O poreklu hleba i prvom ispečenom hlebu veoma je teško govoriti. Ipak, dokumenti govore da su uslovno rečeno pronalazači hleba Egipćani. Egipćani su još 3000 godina pre nove ere lomili zrna pšenice uz pomoć kamena i dobijali brašno. U cilju stvaranja kaše u brašno su dodavali vodu i mesili. Testanu masu su oblikovali i termički obrađivali putem sunčeve energije u pukotinama kamenih stena ili direktno na površini zemlje. Na osnovu modernih današnjih istraživanja možemo da saznamo o pravljenju hleba u predegipatsko i egipatsko vreme zahvaljujući obilju hijeroglifa i bronzanih figurica iz Asirije, u kojima su prikazane različite operacije sakupljanja i mlevenja žita. Značaj koji su Egipćani pridavali sakupljanju žitarica može se jasno razlikovati po tri odeljka u njihovom godišnjem kalendaru : ajet (poplava), peret (setva) i šemu(žetva). Zavisnost ali i ljubav Egipćana prema hlebu dovela je do toga da su ih u to vreme drugi narodi nazivali "hlebojedima". Ponekad je to bilo više od hrane i trebalo je platiti jednu platu ili nadnicu seljaku u više hlebova i piva (tri hleba i dva bokala piva). Postoje priče iz vremena Ramzesa 10 koje spominju nerede među radnicima kada im nisu plaćali hlebom, već bilo kojom drugom robom inače niži slojevi u Egiptu hranili su se isključivo hlebom. Medicinski papirusi navode da su lekari toga doba merili zdravlje na osnovu nivoa apetita za hlebom jer su ustanovili da bolesna osoba nema apetita za hlebom. Egipćani su hleb najčešće konzumirali sa lukom.
Na zidovima starog Egipta oslikani su prizori žena kako proizvode brašno. U tom periodu, hleb je bio veoma tvrd, međutim, mogao je da se jede nekoliko dana i lako ga je bilo nositi u vojne pohode ili u lov.
Egipćani su otkrili da ukoliko testu, koje su pripremali mešanjem brašna i
vode, dodaju kvasac hleb postaje mekši i poprima veći volumen. Pretpostavlja
se da je da je fermentacija hleb u egipatskoj kulturi, nastala tako što su
testo koje je ostavljeno da stoji neko vreme, napadale spore iz vazduha i da
su se one u vlažnom okruženju razmnožavale, što je rezultovalo procesom
fermentacije, tako da razdoblje u pravljenju hleba i razvoju pekarskog
zanata od 4000 do 1000 godine p. n. e., pripada Egipćanima. Smatra se da je
kvasac najstariji industrijski mikroorganizam. 2000 godna pre nove ere
otkrio jedan pekar u starom Egiptu koji je zaboravio testo na suncu. Za to
vreme smesa je slučajno došla u kontakt sa kvascem iz okoline. Kad se pekar
vratio i stavio testo da se peče, uočio je da hleb raste. Umesto da čekaju
da se opet pod slučajnim okolnostima kvasac nađe u testu, Egipćani su se
dosetili da sačuvaju komad testa od prethodnog zamesa i ostave ga za sledeće
testo; odatle potiče i kiselo testo, a ovaj postupak se još i danas koristi.
U to vreme Egipćani su umnogome napredovali u pogledu tehnologije
proizvodnje hleba. Hleb se pekao u zatvorenim pećima u obliku kupole.
U ovim pećima, toplota je kružila, a temperatura je bila ravnomerno raspoređena. Hleb se pekao ravnomerno, bio je ukusniji, a i samo pečenje je moglo da se kontroliše. U prvom veku pre nove ere u starom Egiptu je bilo oko 30 različitih vrsta hleba.
Hleb umešen sa kvascem je smatran luksuznom hranom. Obični ljudi najčešće su testo mesili samo od brašna i vode. Pronađeni su dokazi da su radnici koji su radili na izgradnji piramida u Dolini kraljeva isplaćivani u hlebu i žitu. Egipćani su spravljali više vrsta hleba koji su mesili u različitim oblicima - od jednostavnih okruglih koje su zvali "pita" do onih u obliku životinja i ptica. Testo prpremljeno od brašna, vode i kvasca stavljali su u glinene kalupe i pekli u kamenim pećima. Mesili su i druga različita peciva, kao i kolače raznih oblika i veličina. Od žitarica su takode spravljali i čorbe, kaše, supu i palentu. Mlevenje žita bio je dugotrajan proces. Mlelo se ručno ili u mlinovima koje su pokretali volovi. Kao kvasac korišćeno je kiselo testo, a kao zamena se koristio i kvasac koji je ostao posle vrenja piva. Kvasac nije postojao u Egiptu sve do Srednjeg Kraljevstva, tako da je većina hlebova bila beskvasna, iako je postojao, kvasac nije bio popularan sve do doba Novog Kraljevstva, 16-ti vek p. n. e.
U ovim pećima, toplota je kružila, a temperatura je bila ravnomerno raspoređena. Hleb se pekao ravnomerno, bio je ukusniji, a i samo pečenje je moglo da se kontroliše. U prvom veku pre nove ere u starom Egiptu je bilo oko 30 različitih vrsta hleba.
Hleb umešen sa kvascem je smatran luksuznom hranom. Obični ljudi najčešće su testo mesili samo od brašna i vode. Pronađeni su dokazi da su radnici koji su radili na izgradnji piramida u Dolini kraljeva isplaćivani u hlebu i žitu. Egipćani su spravljali više vrsta hleba koji su mesili u različitim oblicima - od jednostavnih okruglih koje su zvali "pita" do onih u obliku životinja i ptica. Testo prpremljeno od brašna, vode i kvasca stavljali su u glinene kalupe i pekli u kamenim pećima. Mesili su i druga različita peciva, kao i kolače raznih oblika i veličina. Od žitarica su takode spravljali i čorbe, kaše, supu i palentu. Mlevenje žita bio je dugotrajan proces. Mlelo se ručno ili u mlinovima koje su pokretali volovi. Kao kvasac korišćeno je kiselo testo, a kao zamena se koristio i kvasac koji je ostao posle vrenja piva. Kvasac nije postojao u Egiptu sve do Srednjeg Kraljevstva, tako da je većina hlebova bila beskvasna, iako je postojao, kvasac nije bio popularan sve do doba Novog Kraljevstva, 16-ti vek p. n. e.
Po predanju koje je oslikano hijeroglifima desio se sledeći slučaj koji u
prevodu glasi:
"Sin nam je upao u reku. Ja i žena doveli smo ga svešteniku da iz njega
istera zle duhove Nila. Dugo je sveštenik čitao molitve da bi odobrovoljio
duhove. Kad je sunce zaspalo dečak je otvorio oči. Vratili smo se kući
gladni. Tada smo primetili da je ostavljeno testo prelilo posudu. To se
ranije nije dešavalo kada smo pekli lepinje na žaru. Nismo ga smeli bacati,
jer nam je preostalo vrlo malo pšenice, a do naredne žetve trebalo je dugo
čekati. Pojeli smo najveću i najlepšu lepinju do tada. Sad stalno činimo
tako. Brašno mesimo vodom iz Nila kao i do sada, a neki dobri duh nadiže
testo, koje daje veliku i ukusnu lepinju."
Faraon je pozvao seljaka i one je sa sobom poneo svoje testo. Stavili su deo njegovog testa u faraonovo, koje je bilo pripremljeno za pečenje, i ono je poraslo. To je bila potvrda pronalaska kvasca.
Po drugom predanju koji je takođe oslikan hijeroglifima desio se sledeći slučaj:
Oko 2600 g. pre nove ere, je jedan egipatski rob uz vatru pravio kolačiće od brašna i vode. Uhvatio ga je san, vatra se ugasila, a kolačići su ostali na toplom. Rezultat je bio da se testo diglo, a pečeni kolačići su bili mnogo ukusniji od tankih i tvrdih kakve su jeli do tada.
U testo za hleb je često, radi obogaćivanja ukusa, dodavan med, voće, orasi, susam, ulje, puter ili različito začinsko bilje odnosno specifični začini koji su svojstveni za to podneblje. Proizvodnja žita je u Egiptu bila tako dobro razvijena, da su ga izvozili u susedne zemlje čak i u vreme ratova. Zanimljiv podatak je da su u brašno često dospevala zrnca peska i šljunka, upala tokom mlevenja. Proučavanja mumija pokazala su kakve je pogubne posledice tako grub hleb ostavljao na zube Egipćana.
Faraon je pozvao seljaka i one je sa sobom poneo svoje testo. Stavili su deo njegovog testa u faraonovo, koje je bilo pripremljeno za pečenje, i ono je poraslo. To je bila potvrda pronalaska kvasca.
Po drugom predanju koji je takođe oslikan hijeroglifima desio se sledeći slučaj:
Oko 2600 g. pre nove ere, je jedan egipatski rob uz vatru pravio kolačiće od brašna i vode. Uhvatio ga je san, vatra se ugasila, a kolačići su ostali na toplom. Rezultat je bio da se testo diglo, a pečeni kolačići su bili mnogo ukusniji od tankih i tvrdih kakve su jeli do tada.
U testo za hleb je često, radi obogaćivanja ukusa, dodavan med, voće, orasi, susam, ulje, puter ili različito začinsko bilje odnosno specifični začini koji su svojstveni za to podneblje. Proizvodnja žita je u Egiptu bila tako dobro razvijena, da su ga izvozili u susedne zemlje čak i u vreme ratova. Zanimljiv podatak je da su u brašno često dospevala zrnca peska i šljunka, upala tokom mlevenja. Proučavanja mumija pokazala su kakve je pogubne posledice tako grub hleb ostavljao na zube Egipćana.
Na narednim stranicama možete pronaći sve o hlebu koji se pripremao u
drevnom Egiptu, a koje su arheolozi uspeli da dešifruju sa hijeroglifa:
Kvasac i kiselo testo
Kvasac i kiselo testo
Нема коментара:
Постави коментар