Antičko pivo: Heket - Pivo

 

Egipćani su pravili piće od ječma koje su zvali heket ili hektof, a pojavljuje se i ime zitos ili zitatos koje je grčkog porekla, ova vrsta piva ima više varijacija imena, zitum i ziton (latinski), zitos (grčki: ζῦθος) što znači ferment, sisni (hebrejski) i to je bila vrsta nefermentisanog sladnog piva. Pivo je poznato pod hijeroglifskom oznakom Hkt (heket), odrednica reči Hkt (pivo) bila je bokal za pivo. Glavni sastojak je bilo sladovo zrno, bilo emer pšenica ili ječam ili oboje zajedno. Često se kao kvasac dodaje mrvljeni pivski hleb za početak fermentacije. Ovo, u ovom slučaju, nije potkrepljeno arheološkim nalazima i dokazima, koji umesto toga ukazuju da se za ovu vrstu piva koristilo kuvano zrno i sladovo zrno kombinovano, dajući mešavinu koja je sadržala dovoljno šećera za fermentaciju. Sličan recept za ovo pivo se pominje u trećem traktatu vavilonskog Talmuda. Prema Rav Josef  Hija, pivo sadrži 1/3 ječma, 1/3 semena šafranike i 1/3 soli. Rav je kasnije ječam zamenio pšenicom. Sastojci su natopljeni, pečeni i mleveni. Ovo ni u kojem slučaju ne bi proizvelo pravo pivo izvorne recepture. So se dodaje jer obezbeđuje elektolite koji su važni kod fizičkih naprezanja na visokoj temperaturi s obzirom da su u Egiptu radnici plaćani u obrocima piva, radnici na Velikim piramidama u Gizi dobijali su 4-5 litara dnevno.

U vreme prve egipatske dinastije. (3315 g. p. n. e. - 3100 g. p. n. e.) pivo je već bilo veoma poznato piće te civilizacije, jer su ostaci piva pronađeni u posudama iz tog vremena. Pivo je u Egiptu bilo vrlo važno u kulturnom pogledu, bilo je najvažniji dar bogovima i pratilo je mrtve na putu u zagrobni život, a verovalo se da je jedan od najvažnijih egipatskih bogova, Oziris, pivarski zaštitnik. Legenda kaže da je Oziris svoj narod naučio umetnosti proizvodnje piva, ali taj posao je u potpunosti poveren ženama. Pivo se često spominjalo na popisu žrtvenih darova u dokumentima, a egipatska Knjiga mrtvih sadrži napomenu o darovanju heketa na žrtveniku. U skladu sa ovim verovanjem Egipćani su često koristili pivo u verskim ceremonijama, ali i kao piće uz obrok.

Pisani izvori beleže 17 vrsti piva, aromatizovane različitim sastojcima i kojima su davali poetska imena kao što su "Prijateljsko pivo", "Gvozdeno pivo" ili "Pivo zaštitnika". Neke od ovih varijanti napravljene su samo za posebne prilike, kao što je godišnji "Festival pijanstva". Tog dana, Egipćani bi se prepustili pivu obojenom crvenim sokom od nara u čast boginje Sekhmet. Sekhmet je bila egipatska boginja ratnika s licem lavice. Bila je zaštitnica faraona, a verovalo se da je njen dah stvarao pustinje. U najpoznatijoj legendi, nakon jedne od mnogih bitaka, Egipćani su propustili prineti žrtvu Sekhmet, kao što je to bilo uobičajeno, jer se tako zaustavljala krvožednost njenih ratnika, pa je gotovo uništila celi ljudski rod. Ipak, egipatski bog sunca, Ra, prevario ju je pa je umesto krvi pila pivo obojeno sokom od nara, koje je Sekhmet tako opilo, da je otupilo njenu ubilačku narav, te je postala blaža boginja. Festival pijanstva se održavao početkom godine kada je Nil postajao crven od boksitnog mulja, koji su donosile godišnje poplave. Egipćani na tom festivalu plešu, sviraju i, iznad svega, piju velike količine crvenog piva, da bi tim ritualom podsetili na pijanstvo, koje je spasilo čovečanstvo.

Pivo bilo od centralnog značaja za egipatsko društvo. U pivu su uživali i odrasli i deca, bilo je osnovno piće siromašnih Egipćana, ali je takođe bilo centralno u ishrani bogatih Egipćana. Pivo se u većini slučaja pilo iz velikih posuda oko kojih bi ljudi sedeli i pili pomoću velikih cevčica od trske jer napitak nije bilo filtriran i komadići nerazgrađenih stvari bi plutali površinom.

Pivo zauzima istaknuto mesto u egipatskoj književnosti i izrekama. U ovom natpisu koji datira oko 2200. godine p. n. e. piše:

"Usta savršeno zadovoljnog čoveka puna su piva".

Sledeće je iz Anijevog uputstva sinu:

".....mama te je poslala u školu kada si bio spreman da budeš naučen pisanju, a ona te je svakodnevno čekala kod kuće sa hlebom i pivom....".

U "Knjizi mrtvih" ima mnogo referenci na pivo, poput one koja se odnosi na boga Atona (boga sunca) kome se pripisuje da je rekao: "Uveče popijem dva vrča piva..."

O ječmenom piću koji se koristilo u Egiptu je pisao i grčki istoričar Herodot u 6. veku p. n. e.:

"Za vino koriste piće od ječma, jer u svojoj zemlji nemaju vinove loze".

Zitos se pojavljuje u vidu napomene i kod grčkog istoričara Diodora Siculusa iz 1. veka p. n. e., koji je napisao Biblioteca Historica. U svom delu delimično opisuje zitos:

"κατασκευαζουσι δε και εκ των κριθων Αιγυπτιοινος λειπομενον ου πολυ τς περι τον οινονευωδιας, α καλουσι ζυθος."

"Egipćani takođe prave piće od ječma koje zovu zitos, čiji miris nije mnogo lošiji od vina."

Od latinskih pisaca koji su pisali o zithumu se izdvaja Strabon koji je prvi put potvrdio u svojim spisima o Egiptu da je zitum napitak od žitarica sa lekovitim asocijacijama dokumentovanim u tri ključna izvora. O zitumu j pisao i Plinije Stariji u svom delu Naturalis Historia, zajedno sa drugim napitcima od žitarica. Pića se pominju u kontekstu odvojenom od alkoholnih pića, a Plinije pominje i druge preparate od žitarica od kojih potiču lekovi naročito palentu i ptisanu. On pominje upotrebu njegove "spume" (pene od kvasca) kao kozmetičkog sredstva. Plinije pominje i "zitum“ i „cerveisa" u istom kontekstu u istom poglavlju u iste svrhe (XXII:82). Ovo može ukazivati na sličnost između ova dva napitka.

U fragmentu teksta koji je navodno napisao grčko-egipatski pisac Zosimos (alhemičar i mistik) iz Panopolisa u 4. veku nove ere, opisan je potpuni metod za proizvodnju "zitoruma". Uključuje proces sirovog sladovanja, kiseljenja testa, pečenje tvrdog keksa i zagrevanje tog keksa u vodi da bi se dobila slatka tečnost. Ovde se vidi da je izvorni recept doživeo drastične promene kao i naziv koji je krajnje romanizovan. U tekstu se navodi:

" Uzmite dobar čisti ječam i vodu, i potopite ga jedan dan. Raširite ga i stavite na vetrovito mesto još jedan dan. Ponovo ga potopite 5 sati, a zatim ga skupite u sito sa drškama i ponovo potopite nakon što se ocedi dok ne postane naduvano.

Kada je to gotovo, osušite ga na suncu, dok ne ispuhne: ljuska je zaista gorka.

Sada meljite i napravite testo za hleb, dodajući kvasac kao u pečenju hleba, i dobro ga ispecite. Zatim dobro prokuvajte, a slatku vodu odvojite, procedite kroz sito.

Neki prepečeni hleb zagreju u tiganju sa vodom, pa ga malo prokuvaju, ali ne smeju ni da kuvaju, niti da greju predugo, i skinuvši sa vatre, prenesu u druge sudove, pa opet zagreju i odlože tečnost."

Heket je korišten i u medicini kao laksativ i protiv dijareje. Smatralo se da je njegova upotreba opasna za bolesne ljude, a pogotovo za trudnice jer visoka koncentracija ulja šafranike ima svojstvo abortusa. Na osnovu ovoga možemo zaključiti da je Heket bio neka vrsta medicinskog napitka.

Recept za Heket pivo je verovatno nastao u periodu između 2575 g. p. n. e.  i 1070 g. p. n. e. i prvobitno se pio nefermentisan, konzumirao se odmah nakon pravljenja kao dnevni napitak, tek u kasnijem periodu se ova vrsta sladnog piva puštala da odleži i da se fermentiše te se tako dobijalo slano kiselkasto pivo.

Heket pivo i sami možete napraviti u kućnoj radinosti.

Sastojci:

3 šolje zrna ječma

3 šolje semena šafranike

3 šolje soli

2 l vode

Priprema:

1. dan: Potopite1 šolju zrna ječma u vodu da odstoji preko noći.

2. dan: Ocedite zrna i stavite u gazu i potopite u posudu punu vode.

3. dan: Klijanje zrna.

4. dan: Stavite proklijala zrna na lim za pečenje i pecite 30 minuta dok se ne osuše i samo malo zapecite. Tako smo dobili slad. Slad treba samleti u avanu da dobijemo krupno mleveno brašno.

5. dan: Skuvajte dve šolje ječma, soli i šafranike u dve šolje vode dok ne dobijete meku, gustu kašu. Trebalo bi da bude dovoljno mekano da se pojedinačno zrno ječma može samleti rubom kašike. Kada kaša od ječma više nije vrela, ali je još topla, stavite je u lonac sa sladom i šest šolji vode. Pokrijte i ostavite da odstoji na sobnoj temperaturi 3 do 4 dana.

Kada je pivo gotovo procedite ga, a zatim pivo pustite 2 sata da se ostaci čvrstih materija slegnu.

Pivo je gusto, lagano kiselo i slankasto i bez velikog procenta alkohola u sebi.

Pivo je najstarije znano alkoholno piće za koje se smatralo da ga nastanjuje duh ili božansko biće, reč je o piću sa niskom količinom alkohola i nadnaravnim svojstvima, slično se verovalo i za vino. Ta su se pića smatrala božanskim eliksirima života te su se pojavljivala u religijskim ceremonijama, mitologiji, i gozbama, osim toga, smatralo se da mogu lečiti gotovo svaku bolest, pa su bila česti sastojci antičkih recepata. Upotrebljavala su se kao anestetici da se umrtvi bol, kao stimulansi, analgetici, antiseptici za čišćenje rana i ublažavanje bolova, digestivi, protivotrovi kod trovanja biljkama, za ugrize i ubode te kao pročišćivači. Arheolozi su otkrili značajne tragove tetraciklina na mumijama starim 2000 godina. Ovaj antibiotik je rezultat fermentacije zrna korišćenih za izradu njihove centralne hrane - piva. Pivo je imalo oko 3% alkohola u sebi, ali je obilovalo vitaminima i mineralima neophodnim za dobro funkcionisanje ljudskog tela. Već 1600-te g. p. n. e. postoji egipatski lekarski recept koji propisuje tretman koji se sastoji od pola crnog luka u krigli piva.

Pivo je uživalo veliku popularnost među Egipćanima. Za vreme vladavine kraljice Kleopatre, članovi kraljevske porodice su mogli da uvezu pivo i iz drugih poznatih regiona. Osim vina na Kleopatrinoj trpezi nikada nije nedostajalo pivo i čak su ga i deca konzumirala.

Iako su ga redovno konzumirali bogati Egipćani, pivo je i najpopularnije piće siromašnih. Nije se samo trud radnika plaćao u pivu, već su i graditelji piramida, koji su živeli u Gizi, takođe dobijali pivo tri puta dnevno. Interesantno je da se da se pivo takođe nudilo bogovima.

Oni koji su posedovali manje novca, proizvodili su pivo i svako onaj ko je pravio neku svoju žurku kod kuće tu žurku su nazivali "Kuća piva". Egipćani su svoje pivo proizvodili od napola ispečenog hleba od ječma, koji su zatim stavljali u vodu u koju je već bio stavljen ječam. Kako je u tako pripremljenom pivu bilo grudvica, dobijenu smesu su pre ispijanja procedili. Takvom pivu bi kasnije, radi poboljšanja ukusa, dodavali urme ili med.

Istorija piva se nastavlja kroz Etrurce, Rimljane, nordijske varvare i hrišćansku Evropu. Reč pivo (bira, bier, ber, bicre) nastala je u manastirima negde između šestog i sedmog veka kada su kaluđeri pivu pridodali hmelj - iz medicinskih razloga, a i radi boljeg konzerviranja. Ono je proglašeno hrišćanskim lekovitim napitkom, da bi se uključilo u kaluđersku ishranu, a smelo se piti i u dane posta. Nema podataka da se pivo proizvodilo u pravoslavnim manastirima.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antičko pivo: Bousa - Pivo

 

Alkohol se prvi put na zemlji javlja pre 1,5 biliona godina, kada su bakterije konzumirajući ćelije biljaka proizvele ovu supstancu. Ljudi su počeli da konzumiraju alkohol najmanje pre 7000 godina, na šta nam ukazuju ostaci grnčarije iz ovog perioda, u čijim porama su arheolozi pronašli ostatke piva i vina. Vino i pivo su bili duboko ukorenjeni u svakodnevni i obredni život velikih starih kultura u Mesopotamiji, Egiptu, Grčkoj, Rimskoj imperiji.

Pivo je najstarije znano alkoholno piće za koje se smatralo da ga nastanjuje duh ili božansko biće, reč je o piću sa niskom količinom alkohola i nadnaravnim svojstvima, slično se verovalo i za vino. Ta su se pića smatrala božanskim eliksirima života te su se pojavljivala u religijskim ceremonijama, mitologiji, i gozbama, osim toga, smatralo se da mogu lečiti gotovo svaku bolest, pa su bila česti sastojci antičkih recepata. Upotrebljavala su se kao anestetici da se umrtvi bol, kao stimulansi, analgetici, antiseptici za čišćenje rana i ublažavanje bolova, digestivi, protivotrovi kod trovanja biljkama, za ugrize i ubode te kao pročišćivači.

Pivo je uživalo veliku popularnost među drevnim Egipćanima. Za vreme vladavine kraljice Kleopatre, članovi kraljevske porodice su mogli da uvezu pivo i iz drugih poznatih regiona. Osim vina na Kleopatrinoj trpezi nikada nije nedostajalo pivo i čak su ga i deca konzumirala.

Iako su ga redovno konzumirali bogati Egipćani, pivo je i najpopularnije piće siromašnih. Nije se samo trud radnika plaćao u pivu, već su i graditelji piramida, koji su živeli u Gizi, takođe dobijali pivo tri puta dnevno. Interesantno je da se da se pivo takođe nudilo bogovima.

Kao i u Mesopotamiji pivo je i u Egiptu bilo vrlo važno u kulturnom pogledu. Bilo je najvažniji dar bogovima i pratilo je mrtve na putu u zagrobni život, a verovalo se da je jedan od najvažnijih egipatskih bogova, Oziris, pivarski zaštitnik.

Legenda kaže da je Oziris svoj narod naučio umetnosti proizvodnje piva, ali taj posao je u potpunosti poveren ženama. U skladu sa ovim verovanjem Egipćani su često koristili pivo u verskim ceremonijama, ali i kao piće uz obrok.

Pisani izvori beleže razne vrste piva, aromatizovane sa različitim sastojcima i daju poetska imena kao što su "Prijateljsko pivo", "Gvozdeno pivo" ili "Pivo zaštitnika". Neke od ovih varijanti napravljene su samo za posebne prilike, kao što je godišnji "Festival pijanstva". Tog dana, Egipćani bi se prepustili pivu obojenom crvenim sokom od nara u čast boginje Sekhmet. Sekhmet je bila egipatska boginja ratnika s licem lavice. Bila je zaštitnica faraona, a verovalo se da je njen dah stvarao pustinje. U najpoznatijoj legendi, nakon jedne od mnogih bitaka, Egipćani su propustili prineti žrtvu Sekhmet, kao što je to bilo uobičajeno, jer se tako zaustavljala krvožednost njenih ratnika, pa je gotovo uništila celi ljudski rod. Ipak, egipatski bog sunca, Ra, prevario ju je pa je umesto krvi pila pivo obojeno sokom od nara, koje je Sekhmet tako opilo, da je otupilo njenu ubilačku narav, te je postala blaža boginja. Festival pijanstva se održavao početkom godine kada je Nil postajao crven od boksitnog mulja, koji su donosile godišnje poplave. Egipćani na tom festivalu plešu, sviraju i, iznad svega, piju velike količine crvenog piva, da bi tim ritualom podsetili na pijanstvo, koje je spasilo čovečanstvo.

Oni koji su posedovali manje novca, proizvodili su pivo i svako onaj ko je pravio neku svoju žurku kod kuće tu žurku su nazivali "Kuća piva". Egipćani su svoje pivo proizvodili od napola ispečenog hleba od ječma, koji su zatim stavljali u vodu u koju je već bio stavljen ječam. Kako je u tako pripremljenom pivu bilo grudvica, dobijenu smesu su pre ispijanja procedili. Takvom pivu bi kasnije, radi poboljšanja ukusa, dodavali urme ili med.

Drevno egipatsko pivo, nazvano bouza, bilo je glavna hrana. Sa više hranljivih materija i manje alkohola od modernih piva. Radnici na Velikim piramidama u Gizi su imali dnevno sledovanje od 4-5 litara dnevno. Pivo je servirano pri svakom egipatskom jelu, posebno među nižim klasama. Pivo se u većini slučaja pilo iz velikih posuda oko kojih bi ljudi sedeli i pili pomoću velikih cevčica od trske jer napitak nije bilo filtriran i komadići nerazgrađenih stvari bi plutali površinom (slika gore).

Ovaj recept za pivo je verovatno nastao u periodu između 2575 i 1070 g. p. n. e.

Egipatsko pivo i sami možete napraviti u kućnoj radinosti.

Sastojci:

1/2 šolje zrna ječma

1 izlomljeni pivski hleb

2 l vode

50 ml sirupa od urme ili med

50 g meda

Priprema:

1. dan: Potopite zrna ječma u vodu da odstoje preko noći.

2. dan: Ocedite zrna i stavite u gazu i potopite u posudu punu vode.

3. dan: Klijanje zrna.

4. dan: Stavite proklijala zrna na lim za pečenje i pecite 30 minuta dok se ne osuše i samo malo zapecite. Tako smo dobili slad. Slad treba samleti u avanu da dobijemo krupno mleveno brašno.

5. dan: Izlomite i usitnite hleb i pomešajte sa sirupom od urmi ili medom, sladom i 2 litre vode. Pokrijte gazom i ostavite da odstoji 2 dana.

7 dan: Procedite tečnost, a zatim pivo pustite 2 sata da se ostaci čvrstih materija slegnu.

Pivo je gaziranog slatkastog ukusa.

Istorija piva se dalje nastavlja kroz Etrurce, Rimljane, nordijske varvare i hrišćansku Evropu. Reč pivo (bira, bier, ber, bicre) nastala je u manastirima negde između šestog i sedmog veka kada su kaluđeri pivu pridodali hmelj - iz medicinskih razloga, a i radi boljeg konzerviranja. Ono je proglašeno hrišćanskim lekovitim napitkom, da bi se uključilo u kaluđersku ishranu, a smelo se piti i u dane posta. Nema podataka da se pivo proizvodilo u pravoslavnim manastirima.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Kolač od urmi

To su mali kolači od voća sa orašastim plodovima koji su bili popularni u starom Egiptu i većinom ih je konzumirao siromašniji sloj društva. Obično se pune smokvama, urmama, pistacijama, orasima ili bademima. Egipćani su urme smatrali simbolom plodnosti i zvali su je hleb pustinje.

Inače urme vode poreklo iz pojasa koji se protezao između Egipta i tadašnje Mesopotamije (danas Irak, Kuvajt, delovi Sirije, Turske). Pronađeni fosilni ostaci nam govore da datiraju još od pre 50 miliona godina. Egipćani su koristili plodove osim za konzumaciju u svežem i sušenom stanju i da bi pravili vino od istih. Par vekova kasnije Feničani su otišli korak dalje pa su osim vina pravili od urmi sirće, hleb i kolače, koštice su koristili za ishranu stoke, dok su od drveta izrađivali različite predmete. Urme se u Svetom Pismu pominju više od 50 puta i predstavljaju simbol blagostanja i pobede. Mnogi hramovi u Jerusalimu su ukrašeni motivima palminih grana urme.

Ova vrsta slatkiša se pravila na sledeći način:

Sastojci:

200 g svežih urmi

50 g cimetovog praha

100 g grubo iseckanih oraha

100 g mlevenog badema

100 g meda

50 ml vode

Priprema:

Pomešajte urme sa vodom i grubo mešajte da biste dobili grubu pastu. Dodajte cimet i iseckane orahe. Od mešavine napravite male kuglice i uvaljajte ih u zagrejani med. Pospite bademima i poslužite.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Bogati su jeli na stolovima čije su ploče bile od zlata, srebra i bronze, a siromašni su jeli na zemljanim stolovima. Iako su bogati imali stolove, većina Egipćana svejedno iz koje klase, jeli su na podu na kome je bila podloga od trske.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ba-ba munu - Kaša od ječmenog slada

Reč ba-ba munu je sumerskog porekla i nastala je od dvosloga, ba-ba znači kaša, krem ili puding, a reč munu znači ječmeni slad.

Ječam se smatra jednom od najstarijih žitarica. Sejao se još u kamenom dobu, kultivisao u starom Egiptu, Mesopotamiji i području evropskih sojenica. U Vavilonu se od njega pravila kaša, hleb i pivo, a u srednjem veku je prženi ječam bio važna životna namirnica.

Uzgajanje ječma je počelo u Mesopotamiji pre devet hiljada godina. Tada su se zrna ječma ručno mlela na stenama, to bi rezultiralo stvaranjem grubo lomljenog zrna. Mesopotamci su ovaj proces oplemenili oko 800. godine pre nove ere, koristeći dva ravna, kružna kamena, naslagana jedan na drugi da bi se mlelo zrno i tako dobilo fino brašno.

Ovu poslasticu je konzumirao siromašniji sloj stanovništva Mesopotamije.

Sastojci:

250 g zrna ječma

50 meda

50 g suvih urmi

Priprema:

Priprema:

1. dan: Potopite zrna ječma u vodu da odstoje preko noći.

2. dan: Procedite zrna ječma, stavite u gazu i potopite u posudu punu vode.

3. dan: Klijanje zrna

4. dan: Stavite proklijala zrna na lim za pečenje i pecite 30 minuta dok se ne osuše i samo malo zapecite. Tako smo dobili slad (munu). Slad treba samleti u avanu da dobijemo krupno mleveno brašno. U grubo samlevena ječmena zrna dodajte vodu i stavite da se kuva. Kuvajte ih dok ne omekšaju. Kada je slad skuvan, procedite ga, stavite u drugu posudu i dodajte med i suve urme, pomešati sve. Sipati u pojedinačne manje posude i servirati hladno.

Ječam (lat. Hordeum sativum) je rod jednogodišnjih biljaka iz porodice trava (Poaceae). Ječam je žitarica koja uspeva u hladnijim krajevima. Koristi se za proizvodnju hleba, slada, piva, kavovina, stočne hrane i dr. Deli se u tri vrste: dvoredni (Hordeum distichum), koji najčešće služi za proizvodnju piva, višeredni (Hordeum polystichum i Hordeum vulgare) i prelazni (Hordeum intermedium). Ječam je odličan izvor dijetetskih vlakana i sadrži i rastvorljiva i nerastvorljiva vlakna. Rastvorljiva vlakna su delotvorna u smanjivanju holesterola u krvi i mogu umanjiti rizik od srčanih oboljenja. Poput svih biljaka, ječam je prirodno bez holesterola i ima mali udeo masti. Pola čaše ječmenih zrna sadrži manje od 0,5 grama masti i samo 100 kalorija. Ječam sadrži nekoliko vitamina i minerala uključujući niacin (vitamin B3), tiamin (vitamin B1), selen, gvožđe, magnezijum, cink, fosfor i bakar. Ječam sadrži antioksidante koji su takođe veoma važni za održavanje dobrog zdravlja. Antioksidanti deluju tako što smanjuju stopu oksidacijskog oštećenja prikupljanjem slobodnih radikala koji nastaju kada telesne ćelije koriste kiseonik.

Pročitajte više >>                                                           << Vratite nazad

Antičko vino: Barutin - Vino od urmi

Alkohol se prvi put na zemlji javlja pre 1,5 biliona godina, kada su bakterije konzumirajući ćelije biljaka proizvele ovu supstancu. Ljudi su počeli da konzumiraju alkohol najmanje pre 7000 godina, na šta nam ukazuju ostaci grnčarije iz ovog perioda, u čijim porama su arheolozi pronašli ostatke vina. Vino je bilo duboko ukorenjeno u svakodnevni i obredni život velikih starih kultura u Mesopotamiji, Egiptu, Grčkoj, Rimskoj imperiji. Vinovа lozа pojаvilа se nа zemlji pre čovekа. Postoje podаci o njenom kultivisаnju stаri oko 9.000 godinа. Vino je jedno od najstarijih alkoholnih pića na svetu i pretpostavlja se da je prvo vino nastalo na teritoriji današnje Gruzije.  

U Mesopotаmiji još pre 4.500 godinа bilа je veomа rаzvijenа trgovinа vinom, a prvi pisаni podаci o vinskoj kulturi govore dа je vino bilo poznаto u Asiriji i Egiptu još 3.500 godinа pre nove ere. Prema persijskoj legendi, vino je "otkriveno" u današnjem Iranu, kada je žena šaha koji se zvao Džamšid slučajno popila nešto pokvarenog soka od grožđa, malo se opila, i to joj se svidelo.

U starim pisanim dokumentima klinastim pismom, mogu se naći zapisi o konzumaciji vina kao i fermentacija mleka i meda. 3000. god. p. n. e. su nastalii dokumenti zapisani na glinenim tablicama u Mesopotamiji ( današnjem Iranu ) koji ukazuju na konzumaciju alkoholnih napitka u tom periodu. Najraniji pisani zakon o alkoholu je Hamurabijev zakonik iz Vavilona, 2000. god p. n. e., gde je postojala regulisana, uz odgovarajuće standarde za meru, prodaja vina, sa zaštitom potrošača i regulisanom odgovornošću onih koji prodaju alkohol. U Mesopotamiji su verovali da su alkoholna pića proizvodi od strane bogova ili od njih data, te im mogu pomoći u borbi protiv nepoznatih sila, raznih nedaća i bolesti.

Istoričari su zabeležili da je oko 870. god. p.n.e. asirski kralj Asurbanipal napravio jednu od najvećih gozbi u istoriji, povodom proglašenja grada Nimruda za prestonicu asirske države. Tokom gozbe, koja je trajala danima, zvanice je oduševilo svečano piće, dopremljeno specijalno za tu priliku, što je ostalo zapisano na glinenim tablicama. Bilo je to vino, služeno u plitkim, zlatnim posudama, koje su više ličile na činije nego na čaše. Posle te gozbe ispijanje vina lagano je postalo veoma formalan društveni ritual, do tada se nije koristilo u svetovne svrhe, a na jednom obelisku asirski kralj, Salmanasar Treći, u jednoj ruci drži mač, u drugoj činiju sa vinom. To je i jedan od razloga što je vino postalo simbol moći i povlašćenog života.

U Mesopotamiji u ranijem periodu carstva nije postojala organizovana masovna proizvodnja vina već se proizvodnja svodila na kućnu radinost i konzumaciju, tek u kasnijem periodu pod vlašću Hamurabija počinje masovna fabrička proizvodnja vina.

Reč barutin nastalo je od dvosloga, baru na sumerskom jeziku znači urma, a reč tin znači vino.

Ovde sam vam predstavio način dobijanja vina od urmi u kućnoj radinosti.

Sastojci za 1 litar vina:

3 kg prezrelih ili suvih urmi

3 l tople vode

1 kašika kvasca ili suvog grožđa

Priprema:

Slatkoća ove vrste vina dolazi skoro isključivo od prirodnog sadržaja šećera u urmama. Suve urme očistiti od koštica i potopiti ih u toploj vodi, pokriti tkaninom i ostaviti tri dana da nabubre jer suve urme sadrže čak do 70% šećera koji onemogućava razmnožavanje kvasca, a samim tim i alkoholno vrenje. Potapanjem u vodi se sadržaj šećera svodi na 10 – 12%, odnosno na količinu koju obično sadrže i sveži plodovi. To znači da je potrebno pripremiti plodove suvih urmi tako da se stvore pogodni uslovi za rad kvasca i odvijanje alkoholne fermentacije. 

Nakon tri dana urme izvaditi i ručno veoma pažljivo izgnječiti da bi se one raspukle i pustile sok i time omogućilo alkoholno vrenje. Izgnječene urme sa sokom ostaviti u dubljoj posudi, zatim dobro izmešati, pokriti se čistom tkaninom i ostavi na toplom mestu da fermentira, oko dve do tri nedelje. Ako fermentacija nije aktivna ili se ne dogodi treba dodati kvasac ili suvo grožđe. Na vrhu posude se formira šešir ili kapa od komine koja se povremeno mora potisnuti nadole radi mešanja i održavanja izgnječenih urmi u aktivnom stanju. To se radi najmanje jednom dnevno a potom i više puta kako bi reakcije prirodnog kvasca bile bolje stimulisane, bilo potiskivanjem kape nadole, njenim držanjem ispod površine tečnosti ili ispumpavanjem soka nagore.

Nakon perioda fermentacije procedite tečnost pa pretočite u flaše. Vino bi trebalo da odstoji neko vreme u flašama ili buradima (ako je u pitanju veća količina) na hladnom mestu kako bi se odvojio i slegao talog. Nakon odvajanja i sleganja taloga, vino se opet pretače lagano u čiste flaše i ono je spremno da zri ili za konzumaciju.

Arheološka iskopavanja pokazuju da su prva vina nastala u području današnje Jermenije i severnog Irana. U Bibliji, u kojoj se vino spominje preko 500 puta, ostalo je zapisano da je Noje, kada ga je potop izbacio na planinu Ararat, tu zasadio i prvi vinograd. Po nalogu  egipatskih faraona sadili su se vinogradi, oni su izmislili tehniku presovanja grožđa i usavršili uzgajanje vinove loze, a pravili su crveno i belo pustinjsko vino koje je bilo veoma slatko. U Egiptu, u vreme faraona Tutankamona (nekih 1300 godina p.n.e.), "običan svet" je pio samo pivo - vino je bilo rezervisano samo za višu klasu.Još od 4.000 godine p.n.e., Egipćani su bili prvi koji su koristili plutane zapušače. U Egiptu se prvi put pominju i vinske etikete sa natpisom koji govori o geografskom poreklu. Taj podatak nam govori o tome da su i stari Egipćani shvatali kolika je uloga podneblja na dalji razvoj i stil vina.

Pročitajte više >>                                                        << Vratite nazad

Antička kuhinja: Endub gir-gir-ku - Kuvana rečna riba

U slobodnom prevodu na sumerskom jeziku endub znači kuvati, a gir-gir-ku znači rečna riba.

Ovo jelo se pravilo i prinosilo u hramovima za vreme mesopotamskih religioznih ceremonija u gradu Uruk. Ceremonija je bila u čast boga Ea (sumerski Enki), koji je bio bog vode u Mesopotamiji i član trijade bogova koju još čine Anu (sumerski An) i Bel (Enlil). Bio je i bog inteligencije i kreacije u Sumerskoj mitologiji. Takođe se spominje i kao bog mudrosti i magije. Ea je bio i gospodar podzemnog sveta - Apzu. U Sumerskoj mitologiji podzemni svet je predstavljen kao okean pod zemljom. Njegovi simboli su guska i riba. Njegova planeta je bio Merkur. Ea je bog koji ne vara, ne laže i ne šali se. Svoju magiju i moć koristi isključivo samo za dobrobit čoveka ili boga koji traži pomoć. Na predlog ovog boga stvoreno je čovečanstvo sa svrhom da služi bogovima. Prema akadskome mitu Ea je otac Marduka, nacionalnog boga Vavilona.

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici oko 3500 g. p. n. e. kada je grad Uruk bio pod vlašću kralja Enmerkara.

U originalnom tekstu prevedenom sa glinene tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, niti preciziran način pripreme, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Sastojci:
500 g fileta rečne ribe bilo koje vrste (preporuka je som)
150 g urmi bez koštica, sitno seckano
15 ml meda
50 ml vina od urme
30 ml vinskog sirćeta
1 kašičica soli

Priprema:
U slanoj vodi skuvati riblje filete, zatim ih iseći na kockice i izmešati sa urmama, medom, vinom i sirćetom.





Uruk (sumerski Unug) je bio grad u Sumeru i kasnom Vavilonu osnovan oko 4500 g. p. n. e. i njegov razvoj i uspon je trajao do 3000 g. p. n. e.. Nalazio se istočno od današnjeg korita Eufrata, na linij starog kanala Nil, u regiji močvara, oko 30 kilometra istočno od As Samavaha u Iraku. Uruk je na aramejskom jeziku bio poznat kao Ereh, što je, kako se veruje, dalo moderni naziv za zemlju Irak. Na vrhuncu moći Uruk je imao između 50.000 do 80.000 stanovnika, koji su živeli unutar zidina površine 6 km², pa je bio najveći grad na svetu u to vreme (oko 3000. p. n. e.). Bio je jedan od prvih gusto naseljenih gradova. Zbog postepene urbane revolucije do koje u njemu dolazi između 4.000 i 3.000 godine pre nove u ovom gradu on se smatra prvim ljudskim gradom i civilizacijom.
Grad je bio podeljen u dva dela, okrug Eanna i stariji okrug Anu, nazvan i posvećen boginji Inanni i njenom tati-bogu Anu (Anu na Akadskom ili An na u sumerskom ima značenje "iznad" ili "nebo"- je bio mesopotamski nebeski bog, otac i kralj bogova, vrhovni bog sumerskog panteona i gradski bog Uruka). Okrug Eanna bio je ograđen od ostatka grada, pretpotstavlja se da je to bilo u ceremonijalne i religijske svrhe. Po drugoj pretpotstavci Anu, muški bog, predsedavao je ranim prvobitnim gradom sve do porasta popularnosti njegove ćerke Inanne i u to vreme joj je dato privatno prebivalište, zajedno sa zidom, u okrugu Eanna.
Prema sumerskom spisku kraljeva Uruk je osnovao kralj Enmerkar. U epu Enmerkar gospodar Arata kaže se da je Enmerkar dao da se izgradi čuveni hram Eana, koji je bio posvećen boginjii Inani (kasnije Ištar). Uruk je predstavljao prestonicu Gilgameša, junaka slavnog istoimenog epa. Za zidove se govorilo da su sagrađeni upravo po zapovesti Gilgameša. Pored Gilgameša, najznačajniji vladar je bio posljednji vladar Uruka iz ranodinastičkog razdoblja – Lugal-zagi-si – kojem se pripisuje osvajanje mnogih teritorija od Persijskog zaliva do Sredozemnog mora. Uruk je igrao važnu ulogu u političkoj istoriji zemlje, sve do perioda u kome se pojavljuje Sargon I, koji prekida dominaciju Sumerskih gradova – država i uspostavlja Akadsko carstvo, prvo carstvo u istoriji, sredinom III milenijuma pre n.e. Kasnije je igrao važnu ulogu u borbi protiv Elamita sve do 2004. godine p.n.e..


Pročitajte više >>                                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Slatki sos

Poreklo urme je teško utvrditi, smatra se da je potekla u regionu oko Persijskog zaliva-severna Afrika i Arapskom poluostrvu i severozapadnoj Indiji. Zapisi na glinenim tablicama nam otkrivaju da su se urme i sirup od urmi konzumirali u Mesopotamiji još pre 4000 godina.U Arabiji postoje arheološki dokazi o gajenju urmi u IV veku p.n.e.

Ovo je bio veoma popularan slatki sos u Mesopotamiji i služio se pri svakoj konzumaciji obroka i užine.

Sastojci:
100 ml sirupa od urmi
100 g susama
2 kašičice susamovog ili maslinovog ulja

Priprema:
Staviti sirup od urmi u posudi i preliti ga sa toplom pastom od susama. Ovaj sos ili umak je korišćen sa sumerskim hlebom koji se pekao u posebnoj peći - tinuru.

Za pastu od susama su potrebne sirove oljuštene semenke susama i ulje, 2 kašičice ulja idu na jednu šoljicu semenki, koristi se susamovo ili maslinovo. Propržiti semenke u tiganju bez dodavanja bilo kakvih masnoća, dok ne požute i dobiju zlatnu boju, obično od 5 do 10 minuta prženja, mešati stalno i paziti da ne zagore. Kada se ohlade, pomešati ih sa željenim uljem i dobro mešati i gnječiti dok ne dobijete pastu.





Urma ili datula (lat. - Phoenix dactylifera) jeste plod palme Phoenix dactylifera, koja pripada porodici Arecaceae. Uzgaja se isključivo zbog svojih jestivih plodova. Pošto ima dugu istoriju kultivacije, njeno poreklo je nepoznato. Pretpostavlja se da potiče iz oaza severne Afrike, a moguće i jugozapadne Azije. Traži potpuno otvorene i osunčane položaje. Zemljište ne bira, a u suvoj klimi može podneti niske temperature -10 do -15 °C. Urme su bogate obiljem hranjivih materija i odličan su izvor kalijuma, magnezijuma, mangana, gvožđa i fosfora. Takođe je značajno i prisustvo minerala u tragovima: bora, bakra, selena i cinka. Urme imaju kalorijsku vrednost od 282 kcal/100 g, što znači da spadaju u najkaloričnije voće. Suvi plodovi sadrže 70% šećera. Masti gotovo da i nema, kao ni belančevina. Na vodu otpada oko 20%. Od vitamina urme sadrže gotovo isključivo kompleks B vitamina. Urme se mogu konzumirati sveže ili suve. U Arapskom svetu postoji bezbroj upotreba za urme: od slatkiša, dodatka jelima, pudinga, dodatka hlebu, namaza, sirupa, sirćeta i bezalkoholnih pića. Kada se muslimanski post Ramazan završi, obično se prvo jedu urme. U prošlosti su ih zvali "hleb pustinje". Postoji stotine različitih vrsta urmi, kažu da su najbolje i najskuplje urme iz Medine - cena za kilogram je od 20 do 40 evra. Lako se vare, smanjuju osećaj gladi, imaju vitamin A i B6, folnu kiselinu, kalcijum, gvožđe, bakar i magnezijum. Urme jačaju telo, smanjuju holesterol u krvi, regulišu probavu, štite stomak od parazita i bakterija. Ovo jedinstveno voće je bogat izvor antioksidanata, koji su vrlo važni za zaštitu od srčanih oboljenja, kancera i starenja. Urme su bogate i prirodnim šećerom. Kao i drugo voće, treba ih jesti na prazan stomak da bi se najbolje iskoristili hranljivi sastojci. Ne treba ih jesti u velikim količinama jer goje. Jedna urma ima više od 20 kalorija.


 Pročitajte više >>                                                          << Vratite nazad

Antička kuhinja: Lal - Sirup od urmi

Poreklo urme je teško utvrditi, smatra se da je potekla u regionu oko Persijskog zaliva-severna Afrika i Arapskom poluostrvu i severozapadnoj Indiji. Zapisi na glinenim tablicama nam otkrivaju da su se urme i sirup od urmi konzumirali u Mesopotamiji još pre 4000 godina.U Arabiji postoje arheološki dokazi o gajenju urmi u IV veku p.n.e.

Sastojci:
500 g seckanih svežih urmi
2 l vode

Priprema:
Pomešati urme i vodu i staviti da se kuva na srednjoj temperaturi i pustiti da prokuvaju, konstantno mešati i gnječiti, proces traje 15 minuta. Uzeti gazu i sadržaj presuti u nju, pritiskati i cediti urme, dobijenu tečnost vratiti da se ponovo kuva na srednjoj temperaturi. Uz stalno mešanje kuvati narednih 20 minuta kada bi se tečnost zgusnula i stvorila sirup.





Urma ili datula (lat. - Phoenix dactylifera) jeste plod palme Phoenix dactylifera, koja pripada porodici Arecaceae. Uzgaja se isključivo zbog svojih jestivih plodova. Pošto ima dugu istoriju kultivacije, njeno poreklo je nepoznato. Pretpostavlja se da potiče iz oaza severne Afrike, a moguće i jugozapadne Azije. Traži potpuno otvorene i osunčane položaje. Zemljište ne bira, a u suvoj klimi može podneti niske temperature -10 do -15 °C. Urme su bogate obiljem hranjivih materija i odličan su izvor kalijuma, magnezijuma, mangana, gvožđa i fosfora. Takođe je značajno i prisustvo minerala u tragovima: bora, bakra, selena i cinka. Urme imaju kalorijsku vrednost od 282 kcal/100 g, što znači da spadaju u najkaloričnije voće. Suvi plodovi sadrže 70% šećera. Masti gotovo da i nema, kao ni belančevina. Na vodu otpada oko 20%. Od vitamina urme sadrže gotovo isključivo kompleks B vitamina. Urme se mogu konzumirati sveže ili suve. U Arapskom svetu postoji bezbroj upotreba za urme: od slatkiša, dodatka jelima, pudinga, dodatka hlebu, namaza, sirupa, sirćeta i bezalkoholnih pića. Kada se muslimanski post Ramazan završi, obično se prvo jedu urme. U prošlosti su ih zvali "hleb pustinje". Postoji stotine različitih vrsta urmi, kažu da su najbolje i najskuplje urme iz Medine - cena za kilogram je od 20 do 40 evra. Lako se vare, smanjuju osećaj gladi, imaju vitamin A i B6, folnu kiselinu, kalcijum, gvožđe, bakar i magnezijum. Urme jačaju telo, smanjuju holesterol u krvi, regulišu probavu, štite stomak od parazita i bakterija. Ovo jedinstveno voće je bogat izvor antioksidanata, koji su vrlo važni za zaštitu od srčanih oboljenja, kancera i starenja. Urme su bogate i prirodnim šećerom. Kao i drugo voće, treba ih jesti na prazan stomak da bi se najbolje iskoristili hranljivi sastojci. Ne treba ih jesti u velikim količinama jer goje. Jedna urma ima više od 20 kalorija.


  Pročitajte više >>                                                         << Vratite nazad

Antička kuhinja: Senf

Biljka slačica vodi poreklo iz Indije, a koristila se u Mesopotamiji kao sredstvo za otvaranje apetita. Kod Grka i Rimljana korišćen je kao sredstvo za konzervisanje. Asirci i Sumeri su pravili dve vrste senfa, običan i slatki.

Običan senf

Sastojci:
100 g mešanog semena slačice (bela i crna slačica)
2 šolje sirćeta, kuvano

Priprema:
Preliti vrelo sirće preko semena slačice, poklopiti posudu i ostaviti da odstoji na sobnoj temperaturi 24 sata. Kada seme nabubri staviti ga u avan i samleti tako da se dobije približno glatka masa. Ostaviti par dana na hladnom mestu da se fermentiše i dobije oštar miris.

Slatki senf

Slatki senf se pravio u dve varijante, sa dodatkom meda ili sirupa od urmi, u ovoj verziji recepta koristiću sirup od urmi.

Senf
Sastojci:
100 g mešanog semena slačice (bela i crna slačica)
2 šolje sirćeta, kuvano

Priprema:
Preliti vrelo sirće preko semena slačice, poklopiti posudu i ostaviti da odstoji na sobnoj temperaturi 24 sata. Kada seme nabubri staviti ga u avan i sameleti tako da se dobije približno glatka masa.

Sirup od urmi
Sastojci:
100 g seckanih svežih urmi
4 čaše vode

Priprema:
Pomešati urme i vodu i staviti da se kuva na srednjoj temperaturi i pustiti da prokuvaju, konstantno mešati i gnječiti, proces traje 15 minuta. Uzeti gazu i sadržaj presuti u nju, zatim pritiskati i cediti urme, dobijenu tečnost vratiti da se ponovo kuva na srednjoj temperaturi. Uz stalno mešanje kuvati narednih 20 minuta kada bi se tečnost zgusnula i stvorila sirup.

Pomešati senf sa sirupom od urmi, dobro izmešati i ostaviti par dana na hladnom mestu da se fermentiše i dobije oštar miris.





Postoji nekoliko različitih verzija priča o poreklu senfa. Još su stari Grci začinjavali jelo crnom i belom slačicom, ali tek su Rimljani napravili prvi senf kakav danas poznajemo. U istoriji se spominje Plinije Stariji koji je, pre oko dve hiljade godina, pomešao belu i crnu slačicu sa vinskim sirćetom ili u drugom slučaju sa nefermentisaninim sokom od grožđa, maslinovim uljem i medom i dobio preliv za sve vrste mesa koje je tada činilo glavnu hranu rimskih velikaša. Novi proizvod je okarakterisan kao "mustus" i "ardus" što na latinskom znači "ono što peče" ili vatreno. Spajanjem ove dve reči je nastala reč "mustard" koja u većini jezika označava senf. Od kraja četvrtog veka, rimski kuvari su senfu dodavali biber, kim, lovor, mirođiju, celer, majčinu dišicu, origano, luk, med, sirće i ulje te njime pre pečenja, premazivali meso najčešće svinjetinu. Rimljani su ovaj namaz počeli izvoziti u Galiju i širu regiju. Monasi iz Pariza već od 10 veka pripremaju senf po svom receptu.
Biljka slačica vodi poreklo iz Indije, a poznavali su je u Mesopotamiji i Egiptu kao sredstvo za otvaranje apetita. Kod Grka i Rimljana korišćen je kao sredstvo za konzervisanje. U 15.-tom veku senf je ušao i u kuhinje evropskih dvorova i palata.
Senf je kroz istoriju bio povezan i sa ratovima. Pred napad Aleksandra Velikog na Persiju, u IV. veku pre nove ere, ispred suprotstavljenih vojski su se sastale vojskovođe - Darije i Aleksandar Veliki. Darije je odvraćao Aleksandra od napada na Persiju prosuvši pred njim kesu punu susama. To je označavalo brojnost persijske vojske. Aleksandar je odgovorio tako što je prosuo kesu punu crne i bele slačice želeći da pokaže kako je njegova vojska još brojnija ali da je jaka i vrlo ljuta. Do bitke je došlo a završena je potpunim porazom persijske vojske i uništenjem njihove države. Oduvek se senf smatrao izvorom zdravlja i snage. Zabeleženo je da su stari Germani rane zadobijene u bitkama čistili mešavinom samlevene bele i crne slačice, najčešće pomešane sa renom. Prva industrijska proizvodnja senfa je počela još u 13.-tom veku u francuskom gradiću Dižon, koji je i dan-danas najpoznatiji grad na svetu po proizvodnji senfa.


 Pročitajte više >>                                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Zu-lum-ma - Kolač od suvog voća

U slobodnom prevodu Zu-lum-ma na sumerskom jeziku znači voće sa urmama i biti sit.

Ovaj desert se pravio i prinosio u hramovima za vreme mesopotamskih religioznih ceremonija u gradu Uruk. Ceremonija je bila u čast bogova i boginja mesopotamije, prvenstveno su posvećeni bogu An, on je bio sumerski muški bog neba, zagospodario je nebom i odatle krenuo u osvajanje zemlje i njegovoj praunuki Inani, boginji ljubavi, lepote, seksualne požude, plodnosti, ali i znanja, mudrosti, rata i borbe, oni su ujedno bili i zaštitnici grada.

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici oko 3500 g. p. n. e. kada je grad Uruk bio pod vlašću kralja Enmerkara.

U originalnom tekstu prevedenom sa glinene tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, niti preciziran način pripreme, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Sastojci:
500 g pšeničnog brašna
250 ml vode
50 ml maslinovog ulja
500 g suvog voća (urme, jabuke, šljive, smokve i kajsije)
50 g pinjola
1 kašičica kima
1 kašičica korijandera, sitno seckano
2 čena belog luka, sitno seckano

Priprema:
Pomešati brašno, vodu i ulje i zamesiti glatko testo. Testo razvući u orugli oblik. Urme, suvo grožđe, smokve, kajsije, šljive, jabuke i pinjole zajedno sa kimom, korijanderom i belim lukom rasporediti po testu (slično kao na pici). Peći na umerenoj vatri.





Uruk (sumerski Unug) je bio grad u Sumeru i kasnom Vavilonu osnovan oko 4500 g. p. n. e. i njegov razvoj i uspon je trajao do 3000 g. p. n. e.. Nalazio se istočno od današnjeg korita Eufrata, na linij starog kanala Nil, u regiji močvara, oko 30 kilometra istočno od As Samavaha u Iraku. Uruk je na aramejskom jeziku bio poznat kao Ereh, što je, kako se veruje, dalo moderni naziv za zemlju Irak. Na vrhuncu moći Uruk je imao između 50.000 do 80.000 stanovnika, koji su živeli unutar zidina površine 6 km², pa je bio najveći grad na svetu u to vreme (oko 3000. p. n. e.). Bio je jedan od prvih gusto naseljenih gradova. Zbog postepene urbane revolucije do koje u njemu dolazi između 4.000 i 3.000 godine pre nove u ovom gradu on se smatra prvim ljudskim gradom i civilizacijom.
Grad je bio podeljen u dva dela, okrug Eanna i stariji okrug Anu, nazvan i posvećen boginji Inanni i njenom tati-bogu Anu (Anu na Akadskom ili An na u sumerskom ima značenje "iznad" ili "nebo"- je bio mesopotamski nebeski bog, otac i kralj bogova, vrhovni bog sumerskog panteona i gradski bog Uruka). Okrug Eanna bio je ograđen od ostatka grada, pretpotstavlja se da je to bilo u ceremonijalne i religijske svrhe. Po drugoj pretpotstavci Anu, muški bog, predsedavao je ranim prvobitnim gradom sve do porasta popularnosti njegove ćerke Inanne i u to vreme joj je dato privatno prebivalište, zajedno sa zidom, u okrugu Eanna.
Prema sumerskom spisku kraljeva Uruk je osnovao kralj Enmerkar. U epu Enmerkar gospodar Arata kaže se da je Enmerkar dao da se izgradi čuveni hram Eana, koji je bio posvećen boginjii Inani (kasnije Ištar). Uruk je predstavljao prestonicu Gilgameša, junaka slavnog istoimenog epa. Za zidove se govorilo da su sagrađeni upravo po zapovesti Gilgameša. Pored Gilgameša, najznačajniji vladar je bio posljednji vladar Uruka iz ranodinastičkog razdoblja – Lugal-zagi-si – kojem se pripisuje osvajanje mnogih teritorija od Persijskog zaliva do Sredozemnog mora. Uruk je igrao važnu ulogu u političkoj istoriji zemlje, sve do perioda u kome se pojavljuje Sargon I, koji prekida dominaciju Sumerskih gradova – država i uspostavlja Akadsko carstvo, prvo carstvo u istoriji, sredinom III milenijuma pre n.e. Kasnije je igrao važnu ulogu u borbi protiv Elamita sve do 2004. godine p.n.e..


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: I-du-nun-na - Krem ili kompot od suvog voća

U slobodnom prevodu I-du-nun-na na sumerskom jeziku znači krem ili ulje, slatko i fino.
Ovaj desert se pravio i prinosio u hramovima za vreme mesopotamskih religioznih ceremonija u gradu Uruk. Ceremonija je bila u čast bogova i boginja mesopotamije, prvenstveno su posvećeni bogu An, on je bio sumerski muški bog neba, zagospodario je nebom i odatle krenuo u osvajanje zemlje i njegovoj praunuki Inani, boginji ljubavi, lepote, seksualne požude, plodnosti, ali i znanja, mudrosti, rata i borbe, oni su ujedno bili i zaštitnici grada.

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici oko 3500 g. p. n. e. kada je grad Uruk bio pod vlašću kralja Enmerkara.

U originalnom tekstu prevedenom sa glinene tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Sastojci:
100 g suvih smokvi
100 g sušene višnje
150 g suve kajsije, sitno iseckane
2 kašike sirupa od nara
2 kašike sirupa od urme
voda

Priprema:
Pomešajte sve sastojke u lonac tako da voda prelije voće i prokuvajte. Kuvajte dok voće ne omekša, vremenski je to oko 10 minuta. Izvadite voće i nastavite da kuvate tečnost dok se ne redukuje na polovinu i pretvori u sirup. Poslužiti sirup i voće odvojeno ili voće preliti sirupom.





Uruk (sumerski Unug) je bio grad u Sumeru i kasnom Vavilonu osnovan oko 4500 g. p. n. e. i njegov razvoj i uspon je trajao do 3000 g. p. n. e.. Nalazio se istočno od današnjeg korita Eufrata, na linij starog kanala Nil, u regiji močvara, oko 30 kilometra istočno od As Samavaha u Iraku. Uruk je na aramejskom jeziku bio poznat kao Ereh, što je, kako se veruje, dalo moderni naziv za zemlju Irak. Na vrhuncu moći Uruk je imao između 50.000 do 80.000 stanovnika, koji su živeli unutar zidina površine 6 km², pa je bio najveći grad na svetu u to vreme (oko 3000. p. n. e.). Bio je jedan od prvih gusto naseljenih gradova. Zbog postepene urbane revolucije do koje u njemu dolazi između 4.000 i 3.000 godine pre nove u ovom gradu on se smatra prvim ljudskim gradom i civilizacijom.
Grad je bio podeljen u dva dela, okrug Eanna i stariji okrug Anu, nazvan i posvećen boginji Inanni i njenom tati-bogu Anu (Anu na Akadskom ili An na u sumerskom ima značenje "iznad" ili "nebo"- je bio mesopotamski nebeski bog, otac i kralj bogova, vrhovni bog sumerskog panteona i gradski bog Uruka). Okrug Eanna bio je ograđen od ostatka grada, pretpotstavlja se da je to bilo u ceremonijalne i religijske svrhe. Po drugoj pretpotstavci Anu, muški bog, predsedavao je ranim prvobitnim gradom sve do porasta popularnosti njegove ćerke Inanne i u to vreme joj je dato privatno prebivalište, zajedno sa zidom, u okrugu Eanna.
Prema sumerskom spisku kraljeva Uruk je osnovao kralj Enmerkar. U epu Enmerkar gospodar Arata kaže se da je Enmerkar dao da se izgradi čuveni hram Eana, koji je bio posvećen boginjii Inani (kasnije Ištar). Uruk je predstavljao prestonicu Gilgameša, junaka slavnog istoimenog epa. Za zidove se govorilo da su sagrađeni upravo po zapovesti Gilgameša. Pored Gilgameša, najznačajniji vladar je bio posljednji vladar Uruka iz ranodinastičkog razdoblja – Lugal-zagi-si – kojem se pripisuje osvajanje mnogih teritorija od Persijskog zaliva do Sredozemnog mora. Uruk je igrao važnu ulogu u političkoj istoriji zemlje, sve do perioda u kome se pojavljuje Sargon I, koji prekida dominaciju Sumerskih gradova – država i uspostavlja Akadsko carstvo, prvo carstvo u istoriji, sredinom III milenijuma pre n.e. Kasnije je igrao važnu ulogu u borbi protiv Elamita sve do 2004. godine p.n.e..


Pročitajte više >>                                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Gir-lam - Voćni kolač

U slobodnom prevodu Gir-lam na sumerskom jeziku znači put ili staza obilja.

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici oko 1750 g. p. n. e. kada je Mesopotamija bila pod vlašću Hamurabija. Recept za ovu vrstu voćnog kolača je nađen u gradu Ur-u. Kolač se služio za vreme kraljevskog banketa Lugal-še.
U originalnom tekstu prevedenom sa glinene tablice su navedene tačne mere sastojaka ali nije navedena vrsta sira niti je preciziran način pripreme. U nastavku sam prezentovao dve varijante pripreme ovog recepta.

Zapis iz grada Ura ovako opisuje dvorski kolač od voća.

Originalni tekst:

Uzeti 1 sila od maslaca, 1/3 sila belog sira, 3 sila od prvoklasnih urmi i 1/3 sila grožđica.

Sila je zapremina od 1 šolje.

Sastojci:
3 šolje urmi
1/3 šolje suvog grožđa
1/3 šolje sira
1 šolja maslaca, rastopljeno na sobnoj temperaturi
2 jaja
200 g pšeničnog brašna
100 ml vode

Priprema:

Prva varijanta

Pomešati sir, otopljeni maslac i suvo grožđe. Ostaviti da mešavina malo odstoji odnosno da se masa homogenizuje, nakon toga ispuniti urme smesom.

Druga varijanta

Pomešati sir, sitno seckane urme otopljeni maslac i suvo grožđe. Ostaviti da mešavina malo odstoji odnosno da se masa homogenizuje. Nakon toga pomešati brašno, vodu i jaja i dobro umesiti. Oblikujte testo u kuglu i stavite na toplo mesto kako bi se podiglo. Nakon dva do tri sata testo će se udvostručiti. Zatim stavite testo na dasku i ponovo ga premesite dok testo ne postane glatko, oblikujte testo u pravougaoni oblik, na njega pospite mešavinu od sitno seckanih urmi, sira i suvog grožđa. Zatim namažite lim za pečenje uljem i pažljivo na njega položite testo, ostavite testo da odstoji još 15 minuta. Zagrejte rernu na 180° C. Pecite kolač 20-25 minuta ili do zlatno-smeđe boje.





Ur je bio grad u južnoj Mesopotamiji, lociran blizu ušća reka Eufrat i Tigar u Persijski zaliv. Sumersko ime ovog grada je Urim. Ur je već bio naseljen u najranijem razdoblju seoskih naselja u južnoj Mesopotamiji, odnosno u Ubaidskom razdoblju. Smatra se jednim od prvih poznatih civilizacija antičke istorije sveta.
Istoričari veruju da se klima na tom području dramatično menjala od prilično kišovitog perioda do velikih sušnih perioda u 3. milenijumu p. n. e., gde su se mala poljoprivredna sela Ubaid kulture spajala u veća naselja zbog potrebe izgradnje velikih centralnih vodovodnih sistema za navodnjavanje da bi se preživela suša. Ur je postao jedno od takvih centralizovanih središta oko 2600. g. p. n. e., tokom trečeg Sumerskog ranog dinastijskog razdoblja.
Arheološko nalazište grada Ur-a se karakteriše po ziguratu koji je još uvek prilično očuvan i ostacima naselja. Nalazište je prepoznatljivo po ruševinama velikog hrama, još uvek u prilično dobrom stanju. Hram je bio izgrađen za boginju Nanu, boginju Meseca u Sumerskoj mitologiji.
Grad Ur je imao povoljnu geografsku lokaciju što je omogućavalo trgovinu kako kopnenim tako i morskim putem što je doprinelo njegovom procvatu. Na osnovu toga grad Ur je stekao ogromnu moć tako da su kraljevi Ura postali stvarni vladari celog Sumera. Ovo se dogodilo tokom prve kraljevske dinastije Ura, koju je uspostavio kralj Mesanepada. Kraj ove dinastije je bio napad Sargona Akadskog oko 2340. g. p. n. e. O drugoj dinastiji kraljeva Ur-a se skoro ništa nezna.
Treča dinastija je uspostavio kralj Ur-Namu, vladao je od 2112. g. p. n. e.  do 2094. g. p.n. e. Tokom njegove veoma uspešne vladavine hramovi, uključujči i veliki hram Nani, su bili izgrađeni, ali je glani akcenat dat poboljšanju poljoprivrede kroz usavršavanje sistema za navodnjavanje. Njegov zakonik je jedan od najstarijih poznatih dokumenata, stariji je od Hamurabijovog zakonika. On i njegov naslednik Šulgi su tokom vladavine smatrani bogovima. Treča dinastija je propala oko 1950. g. p. n. e. kad su Sumer osvojili Elamiti. Grad je počeo pad otprilike 550. g. p. n. e. i više nije bio naseljen nakon 500. g. p. n. e., pretpostavlja se da je glavni uzrok propasti grada suša i menjanje toka reka.


Pročitajte više >>                                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Mersu - Kolač od urmi i mošta

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici oko 1750 g. p. n. e. kada je Mesopotamija bila pod vlašću Hamurabija. Recept za ovu vrstu mersua je nađen u gradu Nipur-u i skoro je identičan kao i onaj iz grada Mari ali postoji razlika jer iz njega saznajemo da su se za pravljenje mersua koristili i drugi dodatni sastojci i koji sadrže brašno od oraha, pšenice ili ječma, a za fil su se koristile smokve, grožđice, mlevene jabuke, mleveni beli luk, ulje ili maslac, meki ili tvrdi sir, i vino od nara, sirup od nara ili komina.
U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Sastojci:
500 g suvih urmi bez koštica
500 ml mošta

Priprema:
U malom loncu stavite mošt da proključa pa ga skinite sa vatre. Dok se sirup hladi urme staviti u posudu i dodati vodu. Staviti da se kuva na srednjoj temperaturi, povremeno grubo mešajući, kuvati sve dok se ne formira gusta pasta. Ostaviti da se ohladi, a zatim od paste praviti male kuglice i uvaljati u sirup od mošta.





Nipur (sumerski naziv je Nibru, a Akadski naziv je Nibbur) bio je jedan od značajnijih gradova Mesopotamije. Grad se nalazio jugoistočno od Vavilona i u 3. milenijumu p. n. e. je bio jedan od najznačajnijih političkih i religioznih središta Mesopotamije. Grad se razvijao od malih seoskih naselja koji datiraju od 6. milenijuma p. n. e. i svoju važnost je temeljio na hramu sumerskog boga Enlila, gospodara oluje, vetrova i stvoritelja čoveka. U Nipuru je pronađen i najstariji plan grada koji potiče iz sredine 2. milenijuma p. n. e. Nipur se ubraja među najveća nalazišta glinenih pločica pisanih klinastim pismom, koji sadrže tekstove verske sumerske literature kao i fragmente zakonika kralja Lipit-Ištara (oko 2100 g. p. n. e.) kao i odlomci sumerskog epa o Gilgamešu. Nipur je izgubio na značaju nakon stvaranja vavilonskog carstva i uvođenja kulta boga Marduka. Nipur je imao veliku političku važnost jer su svi kraljevi morali biti osveštani u njegovim hramovima, zato u mnogobrojnim ratovima nikada nije bio razoren. Čak i posle 1800. g. p. n. e., kada su Vavilonci postavili Marduka kao najvažnijeg boga u Mesopotamiji, Enlil je i dalje bio veoma poštovan, a krajevi su i dalje nastavili da traže legitimizaciju svoje vladavine u Nipuru.
Nakon kraćeg procvata pod Kasitima, značaj Nipura ponovo opada. U doba Seleukida sveo se na tvrđavu dok je u doba Sasanida i tvrđava napuštena. Njegovi ostaci danas se nalaze u blizini sela Nifar u Iraku.


Pročitajte više >>                                                              << Vratite nazad

Antička kuhinja: Mersu - Kolač od urmi i mekanog sira

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici oko 1750 g. p. n. e. kada je Mesopotamija bila pod vlašću Hamurabija. Recept za ovu vrstu mersua je nađen u gradu Nipur-u i skoro je identičan kao i onaj iz grada Mari ali postoji razlika jer iz njega saznajemo da su se za pravljenje mersua koristili i drugi dodatni sastojci i koji sadrže brašno od oraha, pšenice ili ječma, a za fil su se koristile smokve, grožđice, mlevene jabuke, mleveni beli luk, ulje ili maslac, meki ili tvrdi sir, i vino od nara, sirup od nara ili komina.
U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, niti je precizirana vrsta sira, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio. U nastavku sam prezentovao dve varijante pripreme ovog recepta.

Sastojci:
500 g suvih urmi bez koštica
100 g mekanog sira bilo koje vrste
2 kašičice mlevenog belog luka
1 kašičica maslinovog ulja
1/2 kašičice morske soli

Priprema:

Prva varijanta
Pomešati beli luk, sir, maslinovo ulje i so. Ostaviti da mešavina malo odstoji odnosno da se masa homogenizuje, nakon toga ispuniti urme smesom.

Druga varijanta
Pomešati beli luk, sir, maslinovo ulje i so. Ostaviti da mešavina malo odstoji odnosno da se masa homogenizuje. Urme staviti u posudu i dodati vodu. Staviti da se kuva na srednjoj temperaturi, povremeno grubo mešajući, kuvati sve dok se ne formira gusta pasta. U pastu zatim dodati mešavinu i dobro izmešati. Ostaviti da se ohladi, a zatim od mešavine praviti male kuglice.





Nipur (sumerski naziv je Nibru, a Akadski naziv je Nibbur) bio je jedan od značajnijih gradova Mesopotamije. Grad se nalazio jugoistočno od Vavilona i u 3. milenijumu p. n. e. je bio jedan od najznačajnijih političkih i religioznih središta Mesopotamije. Grad se razvijao od malih seoskih naselja koji datiraju od 6. milenijuma p. n. e. i svoju važnost je temeljio na hramu sumerskog boga Enlila, gospodara oluje, vetrova i stvoritelja čoveka. U Nipuru je pronađen i najstariji plan grada koji potiče iz sredine 2. milenijuma p. n. e. Nipur se ubraja među najveća nalazišta glinenih pločica pisanih klinastim pismom, koji sadrže tekstove verske sumerske literature kao i fragmente zakonika kralja Lipit-Ištara (oko 2100 g. p. n. e.) kao i odlomci sumerskog epa o Gilgamešu. Nipur je izgubio na značaju nakon stvaranja vavilonskog carstva i uvođenja kulta boga Marduka. Nipur je imao veliku političku važnost jer su svi kraljevi morali biti osveštani u njegovim hramovima, zato u mnogobrojnim ratovima nikada nije bio razoren. Čak i posle 1800. g. p. n. e., kada su Vavilonci postavili Marduka kao najvažnijeg boga u Mesopotamiji, Enlil je i dalje bio veoma poštovan, a krajevi su i dalje nastavili da traže legitimizaciju svoje vladavine u Nipuru.
Nakon kraćeg procvata pod Kasitima, značaj Nipura ponovo opada. U doba Seleukida sveo se na tvrđavu dok je u doba Sasanida i tvrđava napuštena. Njegovi ostaci danas se nalaze u blizini sela Nifar u Iraku.


Pročitajte više >>                                                              << Vratite nazad

Antička kuhinja: Mersu - Kolač od urmi i tvrdog sira

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici oko 1750 g. p. n. e. kada je Mesopotamija bila pod vlašću Hamurabija. Recept za ovu vrstu mersua je nađen u gradu Nipur-u i skoro je identičan kao i onaj iz grada Mari ali postoji razlika jer iz njega saznajemo da su se za pravljenje mersua koristili i drugi dodatni sastojci i koji sadrže brašno od oraha, pšenice ili ječma, a za fil su se koristile smokve, grožđice, mlevene jabuke, mleveni beli luk, ulje ili maslac, meki ili tvrdi sir, i vino od nara, sirup od nara ili komina.
U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, niti je precizirana vrsta sira, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio. U nastavku sam prezentovao dve varijante pripreme ovog recepta.

Sastojci:
500 g suvih urmi bez koštica
100 g izrendanog tvrdog sira bilo koje vrste
2 kašičice mlevenog belog luka
1 kašičica maslinovog ulja
1/2 kašičice morske soli

Priprema:

Prva varijanta
Pomešati beli luk, sir, maslinovo ulje i so. Ostaviti da mešavina malo odstoji odnosno da se masa homogenizuje, nakon toga ispuniti urme smesom.

Druga varijanta
Pomešati beli luk, sir, maslinovo ulje i so. Ostaviti da mešavina malo odstoji odnosno da se masa homogenizuje. Urme staviti u posudu i dodati vodu. Staviti da se kuva na srednjoj temperaturi, povremeno grubo mešajući, kuvati sve dok se ne formira gusta pasta. U pastu zatim dodati mešavinu i dobro izmešati. Ostaviti da se ohladi, a zatim od mešavine praviti male kuglice.





Nipur (sumerski naziv je Nibru, a Akadski naziv je Nibbur) bio je jedan od značajnijih gradova Mesopotamije. Grad se nalazio jugoistočno od Vavilona i u 3. milenijumu p. n. e. je bio jedan od najznačajnijih političkih i religioznih središta Mesopotamije. Grad se razvijao od malih seoskih naselja koji datiraju od 6. milenijuma p. n. e. i svoju važnost je temeljio na hramu sumerskog boga Enlila, gospodara oluje, vetrova i stvoritelja čoveka. U Nipuru je pronađen i najstariji plan grada koji potiče iz sredine 2. milenijuma p. n. e. Nipur se ubraja među najveća nalazišta glinenih pločica pisanih klinastim pismom, koji sadrže tekstove verske sumerske literature kao i fragmente zakonika kralja Lipit-Ištara (oko 2100 g. p. n. e.) kao i odlomci sumerskog epa o Gilgamešu. Nipur je izgubio na značaju nakon stvaranja vavilonskog carstva i uvođenja kulta boga Marduka. Nipur je imao veliku političku važnost jer su svi kraljevi morali biti osveštani u njegovim hramovima, zato u mnogobrojnim ratovima nikada nije bio razoren. Čak i posle 1800. g. p. n. e., kada su Vavilonci postavili Marduka kao najvažnijeg boga u Mesopotamiji, Enlil je i dalje bio veoma poštovan, a krajevi su i dalje nastavili da traže legitimizaciju svoje vladavine u Nipuru.
Nakon kraćeg procvata pod Kasitima, značaj Nipura ponovo opada. U doba Seleukida sveo se na tvrđavu dok je u doba Sasanida i tvrđava napuštena. Njegovi ostaci danas se nalaze u blizini sela Nifar u Iraku.


Pročitajte više >>                                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Mersu - Kuglice od urmi i pistaća

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici oko 1750 g. p. n. e. kada je Mesopotamija bila pod vlašću Hamurabija. Recept za ovu vrstu mersua je nađen u gradu Nipur-u i skoro je identičan kao i onaj iz grada Mari ali postoji razlika jer iz njega saznajemo da su se za pravljenje mersua koristili i drugi dodatni sastojci i koji sadrže brašno od oraha, pšenice ili ječma, a za fil su se koristile smokve, grožđice, mlevene jabuke, mleveni beli luk, ulje ili maslac, meki ili tvrdi sir, i vino od nara, sirup od nara ili komina.

Sastojci:

Za testo:
400 g ječmenog brašna
100 ml vode
100 ml piva

Za fil:
500 g suvih urmi, bez koštica
100 g pistaća, sitno seckanih

Priprema:
Urme staviti u posudu i dodati vodu. Staviti da se kuva na srednjoj temperaturi, često grubo mešajući, sve dok se ne formira gusta pasta. U pastu onda dodati pistaće i dobro izmešati. Ostaviti da se ohladi.
U međuvremenu dok se fil hladi, od brašna, piva i vode umesiti testo i ostaviti da odstoji pola sata. Nakon toga uzimati komad po komad testa i praviti loptice u koje će te napraviti rupu u sredini i napuniti je filom, stisnuti ivice i zatvoriti kuglicu, postupak ponavljati dok se ne potroši sav materijal. Staviti da se peku oko 40 do 45 minuta na 200 stepeni.





Nipur (sumerski naziv je Nibru, a Akadski naziv je Nibbur) bio je jedan od značajnijih gradova Mesopotamije. Grad se nalazio jugoistočno od Vavilona i u 3. milenijumu p. n. e. je bio jedan od najznačajnijih političkih i religioznih središta Mesopotamije. Grad se razvijao od malih seoskih naselja koji datiraju od 6. milenijuma p. n. e. i svoju važnost je temeljio na hramu sumerskog boga Enlila, gospodara oluje, vetrova i stvoritelja čoveka. U Nipuru je pronađen i najstariji plan grada koji potiče iz sredine 2. milenijuma p. n. e. Nipur se ubraja među najveća nalazišta glinenih pločica pisanih klinastim pismom, koji sadrže tekstove verske sumerske literature kao i fragmente zakonika kralja Lipit-Ištara (oko 2100 g. p. n. e.) kao i odlomci sumerskog epa o Gilgamešu. Nipur je izgubio na značaju nakon stvaranja vavilonskog carstva i uvođenja kulta boga Marduka. Nipur je imao veliku političku važnost jer su svi kraljevi morali biti osveštani u njegovim hramovima, zato u mnogobrojnim ratovima nikada nije bio razoren. Čak i posle 1800. g. p. n. e., kada su Vavilonci postavili Marduka kao najvažnijeg boga u Mesopotamiji, Enlil je i dalje bio veoma poštovan, a krajevi su i dalje nastavili da traže legitimizaciju svoje vladavine u Nipuru.

Nakon kraćeg procvata pod Kasitima, značaj Nipura ponovo opada. U doba Seleukida sveo se na tvrđavu dok je u doba Sasanida i tvrđava napuštena. Njegovi ostaci danas se nalaze u blizini sela Nifar u Iraku.

Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad