Antička kuhinja: Ghejmeh - Sitno seckano meso sa graškom

 

Ghejmeh se tačno čita kao Geh-je-meh ili fonetski ɡeˈje.me. Reč Ghejmeh na persijskom doslovno znači “sitno iseckano meso”. U starijim tekstovima i recepturama se odnosi na jelo koje kombinuje sitno isečeno meso i mahunarke. Dakle, naziv je zapravo opis tehnike pripreme jela, sečenje mesa na male komade i spajanje sa grahom i začinima, a ne ime nekog posebnog sastojka.

To je tradicionalno persijsko jelo, veoma popularno u Iranu. Glavno jelo, obično posluživano uz pirinač. Ghejmeh znači sitno iseckano meso, što jasno opisuje tehniku pripreme. Naziv se tokom vekova zadržao, ali se jelo razvilo dodavanjem mahunarki, limuna i začina. U savremenom iranskom jeziku, Ghejmeh se odmah prepoznaje kao specifično jelo sa limunom i paradajzom, dok u istorijskim tekstovima jednostavno označava “malo seckano meso” u kombinaciji sa drugim sastojcima.

Ghejmeh nije samo jelo, već svedočanstvo dugog trajanja jedne kuhinjske ideje. Njeni koreni sežu duboko u vreme Ahaemenidskog carstva, kada je hrana bila sredstvo reda, snage i ravnoteže, a ne puka raskoš. U jednom loncu spajali su se sitno sečeno meso, mahunarke i luk, kuvani polako i strpljivo, sa pažljivo dodatom kiselinom na samom kraju, kao znak mere i harmonije.

Takva jela nisu nastajala slučajno. Ona su hranila vojsku, činovnike i domaćinstva, održavajući telo snažnim, a um bistrim. Ghejmeh je upravo iz tog sveta, sveta u kome je kuvanje bilo produžetak kosmičkog poretka, a ukus rezultat discipline, ne viška. Kasniji vekovi su dodavali nove sastojke i slojeve značenja, ali osnovna struktura je ostala ista, meso i mahunarke u savršenoj ravnoteži.

Zato Ghejmeh i danas deluje poznato i blisko, čak i van Persije. Njena logika prepoznaje se u starinskim jelima Balkana i Srbije, u gustim varivima sa mesom koja ne razmeću obiljem, već nude postojanu snagu. U toj tihoj sličnosti krije se odgovor zašto jedno persijsko jelo može govoriti univerzalnim jezikom tradicije, rada i zajedništva.

U tradicionalnim kuhinjama velikih civilizacija, jela nisu nastajala iz hira, već iz potrebe da se uspostavi ravnoteža između tela, rada i sveta koji čoveka okružuje. Ghejmeh pripada upravo toj vrsti hrane. Njeni najraniji oblici oblikovani su u doba Ahaemenidskog carstva, kada je kuvanje bilo čin reda i mere, a ne puka veština ukusa. Sitno sečeno meso, mahunarke i luk, sjedinjeni u jednom loncu i kuvani polako, predstavljali su odgovor na pitanje kako nahraniti čoveka tako da ostane snažan, postojan i sabran.

Takva jela nisu bila namenjena samo gozbi, već svakodnevici carstva, vojsci, činovnicima i domaćinstvima. U njima je svaki sastojak imao svoju jasnu ulogu, a način pripreme odražavao je širi pogled na svet, da se snaga gradi strpljenjem, a ravnoteža postiže merom. Kiselina dodata na kraju kuvanja nije bila samo ukusni dodatak, već simbol završnog usklađivanja, isto kao što se red uspostavlja tek kada se svi delovi nađu na svom mestu.

Zato Ghejmeh ne pripada samo jednoj kuhinji ili jednom narodu. Njena struktura i logika prepoznatljive su i izvan Persije, u starinskim jelima Balkana i Srbije, gde se meso i mahunarke spajaju u gustim varivima namenjenim dugom radu i zajedničkom stolu. U toj prepoznatljivosti krije se razlog njenog trajanja. Ghejmeh je jelo koje pamti vreme u kome je hrana imala smisao, a kuvanje svrhu.

Ghejmeh je staro persijsko jelo koje se razvijalo od ranih mahunarki i mesa u pre-Sasanidskom periodu, preko Sasanida i Safavida, do savremenog iranskog kuvarstva. Glavna transformacija je bila uvođenje paradajza i šafrana u srednjem veku, dok su osnova, meso i žuti grašak, ostali nepromenjeni.

Tehnika kuvanja, posebno polako dinstanje, ostala je konstantna, simbolizujući strpljenje, ravnotežu i harmoniju u pripremi hrane.

Pratićemo evoluciju ovog jela po epohama.

Elamski period 2700–550. p. n. e.

Ne postoji elamski tačan i precizan recept u smislu tačnih mera, tačnog redosleda koraka i vremena kuvanja, takav recept ne postoji u istorijskim izvorima. Ovo je rekonstrukcija, a ne autentičan zapis. Ovo je maksimalno konzervativna rekonstrukcija elamskog jela od mesa i mahunarki.

Elamske administrativne tablice (Susa, Anšan) beleže vrste mesa (ovca, koza), luk, mahunarke (grašak, bob, sočivo), mast, ulje, so, vodu, čorbu. Ne beleže precizno recept, kuvanje i redosled koraka.

Zašto ovo možemo smatrati najtačnijim mogućim receptom, zato jer su svi sastojci dokumentovani, tehnika odgovara posuđu tog perioda, struktura jela se nastavlja direktno u Ahaemenidski period, nema dodavanja kasnijih elemenata. I upravo iz ovog elamskog obrasca nastaje ahaemenidski proto-Ghejmeh, sasanidski Ghejmeh i današnji Ghejmeh.

Naziv jela bi verovatno ovako glasio:

Meso sa mahunarkama u čorbi

Sastojci (istorijski potvrđeni):

600 g jagnjetine ili kozetine, sitno sečeno nožem

120 g sušenog graška ili boba

2 velika luka

2 kašike životinjske masti ili susamovog ulja

1–1,2 l vode

so

sok nezrelog grožđa ili blago sirće (ovo je potvrđeno, ali ne standardizovano)

Tehnika pripreme (arheološki potvrđena):

Mast se zagreva u glinenoj posudi.  Luk se dodaje i omekšava, ne prži agresivno. Dodaje se sitno sečeno meso. Kada pusti sok, dodaju se mahunarke. Naliva se voda. Kuvanje je sporo i dugotrajno, bez jakog ključanja. Kiselina se dodaje na samom kraju. Ovo je gusta čorba ili varivo, ne suvo jelo.

Ahaemenidski period 550–330. p. n. e.

Rekonstrukcija je nastala na osnovu dvorske ishrane Persepolisa, elamskih tablica i opšteg persijskog kulinarskog obrasca.

U Ahaemenidsko doba ne postoji jelo pod imenom Ghejmeh, ali postoji jelo koje je njegov direktni predak, meso sitno sečeno, kuvano sa mahunarkama, blago zakiseljeno, sporo pripremano u jednom loncu. Naziv bi bio opisni, ne fiksni, gōšt ī rīzag (sitno sečeno meso) ili jednostavno meso sa mahunarkama u čorbi.  Kasnije, u srednjeiranskom jeziku, upravo taj opis prelazi u termin qejmeh / ghejmeh.

