Antička kuhinja: Aliter sepias - Kuvana sipa u sosu

Originalni tekst:

Aliter sepias: piper, ligusticum, cuminum, coriandrum viridem, mentam aridam, ovi vitellum, mel, liquamen, vinum, acetum et oleum modicum. Et, ubi bullierit, amulo obligas.

Sastojci:

1 kg kuvanog mesa sipe

Za sos:

1/2 kašičice mlevenog bibera

1/2 kašike mlevenog semena selena

1/2 kašike mlevenog semena kumina

1/2 kašike mlevenog semena korijandera

1 kašika suve nane, izmrvljeno

3 sirova žumanca

1 kašičica meda

4 kašike liquamena

4 kašike belog vina

50 ml vinskog sirćeta

250 ml maslinovog ulja

1 kašika pšeničnog skroba

Priprema:

Pomešajte sve sastojke osim skroba i kuvajte 10 minuta. Zatim dodajte skrob da se sos veže i zgusne i prelijte preko kuvanog mesa sipe.

De re coquinaria

Marcus Gavius Apicius

Sipe (lat. Sepia officinalis, Sepiida) predstavljaju red morskih životinja iz klase glavonožaca (u koju spadaju i hobotnice, lignje i nautilusi). Skorašnja istraživanja su pokazala da sipe spadaju među najinteligentnije beskičmenjake. Sipe su vrlo rasprostranjene morske životinje. Mogu se naći u Sredozemnom moru, istočnoj Aziji, Lamanšu, Jadranskom moru i na mnogim drugim mestima širom sveta. Sipe su grabljivci, hrane se malim mekušcima, ribama i račićima, kao i drugim sipama, krakove za lov (tentake) sipa drži skrivene u sebi za razliku od ostalih 8, bitno kraćih, krakova koji joj služe za kretanje. Mužjak je manji od ženke, koja posle rasplođavanja polaže jaja u grupicama. Sipe, kao i lignje i hobotnice, sadrže u sebi mastilo. Nekad su ljudi ovo mastilo koristili kao bitan izvor farbe, poznate pod nazivom - sepija. Krv sipe je neobične zelenkasto-plave boje jer sadrži proteine sa bakrom koji prenose kiseonik za razliku od crvenog hemoglobina sa železom kod sisara. Krv pumpaju tri odvojena srca od kojih dva služe za pumpanje krvi u škrge (po jedno srce za dve škrge) a treće za ostatak tela. Srce sipe mora da ostvaruje znatno viši krvni pritisak nego druge životinje zbog slabije prenosivosti kiseonika u hemocijaninu nego u hemoglobinu. Sipe imaju unutrašnju strukturu od kalcijum-karbonata poznatu pod nazivom-sipina kost. Sipina kost je prepuna šupljina ispunjenih gasom, a sipa može promeniti odnos količina gasa i vode u tim šupljinama čime obezbeđuje plutanje. Ovakva unutrašnja struktura je jedinstvena za sipe, i nemaju je čak ni drugi glavonošci. Sipinu kost su koristili draguljari i zlatari za izlivanje sitnih komada nakita. Danas se, međutim, sipina kost najčešće koristi za ishranu kućnih ljubimaca (papagaja, kornjača itd.), kada je potrebno povećati dozu kalcijuma.

Sipe su popularne u ishrani, naročito u istočnoj Aziji gde se jedu sušene kao užina. Sipe su takođe vrlo popularne u Italiji, gdje se spremaju po receptu “rizoto al nero di sepija“ (ital. Risotto al Nero di Seppia, bukvalno "crna riža sa sipom". Riža postaje crna zbog mastila koje se nalazi u sipi. U španskoj kuhinji, naročito u obalnim krajevima, mastilo iz sipa i lignji se koristi u pripremi morske hrane da dā posebnu boju i ukus. Koristi se u pripremi riže, testenina i kuvane ribe. 100g svežeg mesa sipe sadrži 72 kcal, 0,8g ugljenog hidrata, 14g proteina i 1,4g masti.

Crni biber (Piper nigrum) višegodišnja je skrivenosemenica iz porodice Piperaceae. Poreklom je iz tropskih delova Indije i jugoistočne Azije, a danas se komercijalno uzgaja u mnogim tropskim oblastima. Plodovi crnog bibera predstavljaju jednu od najvažnijih začinskih biljaka sa širokom primenom u kuhinjama širom sveta. Samim tim ova vrsta se smatra jednom od najkomercijalnijih tropskih kultura.

Naučno ime celog roda bibera (Piper) ima koren u tamilskoj reči pippali kojom se označava vrsta Piper longum. Ta reč je iz tamilskog prenesena u grčki kao πέπερι, a odatle u latinski kao piper. Ime biber u srpski jezik dolazi u početku preko grčkog, i to u formi papar i peper, dok je sadašnji naziv "biber" turcizam (karabiber).

Osušeni mleveni crni biber koristi se još od antičkih vremena, kako u kulinarstvu, tako i u tradicionalnoj medicini. Crnim bibersom se kroz istoriju najviše trgovalo na svetskom tržištu začina, njime su se plaćali porezi, a zbog njega se često i ratovalo. Miris i ukus dobija od jedinjenja piperina koji se nalazi u plodovima.

Crni biber koji je poreklom iz južne i jugoistočne Azije, kao začin u indijskoj kuhinji počeo je da se koristi još pre 4 milenijuma (u XX veku pre nove ere). Za biber su znali i drevni Egipćani, iako nije tačno utvrđeno na koji način je ovaj začin dopreman u Egipat. Zrna crnog bibera pronađena su u nosnicama mumije faraona Ramzesa II (preminuo 1213. pre nove ere), ali nije jasno da li je biber korišten kao sredstvo prilikom mumificiranja, ili je imao religijsku ritualnu vrednost.

Biber kao začin koristili su i u antičkoj Grčkoj još u IV veku pre nove ere, a pretpostavke su da je kao redak i egzotičan začin bio dostupan samo najbogatijem sloju stanovništva. Hipokrat ga je preporučivao pomešanog sa medom i sirćetom, prvenstveno ženama. Nakon rimskog osvajanja Egipta 30. godine pre nove ere razvija se intenzivna trgovina između Rima i indijske Malabarske obale (danas država Kerala), a mnogobrojni egzotični začini sa istoka postaju lako dostupni Evropljanima širom Mediterana. Plinije Stariji je u svojoj enciklopediji Naturalis Historia pisao o cenama bibera u Rimu 77. godine: "Dugi biber koštao je 15 denariusa, beli 7 denariusa i crni 4 denariusa". Koliki je bio obim trgovine biberom najbolje govori podatak iz iste knjige prema kom je Rim svake godine od Indije kupovao bibera u vrednosti od 50 miliona srebrnih sestercija. Rimljani su ga dugo smatrali jednom od važnih roba kojom se trgovalo. Imperator Marko Aurelije uveo je potrošački porez na beli biber i specijalnu vrstu dugačkog bibera (Piper longum), izuzimajući iz oporezivanja crni biber.

Vizigotski kralj Alarih I je od Rimljana tražio 1.500 kg. bibera u zamenu za odustajanje od opsade Rima u V veku. Nakon pada Rimskog carstva trgovinu biberom preuzeli su prvo Persijanci, a potom Arapi, dok glavni monopolisti tržištem začina u Mediteranu postaju Mletačka republika i Đenova. Biber se zbog svoje vrednosti u to vreme često nazivao "crnim zlatom".

Nakon pada Rimskog carstva Evropljani su i dalje nastavili da cene biber kao začin. Želja da se dođe do ovog začina vodila je Portugalca Vaska De Gamu do Indijske obale 1497. Mnoge evropske države sledile su primer šaljući svoje trgovce na daleka putovanja u potrazi za začinima, među kojima je biber, zauzimao vodeće mesto, a koliko je bio vredan najbolje svedoči podatak da su se njime čak plaćali i porezi. Skupoća bibera u to vreme najbolje se ogleda u holandskoj reči „peperduur” ("skup kao biber") kojom su se označavale isključivo skupe i luksuzne stvari (verovatno otuda i srpski izraz "papreno skup").

Tokom srednjeg veka biber je postao izuzetno važan začin kojim je konzervisano meso, ali i efikasno sredstvo za prikrivanje mirisa užegle hrane. Bio je veoma cenjen i često je korišćen umesto novca, služio je kao zamena za miraz, njime su plaćani porezi i prihod. Ovaj običaj je i dalje prisutan u izrazu peppercorn rent, ali sa drugim, suprotnim značenjem - biber i danas znači bagatelu ili u bescenje. Biber je cenjen koliko i srebro, tako da je pola kilograma vredelo dve do tri nedeljne seljačke nadnice.

Postoji podatak da je esnaf trgovaca biberom, osnovan u Londonu 1180. godine, kasnije postao deo esnafa začina. Moglo bi se reći da su trgovci biberom i začinima, pošto su preporučivali korišćenje začina u medicinske svrhe, bili preteča apotekara.

Mleveni biber univerzalan je začin za supe, sosove, variva, salate... Osim što jelima daje pikantnost, biber je i izuzetno lekovit. Povećava apetit što je naročito važno za ljude iscrpljene bolešću, delotvoran je kao diuretik, smanjuje nadutost i mučninu... Pojačava lučenje želudačnih sokova, čime se olakšava varenje, naročito teške hrane. Istovremeno, deluje stimulativno i na krvotok. Takođe, grickanje bibera odstranjuje neprijatan dah.

Nekada je služio i kao lek za regulisanje rada organa za varenje, protiv visoke temperature, upale grla i sinusa, kijavice. Obloge od bibera pomešane sa životinjskom mašću stavljane su na bolna mesto uzrokovana reumom ili udarcem. Biber je i izuzetan afrodizijak.


Pročitajte više >>                                                                  << Vratite nazad