno iseckan
2 čena belog luka
200 ml jogurta ili pavlake
1 kašika semena rogača

Priprema:
Meso jagnjeta posoliti i staviti u lonac sa hladnom vodom u koju je dodata mast i stavite da se kuva. Pomešajte so, vlašac, griz, praziluk, mleveno seme rogača, beli luk i jogurt i dok se voda kuva, dodajte mešavinu u lonac. Kada je meso skuvano i omekšalo (jelo je gotovo i spremno za posluživanje) izvadite ga iz lonca i stavite na stranu. Jagnjetina se servira sa sosom iz lonca.

U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka niti dužina trajanja kuvanja, samim tim se ovaj recept možda i drugačije pripremao. Možda se koristila pečena jagnjetina koja bi se prelila sosom koji bi se pripremio od ostalih namirnica u receptu ili bi to bila neka vrsta supe od jogurta koja bi se služila uz kuvanu ili pečenu jagnjetinu.





Rogač (lat. Ceratonia siliqua) je zimzeleno drvo ili žbun iz porodice bobova (Fabaceae), poreklom je iz Sirije, i dobro je prilagođeno kamenitom i krečnjačkom zemljištu toplih klimatskih krajeva. Dobro podnosi zimske temperature do -6 °C. Poznata je još i pod nazivom "hleb svetog Jovana", jer se, po predanju, Jovan Krstitelj njome hranio dok je živeo u pustinji. Rogač se više od 4000 godina upotrebljava kao važna namirnica za ljudsku ishranu, kao i za ishranu stoke. Dobra osobina rogača je da su se plodovi mogli sačuvati godinama na stablu, osušeni ali još uvek upotrebljivi. Rogač sadrži 7% proteina, 35% skroba i 40% šećera (saharozu i glukozu) kao i vlakna, mineralne soli, tanine i masti, zatim kalcijum, gvožđe, magnezijum, fosfor, silicijum i vitamine E i K.
Ceratonia siliqua je naučni naziv roda rogača i potiče od starogrčke reči κεράτιον kako su zvali plod rogača (od κέρας - rog), a atribut siliqua je od latinske reči za mahunu. Naziv "karat", jedinica za merenje zlata takođe vodi poreklo od starogrčke reči κεράτιον, aludirajući na drevnu praksu sa Bliskog istoka da se zlato i drago kamenje meri semenom rogača. Semenke rogača, bez obzira na veličinu i čuvanje, uvek imaju jednaku masu od 0,18 grama. Jedna semenka označavala je 1 karat (zrno rogača, grč. keration). Danas je karat standardizovan i iznosi upravo toliko.
Kasnije u doba starog Rima, zlatni novčić poznat kao solidus težio je 24 semena rogača (oko 4.5g). Kao rezultat, karat je postao i mera za čistoću zlata. Zlato od 24 karata je 100% čisto, a 12-karatno sadrži 50% bakra.
Rogačev plod su koristili još i stari Egipćan kao zaslađivač kao i za lečenje dijareje i drugih bolesti ali su i lepljiva svojstva rogača dobro iskoristili u mumificiranju, a u grobnicama su nađene mahune i semenke. Starim Grcima i Rimljanima kao lek su služili nezreli plodovi. U beleškama Starih Grka rogač se spominje kao "egipatska smokva" (Theophratus), dok su Rimljani jeli zelene i sveže mahune zbog njihove prirodne slatkoće.


Pročitajte više >>                                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Sila-nitah - Jagnjetina sa divljim sladićem

U religiji drevne Mesopotamije jagnje je bio simbol žrtvovanja bogovima ali i omiljena hrana svih društvenih slojeva.
Jagnjeće meso sadrži mnoge važne vitamine i minerale, odličan je izvor belančevina, gvožđa, cinka, kalijuma i vitamina B i najmanje je štetno po ljudski organizam. Preporučuje se kao prvo meso koje se daje bebama i ljudima s visokim holesterolom i srčanim oboljenjima.

Originalni tekst preveden sa vavilonske tablice XXV, recept broj 18:

Divlji sladić, asafetida, baštenska potočarka, kumin, korica limuna i voda. Kuvati sa šest litara vode i kuva se dugo. Koru limuna treba dodavati i kuvati dok se ne smanji na 1 litru. Zatim se tečnost procedi i dodaje se meso i kuva.

Sastojci:
500 g jagnjećeg mesa, isečeno na kockice
2 korena divljeg sladića, narendana ili sitno seckana
1 kašika asafetide, sitno seckano
1 kašika sitno seckanih listova potočarke
1 kašika mlevenog kumina
1 kašika narendane kore od limuna
1 kašičica soli
6 l vode

Priprema:
U 6 litara vode pomešati divlji sladić, asafetidu, potočarku, kumin i staviti da se kuva. U toku kuvanja postepeno dodavati narendanu koru limuna. Kuvati dok se voda ne redukuje na jednu litru. Zatim tečnost procediti, u tečnost dodati usoljeno meso jagnjeta i staviti da se kuva. Kada je meso skuvano i omekšalo jelo je gotovo i spremno za posluživanje.

U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka osim količine vode i dužine kuvanja, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.





Sladić,( lat. Glycyrrhiza glabra) narodni naivi su: slatki koren, gospino bilje, slatko drvce, šećerni koren, dobar koren, likorica, likoriš. Sladić je višegodišnja zeljasta biljka iz porodice bobova (leptirnjača ili mahunarki) — Fabaceae. Ime potiče iz grčke reči γλυκύρριζα-glukurrhiza što znači slatki koren, ime je formulisao Dioskorid iz dve reči γλυκύς-glukus - sladak i ῥίζα-rhiza - koren. To je jedna od najstarijih lekovitih biljaka ne samo evropskih već i indijske i kineske medicine već više hiljada godina. Raste u raznim delovima sveta, od istočnog Sredozemlja do jugozapadne Azije a može se pronaći i na peskovitim obalama Dunava i Tise. U fitoterapiji se uglavnom koristi koren, koji se upotrebljava i u prehrambenoj industriji, mahom u proizvodnji slatkiša i piva. Koren sadrži nekoliko stotina lekovitih supstanci i prava je riznica gvožđa, aminokiselina, beta-karotena, ugljenih hidrata, masti, proteina i vitamina B1, B2, B3, B5 i E. Sastojak glicirizin je 50 puta slađi od šećera i veoma je lekovit. Koren sladića jača imunitet, uništava bakterije, viruse i gljivice. Ublažava i disajne tegobe, pomaže kod bronhitisa, stomačnih problema, štiti od srčanih bolesti, suzbija bolove mišića i zglobova. Sladić ulazi u sastav mnogih čajeva za bolesti pluća. Upotrebljava se kao blago sredstvo za iskašljavanje i protiv nadimanja u stomaku. Prekomerna konzumacija sladića može da dovede do neželjenih efekata, kao što je povećan krvni pritisak, i mišićna slabost.
Drevni  Sumeri i Egipćani koristili su ga kao lek, a ostaci korena sladića su pronađeni u pojedinim grobnicama. U egipatskim hijeroglifima je zabeležena upotreba sladića koji se dodavao popularnom piću tog vremena-pivu.
Rukopisi iz 360. g. n. e. govore kako sladić pomaže u tretmanu očnih bolesti, kod kožnih oboljenja, kašlja i gubitka kose. Aleksandar Veliki i Julije Cezar preporučuju jedenje korena sladića. Od XIV. veka korišćen je za ublažavanje kašlja, prehlada i bronhitisa.
Napoleon Bonaparta otkrio je umirujuće dejstvo korena sladića tokom bitke, navodno je pojeo toliko da su mu zubi postali crni.





Potočarka (lat. Nasturtium officinale) je poluvodena biljka iz porodice Kupusnjače. Biljka je rasprostranjena u Evropi, severnoj Africi i Aziji. Naziva se i biljkom čistih voda jer u prirodi raste na izvorima čiste vode, potocima, rekama, kao i uz obale jezera. Spada u vrstu od najstarijih vrsta povrća koje je čovek koristio. U ishrani su ih koristili još stari Grci i Persijanci.
Potočarka sadrži gorke materije, tanin, šećer, eterično ulje, rafanol, vitamine A, B1, B2, C i E, mineralne materije poput gvožđa, joda, fosfora, kalcijuma, sadrži veće količine gvožđa od spanaća i više vitamina C od limuna i pomorandže. Listovi se koriste kao salata, dodatak supama, umacima, sirevima i sendvičima ili za dekorisanje jela. Osušeni listovi i semenke mogu se koristiti kao začin, a nedozreli plodovi se mogu kiseliti (kao kapari).
Poreklo potočarke je područje Evroazije, ali danas je široko rasprostranjena i može se naći gotovo svuda u svetu. Poznata je kao jedna od najstarijih biljaka čija upotreba seže još u daleku istoriju. Mnogi stari narodi koristili su je u ishrani i lečenju zdravstvenih tegoba. Sumeri su veoma cenili potočarku, pa su joj zato i dali divan nadimak - vodena kraljica.
Antički grčki lekar Hipokrat je cenio potočarku i preporučivao je za lečenje upale pluća, zubobolje, bolesti grla, gušavosti i promuklosti. Kod starih Grka, Persijanaca, Egipćana i Rimljana bila je poznata kao snažno sredstvo za vraćanje energije. Egipatski faraoni naredili su svojim robovima svakodnevno ispijanje soka od potočarke kako bi održali snagu. Potočarka se nalazila i na jelovniku rimskih careva jer se tada smatralo da bistri misli i pomaže u donošenju odluka. Persijski vojnici su po kraljevom naređenju morali jesti potočarku kako bi zadržali zdravlje i snagu za duge pustinjske marševe i surovu borbu.


Pročitajte više >>                                                             << Vratite nazad