Sastojci:

500 g jagnjetine ili kozetine, sitno sečena nožem

100 g suvi grašak, mahunarke (prethodnik današnjeg žutog graška)

2 srednja crna luka

2 kašike životinjske masti ili susamovog ulja

so

1 kašičica kurkume (ili srodni koren)

1 kašičica kumina

1 kašičica korijandera (seme)

2 kašike svežeg soka od divljeg limuna ili nezrelog grožđa

Priprema:

U glinenoj ili bronzanoj posudi zagreva se mast. Luk se polako omekšava (ne prži jako). Dodaje se sitno sečeno meso. Kada pusti sok, dodaju se mahunarke i začini. Naliva se voda i kuva dugo, tiho, bez naglog ključanja. Kiselina se dodaje na samom kraju, kao čin ravnoteže.

Konzistencija je da nije čorba, a ne suvo jelo, gusta, vezana masa, baš kao rani oblik Ghejmeh.

Simbolika u Ahaemenidskom kontekstu je da Iako još nije formalni Zoroastrizam, simbolika je već tu meso je kraljevska snaga, vojna moć, mahunarke su stabilnost carstva, hranjenje masa, kiselina je ravnoteža, red (Aša), sporo kuvanje je kosmički poredak, kontrola nad haosom, jedan lonac predstavlja jedinstvo naroda carstva. Ovo jelo je administrativno i dvorsko, ali razumljivo i običnom narodu.

Ghejmeh je jedno od retkih jela u Iranu koje ima direktan kontinuitet od Ahaemenida do danas.

Ahaemenidski Ghejmeh nije imala ime, ali je imala dušu. Bilo je jelo reda, ravnoteže i snage,  kuvano polako, sa smislom, bez viška. Kasniji vekovi su dodavali slojeve, ali osnovna arhitektura jela ostaje ahaemenidska.

Sasanidski period 224–651. n. e.

Sve se dinsta u glinenoj posudi, koristeći minimalno ulja, često maslinovo ili susamovo, sok od limuna je dodavan direktno pred kraj kuvanja.

Sasanidsko dvorsko kuvanje je dokumentovano u tekstovima poput “Khwaday-Namag” i recepata koji se čuvaju u arapskim izvorima. Ghejmeh je u ovom periodu bio jelo plemstva i hramova, često pripremano za svečane obroke i ceremonije, limun (limoo amani) imao je simboliku očuvanja i dugovečnosti. Žuti grašak simbolizuje plodnost i prosperitet, dok meso predstavlja snagu i vitalnost.

Sastojci:

500 g jagnjetine, isečeno na kockice

100 g žutog graška

2 srednja luka, sitno seckana

2 kašike maslinovog ulja

1 kašičica kurkume

1/2 kašičice crnog bibera

2 kašike svežeg soka od limuna

so

Priprema:

Luk dinstajte na ulju dok ne postane zlatan. Dodajte meso i pržite dok ne dobije blagu boju. Dodajte grah, kurkumu i biber, nalijte vodom da prekrije sastojke. Kuvajte na laganoj vatri 1–1,5 sati dok meso i grah ne omekšaju. Na kraju dodajte limun i kuvajte još 5–10 minuta.

Persijsko kuvanje se temeljilo na mesu, žitaricama i mahunarkama. Žuti grašak i jagnjetina su bili osnovna hrana plemića i ratnika. Jela su često bila pripremljena u glinenim posudama, polako na vatri, što je očuvalo hranljive materije i aromu. Kiseli elementi (limun, divlji limun) su korišćeni za balansiranje ukusa i kao konzervans.

Zoroastrijski recept

Zoroastrijci su koristili prirodne i čiste sastojke, a jela su često imala simboliku svetlosti, života i balansiranih ukusa, što je u skladu sa njihovim učenjem o Ahura Mazdi i borbi svetlosti protiv tame.

Sastojci:

400–500 g jagnjetine (organski, lokalno uzgojena)

100 g žutog graška (split peas)

1 srednji luk, sitno seckan

2 kašike susamovog ili maslinovog ulja

1 kašičica kurkume

1/2 kašičice crnog korijandera ili bibera

1 limun konzerviran (limoo amani) ili sok od limuna

malo šafrana (opciono, simbol bogatstva i svetlosti)

so

Priprema:

Dinstajte luk u ulju dok ne postane zlatan, simbol svetlosti. Dodajte meso i kratko pržite da zadrži svoju snagu i vitalnost. Dodajte grašak i začine, nalijte vodom toliko da prekrije sastojke. Kuvajte polako na niskoj vatri oko 1–1,5 sati. Pred kraj dodajte limun i šafran. Kuvajte još 5–10 minuta. Poslužite uz pirinač (Polo), po tradiciji svetlih i čistih boja, što simbolizuje svetlost i harmoniju.

Simbolika:

Meso – snaga, vitalnost, energija

Limun – kiselost = balans, čišćenje tela i duha

Šafran – svetlost, bogatstvo, zaštita od zla

Ulje – svetlost i stabilnost, održavanje harmonije jela

Dinstanje i polako kuvanje – simbol strpljenja, harmonije i ravnoteže u životu

Žuti grašak (split peas) - lodnost, prosperitet, dugovečnost, mahunarka koja daje postojanost i harmoniju

Luk - svetlost, pročišćenje, budnost, osnova jela, pročišćava i balansira

Kuruma i crni biber - zaštita, energija, vitalnost, začini koji pojačavaju vitalnu energiju jela

Voda - čistoća, tok života Kuvanje, polako prenosi ukuse i simbolizuje protok energije

Jelo je harmonija svetlih i zemljanih tonova, što je u skladu sa zoroastrijskim idealom Ahura Mazde, borba svetlosti nad tamom. Polako kuvanje u glinenoj posudi simbolizuje strpljenje i balans. Svaki sastojak ima dvojaku ulogu, nutritivnu i duhovnu. Jelo je više od hrane, ono je manifestacija ravnoteže, svetlosti i zajedništva, osnovnih principa Zoroastrijskog učenja.

Žuti grašak je zapravo split peas, suvi, oljušteni i prepolovljeni  grašak koji je prirodno žute boje. Mahunarka (isto kao zeleni grašak ili sočivo, ali specifično žute boje). Često se koristi u suvim i dinstanim jelima, supama, čorbama i tradicionalnim persijskim receptima kao što je Ghejmeh. Bogat je izvor biljnog proteina, vlakna koja su dobra za probavu, minerala jer sadrži gvožđe, fosfor, magnezijum i ima nizak glikemijski indeks, stabilizuje nivo šećera u krvi. Pre kuvanja se mora isprati hladnom vodom, može se potopiti 1–2 sata za brže kuvanje (nije obavezno), kuvaju se u vodi ili supe dok ne omekšaju, obično 30–45 minuta, u zavisnosti od vrste. U tradicionalnom Ghejmeh receptu, žuti grašak simbolizuje prosperitet i dugovečnost, pa nije samo nutritivno, već i duhovno značajan sastojak, žuti grašak u kontekstu Ghejmeh zapravo spada u porodicu graška, ali nije isti kao svež zeleni grašak koji vidimo u prodavnici.

Tehnički to je suvi, oljušteni i prepolovljeni zeleni ili žuti grašak (engl. split peas). Boja može biti žuta ili zelena, zavisno od sorte, razlika od običnog graška je da je svež grašak je sočan i mekan, uglavnom se jede svež ili blanširan. Žuti grašak (split peas) se suši i deli, i dugo se kuva da omekša, pa se više koristi za čorbe i dinstana jela, kao što je Ghejmeh. Nutritivno je i dalje bogat proteinima i vlaknima, slično zelenom grašku, ali sa jačom konzistencijom kada se kuva. Ovo jelo je administrativno i dvorsko, ali razumljivo i običnom narodu.

Ghejmeh se kroz vekove održao kao tradicionalno jelo za praznike i svečane prilike, ali je takođe postao i domaće svakodnevno jelo, što pokazuje njegovu fleksibilnost i trajnu popularnost. Kombinacija mesa, graška i limuna simbolizuje fizičku i duhovnu energiju, što ga čini jelom koje neguje i telo i duh. Danas se Ghejmeh služi sa pirinčem, prženim patlidžanom ili krompirom, a osnovna filozofija ostaje ista, ravnoteža ukusa, nutritivna vrednost i simbolika svetlosti i harmonije.

Ghejmeh nije samo jelo, to je istorijski i kulturni most između antičke Persije, zoroastrijske tradicije i modernog iranskog domaćinstva, gde svaki sastojak ima nutritivnu, estetsku i duhovnu funkciju. Jelo povezuje svetlost, ravnotežu i zajedništvo, služi za praznike, svečane prilike i svakodnevnu ishranu. Ghejmeh je više od hrane, to je nutritivno, estetsko i duhovno iskustvo koje spaja istoriju, tradiciju i modernu kuhinju.

I u Persiji i u srpskoj tradiciji postoji ista kuhinjska filozofija jedan lonac, malo sastojaka, sporo kuvanje, hranljivost i duhovna disciplina. To nisu sirotinjska jela, već asketno-mudra kuhinja.

Ahaemenidska kuhinja i srpska kuhinja pripadaju istoj civilizacijskoj logici. To je kuhinja reda, ne raskoši, snage, ne hedonizma, zajednice, ne pojedinca.

Najbliži srpski pandan Ahaemenidskoj Ghejmeh je grašak sa jagnjetinom ili teletinom (starinski način). Ne današnji "školski grašak", nego predmoderna varijanta.

U oba slučaja meso nije dominantno, nego vezano, mahunarke nose zapreminu i sitost, luk pravi osnovu, jelo se ne prži agresivno. To su radna, vojnička i domaćinska jela, ne gozbe.

                     Simbolika

Persija                                          Srbija

Snaga carstva                              Snaga doma

Red i disciplina                           Rad i izdržljivost

Hrana za činovnike i vojsku       Hrana za težake i domaćine

Nigde raskoš, svuda funkcija.

Ahaemenidski Ghejmeh i srpski grašak sa mesom pripadaju istoj civilizacijskoj kuhinji, jelo jednog lonca, mesa koliko treba, hrane koja drži čoveka na nogama. Razlika je samo u začinima, klimi i religijskom jeziku. Logika je ista.

Ghejmeh se kroz vekove pokazuje kao više od recepta, ona je trajna forma jedne civilizacijske logike. Od ahaemenidskog lonca u kome su se spajali meso, mahunarke i luk, do savremenih iranskih trpeza, osnovna ideja ostaje ista: hrana treba da bude snažna, uravnotežena i smislena. U toj jednostavnosti nema oskudice, već mera; nema raskoši, već reda.

Ono što Ghejmeh čini izuzetnom jeste njena sposobnost da preživi promene epoha bez gubitka identiteta. Paradajz, šafran ili patlidžan su kasniji slojevi, ali srž jela, sporo kuvanje, vezana struktura i jasna uloga svakog sastojka ostaje nepromenjena. Upravo ta doslednost objašnjava zašto Gheymeh deluje poznato i u drugim kulturama, uključujući i srpsku, gde slična jela sa mesom i mahunarkama nose istu ideju izdržljivosti i domaćinske mudrosti.

Na kraju, Ghejmeh je tiha lekcija o kontinuitetu. Ona pokazuje kako se kroz jednostavno jelo može pratiti tok istorije, prenos znanja i vrednosti koje nadilaze prostor i vreme. U jednom loncu, bez suvišnih ukrasa, sačuvan je duh reda, ravnoteže i zajedništva, upravo onaj duh koji čini da tradicija ostane živa.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Salad-e gešniz va anar - Salata od korijandera i nara

 

Kroz veći deo antičkog doba jela od povrća se smatrala hranom siromašnog sloja stanovništva ali se to ne odnosi na salate i predjela koja se uglavnom sastoje od povrća i koje su konzumirali svi društveni slojevi Persijskog carstva.

Salad-e gešniz va anar je tradicionalna persijska salata ili predjelo, veoma često se servira zimi i za jesenje praznike, posebno za vreme Šab-e Jalda. Ime je nastalo od persijskih reči reči Salad-e što znači salata od, -e je ezafe, gramatička veza koja znači "od ili koji pripada, zatim gešniz što znači korijander i Va što znači i ili sa i na kraju anar što znači nar, bukvalni prevod bi značio Salata od korijandera sa narom. Salata od korijandera i nara je bukvalni prevod, dublje, simboličko značenje je da je ovo jelo koje spaja dah zemlje (zeleno bilje) i suštinu života (plod), uvodeći ravnotežu u telo i duh. U ritualnom tumačenju Salad-e gešniz va anar znači spajanje života koji raste i života koji se rađa. Kombinacija je veoma jednostavna gde se koristi sveže biljke kao osnova za ovu salatu ili predjelo kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Ukus i tekstura ove salate ili predjela je osvežavajuća, blago citrusna aroma od korijandera, slatko-kiselkasta nota nara, lako, biljno, tipično za persijski stil gde se bilje jede kao glavno povrće, a ne samo začin. Ova salata se obično služi kao predjelo ili prilog uz mesna jela, posebno uz jagnjetinu, kebab ili pilav.

Salate od svežeg bilja i voća imaju duboke korene u persijskoj kuhinji, još od antičkog doba. U Persiji su sveže biljke i začini smatrani simbolom zdravlja i dugovečnosti. Koriander, nana i peršun su posebno cenjeni zbog svojih lekovitih svojstava. Nar (anar) je bio simbol plodnosti, bogatstva i života u persijskoj kulturi, i često se koristio u svečanim jelima i ritualima. Koriander predstavlja svežinu i proleće, u antičkoj Persiji je korišćen i u religijskim obredima. Kombinacija ovih sastojaka stvara ravnotežu ukusa i simbolike, gorak-svež koriander i slatko-kiselkasti nar.

U tom smislu, Salad-e gešniz va anar nije samo salata, predjelo ili prilog, već kulinarski izraz jednog pogleda na život: da su zdravlje, lepota i smisao nerazdvojni, baš kao zeleni listovi korijandera i rubin-crvena zrna nara u ovoj drevnoj salati.

Istorijski zapisi o ovom predjelu iz najstarijih persijskih civilizacija ne sadrže sačuvane tačne recepte sa merama u modernom smislu. Arheologija, klinasto pismo i kasniji tekstovi daju samo sastojke i tehnike. Zato su dole dati naučno rekonstruisani, istorijski verovatni recepti zasnovani na dokazima o namirnicama, posudama i metodama pečenja iz svake epohe. To su najpreciznije moguće rekonstrukcije koje savremena nauka dozvoljava.

Elamski period 2700–539 p. n. e.

Elamska kuhinja bila je ritualno-agrarna. Hrana se nije mešala agresivno, sastojci su slagani da zadrže prirodnu snagu. Korijander i nar su potvrđeni u nalazima semena i polena iz tog doba. Elamska kuhinja bila je ritualna, biljna i krajnje jednostavna. Hrana se nije začinjavala u modernom smislu, već slagala po kosmičkom principu: zeleno - plod - ulje.

Sastojci:

40 g svežih listova korijandera

120 g zrna nara

15 ml susamovog ulja

3 g kamene soli

Priprema:

Listove korijandera oprati i ostaviti cele. Položiti ih u plitku posudu i posuti zrnima nara. Preliti susamovim uljem i posoliti neposredno pre jela.

Simbolika je ta da je korijander biljka zaštite useva, nar je plod života, a susamovo ulje je snaga zemlje.

Ahemenidski period 550–330 p. n. e.

Carske kuhinje uvode balans ukusa. Ahemenidi uvode svesno balansiranje ukusa i luksuz bilja. Salate se služe uz meso i hleb, ali zadržavaju simboliku. U ovom periodu potvrđena je upotreba vinskog sirćeta i aromatičnih biljaka.

