Antičko vino: Mustum vero, quod per pluvias frequentes leve est - Ako često pada kiša

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Mustum vero, quod per pluvias frequentes leve est, sic curari debere iusserunt, quod probari gustu ipsius poterit. Omne mustum decoqui iubent, donec pars eius vigesima possit absumi: melius quoque fieri, si centesimam partem gypsi adicias: Lacedaemonios vero eo usque decoquere, donec vini quinta pars pereat, et quarto anno usibus ministrare.

Prevod:
Opterećenje je ako često pada kiša, pa je velika briga oko ukusa soka novog vina. Kuvati sok do potpune redukcije, da bude dvadeseti deo i tome dodati stoti deo gipsa: Spartanci kuvaju dok ne smanje za petinu, a piju ga nakon četiri godine.

Ovo se pravi u oktobru mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Grožđe je naziv za plod biljaka iz roda Vitis (vinove loze), kojim se često naziva i 12 osnovnih i najpoznatijih vrsta vinove loze, od kojih se pravi većina svetskih vina. Ranije su se vina označavala prema području na kome se grožđe gaji, ali kasnije je broj proizvođača i područja sa vinogradima toliko porastao da je uvedeno označavanje prema varijetetu odnosno vrsti grožđa. Danas u svetu postoji oko 8000 vrsta grožđa. Grožđe je tip voća koji raste u grupama od 15 do 300, i može da bude crveno, crno, tamno plave, žuto, zeleno, narandžasto i ružičasto. Belo grožđe je zapravo zelene boje, i evoluciono je izvedeno iz purpurnog grožđa. Mutacije u dva regulatorna gena belog grožđa isključuju produkciju antocijanina, koji je odgovoran za boju purpurnog grožđa. Crno grožđe je kiselije, sa manje šećera, a belo sadržava više šećera i manje je kiselije. Zapaženo je da sok od crnog grožđa u značajnoj meri smanjuje rizik od pojave srčanog udara, i to već u količini od 2,5 do 3,0 dcl dnevno. Već ta količina soka od crnog grožđa ima toliki potencijal da smanjuje slepljivanje krvnih pločica, trombocita u krvnim žilama, i tako sprečava stvaranje tromba. Novije studije pokazale su da sokovi proizvedeni od grožđa neke od tamnijih sorti obezbeđuju zaštitu od oboljenja srca. Izuzetno važna supstanca koja je i jak antioksidant, resveratol nalazi se u soku od grožđa. Prisustvo veće količine resveratola potvrđeno je u tamnim sortama grožđa poput Hamburga, tamjanike, crnog burgundca, Kaberne Sovinjona, Vranca, Konkorda. Potvrđeno blagotvorno dejstvo soka, ali i svežeg grožđa naročito je važno za one koji žele ishranom da obezbede unos antioksidantnih materija i zaštite srce i krvne sudove, a da pri tom ne unose alkohol. Najviše blagotvornih efekata konzumiranja soka od grožđa beleži se u smanjenju rizika od pojave krvnih ugrušaka, smanjenja nivoa lošeg LDL holesterola, prevenciji oštećenja krvnih sudova srca, kao i u održavanju zdravog krvnog pritiska.





100 grama svežeg grožđa sadrži 69 kcal, 0,72 grama proteina, 0,16 grama masti, 18,10 grama ugljenohidrata, 0,9 grama dijetetskih vlakana i 15,48 grama grožđanog šećera, a u suvom grožđu ima čak 269 kalorija. Od minerala u grožđu ima: kalijuma, fosfora, kalcijuma, magnezijuma, sumpora, natrijuma, hlora, bakra, cinka. Pored toga u njemu ima najviše vode. Ko ima manjak navedenih minerala, valja jesti suvo grožđe jer je u njima tri puta veća količina ljudskom organizmu potrebnih minerala. Grožđe je odličan izvor vitamina C i vitamina grupe B (osim B12), koji su važni za razmenu ugljenohidrata i povoljno utiču na nervni sistem. U kožici zrna grožđa ima izobilja hranjive i lekovite materije, zato ljusku ne treba nikako odbacivati. Crno grožđe leči zatvor i hemoroide, a koristi se i kod oboljenja jetre, žučne kese, želuca, slezine, mokraćnih kanala i kod niskog krvnog pritiska. Belo grožđe pomaže za snižavanje visokog krvnog pritiska, a dobra je prirodna pomoć i kod zatvora, gihta, reumatizma, gojaznosti, kod oboljenja urinarnog trakta te raznih kožnih bolesti. Slatko vino preporučuje se kod plućnih oboljenja i onima koji pate od želudačnih tegoba. Kvalitetno suvo vino služi i kao digestiv (za bolju probavu).
Konzumacija grožđa i suvog grožđa predstavlja zdravstvenu opasnost za pse. Njihova toksičnost za pse može da uzrokuje da životinja razvije akutnu bubrežnu insuficijenciju (iznenadan prestanak rada bubrega) sa anurijom (nedostatkom proizvodnje urina) i to može da ima fatalni smrtni ishod.
Kao zanimljivost o grožđu bih izdvojio da je Vilijam Osvajač uveo jedan običaj u Ujedinjeno Kraljevstvo. Prema tom običaju, ljudi se tokom leta selili iz svojih domova u svoje letnje domove iz kojih bi pomagali u berbi grožđa. Usled tog čina napuštanja doma (eng. glagol – vacating – napustiti, isprazniti), ovom običaju je dato ime vacation, u prevodu godišnji odmor.





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


                                                                                                   << Vratite nazad

Antičko vino: De exili et miseria vinea reficienda - Kako zaštititi bolestan vinograd

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Hoc tempore, si terra exilis in vinea est et vinea ipsa miserior, tres vel quattuor lupini modios in iugero sparges atque ita occabis. Quod ubi fruticarit, evertitur et optimum stercus praebet in vineis, quia laetamen propter vini vitium non conuenit inferre vinetis.

Prevod:
U ovom trenutku ako vam je vinograd i vinova loza u bednom stanju, posejte tri ili četiri modiusa vučike po jugeru (hektaru) zemlje. Kada vučika iznikne, to će povratiti zemlju, a ono su savršeno đubrivo za vinograde. Đubrivo nije pogodno za vinograde jer to utiče na kvalitet vina.

Ovo se pravi u avgustu mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae

Merne jedinice:
modius = 16 sextarius = 8,736 l

Za detaljnije informacije pogledati Merne jedinice.





Vučika (lat.Lupinus sp. – L. Luteus, L. Albus, L. Angustifolius). Rod vučika ima oko 100 vrsta, od kojih najveći broj raste u Severnoj Americi, a manji u Sredozemnoj oblasti. Naziv roda Lupinus dolazi od latinske reči lupus, odnosno vuk, a ukazuje da ove biljke mogu da opstanu i na oskudnom zemljištu. Gajenje Lupinus – vrsta proteže se još iz doba Egipćana i Rimljana. U to vreme su gajene najčešće zbog semena koje je korišćeno za ishranu stoke. On takođe obogaćuje zemljište pomoću korisnih bakterija koje pretvara u azot. Semenke lupine sadrže veliku količinu alkaloida među kojima lupanin, anagirin, spartein. Lupina može da izazove trovanje kod životinja, koje se izražava kroz vrtoglavicu i nekoordinisane pokrete. Kod ljudi trovanje može da se dogodi pri konzumaciji semenki lupine koje nisu termički obrađene prema uputstvu - kuvanje semenki nekoliko puta menjajući vodu dok se ne otkloni gorčina. Seme lupine sadrže 50 % proteina, vrlo malo kalorija i masnoća i imaju vrlo niski glikemijski indeks. Ne sadrže laktozu, gluten i holesterol te na naš organizam deluju alkalno, odnosno neutraliziraju njegovu kiselost. Lupina je bogata i esencijalnim masnim kiselinama, mineralima, kalcijumom, magnezijem, gvožđem, hromom, cinkom i antioksidantima, beta karotenom i vitaminom E te važnim vitaminom B12, a što je još važno za razliku od soje, ne proizvodi se genetski modifikovana, samim tim velika je konkurencija soji što se tiče zdrave hrane.





