Antička kuhinja: Humus - Pire od leblebija

Sastojci:
250 g lebleblija
3 čena belog luka
5 kašika ulja od susama
1 kašičica soli
sok od 1/2 limuna

Priprema:
Lebleblije skuvajte i ispasirajte da dobijete pastu. Dodajte sok od limuna, sitno iseckani beli luk i ulje od susama i mešajte dok ne dobijete glatku masu.
Humus se služi kao veoma ukusni namaz, dodatak uz Ful medammas ili preliv uz ovčije ili jareće pečenje, veoma popularan u današnjem Egiptu kao i hiljadama godina u nazad, jedina razlika u recepturi je ta što se danas umesto susamovog ulja koristi tahini ili pasta od susama.





Leblebija (lat.Cicer arietinum-mali ovan) je vrsta biljaka iz familije bobova (Fabaceae). Narodni nazivi su joj još naut, slanutak, slani grah, slani pasulj. Latinski nazivi su: Cicer arietinum, Cicer edessanum, Cicer grossum, Cicer physodes, Cicer rotundum и Cicer sativum. Biohemijski sastav leblebije sličan je ostalim mahunarkama. Osušeno zrno sadrži 17,4 - 23,3 odsto belančevina, 53,5 - 63,6 odsto ugljenih hidrata, 4,1 - 5,5 procenata biljnog ulja 3,3 - 5,5 odsto celuloze i 3,2 - 3,4 odsto mineralnih materija. Leblebija je veoma dobar izvor gvožđa, čak i kuvana leblebija sadrži duplo više gvožđa od jednake količine mesa. Količina kalcijuma u leblebiji je takođe visoka i udružena je s belančevinama koje povećavaju njegovu apsorpciju. Ako je u obroku zastupljena i žitarica, takav obrok ima potpuni sastav potrebnih aminokiselina. Ima nizak glikemijski indeks. Redovno konzumiranje snižava holesterol za 7% pa se tako smanjuje rizik od kardiovaskularnih bolesti. Mlevene semenke koriste se kao maske za lice i za lečenje peruti. Takođe se veruje da leblebija ima i afrodizijska svojstva. Lišće se primenjuje u lečenju bronhitisa i kod uganuća zglobova. Leblebije imaju još jedno korisno svojstvo, a to je da pomažu da se iz organizma izbace sulfati (koji se često koriste kao konzervansi u preradi hrane).





Leblebija je u istorijske spise ušla pre mnogo vekova: prvi zapisi o ovoj biljci stari su trinaest vekova. Poreklo leblebije sa sigurnošću nije utvrđeno, smatra se da potiče iz zapadne Azije i da su ga u Evropu preneli tadašnji stanovnici Turske koji ga i danas nazivaju nohut. U tim je zemljama poznat kao delikatesna i visokohranjiva i vredna namirnica, a uzgaja se kao povrtarska kultura. Iz Anadolije je prenesena na Bliski istok i sever Afrike. Prvi tačni zapisi o ovoj mahunarki potiču iz perioda od pre 7000 godina, a počeli su da ih gaje oko 3000. godine pre naše ere u mediteranskom basenu odakle su prenete do Indije na jednu i Etiopije na drugu stranu. Ovu biljku su gajili stari Egipćani, Grci i Rimljani. Rimski kuvar Apicius je ostavio desetine recepata u kojima su se koristile leblebije. Rimljani su ih jeli u supama, varivima, kao dodatak mesu ili su ih grickali prepečene.


Pročitajte više >>                                                     << Vratite nazad