Sastojci:

50 g svežeg korijandera

140 g zrna nara

20 ml vinskog sirćeta

25 ml susamovog ili lanenog ulja

4 g soli

Priprema:

Korijander grubo iseckati. Pomešati ulje, sirće i so i dodati nar i korijander. Lagano izmešati rukom, ne kašikom.

Simbolika je ta da je sirće simbol mudrosti i zrelosti, mešanje rukom je prenos životne energije kuvara. Ovo nije bila salata u današnjem smislu, već ritualna biljna ponuda.

Partski period 247 p. n. e.–224 n. e.

Partska kuhinja pokazuje uticaj nomadskih kultura, dodaju se semenke i začini koji podnose putovanja.

Sastojci:

45 g korijandera

130 g nara

20 ml ulja od grožđanih semenki

10 g prženog susama

3 g soli

Priprema:

Korijander sitno iseći, susam blago zdrobiti u avanu i sve sjediniti u činiji. Dodati ulje i so i mešati kružnim pokretima.

Simbolika ove salate je da je susam simbol dugog života ratnika, kružno mešanje je večni tok vremena, korijander je simbol životne sile i dah zemlje, nar je krv zemlje, plodnost i kontinuitet, a ulje je veza između sveta ljudi i božanskog poretka

Sasanidski period 224–651 n. e.

Sasanidska gastronomija je najrazvijenija forma staropersijske kuhinje. Jela postaju aromatičnija ali i dalje ostaju prirodna. Sasanidi razvijaju koncept slatko-kiselog balansa i rafinirane kuhinje. Ovde salata dobija složenost.

Sastojci:

60 g korijandera

150 g nara

25 ml vinskog sirćeta

25 ml susamovog ulja

5 g mlevenog korijander semena

4 g soli

Priprema:

List korijandera iseći na trake, dodati nar. Posebno umutiti ulje, sirće, so i mleveno seme. Preliti i lagano promešati. Ostaviti 10 minuta da se povežu mirisi.

Simbolika je ta da su seme i list iste biljke simbol jedinstva tela i duha, kiselost i slatkoća su ravnoteža sveta.

Sasanidski dvorski recept

Ovo je najluksuznija forma salate, namenjena dvoru.

Sastojci:

50 g korijandera

20 g peršuna

1 veliki nar, zrna

15 g bademi, lagano lomljeni

1 kašika meda

1 kašika sirup od nara

2 kašike bademovo ulje

3–4 suve ružine latice

Priprema:

Bilje se fino secka, dodaju se zrna i sirup od nara, ali bez kuvanja. Bademi se lagano lome, ne seckaju. Sve se preliva medom i bademovim uljem i posipa suvim laticama ruže. Sve se meša lagano.

Simbolika ove salate je da je med simbol božanska milost, ruža je čistoća i kraljevsko dostojanstvo, a nar i med su sklad suprotnosti.

Zoroastrijska rituana verzija

U zoroastrijskom obredu hrana predstavlja kosmos. Jelo mora biti čisto, jednostavno i sastavljeno od prirodnih elemenata bez fermentacije koja simbolizuje kvarenje.

Sastojci:

50 g korijandera

150 g nara

20 ml čistog susamovog ulja

3 g soli

Priprema:

Listove rasporediti u krug, nar staviti u sredinu. Ulje sipati u tankom krugu oko jela. Posoliti tek nakon molitve zahvalnosti.

Kosmička simbolika je ta da krug rasporeda predstavlja svemir, sredina je izvor života, zelena i crvena boja je spoj stvaranja.

Ove verzije su najstrože moguće istorijske rekonstrukcije jer koriste samo sastojke potvrđene za epohu, poštujući tadašnje tehnike pripreme. Ova salata nikada nije bila obična. Kroz Elam, Persiju i zoroastrijsku tradiciju, ona je bila ponuda bogovima, znak harmonije, uvod u obrok i u stanje duha.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Ova salata nije samo hrana, već i ritualna dekoracija stola. U današnjem Iranu, serviranje salate od korijandera i nara označava prolećnu svežinu i dobro zdravlje, posebno tokom svečanih obroka poput Novruza, persijske Nove godine.

Ova vrsta sard salate se u današnjem Iranu pravi na sledeći način:

Sastojci:

3-4 srednje veličine cvekle

1 1/2 šolje semena nara

1/2 šolje korijandera

2 kašike paste od nara

4 kašike limunovog soka

maslinovo ulje

so

Priprema:

Operite cveklu i odsecite gornji i donji kraj. Stavite je u pleh te je poprskajte maslinovim uljem i utrljajte je po celoj cvekli, uključujući gornji i donji deo. Pecite u rerni oko jedan sat na 200°C ili dok viljuška lako ne uđe. Oljuštite nar i stavite seme u činiju. Kada je cvekla gotova, ostavite je da se potpuno ohladi. Kora se odmah skida kada se lepo ohladi. Oljuštite cveklu i iseckajte je na sitne kockice. Pomešajte  pastu od nara sa limunovim sokom, začinite solju i ostavite sa strane 15 minuta. Nakon 15 minuta u pastu od nara dodajte cveklu, korijander i seme nara i dobro promešajte. Salata je odlična kombinacija slatkog i kiselkastog.

Ako Salad-e gešniz va anar posmatramo kroz prizmu srpske tradicije, vrlo brzo postaje jasno da ona po duhu nije strana našem prostoru. I u persijskoj i u srpskoj kulturi, najjednostavnija jela od bilja i plodova zemlje nosila su najdublje značenje. Kod oba naroda, ono što raste iz zemlje smatrano je darom koji se jede sa poštovanjem, naročito u obrednim i postnim periodima.

U srpskoj tradiciji, naročito u manastirskoj i seoskoj ishrani, postoji snažan pandan ovoj salati u vidu posnih zelenih salata koje se kombinuju sa kiselinom (sirće, limun, kisela jabuka ili suva šljiva) i uljem ili orasima. Kao što nar u Persiji daje slatko-kiselu ravnotežu, tako u Srbiji jabuka, dren ili sirće imaju istu ulogu: da probude jelo i uravnoteže telo.

Posebno snažna paralela vidi se u obrednoj simbolici nara i oraha. U Persiji nar predstavlja plodnost, život i kosmički red; u Srbiji istu ulogu imaju orah i jabuka. Orah se pojavljuje u božićnim i posnim jelima kao znak dugovečnosti i mudrosti, dok jabuka prati gotovo svaki obred, od slave do svadbe, kao simbol zdravlja i celovitosti. Kada se u srpskoj kuhinji u salatu doda seckani orah ili kisela jabuka, ona dobija istu onu dublju, simboličnu dimenziju koju nar ima u persijskoj salati.

Postna trpeza u Srbiji, naročito u monaškoj praksi, veoma je bliska zoroastrijanskoj hramovskoj verziji ove salate. Minimalizam, odsustvo slatkih dodataka, naglasak na čistoti sastojaka i sezonskom bilju, sve su to zajedničke tačke. I kod Srba i kod Persijanaca, takva jela nisu siromašna, već čista, namenjena sabranosti i unutrašnjem miru.

Na kraju, i srpska i persijska tradicija dele jedno važno shvatanje: salata nije sporedno jelo. Ona je uvod u obrok, ali i u stanje duha. Zeleno bilje otvara telo, kiselina budi apetit, a plod (nar ili jabuka) podseća na ciklus života. Zato se Salad-e gešniz va anar može bez ikakvog nasilja nad tradicijom zamisliti na srpskoj postnoj trpezi kao daleki, ali prepoznatljivi rođak naših najstarijih jela.

Salad-e gešniz va anar na prvi pogled deluje kao skromna kombinacija zelenog bilja i voća, ali u sebi nosi dubinu koja prevazilazi kulinarstvo. Ona je primer kako se u persijskoj tradiciji hrana ne razdvaja od filozofije života, religije i odnosa prema prirodi. Ova salata nije nastajala iz potrebe za složenošću, već iz razumevanja ravnoteže: između svežine i zrelosti, gorčine i slatko-kiselog, zemlje i sunca.

Kroz epohe, od antičke Persije, preko sasanidskih dvorova, do zoroastrijanskih hramova, ova salata je menjala nijanse, ali ne i suštinu. U dvorskim verzijama dobijala je raskoš kroz orašaste plodove, med i ružine latice, dok je u hramovima ostajala svedena, čista i tiha. Upravo ta sposobnost da postoji i u raskoši i u asketizmu govori o njenoj dubokoj ukorenjenosti u kulturi: ona nije bila jelo jednog staleža, već zajednički jezik ukusa.

Simbolika sastojaka dodatno produbljuje njen značaj. Korijander donosi dah proleća i kretanja, nar sabira ideju života, plodnosti i večnog obnavljanja, a ulje povezuje sve u celinu, poput životne sile. Zajedno, oni čine jestivu sliku kosmičke ravnoteže, ideje koja je bila temelj i zoroastrijskog pogleda na svet, ali i šireg persijskog identiteta.

U paraleli sa srpskom tradicijom, ova salata pokazuje koliko su stare kulture bile bliske u svom odnosu prema hrani. Postna jela od bilja, oraha, jabuke ili kiselih plodova kod Srba nose istu poruku: skromnost ne znači siromaštvo, već svesnost. Kao i u Persiji, i ovde je hrana bila sredstvo da se čovek uskladi sa ritmom prirode i vremena.

Na kraju, Salad-e gešniz va anar ostaje više od predjela ili priloga. Ona je tiha istorijska linija koja spaja ritual i svakodnevicu, dvor i hram, Persiju i Srbiju. Njena snaga je u jednostavnosti, a njena poruka u ravnoteži. U svetu koji stalno traži novo i složeno, ova salata podseća na staru istinu: da se dubina često krije upravo u onome što je najjednostavnije i najčistije.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Šarbat-e rivas - Sirup od rabarbare

 

Reč je izvedena od reči šarbat, što znači piće od šećera i vode, a preuzeta je od arapske reči "šariba", što znači "piti". Najstariji pomen bilo koje varijacije reči Šarbat nalazi se u Kanonu medicine iz 11. veka persijskog pisca i biljnog lekara Ibn Sine, i u persijskoj knjizi iz 12. veka, Zahireje Horezmšahi. Sorbet, šerbet, sirup, šrub, pa čak i džulep, sve potiče od persijskog ledenog pića Šarbat. Reč šerbet se i danas upotrebljava u Srbiji. Reč Rivas na persijskom (farsi jeziku) znači rabarbara.

Šarbat je obično sirup napravljen od voća, ekstrakata cveća ili bilja. Sirup se zatim razblažuje šećerom, vodom i ledom. Sirup od rabarbare je sirup napravljen od rabarbare, sa dodatkom šećera. Neverovatno je ukusan, osvežavajući, jednostavan za pravljenje i savršen za vrele letnje dane.

Šarbat u persijskoj kuhinji je bio ali i danas prilično važna stvar i osnovna stvar svakog leta u persijskom domaćinstvu. Šarbat možete napraviti sa bilo kojim voćem, ali tradicionalno u persijskoj kuhinji se pravi sa nekom vrstom bobičastog voća ili višnje.

Ovo osvežavajuće piće je veoma jednostavno za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog osvežavajućeg pića koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1 kg rabarbare

3 šolje šećera

3 šolje vode

Priprema:

Isecite rabarbaru na male kriške, a zatim u šerpu dodajte rabarbaru, šećer i vodu. Dovedite do ključanja, a zatim krčkajte još 20 minuta na laganoj vatri. Nakon toga procedite sok, operite šerpu, a zatim u isti dodajte proceđeni sok. Dovedite do ključanja i krčkajte na srednjoj vatri još 10 minuta dok se tečnost ne zgusne. Uklonite penu, a zatim sipajte u sterilisanu flašu. Ostavite da odstoji nekoliko dana pre upotrebe. Čuvati u frižideru ili na tamnom hladnom mestu. Za serviranje, u čašu dodajte 1/4 šolje sirupa od rabarbare i 3/4 šolje hladne vode. Dobro promešajte, a zatim dodajte kockice leda ili usitnjeni led.

Rabarbara vodi poreklo iz Azije, veruje se iz Sibira. Kinezi je gaje najmanje 3000 godina. U Kini se smatra lekovitom biljkom, a njen koren ima laksativna svojstva. U Evropu je najverovatnije stigla preko Turske, gde je donešena iz Kine - Putem svile. Naziv rabarbara vodi poreklo od grčke reči barbaron (varvar), što govori o njenom poreklu - da je donešena iz daleke zemlje. U Evropu je stigla u 16. veku, prvo u Nemačku, Englesku i Francusku, a u Srbiji se preporučuje za uzgoj od druge polovine 19. veka. Stari Grci su trgovali sa njom, a kasnije je ta trgovina došla i do Rimskog carstva.

Kako se vidi vekovi su bili potrebni da rabarbara od leka postane tražen sastojak u nizu egzotičnih jela u savremenoj kuhinji. Danas se uzgaja u celom svetu u varijetetima koji se razlikuju uglavnom u boji stabljike koja može varirati od zelene, preko različitih nijansi crvene pa sve do tamno crvene boje. Postoji mišljenje da je rabarbara boljeg kvaliteta ukoliko su stabljike tamnije crvene boje, tamnije crvene stabljike su slađe. Međutim naučno je dokazano da boja stabljike nije povezana sa kvalitetom i ukusom.

Iako rabarbara spada u povrće, uglavnom se priprema u kulinarstvu kao voće. Koristi se za izradu torti, kolača, umaka. Umak od rabarbare se služi uz meso ili kao preliv za sladoled. Od nje se može pripremati i džem. Mora se kuvati dovoljno dugo, jer je prilično žilava i ne može se konzumirati presna, ali skuvana i zaslađena, predstavlja pravu poslasticu.

Lekovita svojstva rabarbare uključuju gubitak telesne težine, poboljšanje probave i motiliteta creva, sprečavanje nastanka Alchajmerove bolesti, stimulaciju rasta kostiju, sprečavanje oštećenja neurona, poboljšanje zdravlja kože, spečavanje nastanka kancera i adekvatna regulaciju nivoa metabolizma. Koren rabarbare je korišten za ublažavanje zatvora, želučanih problema i za pravljenje obloga u slučajevima groznice i otoka. Koren se ubire u jesen i to od biljke stare 6 - 10 godina. Seče se na kocke, kako bi se brže sušio. Osim svega navedenog, koristi se i za bojenje kose, vune i tkanine, kao i uskršnjih jaja.

Ukus je blago kiselkast, ali on zavisi kako od sorte, tako i od starosti biljke. Najbolje je brati i konzumirati mlade biljke. Rabarbara se kada je jako mlada, može jesti i sirova, ali se ipak češće koristi za pravljenje džemova i marmelade. Rabarbara se koristi kao lekovita biljka više stotina godina. Veoma često je korištena u kineskoj tradicionalnoj medicini, a njena upotreba u ove svrhe se zadržala do današnjeg dana. Rabarbara ima veoma malo kalorija, samo 21 kcal u 100 g. Ima veliku količinu vitamina A koji povoljno utiče na vid, imunitet i štiti kožu od UV zračenja, kao i vitamina C. Takođe sadrži dosta vitamina K, koji povoljno utiče na zgrušavanje krvi.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Šarbat-e golab - Sirup od ružine vodice

 

Drugi naziv je Šarbate gole sorh. Reč je izvedena od reči šarbat, što znači piće od šećera i vode, a preuzeta je od arapske reči "šariba", što znači "piti". Najstariji pomen bilo koje varijacije reči Šarbat nalazi se u Kanonu medicine iz 11. veka persijskog pisca i biljnog lekara Ibn Sine, i u persijskoj knjizi iz 12. veka, Zahireje Horezmšahi. Sorbet, šerbet, sirup, šrub, pa čak i džulep, sve potiče od persijskog ledenog pića Šarbat. Reč šerbet se i danas upotrebljava u Srbiji.

Reč golab označava ružinu vodicu i nastala je od persijskog dvosloga, gul - cvet i ab - voda.

Šarbat je obično sirup napravljen od voća, ekstrakata cveća ili bilja. Sirup se zatim razblažuje šećerom, vodom i ledom. Sirup od ruže je sirup napravljen od ružine vodice, sa dodatkom šećera. Neverovatno je ukusan, osvežavajući, jednostavan za pravljenje i savršen za vrele letnje dane.

Šarbat u persijskoj kuhinji je bio ali i danas prilično važna stvar i osnovna stvar svakog leta u persijskom domaćinstvu. Šarbat možete napraviti sa bilo kojim voćem, ali tradicionalno u persijskoj kuhinji se pravi sa nekom vrstom bobičastog voća ili višnje.

Ovo osvežavajuće piće je veoma jednostavno za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog osvežavajućeg pića koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

2 šolje šećera

1 šolja vode

1 šolja ružine vodice

sok od 1 limuna

Priprema:

Sipajte 1 šolju vode u šerpu na srednjoj vatri. Dodajte šećer i mešajte dok se ne rastvori. Ostavite da krčka 15 minuta. Zatim dodajte ružinu vodicu i sok od jednog limuna. Ostavite da krčka još 10-15 minuta dok ne dobijete konzistenciju sličnu sirupu, sirup neće biti jako gust. Ostavite da se ohladi pre nego što ga prebacite u bokal. Dodajte 900 ml vode ili dovoljno da se dobije 1 l napitka i dobro promešajte. Dodajte dosta leda pre serviranja.

Legenda kaže da je vladar drevne Persije, za svoje kraljevsko venčanje, poručio da se fontane napune ružinom vodicom. Dok su, nakon ceremonije, šetali svojim vrtovima, primetili su sitne kapi po površini vode. Radoznala carica je želela da otkrije šta to svetluca pod jarkim zracima Sunca, prišla je i dotakla ih. Pod prstima je ostalo ulje koje je ostavilo trag očaravajućeg mirisa. Tako su otkrivene blagodeti ružine vodice koje se do danas prenose svetom.

Ružina vodica se dobija iz čašica i latica ruže destilacijom vodenom parom. U bliskoistočnim kuhinjama, ružina vodica se koristi u raznim jelima, posebno u slatkišima kao što su ratluk, nugat i baklava. Marcipan je dugo bio aromatizovan ružinom vodicom. Na Kipru, Mahalebova kiparska verzija poznata kao μαχαλεπι, koristi ružinu vodu (ροδοσταγμα). Ružina vodica se često koristi kao halal (dozvoljena) zamena za crno vino i druge alkohole u kuvanju. Premijer liga nudi piće na bazi ružine vodice kao alternativu za šampanjac kada nagrađuje igrače muslimanske veroispovesti. U skladu sa zabranom konzumiranja alkohola u islamskim zemljama, ružina vodica se koristi umesto šampanjca na podijumu za Veliku nagradu Bahreina i Veliku nagradu Abu Dabija.

U južnoazijskoj kuhinji, ružina vodica je uobičajeni sastojak slatkiša kao što su laddu, gulab jamun i peda. Takođe se koristi za aromatiziranje mleka, lassi-ja, pudinga od pirinča i drugih mlečnih jela. U Maleziji i Singapuru slatka crveno obojena ružina vodica se meša sa mlekom, čime se dobija slatko ružičasto piće koje se zove bandung. Američki i evropski pekari su često koristili ružinu vodicu sve do 19. veka, kada je vanila postala popularna. U Iranu se dodaje u osvežavajuca pića, čaj, sladoled, kolačiće i druge slatkiše. Ružina voda se takođe koristi u nekim slanim jelima ili tokom parenja persijskog pirinča. Ružina vodica se ponekad dodaje limunadi. Često se dodaje u vodu da prikrije neprijatne mirise i ukuse.

Ružina vodica je jednostavno i odlično prirodno sredstvo za negu kože. Ova tecnost spada u najstarija sredstva za ulepsavanje kože lica. Njen blagotvoran uticaj je bio poznat još u doba drevnih civilizacija. Egipatska kraljica Kleopatra bila je nadaleko poznata po lepoti svoje kože, koju je njegovala između ostalog i ružinom vodicom. Ružina vodica bila je omiljena kupka Julija Cezara. U srednjovekovnoj Evropi, ružina vodica se koristila za pranje ruku za trpezom tokom gozbi. Ružina vodica je uobičajena komponenta parfema. Lek od ružine vodice se povremeno koristi kao emolijens, a ružina vodica se ponekad koristi u kozmetici za hladne kreme, tonike i sredstva za pranje lica. Uzgoj različitog mirisnog cveća za dobijanje parfema, uključujući ružinu vodicu je nastao u Persiji, gde je bila poznata kao gulab, od gul - cvet i ab - voda. Termin je usvojen u srednjovekovnom grčkom kao zoulapin. Proces stvaranja ružine vodice destilacijom vodenom parom su oplemenili persijski hemičari u srednjovekovnom islamskom svetu što je dovelo do efikasnije i ekonomičnije upotrebe za parfimerijsku industriju. U Indiji se ružina vodica već vekovima smatra osnovnim kozmetičkim preparatom, danas koriste ružinu vodicu kao sprej koji se nanosi direktno na lice kao parfem i hidratant, posebno tokom zime. Ružina vodica se koristi u verskim ceremonijama hinduizma, islama, hrišćanstva (u istočnoj pravoslavnoj crkvi), zoroastrizma i vere Bahai. Danas u centralnom Iranu se održava godišnji festival Golabgiri svakog proleća. Tada se proslavlja berba ruža za proizvodnju golaba. Iran daje 90% svetske proizvodnje ružine vodice.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Šarbat-e albalu - Sirup od višnje

 

Reč je izvedena od reči šarbat, što znači piće od šećera i vode, a preuzeta je od arapske reči "šariba", što znači "piti". Najstariji pomen bilo koje varijacije reči Šarbat nalazi se u Kanonu medicine iz 11. veka persijskog pisca i biljnog lekara Ibn Sine, i u persijskoj knjizi iz 12. veka, Zahireje Horezmšahi. Sorbet, šerbet, sirup, šrub, pa čak i džulep, sve potiče od persijskog ledenog pića: Šarbat. Reč šerbet se i danas upotrebljava u Srbiji. Albalu znači višnja.

Šarbat je obično sirup napravljen od voća, ekstrakata cveća ili bilja. Sirup se zatim razblažuje šećerom, vodom i ledom. Sirup od višnje je sirup napravljen od višnje, sa dodatkom šećera. Neverovatno je ukusan, osvežavajući, jednostavan za pravljenje i savršen za vrele letnje dane.

Šarbat u persijskoj kuhinji je bio ali i danas prilično važna stvar i osnovna stvar svakog leta u persijskom domaćinstvu. Šarbat možete napraviti sa bilo kojim voćem, ali tradicionalno u persijskoj kuhinji se pravi sa nekom vrstom bobičastog voća ili višnje.

To je odlična kombinacija slatkoće i malo kiselkastog ukusa višnje, koja je svojstvena persijskoj kuhinji, koja se spaja da utoli žeđ tokom vrelih letnjih dana. Ovo piće se uvek nudi gostima kada dođu u posetu, zajedno sa drugim opcijama kao što su čaj i voda. Šarbat-e albalu je bio, a i danas je jedan od najukusnijih i najrašarenijih hladnih letnjih sirupa. Višnje i sirup napravljen od njih su veoma popularne i koriste se za ublažavanje toplotnog udara i gašenje žeđi.

Ovo voćno osvežavajuće piće je veoma jednostavno za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog osvežavajućeg pića koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

500 g svežih višanja, bez koštica

2 šolje šećera

4 šolje vode

2 kašičice ružine vodice

Priprema:

U veliku šerpu sipajte višnje, šećer, vodu i ružinu vodicu. Dovedite do ključanja, a zatim smanjite na lagano krčkanje dok se mešavina ne smanji. Kada sirup počne da se formira potrebno je oko sat vremena, ali pratite kako se to dešava jer šećer može brzo da pređe iz sirupa u gusti, lepljivi džem, sklonite sa vatre i ostavite da se ohladi. Sipajte smesu u dovoljno veliku teglu da i višnje mogu da stanu i stavite u frižider, može da se čuva i do nekoliko meseci.

Prilikom serviranja, u veliku čašu dodajte kockice leda, zatim prelijte sirupom od višanja preko kockica leda i na kraju prelijte vodom smesu leda i sirupa. Poslužite visokom kašikom kako bi vaš gost mogao da je promeša dok ne dobije željenu gustinu.

Druga verzija pravljenja sirupa isključuje upotrebu ružine vodice, a kod čuvanja isključuje komade višanja.

Priprema:

Stavite višnje u lonac s vodom i kuvajte na umerenoj vatri 20 minuta. Preko druge posude stavite cediljku i ocedite višnje. U sok koji ste dobili istisnite preostali sok iz višanja. U lonac sa sokom od višanja dodajte šećer te ponovno stavite na vatru da proključa. Kad proključa smanjite vatru i ostavite još 5 minuta. Potom maknite sa vatre i ostavite da se ohladi. Dobićete gusti sirup. Pri posluživanju u čašu stavljajte 2-3 velike kašike sirupa, dodajte hladnu vodu, led i promešajte.

Persijanci u prošlosti ali danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća, jeli su ga u svakoj prilici: posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi svežim voćem i voćnim osvežavajućim pićem, dok će zimi pred vas izneti sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe, lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Faludeje sib va limu - Frape od jabuka i limuna

 

Persijanci u prošlosti ali danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća, jeli su ga u svakoj prilici: posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi svežim voćem i voćnim osvežavajućim pićem, dok će zimi pred vas izneti sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe, lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu.

Ovo voćno osvežavajuće piće ili desert je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Frape od jabuke i limuna je osvežavajuće piće koje se lako priprema i idealno je za tople dane. Za pripremu je potrebno samo nekoliko sastojaka: jabuka, limunov sok i zaslađivač poput meda ili šećera. Sib na persijskom (farsi) jeziku znači jabuka, a limu znači limun.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog osvežavajućeg pića koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1 čaša šećera

pola čaše vrele vode

pola čaše limunovog soka

3 oljuštene i narendane jabuke

3-4 čaše vode

Priprema:

Rastopite šećer u vreloj vodi i napravite sirup. Dodajte sok od limuna te ostavite da se ohladi. Pre posluživanja sirup razblažite vodom i dodajte narendane jabuke i lomljeni led.

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Faludeje sib - Frape od jabuka

 

Persijanci u prošlosti ali danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća, jeli su ga u svakoj prilici: posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi svežim voćem i voćnim osvežavajućim pićem, dok će zimi pred vas izneti sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe, lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu.

Ovo voćno osvežavajuće piće ili desert je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Frape od jabuke je osvežavajuće piće koje se lako priprema i idealno je za tople dane. Za pripremu je potrebno samo nekoliko sastojaka: jabuka, ružina vodica, limunov sok i zaslađivač poput meda ili šećera.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog osvežavajućeg pića ili deserta sa koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

4 srednje velike jabuke

2 velike kašike limunovog soka

5 velikih kašika šećera

1 velika kašika ružine vodice

lomljeni led

Priprema:

Oljuštite i narendajte jabuke. Poprskajte ih limunovim sokom, dodajte šećer i ružinu vodicu te lagano promešajte. Ostavite da odstoji u frižideru nekoliko sati. Pre posluživanja preko frapea stavite lomljeni led, pričekajte nekoliko minuta te poslužite.

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Morabba-je sib - Džem od jabuka

Persijanci su u prošlosti voleli ali i danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća, jeli su ga u svakoj prilici: posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi svežim voćem, dok će zimi pred vas izneti sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe, lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu. Za zimski period su pravili voćne džemove.

Džem je tradicionalna voćna poslastica koja spada u zimnicu. Džem je proizvod dobijen kuvanjem svežih ili smrznutih plodova uz dodatak šećera, pektina i kiselina. Karakteristika ovog proizvoda je što sadrži cele ili komade plodova u ujednačeno želiranoj masi, bez izdvajanja tečnog dela. Za proizvodnju džema naročito su pogodne koštunjave vrste voća kao što su šljiva, višnja, trešnja, kajsija i breskva ali se kvalitetan džem može dobiti i od jagodičastih vrsta voća kao što su malina, jagoda i ribizla. Plodovi namenjeni proizvodnji džema moraju da budu potpuno zreli sa razvijenim sortnim karakteristikama i zdravi. Dobro skuvan džem ima boju, ukus i miris voća od koga je proizveden. To se postiže pridržavanjem recepture i postupka pri kuvanju.

Ovo je odličan desert za zimske mesece. Zimi kad je teško naći sveže voće, persijanci su pripremali džemove od raznog voća. Morabba-je sib je persijski naziv za džem od jabuke, sib na persijskom (farsi) jeziku znači jabuka, ovaj džem je i danas popularan u Iranu i drugim delovima Azije.

Ovaj džem od jabuke je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog zimskog deserta sa koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

6-8 tvrdih jabuka

3 čaše šećera

1 čaša vode

1/4 čaše limunovog soka

Priprema:

Čašu šećera stavite u lonac i dodajte vodu. Kuvajte dok ne provri, a zatim dodajte limunov sok i promešajte. Vatra treba biti srednje jačine. Jabuke narežite na kockice i stavite ih u sirup. Kuvajte oko sat vremena. Povremeno jabuke gurnite varjačom prema dnu lonca. Kad je skuvan, džem će poprimiti crvenkastu boju. Ohladite ga i sipajte u tegle koje ćete hermetički zatvoriti. Ova količina dovoljna je za 6 tegli.

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                          << Vratite nazad

Antička kuhinja: Morabba-je kadu tanbal - Džem od bundeve

 

Persijanci su u prošlosti voleli ali i danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća, jeli su ga u svakoj prilici: posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi svežim voćem, dok će zimi pred vas izneti sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe, lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu. Za zimski period su pravili voćne džemove.

Džem je tradicionalna voćna poslastica koja spada u zimnicu. Džem je proizvod dobijen kuvanjem svežih ili smrznutih plodova uz dodatak šećera, pektina i kiselina. Karakteristika ovog proizvoda je što sadrži cele ili komade plodova u ujednačeno želiranoj masi, bez izdvajanja tečnog dela. Za proizvodnju džema naročito su pogodne koštunjave vrste voća kao što su šljiva, višnja, trešnja, kajsija i breskva ali se kvalitetan džem može dobiti i od jagodičastih vrsta voća kao što su malina, jagoda i ribizla. Plodovi namenjeni proizvodnji džema moraju da budu potpuno zreli sa razvijenim sortnim karakteristikama i zdravi. Dobro skuvan džem ima boju, ukus i miris voća od koga je proizveden. To se postiže pridržavanjem recepture i postupka pri kuvanju.

Ovo je odličan desert za zimske mesece. Zimi kad je teško naći sveže voće, persijanci su pripremali džemove od raznog voća. Morabba-je kadu tanbal je persijski naziv za džem od bundeve, kadu tanbal na persijskom (farsi) jeziku znači bundeva, ovaj džem je i danas popularan u Iranu i drugim delovima Azije.

Ovaj džem od bundeve je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog zimskog deserta sa koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

3 čaše bundeve, naseckane na kockice

3 čaše šećera

1 čaša vode

1/4 čaše limunovog soka

Priprema:

Skuvajte vodu, dodajte šećer i kuvajte dok se šećer ne rastopi. Stalno mešajte. Ulijte sok od limuna i stavite naseckanu bundevu. Kuvajte na laganoj vatri oko sat vremena ili dok se bundeva ne natopi sirupom od šećera odnosno dok ne omekša. Ohladite džem i sipajte ga u tegle koje ćete hermetički zatvoriti.

Slatkiši su se jeli onda kada su to ljudi mogli sebi i ukućanima priuštiti. Ovu vrstu deserta su konzumirali svi slojevi društva.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Morabba-je havij - Džem od šargarepe

 

Persijanci su u prošlosti voleli ali i danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća, jeli su ga u svakoj prilici, posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi svežim voćem, dok će zimi pred vas izneti sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe, lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu. Za zimski period su pravili voćne džemove.

Zimnica je jedan od najstarijih načina konzervisanja hrane, koji omogućava da se hranljiva svojstva sezonskih namirnica sačuvaju za upotrebu izvan sezone. Konzervisanje se može vršiti sušenjem, zaslađivanjem, kišeljenjem i soljenjem, u zavisnosti da li je u pitanju voće, povrće ili prerađevine od mesa. Zimnica se obično čuva u podrumu, na tavanu, u košarini ili u zemlji, odnosno trapu.

Džem je tradicionalna voćna poslastica koja spada u zimnicu. Džem je proizvod dobijen kuvanjem svežih ili smrznutih plodova uz dodatak šećera, pektina i kiselina. Karakteristika ovog proizvoda je što sadrži cele ili komade plodova u ujednačeno želiranoj masi, bez izdvajanja tečnog dela. Za proizvodnju džema naročito su pogodne koštunjave vrste voća kao što su šljiva, višnja, trešnja, kajsija i breskva ali se kvalitetan džem može dobiti i od jagodičastih vrsta voća kao što su malina, jagoda i ribizla. Plodovi namenjeni proizvodnji džema moraju da budu potpuno zreli sa razvijenim sortnim karakteristikama i zdravi. Dobro skuvan džem ima boju, ukus i miris voća od koga je proizveden. To se postiže pridržavanjem recepture i postupka pri kuvanju.

Ovo je odličan desert za zimske mesece. Zimi kad je teško naći sveže voće, persijanci su pripremali džemove od raznog voća. Morabba-je havij je persijski džem od šargarepe, havij na persijskom (farsi) jeziku znači šargarepa. Tradicionalno se služi kao doručak sa persijskim čajem, hlebom barbari, sangak ili lavaš hlebom.

Ovaj džem od šargarepe je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog zimskog deserta sa koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

500 g šargarepe, količina nakon ljuštenja

200 g šećera

150 ml vode

3 kašike meda

1 kašika limunovog soka

Priprema:

Šargarepu naseći na sitne kockice i staviti u lonac sa vodom i šećerom. Posudu poklopiti i ostaviti da odstoji preko noći. Sutradan lonac stavite na vatru srednje jačine i dodajte med. Dobro promešajte i pustite da proključa, oko 20 minuta. Pred sam kraj u džem dodati limunov sok.

Na isti način se pravi i džem od repe.

Sastojci:

500 g repe, količina nakon ljuštenja

200 g šećera

150 ml vode

3 kašike meda

1 kašika limunovog soka

Priprema:

Repu naseći na sitne kockice i staviti u lonac sa vodom i šećerom. Posudu poklopiti i ostaviti da odstoji preko noći. Sutradan lonac stavite na vatru srednje jačine i dodajte med. Dobro promešajte i pustite da proključa, oko 20 minuta. Pred sam kraj u džem dodati limunov sok.

 

Šargarepa ili mrkva (lat. Daucus carota, domaća podvrsta sativus) dvogodišnja je povrtna biljka iz porodice Apiaceae, čiji se koren koristi u ishrani. Šargarepa se koristi u svežem stanju, kuvana, konzervirana (kisela), seckana suva (kao začin) itd. Karakterističnu narandžastu boju šargarepe uzrokuje beta-karoten, koji se u organizmu ljudi metaboliše u vitamin A, ali samo kad su u crevima prisutne žučne kiseline. Pored toga, šargarepe sadrže i vitamine B i C, alkaloide, eterična i masna ulja i organske kiseline. Takođe su bogate vlaknima, antioksidansima i mineralima. Ovo povrće treba koristiti tokom celog života, dobro je u ishrani kod male dece, ali i kod osoba svih uzrasta. Puno je zdravih minerala i enzima koji su dobri u borbi protiv starenja organizma. Šargarepa deluje povoljno i na oči. Svakog jutra pojesti po jednu svežu šargarepu omogućiće  poboljšanje vida kod starijih osoba. Od minerala sadrži puno kalijuma, natrijuma, fosfora, kalcijuma, magnezijuma, železa, u tragovima sadrži mangan, bakar, cink, kobalt. Bogata je selenom koji je veoma koristan u organizmu i jedan je od najvažnijih elemenata za otpornost organizma. Selen je jezgra enzima (glutation peroksidaze), koji naše ćelije brani od neprijatelja. Selen je nezamenljiv za rad srca i krvotoka, dobar vid i plodnost kod muškaraca. Prva asocijacija na reč šargarepa je njena narandžasta boja, ali šargarepa na koju smo navikli zapravo je mutant ljubičaste šargarepe. Prvi pisani izvori u kojima se spominje ovo povrće opisuju ga kao ljubičasto ili belo. U međuvremenu, te ljubičaste šargarepe koje su imale žuto jezgro menjale su boju dok nisu postale narandžaste. Prve primerke narandžastih šargarepa uzgajili su Holanđani u 16-tom veku.

Vodi poreklo iz centralne Azije i Bliskog istoka, a stari Grci i Rimljani su šargarepu koristili ne samo kao hranu, već i kao lek koji je odličan za opšte zdravlje. Grčki lekari su početkom naše ere koristili šargarepu kao tonik za želudac. Rimljani su isto koristili šargarepu u lekovite svrhe, njeno ulje služilo im je protiv crevnih parazita. Ispitivanjima je utvrđeno da šargarepa ima ulogu čistača organizma od štetnih materija nastalih najčešće lošom ishranom i zagađenjem sredine i raznih zračenja. Šargarepa je postala popularno povrće u Evropi tek u vreme renesanse, verovatno zbog toga što rane vrste nisu bile tako ukusne. U Norveškoj se preporučuje deci kao "Oslo doručak", jera pomaže u otklanjanju umora, poboljšanju koncentracije, ali i za bolje učenje i bolji uspeh u školi. Šargarepa je veoma korisna namirnica i dobar prirodni lek za prevenciju i lečenje mnogih bolesti.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad