Vino kroz vekove

Što se tiče vina ono je imalo istu važnost kao i pivo. Vino se slobodno može smatrati najstarijim proizvodom čovečanstva. Po nekim neproverenim izvorima prvi tragovi vinarstva datiraju još iz 6000.god. p.n.e. iz dela današnje Gruzije. Vinarstvo se od tih momenata rapidno širi i zauzima sve veće teritorije i tako vino postaje najvažnije piće kraljeva Mesopotamije i Egipta.
Istoričari su zabeležili da je oko 870. god. p.n.e. asirski kralj Asurbanipal napravio jednu od najvećih gozbi u istoriji, povodom proglašenja grada Nimruda za prestonicu asirske države. Tokom gozbe, koja je trajala danima, zvanice je oduševilo svečano piće, dopremljeno specijalno za tu priliku, što je ostalo zapisano na glinenim tablicama. Bilo je to vino, služeno u plitkim, zlatnim posudama, koje su više ličile na činije nego na čaše. Posle te gozbe ispijanje vina lagano je postalo veoma formalan društveni ritual, do tada se nije koristilo u svetovne svrhe, a na jednom obelisku asirski kralj, Salmanasar Treći, u jednoj ruci drži mač, u drugoj činiju sa vinom. To je i jedan od razloga što je vino postalo simbol moći i povlašćenog života.
Arheološka iskopavanja pokazuju da su prva vina nastala u području današnje Jermenije i severnog Irana. U Bibliji, u kojoj se vino spominje preko 500 puta, ostalo je zapisano da je Noje, kada ga je potop izbacio na planinu Ararat, tu zasadio i prvi vinograd. Po nalogu  egipatskih faraona sadili su se vinogradi, oni su izmislili tehniku presovanja grožđa i usavršili uzgajanje vinove loze, a pravili su crveno i belo pustinjsko vino koje je bilo veoma slatko. U Egiptu, u vreme faraona Tutankamona (nekih 1300 godina p.n.e.), "običan svet" je pio samo pivo - vino je bilo rezervisano samo za višu klasu.Još od 4.000 godine p.n.e., Egipćani su bili prvi koji su koristili plutane zapušače. U Egiptu se prvi put pominju i vinske etikete sa natpisom koji govori o geografskom poreklu. Taj podatak nam govori o tome da su i stari Egipćani shvatali kolika je uloga podneblja na dalji razvoj i stil vina.
Prema persijskoj legendi, vino je "otkriveno" u današnjem Iranu, kada je žena šaha koji se zvao Džamšid slučajno popila nešto pokvarenog soka od grožđa, malo se opila, i to joj se svidelo.





Ukus vina je uspeo pokori Staru Grčku, gde je vino u početku bilo jako skupo, uvozna roba u kojoj su uživali samo ljudi bliski vlasti. Međutim, vino je ubrzo stiglo i u narod, a svi domaćini pred gostima su podizali čašu i otpijali gutljaje vina kako bi pokazali da piće nije otrovno, od čega je nastao običaj nazdravljanja. Za popularizaciju vina u zapadnoj Evropi krivi su Rimljani, oni su ti koji su posadili prve vinograde na teritoriji Francuske, u današnjim regijama Burgundije, Bordoa, Šampanje, Loare, Rone, Fruške Gore, Smedereva....Godine 121. p.n.e. Italija je imala tako dobru berbu, da je to godina koja je označila kraj dominacije Grka u industriji vina onog vremena. Vino je bilo izrazito omiljeno kod Rimljana. Mešalo se s vodom, raznim začinima, a posebno se cenilo vino u koji se dodavao sneg.
Kod Plinija Starijeg sačuvani su nam mnogi podaci o vrstama vina. Tako saznajemo da su Rimljani pili belo, žuto i crno vino. Plinije nabraja čak osamnaest vrsta slatkog vina. Zanimljiva je i njegova napomena da slatka vina imaju slabu aromu za razliku od današnjih koja imaju intenzivnu aromu.
Smatralo se da je vrlo nerimski piti vino koje nije razređeno ili dorađeno. Čisto vino pili su varvari koji nisu znali ceniti vino i hteli su se što pre opiti.
Vino se za vreme banketa nalazilo u velikim posudama - kraterima. Voda koja se dodavala mogla je biti ohlađena, a koristio se i sneg. Frazu "in vino veritas"- u vinu je istina, skovao je Plinije Stariji, koji je poginuo prilikom erupcije Vezuva koja je uništila Pompeju i Herkulanum.
Rimljani su voleli i topla pića. Tako se u tricliniju-trpezariji, ponekad nalazio i neki od izuma koji su vino držali toplim. Postojali su posebno dizajnirani grejači za vino i samovari. Vino se pilo iz metalnih, staklenih i keramičkih čaša različitih oblika.
U srednjem veku belance jajeta, krv bikova i želatin korišćeni su kao sredstva za filtriranje vina pre punjenja u boce. Belance se često koristi i danas.
Kada se viking Lajf Erikson ukotvio u Severnoj Americi 1001. godine, bio je toliko oduševljen plodnošću vinove loze da je zemlji dao ime Vinland.
Sve do sredine XVII veka, proizvođači vina u Francuskoj nisu koristili plutane zatvarače. Umesto njih su koristili krpe potpopljene u ulju, i njima su zatvarali boce. U srednjem veku vino se koristilo i kao novac. U to vreme vino je često bilo propisivano kao lek za srce, bronhitis i grip.
Vino za srce je recept star preko 800 godina i pronađen je u starim spisima opatice Hildegard von Bingen. Živela je 81 godinu i smatra se najučenijom ženom svog doba. Prirodni lek za srce opatice von Hidegard koja je živela od 1098 do 1179 god. pronađen je u starim spisima i ističe da je u pitanju direktno iskustvo sa vizijom Boga. Kuvano vino kao lek za srce poznate opatice našlo je snažno uporište među hrišćanima i održalo se do dana današnjeg.

Recept Hildegard von Bingen:

stabljike peršuna – 10 komada
domaće vino – 1 litar – crno ili belo
vinsko sirće – 2 supene kašike
domaći prirodni med - 300 grama

Desetak svežih stabljika peršuna zajedno sa lišćem ali bez korena stavite u litar prirodnog čistog vina i dodate mu jednu do dve supene kašike vinskog sirćeta. Na laganoj vatri kuvajte 10-tak minuta (peni se). Kasnije dodajte meda i lagano kuvajte sledećih 4 minuta. Dok je još vruće dobro procedite i prespite u staklene boce (dezinfikovati sa koncentrovanim alkoholom). Na dnu flaše nastaće talog, koji slobodno možete piti, veoma je lekovito.
Preporuka je dnevno uzimati jednu do dve supene kašike ovog prirodnog leka, sve dok se tegobe ne ublaže i potpuno ne iščeznu. Kod težih srčanih oboljenja vino za srce se može uzimati više meseci. Maksimalna doza je 3 supene kašike po danu i to samo kod najtežih bolesnika.





Tokom 16. veka je vina su postala cenjena, kao sofisticiranija alternativa piva i kako je proizvodnja počela da diversifikuje, potrošači su počeli da menjaju svoje navike u skladu sa vrednosnim konceptom. Ljudi su počeli da razgovaraju o vrlinama i porocima vina sa većim poletom nego u prethodnim vekovima. Šekspir je primetio da je "dobro vino dobro poznato stvorenje, ako se dobro koristi", implicitno komentarišući zloupotrebe vina u ovom trenutku. Šekspirova era doživela je dostupnost sveže vode za piće u Londonu, što se svakako odrazilo na industriju vina tog novo doba.
Zemlja u čuvenom vinogradu Klo d Vužo (Clos de Vougeot) u Burgundiji (u francuskoj oblasti Burgundy) smatra se toliko dragocenom da su radnici u vinogradu, po završetku radnog dana kada idu kući morali da očiste svoje cipele od zemlje.





Na našim prostorima vinova loza je uglavnom pripadala manastirima, a ostalo je zabeleženo da je u doba Nemanjića postojao i zakon koji je zabranjivao dodavanje vode u vino. Car Dušan imao je vinograde i vinski podrum u blizini Prizrena. Nadiranjem Turaka u 14 veku centar srpske države se pomera ka današnjoj centralnoj Srbiji, a vinogradi prate ove migracije. Tako je već u doba kneza Lazara Kruševac postao vinogradarski centar.
U doba vladavine Turaka veliki vinogradi su uništeni i vinogradarstvo stagnira sve do dobijanja nezavisnosti. U vreme već spomenute epidemije filoksere u Evropi, Srbija se pojavljuje kao značajan izvoznik vina u Francusku.
Posle turskih osvajanja vinogradi su nicali u blizini Smedereva, Vršca, na Fruškoj gori, u Sremu, Banatu i u Tokaju. U Srbiji je u srednjem veku trgovina vinom strogo nadzirana.
Najveći razvoj vino doživljava u 16. i 17. veku, posebno kada je Englez Digbi, 1622. godine, izumeo staklenu flašu koja je promenila tok vinske istorije. Do tada se “piće bogova i ljudi” čuvalo uglavnom u buradima, krčazima i koži u kojoj nisu mogli da ga sačuvaju duže.

                                                                                                           
Pročitajte više >> Recepti za vina                                         << Vratite nazad

Pivo kroz vekove

U antička vremena različite vrste alkoholnih pića poput piva i vina su se koristile u medicinske svrhe. Za njih se znalo da imaju terapijska svojstva i  imale važnu ulogu u svakodnevnom životu ljudi.
Postoji priča koja govori o tome kako su ljudi otkrili pivo. Naime, jedan pekar je zaboravio testo koje je napravio na suncu i ono se pretvorilo u tečnost. Ukus ove tečnosti, koji je bio kiselogorak se veoma dopao pekaru. Tako je nastalo pivo.
Ječmeno pivo najstarije je znano alkoholno piće za koje se smatralo da ga nastanjuje duh ili božansko biće, reč je o piću sa niskom količinom alkohola i nadnaravnim svojstvima, slično se verovalo i za vino. Ta su se pića smatrala božanskim eliksirima života te su se pojavljivala u religijskim ceremonijama, mitologiji, i gozbama poput grčkih symposia, osim toga, smatralo se da mogu lečiti gotovo svaku bolest, pa su bila česti sastojci antičkih recepata. Upotrebljavala su se kao anestetici da se umrtvi bol, kao stimulansi, analgetici, antiseptici za čišćenje rana i ublažavanje bolova, digestivi, protivotrovi kod trovanja biljkama, za ugrize i ubode te kao pročišćivači.
Prvi pisani tragovi o pravljenju piva su ostali očuvani na glinenim tablicama i datiraju još od 6.000 godina p. n. e. i potiču od Sumera. Pivari u vreme Sumeraca su bili ugledni stanovnici dvora, a glavni proizvođači su bile žene. Ninkasi je drevna Sumerska boginja piva. Priča se da ona daje svetu tajnu pravljenja piva. U Sumerskoj kulturi takođe je poznata po svojoj moći da zadovolji ljudske želje i potrebe.





Pivo se našlo i u prvom pisanom zakoniku na svetu – Hamurabijevom zakoniku. Hamurabi, vavilonski kralj (1729 – 1686. p. n. e.) kaže: "Pivo ne sme sadržati previše vode i ne sme se prodavati po previsokoj ceni". U zakonu još stoji: "Ako ne naplaćuje gostu žitom, nego traži novac, vara li na težini ili toči loše piće, treba biti pozvana na odgovornost i bačena u vodu. U pivnici žena može biti točiteljica, ali u pivnicu ne sme doći kao gošca. Žena koja ide u krčmu da u njoj pije, ima da se spali."
U starim ruševinama i zapisima arheolozi su utvrdili da su stari Vavilonci proizvodili pivo u domaćinstvu još 7.000 godina p. n. e. I u sumersko-vavilonskom epu o Gilgamešu se pominje pivo. Zna se da je tada pivo bila jedna od svakidašnjih potreba da bi se ugasila žed, a i zbog njegove energetske vrednosti. Kopači kanala i muškarci zaposleni u polju dobijali su dnevno do pet litara piva, a žene koje su obavljale teže fizičke poslove dve do tri litre.
Odavde se prenela proizvodnja piva u stari Egipat, Persiju, Grčku i druge zemlje. Egipćani su znali da prave pivo već 2.000 godina p. n. e. Artefakti pronađeni u grobnicama pokazuju da je u starom Egiptu proizvodnja piva bila ne samo dobro razvijena, vec i komercijalizovana. U Egiptu su pivo pili svi, od faraona do zidara piramida, mada ne baš istog kvaliteta: pretpostavlja se da je postojalo dvadesetak vrsta, a jedno se, verovatno zbog jačine, zvalo "pivo istine". Ostaci piva nađeni su u posudama iz 5000. godine pre nove ere, a prvi zapisi o njemu datiraju iz perioda između 3400. i 2900. godine stare ere. U Egiptu se na pijanstvo nije gledalo kao na negativnu društvenu pojavu, a opijanje je bilo poželjno u verskim obredima i na slavljima.
Herodot je mnogo kasnije napisao u svojoj "Istoriji" da Egipćani"troše vino koje prave od ječma, jer kod njih ne uspeva vinova loza". Dokazano je, međutim, da su konzumirali i vino, naročito kada je na vlast došla grčka dinastija Ptolomeja i donela ovu naviku, ali je u verskim ceremonijama i dalje korišćeno pivo – a ono što je bilo dobro za bogove, bilo je i za kraljeve i njihove podanike. I radnici su platu dobijali u piću i hrani, pa je njihova mesečna zarada u proseku iznosila 300 litara piva i 100 kilograma ječma.
Verovali su da je ovaj neverovatan napitak dar boga Ozirisa. U drevnoj Egipatskoj mitologiji, Oziris je bog poljoprivrede. Takođe je poznat kao bog piva. Grčki istoričar is vremena Julija Cezara je jednom napisao "Oziris je naučio ljude kako da prave pivo, koje nije lošije od vina u mirisu i jačini".
Grci su, primajući civilizaciju od Egipćana, naučili i veštinu proizvodnje piva, a za njima i Rimljani i onda ostale evropske zemlje. U Antičkoj Grčkoj, Silenus je bog piva i prijatelj za piće. Veoma često je povezan sa njegovim dobrim drugom Dionisom. Uglavnom je predstavljen kao ćelav i debeo čovek, sa velikim stomakom od piva. Takođe često je pijan i pisali su da je nošen magarcima pošto nije mogao sam da hoda. Dionis je veoma poznat kao deo Grčke mitologije i bog pića kao što su vino i pivo. Takođe je poznat kao oslobodilac – zato što oslobađa sebe tako što pije alkohol. Sin je Zevsa i smatrao je Silenusa svojim tutorom.
U starom Rimu pivo (sabaiam, sabaium, sabaia) se radilo fermentacijom ječma ili prosa bilo je popularno piće u pojedinim provincijama, pa i u našem delu provincije Panonije. Čak ga i car Dioklecijan spominje u svom popisu cena. U samom Rimu nije bilo popularno. Istoričar Amijan Marcelin se ruga caru Valensu (321 -375. g.), da je bio sabaiarius (pivopija) i smatra pivo pićem siromaha.





S obzirom da je pivo oduvek bilo deo kulture i naroda tako je postalo i deo mitologije te su se pojavili i bogovi piva.  Ovo je 5 drevnih bogova piva:

Ninkasi
Ninkasi je drevna Sumerska boginja piva. Priča se da je ona dala svetu tajnu pravljenja piva. U Sumerskoj kulturi takođe je poznata po svojoj moći da zadovolji ljudske želje i nagone.
Oziris
U drevnoj Egipatskoj mitologiji, Oziris je bog poljoprivrede ali je i poznat kao bog piva. Grčki istoričar iz vremena Julija Cezara je jednom napisao "Oziris je naučio ljude kako da prave pivo, koje nije lošije od vina u mirisu i jačini".
Silenus
U Antičkoj Grčkoj, Silenus je bog piva i kompanjon za piće. Veoma često je povezan sa njegovim dobrim drugom Dionisom. Uglavnom je predstavljen kao ćelav i debeo čovek, sa velikim stomakom od piva. Takođe često je pijan i pisali su da je nošen magarcima pošto nije mogao sam da hoda.
Dionis
Dionis je veoma poznat kao deo Grčke mitologije i bog pića kao što su vino i pivo. Takođe je poznat kao oslobodilac, zato što oslobađa sebe tako što pije alkohol. Sin je Zevsa i smatrao je Silenusa svojim mentorom.
Aegir
U Nordijskoj mitologiji, Aegir je zapravo bog mora. Verovalo se da on ima kontrolu nad olujama i morima. Takođe je poznat kao bog piva i pravljenja piva.





Na evropski kontinent pivo je preneto dolaskom keltskih plemena iz Azije čak do britanskih ostrva, negde oko 1.000 godina p. n. e. Tada su u pivo dodavane različite trave – pelin, glog, šafran i dr. Germanska plemena su ga odmah prihvatila i među njima je, nadomak nove ere, pivo steklo nadimak "tečni hleb" zbog svoje hranljive vrednosti. Nemci ga i danas zovu "tečnom hranom". Primena hmelja predstavlja važno otkrice i čini osnovu savremene tehnologije piva. Hmelj se prvi put počeo koristiti u Novogorodskoj Rusiji. Reč pivo (bira, bier, ber, bicre) nastala je u manastirima negde izmedu šestog i sedmog veka, u vreme kad se pivu pri varenju počeo dodavati hmelj. U srednjem veku proizvodnjom piva bavili su se kaluđeri. Kaluđeri su bili prvi koji su pivu pridodali hmelj – iz "medicinskih" razloga, a i radi boljeg konzerviranja. Ono je proglašeno "hrišcanskim lekovitim napitkom", da bi se uključilo u kaluđersku hranu, a smelo se piti i u dane posta.
Tacit piše da se pobeda Tevtonaca nad vojskom koju je na njih poslao Oktavijan Avgust može pripisati slobodnoj konzumaciji piva. Kod Alemana su pivo spravljali sveštenici i davali mu blagoslov, a Sasi su sve odluke na većanjima donosili uz kriglu. Čak je i pobožni kralj Karlo Veliki na svom dvoru birao majstore za pivo pažljivo koliko i savetnike i vojskovođe, a kažu da je i lično umeo da ga spravlja.
Češki kralj Otokar II bio je veliki pivopija i naredio je izgradnju pivare u Budejovicama 1256. godine, a u ovom gradu se i danas proizvodi Badvajzer – Budvar. U Francuskoj je u doba Luja IX 1268. donet niz zakona kojima se čuvala čistoća piva i preporučivalo korišćenje hmelja, a proizvođač nije smeo da u blizini pogona drži krave, ovce i živinu zbog higijene. Majstor je mogao da bude samo neko ko je godinama učio zanat.
U srednjem veku većina ljudi je pila pivo umesto vode. Razlog tome je bio taj što je voda nosila mnoge bolesti usled nepostojanja prečišćivača i filtera koji danas postoje, dok je, s druge strane, proces pravljenja piva eliminisao mnoge štetne mikroorganizme.


Pročitajte više - Recepti >>                                        << Vratite nazad

Alkohol kroz vekove

Alkohol se prvi put na zemlji javlja pre 1,5 biliona godina, kada su bakterije konzumirajući ćelije biljaka proizvele ovu supstancu. Ljudi su počeli da konzumiraju alkohol najmanje pre 7000 godina, na šta nam ukazuju ostaci grnčarije iz ovog perioda, u čijim porama su arheolozi pronašli ostatke piva i vina. Vino i pivo su bili duboko ukorenjeni u svakodnevni i obredni život velikih starih kultura u Mesopotamiji, Egiptu, Grčkoj, Rimskoj imperiji... od proizvodnje piva i vina je  potekao razvoj jakih alkoholnih pića.
Među najstarija alkoholna pića spadaju i medovina i vino od meda i medovača - rakija od meda, dobijene alkoholnom fermentacijom vodenog rastvora meda. Med je oduvek bio jedna od bitnih namirnica, lako dostupna u prirodi. Koristio se za ishranu, a dodavao se raznim napicima što je i dovelo do stvaranja medovine. Grci i Rimljani su pravili medovinu, a takođe su imali i svog boga vina, Bahus kod Rimljana i Dionis kog Grka. Ovaj napitak bio je poznat i kao eliksir mladosti. Njime su se sladili heroji i bogovi kod starih Grka i Rimljana. Kod starih Slovena, Kelta i Germana bila je u širokoj upotrebi i do danas je ostala vezana za mnogo običaje. Izraz medeni mesec potiče od medovine u starom Vavilonu posle svadbe mladenci su mesec dana svako veče pili medovinu jer se verovalo da ona utiče na plodonst.





U Grčkoj i Rimu alkohol je odigrao važnu ulogu u medicinske i religijske svrhe. Hipokrat, jedan od najznačajnijih lečnika starih Grka, zagovarao je lekovito delovanje vina. Međutim, on je pisao ''Pijanstvo je umišljeno, samovoljno izazivanje ludila''. U Grčkoj i Rimu jače opijanje je bio deo religijskih orgija posvećenih Dionisu i Bahusu. Pili su suvo i slatko vino, pominju se razne vrste crno, crveno, belo i žuto. Vino je moralo biti popijeno u roku od tri do četiri godine od datuma proizvodnje pošto u sebi nije sadržavalo aditive koje bi čuvalo njenu postojanost. Ukus im je bio obogaćen aromama u zavisnosti od regije u kojoj je vino proizvedeno ali najčešće se kombinovalo sa medom. Rimljani su kao i Grci vino mešali sa vodom jer se smatralo nepristojnim piti nerazblaženo vino.Za piće su koristili oko 18 vrsta vina. Neka su kao dodatak imala latice ruža i ljubičica. Pili su ih razblažena s vodom, snegom ili ledom. Pili su i pivo, sokove, razblaženo sirće i naravno, medovinu.
Stari narodi su verovali da su alkoholna pića proizvodi od strane bogova ili od njih data, te im mogu pomoći u borbi protiv nepoznatih sila, raznih nedaća i bolesti. U Africi i Indiji, odavnina, vino se pravilo od palme. U starim pisanim dokumentima, mogu se naći zapisi o konzumaciji vina, piva, i drugih pića, kao i fermentacija mleka i meda. 3000. god. p. n. e. su pronađeni dokumenti u Mesopotamiji (današnjem Iranu) koji ukazuju na konzumaciju alkoholnih napitka u tom periodu. 2700-1200. p. n. e u Egipćani su konzumirali pivo ali je faraonima bila zabranjena upotreba ovog i ostalih alkoholnih pića. Najraniji pisani zakon o alkoholu je Hamurabijev zakonik iz Vavilona, 2000. god p. n. e., gde je postojala regulisana, uz odgovarajuće standarde za meru, prodaja vina i piva, sa zaštitom potrošača i regulisanom odgovornošću onih koji prodaju alkohol. Postoje i rani pisani dokumenti, koji sadrže komercijalne poruke o alkoholnim pićima, koja upozoravaju mlade osobe da ne preteraju u konzumaciji ovakvih napitaka kao i niz zabrana u vezi upotrebe alkohola. 1000. p. n. e. spartanskim alkoholičarima su odstranjivane noge, prema naredbi kralja. Rimska država je svojim zakonima zabranjivala konzumaciju alkoholnih pića osobama mlađim od 30 godina, jer se smatralo da su te godine najvažnije za stvaranje porodice i potpuno fizičko i intelektualno sazrevanje. Oni su alkoholičare smatrali bolesnim ljudima. Problem prekomernog pijenja alkohola poznat je još u srednjem veku, pa da bi se on suzbio i tada su morali postojati zakoni za dela učinjena u stanju pijanstva.





Stočarska plemena u Aziji su pravili alkoholni napitak od kobiljeg mleka koje je odlagano da prevri. U Kini arheološka istraživanja ukazuju da su vino i pivo bili upotrebljavani u religijske svrhe. Jedini delovi sveta u kojima se alkohol nije intenzivno upotrebljavao su Severna Amerika i Okeanija, koji nisu imali alkoholna pića sve do dolaska evropskih kolonizatora.
Na narednim stranicama predstaviću vam, ukratako, istorijski period razvitka dva najpopularnija alkoholna pića na svetu, gde će te naći i interesantne recepte za različite vinske koktele koji su konzumirani u antičkom dobu:


Pivo kroz vekove
Vino kroz vekove