Antičko vino: Kikeon - Grčki koktel

Kikeon je starogrčko piće različite recepture. Nastalo od starogrčke reči κυκεων - kikeon, odnosno κυκαω, što u prevodu znači "da se meša u, da se mešaju". Ima različitih varijanti receptura ovog pića, neka su napravljena uglavnom od vode, ječma i biljnih začina, druga su sa vinom i rendanim sirom, treća sa vinom, vodom, ječmom i medom. Aristokrate su ga ignorisale kao piće seljaka kod kojih je bio omiljen napitak.
Veruje se da se kikeon odnosi na psihoaktivno vino ili pivo, kao u slučaju eleusinske misterije. Kikeon se upotrebljavao u obredu posvećenog Demetri u gradu Eleusis gde je korišćen kao inicijator da se doživi smrt i ponovno rođenje u ritualu koji je postao poznat kao eleuzinske misterije. Mešavina pića za obred se značajno razlikovala od osnovnog kikeona, u sebi je imala psihoaktivne supstance, po svemu sudeći gljive koje su skupljane u okolini Eleusis, što je omogućilo u Misterijama da se postigne potpuni efekat razumevanja čovekove svrhe i namene u životu i da prevaziđu svoju strah od smrti.
Kikeon se pominje u Homerovim tekstovima: Ilijada opisuje da se sastoji od Pramnian vina, ječma i rendanog kozijeg sira. U Odiseji, Kirka dodaje malo meda u kikeon i sipa svoj čarobni napitak u nju. U Homerovoj himni Demeteri, boginja odbija crveno vino ali prihvata Kikeon napravljen od vode, ječma i buhača.

Sastojci:
100 g ječma
200 ml slatkog belog ili crnog vina
1,5 l vode
3 kašike meda

Priprema:
Pomešati ječam i vodu i staviti da se kuva. Kada provri, poklopite pa smanjite temperaturu i ostavite da se krčka još sat i po. Kada je gotovo, procedite pa dobijeni ječmeni sok ostavite da se ohladi. Kada se ohladi dodajte med i vino, promešajte pa prespite u bocu i dopunite vodom, količinski treba da bude oko 1,5 l napitka.





Eleusinske misterije (грч. Ἐλευσίνια Μυστήρια) su bile inicijacijske ceremonije koje su se svake godine održavale među poklonicama kulta grčkih boginja Demetre i Persefone u Eleusini. Predstavljaju najpoznatiji i najvažniji od svih misterijskih kultova u antici. Veruje se da su se Eleusinske, kao i druge misterije, u Grčkoj pojavile za vreme mikenskog perioda (cca. 1800—1200. p. n. e.) odnosno da su se ustalile oko 1500. p. n. e. Neki naučnici, pak, tvrde da je kult predstavljao nastavak poštovanja drevnijih, minojskih boginja.
Taj je misterijski kult trajao dve hiljade godina. Predstavljao je važan festival helenske ere, a kasnije je prihvaćen i u Rimu. Naziv grada Eleusina predstavlja varijantu imenice έλευσις, éleusis, dolazak.
Obredi, ceremonije kao i sama verovanja kulta su održavana tajnima, a za inicijaciju se verovalo kako poklonika spaja s bogovima, donosi mu božanske moći i nagrade u zagrobnom životu. Postoje mnoge slike i grnčarija na kojima su prikazani neki detalji misterija. S obzirom da su oni uključivali vizije i zamišljanja zagrobnog svieta, neki proučavaoci veruju da su Eleusinske misterije uključivale konzumaciju psihodeličnih supstanci.
Činjenica da su Grci u svoja vina dodavali razne druge sastojke navodi na zaključak kako neki od tih sastojaka imaju halucinogeno dejstvo. To donekle potvrđuje i "čarobni napitak" kykeon, tadašnje začinjeno vino, koje se povezuje s dionizijskim ritualima, za koji se smatra da je sadržavalo otrovni bršljan. Takođe znamo da su šamani tog područja upotrebljavali i buniku.





Od samog nastanka grčke kuture vino je bilo nezaobilazni deo kako verskih, tako i svih drugih obreda i svetkovina. Simbol vina, veselja, ali i plodnosti upravo je Dionis. Religiju vezanu za Dionisa, uvek prati vino, igra i sve što čoveku pomaže da pobegne od svakidašnjice. Dionisove orgije, bile su procesije religijskog karaktera, sveti čin, što i sama reč govori.Od tih najranijih početaka vinova loza se sadila uglavnom u priobalnom pojasu, odakle se  polako širila ka unutrašnjosti.
O tome da je Grčka zemlja vina svedoči i interesantna opaska rimskog pesnika Vergilija koja glasi:
"Lakše bi bilo prebrojiti zrna peska na obali nego nabrojati sve grčke sorte grožđa".
Dionis je bio bog rasta i plodnosti vinove loze, a pre svega, bog vina. Religiju vezanu za Dionisa, uvek prati vino, igra i sve što čoveku pomaže da pobegne od svakidašnjice. Dionisijske orgije, bile su procesije religijskog karaktera, sveti čin, što i sama reč govori. Dok su trajali obredi, na ovim ceremonijama se pevao ditiramb, pesma u čast Dionisa. Glavni cilj Dionisovih orgija bila je, ekstaza, i u njoj se vernicima otvarala nova oblast iskustva, o kojoj oni u svakodnevnoj atmosferi svog ograničenog postojanja ništa nisu znali. To novo iskustvo nije ništa drugo nego subjektivan doživljaj beskonačnosti i apsolutnosti, i to osećanje duša je dalje razvijala kao uverenje da je ona božanske prirode i da će, posle smrti, kada se oslobodi uskoće tela, zasvagda živeti božanskim životom kakvim je, za kratko vreme, živela dok je bila u ekstazi. Dionisove pomahnitale i orgijastičke svetkovine nikada nisu potpuno prihvaćene u staroj Grčkoj, a u nekim gradovima-državama (polisima) su bile zabranjene. Poznat je pokušaj tebanskog kralja Penteja da zabrani obožavanje Dionisa. Kralj je, prema predanju, pokušao da baci Dionisa u tamnicu, ali su lanci spali sa njega a zatvorska vrata nisu mogla da se zatvore. Dionis je onda obećao Penteju da može lično da posmatra tajne ritualne na planini blizu grada, ali samo ako se preruši u ženu. Kralj je odmah pristao, i prerušen u ženu, posmatrao je Menade sakriven na drvetu. Ali, Menade su ga uskoro otkrile i u fanatičnom ludilu pomislile da je lav, te su ga rastrgle na komade. Njegova majka Agava, koja je bila jedna od vodećih Menada, shvativši na svoje užasavanje šta su učinili, napustila je Tebu i otišla u svojevoljno izgnanstvo.





Nepokorni Dionis je zadao Rimljanima prilično nevolja. Ovaj bog plodnosti, vina i uživanja nije bio prigodno božanstvo ni za sve Grke ali su Rimljani još više bili uznemireni njegovim orgijastičkim svetkovinama. Rimski senat je 186. p. n. e. doneo oštar zakon protiv bluda i Dionisovih sledbenika i sledbenica. Nekoliko hiljada ljudi je pogubljeno pre nego što je kult Bahusa, boga vina, odbacio date aspekte Dionisa kojima su se zvaničnici usprotivili. Ovaj primer dobro oslikava proces kojim su grčka i rimska mitologija spojene u 2. veku p. n. e.
Grci, međutim, nisu smatrali Dionisa samo bogom vina i vinogradarstva, nego i zaštitnikom voća i grmlja, kojima je davao svežinu i sočnost, pa time i bogom plodnosti. Budući da vinogradarstvo i voćarstvo iziskuju marljivost i radinost, poštovali su ga kao začetnika tih vrlina, a istovremeno i kao darovaoca bogatstva koje one omogućuju. Kao boga vina poštovali su ga pre svega zbog toga što je ljude oslobađao briga i bio izvor životnih radosti. Svojim darovima je osvežavao duh i telo, podsticao druženje, donosio zabavu i ljubav, a umetnicima omogućavao pun zamah stvaralačke energije.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antičko vino: Šedeh ili Irep - Vino od nara ili grožđa

U starom Egiptu siromašni su pili pivo, a bogati vino. Vino je igralo važnu ulogu u drevnom egipatskom ceremonijalnom i religijskom životu. U delti Nila uspostavljena je uspešna vinarska industrija nakon uvođenja uzgoja grožđa od Levanta do Egipta oko 3000 g. p. n. e. Industrija je najverovatnije bila rezultat trgovine između Egipta i Kanaana tokom ranog bronzanog doba, počevši od najmanje 27. veka pre nove ere Treće dinastije, početka Starog kraljevstva. Prizori vinarstva na zidovima grobnica, kao i liste ponuda koje su ih pratile, uključivale su vino koje je proizvedeno u vinogradima delte. Do kraja Starog kraljevstva, pet različitih vina, verovatno sva proizvedena u delti Nila, predstavljalo je skup namirnica za zagrobni život. Botaničko poreklo Šedeha ostaje nejasno jer nije sačuvano pominjanje njegove sirovine. Dugo se verovalo da je vino napravljeno isključivo od nara ili urmi, ali skorašnji arheološki dokazi sugerišu da su imali i vino od grožđa. Analitički dokaz o Šedehovom poreklu kroz analizu uzorka ostatka iz očuvane amfore kralja Tutankamona. Korišćena je prethodno razvijena LC/MS/MS metoda markera vina za arheološke uzorke i rezultati otkrivaju da je Šedeh imao poreklo od crvenog grožđa. Dokazi su prikupljeni korišćenjem tečne hromatografije i masene spektrometrije zajedno, što je otkrilo siringinsku kiselinu u struganjima uzetim iz tegli u Tutankamonovoj grobnici. Siringična kiselina se oslobađa razgradnjom jedinjenja malvidina, koje se nalazi u crnom vinu.  Međutim naknadnim uzorkovanjem druge amfore pokazalo se da je ostatak iz pet glinenih amfora u Tutankamonovoj grobnici bio od belog vina, tako da je ono bilo dostupno Egipćanima putem trgovine, ako nije proizvedeno u zemlji.

Vino u starom Egiptu bilo je pretežno crveno. Zbog njegove sličnosti sa krvlju, u egipatskoj kulturi ispijanje vina je okruživalo sujeverje. Po Plutarhovim zapisima faraoni nisu pili vino niti su ih nudili bogovima misleći da je to krv onih koji su se nekada borili protiv bogova, tada su pali i pomešali se sa zemljom, verovali su da je na taj način iznikla vinova loza. Smatralo se da je to razlog zašto pijanstvo "istera ljude iz čula i izluđuje ih, jer se tada napune krvlju svojih predaka".

Ime Šedeh pojavilo se upisano na etiketi egipatskih amfora od keramike sa dve drške na mestu El-Amarna i koje su pripadale vladavini Ehnatona, 18 dinastija. Ime šedeh je pokazivalo da se radi o napitku različitom od tradicionalnog vina, čije je staoegipatsko tradicionalno ime bilo Irep. Važnost Šedeha u staroegipatsko doba bila je činjenica da je citiran u egipatskoj romantičnoj poeziji, gde se Šedeh povezivao sa glasom ljubavnika. Tokom perioda Ramsside (1292–1075 p. n. e.) i Ptolomeja (305–30 p. n. e.), piće Šedeh je zabeleženo na hramskim natpisima i korišćeno kao verska ponuda, kao i za balzamovanje.

Vina u Egiptu su se pravila na sledeći način:

Vino od nara se pravi ovako. Zrna zrelog nara odvojiti i pažljivo očistiti, iscedite ih u presi i stavite da se kuvaju na tihoj vatri dok sok ne uvri i dok se ne smanji za polovinu. Kada se ohladi, sok prespite u posudu i zapečatite gipsom.

Vino od grožđa su pravili na skoro isti način kao i vino od nara. Velike količine grožđa su snažno pritiskali, kako bi sav sok izašao u pripremljena korita. Isceđeni sok od koga se vino pravilo, smeštano je u glinene posude na kojima je bio ubeležen datum proizvodnje, kao i naziv vinograda, ovo su prve vinske etikete koje govore o geografskom poreklu vina (ceo proces pravljenja vina je predstavljen na slici dole).

Arheološkim istraživanjima se došlo do saznanja da je još pre 5000 godina vino imalo božanski status u Egiptu. Vernici su ga ispijali samo za vreme svetkovina, a vojnici i sveštenici ostalim danima. Egipatski bog vina je Asar ili na grčkom jeziku Oziris. Oziris je prvobitno bio bog prirode koji je umirao sa žetvom i rađao se sa novim klijanjem semena. U kasnijem periodu postaje bog smrti, a zatim i bog vinove loze i vina. Zanimljivo je da su prema drevnim izvorima Kleopatra i Marko Antonije zimu 41-40 g. p .n. e. proveli u Egiptu slobodno i bez ikakvih obaveza, gde su osnovali klub za ispijanje alkohola, čiji je naziv bio Neponovljive jetre. Ovo društvo bavilo se noćnim gozbama i ispijanjem vina, a njeni članovi su povremeno učestvovali u raskošnim igrama i takmičenjima.





Nar, šipak, mogranj, granat, granat-jabuka, uličar (lat. Punica granatum) grm je ili drvo koje uspeva u krajevima s toplijom klimom. Nar je polulistopadna biljka, odnosno za vreme blažih zima će zadržati deo svojih listova, dok će za vreme oštrijih zima izgubiti sve listove. Biljka ima uspravne i razgranate grane, a stanište joj je osunčano s visokim temperaturama, tlo vodopropusno, jer biljka ne voli mnogo vlage. Cvetovi su zvonoliki a plod veličine jabuke je žućkasto-crvene boje. Kora ploda je kožasta i ne jede se. Unutar ploda nalaze se jestive, slatke i sočne semenke koje imaju po jednu ovalnu košticu. Koristi se za izradu želea i sokova. Bogat je fosforom, kalijumom, kalcijumom i željezom, a sadrži vitamin E, vitamin B3 (niacin), vitamine B1, B2, B6 i B5 (pantotensku kiselinu). Energetska vrednost 100 ml nara sadrži čak 16% potrebne dnevne količine vitamina C za odraslu osobu i također je dobar izvor pantonenske kiseline, kalija i antioksidantnih polifenola. Plod nara sadrži značajan postotak voćnog šećera - 22%, belančevina 3,6% i masti 0,7%. Posebno je bogat vitaminom C - 1700 mg/100 g i on se prilikom kuvanja ne uništava kao kod drugih čajeva. Seme nara sadrži tragove vitamina C, dekstrin, vanilin, voćne kiseline i oko 9% ulja. U ulju dobivenom iz klice nalazi se 47 mg alfa i beta tokoferola (vitamina E) na 100 grama. Preliminarna naučna istraživanja su otkrila da sok od nara umanjuje faktore rizika od srčanih bolesti koji mogu voditi arterosklerozi i kardiovaskularnim bolestima. Izraelski naučnici su pak otkrili da uzimanje oko 56 grama soka od nara dnevno u periodu od godinu dana dovodi do smanjenja gornjeg krvnog pritiska za oko 21% i znatno pojačava tok krvi u srce. Izraelski naučnik Michael Aviram utvrdio je da sok od nara ima snažnu antioksidativnu moć, snažniju čak i od crnog vina i zelenog čaja. Njihove preliminarne studije pokazale su da je antioksidativni kapacitet soka od nara bio čak tri puta jači od iste količine zelenog čaja ili crnog vina. Zaštitni učinak pripisuju sadržaju fitohemikalija: polifenola, tanina i antocijana. Poreklo ove biljke se različito interpretira. Naučnici tvrde da sok od nara može biti izuzetna pomoć muškarcima koji imaju problem sa erekcijom. Dnevno popijena čaša soka deluje poput vijagre i poboljšava potenciju zahvaljujući obilju antioksidanasa koji dovode do bolje prokrvljenosti polnog organa. Zagovornici tradicionalne medicine poručuju i da se redovnim konzumiranjem nara dobijaju čvrsti nokti, lepa i zdrava koža i kosa, kao i duševni mir. Britanski naučnici dokazali su da svakodnevno konzumiranje nara usporava oksidaciju u DNK u ćelijama, što usporava i proces starenja. U tibetanskoj medicini su koristi nara za zdravlje poznate još odavno - sok od slatkog nara se koristio kod kamena u bubregu, a sok od kiselog nara - kod dijabetesa. U medicini arapskih naroda se sokom od nara lečila glavobolja, angina i želudačno - crevni problemi. Kod Indijanaca se sok od ovog voća koristio kao ambrozija - koristili su ga za podmlađivanje. U kineskoj tradicionalnoj medicini se čaj od kore nara koristio za okrepljenje i protiv upala, kao i stimulans za razmenu materija.
Pojedini autori poreklo nara svrstavaju u regiju Irana, Pakistana, Avganistana i severne Indije, dok je drugi svrstavaju u autohtonu mediteransku biljku. Nar je voće koje su još u antičko doba koristili kao lek, a zbog velikog broja semenki smatrao se simbolom plodnosti koji donosi sreću u kuću. Jevreji veruju da u naru ima tačno 613 semenki, što odgovara 613 zapovedi u Tori. U drevnom Egiptu, u grobnici faraona Amenhotepa je nađen crtež nara. To nikako nije slučajno jer je za Egipćane nar bio simbol plodnosti i lek za mnoge bolesti. Drevni Egipćani sahranjivani su sa ovim voćkama jer su verovali da simbolizuje nadu u novi život. U grčkoj mitologiji legenda kaže da je samo zbog jednog zrna nara, boginja plodnosti, Demetra, bila osuđena na gubitak svoje ćerke Persefone, zbog Hada - boga podzemnog sveta. Poreklo nara se vezuje za Afroditu. Prema legendi, ona je zasadila prvo drvo nara, na ostrvu Kipar. Povezanost nara i boginje ljubavi i strasti je zasnovana činjenicom da je voće prepuno semenki, kao simbola plodnosti. Nar je, prema grčkoj legendi, i Heri bio sveta biljka, a kako je Hera bila boginja plodnosti, jasna je reputacija koju nar i danas uživa, ne samo u Grčkoj. Ovo voće se pominje i u mitu o Persefoni. Had je oteo Persefonu i odveo je u donji svet, a njihova je zajednica učvršćena je tako što je ona pojela nekoliko zrna nara, u zamenu za priliku da povremeno pređe reku Stiks i poseti svet smrtnika na površini. Nar je bio obožavano voće i kod proroka Muhameda, a verske slike često prikazuju i Devicu Mariju ili malog Isusa kako u ruci drže nar. Nar je jedan od nacionalnih simbola Jermenije. Nar je zvanični logo mnogih gradova u Turskoj.


Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad