Garum je korišćen najviše u antičko doba, u Grčkoj, Rimu i Vizaniji ali je ipak najveću popularnost imala u Rimskom carstvu. Latinska reč garum inače potiče od grčke reči "garos" ili "garon" - a to je naziv riblje vrste čija je utroba prvobitno korišćena u proizvodnji ovog popularnog začina.
Garum ili liquamen je bio izvor ishrane, lek sa dijetetskom i terapeutskom
vrednošću i roba za trgovinu. Njegova proizvodnja i trgovina obezbedili su
zaposlenje, čak i bogatstvo, mnogim pojedincima u zapadnim i istočnim
provincijama Rimskog carstva. Garum se u doba Rimske republike pravio
od fermentisane krvi i iznutrica odabrane ribe, a u kanijem periodu se
javlja pod imenom liquamen i pravio se fermentacijom cele ribe.
Fabrike garuma ili liquamena je jedina fabrička industrija velikih razmera u
antičkom svetu. Mnoge različite vrste ribe su korišćene u pripremi
garuma, najviše su se koristili inćuni, jegulje, kozice, sardine, skuše,
tunjevina, cipal i ostrige. Prvobitno da bi se napravio garum, male ribe su
stavljane u posudu i ostavljene da fermentiraju neko vreme obično
nepokrivene i na direktnoj sunčevoj svetlosti. Dužina fermentacije zavisila
je od vrste ribe i željenog kvaliteta sosa, obično između jednog i tri
meseca. Posle tog vremena, dobijena smeša bi se bar jednom procedila kroz
pletenu korpu, čime bi se odvojili ostaci ribe, zvani alec, i retka bistra
tečnost.
Ribar bi izneo svoj ulov raspoređen po vrsti i delovima riba, ostavljajući
majstorima da odaberu šta smatraju da je najbolje za spravljanje ovog
specijaliteta. Delovi ribe su namakane u so i ostavljani na suncu 1-3
meseca. Mešavina je mešana i fermentisana pa pretvorena u masu, a na vrhu
posude ostajala bi bistra tečnost koja bi bila proceđena kroz finu cediljku.
Zavisno od lokaliteta fabrike ovog začina, dodavani su ekstrakti različitih
aromatičnih biljaka, tako bi se i ukus garuma razlikovao. U garum su se pre
serviranja ponekad dodavale sveže začinske biljke kao što su origano,
korijander, zatim ikra, sirće, biber ili vino. Krajnji proizvod je bio
hranljiv, zahvaljujući velikoj količini proteina i aminokiselina, brojnim
mineralima i vitaminima B kao i glutaminskom kiselinom. Zahvaljujući
proizvodnji i izvozu ovog ribljeg sosa, priobalni delovi današnje Grčke,
Italije i Andaluzije ekonomski su napredovali a postoji i priča da je upravo
garum bio motivacija za prodor Rima u ove regione. U ostacima potonulih
trgovačkih brodova pronađene su amfore sa tragovima garuma koji datiraju još
iz petog veka pre nove ere.
Sve veće i značajne fabrike nalazile su se u južnoj Španiji i blizu
Crnog mora. Svaka luka imala je svoj tradicionalni recept ali u vreme
prvog rimskog cara Oktavijana Avgusta, Rimljani su smatrali da je
najbolji onaj iz Kartagine i Kadiza (Iberija,današnja Španija). Ovaj
proizvod je nazvan garum sociorum-garum saveznika. Ostaci fabrike
garuma postoje u ruševinama rimskog grada Baele Klaudija u blizini
Tarife kao i u Kadizu u Španiji. Garum je bio glavni izvozni proizvod
provincije Hispanije (teritorija Pirinejskog poluostrva) u Rim. Onaj
iz Lusitanije (današnji Portugal) takođe je bio veoma cenjen u Rimu i
prevožen je brodovima iz luke Lakobriga (današnji Lagos).
Proizvodnja garuma uzdigla je drevni grad Pompeju. Radionice u kojima
je pravljen nisu otkrivene u Pompeji, što znači da su bile van
gradskih zidina. S obzirom na neprijatne mirise, ove fabrike su
uglavnom bile na periferiji gradova. Međutim u Pompeji je i te kako
bilo materijalnih dokaza o proizvodnji dragocene tečnosti: tako
su pre pet godina (2010. g.) upravo ostaci garuma, pronađeni u
posudama u Pompeji korišćeni za dokazivanje da se erupcija Vezuva koja
je uništila ovaj grad dogodila baš u avgustu (79 . godine), analizom
je utvrđeno da je pronađeni garum u potpunosti napravljen od bukvi -
ribe koje se okupljaju u letnjim mesecima.