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                         << Vratite nazad

Antičko vino: Ut vitis botryones varii nascantur - Crno i belo grožđe na jednoj stabljici

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Ut vitis botryones et albos adferre possit et nigros, Graeci sic fieri debere iusserunt. Si vicinae sint vites nigra et alba, cum putantur, sarmenta utriusque inter se diuisa sic iunge, ut medios utriusque generis oculos aequando reddere possis unitati: tunc papyro ligabis stricto et molli atque umida terra curabis adlinere et interiectis ternis diebus adaquare, donec germen novae frondis erumpat. Hinc exempto tempore, si libuerit, genus efficies per plura sarmenta.

Prevod:
Na istoj lozi se može naći kako belo tako i crno grožđe, ovaj metod su propisali Grci; ako su dve susedne loze crna i bela sa mišlju da se podeljena dva kraka ujedine kako bi bili u stanju da imamo oba grožđa na jednoj stabljici, onda se uzimaju izdanci od oba;  povezati sa mekim i čvrstim papirusom, posaditi u vlažnu zemlju, vodeći računa da se zemlja zaliva svaka tri dana, dok se ne pojavi klica novog lista. Na kraju ovog meseca (februar), molim vas, koristite ovaj metod sa nekoliko grana.

Ovo se pravi u februaru mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae





Grožđe je naziv za plod biljaka iz roda Vitis (vinove loze), kojim se često naziva i 12 osnovnih i najpoznatijih vrsta vinove loze, od kojih se pravi većina svetskih vina. Ranije su se vina označavala prema području na kome se grožđe gaji, ali kasnije je broj proizvođača i područja sa vinogradima toliko porastao da je uvedeno označavanje prema varijetetu odnosno vrsti grožđa. Danas u svetu postoji oko 8000 vrsta grožđa. Grožđe je tip voća koji raste u grupama od 15 do 300, i može da bude crveno, crno, tamno plave, žuto, zeleno, narandžasto i ružičasto. Belo grožđe je zapravo zelene boje, i evoluciono je izvedeno iz purpurnog grožđa. Mutacije u dva regulatorna gena belog grožđa isključuju produkciju antocijanina, koji je odgovoran za boju purpurnog grožđa. Crno grožđe je kiselije, sa manje šećera, a belo sadržava više šećera i manje je kiselije. Zapaženo je da sok od crnog grožđa u značajnoj meri smanjuje rizik od pojave srčanog udara, i to već u količini od 2,5 do 3,0 dcl dnevno. Već ta količina soka od crnog grožđa ima toliki potencijal da smanjuje slepljivanje krvnih pločica, trombocita u krvnim žilama, i tako sprečava stvaranje tromba. Novije studije pokazale su da sokovi proizvedeni od grožđa neke od tamnijih sorti obezbeđuju zaštitu od oboljenja srca. Izuzetno važna supstanca koja je i jak antioksidant, resveratol nalazi se u soku od grožđa. Prisustvo veće količine resveratola potvrđeno je u tamnim sortama grožđa poput Hamburga, tamjanike, crnog burgundca, Kaberne Sovinjona, Vranca, Konkorda. Potvrđeno blagotvorno dejstvo soka, ali i svežeg grožđa naročito je važno za one koji žele ishranom da obezbede unos antioksidantnih materija i zaštite srce i krvne sudove, a da pri tom ne unose alkohol. Najviše blagotvornih efekata konzumiranja soka od grožđa beleži se u smanjenju rizika od pojave krvnih ugrušaka, smanjenja nivoa lošeg LDL holesterola, prevenciji oštećenja krvnih sudova srca, kao i u održavanju zdravog krvnog pritiska.
100 grama svežeg grožđa sadrži 69 kcal, 0,72 grama proteina, 0,16 grama masti, 18,10 grama ugljenohidrata, 0,9 grama dijetetskih vlakana i 15,48 grama grožđanog šećera, a u suvom grožđu ima čak 269 kalorija. Od minerala u grožđu ima: kalijuma, fosfora, kalcijuma, magnezijuma, sumpora, natrijuma, hlora, bakra, cinka. Pored toga u njemu ima najviše vode. Ko ima manjak navedenih minerala, valja jesti suvo grožđe jer je u njima tri puta veća količina ljudskom organizmu potrebnih minerala. Grožđe je odličan izvor vitamina C i vitamina grupe B (osim B12), koji su važni za razmenu ugljenohidrata i povoljno utiču na nervni sistem. U kožici zrna grožđa ima izobilja hranjive i lekovite materije, zato ljusku ne treba nikako odbacivati. Crno grožđe leči zatvor i hemoroide, a koristi se i kod oboljenja jetre, žučne kese, želuca, slezine, mokraćnih kanala i kod niskog krvnog pritiska. Belo grožđe pomaže za snižavanje visokog krvnog pritiska, a dobra je prirodna pomoć i kod zatvora, gihta, reumatizma, gojaznosti, kod oboljenja urinarnog trakta te raznih kožnih bolesti. Slatko vino preporučuje se kod plućnih oboljenja i onima koji pate od želudačnih tegoba. Kvalitetno suvo vino služi i kao digestiv (za bolju probavu).
Konzumacija grožđa i suvog grožđa predstavlja zdravstvenu opasnost za pse. Njihova toksičnost za pse može da uzrokuje da životinja razvije akutnu bubrežnu insuficijenciju (iznenadan prestanak rada bubrega) sa anurijom (nedostatkom proizvodnje urina) i to može da ima fatalni smrtni ishod.
Kao zanimljivost o grožđu bih izdvojio da je Vilijam Osvajač uveo jedan običaj u Ujedinjeno Kraljevstvo. Prema tom običaju, ljudi se tokom leta selili iz svojih domova u svoje letnje domove iz kojih bi pomagali u berbi grožđa. Usled tog čina napuštanja doma (eng. glagol – vacating – napustiti, isprazniti), ovom običaju je dato ime vacation, u prevodu godišnji odmor).





Vinova loza (lat. Vitis vinifera) je skrivenosemenica odnosno biljka penjačica iz porodice Vitaceae. Rod obuhvata oko 60 vrsta drvenastih puzavica, od kojih se samo nekoliko uzgaja. Neki od uobičajenih naziva su još i čokot, loza, trs, vinoloza ili vinski trs. Uz pšenicu, ječam i masline, vinova loza je jedna od najstarijih uzgajanih biljnih kultura.
Na osnovu pisanih podataka se može reći da je kultura gajenja vinove loze stara između 7000—9000. godina. U tadašnjim državama centralne i Male Azije  i severne Afrike, kultura gajenja vinove loze je bila na visokom nivou. Za širenje kulture gajenja vinove loze su zaslužni Feničani, koji su zanimajući se moreplovstvom i trgovinom, osnivali svoje kolonije na Crnom i Sredozemnom moru, i tako širili kulturu gajenja vinove loze.
Zvanična nauka kaže da su Feničani naučili Tračane da se bave vinovom lozom, iako je ona postojala u tim krajevima znatno ranije. Tračani su kulturi gajenja vinove loze naučili pridošle Grke iz Afrike, a ovi su šireći svoje kolonije po sredozemlju dalje širili tu kulturu. Pridošla "italska" plemena iz Egipta i Etiopije, od kojih je nastao deo Rimljana, su vinogradarstvo naučili od Rašana odnosno Etruraca. Rimljani su izuzetno zavoleli vinovu lozu i širili su i unapređivali kulturu njenog gajenja.
Kultivisanu vinovu lozu je na teritoriji Srbije prvi put posadio car Probus na Fruškoj gori i Mons Aureus (okolina Smedereva).
U našim krajevima vinova loza se odomaćila još od rimskih vremena i dokazala da balkansko vinogorje prija njenim najboljim sortama. U našem narodu za lečenje se koriste i plod i list i cvet vinove loze. Za cvetove loze tradicionalna medicina ima samo reči hvale, jer obnavljaju kičmenu moždinu i, u izvesnim slučajevima, doprinose ponovnom aktiviranju oduzetih udova. Potrebno je piti čaj od cveta vinove loze, a dobro je koristiti ga i za masažu.
Mlado vinovo lišće se kod nas koristi u ishrani, što je vrlo dobro za regulisanje probave i poboljšavanje apetita kod dece i odraslih. Sok od nezrelog grožđa može zameniti sirće ili limunov sok u salatama, a odličan je kao sredstvo protiv angine, naročito u početnoj fazi oboljenja.
Ako tečnošću sa grančica loze, koju u narodu zovu lozine suze, premažemo ogrebotinu na koži, ona će brže zarasti.
U Starom zavetu vinova loza simbol je lepote, plemenitosti, obilja i rodnosti, a čokot u Jevanđelju predstavlja Hrista.





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                         << Vratite nazad

Antičko vino: Aquae marinae concinnatio - Priprema morske vode

Rimska tradicionalna kuhinja II vek p.n.e.

Originalni tekst:
I. Aquae marinae q. I ex alto sumito, quo aqua dulcis non accedit. Sesquilibram salis frigito, eodem indito et rude misceto, usque adeo donec ovum gallinaceum coctum natabit; desinito miscere.

II. Eodem vini veteris vel Aminnii vel miscelli albi congios II infundiato; misceto probe. Postea in vals picatum confundito et oblinito. Si quis plus voles aquae marinae concinnare, pro portione ea omnia facito.

Prevod:
I. Uzmite 1 quadrantal (30 l) morske vode, sa veće dubine. Propržiti 1 ½ kg soli, sipati u vodu i pomešati sa kašikom za mešanje dok ne počne kuvano jaje da pluta u njemu; onda nastaviti mešati.

II. U to sipati 2 congiusa (6,55 l) starog vina, da li crnog ili belog vina ili mešovitog. Potom sipati zajedno vodu i vino u posudu i zapečatiti. Ako neko želi da napravi više morske vode, on treba da uradi sve ovo u odgovarajućoj razmeri.

Pogledati Qui ager a mari aberit, ibi vinum Graecum sic facito - Kako napraviti Grčko vino ako ste udaljeni od mora.

Uzeti sastojci za jedan litar su:

675 ml vode
160 ml belog ili crnog vina
72 g soli

Interesantan je dodatak vina; čini se da je morska voda time dobijala ukus razblaženog vina.

De agricultura - 184g p.n.e
Marcus Porcius Cato (234g p.n.e. – 149g p.n.e.)





Merne jedinice:
congius = 3,276 l; 2 congius = 6,55 l
libra = 327,45 g; 1 ½ libra = 491,78 g
quadrantal = 27,3 l

Za detaljnije informacije pogledati Merne jedinice.





Marko Porcije Katon Stariji, nazvan i Cenzor (lat. Marcus Porcius Cato Maior Censor, rođen 234. godine p. n. e. u Tuskulu, umro 149. god. p. n. e.) bio je rimski državnik i književnik u periodu srednje republike.
Kao vojni tribun borio se u drugom punskom ratu, a zatim započeo političku karijeru pod pokroviteljstvom Lucija Valerija Flaka, koji je bio impresioniran Katonovim moralnim načelima. Kao kvestor je boravio na Siciliji, a vraćajući se odatle na Sardiniji je sreo pesnika Enija i poveo ga sa sobom u Rim. Dužnost pretora obavljao je 198. godine p.n.e., a dužnost konzula 195. godine p.n.e.sa Valerijem Flakom kao kolegom. Nakon konzulata kao namesnik upravljao je provincijom Hispanijom, gde je postigao vojne uspehe za koje je nagrađen trijumfom. Tokom osamdesetih godina 2. veka p.n.e. Katon je često nastupao kao protivnik porodice Scipiona i njihovih nastojanja da osnaže grčki uticaj na rimsku kulturu. Ipak, prema antičkoj tradiciji, i sam Katon je na kraju naučio grčki jezik.





Katonovo delo O zemljoradnji (De agricultura), predstavlja najstariji sačuvani spomenik latinske književne proze. U delu se obrađuju vinogradarstvo, maslinarstvo, povrtarstvo i stočarstvo, s ciljem da se ukaže na to kako najlakše zaraditi, pri čemu se saveti zasnivaju na Katonovom vlastitom iskustvu i jednostavnim zdravorazumskim načelima kakav je npr. Katonov savet da roba treba prodati čim ostari. Ovo je delo značajno jer pruža dobar uvid u mentalitet rimske zemljoposedničke klase 2. veka p.n.e. Mada se zasniva na grčkim priručnicima o vođenju poljoprivrednih imanja, to delo odslikava mišljenje jednog senatora. Katon je zamislio imanje srednje veličine, od 200 jugera, na kojem se stalno nalazi 11 robova. Kao i inače kod Rimljana, upravljanje imanjem povereno je jednom robu, nadzorniku, kome pomaže njegova žena. Katon je, kao i kasniji pisci poljoprivrednih priručnika Varon i Lucije Junije Kolumela, pretpostavio ekonomsku prednost robovske radne snage. Katon ne predlaže nikakvu novu tehniku upravljanja: njegovi su predlozi da se zarada maksimalizuje takvim zdravorazumskim sredstvima kao što je kupovina po jeftinoj ceni i prodaja po skupoj i kao što je savet da robove treba držati zaokupljene nekim poslom tokom cele godine.
Katonovo delo O zemljoradnji (De agricultura) je rasprava o poljoprivredi pisana 160. g. p. n. e. Ovo je jedini rad ovog autora koji je preživio kompletan.


Pročitajte više >>                                                                         << Vratite nazad

Antičko vino: Odorem deteriorem demere vino - Uklonite neprijatan miris od vina iz bureta

Rimska tradicionalna kuhinja II vek p.n.e.

Originalni tekst :
Odorem deteriorem demere vino. Testam de tegula crassam puram calfacito in igni bene; ubi calebit, eam picato, resticula alligato, testam demittito in dolium infimum leniter, sinito biduum oblitum dolium. Si demptus erit odor deterior, id optime; si non, saepius facito, usque dum odorem malum dempseris.

Prevod:
Deblju glinenu ploču, tegulu sa krova, izvađenu iz vatre i vruću od pečenja, vežemo kanapom i polako spuštamo ka dnu bureta, bure zatvorite, treba da odstoji dva dana. Ako je smrad je uklonjen, onda je dobro; ako ne, morate postupak češće ponavljati da bi ste eliminisali loš miris.

De agricultura - 184g p.n.e
Marcus Porcius Cato (234g p.n.e. – 149g p.n.e.)





Marko Porcije Katon Stariji, nazvan i Cenzor (lat. Marcus Porcius Cato Maior Censor, rođen 234. godine p. n. e. u Tuskulu, umro 149. god. p. n. e.) bio je rimski državnik i književnik u periodu srednje republike.
Kao vojni tribun borio se u drugom punskom ratu, a zatim započeo političku karijeru pod pokroviteljstvom Lucija Valerija Flaka, koji je bio impresioniran Katonovim moralnim načelima. Kao kvestor je boravio na Siciliji, a vraćajući se odatle na Sardiniji je sreo pesnika Enija i poveo ga sa sobom u Rim. Dužnost pretora obavljao je 198. godine p.n.e., a dužnost konzula 195. godine p.n.e.sa Valerijem Flakom kao kolegom. Nakon konzulata kao namesnik upravljao je provincijom Hispanijom, gde je postigao vojne uspehe za koje je nagrađen trijumfom. Tokom osamdesetih godina 2. veka p.n.e. Katon je često nastupao kao protivnik porodice Scipiona i njihovih nastojanja da osnaže grčki uticaj na rimsku kulturu. Ipak, prema antičkoj tradiciji, i sam Katon je na kraju naučio grčki jezik.





Katonovo delo O zemljoradnji (De agricultura), predstavlja najstariji sačuvani spomenik latinske književne proze. U delu se obrađuju vinogradarstvo, maslinarstvo, povrtarstvo i stočarstvo, s ciljem da se ukaže na to kako najlakše zaraditi, pri čemu se saveti zasnivaju na Katonovom vlastitom iskustvu i jednostavnim zdravorazumskim načelima kakav je npr. Katonov savet da roba treba prodati čim ostari. Ovo je delo značajno jer pruža dobar uvid u mentalitet rimske zemljoposedničke klase 2. veka p.n.e. Mada se zasniva na grčkim priručnicima o vođenju poljoprivrednih imanja, to delo odslikava mišljenje jednog senatora. Katon je zamislio imanje srednje veličine, od 200 jugera, na kojem se stalno nalazi 11 robova. Kao i inače kod Rimljana, upravljanje imanjem povereno je jednom robu, nadzorniku, kome pomaže njegova žena. Katon je, kao i kasniji pisci poljoprivrednih priručnika Varon i Lucije Junije Kolumela, pretpostavio ekonomsku prednost robovske radne snage. Katon ne predlaže nikakvu novu tehniku upravljanja: njegovi su predlozi da se zarada maksimalizuje takvim zdravorazumskim sredstvima kao što je kupovina po jeftinoj ceni i prodaja po skupoj i kao što je savet da robove treba držati zaokupljene nekim poslom tokom cele godine.
Katonovo delo O zemljoradnji (De agricultura) je rasprava o poljoprivredi pisana 160. g. p. n. e. Ovo je jedini rad ovog autora koji je preživio kompletan.


Pročitajte više >>                                                                         << Vratite nazad

Antičko vino: Mustum si voles totum annum habere - Ako želite da imate sveže vino preko cele godine

Rimska tradicionalna kuhinja II vek p.n.e.

Originalni tekst:
Mustum si voles totum annum habere, in amphoram mustum indito et corticem oppicato; demittito in piscinam; post diem XXX eximito. Totum annum mustum erit.

Prevod:
Ako želite da imate sveže vino celu godinu; morate novo vino sipati u amfore i zapečatiti ih; potopite ih u ribnjaku; nakon 30 dana ih izvaditi. Tokom cele godine, novo vino će ostati sveže.

De agricultura - 184g p.n.e
Marcus Porcius Cato (234g p.n.e. – 149g p.n.e.)





Marko Porcije Katon Stariji, nazvan i Cenzor (lat. Marcus Porcius Cato Maior Censor, rođen 234. godine p. n. e. u Tuskulu, umro 149. god. p. n. e.) bio je rimski državnik i književnik u periodu srednje republike.
Kao vojni tribun borio se u drugom punskom ratu, a zatim započeo političku karijeru pod pokroviteljstvom Lucija Valerija Flaka, koji je bio impresioniran Katonovim moralnim načelima. Kao kvestor je boravio na Siciliji, a vraćajući se odatle na Sardiniji je sreo pesnika Enija i poveo ga sa sobom u Rim. Dužnost pretora obavljao je 198. godine p.n.e., a dužnost konzula 195. godine p.n.e.sa Valerijem Flakom kao kolegom. Nakon konzulata kao namesnik upravljao je provincijom Hispanijom, gde je postigao vojne uspehe za koje je nagrađen trijumfom. Tokom osamdesetih godina 2. veka p.n.e. Katon je često nastupao kao protivnik porodice Scipiona i njihovih nastojanja da osnaže grčki uticaj na rimsku kulturu. Ipak, prema antičkoj tradiciji, i sam Katon je na kraju naučio grčki jezik.





Katonovo delo O zemljoradnji (De agricultura), predstavlja najstariji sačuvani spomenik latinske književne proze. U delu se obrađuju vinogradarstvo, maslinarstvo, povrtarstvo i stočarstvo, s ciljem da se ukaže na to kako najlakše zaraditi, pri čemu se saveti zasnivaju na Katonovom vlastitom iskustvu i jednostavnim zdravorazumskim načelima kakav je npr. Katonov savet da roba treba prodati čim ostari. Ovo je delo značajno jer pruža dobar uvid u mentalitet rimske zemljoposedničke klase 2. veka p.n.e. Mada se zasniva na grčkim priručnicima o vođenju poljoprivrednih imanja, to delo odslikava mišljenje jednog senatora. Katon je zamislio imanje srednje veličine, od 200 jugera, na kojem se stalno nalazi 11 robova. Kao i inače kod Rimljana, upravljanje imanjem povereno je jednom robu, nadzorniku, kome pomaže njegova žena. Katon je, kao i kasniji pisci poljoprivrednih priručnika Varon i Lucije Junije Kolumela, pretpostavio ekonomsku prednost robovske radne snage. Katon ne predlaže nikakvu novu tehniku upravljanja: njegovi su predlozi da se zarada maksimalizuje takvim zdravorazumskim sredstvima kao što je kupovina po jeftinoj ceni i prodaja po skupoj i kao što je savet da robove treba držati zaokupljene nekim poslom tokom cele godine.
Katonovo delo O zemljoradnji (De agricultura) je rasprava o poljoprivredi pisana 160. g. p. n. e. Ovo je jedini rad ovog autora koji je preživio kompletan.


Pročitajte više >>                                                                        << Vratite nazad

Antičko vino: Si voles scire vinum aquam habeat sit necne - Ako želite da znate da li je voda dodata u vino ili ne

Rimska tradicionalna kuhinja II vek p.n.e.

Originalni tekst:
Si voles scire in vinum aqua addita sit necne, vasculum facito de materia hederacia. Vinum id, quod putabis aquam habere, eodem mittito; si habebit aquam, vinum effluet, aqua manebit; nam non continet vinum vas hederaceum.

Prevod:
Ako želite da znate da li je voda dodata u vino ili ne, napravite malu posudu od bršljana. Vino za koje verujete da sadrži vodu, sipajte u njega; ako ima vodu, vino će procuriti, voda će ostati; jer bršljan ne zadržava vino.

De agricultura - 184g p.n.e
Marcus Porcius Cato (234g p.n.e. – 149g p.n.e.)





Marko Porcije Katon Stariji, nazvan i Cenzor (lat. Marcus Porcius Cato Maior Censor, rođen 234. godine p. n. e. u Tuskulu, umro 149. god. p. n. e.) bio je rimski državnik i književnik u periodu srednje republike.
Kao vojni tribun borio se u drugom punskom ratu, a zatim započeo političku karijeru pod pokroviteljstvom Lucija Valerija Flaka, koji je bio impresioniran Katonovim moralnim načelima. Kao kvestor je boravio na Siciliji, a vraćajući se odatle na Sardiniji je sreo pesnika Enija i poveo ga sa sobom u Rim. Dužnost pretora obavljao je 198. godine p.n.e., a dužnost konzula 195. godine p.n.e.sa Valerijem Flakom kao kolegom. Nakon konzulata kao namesnik upravljao je provincijom Hispanijom, gde je postigao vojne uspehe za koje je nagrađen trijumfom. Tokom osamdesetih godina 2. veka p.n.e. Katon je često nastupao kao protivnik porodice Scipiona i njihovih nastojanja da osnaže grčki uticaj na rimsku kulturu. Ipak, prema antičkoj tradiciji, i sam Katon je na kraju naučio grčki jezik.





Katonovo delo O zemljoradnji (De agricultura), predstavlja najstariji sačuvani spomenik latinske književne proze. U delu se obrađuju vinogradarstvo, maslinarstvo, povrtarstvo i stočarstvo, s ciljem da se ukaže na to kako najlakše zaraditi, pri čemu se saveti zasnivaju na Katonovom vlastitom iskustvu i jednostavnim zdravorazumskim načelima kakav je npr. Katonov savet da roba treba prodati čim ostari. Ovo je delo značajno jer pruža dobar uvid u mentalitet rimske zemljoposedničke klase 2. veka p.n.e. Mada se zasniva na grčkim priručnicima o vođenju poljoprivrednih imanja, to delo odslikava mišljenje jednog senatora. Katon je zamislio imanje srednje veličine, od 200 jugera, na kojem se stalno nalazi 11 robova. Kao i inače kod Rimljana, upravljanje imanjem povereno je jednom robu, nadzorniku, kome pomaže njegova žena. Katon je, kao i kasniji pisci poljoprivrednih priručnika Varon i Lucije Junije Kolumela, pretpostavio ekonomsku prednost robovske radne snage. Katon ne predlaže nikakvu novu tehniku upravljanja: njegovi su predlozi da se zarada maksimalizuje takvim zdravorazumskim sredstvima kao što je kupovina po jeftinoj ceni i prodaja po skupoj i kao što je savet da robove treba držati zaokupljene nekim poslom tokom cele godine.
Katonovo delo O zemljoradnji (De agricultura) je rasprava o poljoprivredi pisana 160. g. p. n. e. Ovo je jedini rad ovog autora koji je preživio kompletan.


Pročitajte više >>                                                                        << Vratite nazad

Antičko vino: Sed si natura lenius vinum est et saporis umecti - Ako vino ima previše mekan i vodenast ukus

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Nunc condiunt primo amne musti spumantis egesto, quibus moris est gypso vina medicari. Sed si natura lenius vinum est et saporis umecti, in centum congiis duos gypsi sextarios misisse sufficiet. Quod si vinum nascetur virtute solidius, medietas abunde praedictis poterit satis esse mensuris.

Prevod:
Oni koji koriste gips u radu sa vinom, ovog meseca vino baca svoju prvu penu. Ako vino ima previše mekan i vodenast ukus onda staviti u sto congia (327,6 l) vina dva sekstara (1,092 kg) gipsa, biće dovoljno. Ako je vino prejako, dozu prepolovite za sličan iznos.

Ovo se pravi u oktobru mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae

Merne jedinice:
sextarius =  0,546 l
congius = 3,276 l

Za detaljnije informacije pogledati Merne jedinice.





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                        << Vratite nazad

Antičko vino: Vinum si voles experiri - Ako želite da proverite vino

Rimska tradicionalna kuhinja III vek p.n.e.

Originalni tekst:
I. Vinum si voles experiri duraturum sit necne, polentam grandem dimidium acetabuli in caliculum novum indito et vini setarium de eo vino, quod voles experiri, eodem infundito et imponito in carbones; facito bis aut ter inferveat.
II. Tum id percolato; pulentam abicito, vinum ponito sub dio. Postridie mane gustato, si id sapiet, quod in dolio est, scito duraturum; si subacidum erit, non durabit.

Prevod:
1. Ako želite da proverite vino, da li će ostati sveže ili ne, dodajte 3,5 g grubog zrna ječma u šolju i sipati u to 500 ml vina iz tog vina koju želite da ispitate i stavite da se kuva na vatri uglja; neka provri dva ili tri puta.
2. Zatim ječam bacite, vino ostavite da se hladi pod otvorenim nebom. Sutradan ujutro vino proverite; ako je ukus vina kao u buretu, onda znajte da će se vino održati; ako je kiselo, to neće izdržati niti dugo trajati.

De agricultura - 184g p.n.e
Marcus Porcius Cato (234g p.n.e. – 149g p.n.e.)

Merne jedinice:
sextarius =  0,546 l
1/2 acetabulum minum = 0,0342 l = 3,42 cl = 3,5 g

Za detaljnije informacije pogledati Merne jedinice.





Ječam (lat. Hordeum sativum) je rod jednogodišnjih biljaka iz porodice trava (Poaceae). Ječam je žitarica koja uspeva u hladnijim krajevima. Koristi se za proizvodnju hleba, slada, piva, kavovina, stočne hrane i dr. Deli se u tri vrste: dvoredni (Hordeum distichum), koji najčešće služi za proizvodnju piva, višeredni (Hordeum polystichum i Hordeum vulgare) i prelazni (Hordeum intermedium). Ječam je odličan izvor dijetetskih vlakana i sadrži i rastvorljiva i nerastvorljiva vlakna. Rastvorljiva vlakna su delotvorna u smanjivanju holesterola u krvi i mogu umanjiti rizik od srčanih oboljenja. Poput svih biljaka, ječam je prirodno bez holesterola i ima mali udeo masti. Pola čaše ječmenih zrna sadrži manje od 0,5 grama masti i samo 100 kalorija. Ječam sadrži nekoliko vitamina i minerala uključujući niacin (vitamin B3), tiamin (vitamin B1), selen, gvožđe, magnezijum, cink, fosfor i bakar. Ječam sadrži antioksidante koji su takođe veoma važni za održavanje dobrog zdravlja. Antioksidanti deluju tako što smanjuju stopu oksidacijskog oštećenja prikupljanjem slobodnih radikala koji nastaju kada telesne ćelije koriste kiseonik.
Ječam se smatra jednom od najstarijih žitarica u Evropi. Sejao se još u kamenom dobu, kultivisao u starom Egiptu, Mesopotamiji i području evropskih sojenica. U Vavilonu se od njega pravila kaša i pivo, a u Starom veku je prženi ječam bio važna životna namirnica.





Marko Porcije Katon Stariji, nazvan i Cenzor (lat. Marcus Porcius Cato Maior Censor, rođen 234. godine p. n. e. u Tuskulu, umro 149. god. p. n. e.) bio je rimski državnik i književnik u periodu srednje republike.
Kao vojni tribun borio se u drugom punskom ratu, a zatim započeo političku karijeru pod pokroviteljstvom Lucija Valerija Flaka, koji je bio impresioniran Katonovim moralnim načelima. Kao kvestor je boravio na Siciliji, a vraćajući se odatle na Sardiniji je sreo pesnika Enija i poveo ga sa sobom u Rim. Dužnost pretora obavljao je 198. godine p.n.e., a dužnost konzula 195. godine p.n.e.sa Valerijem Flakom kao kolegom. Nakon konzulata kao namesnik upravljao je provincijom Hispanijom, gde je postigao vojne uspehe za koje je nagrađen trijumfom. Tokom osamdesetih godina 2. veka p.n.e. Katon je često nastupao kao protivnik porodice Scipiona i njihovih nastojanja da osnaže grčki uticaj na rimsku kulturu. Ipak, prema antičkoj tradiciji, i sam Katon je na kraju naučio grčki jezik.
Katonovo delo O zemljoradnji (De agricultura), predstavlja najstariji sačuvani spomenik latinske književne proze. U delu se obrađuju vinogradarstvo, maslinarstvo, povrtarstvo i stočarstvo, s ciljem da se ukaže na to kako najlakše zaraditi, pri čemu se saveti zasnivaju na Katonovom vlastitom iskustvu i jednostavnim zdravorazumskim načelima kakav je npr. Katonov savet da roba treba prodati čim ostari. Ovo je delo značajno jer pruža dobar uvid u mentalitet rimske zemljoposedničke klase 2. veka p.n.e. Mada se zasniva na grčkim priručnicima o vođenju poljoprivrednih imanja, to delo odslikava mišljenje jednog senatora. Katon je zamislio imanje srednje veličine, od 200 jugera, na kojem se stalno nalazi 11 robova. Kao i inače kod Rimljana, upravljanje imanjem povereno je jednom robu, nadzorniku, kome pomaže njegova žena. Katon je, kao i kasniji pisci poljoprivrednih priručnika Varon i Lucije Junije Kolumela, pretpostavio ekonomsku prednost robovske radne snage. Katon ne predlaže nikakvu novu tehniku upravljanja: njegovi su predlozi da se zarada maksimalizuje takvim zdravorazumskim sredstvima kao što je kupovina po jeftinoj ceni i prodaja po skupoj i kao što je savet da robove treba držati zaokupljene nekim poslom tokom cele godine.
Katonovo delo O zemljoradnji (De agricultura) je rasprava o poljoprivredi pisana 160. g. p. n. e. Ovo je jedini rad ovog autora koji je preživio kompletan.


Pročitajte više >>                                                                       << Vratite nazad

Antičko vino: Vinum vero eadem die ex austero - Kako poboljšati vino istog dana

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Vinum vero eadem die ex austero limpidum atque optimum fieri, si grana piperis decem, pistacia viginti adiecto modico vino simul conteras et in sex vini sextarios mittas diu omnibus ante commotis, tunc requiescere patiaris et coles usui mox futurum. Item feculentum statim limpidum reddi, si septem pini nucleos in unum vini sextarium mittas diuque commoueas et paululum cessare patiaris: mox sumere puritatem colarique debere et in usum referri.

Prevod:
Da se vino poboljša u istom danu treba pomešati zajedno deset zrna bibera i dvadeset pistaća, staviti ih u šest sekstara (3,27 l) vina, ostaviti da odstoji i koristiti nakon nekog vremena. Takođe, nečistoće, odnosno stvoreni talog od vina, se bistre i čiste ako u jedan sekstar (0,546 l) vina stavite sedam borovih zrna - pinjola, ostaviti da odstoji malo; uskoro će se razbistriti. Možete ga ostaviti, a možete ga piti.
Ovo se pravi u oktobru mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae

Merne jedinice:
sextarius =  0,546 l

Za detaljnije informacije pogledati Merne jedinice.





Pistac ili pistać (lat. Pistacia vera) je drvo visoko do 10 metara kome je prirodno stanište jugozapadna Azija (Iran). Pistać je pustinjska biljka koja je izdržljiva na visokim temperaturama. Etimologija pistacije potiče iz persijskog jezika. Pistaći su bogati antioksidansima, kao i vitaminima B-kompleksa i mineralima poput kalijuma, magnezijuma, gvožđa, bakra i mangana, pistacija sadrži 50% masnog ulja, 20% belančevina, 20% ugljenohidrata, 2% vlakna. Osobe koje se pridržavaju dijete kod visokog holesterola i svakodnevno užinaju suvo pečene nesoljene pistaće mogle bi da smanje nivo LDL-holesterola i na taj način snize rizik od srčanih oboljenja. Pistaći sadrže l-arginin koji arterije čini elastičnijima i smanjuje rizik od formiranja krvnih ugrušaka, dok vitamin E smanjuje rizik od nagomilavanja masnih naslaga na zidovima arterija. Pistaći imaju malo kalorija u poređenju s ostalim orašastim voćem – porcija od 30 grama ima 160 kalorija. Uzmimo za poređenje bademe – to znači da možete pojesti dosta više pistaća za isti kalorijski iznos – 49 pistaća jednako je samo 23 badema.
Ljudi su se hranili pistacijom još u doba paleolita. Poreklom su iz južnog Turkmestana, ali su pre oko 4000 godina doneti na Mediteran, gde se danas planski gaje. Imaju jako dugu i interesantnu istoriju. Uzgajani prvo u zapadnoj Aziji, pistaći su poznati kao jedni od najstarijih cvetnih stabala. Zahvaljujući pogodnoj klimi, širili su se preko Blistog Istoka do Mediterana, gde zbog svog karakterističnog ukusa ubrzo postaju tražena poslastica, naročito među kraljevskim porodicama širom sveta. Legenda kaže da je kraljica od Sabe zabranila "običnim smrtnicima" konzumiranje ovog ploda, proglasivši ga za isključivo kraljevsku hranu. Opet, prema hrišćanskoj legendi, pistaći su na Zemlju dospeli posredstvom samog Adama.




Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                        << Vratite nazad

Antičko vino: Fieri enim sic candidum et sumere vetustatis saporem - Kako napraviti zastarelost vinu

Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Item quod Cretensibus oraculum Pythii Apollinis monstrasse memoratur. Fieri enim sic candidum et sumere vetustatis saporem. Schoenuanthus uncias quattuor, aloes hepatices uncias quattuor, mastiches optimae unciam unam, casiae fistulae unciam unam, spicae indicae semunciam, myrrhae optimae unciam unam, piperis unciam unam, thuris masculi non rancidi unciam unam tundis universa et in tenuissimum puluerem cribro excutiente deducis.

Prevod:
(Grci) Takođe pominju Krićanina koji je bio prorok, Apolinije Pitijski koji je napravio vino i dao mu ukus zastarelosti, napravio je prosejani prah i to od četiri unce (109,16g) limunove trave sa cvećem, četiru unce (109,16g) mesa aloje, jedna unca (27,29g) smole mastike, jedna unca (27,29g) cimeta, pola unce (semuncia = 1/2 uncie = 13,65g) glave maslina, jedna unca (27,29g) bibera, jedna unca (27,29g) odlične smirne, jedna unca (27,29g) tamjana.

Ovo se pravi u oktobru mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae

Merne jedinice:
semuncia = 1/2 uncie = 13,65g
uncia = 27,29g
4 uncia = 109,16g

Za dodatne i detaljnije informacije pogledati Merne jedinice.





Mastika ili tršlja (lat. Pistacia lentiscus) je vrsta dvodomne, zimzelene biljke iz roda Pistacia, porodica rujevke (Anacardiaceae). To je mediteranska biljka koja raste na širokom području od Izraela, preko Turske i Grčke do Španije. Najveća korist tršlje je smola dobivena zarezivanjem kore, sušena na suncu, koja se naziva mastika.
Mastika je smola, stvrdnuti biljni sok koji se dobija od zimzelenog grma Tršlje (Pistacia lentiscus), najcenjenija je ona koja se uzgaja na grčkom ostrvu Čios (Khios). Njena smola poznata je još od antičkog doba, kada se koristila za lečenje žgaravice i protiv zadaha iz usta. Ova smola ima širok spektar upotrebe. Od nje se prave paste za zube, žvakaće gume, glavni je aromatik u pripremanju nekih likera i rakija, daje esenciju omiljenoj turskoj poslastici – ratluku, koristi se u lečenju čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu, takođe pospešuje izbacivanje sluzi iz pluća, pomaže lečenje kašlja ima antkancerogena svojstva.
Otisci njenih listova i pelud identifikovani su na torinskom platnu, u koje je navodno bilo umotano telo Isusa, a i spominje se i u Bibliji pod imenom bakha, pa je očito dugo korišten i u procesima balsamovanja. Njegovo lekovito delovanje hvalili su Dioskorid, Galen i Hipokrat, što nije neobično jer je tršlja deo grčke flore. Tokom vladavine Otomanskog carstva na Khiosu mastika je bila vrlo cenjena, pa je čak dosezala i cenu zlata, a sultan je za njenu krađu odredio smrtnu kaznu. Tokom pokolja na Khiosu, stanovnici su morali sultana i njegov harem opskrbljivati tom smolom. Tursko ime za to ostrvo je Sakız Adası što znači - ostrvo gume. Mastika se vekovima koristi za osvežavanje daha, te kod gingivitisa, ali se koristila i za lečenje želučanih i disajnih tegoba. Najbolji je izbor kod poblema s proširenim venama i kod smanjenja uvećane prostate. Mastika se koristi i u kulinarstvu, dodaje se u supe, sosove i u drva za dimljenje mesa. Smola mastike se žvače, jer se pod delovanjem sline i topline topi u masu koja liči na žvakaću, snažno osvežava dah i sprečava nastajanje zadaha iz usta. Možemo reći da je mastika bila najstarija žvakaća guma.





Palladius Rutilius Taurus Aemilianus - Rutilius Bik Emilijan Palladius, takođe poznat kao Palladius, bio je rimski pisac u drugoj polovini 4. veka n.e. ili prvoj polovini 5. veka nove ere. On je uglavnom poznat po svojoj knjizi o poljoprivredi, Opus agriculturae, poznata i kao De re rustica.
Palladii su bili istaknuta galska porodica, a ime Palladius je verovatno prezime, preuzeto od nadimka koji znači - stara škola. Palladius se dosta oslanja na ranije poljoprivredne pisace, uglavnom Columella i Gargilius Martialis, on takođe izgleda da ima poljoprivredno znanje iz prve ruke i iskustvo kao vlasnika zemljišta u Italiji i Sardiniji.
Opus Agriculturae je rasprava o uzgoju u 14 delova ili knjiga, napisane krajem četvrtog ili početkom petog veka nove ere. Prva knjiga je opšta i uvodna. Knjige od 2 do 13 daje detaljna uputstva za tipične aktivnosti na rimskom farmi za svaki mesec u godini, počevši sa januarom. Četrnaesta knjiga, de Vet medicina, je otkriven tek u 20. veku, i daje uputstva za negu životinja i elemenata veterine.
Poljoprivredni spisi Palladiusa se mogu uporediti sa onima od Marcus Priscus Cato, Marcus Terentius Varo, a posebno Lucije Junije Moderatus Columella, čiji je De Re Rustica služio kao model Palladiusu.


Pročitajte više >>                                                                       << Vratite nazad

Antička kuhinja: Η σούπα του Ιπποκράτη - Hipokratova supa

Smatra se da je ovu supu još pre 2.500 godina izumeo Hipokrat, starogrčki doktor i "otac medicine", prema kojem je i dobila ime. Najveća vrednost pripisuju se njenim sposobnostima osnaživanja imuniteta, detoksikacije i jačanja bubrega. Ova supa pomaže u prevenciji i lečenju mnogih bolesti kao i u očuvanju zdravlja celog organizma.
Hipokratova supa pored toga što je odličan dijetalan obrok, ona je deo terapije protiv kancera i drugih bolesti, popravlja imunološki sistem, a odlična je za čišćenje organizma i detoksikaciju, tako se ona, osim za lečenje, konzumira i kao obrok za prevenciju bolesti.

Sastojci:
1 koren celera srednje veličine
1 koren peršuna srednje veličine
2 glavice crnog luka srednje veličine
2 mala ili jedan veliki praziluk
5 čena belog luka
1 manji koren peršuna
1 veza peršunovog lišća

Priprema:
Operite povrće, isecite ga na kriške ili kockice (sem belog luka). Stavite povrće u veliki lonac te dodajte hladne vode u količini dovoljnoj da prekrije povrće. Zagrejte lonac do vrenja, a potom nastavite da kuvate supu na laganoj vatri dva sata, dok povrće ne omekša. Vodu ne dodavati u toku kuvanja. Na samom kraju kuvanja dodajte čenove belog luka, peršunovo lišće i dozvoljene začine u manjim količinama. Kuvanu čorbu propasirajte.

Od začina su dopušteni: anis, lovor, korijander, mirođija, kim, muskatni orah, majoran, ruzmarin, šafran, žalfija, estragon, majčina dušica.





Hipokratova supa ima najsnažnije dejstvo ako se tokom pripreme poštuju sledeća pravila:
Supu je potrebno kuvati na laganoj vatri sa što manje vode. Posuda u kojoj se kuva mora biti poklopljena kako bi se sprečilo isparavanje korisnih sastojaka. Zabranjeno je korišćenje aluminijskog posuđa, a pri konzumacije se preporučuje upotreba srebrenog pribora.
Hipokratovu supu popularizovao je Nemac, dr. Max Gerson koji je 1932. godine osmislio program ishrane pod nazivom "Gersonova terapija", u koji je uključena i Hipokratova supa gde je u izvornom receptu dodat paradajz i krompir.





Hipokrat sa Kosa (grč. Ἱπποκράτης ὁ Κῷος; Kos, 460. p. n. e. — Larisa, 370. p. n. e.), poznat i kao Hipokrat II, bio je starogrčki lekar iz Periklovog doba, a smatra se jednom od najznačajnijih ličnosti u istoriji medicine. Često se naziva ocem medicine u znak priznanja za njegov doprinos medicini kao osnivača Hipokratove medicinske škole. Ova intelektualna škola izvršila je revoluciju medicine u antičkoj Grčkoj, uspostavljajući je kao disciplinu koja se razlikuje od drugih oblasti sa kojima je tradicionalno bila povezana (teurgija i filozofija), uspostavljanjem medicine kao profesije.
Hipokrat je prikazan kao uzor antičkog lekara, on je postavio temelje za racionalan pristup medicini, a pripisuje mu se i sastavljanje Hipokratove zakletve, koja se još uvek i dan-danas koristi. Vrednost ove zakletve je, što se u njoj Hipokrat oslobodio religije, nametanjem kulta čoveka i uvođenjem naučnog principa posmatranja čoveka i prirode. Suština tih hipokratovih zahteva je da lekari treba da poseduju: znanje i etičko ponašanje, da nisu lakomi za novac, da su povučeni, krotki i dostojanstveni, da neprstano stiču životne mudrosti i da razumno govore, da su u stanju da se čuvaju mana, praznoverice i da znaju koga je nužno lečiti besplatno. Veoma je zaslužan za veliki napredak sistemskog istraživanja kliničke medicine, sakupljanju medicinskog znanja iz prethodnih škola i propisivanju praksi apotekama kroz Hipokratov korpus i ostale radove. Bio je prvi koji kategorizuje bolesti kao akutne, hronične, endemične i epidemijalne i koristi termine kao što su, pogoršanje, recidiv, rezolucije, kriza, paroksizma, vrhunac, i oporavak. Za Hipokrata je bolest prirodna pojava koja može imati samo prirodne uzroke. Ti uzroci mogu biti raznovrsni: klimatski faktori, smetnje ishrane, nezdrava voda, hladnoća, i svi oni izazivaju u organizmu određene promene koje nazivamo bolest.


Pročitajte više >>                                                                  << Vratite nazad

Antičko vino: Quo labra doliorum circumlinas, ut bene odorata sint et nequid viti in vinum accedat - Kako vinu dati dobar miris

Rimska tradicionalna kuhinja III vek p.n.e.

Originalni tekst:
I. Quo labra doliorum circumlinas, ut bene odorata sint et nequid viti in vinum accedat. Sapae congios VI quam optimae infundito in aheneum aut in plumbeum et iris aridae contusae heminam et sertam Campanicam P. V bene odoratam una cum iri contundas quam minutissime, per cribrum cernas et una cum sapa coquas sarmentis et levi flamma.
II. Conmoveto, videto ne aduras. Usque coquito, dum dimidium excoquas. Ubi refrixerit, confundito in vas picatum bene odoratum et oblinito et utito in labra doliorum.

Prevod:
I. Prekriti obod buradi vinom kako bi se dobio dobar miris: 6 congii (19,65 l) najbolje sape, stavite da se kuva u olovnom ili bakarnom kotlu. Uzeti heminu (0,273g) suvog drobljenog irisa  i dodati u kotao sa sapom.
II. Kuvati na laganoj vatri, stalno mešati da bi se sprečilo da ne zagori; nastaviti kuvanje dok se polovina sadržine ne ukuva. Kada se ohladi, zapečatiti i koristiti za prekrivanje oboda buradi.
Sapa je prekuvani sirup šire.

De agricultura - 184g p.n.e
Marcus Porcius Cato (234g p.n.e. – 149g p.n.e.)

Merne jedinice:
congius = 3,276 l, 2 congius = 6,55 l, 6 congius = 19,65 l
hemina = 0,273 l, 5 hemina = 1,365 l

Za dodatne informacije pogledati Merne jedinice.





Iris ili perunika (lat. Iris) je rod  skrivenosemenica koji obuhvata između 200 i 300 vrsta biljaka. Sve su višegodišnje biljke sa podzemnim stablom u vidu rizoma ili lukovice. Latinsko ime roda potiče od grčke reči za dugu odnosno od imena grčke boginje duge, glasnice bogova Iride (grč. - duga), a naš naziv perunika dolazi od imena vrhovnog staroslovenskog boga gromovnika Peruna i njegove žene, boginje Perunike. Boginja Irida je kao glasnica bogova, dugom šarala sa visina prenoseći poruku na Zemlju. Tamo gde bi duga dotakla tlo, kao i munja boga gromovnika Peruna, izrastala je perunika, svaki put druge boje. Iris je simbol novog života i besmrtnosti, a u Japanu plemenitosti i hrabrosti, za vreme vladavine Karla Velikog koristi se kao francuski kraljevski simbol.





Marko Porcije Katon Stariji, nazvan i Cenzor (lat. Marcus Porcius Cato Maior Censor, rođen 234. godine p. n. e. u Tuskulu, umro 149. god. p. n. e.) bio je rimski državnik i književnik u periodu srednje republike.
Kao vojni tribun borio se u drugom punskom ratu, a zatim započeo političku karijeru pod pokroviteljstvom Lucija Valerija Flaka, koji je bio impresioniran Katonovim moralnim načelima. Kao kvestor je boravio na Siciliji, a vraćajući se odatle na Sardiniji je sreo pesnika Enija i poveo ga sa sobom u Rim. Dužnost pretora obavljao je 198. godine p.n.e., a dužnost konzula 195. godine p.n.e.sa Valerijem Flakom kao kolegom. Nakon konzulata kao namesnik upravljao je provincijom Hispanijom, gde je postigao vojne uspehe za koje je nagrađen trijumfom. Tokom osamdesetih godina 2. veka p.n.e. Katon je često nastupao kao protivnik porodice Scipiona i njihovih nastojanja da osnaže grčki uticaj na rimsku kulturu. Ipak, prema antičkoj tradiciji, i sam Katon je na kraju naučio grčki jezik.





Katonovo delo O zemljoradnji (De agricultura), predstavlja najstariji sačuvani spomenik latinske književne proze. U delu se obrađuju vinogradarstvo, maslinarstvo, povrtarstvo i stočarstvo, s ciljem da se ukaže na to kako najlakše zaraditi, pri čemu se saveti zasnivaju na Katonovom vlastitom iskustvu i jednostavnim zdravorazumskim načelima kakav je npr. Katonov savet da roba treba prodati čim ostari. Ovo je delo značajno jer pruža dobar uvid u mentalitet rimske zemljoposedničke klase 2. veka p.n.e. Mada se zasniva na grčkim priručnicima o vođenju poljoprivrednih imanja, to delo odslikava mišljenje jednog senatora. Katon je zamislio imanje srednje veličine, od 200 jugera, na kojem se stalno nalazi 11 robova. Kao i inače kod Rimljana, upravljanje imanjem povereno je jednom robu, nadzorniku, kome pomaže njegova žena. Katon je, kao i kasniji pisci poljoprivrednih priručnika Varon i Lucije Junije Kolumela, pretpostavio ekonomsku prednost robovske radne snage. Katon ne predlaže nikakvu novu tehniku upravljanja: njegovi su predlozi da se zarada maksimalizuje takvim zdravorazumskim sredstvima kao što je kupovina po jeftinoj ceni i prodaja po skupoj i kao što je savet da robove treba držati zaokupljene nekim poslom tokom cele godine.
Katonovo delo O zemljoradnji (De agricultura) je rasprava o poljoprivredi pisana 160. g. p. n. e. Ovo je jedini rad ovog autora koji je preživio kompletan.


Pročitajte više >>                                                                      << Vratite nazad