Antičko vino: Recepti

Reč "vino" potiče od latinske reči vinum, a Rimljani su ovu reč preuzeli iz eolskog grčkog Fοίνος (voinos).
Na osnovu arheoloških dokaza prvo vino se proizvodilo još u neolitu (9000-4000 god. p.n.e.). Prva vina nastala su u Iranskim gorama (područje današnje Jermenije i severnog Irana). Pronađen je i materijalni dokaz koji ide u prilog ovoj teoriji, u pitanju je glineni ćup sa ostacima crvenkastog taloga, iz oko 5400 god. p.n.e., iz neolitskog naselja u Iranu, Hadži Firuz Tepe, a to najbolje ilustruje činjenica da Biblija u prvoj knjizi Mojsijevoj kaže da je Noje, kada ga je Potop izbacio na obližnju planinu Ararat, upravo tu zasadio prvi vinograd.
Istoričari su zabeležili da je 870. god. p.n.e. asirski kralj Asurbanipal napravio jednu od najvećih gozbi u dotadašnjoj istoriji, povodom proglašenja grada Nimruda za prestonicu asirske države. Tokom gozbe, koja je trajala danima, zvanice je najviše oduševilo svečano piće, što je ostalo zapisano na glinenim tablicama. Bilo je to vino, služeno u plitkim, zlatnim posudama, koje su više ličile na činije nego na čaše. Posle te gozbe ispijanje vina lagano je postalo veoma formalan društveni ritual, do tada se nije koristilo u svetovne svrhe, a na jednom obelisku asirski kralj, Salmanasar III, u jednoj ruci drži mač, u drugoj činiju sa vinom. To je i jedan od razloga što je vino postalo simbol moći i povlašćenog života. Narodi starih civilizacija su pozdravljali vino kao "dar bogova" čime ono poprima mistični religiozni značaj. Egipćani su vino prihvatili kao dar Ozirisa, Grci su za vino bili zahvalni Dionisu (bogu vina i igre), Rimljani Bahusu. Po grčkoj mitologiji Dionis je naučio Eneja kako se pravi vino, a ovaj je to preneo ljudima u Etoliji kojom je vladao, a od Eneja potiče grčki naziv za vino: oenos, a odatle i nauka o vinima nosi ime enologija.
Organizuju se festivali u čast vina, a stanje opijenosti se smatralo rezultatom posedovanja božanskih svojstava i sposobnosti proricanja budućnosti, postojalo je verovanje da vino približava ljude istini, odakle potiče stari rimski slogan "U vinu je istina" -In vino veritas. Vino je dugo imalo važnu ulogu u religiji i ima je i dan-danas. Crno vino su antički Egipćani asocirali sa krvlju. Njega su koristili Grci u kultu Dionisa i Rimljani u svojim Bahanalijama; judaizam je isto tako inkorporirao crno vino u Kiduš, a hrišćanstvo u pričešće.
Antičko vino nije nalikovalo današnjem, imalo je više slasti i nešto veći postotak alkohola. Jačinu alkohola i slatkoću povećavali su dodacima kao što su: med, majčina dušica, mirta...kao što će te već pročitati u receptima. Pripremljeno vino se, potom, razblaživalo vodom jer je po tadašnjem verovanju bilo veoma varvarski piti čisto i ne razblaženo vino, jedino se u antičkoj Grčkoj nerazvodnjeno vino pilo u čast bogova.





O vinu su raspravljali mnogi antički filozofi od kojih su nam ostale izreke kao što su:

Duša bez vina kratkog je daha - Heraklit
Dečaci bi se trebali suzdržavati od vina do 18.-te godine. Jednostavno, nije u redu vatru gasiti vatrom - Platon
Vino je među pićima najkorisnije, među lekovima najukusnije, a od hrane najugodnije - Plutarh
Kojima se žuri, ti neka piju mlada vina; meni neka natoče staroga vina koje je spremljeno pod drevnim konzulima - Ovidije

Antički grčki pisac Herodot tvrdi da su Persijanci kada su odlučivali o nečemu dok su pijani, ponovo razmatrali odluke kada su trezni ili ako su Persijanci doneli odluku dok su trezni, oni su je preispitivali kada su bili pijani. Rimski istoričar Tacit opisao je kako su germanska plemena održavala veće na praznicima, jer su verovali da niko ne može olako da laže kada je pijan.

O pijanstvu su nam u nasleđe ostali poznati latinski citati:

Bibere humanum est, ergo bibamus – Piti je ljudski, zato pijmo
Vinum et pueri verices - Deca i pijanci ne lažu

Ovde ću vam predstaviti neke recepte pravljenja različitih vrsta vinskih koktela od Mesopotamije, starog Egipta, Grčke, Fenikije, Persije, republikanskog Rima pa do receptura Katona, Marca Gaviusa Apiciusa i Palladiusa koje su oni skupili i objavili u svojim delima:

Geštin - Belo vino

Tin - Crno vino

Gurun - Crveno slatko vino

Barutin - Vino od urmi
Šedeh - Vino od nara
Kykeon - Grčki koktel
Hipokratovo vino – Vino sa pelinom
Sekanjabin - Persijski koktel
Sekanjabin - Persijski koktel sa medom
Sekanjabin - Persijski koktel sa šećerom

Kemer - Feničansko vino
Oxymelli - Oksimeli vino
Omphacomel - Omfakomel vino
Posca - Poska vino
Vinum Coum si voles facere - Coum vino
Vinum Graecum quo modo fiat - Grčko vino
Vinum murteum sic facito - Mirta vino
Myrtitis alia confectio apud Graecos - Grčko vino od mirte
De vino myrtite - Vino od mirte
De vino myrtite aliter - Vino od mirte
Vinum familiae - Porodično vino od suvog grožđa
Vinum familiae per hiemem - Porodično zimsko vino
Vinum ad isciacos sic facito - Vino kao lek za giht
Vinum ad alvum movendam concinnare - Laksativno vino
Vinum si voles concinnare, ut alvum bonam faciat - Laksativno vino
Vinum concinnare, si lotium difficilius transibit - Vino kao lek za problem sa mokrenjem
Vinum quod salutare contra pestilentiam sit et stomacho prosit - Vino za zdravstvene potrebe
Vinum asperum lene fieri - Blago vino
Apsinthium Romanum - Gorko vino
Conditum melizomum - Začinjeno vino
Conditum paradoxum - Začinjeno vino
Conditum paradoxum - Začinjeno vino sa medom i šafranom
Mulsum - Slatko vino
Rosatum - Vino od ruže
De rosato - Ružino vino
Violatium - Vino od ljubičica
De vino violaceo - Vino od ljubičice
Rosatum sine rosa sic facies - Vino sa limunom
Rosatum sine rosa fieri - Roze vino bez ruža
De oenomelli - Oenomeli vino
De oenanthe - Vino od cveta divlje vinove loze
De omfacomelli - Kandirano vino u medu
De passo - Passum
De defruto, caroeno, sapa - Kako se kuva defritum, caroenum i sapa
De vino scillite - Vino scillite
Vinum de malis granatis - Vino od nara
Si velis in multum bibere - Ako želite da popijete puno
O μέθη και παραλήρημα - O pijanstvu i delirijumu


In vino veritas - U vinu je istina - kaže poznata latinska izreka.....
Čuvena izreka "u vinu je istina" nastala je u VI veku pre nove ere. To je zapravo naslov pesme čuvenog grčkog pesnika Akleja iz Mitilena u kojoj on pored ostalog kaže:
"Vino, dragi moj, i istina
su stari prijatelji
Vino je ogledalo ljudske duše.
Zato ni jedno drugo drvo pre loze nemoj posaditi."
Rimski pesnik Plinije Stariji u svom delu Istorija prirode navodi ranu aluziju na latinsku izreku In vino veritas. On je istinu pripisao vinu: “Volgoque veritas iam attributa vino est“- Istina je već uveliko pripisana vinu.


Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antičko vino: O μέθη και παραλήρημα - O pijanstvu i delirijumu

Rimska tradicionalna kuhinja II.vek n.e.

Originalni tekst:
Τίμαιος δὲ ὁ Ταυρομενίτης ἐν Ἀκράγαντι οἰκίαν τινά φησι καλεῖσθαι τριήρη ἐξ αἰτίας τοιαύτης. νεανίσκους τινὰς ἐν αὐτῇ μεθυσκομένους ἐς τοσοῦτον ἐλθεῖν μανίας ἐκθερμανθέντας ὑπὸ τῆς μέθης ὡς νομίζειν μὲν ἐπὶ τριήρους πλεῖν, χειμάζεσθαι δὲ χαλεπῶς κατὰ τὴν θάλασσαν: καὶ τοσοῦτον ἔκφρονας γενέσθαι ὡς τὰ ἀπὸ τῆς οἰκίας πάντα σκεύη καὶ στρώματα ῥίπτειν ὡς εἰς τὴν θάλασσαν, τὴν ναῦν διὰ τὸν χειμῶνα ἀποφορτίζεσθαι δόξαν αὐτοῖς λέγειν τὸν κυβερνήτην. συναθροιζομένων οὖν πολλῶν καὶ τὰ ῥιπτόμενα διαρπαζόντων οὐδ᾽ ὣς παύεσθαι τῆς μανίας τοὺς νεανίσκους. καὶ τῇ ἐπιούσῃ τῶν ἡμερῶν παραγενομένων τῶν στρατηγῶν ἐπὶ τὴν οἰκίαν ἐγκληθέντες οἱ νεανίσκοι ἔτι ναυτιῶντες ἀπεκρίναντο πυνθανομένων τῶν ἀρχόντων ὑπὸ χειμῶνος ἐνοχλούμενοι ἠναγκάσθαι ἀποφορτίσασθαι τῇ θαλάσσῃ τὰ περιττὰ τῶν φορτίων. θαυμαζόντων δὲ τῶν στρατηγῶν τὴν ἔκπληξιν τῶν ἀνδρῶν εἷς τῶν νεανίσκων, καίτοι δοκῶν τῶν ἄλλων πρεσβεύειν κατὰ τὴν ἡλικίαν, ‘ἐγὼ δ᾽, ἔφη, ἄνδρες Τρίτωνες, ὑπὸ τοῦ δέους καταβαλὼν ἐμαυτὸν ὑπὸ τοὺς θαλάμους ὡς ἔνι μάλιστα κατωτάτω ἐκείμην.' συγγνόντες οὖν τῇ αὐτῶν ἐκστάσει ἐπιτιμήσαντες μὴ πλείονος οἴνου ἐμφορεῖσθαι ἀφῆκαν. καὶ οἳ χάριν ἔχειν ὁμολογήσαντες ... ‘ἂν λιμένος, ἔφη, τύχωμεν ἀπαλλαγέντες τοσούτου κλύδωνος, Σωτῆρας ὑμᾶς ἐπιφανεῖς μετὰ τῶν θαλασσίων δαιμόνων ἐν τῇ πατρίδι ἱδρυσόμεθα ὡς αἰσίως ἡμῖν ἐπιφανέντας.' ἐντεῦθεν ἡ οἰκία τριήρης ἐκλήθη.

Prevod:
Timaj od Tafromenitisa kaže da u Akraganti postoji kuća koja se zove "Trirema". Grupa mladih momaka bili su i pili u njoj i postali su toliko divlji i pregrejani od alkohola da su pomislili da plove u Triremi i da ih je zahvatilo nevreme na okeanu. Na kraju su potpuno izgubili razum i pobacali su sav nameštaj i posteljinu iz kuće kao da su na vodi, ubeđeni da im kapetan naređuje da olakšaju brod zbog pobesnele oluje. Velika gomila ljudi se okupila i počela da ih iznosi van kuće ali čak i tada mladi nisu prestali sa svojom ludom akcijom. Sutradan su se pojavile vojne vlasti u kući i napravili su prijavu protiv mladića dok su još bili na moru (pijani). Na pitanje pretora oni su odgovorili da su se mnogo uplašili oluje i da su bili primorani da pobacaju u more nepotreban teret. Kada su vlasti izrazile iznenađenje ovom ludilu, jedan od mladića, iako je izgledalo da je najstariji u kompaniji, reče im, "E Tritoni, bio sam toliko uplašen da sam se bacio na najnižem mogućem mestu, ležao i čekao." Sudija se, dakle, pomilovao na njihov delirijum ali osudio ih je da nikada nesmeju previše da piju i mogu da idu. Oni su zahvalno obećali. . . E "Da", rekao je on, "kuća čini luku nakon ove grozne oluje, mi ćemo biti iza oltara u našoj zemlji sa vama, kao spasioci u vidljivom prisustvu, rame uz rame sa morskim bogovima, zato što se pojavio morski demon kod nas". To je razlog zašto se kuća zna pod nazivom "Trirema."

Athenaeus
Deipnosophistae





Deipnosophistae ili Gozba sofista (grčki: Δειπνοσοφισταί) je delo helenističkog grčkog polihistora Ateneja iz Naukratije u Egiptu, koje je grčkim jezikom napisano u Rimu krajem 2. i početkom 3. veka. S obzirom na to da se car Komod u ovom delu spominje s prezirom, ono je verovatno završeno tek posle careve smrti 192. godine.
Atenej iz Naukratije (grčki: Ἀθήναιος Nαυκρατίτης / Athḗnaios Naukratítēs, latinski: Athenaeus Naucratita) bio je grčki pisac iz rimskog perioda, čije stvaralaštvo pada u kraj 2. i početak 3. veka n. e. Suda kaže samo to da je živeo "u vreme Marka" (ἐπὶ τῶν χρόνων Μάρκου), što se najverovatnije odnosi na Marka Aurelija (vladao 161–180), premda je i Karakalino ime bilo Marko Antonin (vladao 198–217).


                                                                                                  << Vratite nazad

Antičko vino: Hipokratovo vino – Vino sa pelinom

V vek p. n. e.

Ovo vino se osim za piće koristilo i u medicinske svrhe.

Hipokrat je ovo vino smatrao garantom dobrog zdravlja. Napitak poznat pod nazivom Hipokratovo vino pripremao se uz dodatak biljaka pelina i jasenka. Rimljani su od Grka preuzeli napitak i obogatili ga dodajući mu listiće lovora i šafrana. Hipokratovo vino je verovatno bila polazna osnova za Apsinthum Romanum, rimsko desertno piće sa aromom pelina (slično domaćem Pelinkovcu ili Gorkom listu).

Sastojci:
10 l belog vina
2,5 g lista pelina
2,5 g listova jasenka

Priprema:
Pomešati sve sastojke, osim vina, dobro samleti da se dobije neka vrsta praha. Stavite u šerpu i dodajte jedan litar vina i ostavite da proključa. Kada se ohladi dodajte ostatak vina. Vino ima blago gorak ukus.





Pelin (lat. Artemisia), je rod biljke iz porodice glavočika (Asteraceae) koji čini između 200 i 400 pojedinačnih vrsta. U prirodi vrste iz ovog roda rastu uglavnom u aridnim i semiaridnim područjima na obe hemisfere. Pelini najbolje rastu na suvom, sunčanom i hranjivim materijama siromašnom zemljištu. Neke od najpoznatijih vrsta ovog roda su divlji pelin (A. vulgaris), obični pelin (A. absinthium), estragon (A. dracunculus), beli pelin (Artemisia herba-alba) i drugi. Poznat je i pod nazivom Zelena vila. Pelin je poznat po gorkom ukusu i karakterističnom mirisu koji dobijaju od organskih jedinjenja terpenoida koje sadrže listovi ovih biljaka. Rod pelina čine višegodišnje zeljaste, polužbunaste i žbunaste biljke, a većina vrsta je poznata po svom gorkom ukusu koji dobijaju od terpenoida i laktona. Kod nekih pripadnika ovog roda listovi su dosta aromatični i imaju ekstremno gorak ukus, a neki su našli upotrebu u prehrambenoj industriji i u medicini. Estragon se tako koristi kao začinska biljka, a naročito je popularan kao začin u francuskoj kuhinji. Pelin je odličan lek za menstrualne bolove, od velike je pomoći devojkama i ženama kojima često izostaje menstruacija. Ne savetuje se ženama koje imaju preobilne menstruacije jer pelin pojačava krvarenje (zato se ne savetuje ljudima koji imaju čir na želudcu). Gorke supstance iz pelina stimulišu apetit. Čaj od ove biljke preporučuje se svima koji pate od nedostatka želudačne kiseline i hipoacidativnog gastritisa. Obični pelin se zbog svoje gorčine od davnina koristio kao sredstvo za borbu protiv buva, moljaca i drugih insekata, a danas se koristi za aromatizaciju alkoholnih pića poput vermuta, pelinkovca i apsinta. Na Balkanskom poluostrvu proizvodi se liker pelinkovac sa intenzivnom aromom pelina i oko 35 % alkohola. Pelin je i glavni sastojak absinta, halucinogenog pića popularnog među boemima devetnaestog veka. Obožavaoci zelene vile bili su Bodler i Tuluz Lotrek. Prema savetima fitoterapeuta nikada se pelin ne sme kuvati, nego samo treba preliti kipućom vodom.
Latinsko ime (Artemisia absinthium) pelin je dobio po grčkoj boginji Artemidi za koju se veruje da je baš sa njom olakšavala ženama porođaj ili od legendarne vladarke i botaničarke iz Karije Artemizije II (umrla verovatno 350. godine pre nove ere). Grci su veoma poštovali pelin. Olimpijskim pobednicima ukazivana je posebna čast da piju vino u koje je potpoljen pelin, simbol zdravlja i vitalnosti. Rimljani su pelin osim za zdravstvenu upotrebu stavljali i u sandale, jer su verovali da on čuva i neguje stopala. Naučnu sistematizaciju roda uradio je Karl fon Line 1753. godine.





Jasenak (Dictamnus albus) je višegodišnja mirišljava biljka sa cvetom sličnim jasenu iz porodice Rutaceae, rasprostranjena u južnom delu Evrope, i mediteranskom delu Afrike i Azije. Česta je u jugoistočnom delu Srbije. Latinski naziv biljke potiče od grčke reči Dikte- ime brda na Kritu i thamnos- žbun. Izuzetno retka lekovita biljka jasenak u srpskom verovanju ima mitska obeležja. Veruje se da su njome lečile vile, a ime je dobila zbog listova sličnih jasenovim. Luči eterično ulje koje u dodiru sa suvim vazduhom može da se zapali, pa se na jasenku noću često vide plamičci. Zbog ovog fenomena, u našem narodu je vladalo verovanje da ga koriste vile i bolesne su ostavljali da prenoće na mestima gde raste, takođe je narod verovao da mu vila otkida vrh u noći uoči Spasovdana i da će ga vila odneti u slučaju da se uzbere i ostavi. Ulje se nalazi u listovima i cvetovima, kada se protrljaju među prstima, oslobađaju miris sličan limunu. Ova biljka je nekada u izobilju cvetala u okolini Beograda, Smedereva, Niša, a danas samo uporni mogu da je pronađu. Uspeva na suvim i sunčanim mestima, kamenjarima, čistinama i među žbunjem. Cveta u maju, od Đurđevdana do Spasovdana.
U narodnoj medicini se uglavnom priprema kao čaj, a delovi biljke se sakupljaju u različitim periodima godine, u proleće lišće i koren, u jesen koren i plod kada sazri. Kada se koren iskopa i dobro očisti, suši se u hladu. Deblji primerci se uzdužno iseku. Kod sakupljača lekovitih delova jasenka može da se javi crvenilo na koži, bol i plikovi, pa bi trebalo biti oprezan. Najvažniji lekoviti sastojci jasenka su alkaloidi, gorke materije, antocijani i flavonski glikozidi. U većim količinama sadrži i fenolkarbonsku kiselinu, trigonelin, holin, saponine, šećer i materiju sličnu vosku. U tradicionalnoj medicini preparati od "viline biljke" se koriste za regulisanje mesečnog ciklusa, zaustavljanje krvarenja i kao diuretik. Preporučuju se za varenje, kod smanjenog lučenja želudačnih sokova. Ipak, sa upotrebom jasenka ne sme se preterivati zbog sastojka diktamina, koji može da štetno utiče na srce.





Hipokrat sa Kosa (grč. Ἱπποκράτης ὁ Κῷος; Kos, 460. p. n. e. — Larisa, 370. p. n. e.), poznat i kao Hipokrat II, bio je starogrčki lekar iz Periklovog doba, a smatra se jednom od najznačajnijih ličnosti u istoriji medicine. Često se naziva ocem medicine u znak priznanja za njegov doprinos medicini kao osnivača Hipokratove medicinske škole. Ova intelektualna škola izvršila je revoluciju medicine u antičkoj Grčkoj, uspostavljajući je kao disciplinu koja se razlikuje od drugih oblasti sa kojima je tradicionalno bila povezana (teurgija i filozofija), uspostavljanjem medicine kao profesije.
Hipokrat je prikazan kao uzor antičkog lekara, on je postavio temelje za racionalan pristup medicini, a pripisuje mu se i sastavljanje Hipokratove zakletve, koja se još uvek i dan-danas koristi. Vrednost ove zakletve je, što se u njoj Hipokrat oslobodio religije, nametanjem kulta čoveka i uvođenjem naučnog principa posmatranja čoveka i prirode. Suština tih hipokratovih zahteva je da lekari treba da poseduju: znanje i etičko ponašanje, da nisu lakomi za novac, da su povučeni, krotki i dostojanstveni, da neprstano stiču životne mudrosti i da razumno govore, da su u stanju da se čuvaju mana, praznoverice i da znaju koga je nužno lečiti besplatno. Veoma je zaslužan za veliki napredak sistemskog istraživanja kliničke medicine, sakupljanju medicinskog znanja iz prethodnih škola i propisivanju praksi apotekama kroz Hipokratov korpus i ostale radove. Bio je prvi koji kategorizuje bolesti kao akutne, hronične, endemične i epidemijalne i koristi termine kao što su, pogoršanje, recidiv, rezolucije, kriza, paroksizma, vrhunac, i oporavak. Za Hipokrata je bolest prirodna pojava koja može imati samo prirodne uzroke. Ti uzroci mogu biti raznovrsni: klimatski faktori, smetnje ishrane, nezdrava voda, hladnoća, i svi oni izazivaju u organizmu određene promene koje nazivamo bolest.


Pročitajte više >>                                                                        << Vratite nazad

Antičko vino: Vinum de malis granatis - Vino od nara

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Vinum de malis granatis conficies hoc modo. Grana matura purgata diligenter in palmea fiscella mittes, in coclea exprimes et leniter coques usque ad medietatem. Cum refrixerit, picatis et gypsatis vasculis claudes. Alii sucum non excoquunt, sed singulis sextariis libras mellis singulas miscent et in praedicta vasa custodiunt.

Prevod:
Vino od nara se pravi ovako. Zrna zrelog nara odvojiti i pažljivo očistiti, odložiti u korpu od palminog lišća. Iscedite ih u presi i stavite da se kuvaju na tihoj vatri dok sok ne uvri i dok se ne smanji za polovinu. Kada se ohladi, sok prespite u posudu i zapečatite gipsom. Neki umesto kuvanja soka stave na svaki sekstar (0,546 l) soka, libru (327,45g) meda pre nego što ga stave u posudu.
Ovo se pravi u martu mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Nar, šipak, mogranj, granat, granat-jabuka, uličar (lat. Punica granatum) grm je ili drvo koje uspeva u krajevima s toplijom klimom. Nar je polulistopadna biljka, odnosno za vreme blažih zima će zadržati deo svojih listova, dok će za vreme oštrijih zima izgubiti sve listove. Biljka ima uspravne i razgranate grane, a stanište joj je osunčano s visokim temperaturama, tlo vodopropusno, jer biljka ne voli mnogo vlage. Cvetovi su zvonoliki a plod veličine jabuke je žućkasto-crvene boje. Kora ploda je kožasta i ne jede se. Unutar ploda nalaze se jestive, slatke i sočne semenke koje imaju po jednu ovalnu košticu. Koristi se za izradu želea i sokova. Bogat je fosforom, kalijumom, kalcijumom i željezom, a sadrži vitamin E, vitamin B3 (niacin), vitamine B1, B2, B6 i B5 (pantotensku kiselinu). Energetska vrednost 100 ml nara sadrži čak 16% potrebne dnevne količine vitamina C za odraslu osobu i također je dobar izvor pantonenske kiseline, kalija i antioksidantnih polifenola. Plod nara sadrži značajan postotak voćnog šećera - 22%, belančevina 3,6% i masti 0,7%. Posebno je bogat vitaminom C - 1700 mg/100 g i on se prilikom kuvanja ne uništava kao kod drugih čajeva. Seme nara sadrži tragove vitamina C, dekstrin, vanilin, voćne kiseline i oko 9% ulja. U ulju dobivenom iz klice nalazi se 47 mg alfa i beta tokoferola (vitamina E) na 100 grama. Preliminarna naučna istraživanja su otkrila da sok od nara umanjuje faktore rizika od srčanih bolesti koji mogu voditi arterosklerozi i kardiovaskularnim bolestima. Izraelski naučnici su pak otkrili da uzimanje oko 56 grama soka od nara dnevno u periodu od godinu dana dovodi do smanjenja gornjeg krvnog pritiska za oko 21% i znatno pojačava tok krvi u srce. Izraelski naučnik Michael Aviram utvrdio je da sok od nara ima snažnu antioksidativnu moć, snažniju čak i od crnog vina i zelenog čaja. Njihove preliminarne studije pokazale su da je antioksidativni kapacitet soka od nara bio čak tri puta jači od iste količine zelenog čaja ili crnog vina. Zaštitni učinak pripisuju sadržaju fitohemikalija: polifenola, tanina i antocijana. Poreklo ove biljke se različito interpretira. Naučnici tvrde da sok od nara može biti izuzetna pomoć muškarcima koji imaju problem sa erekcijom. Dnevno popijena čaša soka deluje poput vijagre i poboljšava potenciju zahvaljujući obilju antioksidanasa koji dovode do bolje prokrvljenosti polnog organa. Zagovornici tradicionalne medicine poručuju i da se redovnim konzumiranjem nara dobijaju čvrsti nokti, lepa i zdrava koža i kosa, kao i duševni mir. Britanski naučnici dokazali su da svakodnevno konzumiranje nara usporava oksidaciju u DNK u ćelijama, što usporava i proces starenja. U tibetanskoj medicini su koristi nara za zdravlje poznate još odavno - sok od slatkog nara se koristio kod kamena u bubregu, a sok od kiselog nara - kod dijabetesa. U medicini arapskih naroda se sokom od nara lečila glavobolja, angina i želudačno - crevni problemi. Kod Indijanaca se sok od ovog voća koristio kao ambrozija - koristili su ga za podmlađivanje. U kineskoj tradicionalnoj medicini se čaj od kore nara koristio za okrepljenje i protiv upala, kao i stimulans za razmenu materija.





Pojedini autori poreklo nara svrstavaju u regiju Irana, Pakistana, Avganistana i severne Indije, dok je drugi svrstavaju u autohtonu mediteransku biljku. Nar je voće koje su još u antičko doba koristili kao lek, a zbog velikog broja semenki smatrao se simbolom plodnosti koji donosi sreću u kuću. Jevreji veruju da u naru ima tačno 613 semenki, što odgovara 613 zapovedi u Tori. U drevnom Egiptu, u grobnici faraona Amenhotepa je nađen crtež nara. To nikako nije slučajno - za Egipćane je nar bio simbol plodnosti i lek za mnoge bolesti. Drevni Egipćani sahranjivani su sa ovim voćkama jer su verovali da simbolizuje nadu u novi život. U grčkoj mitologiji legenda kaže da je samo zbog jednog zrna nara, boginja plodnosti, Demetra, bila osuđena na gubitak svoje ćerke Persefone, zbog Hada - boga podzemnog sveta. Poreklo nara se vezuje za Afroditu. Prema legendi, ona je zasadila prvo drvo nara, na ostrvu Kipar. Povezanost nara i boginje ljubavi i strasti je zasnovana činjenicom da je voće prepuno semenki, kao simbola plodnosti. Nar je, prema grčkoj legendi, i Heri bio sveta biljka, a kako je Hera bila boginja plodnosti, jasna je reputacija koju nar i danas uživa, ne samo u Grčkoj. Ovo voće se pominje i u mitu o Persefoni. Had je oteo Persefonu i odveo je u donji svet, a njihova je zajednica učvršćena je tako što je ona pojela nekoliko zrna nara, u zamenu za priliku da povremeno pređe reku Stiks i poseti svet smrtnika na površini. Nar je bio obožavano voće i kod proroka Muhameda, a verske slike često prikazuju i Devicu Mariju ili malog Isusa kako u ruci drže nar. Nar je jedan od nacionalnih simbola Jermenije. Nar je zvanični logo mnogih gradova u Turskoj.





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                      << Vratite nazad

Antičko vino: De vino scillite - Vino scillite

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Hoc mense vinum scillite sic facimus. Scillam de montanis aut maritimis locis sub ortu canicularium lectam procul a sole siccamus. Ex hac in vini amfora unius librae mensuram mittimus, incisis tamen ante superfluis et abiectis foliis, quibus pars extrema vallatur.
Quidam velamina ipsa filo inserta suspendunt, ut vino infusa mergantur et non admixta fecibus post quadraginta dierum spatium serta, quae adpensa sunt, auferantur. Hoc vini genus tussi resistet, ventrem purgabit, flegma dissoluet, splenicis proderit, acumen praestabit oculorum, concitabit digestionis auxilia.

Prevod:
Morski luk ubrati na planini ili na obali koje je u hladovini, osušiti ga dalje od sunca. Odvajati po jednu libru (327,45g) i stavljati u amfore sa vinom, odbaciti lišće i iseći nepotrebno.
Neka visi i ne mešati talog četrdeset dana. Ovo je vino za sve vrste kašlja, pročišćava želudac, odbacuje sluz, čisti slezinu, pomaže oštrini oka, pomaže varenju.
Ovo se pravi u julu mesecu.

amphora = 26,20 l

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Morski luk (Scilla - urginea - maritima), sredozemna biljka iz porodice ljiljana (Liliaceae). Raste na peskovitoj morskoj obali. Ima bele cvetove u grozdastom cvatu. Velika podzemna lukovica ima miris crvenog luka, gorko-ljutog je ukusa, sadrži glikozid scillain. U sebi sadrži heterozid glikoscilarozid A, triozid, dva biozida, sedam monozida, scilarozid, koji je kardiotonik ali i opasan otrov za glodare. U sebi sadrži još i sluzi, ugljikohidrata sinistrina, otrovnog glikozida scilitoksina, scilarena Ai B, holina, limunske kiseline i kalcijum oksalat.
Njegovo ime Scilla grčkog je porekla i znači pokrenuti ili uznemiriti, a dodatak maritima (morski) mu daje odrednicu rasprostranjenosti, Carl Linneaus dodaje još i Urginea, po imenu alžirskog plemena Ben Urgin.
Egipćanima je bila vrlo važna lekovita biljka kojom su lečili vodene bolesti pa su joj podigli i hram. O morskom luku pisali su još i Pitagora, za lečenje morskih bolesti, Teofrast, Homer i Plinije. U antičkom dobu koristio se da bi se u njegovom svežem soku umakali vrhovi strela jer je u svežem obliku otrovan, za sve ostale namene koristio se isključivo u sušenom stanju. Arapi sade morski luk u blizini grobova da ih štiti od zlih duhova , a između polja ječma kao graničnik parcele, a Beduini kao sredstvo za deratizaciju.
Danas se koristi u medicini kod bolesti srca, bubrega, za izazivanje povraćanja, podstiče cirkulaciju, čisti creva, sprečava cirozu... Uzima se u vidu sušenog praha. Prašak od suve biljke uzima se dvaput dnevno, koliko stane na vrh noža. Deci se nesme davati. U akutnom stanju bolesti ne sme se uzimati.





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat  kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                      << Vratite nazad

Antičko vino: De defruto, caroeno, sapa - Kako se kuva defritum, caroenum i sapa

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Ove vrsta vina su se veoma često koristila i kao dodatak odnosno začin u pripremi jela.

Originalni tekst:
Nunc defrutum, caroenum, sapam conficies. Cum omnia uno genere conficiantur ex musto, modus his et virtutem mutabit et nomina. Nam defrutum a deferuendo dictum, ubi ad spissitudinem fortiter despumarit, effectum est, caroenum, cum tertia perdita duae partes remanserint, sapa, ubi ad tertias redacta descenderit: quam tamen meliorem facient cydonea simul cocta et igni subposita ligna ficulna.

Prevod:
Kako se kuva defritum, caroenum i sapa. Sve vte vrste vina se dobijaju iz novog vina i imaju različita imena. Defritum čije je pravo ime deferuendo dictum se kuva dok se ne zgusne; caroenum se svodi na dve trećine; sapa se svodi na trećinu. Ova vina dobijaju na kvalitetu kada se kuvaju sa dunjom, na vatri drveta.
Ovo se pravi u oktobru mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Dunja (Cydonia oblonga) je jedina vrsta roda Cydonia (Maloideae, Rosaceae). Dunja potiče iz jugozapadne Azije, odnosno iz Irana i Anadolije, a samonikla se javlja u srednjoj Evropi pod nazivom "sidonijska kruška". Njeno botaničko ime potiče od grčkog grada Kydonia (danas Hanija) na severozapadu ostrva Krita. U Jermeniji i Iranu dunja se može naći u prirodi. Plod dunje je sličan plodu jabuke ili kruške (odakle i potiču dve sorte dunje; jabukolika i kruškolika). Dunja se upotrebljava u proizvodnji džemova, pekmeza, sokova i kompota, a zbog sadržaja sluzi povoljno deluje na probavne organe. Čaj od semenki dunje se koristio za smirenje, nesanicu i protiv lošeg zadaha. Kora dunje se pripremala kao sredstvo protiv gihta. Na portugalskom jeziku naziv za dunju je marmelo. Odatle potiče naziv marmelada, koja se prvobitno pravila od dunje. Dunje se često sade u podnožjima drveta kruške i drugih visokih voćnih stabala i rađaju nakon 4 do 8 godina. Razmnožavanje putem pelcera i ukrštanjem uspeva samo ponekad. Plod dunje sadrži veoma puno vitamina C, zatim kalijum, natrijum, cink, gvožđe, bakar, mangan, pektin i druge organske i neorganske kiseline. Seme dunje sadrži različite sluzi, ulja kao i otrovni cijanid glikozid (Cyanid-Glykosid). Ima oko 20% sluzi, pektina, oko 8% raznih šećera, oko 1% jabučne kiseline, 15% masnog ulja, amigdalina (0,5%) emulzina, protida i tanina. Lekovita svojstva dunje: potpomaže mršavljenju, smiruje proliv, pomlađuje i hidratizira kožu, koristi se protiv akni, pomaže kod bolesti jetre i očiju, delotvorna je kod anemije, korisna kod bolesti creva i želuca, smanjuje stres i nesanicu i njezine semenke štite od karcinoma. U kulinarstvu dunje se dobro slažu sa pečenim mesom, piletinom, pačjim mesom, junetinom i mesom divljači. Posebno, ako se mesa peku zajedno sa dunjama ili se služe s umakom od dunja.





Uzgoj dunja započeo je još u Mesopotamiji, a Stari Grci su je uzgajali i širili na helenskim područjima kao "zlatnu jabuku" između 200 i 100 g.p.n.e. Tako se dunja zapravo započela uzgajati pre jabuke. Neki istoričari veruju da se jabuka koja se u Bibliji spominje u Pesmi Solomonovoj zapravo odnosi na dunju. Dunja važi kao simbol ljubavi, sreće, plodnosti, pameti, lepote, postojanosti i neprolaznosti. U antičkim legendama, dunjom su bogovi određivali sudbine. Ona je bila plod Afrodite i Geje. Paris je dunju, po obećanju Helene, predao Afroditi kao najlepšoj od svih boginja. Grci su je obožavali, kod njih je simbolizovala ljubav i sreću, a najčešće su je pripremali tako što bi je izdubili, napunili medom i ispekli. Grci i Rimljani su dunju cenili kao blago sretstvo protiv proliva (tanin i sluz). Prema staroatinskoj tradiciji venčanja, svadbena pratnja je bacala dunje na svadbena kola kojima je mladoženja vozio mladu u njihov novi dom. Kada bi stigli, mlada je jela ceremonijalni kolač s medom i susamom. Da bi se osigurala plodnost, tada bi joj bio darovan plod dunje, simbol plodnosti. U Rimu su mladenci, uoči venčanja, morali pojesti dunju kako bi im brak bio plodan i sretan. Rimljani su od nje izvlačili eterična ulja za proizvodnju parfema. Plinije, rimski pisac iz I. veka. spominje Mulvu, uzgojeni kultivar dunje kao jedinu vrstu dunje koja se može jesti i sirova. Kolumela opisuje tri druge vrste dunje nazivajući ih vrapčja jabuka, zlatna jabuka i muskatna jabuka. Rimljanima je dunja također bila omiljeno voće, i najčešće su je jeli sa medom. Preuzeli su grčku reč za dunju kao "medena jabuka" i nazvali dunju melimelum. Jedno od stabala koje je franački vladar Karlo Veliki 812 godine naredio da se posadi u kraljevskom vrtu bila je i dunja.





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat  kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                      << Vratite nazad

Antičko vino: De passo - Passum

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Ova vrsta vina se veoma često koristi kao dodatak odnosno začin u pripremi jela.

Originalni tekst:
Passum nunc fiet ante vindemiam, quod africa suevit universa conficere pingue atque iucundum: et quo ad conditum si utaris mellis vice, ab inflatione te vindices. Leguntur ergo uvae passae quam plurimae et in fiscellis clausae iunco factis aliquatenus rariore contextu virgis primo fortiter verberantur. Deinde ubi uvarum corpus vis contusionis exoluerit, cochleae subposita sporta conprimitur. Hinc passum est, quicquid efluxerit, et conditum vasculo mellis more servatur.

Prevod:
Passum se pravi pre berbe, Afrikanci ga zgušnjavaju i daju prijatan ukus i koristiti se kao med začinjen vinom ako meda nemate dovoljno. Prikupite veću količinu grozdova i stavite u pletene korpe i snažno udarati motkom. Kada je cela masa grožđa zdrobljena, stavite je u presu. Sve što isteče je passum. Stavite u posudu i čuvajte sakriveno, pije se sa medom.
Ovo se pravi u oktobru mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Med je gusta slatka sirupasta materija, proizvod medonosnih pčela (lat. Apis mellifera ili Apis mellifica) dobijen od sabranih voćnih i drugih sokova prerađenih u pčelinjem želucu. Izlučeni sok odložen poklopljenom saću hemijskim reakcijama pretvara se u med. Prema vrstama biljaka od koje se dobija, med se razvrstava u monoflorni (med dobijen od samo jedne vrste biljke, na primer, bagrema) i poliflorni med (med dobijen sakupljanjem nektara sa više vrsta biljaka, kao na primer, livadski med, šumski i dr.). Med je najvažniji pčelinji proizvod, poznat u ljudskoj ishrani još od praistorijskog doba.
Rimljani su osim za hranu i piće koristili med u kozmetici i medicini. Pored toga, i oni su med koristili kao poklon za svoje bogove. Vojnici su ga upotrebljavali kao antiseptik za lečenje rana. Čak je i Hanibal, po legendi, dao svojim vojnicima med i sirće nakon što su prešli Alpe na slonovima. Stari rimski pesnici često su spominjali med u svojim stihovima. Posebno Vergilijev spev Georgijus opisuje dobivanje meda. U vremenu vladavine Julija Cezara med se koristio i kao platežno sredsvo. Julije Cezar je navodno prihvatio med kao vrstu valute koja je korišćena za plaćanje poreza umesto zlata. U prvom veku naše ere poznati gastronom Apicius napisao je seriju knjiga sa receptima od kojih pola uključuje i med, što možete pročitati i u do sada objavljenim receptima ovog bloga.





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat  kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                       << Vratite nazad

Antičko vino: De omfacomelli - Kandirano vino u medu

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
In uvae semiacerbae suci sextariis sex, mellis triti fortiter duos sextarios debebis infundere et sub solis radiis diebus quadraginta decoquere.

Prevod:
U 6 sekstara (3,27 l) soka polu suvog oštrog grožđa staviti 2 sekstara (1,092 l) meda, ostaviti na suncu četrdeset dana.
Vino je služilo i kao lek za očne bolesti.
Ovo se pravi u avgustu mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Med je gusta slatka sirupasta materija, proizvod medonosnih pčela (lat. Apis mellifera ili Apis mellifica) dobijen od sabranih voćnih i drugih sokova prerađenih u pčelinjem želucu. Izlučeni sok odložen poklopljenom saću hemijskim reakcijama pretvara se u med. Prema vrstama biljaka od koje se dobija, med se razvrstava u monoflorni (med dobijen od samo jedne vrste biljke, na primer, bagrema) i poliflorni med (med dobijen sakupljanjem nektara sa više vrsta biljaka, kao na primer, livadski med, šumski i dr.). Med je najvažniji pčelinji proizvod, poznat u ljudskoj ishrani još od praistorijskog doba.
Rimljani su osim za hranu i piće koristili med u kozmetici i medicini. Pored toga, i oni su med koristili kao poklon za svoje bogove. Vojnici su ga upotrebljavali kao antiseptik za lečenje rana. Čak je i Hanibal, po legendi, dao svojim vojnicima med i sirće nakon što su prešli Alpe na slonovima. Stari rimski pesnici često su spominjali med u svojim stihovima. Posebno Vergilijev spev Georgijus opisuje dobivanje meda. U vremenu vladavine Julija Cezara med se koristio i kao platežno sredsvo. Julije Cezar je navodno prihvatio med kao vrstu valute koja je korišćena za plaćanje poreza umesto zlata. U prvom veku naše ere poznati gastronom Apicius napisao je seriju knjiga sa receptima od kojih pola uključuje i med, što možete pročitati i u do sada objavljenim receptima ovog bloga.





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat  kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                       << Vratite nazad

Antičko vino: De oenanthe - Vino od cveta divlje vinove loze

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Silvestres uvas, cum florent, sine rore colligimus et expandimus in sole, ne quid restet umoris et flos ad excutiendum siccior adparetur. Tunc cribello spisso cernemus, ut grana non transeant, sed flos solus decidat. Hunc in melle servamus infuso et, cum diebus triginta fuerit conditum, temperamus eo genere et more, quo rosatum moris est temperare.

Prevod:
Uberite divlje grožđe kada je u cvatu i kada nema rose; ostavi na suncu da sva vlaga ispari, tada se cvet skida lakše. Onda malim sitom ili kroz malu rupu odvojte latice od semena. Ove cvetove potopite u med i čuvajte trideset dana, ovako se pripremaju sastojci isto kao za vino od ruže - Rosatum.

Ovo se pravi u junu mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Med je gusta slatka sirupasta materija, proizvod medonosnih pčela (lat. Apis mellifera ili Apis mellifica) dobijen od sabranih voćnih i drugih sokova prerađenih u pčelinjem želucu. Izlučeni sok odložen poklopljenom saću hemijskim reakcijama pretvara se u med. Prema vrstama biljaka od koje se dobija, med se razvrstava u monoflorni (med dobijen od samo jedne vrste biljke, na primer, bagrema) i poliflorni med (med dobijen sakupljanjem nektara sa više vrsta biljaka, kao na primer, livadski med, šumski i dr.). Med je najvažniji pčelinji proizvod, poznat u ljudskoj ishrani još od praistorijskog doba.
Rimljani su osim za hranu i piće koristili med u kozmetici i medicini. Pored toga, i oni su med koristili kao poklon za svoje bogove. Vojnici su ga upotrebljavali kao antiseptik za lečenje rana. Čak je i Hanibal, po legendi, dao svojim vojnicima med i sirće nakon što su prešli Alpe na slonovima. Stari rimski pesnici često su spominjali med u svojim stihovima. Posebno Vergilijev spev Georgijus opisuje dobivanje meda. U vremenu vladavine Julija Cezara med se koristio i kao platežno sredsvo. Julije Cezar je navodno prihvatio med kao vrstu valute koja je korišćena za plaćanje poreza umesto zlata. U prvom veku naše ere poznati gastronom Apicius napisao je seriju knjiga sa receptima od kojih pola uključuje i med, što možete pročitati i u do sada objavljenim receptima ovog bloga.





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat  kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                      << Vratite nazad

Antičko vino: De oenomelli - Oenomeli vino

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Oenomeli je reč koja je izvedena od grčkih reči oinos (vino) i meli (med), drevni je grčki napitak koji se sastoji od meda i nefermentisanog soka od grožđa. Koristio se ponekad kao narodni lek za giht, artritis i kod nekih nervnih oboljenja.

Originalni tekst:
Mustum de maioribus et egregiis vitibus post viginti dies, quam leuatum fuerit ex lacu, quantum volueris, sumes et ei mellis non despumati optimi quintam partem prius tritam fortiter, donec albescat, admiscebis et agitabis ex canna radicata vehementer.
Movebis autem sic per dies quadraginta continuos vel, quod est melius, quinquaginta, ita ut, cum moveris, mundo linteo tegas, per quod facile confectio aestuabunda suspiret. Post dies ergo quinquaginta munda manu purgabis, quodcumque supernatabit. In vasculo gypso diligenter includis et ad uetustatem reseruas.
Melius tamen, si in minora et picata vascula proximo vere transfundas et gypsata diligenter operias et in terrena et frigida cella recondas vel arenis fluvialibus vel eodem solo vascula ex aliqua parte summergas. Hoc nulla vitiatur aetate, si tam diligenter effeceris.

Prevod:
Odličan sok od grožđa uzeti posle dvadesetak dana od ceđenja, a koje je stajalo kraj jezera, kao što ste želeli, pomešajte sa petinom najboljeg meda, promešajte snažno mešavinu, trskom.
Treba mešati svaki dan, kontinuirano tokom četrdeset dana ili još bolje pedeset. Peškirom brisati tako da ne ostane nikakav miris. Nakon pedesetog dana mešanja i čišćenja, odneti u podrum i zapečatiti gipsom.
Još bolje ako prespete u manje posude, dobro gipsom zapečaćeno i čuvate do sledećeg proleća, a čuvate u hladnim sobama ili u zemlji ili u pesku, čuvati dalje od sveže vode (vlage). Ovo (vlaga) plaši sve uzraste i boje se toga.
Ovo se pravi u oktobru mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Med je gusta slatka sirupasta materija, proizvod medonosnih pčela (lat. Apis mellifera ili Apis mellifica) dobijen od sabranih voćnih i drugih sokova prerađenih u pčelinjem želucu. Izlučeni sok odložen poklopljenom saću hemijskim reakcijama pretvara se u med. Prema vrstama biljaka od koje se dobija, med se razvrstava u monoflorni (med dobijen od samo jedne vrste biljke, na primer, bagrema) i poliflorni med (med dobijen sakupljanjem nektara sa više vrsta biljaka, kao na primer, livadski med, šumski i dr.). Med je najvažniji pčelinji proizvod, poznat u ljudskoj ishrani još od praistorijskog doba.





Rimljani su osim za hranu i piće koristili med u kozmetici i medicini. Pored toga, i oni su med koristili kao poklon za svoje bogove. Vojnici su ga upotrebljavali kao antiseptik za lečenje rana. Čak je i Hanibal, po legendi, dao svojim vojnicima med i sirće nakon što su prešli Alpe na slonovima. Stari rimski pesnici često su spominjali med u svojim stihovima. Posebno Vergilijev spev Georgijus opisuje dobivanje meda. U vremenu vladavine Julija Cezara med se koristio i kao platežno sredsvo. Julije Cezar je navodno prihvatio med kao vrstu valute koja je korišćena za plaćanje poreza umesto zlata. U prvom veku naše ere poznati gastronom Apicius napisao je seriju knjiga sa receptima od kojih pola uključuje i med, što možete pročitati i u do sada objavljenim receptima ovog bloga.





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat  kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                       << Vratite nazad

Antičko vino: Rosatum sine rosa fieri - Roze vino bez ruža

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Nunc rosatum sine rosa facies sic. Folia citri viridia sporta palmea missa in musti nondum ferventis vase depones et claudes et exemptis quadraginta diebus melle addito ad modum rosati, cum placebit, uteris.

Prevod:
Lišće limuna staviti u palminu korpicu i potopiti u vino koje se nalazi u toploj posudi, zapečatiti. Nakon četrdeset dana ukloniti korpu, dodajte med kao kod vina od ruža i poslužite ga.
Ovo se pravi u oktobru mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Limun (lat. Citrus x limon) je drvo iz roda Citrus (porodica Rutaceae) i njegov plod. Rezultat je davnog ukrštanja po svoj prilici pomela i citrona, ali već vekovima uspeva kao samostalno drvo koje se razmnožava reznicama ili kalemljenjem. Smatra se da je poreklo reči "limun" srednjeistočno. Ova reč vuče korene iz starofrancuske reči limon, zatim italijanske limone, iz arapske laymūn ili līmūn, i iz persijskie reči līmūn, što je opšti termin za citrusno voće. Ona je srodna sa sanskritskom reči nimbū, „limeta”. Koristi se za kulinarske i nekulinarske svrhe širom sveta, prvenstveno zbog njegovog soka, koji ima kulinarske i nekulinarske primene. Pulpa i kora (cedra) se isto tako koriste u kuvanju i pečenju. Limunov sok sadrži oko 5% do 6% limunske kiseline, sa pH vrednošću od oko 2,2, što daje soku kiseo ukus. Prepoznatljivi kiseli ukus soka od limuna ga čini ključnim sastojkom mnogih tipova piča i hrane, kao što su limunada i kolač od limuna. Limun je jedna od najkorisnijih namirnica na našој planetи. Limun pruža zaštitu od jako velikog broja bolesti, tako da ga neki izvori nazivaju super-hranom. On je pun nutrijenata: sadrži bioflavonoide, pektin, folnu kiselinu, vitamine C, A, B1, B6, kalijum, kalcijum, magnezijum, fosfor, mangan. Povoljno deluje na rad jetre, creva, želuca, imunog, živčanog i kardiovaskularnog sistema. Redovno konzumiranje limuna, može sprečiti bolesti poput laringitisa, bronhitisa, gripe, prehlade, artritisa, visokog krvnog pritiska, bakterijskih infekcija, bubrežnih i žučnih kamenaca, a prema najnovijim istraživanjima i raka. Zahvaljujući limunskoj kiselini, neutrališe otrovne materije i njihovo delovanje, olakšava probavu i ubrzava razlaganje masti. Sadrži visok postotak selena i vitamina C, koji povećavaju obrambenu moć i usporavaju starenje i vitamina B, neophodnog živčanom sistemu. 100 g limuna tako pokriva 71% dnevne potrebe vitamina C za odraslu osobu i 7% dnevne potrebe kalijuma, 1% kalcijuma i 9% magnezijuma. Na Siciliji, koja je imala velike probleme sa snadbevanjem pitkom vodom, oduvek se u sve zalihe pitke vode stavljala sveže polovine limuna. Ljudi su iz iskustva znali da limun dezinfikuje vodu, a moderna nauka je to potvrdila. Možda iz tog prastarog običaja proizlazi današnja navika da poslužujemo vodu s režnjem limuna. U Maroku, limun se konzevira u teglama ili burićima sa solju. So natapa koru, omekšava je, i stvara zaštitni sloj tako da plodovi mogu da budu postajani skoro na neodređeno vreme. Konzervirani limun se koristi na mnoštvo načina u jelima. Konzervirani limun se isto tako koristi u sicilijanskim, italijanskim, grčkim i francuskim jelima.





Poreklo limuna nije precizno poznato, mada se smatra da je limun prvobitno uzgajan u Asamu (regionu u severoistočnoj Indiji), severnoj Burmi ili Kini. Zna se da je korišten u Mesopotamiji pre oko 6000 godina. Smatra se da je Aleksandar Makedonski limun doneo u Staru Grčku iz Persije, gde se uzgaja već dva i po milenijuma. Prvi pisani zapis koji spominje taj plod je stari indijski spis na Sanskritu koji datira pre 2800 godina. Limun je ušao u upotrebu u Evropi kroz južnu Italiju u drugom veku p.n.e., za vreme antičkog Rima. Međutim, ova biljka nije bila široko kultivisana. Ozbiljnije pristup gajenju limuna došao je sa Arapima koji su ga doneli zasade u Španiju u 1.veku, a u isto vreme i u Severnu Afriku. Limun je kasnije uveden u Persiju i zatim u Irak i Egipat oko 700. godine. Prvi zapisi o limunu u literaturi potiču iz arapskih rasprava o uzgoju iz 10. veka. Limun je isto tako korišten kao ornamentalna biljka u ranim islamskim baštama. Do široke distribucije limuna u arapskom svetu i po Mediteranskom regionu je došlo između 1000 i 1150.g. Krstaši,koji su zatekli ovo drvo na području Palestine, upoznali su stanovnike ostalih zemalja severne Evrope sa plodom limuna. Prva znatna kultivacija limuna u Evropi je počele u Đenovi sredinom 15. veka. Limun je u Amerku doneo Kolumbo,na svom drugom putavanju u Novi Svet,1493. godine. Na Floridi se limun gaji od 16. veka. Tokom Zlatne Groznice, u 19.veku, limun je postao veoma cenjeno voće jer je štitio od pojave skorbuta. Godine 1747, Džejms Lindovi eksperimenti na mornarima koji su bili oboleli od skorbuta obuhvatali su dodavanje soka od limuna u njihovu ishranu, mada vitamin C još uvek nije bio poznat. Cena mu je tada bila toliko visoka, da su ljudi bili spremni da plate i 1 $ za jedan limun. Vodeći uzgajivači limuna danas su SAD i Italija. U Evropi ga u komercijalne svrhe koriste Španija, Portugalija, Italija, Grčka, Turska i Francuska.





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat  kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                      << Vratite nazad

Antičko vino: Rosatum sine rosa sic facies - Vino sa limunom

Originalni tekst:
Rosatum sine rosa sic facies: folia citri viridia in sportella palmea in dolium musti mittes antequam ferveat, et post quadraginta dies exime. Cum necesse fuerit, mel addes et pro rosato utere.

Sastojci:
1 l belog vina
50 g meda
sveži listovi limuna ili par zrelih plodova limuna
košara od palminog lišća ili platnena vrećica od lana (ili pelena za bebe)

Priprema:
Pravljenje ove vrste vina traje 40 dana.
Stavite šaku lišća limuna ili par zrelih plodova citrusa u košaru od palminog lušća ili platnenu vrećicu, dobro zavežite pa ih potopite u novo belo vino pre fermentacije i držite tako narednih 40 dana. Nakon toga uklonite platnenu vrećicu i procedite vino. Pre posluženja, dodati med.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Limun (lat. Citrus x limon) je drvo iz roda Citrus (porodica Rutaceae) i njegov plod. Rezultat je davnog ukrštanja po svoj prilici pomela i citrona, ali već vekovima uspeva kao samostalno drvo koje se razmnožava reznicama ili kalemljenjem. Smatra se da je poreklo reči "limun" srednjeistočno. Ova reč vuče korene iz starofrancuske reči limon, zatim italijanske limone, iz arapske laymūn ili līmūn, i iz persijskie reči līmūn, što je opšti termin za citrusno voće. Ona je srodna sa sanskritskom reči nimbū, „limeta”. Koristi se za kulinarske i nekulinarske svrhe širom sveta, prvenstveno zbog njegovog soka, koji ima kulinarske i nekulinarske primene. Pulpa i kora (cedra) se isto tako koriste u kuvanju i pečenju. Limunov sok sadrži oko 5% do 6% limunske kiseline, sa pH vrednošću od oko 2,2, što daje soku kiseo ukus. Prepoznatljivi kiseli ukus soka od limuna ga čini ključnim sastojkom mnogih tipova piča i hrane, kao što su limunada i kolač od limuna. Limun je jedna od najkorisnijih namirnica na našој planetи. Limun pruža zaštitu od jako velikog broja bolesti, tako da ga neki izvori nazivaju super-hranom. On je pun nutrijenata: sadrži bioflavonoide, pektin, folnu kiselinu, vitamine C, A, B1, B6, kalijum, kalcijum, magnezijum, fosfor, mangan. Povoljno deluje na rad jetre, creva, želuca, imunog, živčanog i kardiovaskularnog sistema. Redovno konzumiranje limuna, može sprečiti bolesti poput laringitisa, bronhitisa, gripe, prehlade, artritisa, visokog krvnog pritiska, bakterijskih infekcija, bubrežnih i žučnih kamenaca, a prema najnovijim istraživanjima i raka. Zahvaljujući limunskoj kiselini, neutrališe otrovne materije i njihovo delovanje, olakšava probavu i ubrzava razlaganje masti. Sadrži visok postotak selena i vitamina C, koji povećavaju obrambenu moć i usporavaju starenje i vitamina B, neophodnog živčanom sistemu. 100 g limuna tako pokriva 71% dnevne potrebe vitamina C za odraslu osobu i 7% dnevne potrebe kalijuma, 1% kalcijuma i 9% magnezijuma. Na Siciliji, koja je imala velike probleme sa snadbevanjem pitkom vodom, oduvek se u sve zalihe pitke vode stavljala sveže polovine limuna. Ljudi su iz iskustva znali da limun dezinfikuje vodu, a moderna nauka je to potvrdila. Možda iz tog prastarog običaja proizlazi današnja navika da poslužujemo vodu s režnjem limuna. U Maroku, limun se konzevira u teglama ili burićima sa solju. So natapa koru, omekšava je, i stvara zaštitni sloj tako da plodovi mogu da budu postajani skoro na neodređeno vreme. Konzervirani limun se koristi na mnoštvo načina u jelima. Konzervirani limun se isto tako koristi u sicilijanskim, italijanskim, grčkim i francuskim jelima.





Poreklo limuna nije precizno poznato, mada se smatra da je limun prvobitno uzgajan u Asamu (regionu u severoistočnoj Indiji), severnoj Burmi ili Kini. Zna se da je korišten u Mesopotamiji pre oko 6000 godina. Smatra se da je Aleksandar Makedonski limun doneo u Staru Grčku iz Persije, gde se uzgaja već dva i po milenijuma. Prvi pisani zapis koji spominje taj plod je stari indijski spis na Sanskritu koji datira pre 2800 godina. Limun je ušao u upotrebu u Evropi kroz južnu Italiju u drugom veku p.n.e., za vreme antičkog Rima. Međutim, ova biljka nije bila široko kultivisana. Ozbiljnije pristup gajenju limuna došao je sa Arapima koji su ga doneli zasade u Španiju u 1.veku, a u isto vreme i u Severnu Afriku. Limun je kasnije uveden u Persiju i zatim u Irak i Egipat oko 700. godine. Prvi zapisi o limunu u literaturi potiču iz arapskih rasprava o uzgoju iz 10. veka. Limun je isto tako korišten kao ornamentalna biljka u ranim islamskim baštama. Do široke distribucije limuna u arapskom svetu i po Mediteranskom regionu je došlo između 1000 i 1150.g. Krstaši,koji su zatekli ovo drvo na području Palestine, upoznali su stanovnike ostalih zemalja severne Evrope sa plodom limuna. Prva znatna kultivacija limuna u Evropi je počele u Đenovi sredinom 15. veka. Limun je u Amerku doneo Kolumbo,na svom drugom putavanju u Novi Svet,1493. godine. Na Floridi se limun gaji od 16. veka. Tokom Zlatne Groznice, u 19.veku, limun je postao veoma cenjeno voće jer je štitio od pojave skorbuta. Godine 1747, Džejms Lindovi eksperimenti na mornarima koji su bili oboleli od skorbuta obuhvatali su dodavanje soka od limuna u njihovu ishranu, mada vitamin C još uvek nije bio poznat. Cena mu je tada bila toliko visoka, da su ljudi bili spremni da plate i 1 $ za jedan limun. Vodeći uzgajivači limuna danas su SAD i Italija. U Evropi ga u komercijalne svrhe koriste Španija, Portugalija, Italija, Grčka, Turska i Francuska.





Klasični kuvar antike je "De re coquinaria" ili "O umetnosti kuvanja". Autor je Markus Gavijus Apicijus, koji je živeo u doba cara Tiberija u prvom veku naše ere. Knjiga ima 10 glava i sadrži oko 500 recepata koje je Apicijus sakupio iz prošlih vekova i recepata koje je sam osmislio.
Apicius je tokom svog života (42 g.p.n.e. - 37 g.n.e.) postao legenda. on je uradio nešto što je jedinstveno u ono vreme; on je bio jedan od osnivača gastronomije.
Plinije opisuje Apicijusa kao "najvećeg trošadžiju koga je svet ikada video". Izgleda da je bio u pravu, jer je Apicijeva umetnost kuvanja prepuna neobičnih recepata od punjenog papagaja do flaminga sa biberom ali i takvih koje mi i u današnje vreme rado jedemo.
Kako je Apicijev život bio ekstravagantaan, tako je i njegova smrt do danas predmet svakojakih rasprava. Kada je potrošio 100 miliona sestercija iz državne kase za pripremanje svojih recepata za cara, kada je potrošio sve poreske pare i lično se zadužio, napravio je bilans i izračunao je da će mu ostati "samo" 10 miliona sestercija za život, što je za njega bilo nezamislivo (1 sesterc = 1 evro). Iz straha da neće imati šta da jede i da će umreti od gladi, uzeo je otrov i u strašnim mukama umro.


Pročitajte više >>                                                                       << Vratite nazad