U Rimskom carstvu se proizvodilo nekoliko vrsta garuma ili liquamena:
Bithyri
Vrsta garuma koji su pravili građani Bithirija i obično se pravio od inćuna,
skuše, palamide ili aleka, brašna, soli, a ponekad i vina. Fermentirao se
na otvorenom dva do tri meseca pre konzumiranja.
Garum castimoniarum
Garum koji je pripremljen u skladu sa jevrejskim zakonima o ishrani
(košer).
Garum scombi
Vrsta garuma napravljena od mešavine skuše, ikre i krvi.
Garum sociorum
Ovaj garum je prvobitno došao iz Kartagine i bio je verovatno najpoznatiji
od svih tipova garuma. Njegovo ime se prevodi sa latinskog kao "garum
saveznika". Skuša koja se koristi za proizvodnju ovog sosa bila bi
utopljena odnosno dodata u garum koji bi još uvek fermentisao, čime bi sos
bio dvostruko jači. Prema Pliniju, bio je najcenjeniji, a njegova cena je
bila među najvišima za bilo koju tečnost u to vreme. Garum sociorum
se prodavao za 1000 sestercija po 2 congii. Congius je bio oko 3 litre, a
1000 sestercija je bila godišnja plata legionara.
Haimation
Prema poljoprivrednoj knjizi Geoponica, garum koji se naziva Haimation bio
je među najboljima. Napravljen je od unutrašnjosti tune pomešane sa solju
i ostavljeno da fermentira dva meseca, ova vrsta garuma je poznata i pod
imenom Muria.
Ako je hitno bio potreban garum, riba bi se kuvala i uopšte se nije
dozvoljavalo da fermentira, ali se ova vrsta garuma smatrala veoma inferiornom u
odnosu na druge vrste.
Garum ili liquamem možete napraviti i u svojoj kući na sledeći način:
Sastojci:
1 l vode
250 ml soka od grožđa ili belog vina
250 ml soka od grožđa ili belog vina
250 g morske soli
500 g sardina ili bilo koje sitnije ribe ili 2 kašike paste od slanih sardela
1 kašičica origana
Priprema:
500 g sardina ili bilo koje sitnije ribe ili 2 kašike paste od slanih sardela
1 kašičica origana
Priprema:
U so stavite sardine i origano i ostavite da odstoji jednu noć u zemljanoj
posudi. Sutradan smešu stavite da se kuva u vodi oko 15 minuta dok rastvor
ne počne da se zgušnjava. Smeša se zatim ohladi i procedi kroz tanku
kuhinjsku krpu ili gazu, a zatim se dodaje sok od grožđa. Dobijena
svetložuta do svetlo smeđa tečnost je garum ili liquamen. Može dugo da stoji
u staklenim flašama i ostane upotrebljiv.
Ukoliko upotrebljavate pastu od slanih sardela onda vodu kuvati dok se ne redukuje na pola. Dodati dve kašike paste od slanih sardela i malo origana, dobro promešati i ostaviti da se smeša ohladi, nakon hlađenja se smeša procedi kroz tanku kuhinjsku krpu ili gazu, a zatim se dodaje sok od grožđa. Može dugo da stoji u staklenim flašama i ostane upotrebljiv.
Ukoliko upotrebljavate pastu od slanih sardela onda vodu kuvati dok se ne redukuje na pola. Dodati dve kašike paste od slanih sardela i malo origana, dobro promešati i ostaviti da se smeša ohladi, nakon hlađenja se smeša procedi kroz tanku kuhinjsku krpu ili gazu, a zatim se dodaje sok od grožđa. Može dugo da stoji u staklenim flašama i ostane upotrebljiv.
Kao zamena za garum ili liquamen se može koristiti so ili mešavina soli i
inćuna zagrejana u maslinovom ulju, a zatim izgnječena. Međutim, istraživači
upozoravaju da inćuni ili pasta od inćuna sami po sebi nisu odgovarajuća
zamena. Savremeni šefovi kuhinja predlažu dodavanje začinskog bilja pre
upotrebe.
O garumu ili liquamenu je i Plinije pisao: "Najbolji garum se pravi od
skuša s kartaginske ribarnice i on je na najvišoj ceni. Zovu ga još i
sociorum, a 6 litara mu dostiže cenu od 1000 sestercija. Teško da bilo
koji drugi začin toliko vredi, osim možda najbolji miomirisi."
U knjizi Geoponica sačuvan je recept za pravljenje garuma: "Najbolji garum
zove se haimation i pravi se na sledeći način: "Izvadi iznutrice od tune,
sa sokom i krvlju, pa usitni sa solju. Stavi zatim u posudu. Posle dva
meseca procedi sadržaj i garum koji će isteći zove se haimation."
U knjizi Geoponoica dat je još jedan recept za pravljenje garuma:
"Iseckajte malu ribu na sitne komade. Dodajte riblja jaja i iznutrice
sardina i papalina. Mešajte zajedno dok ne postanu ujednačena pulpa.
Stavite smešu na sunce da fermentira, povremeno mešajte. Sačekajte šest
nedelja ili dok isparavanje ne smanji sadržaj tečnosti u pulpi. Оkačite
smanjenu tečnost u korpu sa finim rupama na dnu. Stavite tegle za
skladištenje ispod korpe. Pustite da tečnost polako iscuri u tegle.
Sakupite tečnost u tegle. Оvo je garum."
Rimski pesnik i satiričar Marcus Valerius Martialis (I vek nove ere) se
udvarao svojoj ljubavnici dajući joj garum kao poklon uz reči: "Prihvatite
ovaj izuzetan garum, dragoceni dar napravljen od prve krvi prolivene iz
žive skuše."
U III veku nove ere rimski botaničar, pesnik i pisac Quintus
Gargilius Martialis opisao je u svojoj knjizi "De medicina et de virtute
herbarum" još jedan recept za proizvodnju garuma: "Koristite masnu ribu,
na primer, sardine, i dobro zatvorenu posudu kapaciteta 26-35 litara.
Dodajte sušeno aromatično bilje sa jakim ukusom, poput kopra, korijandera,
komorača, celera, nane, origana i drugih, praveći sloj na dnu posude;
zatim stavite sloj ribe (ako je mala, ostavite je cele, ako je velika,
koristite komade) i preko toga dodajte sloj soli dva prsta visine.
Ponavljajte ove slojeve dok se kontejner ne napuni. Ostavite da odstoji
sedam dana na suncu. Zatim mešajte sos dnevno tokom 20 dana. Nakon toga
postaje tečnost."
I u antičko doba važilo je pravilo da se roba pravi za sve društvene klase
naravno različitog kvaliteta. Pošto bi se garum izdvojio na vrhu posude,
ostatke ribe na dnu, što se zvalo-alec, koristile su niže klase da daju ukus
kaši ili palenti i to je bila jeftina zamena za garum. Najbolji garum bio je
izuzetno skup. Garum kao začin se pojavljuje u većini recepata kod Apiciusa,
rimskom kuvaru. Raspoloživi dokazi ukazuju na to da je sos obično pravljen
od utrobe (masnih) pelagičnih riba, naročito inćuna, a u opticaju su bile i
papaline, sardine, skuše ili tune. Mešanjem sa vinom dobijan je oenogarum,
popularni vizantijski sos ili je sa uljem upotrebljavan za poboljšavanje
ukusa raznih jela, a korišćen je čak i za poslastice sa kruškama i medom.
Razblažen sa vodom bio je nešto poput energetskog pića rimskih legionara.
Plinije Stariji je, pišući o Pompeji, naveo i podatak da se garum razblaži
dok ne bude boje meda, a onda se može piti. Za razliku od Plinijusa, antički
filosof Seneka nije baš bio oduševljen ovim sosom, iako mu je porodica bila
iz Kordobe, gde se garum proizvodio: "Zar niste shvatili da garum sociorum
od krvavog mesa trule ribe, troši želudac svojom slanom truleži?"
Garum je smatran jednim od najboljih lekova za mnoge bolesti - korišćen je
prilikom ujeda psa, u slučajevima dizenterije, za lečenje čireva, hronične
dijareje i zatvora. Imao je upotrebu i u kozmetici za ukljanjanje dlaka i
pega.
Današnje verzije garuma se mogu naći na azijskim tržištima, kao što su
tajlandski nam pla, kambodžanski tuk trey i vijetnamski nuoc nam ili
nuos-nam. U Italiji postoji varijacija napravljenog garuma pod nazivom
collata, postoji i japanski riblji sos koji se zove gjošo, ali je izuzetno
redak.
Pročitajte više >> << Vratite nazad
Pročitajte više >> << Vratite nazad
Нема коментара:
Постави коментар