Originalni tekst:
In ovis hapalis: piper, ligusticum, nucleos infusos. Suffundes mel, acetum, liquamine temperabis.
Prevod:
Za meko kuvana jaja: biber, selen, natopljeni pinjoli. Dodajte med, sirće i pomešajte sa liquamenom.
Sastojci:
8 mekano kuvanih jaja
100 g prženih pinjola
1 kašičica selena
1 kašičica meda
1 kašičica bibera
2 kašike liquamena
2 kašike vinskog sirćeta
Priprema:
Kada su jaja skuvana, napraviti nadev tako što će te pomešati biber, selen, pinjole i liquamen. Dodajte med i sirće i servirati zajedno sa jajima. Najbolje nadev preliti preko jaja presečenih na pola.
Marcus Gavius Apicius
Pinjoli su plodovi bora roda Pinus i već hiljadama godina koriste se u ishrani širom sveta. Potrebno je petnaestak godina da bi bor dostigao zrelost i imao puno šišarki. Drveće bora čuveno je po svojoj dugovečnosti pa je ubiranje pinjola sa jednog stabla moguće i do sto godina. Berba se obavlja ručno, a šišarke se suše na suncu, a potom iz njih vade semenke - pinjoli.
Pinjol (Pinus pinea) je zimzeleni četinar
iz porodice borova (Pinus). Ime je vrsta dobila po nazivu za jestive semenke
ovog bora. Druga imena ove vrste su pinija ili pinj. Pinjol je izrazito
mediteranska vrsta. Od prirode raste u oblastima oko Sredozemnog mora, od
Portugalije do Turske i Libana. Izuzetno se penje u planine, do oko 1000 metara
nadmorske visine u zapadnom Sredozemlju, Severnoj Africi i na Kanarskim
ostrvima.
Plodovi bora (uglavnom Pinus monophylia i
Pinus edulis) sakupljali su se u Severnoj Americi još pre 10000 godina, dok ih
u mediteranskom području (Pinus pinea) upotrebljavaju 2000 godina. U starom
Rimu, od samlevenih pinjola, badema i sirćeta pripremala se jedna vrsta senfa.
Pinjoli se upotrebljavaju kao začin u kobasicama, salatama, kolačima i drugim
jelima. Budući da lako užegnu, čuvali su se u medu. Danas se konzumiraju
uglavnom proprženi na teflonu, a svežinu mogu da zadrže do sedam dana zatvoreni
u teglu i smešteni u frižider, dok u zamrzivaču upakovani u plastičnu kesu mogu
da budu upotrebljivi čitav mesec. Još iz antičkih vremena poznata su njihova
afrodizijačka svojstva, a zapisi o tome sačuvani su u rimskoj knjizi o zdravlju
Tacuinum Sanitatis in Medicina, kao i arapskoj knjizi Mirisni vrt. Odlikuju se
visokim sadržajem ulja i belančevina. Osim toga, sadrže obilje mikrominerala i
vitamina: A, C, D, E, tiaminom, riboflavinom, nijacinom, a od minerala gvožđe
železo, magnezijum, fosfor, cink i selen. Kao jedinica serviranja pinjola uzima
se količina od 30 g. Energetska vrednost po jedinici serviranja iznosi oko 200
kcal.
Zbog
višestruke koristi pinjol je vrlo cenjena vrsta na području celog Mediterana, a
u nekim zemljama ubraja se među glavne privredne vrste, prvenstveno zbog
proizvodnje semena koje se koristi u gastronomiji kao začin, ali i u medicini
jer ima i lekovita svojstva. Koristi se kod regulacije krvnog pritiska, čira na
želucu i kontrole telesne težine. Bogato je hranjivim materijama,
antioksidansima (mineralima) i vlaknima. Najviše su zasupljene masti - 48%,
visok je udeo proteina - 34%, dok najmanje ima ugljenih hidrata. Pinjoli su
bogati kalijumom, fosforom i magnezijumom, a u manjim količinama ima i
kalcijuma, gvožđa, mangana, cinka i bakra. Španija, kao najveći proizvođač,
godišnje proizvede 6.250 t semena pinjola, što predstavlja 40-60% ukupne
svetske proizvodnje. Seme pinjola je veoma cenjeno i njegova cena tako visoka
da se uzgaja i u drugim delovima sveta. Zahvaljujući klimi vrlo sličnoj
mediteranskoj, ova vrsta dobro uspeva, na primer, na Novom Zelandu. Osim semena
lekoviti su i drugi delovi biljke. Orašasti plodovi sadrže velike količine
masti, ali to ne znači da nisu dobri za zdravlje. Upravo suprotno, njihove
masti uglavnom su nezasićene, zbog čega su korisne u prevenciji
kardiovaskularnih bolesti i prilikom snižavanja LDL holesterola. Pinjoli se
koriste kao lekovito sredstvo protiv uznemirenosti, tuberkuloze, kod poremećaja
rada bubrega, mokraćne bešike…
Pročitajte više >> << Vratite nazad
Нема коментара:
Постави коментар