Antička kuhinja: I-giš - Susamovo ulje

Susamovo ulje je jestivo biljno ulje dobijeno iz semenki susama. Susam se uzgajao pre više od 5000 godina kao usev koji odlično podnosi sušu i mogao je da raste tamo gde drugi usevi nisu uspevali. Seme susama bilo je jedno od prvih useva prerađenih za ulje, kao i jedno od najranijih začina. Susam se prvobitno uzgajao u dolinama Inda i bio je glavna uljana kultura. Pretpotstavlja se da je izvezen u Mesopotamiju oko 2500. godine p. n. e..

Postoje dva procesa dobijanja susamovog ulja, hladno ceđeni i pečeni.

Proces hladnog ceđenja:
Hladno presovano susamovo ulje dobija se mehaničkim ceđenjem valjcima sirovog semena susama.Ova metoda omogućava proizvodnju visokokvalitetnog ulja sa širokom primenom u ishrani u Mesopotamiji. Bogat je izvor vitamina E i  B1, a od minerala kalcijumom, gvožđem, manganom i bakrom.

Proces termičke obrade:
Semenke susama se polako peku u pećima na drva. Nakon toga, pečene tople semenke se melju pod valjcima, samlevene semenke se stavljaju u tkaninu i nekoliko minuta se izlažu pari. Parenje greje i vlaži semenke, što omogućavu ulju da slobodnije teče.





Susam (Sesamum indicum) omiljena je namirnica orijentalnih i severnoafričkih naroda, a za njegovo lekovito dejstvo znali su još stari Egipćani, Asirci, Vavilonci, Indusi i Kinezi. Arheološki dokazi potvrđuju da je susam najstarija uzgajena uljarica. U Indiji se još pre više od 4000 godina koristilo susamovo ulje, ne samo u ishrani, već i u medicini i kozmetici. U ajurvedskoj tradiciji susamovo ulje zauzima posebno mesto i nalazi vrlo široku primenu. Seme susama se može koristiti sirovo, prženo, mleveno i u obliku ulja.
Susamovo ulje se pokazalo kao odlično prirodno sredstvo za tretiranje svih stanja kože, a najpre suve kože i osetljive kože sklone upalama. Deluje kao prirodan UV filter, te dokazano odbija i do 25 % sunčevih zraka. Leči iritacije kože, razne kožne nepravilnosti, kao i bolesti poput ekcema i psorijaze. Pomaže kod problema oslabljene mikrocirkulacije. Pospešuje zaceljivanje ogrebotina, rana i ostalih oštećenja kože i doprinosi smanjenju vidljivosti ožiljaka. Ovo ulje ima snažna antibakterijska, antivirusna, antiupalna i analgetička svojstva. Bogato je vitaminima A, E, B i mineralima magnezijem, kalcijumom, cinkom, bakrom, gvožđem, manganom, selenom i fosforom. 100 ga semena ima 573 kalorije od kojih veći deo odlazi na masti, a ostatak su zdrave hranljive materije kao što su minerali i vitamini. Sadrži snažne antioksidanse sezamol i sezamin koji pospešuju eliminaciju štetnih materija iz organizma. Bogato je polinezasićenim mastima koje igraju važnu ulogu u očuvanju zdravlja srca te u prevenciji bolesti kao što su dijabetes, visoki krvni pritisak, artritis i autoimune bolesti. Bogato je nezasićenim masnim kiselinama omega 6. Lekovitost: Pospešuje regeneraciju kostiju, snižava krvni pritisak, regeneriše kosu, umanjuje upalne procese, pospešuje varenje, povoljno utiče na jetru. Ulje od semenki susama pokazuje i izuzetna laksativna svojstva, pa se upotrebljava u slučaju dugotrajnog zatvora i neredovne stolice, za elimininaciju crevnih parazita i za čišćenje creva. Ovo ulje koristi se i za lečenje hemoroida koji mogu biti praćeni krvarenjem i bolovima, kao i za promene na koži kao što su bradavice, čirevi, bubuljice i opekotine. Blagotvorno utiče na zdravlje zuba i desni, i preporučuje u terapiji mućkanja ulja u ustima koje eliminiše toksine.
Susamovo ulje ima visoku tačku dimljenja i zbog toga je pogodno za prženje, pečenje, kuvanje i dinstanje, a može se koristiti i u salatama. Koristi se u svim azijskim kuhinjama, posebno kineskoj i japanskoj.


Pročitajte više >>                                                          << Vratite nazad

Antička kuhinja: Gara - Sir

Poznato je da je 4000 godina p. n. e. sir bio deo sumerske ishrane, a pravljen je od kravljeg, kozjeg ili ovčijeg mleka i čuvan u visokim keramičkim posudama. Sumeri su pravili oko 20 vrsta sireva: beli sir, sveži sir, punomasni sir, sir sa vinom, smokvama, medom i biljnim začinima.

Smatra se da su prvi sirevi nastali slučajno, za nastanak sira su zaslužna nomadska plemena centralne mesopotamije koja su nosila mleko u mešinama sačinjenim od želudaca životinja, u kojima je enzim renin (sirilo) brzo usirio mleko. Krećući se mleko u mešinama se grejalo na suncu i bućkalo u mešinama, a pod uticajem sirila- renina, mleko se zgrušavalo i odvojalo od surutke. Tako je nastao prvi sir. U kasnijem periodu koristila su se i biljna sirišta, najčešće smokvino mleko. Pretpostavlja se da su prvi sirevi bili prilično kiseli i slani. Na glinenim tablicama je dešifrovano i nekoliko akadskih recepata u kojima se pominje sir, kao jedan od sastojaka jela i hlebova, kao i akadska reč za renin - emsu. Prvi slikoviti prikaz potiče iz Mesopotamije (gornja slika). Reljef Ubaid prikazuje mužnju krava i postupak sa sirenjem mleka.

Sir je povezan i sa sumerskom mitologijom po kojoj je pastir Dumuzi (kasnije Tamuz) bio sumerski bog pastira ali i mleka i sira, koga je za svog supruga izabrala sumerska boginja Inana (Ištar). U sumerskoj ljubavnoj pesmi "Inana više voli ratara", u kojoj se opisuje ljubav između Dumuzija i Inane, koja je prvobitno za svog supruga izabrala ratara Enkimdu, pominje se i kozje mleko i medeni sir.

Sastojci:
5 l mleka (kravlji, ovčiji ili koziji)
1 kašika sirišta
2 kašičice soli

Priprema:
U posudi pomešati sve sastojke, staviti na vatru pa pustiti da provri. Skinuti sa vatre i sačekati oko 20 minuta odnosno dok se od sira ne odvoji surutka koja mora biti bistra. U posudu staviti gazu pa sipati smesu u nju, gazu vezati i ostaviti da se dobro ohladi i ocedi. Dobijeni sir izvaditi iz gaze i držati na hladnom mestu.





Sir je prehrambeni proizvod koji se dobija koagulacijom belančevina u mleku i skorupu. Sirevi se proizvode širom sveta u stotinama ukusa, tekstura i oblika. Sir se sastoji od mlečnih proteina i masti, obično od kravljeg, kozjeg, ovčijeg ili mleka drugih sisara. Sirevi se dele po vrsti mleka (kravlji, koziji, ovčiji), konzistenciji (meki, tvrdi) i načinu koagulacije (slatki, kiseli). Proizvodi se dodavanjem fermenta sirila (kimozin) mleku ili ukiseljavanjem mleka delovanjem bakterija, koji mlečni šećer vrenjem pretvaraju u mlečnu kiselinu. Ovim procesom se zgrušava mlečni protein kazein. Čvrsta supstanca se potom pritiskom oblikuje u konačnu formu. Na nekim sirevima se namerno gaji buđ po ivicama ili po celoj masi. Ukus i konzistencija sira zavisi od: vrste mleka, načina ishrane životinja, sadržaja mlečne masti, pasterizacije, načina izrade i vrste bakterija i buđi koje se pritom koriste, kao i od starosti sira. Sirevima se često dodaju začini i druge biljke, oni se dime na razne načine ili im se dodaje aroma. Kod nekoliko vrsta sireva mleko se zgrušava dodavanjem sirćetne ili limunske kiseline. Većina sireva svoju, nešto manju, kiselost dobija delovanjem bakterija. Sir je cenjena namirnica zbog svoje trajnosti, prenosivosti i visokog procenta masti, proteina, kalcijuma i fosfora. Sir je kompaktnija i dugotrajnija hrana od mleka. Sir se može jesti kao hladno jelo sa hlebom, kao predjelo ili kao dodatak raznim vrstama salata i jela. Većina sireva se topi prilikom zagrevanja, pa se i tako mogu koristiti kao dodatak, fil ili preliv nekim jelima: kačamak, pica, burek, pita ili gibanica sa sirom, kiflice, proja. Kod nas je vekovima raširena proizvodnja belih sireva i postoji više autohtonih vrsta, karakterističnih po svom ukusu, kao što su: homoljski, sjenički, zlatiborski, zlatarski, pljevaljski, mileševski, durmitorski, pirotski, somborski itd....
Smatra se da su prvi sirevi verovatno nastali slučajno, skladištenjem mleka u mehove načinjene od želudaca životinja, u kojima su enzimi brzo usirili mleko, a proces je dalje rafiniran jer je time otkriven način za očuvanje mleka, inače lako kvarljive supstance. Prema poslednjim istraživanjima naučnika sa Univerziteta u Bristolu, na čelu sa Ričardom Everšedom, koji su proučavali arheološke ostatke keramičkih posuda u obliku cediljki pronađenih u oblasti Kujavi u centralnoj Poljskoj, sir je prvi put proizveden pre više od 7.500 godina. Mada nije utvrđena vrsta mleka koja je korišćena za sir, oni su istakli da su u blizini nalazišta pronađeni i ostaci kostiju krava. Ovako prerađen proizvod od mleka, mogao je lakše da se sačuva od propadanja i da se transportuje. S obzirom da sir sadrži manji procenat proteina laktoze, na koji su odrasli ljudi u neolitu bili manje tolerantni, omogućavao je većem broju ljudi da koristi hranljive sastojke iz mleka.
Prvi slikoviti prikaz potiče iz Mesopotamije. Reljef Ubaid prikazuje mužnju krava Sumera i postupak sa sirenjem mleka. U Egiptu, u grobnici Horusaha, drugog kralja prve dinastije (3000-2800 p.n.e.), javljaju se prva obeležja koja upućuju na preradu mleka u sir, a postoje i zapisi u hijeroglifskim tekstovima. Pećinski crteži iz Libijske Saliare (5500-2000 p.n.e.) otkrivaju poznavanje prerade mleka i vrlo su slični onima iz Španije i Francuske. Nije utvrđeno da li je Azija prava domovina mlekarenja, a Afrika samo mesto na koje su dolazili ljudi sa svojim stadima donoseći to znanje. Verovatno Sahara u to doba nije bila prava pustinja. Po nekim zapisima moguće je da su Indoevropljani preneli svoje znanje o siru u Evropu, iako su Baski- Indoevropska rasa na kontinentu imali svoju reč za sir i surutku. Zna se da su u Aziji držali goveda u dolini Inda, ali nema zapisa o muži, i stoka na crtežima ima vrlo malo vime. Kasnije su goveda preselili u dolinu Ganga, a mleko su koristili samo indoevropski doseljenici. Prema ranim zapisima taj deo Azije nikad nije postao mlekarska regija, a mleko i mlečni proizvodi nisu nikad postali svakodnevna hrana zbog običaja brahmanističke i budističke religije, mleko se nije koristilo iz religioznih razloga jer se smatralo grehom oduzimati mleko mladunčadi.
Stari Grci su već 2.000 godina p. n. e.koristili mleko i sir ne samo za ishranu, već su ih prinosili u čast bogova. U antičkom Rimu su poznavali različite vrste mekih, tvrdih, slanih i slatkih sireva. Car Dioklecijan je oko 300. p. n. e.doneo pravilnik koji je regulisao kvalitet i cene sireva. Osim toga, Rimljani su u svojim osvojenim provincijama upoznavali ljude s tehnologijom dobijanja sira.
Iako nije među najvećim proizvođačima sira, Švajcarska ima dugu tradiciju u proizvodnji veoma cenjenog sira (švajcarski sir), a njihov kačkavalj ementaler je zakonom zaštitićen još početkom 17. veka, pa mu se ukus već vekovima ne menja.


Pročitajte više >>                                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: I-ab-se-ga - Maslac

Maslac je odvojena čvrsta masnoća mleka i dobija se od nekuvanog svežeg kajmaka. Bio je veoma koristan jer se mogao dugoročno skladištiti, to je bio odličan način da se produži rok trajanja veoma brzo pokvarljivog mleka. Prvi pokušaji proizvodnje i upotrebe maslaca potiču iz Mesopotamije u periodu oko 8 i 9 vek p. n. e.. Prvi maslac je pravljen od kozijeg i ovčijeg mleka, i ta metoda za proizvodnju se i danas koristi u nekim delovima Afrike i Bliskog istoka. Na akadskom jeziku se maslac zvao i-nun.

Sastojci:
1 l svežeg kozijeg ili ovčijeg mleka
1/2 kašike soli

Priprema:
Ostaviti mleko u plitkoj posudi da odstoji preko noći na hladnom. Sutradan pokupite kajmak i sipajte ga u posudu i energično mešajte dok ne vidite da se maslac odvaja u grumenju po zidovima posude.
Ocediti surutku koja se stvorila. Posudu napuniti vodom, pa nastavite sa mućenjem. Ocediti vodu i ponovo je doliti. Ovu proceduru ponovite nekoliko puta, kako bi mogli da ocedite surutku i kako bi vam ostao samo čisti maslac. Sakupiti oceđeni maslac u loptu i ponovo ga iscediti i posoliti. Čuvati na hladnom mestu.





Maslac je prirodan proizvod, dobijen izdvajanjem mlečne masti iz svežeg mleka.
Prvi pokušaji proizvodnje i upotrebe maslaca potiču iz Mesopotamije u periodu oko 8 i 9 vek p. n. e.. Prvi maslac je pravljen od kozijeg i ovčijeg mleka, i ta metoda za proizvodnju se i danas koristi u nekim delovima Afrike i Bliskog istoka. Maslac je bio veoma cenjen od strane Vikinga i Kelta (severna Evropa), zbog čega su ga Rimljani i Grci smatrali varvarskim proizvodom i nisu ga koristili u svojoj ishrani. Plinije u svojoj "Istoriji prirode" ističe maslac kao "najdelikatniju namirnicu među varvarskim narodima" opisujući njegova lekovita svojstva.
U Indiji je čist maslac, poznatiji kao "tečno zlato", simbol čistote, sreće, moći i bogatstva i prinosi se bogovima (posebno bogu Agniju, hinduističkom bogu vatre). Po Ajurvedi, maslac je hrana koja podstiče čišćenje, uspostavlja unutrašnji mir i doprinosi sveopštem zdravlju organizma.


 Pročitajte više >>                                                          << Vratite nazad

Antička kuhinja: Kisimmu - Jogurt

Postoje dokazi da se neke vrste mlečnih kultura proizvode i koriste kao hrana već 4.500 godina. Jogurt su slučajno prvi razvili mesopotamski stočari u planinama centralne i zapadne Azije. Svoje sveže mleko čuvali su u kesama napravljenim od stomaka životinja ili kozije kože, u kojima se već nalaze kulture bakterija neophodnih za fermentaciju mleka. Malo vremena u toploj klimi i stočar bi otkrio da umesto mleka ima jogurt.

Sastojci:
1 l kravljeg ili kozijeg mleka
100 ml kiselog mleka

Priprema:
Sveže neprokuvano mleko ostaviti da odstoji u posudi, na sobnoj temperaturi 24 sata, tako se dobija kiselo mleko koje je neophodno za pravljenje jogurta.
Sutradan u posudu ulijte mleko i stavite ga na laganu vatru, mleko malo zagrejati. Nakon toga, u mleko dodati pripremljeno kiselo mleko, dobro promešati, poklopiti sud, zamotati krpama i ostaviti da odstoji na toplom mestu najmanje 6 sati. Obično je potrebno toliko vremena da bi se mleko pretvorilo u jogurt.





Jogurt nastaje prirodnim procesom fermentacije mleka uz pomoć bakterija. Delovanjem bakterija dolazi do fermentacije pri čemu mlečni šećer (laktoza) prelazi u mlečnu kiselinu. Ovaj proces iskorišten je za industrijsko dobijanje jogurta. Jogurt kakav mi pijemo je redak u drugim zemljama i obično ga nalazimo u formi kefira ili nečega što je najpribližnije našem kiselom mleku. Pod pojmom jogurt kao namirnica podrazumevamo polutečni mlečni proizvod koji se dobija zagravanjem mleka i dodavanjem bakterija mlečne kiseline (latinski: Lactobacillus bulgaricus i Streptococcus thermophilus). Jogurt se na jednostavan način može pripremiti u u domaćinstvu. Potrebno je mleko zagrejati na 40-42 stepena, dodati malo jogurta (na 2 l mleka dovoljno je 100 ml jogurta), dobro izmešati i ostaviti poklopljeno na toplom mestu 2-3 sata. Nakon toga jogurt se hladi čime se usporava kiseljenje i produžava trajnost. Jogurt sadrži oko 0,7% mlečne kiseline. Jogurt je bogat proteinima, kalcijumom, vitaminom B2 (konkretno riboflavinom) i Vitaminom B12. Osobe koje ne podnose mlečni šećer (laktozu) mogu slobodno piti jogurt, jer laktoza u procesu fermentacije prelazi u mlečnu kiselinu. Takođe, jogurt se koristi i u medicini, konkretno za lečenje problema sistema za varenje i za sprečavanje proliva uzrokovanog antibioticima. Po jednom proučavanju postoji mogućnost da jogurt koji sadrži bakteriju Lactobacillus acidophilus pomaže u sprečavanju vulvovaginalne kandidijaze, ali to nije dokazano. Naučnici su objavili da unos 1200mg kalcijuma na dan (oko 2 velike šolje jogurta) smanjuje za oko 75% šansu za dobjanje raka debelog creva. Kalciijum onemogućava rast štetnih ćelija na zidu debelog creva, a laktobakterije umanjuju transformaciju žuči u kancoregene kiseline. Kako biste pojačali učinak birajte organski ili probiotički jogurt. Takođe izbegavajte one bogate šećerom jer on može da neutrališe sve pozitivne efekte. Kalcijum smanjuje akumulaciju masnih naslaga, odnosno podstiče brže sagorevanje masti koje unosite. Oni koji konzumiraju dve šolje jogurta na dan gube oko 61% više masti nego oni koji ga ne piju. Neka istraživanja su čak pokazala da se najveći procenat masti gubi u predelu stomaka, a da se mišići više formiraju. Jogurt podstiče organizam da proizvodi interferon, protein koji aktivira imuno ćelije i pojačava stvaranje antitela koji se bore protiv virusa. Istraživanja su pokazala da ljudi koji konzumiraju dve šolje jogurta na dan imaju pet puta više gama interferona u krivi od onih koji ne piju jogurt redovno.
Postoje više vrste jogurta:
-Cacık/Tarator popularni je hladni jogurt, a najpopularniji je u Bugarskoj, Makedoniji, Srbiji, Grčkoj, i Turskoj. Napravljen je pomoću krastavca, oraha, salate, mirođije i drugih sastojaka u Bugarskoj, a u Turskoj je ovaj popularan jogurt napravljen bez oraha.
-Jameed je jogurt kojem je potrebno sušenje, veoma popularan u Palestini i Jordanu.
-Labneh je libanonski jogurt uz koji se često jede sendvič. Sadrži ulje, krastavce i bobice masline.
-Dadiah, ili Dadih, jogurt je s zapadne Sumatre napravljen od mleka vodenog bivola.
Postoje dokazi da se neke vrste mlečnih kultura proizvode i koriste kao hrana već 4.500 godina. Pravi jogurt se verovatno spontano fermentisao od divlje bakterije koja se nalazila na torbama, napravljenim od kozje kože, a koje su nosili Bulgari, nomadski narod koji je migrirao u Evropu u drugom veku pre nove ere i nastanio se na današnjem Balkanu na kraju sedmog veka. Stari Turci su koristili jogurt, što je dokumentovano i u knjizi Mahmuda Kašgarija i Jusufa Has Haiba iz 11. veka. Prvi zvanični dodir Evropljana sa jogurtom je zabeležen u francuskoj kliničkoj istoriji. Naime, francuski kralj Frensis Prvi je patio od teške dijareje, koju nijedan francuski lekar nije mogao da izleči. Sulejman Veliki je, kaže istorija, poslao doktora koji je kralja Frensisa izlečio baš – jogurtom. Sve do 1900. godine jogurt je bio neizostavan u južnoj Aziji, zpadnoj Aziji, i centralnoj i jugoistočnoj Evropi. Ruski biolog Meljnikov je postavio, doduše, nedokazanu hipotezu da je za neobično dug život bugarskih seljaka, odgovoran baš jogurt. Sam Meljnikov je dosta radio na popularizaciji ovog napitka širom Evrope. Jogurt je prvi industrijalizovao jevrejski preduzetnik Isak Karaso. U 1919. godini Karaso je započeo sa proizvodnjom jogurta u Barseloni.


 Pročitajte više >>                                                         << Vratite nazad

Antička kuhinja: Zu-lum-ma - Kolač od suvog voća

U slobodnom prevodu Zu-lum-ma na sumerskom jeziku znači voće sa urmama i biti sit.

Ovaj desert se pravio i prinosio u hramovima za vreme mesopotamskih religioznih ceremonija u gradu Uruk. Ceremonija je bila u čast bogova i boginja mesopotamije, prvenstveno su posvećeni bogu An, on je bio sumerski muški bog neba, zagospodario je nebom i odatle krenuo u osvajanje zemlje i njegovoj praunuki Inani, boginji ljubavi, lepote, seksualne požude, plodnosti, ali i znanja, mudrosti, rata i borbe, oni su ujedno bili i zaštitnici grada.

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici oko 3500 g. p. n. e. kada je grad Uruk bio pod vlašću kralja Enmerkara.

U originalnom tekstu prevedenom sa glinene tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, niti preciziran način pripreme, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Sastojci:
500 g pšeničnog brašna
250 ml vode
50 ml maslinovog ulja
500 g suvog voća (urme, jabuke, šljive, smokve i kajsije)
50 g pinjola
1 kašičica kima
1 kašičica korijandera, sitno seckano
2 čena belog luka, sitno seckano

Priprema:
Pomešati brašno, vodu i ulje i zamesiti glatko testo. Testo razvući u orugli oblik. Urme, suvo grožđe, smokve, kajsije, šljive, jabuke i pinjole zajedno sa kimom, korijanderom i belim lukom rasporediti po testu (slično kao na pici). Peći na umerenoj vatri.





Uruk (sumerski Unug) je bio grad u Sumeru i kasnom Vavilonu osnovan oko 4500 g. p. n. e. i njegov razvoj i uspon je trajao do 3000 g. p. n. e.. Nalazio se istočno od današnjeg korita Eufrata, na linij starog kanala Nil, u regiji močvara, oko 30 kilometra istočno od As Samavaha u Iraku. Uruk je na aramejskom jeziku bio poznat kao Ereh, što je, kako se veruje, dalo moderni naziv za zemlju Irak. Na vrhuncu moći Uruk je imao između 50.000 do 80.000 stanovnika, koji su živeli unutar zidina površine 6 km², pa je bio najveći grad na svetu u to vreme (oko 3000. p. n. e.). Bio je jedan od prvih gusto naseljenih gradova. Zbog postepene urbane revolucije do koje u njemu dolazi između 4.000 i 3.000 godine pre nove u ovom gradu on se smatra prvim ljudskim gradom i civilizacijom.
Grad je bio podeljen u dva dela, okrug Eanna i stariji okrug Anu, nazvan i posvećen boginji Inanni i njenom tati-bogu Anu (Anu na Akadskom ili An na u sumerskom ima značenje "iznad" ili "nebo"- je bio mesopotamski nebeski bog, otac i kralj bogova, vrhovni bog sumerskog panteona i gradski bog Uruka). Okrug Eanna bio je ograđen od ostatka grada, pretpotstavlja se da je to bilo u ceremonijalne i religijske svrhe. Po drugoj pretpotstavci Anu, muški bog, predsedavao je ranim prvobitnim gradom sve do porasta popularnosti njegove ćerke Inanne i u to vreme joj je dato privatno prebivalište, zajedno sa zidom, u okrugu Eanna.
Prema sumerskom spisku kraljeva Uruk je osnovao kralj Enmerkar. U epu Enmerkar gospodar Arata kaže se da je Enmerkar dao da se izgradi čuveni hram Eana, koji je bio posvećen boginjii Inani (kasnije Ištar). Uruk je predstavljao prestonicu Gilgameša, junaka slavnog istoimenog epa. Za zidove se govorilo da su sagrađeni upravo po zapovesti Gilgameša. Pored Gilgameša, najznačajniji vladar je bio posljednji vladar Uruka iz ranodinastičkog razdoblja – Lugal-zagi-si – kojem se pripisuje osvajanje mnogih teritorija od Persijskog zaliva do Sredozemnog mora. Uruk je igrao važnu ulogu u političkoj istoriji zemlje, sve do perioda u kome se pojavljuje Sargon I, koji prekida dominaciju Sumerskih gradova – država i uspostavlja Akadsko carstvo, prvo carstvo u istoriji, sredinom III milenijuma pre n.e. Kasnije je igrao važnu ulogu u borbi protiv Elamita sve do 2004. godine p.n.e..


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad