Antička kuhinja: Γαρίδες με Μέλι - Škampi s medom

Sastojci:
250 g očišćenih i skuvanih škampa
20 ml maslinova ulja
30 ml garosa
15 g meda
30 g svežeg origana
1 kašičica mlevenog bibera

Priprema:
Izmešajte maslinovo ulje, garos i med. Umešajte škampe i sve istresite u veliku posudu za prženje. Pržite škampe svega 5 minuta, izvadite ih i poklopite kako bi zadržali toplinu.
Zagrejete tečnost od prženja, kuvajte je dok pola ne ishlapi. Dodajte origano, sačekajte da zakuva pa sve prelijte preko škampa pospite biberom i servirajte.





Škamp (lat. Nephrops norvegicus) je vrsta morskog raka iz porodice Nephropidae (hlapovi). Škampi obitavaju uz istočne obale Atlantika od Islanda i Norveške na severu do Portugala i Maroka na jugu. Meso škampa izrazito je ukusno pa je stoga vrlo traženo. Škamp se lovi vršama i mrežama za kočarenje, a čim ribari škampe izvuku iz mora, potope ih u posebnu otopinu kako ne bi oksidirali.  Škampi, rakovi, gambori sadrže cink, jod, selen, malo masnoća i kalorija (oko 100 kalorija na 100 grama), visok nivo vitamina B12. Selen je dobar za imuni sistem i optimalan rad štitne žlezde. U 100 grama škampa nalazi se samo 76 kalorija. Ipak, ako imate visok holesterol, jedite ih samo povremeno. Škampi su predatori koji se uglavnom hrane mekušcima i drugim vrstama rakova i strvinama riba. Njegov prijatan, blago sladunjav ukus zavisi od temperature vode u kojoj je rak živeo: što je hladnija voda to je meso ukusnije. Najveća lovišta su Irska, Škotska, Island, Engleska i Francuska. Kod škampa se kao delikates najviše ceni donji deo trupa.





Apicije je, po Atheneju iz Naucratisa, najviše vremena provodio na svom imanju u Minturi u Kampaniji i tamo trošio velike svote sestercija najviše na svoje omiljene rakove. Ma koliko bili srazmerno skromno zastupljeni u njegovoj kuvarskoj knjizi, škampi su činili gastronomsku okosnicu mnogih njegovih, po celom carstvu čuvenih conviviuma, večera i raskošnih gozbi, a kupovao je samo one škampe koji su bili veći od jastoga iz Smirne ili čuvenih rakova iz Aleksandrije. Za vreme jedne takve svečanosti, Apicije je čuo, da na obalama Libije love još veće škampe od kampanskih, i već je sledećeg jutra na svojoj raskošnoj barci otplovio prema Africi. Nadomak obali naišao je na libijske ribare i oni su mu ponudili svoje škampe. Kad je najvećega primio u ruku, a koji, po predaji, nije dosezao ni polovicu dužine i težine rakova u kakvima je uživao Apicije, bez oklevanja je zapovedio da se brod vrati u Italiju, proklinjući sve koji su ga prisilili na to uzaludno putovanje. Da bi se utešio, iste večeri kad se vratio kući, priredio je veličanstvenu gozbu od domaćih, kampanskih škampa, većih i ukusnijih od maloazijskih i afričkih jastoga. Apicije u antičkom svetu nije bio usamljen. U škampima i rakovima uživali su njegovi grčki prethodnici od Aristotela koji ih zove kampe, pa po dorski i sicilijanski skampo, iskrivljen, zakrivljen, valjda po škampovu zakrivljenom repu, do Arhestrata, Mitaika i Lynkeja, Sicilijanaca iz Velike Grčke, gde škamp još i danas u dijalektu nazivaju scambedu. To zanimanje donekle će splasnuti u srednjem veku, budući da u kuvarskim knjigama tog gurmanskog razdoblja ne nalazimo ni jedan trag jelima od škampa, što nikako ne znači da ih nisu pripremali. Tek u humanizmu i renesansi škamp se službeno vraća u značajna gastronomska dela.


Pročitajte više >>                                                                      << Vratite nazad