Antička kuhinja: Polo - Pirinač kuvan na pari

Reč Polo na persijskom (farsi) jeziku znači pirinač. Pirinač, razno povrće, žitarice i meso su bile najčešće namirnice u ishrani persijanaca. Pirinač je bio jedan od najvažnijih sastojaka persijske kuhinje. Priprema se kao glavno jelo, kao prilog glavnom jelu, ili se ubacuje kao sastojak pojedinog jela. Najkvalitetniji pirinač je rastao u severnim predelima persijskog carstva, u pokrajinama Mazandaran i Gilan. Persijska kuhinja je vrlo ekonomična što se tiče upotrebe mesa koja je bila rezervisana za srednji i bogatiji sloj društva. 

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog jela, koji se zvao i Čelo, i sa kojim se hranio siromašni sloj društva se pravio na sledeći način:

Sastojci:

500 g pirinča

1 kašika soli

2 kašike maslinovog ulja

Priprema:

Nekoliko puta isprati pirinač u hladnoj vodi. Ostavite ga da odstoji u posoljenoj vodi 2 do 3 sata, a potom vodu iscedite. Lonac napunite vodom do pola i pustite da voda provri. Dodajte pirinač i kašiku soli, kada stavljate pirinač, pustite ga da slobodno pada i nemojte ga pritiskati. Kuvajte dok se pirinač ne skuva na pola. Nakon toga ocedite vodu, a pirinač ostavite u cediljci te ga ponovno isperite hladnom vodom. U lonac ulijte maslinovo ulje i dodajte ispran pirinač. Poklopite lonac i kuvajte na laganoj vatri odnosno na pari oko pola sata, poklopac obavezno zavijte u krpu tako da para ne izlazi iz lonca, a da bi para svuda cirkulisala, varjačom napravite nekoliko rupa u pirinču.

Kod pripreme pirinča na persijski način važno je voditi računa da se on ne lepi. Stoga su persijanci pirinač kuvali na pari. Za pripremanje soseva ili umaka koji se poslužuje uz pirinač koriste se razni začini i druge namirnice, što sos ili umak čini bogatijim i daje mu izvrstan bogat ukus.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Kateh - Kuvani pirinač

 

Pirinač, razno povrće, žitarice i meso su bile najčešće namirnice u ishrani persijanaca. Pirinač je bio jedan od najvažnijih sastojaka persijske kuhinje. Priprema se kao glavno jelo, kao prilog glavnom jelu, ili se ubacuje kao sastojak pojedinog jela. Najkvalitetniji pirinač je rastao u severnim predelima persijskog carstva, u pokrajinama Mazandaran i Gilan, današnji Iran. Persijska kuhinja je vrlo ekonomična što se tiče upotrebe mesa koja je bila rezervisana za srednji i bogatiji sloj društva. 

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog jela sa kojim se hranio siromašni sloj društva se pravio na sledeći način:

Sastojci:

500 g pirinča

1 kašika soli

4 kašike maslinovog ulja

1 l vode

Priprema:

Nekoliko puta isperite pirinač u hladnoj vodi. Dobro ga ocedite i stavite u lonac. Dodajte vode, četiri velike kašike ulja i veliku kašiku soli pa dobro izmešajte. Pustite da pirinač provri, a zatim i da sva voda do nivoa pirinča ispari. Zatim poklopite lonac i kuvajte na laganoj vatri oko pola sata.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Interesantne stvari o Fenikiji

- Fenikija je bila sastavljena od nezavisnih gradova-država smeštenih duž obale Sredozemnog mora koja se proteže kroz sadašnju Siriju, Liban i severni Izrael.

- Glavni gradovi su bili Tir, Sidon, Biblos u Libanu i Arvad u Siriji. Svi su bili nezavisni, rivalski gradovi i za razliku od susednih država, Fenikija je predstavljala konfederaciju pomorskih trgovačkih naselja, a ne definisanu jedinstvenu državu.

- Feničani sebe nisu zvali Feničanima, već Sidoncima, po Sidonu, jednom od njihova dva najvažnija grada, koji je ležao severno od Tira.

-Kad su stari Grci prvi put došli u dodir sa ovim mornarima, nazvali su ih foinoi Φοίνικες, to jest, crveni kao krv jer su bili preplanuli od sunca. Kad se ovaj smisao reči izgubio, ljudi su dovodili u vezu ime Feničana s domovinom tajanstvene ptice feniks, za koju se govorilo da živi pet stotina godina i da se obnavlja tako što spali sebe i svoje gnezdo, a tada se nova ptica pojavi iz pepela stare. Po trećoj verziji ili legendi naziv Fenikija (Phoiníkē) u prevodu znači ljubičasta zemlja, jer su Feničani dobijali ljubičastu boju od određene vrste morskih školjki. Po četvrtoj verziji ime Fenikija ima egipatsko poreklo od reči Fenneha ili Fenehu, što znači brodograditelji. U semitskim izvorima ne postoji poseban naziv za Fenikiju i Feničane. Ime Kinakhhi ili, prema grčkom tekstu Biblije, Kanaan, koje neki istoričari objašnjavaju kao "zemlju ljubičaste boje", ima mnogo šire značenje, jer uključuje i Palestinu i delimično Siriju.

- Feničani su po jednoj teoriji narod Slovena-Anta koji se tu naselio, a po drugoj teoriji su pripadnici semitskog naroda, DNK-a skeleta Feničana pokazuje evropsko poreklo, 2.500 godina star skelet daje dokaz migracije što ide u prilog prvoj teoriji porekla Feničana. Neke teorije kažu da su oni direktni potomci Hanaanaca (Hananci), koji su naseljavali ovo područje pre njih. Neki drevni zapisi govore da su došli s Indijskog okeana. Herodot je tvrdio u nekim svojim spisima da su feničani narod koji govori semitskim jezikom i da su oko 2750 g. p. n. e. stvorili svoje prve gradove. Neke moderne teorije govore da su oni potomci afroazijskih Poenita, mornara koji su doplovili s Nila i Crvenog mora, a potiču iz južnih područja Jemena ili Eritreje.

- O Feničanima je prvi pričao Homer. Po njegovom kazivanju od kraja 2. pa do ranog 1. milenijuma pre nove ere, Feničani su se bavili pomorskom trgovinom, a istovremeno su osnivali naselja širom Mediterana (najznačajnija od njih je Kartagina).

- Fenikija je izrasla u veliku civilizaciju bez upuštanja u rat, rasla je trgovinom, postavljanjem trgovačkih stanica i gradnjom primorskih gradova, a ne osvajanjem.

- Feničanskim društvom upravljale su nasledne monarhije u kojima je kralj također preuzeo svešteničke funkcije, njegova moć nije bila apsolutna, jer ju je delio sa većem starešina.

- Ispod monarha su bili su plemići, koji su pripadali osnivačkim porodicama grada. Obično su zauzimali važne administrativne položaje, a mnogi od njih su bili u vlasništvu komercijalnih kompanija. Trgovci su bili praktično na istom nivou kao i plemići s obzirom na važnost njihove aktivnosti za grad. Narednu društvenu klasu činili su zanatlije i poljoprivrednici. Prvi su bili zaduženi za proizvodnju sirovina koje su trgovci dobivali. Posljednji društveni sloj zauzimali su robovi. Mnogi su dolazili iz komercijalnih razmena i radili u domovima najbogatijih ili u hramovima.

- Pitagora, Euklid (otac geometrije), Tales (jedan od 7 mudraca Grčke), Zenon (osnivač filozofije stoicizma i koji ima mesečev krater po svom imenu), Kadmo ("Gospodar sveta") su bili Feničani

- Ciceron je Feničanima dao epitet "najlukavijih" ljudi. Herodot je napisao da su oteli Io, kćer kralja Argosa i Zevsovu miljenicu, grubo je gurnuvši u skladište dok su ona i druge devojke gledale robu. Feničani su se aktivno bavili trgovinom robovima.

- Najnegativnija osobina feničana je bila krvožednost njihovih bogova. Feničani su pokopavali bebe u temelje kula i vrata novih gradova, a pre odlučujućih borbi masovno su žrtvovali malu decu vrhovnom bogu Baalu. Tokom opsade Kartagine gradsko je veće odabralo dvesto plemićkih familija koje su trebale Baalu donirati šestomesečne dečake. Tanit (𐤕𐤍𐤕) je bila glavna feničanska boginja zajedno sa svojim suprugom Baal-Hamonom, u njenu čast i u čast njenog supruga su žrtvovali decu, (na slici dole je prikaz Tanite).

- Prvi na svetu su sprečili kvarenje ribe pomoću soli, a upravo je so ta koja je u to vreme bila cenjena po svojoj težini u zlatu, so je ta ona kojoj Feničani duguju svoje bogatstvo

- Grožđe i masline dopremali su u severnu Afriku, koja je potom došla u Španiju, gde se i danas uzgaja, od Egipćana su kupili papirus i izumili ratne mašine

- Verovalo se da je Fenikija domovina urme. Drvo je postalo poznato kao Feniks ili drvo Fenike. Bilo je simbol regiona i bilo je prikazano na feničanskom novcu. Urma u prevodu znači "nošenje prstiju", aludirajući na duguljaste oblike urmi i grozdove u kojima rastu. Naziv plodova urmi (Phoenix dactylifera) sa palme najvjerovatnije potiče od imena naroda Feničana. Grčka mitologija povezuje urme sa besmrtnom pticom Feniksom. U Prirodnoj istoriji Plinije Stariji opisuje pticu Feniks, koja bi svoje gnezdo izgradila na vrhu urme. Posle 500 godina, ptica bi se zapalila od plamena sunca i preporodila bi se iz svog pepela, urma bi umrla i oživela zajedno sa pticom Feniks. Urme se smatraju najstarijim uzgajanim voćem na svetu, koje je prisutno najmanje 50 miliona godina.

- Prvi na svetu su počeli proizvoditi staklo u pećima od običnog peska i sode; od stakla su se izrađivale maske, koje su prekrivale lica tada preminulih. Formiranje stakla Feničani su otkrili slučajno kada je blok sode otopljen na vatri tokom trgovinskog putovanja. To je priča koju je rimski filozof Plinije Stariji ispričao u svojoj knjizi Prirodna istorija. U svojim spisima napisao je sledeće:

"Jednom su mornari plovili na teretnom brodu s teretom i bili zatečeni grmljavinom. Trgovci su se iskrcali na obalu. Bili su gladni. Trgovci su zapalili vatru, ali da biste skuvali nešto za jelo, morali ste nešto staviti ispod kotla. Ali mornari nisu pronašli kamenje na ostrvu. Tada su Feničani s broda doneli blokove sode, na njih su stavili kotao. Nakon što su pojeli i oluja se stišala, odlučili su teret vratiti na brod. U vatri su primetili neobične grudvice nastale prilikom prženja hrane. Tako je čovek naučio kako od sode stvoriti staklo."

- Feničansko pismo (slika dole) je osnova gotovo svih alfabetskih sistema na svetu, rodonačelnik modernog arapskog i hebrejskog pisma, grčkog i latinskog pisma, glagoljice i ćirilice. Feničanska abeceda sastojala se od 22 znaka koji su predstavljali samo suglasnike. Prvi znak zvao se "Aleph" (bik), drugi - "Ulog" (kuća), pisali su zdesna nalevo. Grčki istoričar Herodot je napisao da su Feničani naučili Grke iz Beotije sistemu pisanja koji će na kraju postati grčko pismo. Takođe je primetio da su feničanski trgovci doneli tamjan i cimet na Egejsko more. Najraniji feničanski natpis koji je sačuvan je epitaf Ahirama u Biblosu u Fenikiji, koji datira iz 11. veka pre nove ere i napisan severnosemitskim pismom. Iako su izmislili slova abecede, danas postoji vrlo malo pisanih artefakata. Dok istorijski izvori pominju pesnike i filozofe Fenikije i znamo da su vodili evidenciju o svojim finansijama i verskim uverenjima, sačuvano je samo nekoliko natpisa.

- Prvi su počeli vaditi i proizvoditi ljubičastu boju iz mekušaca, koji je postao simbol kraljevskog luksuza, a ovo dostignuće dogodilo se slučajno: pas je slučajno izgrizao školjku. Ljubičasta boja je pravljena od sekreta morskog puža koji je, kada je bio izložen vazduhu i sunčevoj svetlosti, prošao hemijsku promenu i transformisao se u ono što je postalo poznato kao tirska ljubičasta. Dugo godina bili su prvi i jedini proizvođači ljubičaste boje u svojoj regiji. Samo su Feničani nosili ljubičastu odeću, susedni narodi nisu odmah savladali proizvodnju ove boje. Samo najbogatiji u Egiptu, Mesopotamiji i Maloj Aziji mogli su sebi priuštiti kupovinu odeće ofarbanu ljubičastom bojom. Stari Rimljani će čak Feničane zvati - "Punjani", što otprilike znači "ljudi ljubičaste boje". Bogati predstavnici drugih nacionalnosti kupovali su obojenu odeću od Feničana za prilično veliki novac, pa se dugo vremena ljubičasta boja smatrala bojom monarha, vođa i vladara država. Plinije Stariji je otkrio i objavio metodu kako da se napravi skupa boja, i nije prošlo mnogo vremena pre nego što je stari Rim počeo da pravi sopstvenu ljubičastu boju za carevu garderobu.

- Feničani nisu izmislili samo staklo, abecedu i ljubičastu boju, već i prvi novac. Pre izuma novca trgovina je bila ograničena na razmenu proizvoda, alata i drugih stvari neophodnih za život. Feničani su bili poznati po svojoj ljubavi prema trgovini i putovanjima i prvi su došli na ideju da uvedu jedinstveni univerzalni način razmene, tako je nastao novac. Njihov novac bio je u obliku srebrnih novčića, jedan takav novčić težio je nekoliko stotina kilograma. Nije bilo tako lako ukrasti takav novac. Takav novčić izliven je u obliku pera i imao je 6 drški sa strane kako bi ga robovi mogli nositi.

-Feničani su uglavnom obavljali obalnu plovidbu, prateći obalu do raznih trgovačkih mesta duž afričke i evropske obale. Noću i kada su bili dalje na moru, Feničani su se kretali po zvezdama. U stvari, Severnjača je takođe nazvana Feničanska zvezda jer su je koristili kao referentnu tačku dok su bili na moru. Kao i svi pomorci antike, nikada se nisu dobrovoljno udaljavali od obale izvan granica njene vidljivosti i nikada nisu plivali zimi i noću.

- Nepovoljan teren Fenicije kočio je razvoj poljoprivrede. Među najviše uzgajanim proizvodima bile su palme i vinova loza. Iz prvog su vadili neke vrste ulja, dok su iz drugog dobivali jedan od svojih najistaknutijih proizvoda - vino. Proizvodnja vina nije bila ograničena na Feniciju, već su je kolonisti proizvodili i u svojim kolonijama poput Egipta, Grčke, Španije ili Italije. S druge strane, područje u kojem su živjeli imalo je velike površine šume i Feničani su koristili drvo dobiveno za izgradnju svojih čamaca.Glavni materijal za izgradnju brodova bio je kedar, koji je rastao na teritoriji Fenikije. Drvo je bilo odličnog kvaliteta, što je činilo brodove veoma jakim i otpornim na jaka nevremena. Plovidbu su obezbjeđivali robovi veslači raspoređeni u dva reda i smatraju su izumiteljima prvih galija - višeslojnih čamaca na vesla. Osmislili su dizajn broda s kobilicom, koji ga je učinio stabilnijim, upravljivijim i bržim u pomorskoj plovidbi. Brzina i kapacitet njihovih brodova davali su prednost prilikom napada na mala naselja i teranja zarobljenika u ropstvo. Često Feničani nisu morali nikoga ni napadati, jer su lukavo namamili malu decu na svoje brodove, obećavajući im da će im dati lepe poklone, a zatim odmah otplovili. Za jedno dete možete dobiti bika ili srebrni bokal.

- Ratni zarobljenici su po pravilu uvek odvođeni u ropstvo. Većina od severnih plemena bi rasprodali neželjenu decu. Robovi su se takođe mogli jeftino kupiti u Egiptu i prodati po višoj ceni u drugim regionima. Ljudi sa dugovima su takođe prodati u ropstvo. Feničani su bili posrednici na tržištu, kupovali i prodavali, i činili tržište robljem jednim od svojih najvećih izvora prihoda.

- Zanimljivo je da su trgovali i s narodima s kojima nisu bili u dobrim odnosima. Razvili su takozvanu trgovinu na daljinu. Iskrcali bi svoju robu na obalu i povukli se na svoje brodove. Kupci bi tada prišli robi, pregledali je i ostavili određenu količinu novca ili predmeta za koju su smatrali da odgovara kupljenoj robi i povukli se. Zatim bi se Feničani opet iskrcali i pregledali ponuđenu količinu. Ako im je odgovarala, uzeli bi je i otplovili. U suprotnom, ostavili bi sve na obali i opet se vratili na brodove. I tako je ta trgovina mogla trajati u nedogled. A ako na kraju ne bi bili zadovoljni, uzeli bi svoju robu i otplovili. "Nikada jedna strana nije postupila nepošteno prema drugoj strani, Kartaginjani nisu dirali zlato dok nije odgovaralo ceni njihove robe, a domoroci nikada nisu uzimali robu dok zlato nije oduzeto." napisao je Herodot.

- Feničanska industrija bila je usredotočena na proizvodnju predmeta za trgovinu, bili su veliki majstori u keramici, obojenom staklu i vunenim tkaninama. Potonji su obojeni tirijskom ljubičastom bojom koja se ekstrahirala iz mekušca. Ostali luksuzni predmeti za kojima je bila potražnja bili su nakit, kozmetika ili parfemi.

- Gradovi, prvenstveno Biblos, trgovali su kedrom, hrastom i čempresom koji rastu na obroncima planina. U Egiptu su brodovi i sarkofazi pravljeni od drveta uvezenog iz Fenikije, a u njih su bile smeštene mumije faraona i egipatskih plemića.

- Feničanski moreplovci su, na zahtev faraona Neha II (oko 610 g. p. n. e. –  595 g. p.n.e.), oplovili Afriku, ekspedicija je krenula iz Crvenog mora i posle tri godine se vratila kroz Gibraltar u Egipat. istražili su zapadnu obalu Afrike sve do rta Blanko, hiljadu i pet stotina milja južno od Gibraltara, i osnovali su više trgovačkih središta u onom kraju. Oni su takođe otkrili i ostrva Kapverde, hiljadu i sedam stotina godina pre nego što su se pojavili Portugalci. Navodno su stigli i do Novog sveta hiljadama godina pre Kolumba. Sve je veći broj istoričara koji veruju da su Feničani možda plovili preko mora i iskrcali se u Americi. Prema nekima, postoje dokazi o feničanskoj kulturi među graditeljima humki u Severnoj Americi i Olmecima u južnom centralnom Meksiku. Dokazi o prisustvu Feničana su možda pronađeni i u Ajovi, Nevadi, Oklahomi, Brazilu i Ekvadoru. Kada je "Skelet u oklopu" otkriven u Fol Riveru, Masačusets, 1830-ih, neki istoričari su smatrali da je feničanski brod morao skrenuti sa kursa, pristati u Masačusetsu i ostaviti za sobom jednog od svojih preminulih vojnika. U Masakrskom jezeru u Nevadi je takođe otkriven kameni natpis za koji su neki verovali da je molitva za kišu, napisana na feničanskom jeziku.

- Arheološki dokazi daju činjenice da su prodrli i do Baltičkog mora. Baltičko more je u to doba bilo prava riznica za svakog preduzetnog trgovca. Baltik je bio domovina neke vrste smole odnosno jantara koju su rimske gospođe upotrebljavale za bojenje kose. Kad je crvena kosa već jednom bila u modi, svaka rimska matrona je morala bojiti kosu. Stoga su najstariji trgovački putevi, koji vode iz severnog dela Evrope u južni, bili oni kojima su plovile feničanske lađe sa tovarima jantara (ćilibar).

- Trgovci iz Fenikije i Kartagine su plovili i preko Gibraltarskog moreuza sve do Britanije, odnosno plovili su do Scili ostrva, na jugu Engleske, i tamo menjali mediteransku robu za kalaj iz Kornvola. Nikad im nije bilo dopušteno da stupe na englesko tlo, jer su uživali vrlo rđav glas. Velšani su radije s njima trgovali na neutralnom i nenastanjenom terenu.

- Feničani su isporučili kedrovo drvo za hram kralja Solomona i sami ga izgradili u Jerusalimu (slika dole).

- Feničani su prvi prihvatili hrišćanstvo, istraživanja pokazuju da su postali hrišćani pre nego što su se Jevreji preobratili. Sveti Petar je uzeo svoje prvo sedište u feničanskom gradu Biblosu i otvorio prvu školu za učenike.

- Feničani se u Bibliji nazivaju Filistejcima

- Ljudi žive u Biblosu više od 7000 godina i to ga čini najstarijim stalno naseljenim gradom na svetu. Biblos je inače bio centar kulture i književnosti, samo ime grada potiče od reči koja znači knjiga. Samo ime Biblije vezano je za grad Biblos.

- 350 g. p. n. e.  persijski kralj Artakserks III uništio je Sidon, ubivši sve njegove stanovnike, a 332 g. p. n. e. Aleksandar Veliki učinio je isto s Tirom. Nekoliko vekova potomci feničkih trgovaca i mornara zadržali su vlastiti jezik i kulturu, ali nakon arapskog osvajanja istočnog Sredozemlja konačno su ih izgubili i vremenom asimilovali.

Antičko vino: Kemer - Feničansko vino

 

Mediteransko područje je i dan danas poznato po svojoj vinskoj kulturi ali ona ne dolazi iz Egipta, Rima ili Grčke, već od Feničana. Feničani su bili ključni u distribuciji vina, grožđa i tehnologije proizvodnje vina koje su širili kroz svoju široku trgovačku mrežu. Njihova upotreba amfora (Hananski vrč) za transport vina bila je široko prihvaćena, a sorte grožđa koje su distribuirali Feničani bile su važne u razvoju vinske industrije. Feničani nisu izmislili vino kako se verovalo, na osnovu arheoloških dokaza prvo vino se proizvodilo još u neolitu (9000-4000 god. p.n.e.). Prva vina nastala su u Iranskim gorama (područje današnje Jermenije i severnog Irana). Zasluga Feničana je ta što vinogradarstvo šire drevnim Mediteranom, zajedno sa maslinovim uljem i inovacijama kao što su abeceda i čaše. Feničani su uveli kulturu pijenja, nova pića, posude za piće i drugačiji odnos prema vinu. Ljubav Feničana prema vinu proširila se i na njihovu religiju, a njegova ceremonijalna upotreba odrazila se i na druge bliskoistočne religije.

Feničanski mornari osnivali su vinarije i vinograde u svojim kolonijalnim gradovima u severnoj Africi, Siciliji, Francuskoj i Španiji, a vinarstvo su popularizirali trgovinom sa Grčkom i Rimom. Vino od divljeg grožđa tamo je već tada bilo poznato, ali proces proizvodnje nije bio toliko sofisticiran. Brod Marsala je najraniji ratni brod poznat iz arheoloških dokaza, olupina je otkrivena 1971. godine u oblasti zvanoj Punta Scario u luci Marsala na zapadu Sicilije, u Italiji, u blizini Egadskih ostrva. Ratni brod je nosio male šolje i činije za pojedinačne porcije i vinske amfore raznih oblika. Ostaci stabljika marihuane koje su žvakali veslači su takođe pronađeni u olupini.

Liban je jedna od najstarijih vinskih regija na svetu. Feničani su na ovim prostorima proizvodili vina pre više od 2000 godina. Gotovo sva proizvodnja usresređena je na dolinu Beka. U septembru 2020, tim libanskih i nemačkih arheologa otkrio je feničansko naselje koje je postojalo između devetog i šestog veka pre nove ere i izuzetno dobro očuvanu malterisanu presu za vino u Tel el-Buraku, 8 kilometara južno od Sidona (feničansko vino iz regije Sidon se spominjalo i u tekstovima iz antičkog Egipta) u Libanu. Presa je najstarija takva instalacija za vino otkrivena u kontinentalnoj Fenikiji i jedan je od najboljih primera drevnih mediteranskih presa za vino. Njena upotreba datira najmanje iz 700-te godine p. n. e.. Među nalazima je bio veliki broj transportnih amfora i paleobotanički skup koji se sastoji uglavnom od semena grožđa Vitis vinifera. Veliki broj semenki grožđa je pokazao da je grožđe tamo doneto iz obližnjih vinograda i gaženo u velikom bazenu od robusnog gipsa, kapaciteta oko 5500 litara. Ovako proizveden mošt (šira) sakupljao se u veliku posudu i čuvao u glinenim posudama odnosno amforama, za fermentaciju, starenje i transport.

Jedini kartaginski recept koji je preživeo punske ratove napisao je kartaginski agronom Mago (punski: 𐤌𐤂𐤍) i odnosi se na vino koje su kartaginjani nazivali kemer, a koje je u Rimu bilo poznato pod imenom passum. Mago se smatra najstarijim vinskim piscem na svetu, živeo je u drugom veku pre nove ere. Napisao je delo od 28 tomova "De re rustica"(latinski prevod i znači-o seoskim poslovima) na punskom jeziku o poljoprivredi i vinogradarstvu. U njemu je opisao znanje Feničana koji su osnovali Kartaginu u 9. veku p. n. e. i ovde uspostavili vinogradarstvo. Magovo delo uključuje lokalnu berbersku i punsku tradicionalnu praksu obrade zemljišta. Knjiga počinje opštim savetima koje je Columella prepisao i objavio u svom delu koje se takođe zvalo De Re Rustica:

"Onaj ko je kupio zemlju treba da proda svoju gradsku kuću tako da neće imati želju da obožava kućne bogove u gradu, a ne onima u selu; čovek koji se više oduševljava svojom gradskom rezidencijom neće imati potrebu za seoskim imanjem."

Kolumela u svom delu napominje i tri načina feničanskog uzgoja vinove loze: prvi, u kome se loza oslanjala na provizorne naslone – trklje, drugi, u kome se puštala da puzi po zemlji i treći, gde se odgajala kao stablo.

Mago je pisao na osnovu sopstvenih zapažanja, jer se posebno bavi severnoafričkim klimatskim uslovima. On preporučuje da se loza sadi na severnim padinama kako bi se vinove loze zaštitile od preterano vrućeg severnoafričkog sunca, opisuje neke sorte grožđa i predlaže da se manje vinarije ujedine u veće celine. U radu se takođe raspravljalo o praksi proizvodnje vina, uključujući rane primere vina od suvog grožđa. Kartaginin rival, Rim, ukazao je na značaj Magovog dela kada je rimski senat izdao dekret kojim je zahtevao prevod na latinski jezik. Na osnovu njegovog autorskog rada Rimski agronomi i pisci su širili znanje o proizvodnji vina. Magove preporuke su uticale na rimsko vinogradarstvo. a neki od sadržaja njegovih dela nalaze se i u čuvenom zemljoradničkom zborniku Geoponika iz 10. veka. Kada je Kartagina potpuno uništena 146 g. p. n. e. tokom trećeg punskog rata, Rimljani su spasili Magova dela, kartaginjanske biblioteke su date kraljevima Numidije ali samo su Magove knjige preuzete i donete u Rim. Na latinski su knjige prevedene odlukom senata 126 g. p. n. e., a na latinski je preveo Decim Junije Silan o trošku rimskog Senata. Na grčki je knjige prilagodio Kasije Dionisije 88 g. p. n. e.. Grčki prevod je kasnije skratio Diofan Nikejski, čija je verzija podeljena u šest knjiga. Rimljani su pridavali veliki značaj njegovom radu i želeli da iskoriste njegova saznanja kao osnovu za rimsko naseljavanje i poljoprivredu u severnoj Africi. U kasnijem periodu i original i oba prevoda su potpuno izgubljeni. Magovi spisi su delimično preživeli zato što su drugi rimski autori citirali odlomke iz njegovog dela, najpoznatiji su bili Varon (116 g. p. n. e. -27 g. p. n. e.), Katon (234g p.n.e. – 149g p.n.e.), Plinije Stariji, Gargilije Marcijalis i Kolumela (4 g. n. e. - 70 g. n.e.) koji je Maga nazvao ocem seoskih poslova.

Originalni punski recept za kemer odnosno passum je izgubljen, ali je recept citiran u kasnijem latinskom poljoprivrednom udžbeniku De Re Rustica od Kolumele, Kolumela je recept prepisao sa fragmenta punskog priručnika za poljoprivredu u latinskom prevodu Decima Junija Silana (2. vek p. n. e.). 

Kemer ili passum je bilo vino od poluosušenog grožđa koje se razvilo u Kartagini i odatle preneto u Italiju, gde je bilo popularno u Rimskom carstvu, kako za piće tako i kao neizostavni deo u kulinarstvu koje je do savršenstva razvio najpoznatiji kuvar u Rimskom carstvu, Apicijus.

Recept za passum: 

"Mago daje sledeća uputstva za odličan passum. Berite dobro zrele vrlo rane grozdove; odbaciti bilo koje plesnjivo ili oštećeno grožđe. Učvrstite u zemlju račvaste grane ili kolce koji nisu udaljeni više od četiri stope, povezujući ih motkama. Preko njih položite trsku i raširite grožđe na suncu, pokrivajući ih noću da se ne orose. Kada se osuši, pokupiti grožđe, staviti ga u posudu za fermentaciju ili teglu i dodati najbolji mogući mošt tako da bude samo pokriveno. Kada grožđe sve upije i nabubri za šest dana, stavite ga u korpu, pritisnite i skupite passum. Zatim gazite ceđeno grožđe, dodajući veoma svežu širu od drugog grožđa koje je sušeno na suncu tri dana. Sve ovo izmešati i mešanu masu staviti kroz presu. Ovaj passum secundarium odmah stavite u zapečaćene sudove da ne postane previše asterum (suvo). Posle dvadeset ili trideset dana, kada je fermentacija prestala, prelijte u druge posude, zatvorite poklopce gipsom i prekrijte kožama."

Kasnije, manje detaljna i donekle izmenjena uputstva se nalaze u drugim latinskim i grčkim izvorima.

Rimski pisac iz 4 veka n.e. Palladius Rutilius Taurus Aemilianus je u svom delu Opus agriculturae bukvalo prepisao od Maga feničanski način proizvodnje vina koji se u Rimu nazivao passum.

Originalni tekst:

Passum nunc fiet ante vindemiam, quod africa suevit universa conficere pingue atque iucundum: et quo ad conditum si utaris mellis vice, ab inflatione te vindices. Leguntur ergo uvae passae quam plurimae et in fiscellis clausae iunco factis aliquatenus rariore contextu virgis primo fortiter verberantur. Deinde ubi uvarum corpus vis contusionis exoluerit, cochleae subposita sporta conprimitur. Hinc passum est, quicquid efluxerit, et conditum vasculo mellis more servatur.

Prevod:

Passum se pravi pre berbe, Afrikanci ga zgušnjavaju i daju prijatan ukus i koristiti se kao med začinjen vinom ako meda nemate dovoljno. Prikupite veću količinu grozdova i stavite u pletene korpe i snažno udarati motkom. Kada je cela masa grožđa zdrobljena, stavite je u presu. Sve što isteče je passum. Stavite u posudu i čuvajte sakriveno, pije se sa medom.

Ovo se pravi u oktobru mesecu.

Recept agronoma Magoa je prepisao i obradio rimski pisac i državnik Marcus Porcius Cato Maior Censor, (rođen 234. godine p. n. e. u Tuskulu, umro 149. god. p. n. e.) u svom delu O zemljoradnji (De agricultura).

Originalni tekst:

Quom vinum coctum erit et quom legetur, facito uti servetur familiae primum suisque, facitoque studeas bene percoctum siccumque legere, ne vinum nomen perdat. Vinaceos cotidie recentis succernito lecto restibus subtento, vel cribrum illi rei parato. Eos conculcato in dolia picata vel in lacum vinarium picatum. Id bene iubeto oblini, quod des bubus per hiemem. Indidem, si voles, lavito paulatim. Erit lora familiae quod bibat.

Prevod:

Kada je grožđe zrelo i kada je berba, tu se okuplja cela porodica. Pazite da su pokupili zrelo i suvo ili je vino izgubljeno. Širite grožđe svakodnevno preko sita ili ga obesite preko kabla, da se osuši, a nakon gaženja stavite ga u burad ili posude pa zapečatite. Možete sa ovim hraniti stoku zimi ili ih potopite (u vodu) i imaćete jeftino vino za celu porodicu.

I danas se ovo vino pravi i poznato je pod imenom"Passum de Magon" i to je moderno tunisko prirodno slatko vino iz Kelibije u regionu Kap Bon, tradicionalnog poljoprivrednog centra Kartagine, koje odaje počast sećanju na Maga i pravi se na istovetan punski način. Kartagina, u današnjem Tunisu, bila je najuspešnija kolonija Feničana i preživela je u svom punskom obliku sve do uništenja 146. pre nove ere od strane rimskih snaga na kraju punskih ratova. Kolonija je delila neizbrisivu vezu sa vinom i opisana je u 4. veku kao sela puna vinove loze i maslina. Kartaginjansko vino proizvedeno iz doline reke Bagradas je bilo posebno popularno. Grad Kartagina je takođe služio kao centar znanja, što je primer dela punskog pisca Maga, koji je objedinio poljoprivredno i vinogradarsko znanje mediteranskog sveta iz 3. i 2. veka p. n. e..

Feničani sebe nisu zvali Feničanima, već Sidoncima, po Sidonu, jednom od njihova dva najvažnija grada, koji je ležao severno od Tira. Kad su stari Grci prvi put došli u dodir sa ovim mornarima, nazvali su ih foinoi, to jest, crveni kao krv jer su bili preplanuli od sunca. Kad se ovaj smisao reči izgubio, ljudi su dovodili u vezu ime Feničana s domovinom tajanstvene ptice feniks, za koju se govorilo da živi pet stotina godina i da se obnavlja tako što spali sebe i svoje gnezdo, a tada se nova ptica pojavi iz pepela stare. Po trećoj verziji ili legendi naziv Fenikija (Phoiníkē) u prevodu znači ljubičasta zemlja, jer su Feničani dobijali ljubičastu boju od određene vrste morskih školjki. Boja je bila toliko retka i cenjena da je vredela više od zlata. Fenikija je bila civilizacija koja se prostirala u uzanom obalskom pojasu u Siriji od reke Elevteros na severu do predgorja Karmil na jugu (današnji Liban), dužine 240 km i širine oko 20 km. Fenikija je bila civilizacija sa središtem u današnjem Libanu. Između 1550 g. p. n. e. i 300 g. p. n. e., Feničani su razvili kulturu pomorske trgovine koja je proširila njihov uticaj sa Levanta na severnu Afriku, grčka ostrva, Siciliju i Iberijsko poluostrvo. Feničani (Sidonci, Hananci, Puni), stari pomorsko-trgovački narod, vladali su Sredozemnim morem i osnovali niz samostalnih gradova-država koji su ponekad obrazovali saveze pod hegemonijom jednog od njih, najpre Sidona, a zatim Tira, koji je stekao prevlast nad feničanskim gradovima. Osim ekspanzije i kolonizacije ova civilizacija je mnogo uticala na grčku i rimsku civilizaciju da vode sopstvene kampanje ekspanzije. Baveći se Grcima, Feničani su ih naučili ne samo svom znanju o vinarstvu i vinogradarstvu, već i tehnologijama brodogradnje koje su podstakle Grke da se šire izvan Egejskog mora. Vina iz Fenikije su bila toliko dugo prisutna u grčkom i rimskom svetu da je pridev "Bibline" (iz feničanskog grada Biblosa) postao sinonim koji označava vino visokog kvaliteta. Od svojih glavnih naselja u gradovima kao što su Biblos, Tir i Sidon, Feničani su počeli da proširuju svoj trgovački uticaj na svoje susede i među prvima koji su doneli vino u Egipat. Odatle su se proširili izvan puke trgovine do osnivanja kolonija trgovačkih gradova širom Mediterana. Nastavili su duž južnih obala da bi osnovali Kartaginu 814 g. p. n. e. u severnoj Africi, a odatle na Balearska ostrva i Pirinejsko poluostrvo. Feničani su bili osnivači Malage i Kadisa u današnjoj Španiji negde u 9. veku p. n. e., mada je mala ispostava možda bila uspostavljena i ranije.

Kroz kontakte i trgovinu, širili su ne samo svoje pismo već i svoje znanje o vinogradarstvu i vinarstvu, uključujući i razmnožavanje nekoliko prastarih sorti vinskog grožđa vrste Vitis vinifera. Iako se divlje grožđe iz roda Vitis moglo naći širom poznatog sveta i sve se moglo fermentisati, bilo je potrebno određeno znanje i veština da se ovo grožđe pretvori u ukusno vino. Ovo saznanje je prenošeno trgovačkim putevima koji su izlazili sa Kavkaza i planina Zagros niz Mesopotamiju i na Mediteran, da bi na kraju stigli do Fenikije. Posebne sorte vinove loze vrste Vitis vinifera identifikovane su kao posebno povoljne za proizvodnju vina, čije su reznice rasprostranjene ovim trgovačkim putevima.

Vino se smatralo prihvatljivom ponudom i bogovima i kraljevima, povećavajući njegovu trgovačku vrednost u drevnom svetu. Oko 1000-te. g. p. n. e., mediteranska trgovina vinom je doživela ekspanziju, čime su Feničani i njihova široka pomorska trgovačka mreža bili glavni distributeri vina.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Interesantne stvari o Egiptu

 

Interesantne stvari o Egiptu koje bi vam možda mogle biti zanimljive:

- Reč Egipat potiče od grčke reči Aegyptos, koja je nastala od drevne egipatske riječi Hut-ka-Ptah, odnosno Kuća Ptaovog ka (duha). Bog Pta se u egipatskoj mitologiji povezivao sa starom prestonicom Memfisom i bio je zaštitnik zanatlija. Smatra se da je Egipatska istorija počela 3200. godine p. n. e., kada je kralj Menes ujedinio Gornji i Donji Egipat.

- Reč faraon je na početku bila nadimak za Egipatskog kralja i u bukvanom prevodu znači velika kuća. Verovali su da je kraljevo ljudsko telo božija kuća. Kralj Egipta mogla je biti i žena, ukoliko prethodni kralj nije imao sina. Najmanje tri žene bile su vladarke ove zemlje. Ramses II se smatra najvećim faraonom Egipatskog carstva. Vladao je Egiptom 60 godina I bio je jedini faraon koji je nakon imena imao nastavak Veliki. Imao je preko 90 potomaka, 56 muških i 44 ženskih. Imao je 9 zvaničnih žena i preko 100 ljubavnica. Vladari Egipta su imali po nekoliko imena i titula, a poznati su bili naročito po dva imena, koja su se ispisivala u kartušima. Jedno ime se davalo po rođenju, a drugo bi bilo usvojeno po stupanju na presto. Danas ih savremni naučnici obično nazivaju po brojevima, pa tako imamo Ramseza I, II, III. Postojalo je nekoliko kruna koje je vladar Egipta mogao da nosi. Crvena kruna koja se pozadi uzdiže u šiljak predstavljala je Donji Egipat, dok je bijela kruna simbolizovala Gornji Egipat. Kada se stave zajedno, to znači da je osoba koja ih nosi vladar obe zemlje.

- Egipatska umetnost obično prikazuje faraone kao doterane, atletski građene i statuaste, ali to nije bio realan prikaz.. Egipatska ishrana piva, vina, hleba i meda bila je bogata šećerom, a studije pokazuju da je to moglo da utiče na kraljevski struk. Ispitivanja mumija su pokazala da su mnogi egipatski vladari bili nezdravi i gojazni, pa čak i da su patili od dijabetesa. Najbolji primer je legendarna kraljica Hatšepsut, koja je živela u 15. veku p. n. e. Dok je njen sarkofag prikazuje kao vitku i atletsku, istoričari veruju da je zapravo bila gojazna i ćelava.

- Faraon Pepi II, koji je vladao u trećem milenijumu p. n. e., vladar je sa najdužim stažom u istoriji, pošto je na tronu bio 94 godine. Kralj je postao u svojoj šestoj, on je oblagao robove medom kako bi oterao muve od sebe.

- Tutankamon je rođen iz incesta, nedavna otkrića su uspela da povežu DNK tragove Tutankamonovih mumificiranih roditelja, što je dokazalo da su bili su brat i sestra. Iako nisu svi faraoni bili uključeni u brakove incesta, bila je uobičajena praksa među mnogim drevnim dinastijama da se krvna loza na ovaj način održava što čistijom. Iznenađujuće malo se zna o životu dečaka faraona Tutankamona, ali neki istoričari veruju da znaju kako je umro. Skeniranje tela mladog kralja pokazuje da je bio balzamovan bez srca i grudnog koša. Ovo drastično odstupanje od tradicionalne egipatske grobničke prakse ukazuje na to da je možda pretrpio užasnu povredu pre smrti. Prema nekolicini egiptologa, jedan od najverovatnijih uzroka ove rane bio bi ugriz nilskog konja. Dokazi pokazuju da su Egipćani lovili zveri radi sporta, a statue pronađene u grobnici kralja Tuta čak ga prikazuju kako baca harpun. Ako je dečak faraon zaista voleo da vreba opasnu divljač, onda je njegova smrt možda bila rezultat lova koji je pošao po zlu.

- Stari Egipćani, izmislili su mnoge stvari koje danas svakodnevno koristimo, kao što su papir, olovke, brave i ključeve, pa čak i paste za zube.

- Velika većina stanovnika Egipta su bili vegetarijanci, konzumirali su najviše povrće, voće, pšenicu i ječam prema istraživačima koji su procenjivali biologiju mumija. To potvrđuju i brojne slike u egipatskim grobnicama koje uglavnom prikazuju berbu voća i povrća.

- Egipćani nisu pisali hijeroglifima (slika dole), jer je to oduzimalo mnogo vremena. Ovim pismom ukrašavali su grobnice i zidove hramova, a samo su se neki tekstovi pisali na ovom jeziku. Pošto hijeroglifi nemaju samoglasnike, nikada nećemo znati kako su izgovarali svoje reči. Reč “hijeroglif” dolazi od od grčkih reči "hijeros + glife", odnosno "sveto + pisanje". Hijeroglifi su nastali oko 3000. godine p. n. e., a postoji više od 700 simbola. Oni su se koristili samo za obredne i zvanične stvari, dok se u svakodnevnom životu koristilo pismo po imenu “hijeratik”, a kasnije je nastalo i pismo “demotik”. Veruje se da je broj pismenih ljudi u starom Egiptu iznosio svega tri posto.

- Oblik drevnih egipatskih piramida inspirisan je širenjem sunčevih zraka.

- Keopsova piramida ima otvore koji su upereni u sazvežđe Orion kako bi duh vladara mogao da odleti pravo prema bogovima. Temperatura unutar Keopsove piramide u Gizi jednaka je prosečnoj temperaturi na Zemlji, 20 stepeni Celzijusa.  Kada bi Keopsovu piramidu isekli na kocke od 30 kubnih centimetara, bilo bi ih dovoljno da se opaše Mesec tri puta. Egipćani su piramidu zvali "mer", ali etimologija ovog izraza nije poznata. Reč “piramida” je od grčkog “piramis”, u pitanju je bio kolač u ovom obliku.

- Piramida u Gizi je je sagradjena kao grobnica za Kralja Khufu-a. Bilo je potrebno 20 godina da se sagradi, utrošeno je 2 miliona kamenih blokova od kojih je svaki bio težak kao dva ipo slona. Visoka je 149 m, višlja je od Kipa Slobode, a površina u podnožju je veća od površine 5 fudbalskih terena.

neki raniji faraoni, zakopavali su svoje žive sluge sa njima, kako bi mogli da nastave da im služe i u drugom životu. Faraoni koji su kasnije ipak došli na vlast, bili su sahranjivani zajedno sa malim figurama koje su zvali šabti, koje su bile napravljene po želji njihovih sluga. Neke egipatske grobnice su imale i toalete.

- Herodot je verovao da je Veliku piramidu sagradilo preko 100 hiljada robova. Ali arheološki dokazi ukazuju da su to radili radnici, za platu. U starom Egiptu graditelji piramida su bili plaćeni pivom. Navodno je jedan radni dan plaćan sa 4 litre ovog alkoholnog pića. Graditelji egipatskih grobnica su živeli u posebnim dobro čuvanim selima, i vodilo se računa da su dobro hranjeni, jer je njihov posao bio izuzetno važan. Mnogi od ovih građevinaca bili su obučene zanatlije, a neki su se ponosili svojim poslom. Grafiti koji su pronađeni u blizini spomenika sugerišu da su radnici sebi davali interesantne nadimke, kao što su Pijanice iz Menkaure ili Keopsovi prijatelji.

- Hleb je bio uobičajena ponuda u hramovima, a ponekad se služio u džinovskim količinama. Zapis sa jedne table u čast boga Amona Ra i faraona Ramseza III spominje "fini hleb" u količini od 2 844 357 hlebova.

- Kada je voljena osoba preminula, verovali su u očuvanje tela koje se naziva mumifikacija. Egipćani su verovali da će tako njihova duša živeti večno. Egipćani nisu mumificirali samo ljude, već i životinje. Tako je pronađeno nalazište sa četiri miliona mumificiranih ptica ibisa. U starom Egiptu, mumifkacija je bila veoma česta pojava, a proces mumifikacije bi zavisio od toga koliko je osoba bila bogata. Oni imućniji, nakon smrti dobijali bi prave ekstra mumifikacije od najboljih materijala koje su bile veoma skupe, jer su često uključivale drago kamenje. Oni siromašniji sa druge strane, imali bi prilično skroman proces odlaska na drugi svet. Kuća ili šator u kojem se dešavao čin mumificiranja se zvao “Lepa Kuća”.

- Zavoji egipatske mumije u koje su bili umotani su bili dugački 1,6 km.

- Egipćanke su težile jednakosti sa muškarcima, imale su zakonsku i finansijsku nezavisnost. Mogle su da vode poslove, poseduju i raspolažu imovinom, zaključuju sve vrste ugovora i iniciraju razvod. Prilikom sklapanja braka potpisivao se dokument o posedovanju imovine i ukoliko bi došlo do razvoda žene u Egiptu su imale pravo na svoju imovinu koju su unele u brak. Imućne žene su mogle čak da postanu doktorke ili sveštenice, a imale su i pravo da uživaju kraljevsku moć, odnosno mogle su biti faraon. Iako je Egipat bio zemlja kojom su vladali muškarci, žene u to doba imale su dosta prava, mogle su da kupuju i prodaju zemlju, sklapaju poslove, budu svedoci na sudovima, a njihove plate bile su jednake platama muškaraca. Čak su postojali i predbračni ugovori koji su davali ženi za pravo da u slučaju razvoda, njoj bude nadoknađena sva imovina koju je uložila u brak.

- Egipćanke su poznavale kontracepcivna sredstva, umetanjem krokodilske balege i fermentisanog testa u vaginu uspele bi da izbegnu trudnoću. Koristile su i semensku vunu, bagrem, urme i med, a mlečna kiselina koju proizvodi bagrem je delovao kao spermicid.

- Biljka Silphium se koristila za izazivanje pobačaja, što se smatralo samo još jednim načinom da se izbegne rađanje dece. Biljka Silphium je u kasnijem periodu postala veoma omiljena među ženskom populacijom u Rimu tako da je biljka već u I veku nove ere potpuno nestala sa svetske scene.

- Za utvrđivanje trudnoće Egipćani su koristili test na trudnoću, u platnenu kesicu bi usuli pšenicu i ječam, pa bi žena koja smatra da je trudna, mokrila na kesicu svakoga dana. Ako proklija ječam, biće dečak, a ako proklije pšenica, devojčica. A ako proklijaju i jedno i drugo to znači da je dete na putu, ali da se pol još uvek ne zna. Sa druge strane, ako ništa ne proklija, nije trudna. Drugi metod testa na trudnoću je bio da se u vaginu ubaci crni luk, ako je ženin dah sledećeg dana mirisao na luk, onda nije trudna. Ovakav test na trudnoću su i Grci praktikovali. Datiranjem papirusa se ustanovilo da se prvi test na trudnoću u istoriji obavio 1800. godine p. n. e.

 

- Biti devica pre braka u to vreme nije imala nikakvu vrednost. Bilo koje dve strane mogle su da stupe u seksualni odnos pod uslovom da nijedna od njih nije u braku. Ako si bio neveran, bio si pogubljen. Prostitucija je bila je uobičajena među višim klasama. Ako je muž žene dao odobrenje, ona je mogla slobodno da se bavi najstarijim zanatom.

- Venčani prsteni su tada sa svojim okruglim oblikom, simbolizovali večnu ljubav između supružnika. Verovalo se da kroz prst na kojem se danas prsten nosi, prolazi vena koja ide direktno u srce, što je davalo dodatnu simboliku ljubavi. Vremenom je tradicija venčanih prstena prenešena na Grke, pa potom na Rimljane, te je ostala sačuvana do dan danas.

- Sa izuzetkom carske porodice, egipatski brakovi su verovatno pretežno bili monogami. Iako je muškarac mogao imati više žena, obično nije imao više supruga odjednom, a bračna granica između srodnika obično nije išla bliže od braće i sestara od tetke, strica ili ujaka. Međutim, vladar Egipta moga je imati prvu carsku suprugu, sporedne žene, žene strankinje koje bi dobio iz političkih saveza, te naložnicu.

- Istopolne veze su bile u redu i sasvim normalne. Poznat je slučaj istopolne veze između Niankhknuma i Khnumhotepa, bili su kraljevske sluge. Delili su titulu nadzornika manikira u palati kralja Niusere Ini, šestog faraona Pete dinastije, druga polovina 25-tog veka p. n. e. Zajedno su sahranjeni u Sakari i navedeni su kao "kraljevski poverenici" u njihovoj zajedničkoj grobnici. Oni su poznati po svom prikazu u egipatskim zapisima, i to se tumači kao prvi zabeleženi istopolni par (slika dole).

- Egipćani su napravili najstariji sintetički pigment na svetu plave boje, takav prah se i danas koristi u svim policijama na svetu za identifikaciju otisaka prsta.

- Egipćanin Imhotep je poznat kao prvi lekar, prvi inženjer i prvi arhitekta u istoriji. Buđav hleb ili zemlja koristili su se protiv infekcija pre nego što je počeo antibiotik da se koristi. Dokazi svedoče da su lekari u Egiptu često bili usmereni na lečenje samo jednog dela ljudskog tela, tako su imali stručnjake za oči, zube, za ženske probleme, za poremećaje želuca, te posebne doktore za ujede zmija i škorpija, a ovaj rani oblik medicinske specijalizacije prvi put je primetio putnik i istoričar Herodot oko 450. godine p. n. e. Govoreći o egipatskoj medicini, on je zabeležio: "Svaki lekar je iscelitelj samo jedne bolesti. Neki leče oči, neki zube, a neki stomak. Ovi stručnjaci su čak imali i posebna imena, pa je tako naziv za stomatologa bio doktor zuba, dok bi termin za proktologa u bukvalnom prevodu bio pastir anusa". Istoričari smatraju da su Egipćani pre oko 4.000 godina bili prvi koji su uspešno hiruški ušivali rane.

- Egipćani su imali zubare ali im je znanje bilo veoma ograničeno, te su im se zubi kvarili i trulili, ali su se dosetili da od drveta prave četkicu za zube, dok im je pasta za zube bila smesa na bazi kombinacije praha dobijenog od volovskih kopita, pepela, izgorele ljuske jajeta i plovućca. Koliko su vodili računa i o svom dahu govori i to da su za osveživanje daha koristili cimet i med, uz dodatak tamjana. Bili su toliko vešti da su napravili i prvu zubnu protezu oko 800 godine p. n. e.

- Egipatski kalendar se sastojao od 12 meseci, a svaki mesec od 30 dana. Svake godine se dodavalo još po pet dana, posvećenih rođendanima bogova, u pokušaju da se ispuni čitava solarna godina, za koju danas znamo da traje 365 (ili 366) dana. Egipćani su godinu delili na tri doba od po četiri meseca: doba poplave, rasta i žetve. Kalendar je nastao iz potrebe Egipćana da svake godine predvide izlivanje reke Nil. Egipćani  su toliko pouzdano čuvali izveštaje o plavljenju Nila da današnji naučnici koriste njihove podatke kako bi bolje shvatili kišne obrasce.

- Prosečan žitelj Egipta, ukoliko bi preživio detinjstvo, doživio bi možda trideset do trideset pet godina. Bilo je bezbroj načina da se umre, počev od teških bolesti, nesreća na poslu ili u borbi protiv neprijatelja. A ono što je posebno zanimljvo je da je na pojedinim mumijama, dokazano postojanje raznih vrsta raka.

- Egipćani nisu jahali kamile, a ove životinje počele su da se koriste pred kraj doba dinastija. Egipćani su koristili uglavnom magarce za prevoz.

- Najstarije sačuvano delo iz matematike je delo staroegipatskog pisara Ahmesa napisano oko 1650. g. p. n . e.

- Iako se smatra da se filozofija prvobitno razvila u Mesopotamiji, mnogi istoričari smatraju da je Ptahhotep, ili Ptah-Hotep, bio prvi pravi filozof na svetu. On je bio egipatski vezir koji je živio u 25. veku p. n. e.. Ptahhotepovom unuku, Ptahhotep Tshefi, se pripisuje prva zbirka mudrih izreka na svetu, poznata kao Maksime Ptahhotepa, a na početku zbirke piše da je autor svih izreka njegov deda, vezir Ptahhotep.

- Najstarija smrtna presuda zabeležena je u Egiptu 1500.g. p. n. e., kada je tinejdžer bio osuđen na samoubistvo ili otrovom ili ubadanjem nožem u stomak, zbog praktikovanja magije.

- Najstarija haljina na svetu je iz Egipta i stara je 5.000 godina.

- Ljudi su oduvek imali potrebu za zaštitom svoje imovine, odnosno kuća, tako su nastala prvo vrata, a kasnije i prve brave. Želeći da zaštite svoju imovinu i privatnost Egipćani su napravili mehanizam zaključavanja sličan današnjem. Brave su bile od drveta, zakivane na drvenoj dasci koja se stavljala na držače preko vrata. Takođe su imali i veliki drveni ključ. Naučnici veruju da je Egipatski simbol ank preteča Hrišćanskog krsta. Izgledom podseća na ključ, a za Egipćane ključ je simbol večnog života.

- Najstarija zabeležena mera za težinu je staroegipatska beka, koja se koristi i danas.

- “Maat” je reč koja je bila najviše cenjena; ova reč označava dobrotu, poštenost i pravednost. Tako se zvala i boginja istine koja je vagala sve Egipćane nakon smrti. Reč "maat" u prevodu znači dobro ponašanje, iskrenost i pravednost.

- U Egiptu nije postojao kovani novac niti bilo kakva valuta, pa su kao sredstvo plaćanja služile osnovne namirnice, hleb i pivo. Trampa je bila normalna pojava, a postojala je i jedinica razmene zvana deben, zasnovana na vrednosti ustaljene količine bakra od oko 90 grama. Hleb je za drevne Egipćane bio najbitnija hrana, a pivo najbitnije piće. U grobnicama su sa preminulima često ostavljani i minijaturni modeli pivara kako bi pokojnik imao dovoljno piva u zagrobnom životu.

- Egipćani su se više od dva veka borili protiv Hetitskog carstva za prevlast nad zemljom koja se nalazi na prostoru današnje Sirije. Borba je dovela do krvavih sukoba 1274. godine p. n. e. u bici kod Kadeša, ali u periodu vladavine Ramzesa II nijedna strana nije odnela pobedu. Kako su se i Egipćani i Hetiti suočavali sa pretnjama drugih naroda, Ramzes II i hetitski car Hatusili III sklopili su mirovni sporazum kojim je okončan sukob i doneta odluka da će dva naroda pomagati jedan drugom u slučaju napada treće države. Egipatsko-hetitski sporazum danas je poznat kao jedan od najstarijih sačuvanih mirovnih sporazuma, a kopija se može videti iznad ulaza u zgradu Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija u Njujorku.

- Egipćani su prvi u istoriji koji su organizovali proteste. Najpoznatiji protesti u to doba, bili su u 12. veku p. n. e., za vreme vladavine Ramseza III, kada su radnici koji su radili na izgradnji nekrepople u Deir el-Medini, stupili u štrajk, jer nisu dobili svoje porcije žita. Način na koji su protestvovali bilo je da sednu i odbijaju da rade i napuste hram, sve dok ne budu isplaćeni.

- Egipćani su životinje videli kao inkarnacije bogova i bili su jedna od prvih civilizacija koja je imala kućne ljubimce. Posebno poštovanje gajili su prema mačkama koje su povezivali sa boginjom Bastet, ali su poštovali i sokolove, pse, lavove i babune. Mnoge od ovih životinja imale su posebno mesto u egipatskoj kući, pa su često i mumificirane i sahranjivane sa vlasnicima nakon smrti. Ostala stvorenja trenirana su kao životinje pomagači, a poznato je da su ondašnji policajci koristili pse, pa čak i obučene majmune koji bi im pomagali kad idu u patrolu. Pavijane su dresirali u lovu i hvatanju kriminalaca. Takođe su obučeni da učestvuju u branju voća, pravljenju piva i plesu. Bili su toliko dragoceni da su kasnije pronađene neke mumije sa tetovažama pavijana na telu.

- Jedna od najomiljenih životinja u starom Egiptu bila je mačka. Mačka je bila toliko voljena i obožavana, da su čak dva božanstva predstavljena u njenom obliku, Bastet i Sekmet. Uz to, vremenom su pronađene posebne mumije mačaka u drvenim kovčezima, od kojih su pojedine na svojim sanducima imale i drago kamenje. Kada bi porodična mačka umrla, svaki član domaćinstva bi obrijao obrve da oplakuje njenu smrt. Mačke su bile toliko voljene da ako zgrada gori, ljudi bi spasili mačke pre nego što ugase vatru. Ukoliko bi neko ubio mačku pretila mu je smrtna kazna. Mačke su bile toliko dragocene da kada se Persijska vojska pojavila na bojnom polju koristeći mačke kao štit, vojska Egipta se povukla u strahu da ne ubiju mačke. Tako su Persijanci poklali mnogo vojnika, samog faraona, i preuzeli vlast nad Egiptom.

 

- Kao jedan od najmoćnijih, ali i najstrašnijih simbola tadašnje zemlje, bila je kobra, koja se ponekad nalazila čak i na čelu carskog ukrasa za glavu i predstavljala zastrašujući autoritet vladara.

- Veoma cenjeno zanimanje u to doba bilo je lepezonoše. Ova osoba, bila je redovni pripadnik vladarove svite, a s obzirom na fizičku bliskost sa vladarom, morala je da bude i osoba od velikog poverenja.

- Stari Egipćani su tvorci najstarijih društvenih igara koje datiraraju još iz 3500. godine p. n. e. Najpopulanija društvena igra koju su igrali svi slojevi društva je bila igra na sreću poznata kao Senet, a jedna verzija ove igre je i danas popularna u Egiptu. Pored igre Senet, popularne društvene igre su bile i Mehen, Psi i Šakali.

- U egipatskoj umetnosti, muškarci su se po pravili prikazivali sa crvenkastom kožom, dok je koža žene bila žućkasta. Veruje se da je ovo iz razloga što su muškarci pretežno radili vani, a žene u kući. Zanimljivo je i to da su pojedini bogovi poput Ozirisa, često prikazivani kao potpuno beli.

- Uz reku, najdominantniji element egipatskog sveta, bilo je sunce, lopta koja pruža toplotu i svetlost i koja se svake večeri spušta na zapad, da bi se potom svakoga dana ponovo rodila. Sunce je bilo bog Ra, koji je putovao nebom u čamcu sa ukrcanim ostalim bogovima, a prema jednoj teoriji ga je čak gurao džinovksi kosmički balegar poznat kao skarabej, ili se otiskivao u spori let uz pomoć nevidljivih krila božanskog sokola.

- Zlato se nazivalo mesom, a srebro kostimom bogova, a vredi znati da je srebro tada bilo cenjenije nego zlato i vrlo se retko moglo naći u prirodi.

- Iako su egipatskoj mitologiji često spominjemo nekoliko osnovnih bogova kao što su Ra, Oziris, Set i Anubis, broj egipatskih božanstava bio je oko 2000. U Starom Egiptu, svaki veliki grad je podržavao jednog boga, isto kao što danas ljudi podržavaju fudbalske klubove. Statue bogova su nošene u povorci, ostalo je zabeleženo da su tokom jedne povorke, ljudi mogli da postavljaju pitanja Amonu Ra, koji je bio u svom olataru na barci. Ako bi se barka na ramenima sveštenika malo nagnula unazad, odgovor je bio potvrdan, a ako bi se nagnula napred, odgovor bi bio negativan. Postoji verovanje da reka Nil plavi zbog suza boginje Izide, a ova pojava bila je bitna za njihove useve. Zbog toga se slavi svetkovina pod imenom "Noć plave suze".

- Egipćani su hvatali krokodile, ubijali ih i mumificirali kao žrtvu Bogovima. Verovali su u život nakon smrti, te bi prinošenje ovih žrtava je bio način obožavanja Sobeka, egipatskog božanstva povezanog sa nilskim krokodilom.

- Sfinga je najveća monolitna statua na svetu i veruje se da predstavlja Kefrena, Keopsovog sina. Sfinge su čuvari grobnice. Sfingin nos je slomio islamski klerik Saim al-Dar, koji je u 14. veku obešen zbog vandalizma.

- Kleopatra po poreklu nije bila Egipćanka već Grkinja, rođena je u Aleksandriji i bila je deo loze grčkih Makedonaca koji su poreklom od Ptolemeja I, jednog od potporučnika Aleksandra Velikog. Dinastija Ptolemeja vladala je Egiptom od 323. do 30. g. pre nove ere, a većina njenih vođa su u svojoj kulturi i senzibilitetu uglavnom ostali Grci. U stvari, Kleopatra je bila poznata po tome što je bila jedna od prvih članova dinastije Ptolomeja koja je zapravo govorila egipatski jezik. Ono što je interesantno vezano za nju je da postoji priča da je Kleopatra napunila kutiju pčelama, a zatim je stavila uz genitalije radi zadovoljstva. Zujanje pčela u kutiji stvorilo je osećaj nalik vibratoru koji je koristila za masturbaciju.

- Nakon poraza savezničke vojske Marka Antonija i Kleopatre pobednik Avgust je želeo da provede Kleopatru Rimom kao zarobljenicu, kao što su to drugi generali radili sa njihovim zatvorenicima, na zvaničnom trijumfu koji je slavio njegove pobede. Međutim, ona se ubila kako bi to sprečila. Avgust je započeo svoju vladavinu porazom Kleopatre. Kada je imao šansu da nazove jedan mesec u svoju čast, umesto septembra, meseca kada je rođen, izabrao je osmi mesec, u kojem je Kleopatra umrla, kako bi stvorio podsetnik na njen poraz. Kleopatra se nije ubila zbog ljubavi već je izabrala smrt jer nije mogla da pretrpi nasilje u vidu paradiranja, sramote i bespomoćnosti kroz Rim. Avgust je morao da se zadovolji njenom statuom, koja je nošena ulicama Rim.

- Plutarh, grčki biograf Marka Antonija, tvrdio je da Kleopatrin izgled nije bio ono što ju je izdvajalo, već njena komunikacija i inteligencija. Kleopatra je kontrolisala način na koji se pojavljivala, koristeći različite načine prema političkim potrebama. Prilikom ceremonijalnih događaja pojavljivala bi se obučena kao boginja Izida: tada je bilo uobičajeno da se egipatski vladari poistovećuju sa božanstvima. Na njenim kovanicama iskovanim u Egiptu, birala je da bude prikazana sa izraženom vilicom njenog oca, kako bi naglasila svoje nasledno pravo na vlast.

- Kleopatra jako volela da se kupa u smesi koje je pripremljena mešanjem mleka magarca s mašću krokodila.

- Morska so se smatrala jednim od najpopularnijih sastojaka lepote u Egiptu. Žene su ga skupljale iz čuvenog slanog jezera "Mrtvo more" i koristile ga kao revitalizator kože za dobijanje svetle i glatke kože.

- Aloja Vera je biljka lepote koju su Egipćani obožavali. Od nege kože do nege kose, ova biljka je ušla u svaki oblik nege.

- Mleko i med su bili omiljeni proizvodi za negu kože egipatskih žena. Pripremale su mešavinu ove dve stvari i nanosile je na lica kao masku za lice ili na celo telo.

- Soda za pečenje bila je važan sastojak egipatskog pilinga lica. Žene su ga koristile u kombinaciju sa medom za dobijanje pilinga.

- Za otečenosti ispod oka odnosno podočnjaka koristili su kriške avokada da bi se rešili tog problema.

 

- Ulje za kosu bila je jedan od najvažnijih sastojaka u egipatskom pojmu lepote. Ljudi su voleli da koriste bademovo ulje, ricinusovo ulje, a ponekad čak i ulje ruzmarina za podsticanje rasta kose.

- Maska za kosu je takođe bila popularna u Egiptu. Žene su kosu jačale uz pomoć mešavine ekstra devičanskog maslinovog ulja i kokosovog mleka.

- Šminkali su se i muškarci i žene, a verovalo se da šminka ima magične moći isceljenja. Kada bi se neko našminkao upadljivije i sa više nijansi to bi značilo da je na višoj poziciji na društvenoj skali. Šminka nije uvek bila samo modni detalj, već se verovalo da ima i dejstvo ozdravljenja, te su se šminkali i muškarci i žene. Muškarci su šminkali samo deo oko očiju sa bojom koju su pravili mešanjem masti, čađi, minerala i pepela. Žene su ulepšavale ruke kanom, a karmin i rumenilo su pravile od crvene gline. Puder su pravili od klasične gline, dok su pribor obično pravili od drveta, kostiju i slonovače. Šminka je za njih imala i religijsko značenje, te se smatralo da sastav njihove šminke na bazi olova ima magične moći isceljenja i sprečava očne infekcije.

- Redovna praksa plivanja u reci Nil bila je najveća i omiljena zabava Egipćana. Tokom godine su se organizovala mnogobrojna takmičenja u plivanju.

- Gimnastiku kao sport su izmislili Egipćani. Vežbe na podu su bile namenjene poboljšanju povećanja fleksibilnosti, poboljšanju snage i zadržavanja forme. Takođe su se bavili ritmičkom gimnastikom.

- Stari Egipćani su voleli da igraju hokej na travi.

Antička kuhinja: Sir

Smatra se da su prvi sirevi nastali slučajno, za nastanak sira su zaslužna nomadska plemena centralne mesopotamije koja su nosila mleko u mešinama sačinjenim od želudaca životinja, u kojima je enzim renin (sirilo) brzo usirio mleko. Krećući se mleko u mešinama se grejalo na suncu i bućkalo u mešinama, a pod uticajem sirila- renina, mleko se zgrušavalo i odvojalo od surutke. Tako je nastao prvi sir. U kasnijem periodu koristila su se i biljna sirišta, najčešće smokvino mleko. Otkriće sirenja predstavljalo je revolucionarno otkriće u istoriji civilizacije, s obzirom da su mlečni proizvodi predstavljali bogat i siguran izvor hrane. Naučnici i istoričari pretpostavljaju da je ovo otkriće zaslužno za prestanak nomadskog načina života i stvaranje prvih neolitskih naseobina. Pretpostavlja se da su prvi sirevi bili prilično kiseli i slani. 

Engleski egiptolog Valter Brajan Emeri je još 1937. godine pronašao prve ostatke sira u jednoj nekropoli u Sakari, u blizini drevne egipatske prestonice Memfisa (oko 3000 godina p. n. e.). U otkrivenoj grobnici nepoznate žene, pronađeno je oko četrnaest vrsta jela, među kojima su bili supa, goveđe meso i živina, kuvano voće i kolači, hleb, vino i tri male posude sa sirom. U još starijoj grobnici (oko 3100 godina p. n. e.), koja je bila povezana sa grobnicom faraona Hor-Aha, drugog kralja Prve dinastije, pronađene su dve keramičke posude, koje su sadržale "sir sa juga" i "sir sa severa" što bi značilo da su u to vreme postojale različite vrste sira. U grobnici Ptamesa, gradonačelnka Memfisa, iz 13. v. p. n. e. pronađen je najstariji egipatski sir, star oko 3200 godina. U studiji koja je objavljena u časopisu "Analitička hemija" (Analytical Chemistry), biohemijska analiza ovog  3200 godina starog sira, pokazala je da su Egipćani pravili sir od mešavine ovčijeg i kozjeg mleka, a pronađeni su i tragovi bruceloze, što je najraniji dokaz o postojanju bolesti od koje obolevaju domaće životinje, a koje se prenose i na čoveka, ukoliko konzumira zaražene proizvode, u ovom slučaju nekuvano mleko i mlečne proizvode. Dokaz da su stari Egipćani konzumirali sir i u Ptolomejskom Egiptu, pronađeni su na crtežima u grobnicama iz tog perioda, na kojima je predstavljeno kako se sir koristi u medicinske svrhe. Na egipatskim crtežima u grobnicama, koje potiču oko 2000 godine p. n. e. prikazane su mešine okačene na motke u kojima se čuvalo mleko.

Stari egipćani su sir pravili na istovetan način kao što se pravio u Mesopotamiji i to na sledeći način:

Sastojci:

5 l mleka (kravlji, ovčiji ili koziji)

1 kašika sirišta

2 kašičice soli

Priprema:

U posudi pomešati sve sastojke, staviti na vatru pa pustiti da provri. Skinuti sa vatre i sačekati oko 20 minuta odnosno dok se od sira ne odvoji surutka koja mora biti bistra. U posudu staviti gazu pa sipati smesu u nju, gazu vezati i ostaviti da se dobro ohladi i ocedi. Dobijeni sir izvaditi iz gaze i držati na hladnom mestu.

Sir je prehrambeni proizvod koji se dobija koagulacijom belančevina u mleku i skorupu. Sirevi se proizvode širom sveta u stotinama ukusa, tekstura i oblika. Sir se sastoji od mlečnih proteina i masti, obično od kravljeg, kozjeg, ovčijeg ili mleka drugih sisara. Sirevi se dele po vrsti mleka (kravlji, koziji, ovčiji), konzistenciji (meki, tvrdi) i načinu koagulacije (slatki, kiseli). Proizvodi se dodavanjem fermenta sirila (kimozin) mleku ili ukiseljavanjem mleka delovanjem bakterija, koji mlečni šećer vrenjem pretvaraju u mlečnu kiselinu. Ovim procesom se zgrušava mlečni protein kazein. Čvrsta supstanca se potom pritiskom oblikuje u konačnu formu. Na nekim sirevima se namerno gaji buđ po ivicama ili po celoj masi. Ukus i konzistencija sira zavisi od: vrste mleka, načina ishrane životinja, sadržaja mlečne masti, pasterizacije, načina izrade i vrste bakterija i buđi koje se pritom koriste, kao i od starosti sira. Sirevima se često dodaju začini i druge biljke, oni se dime na razne načine ili im se dodaje aroma. Kod nekoliko vrsta sireva mleko se zgrušava dodavanjem sirćetne ili limunske kiseline. Većina sireva svoju, nešto manju, kiselost dobija delovanjem bakterija. Sir je cenjena namirnica zbog svoje trajnosti, prenosivosti i visokog procenta masti, proteina, kalcijuma i fosfora. Sir je kompaktnija i dugotrajnija hrana od mleka. Sir se može jesti kao hladno jelo sa hlebom, kao predjelo ili kao dodatak raznim vrstama salata i jela. Većina sireva se topi prilikom zagrevanja, pa se i tako mogu koristiti kao dodatak, fil ili preliv nekim jelima: kačamak, pica, burek, pita ili gibanica sa sirom, kiflice, proja. Kod nas je vekovima raširena proizvodnja belih sireva i postoji više autohtonih vrsta, karakterističnih po svom ukusu, kao što su: homoljski, sjenički, zlatiborski, zlatarski, pljevaljski, mileševski, durmitorski, pirotski, somborski itd....

Smatra se da su prvi sirevi verovatno nastali slučajno, skladištenjem mleka u mehove načinjene od želudaca životinja, u kojima su enzimi brzo usirili mleko, a proces je dalje rafiniran jer je time otkriven način za očuvanje mleka, inače lako kvarljive supstance. Prema poslednjim istraživanjima naučnika sa Univerziteta u Bristolu, na čelu sa Ričardom Everšedom, koji su proučavali arheološke ostatke keramičkih posuda u obliku cediljki pronađenih u oblasti Kujavi u centralnoj Poljskoj, sir je prvi put proizveden pre više od 7.500 godina. Mada nije utvrđena vrsta mleka koja je korišćena za sir, oni su istakli da su u blizini nalazišta pronađeni i ostaci kostiju krava. Ovako prerađen proizvod od mleka, mogao je lakše da se sačuva od propadanja i da se transportuje. S obzirom da sir sadrži manji procenat proteina laktoze, na koji su odrasli ljudi u neolitu bili manje tolerantni, omogućavao je većem broju ljudi da koristi hranljive sastojke iz mleka.

Prvi slikoviti prikaz potiče iz Mesopotamije. Reljef Ubaid prikazuje mužnju krava Sumera i postupak sa sirenjem mleka. U Egiptu, u grobnici Horusaha, drugog kralja prve dinastije (3000-2800 p.n.e.), javljaju se prva obeležja koja upućuju na preradu mleka u sir, a postoje i zapisi u hijeroglifskim tekstovima. Pećinski crteži iz Libijske Saliare (5500-2000 p.n.e.) otkrivaju poznavanje prerade mleka i vrlo su slični onima iz Španije i Francuske. Nije utvrđeno da li je Azija prava domovina mlekarenja, a Afrika samo mesto na koje su dolazili ljudi sa svojim stadima donoseći to znanje. Verovatno Sahara u to doba nije bila prava pustinja. Po nekim zapisima moguće je da su Indoevropljani preneli svoje znanje o siru u Evropu, iako su Baski- Indoevropska rasa na kontinentu imali svoju reč za sir i surutku. Zna se da su u Aziji držali goveda u dolini Inda, ali nema zapisa o muži, i stoka na crtežima ima vrlo malo vime. Kasnije su goveda preselili u dolinu Ganga, a mleko su koristili samo indoevropski doseljenici. Prema ranim zapisima taj deo Azije nikad nije postao mlekarska regija, a mleko i mlečni proizvodi nisu nikad postali svakodnevna hrana zbog običaja brahmanističke i budističke religije, mleko se nije koristilo iz religioznih razloga jer se smatralo grehom oduzimati mleko mladunčadi.

Stari Grci su već 2.000 godina p. n. e.koristili mleko i sir ne samo za ishranu, već su ih prinosili u čast bogova. U antičkom Rimu su poznavali različite vrste mekih, tvrdih, slanih i slatkih sireva. Car Dioklecijan je oko 300. p. n. e.doneo pravilnik koji je regulisao kvalitet i cene sireva. Osim toga, Rimljani su u svojim osvojenim provincijama upoznavali ljude s tehnologijom dobijanja sira.

Iako nije među najvećim proizvođačima sira, Švajcarska ima dugu tradiciju u proizvodnji veoma cenjenog sira (švajcarski sir), a njihov kačkavalj ementaler je zakonom zaštitićen još početkom 17. veka, pa mu se ukus već vekovima ne menja.

 Pročitajte više >>                                                  << Vratite nazad

Antičko pivo: Recepti za piva

U antička vremena različite vrste alkoholnih pića poput piva i vina su se koristile u medicinske svrhe. Za njih se znalo da imaju terapijska svojstva i  imale važnu ulogu u svakodnevnom životu ljudi.

Postoji priča koja govori o tome kako su ljudi otkrili pivo. Naime, jedan pekar je zaboravio testo koje je napravio na suncu i ono se pretvorilo u tečnost. Ukus ove tečnosti, koji je bio kiselogorak se veoma dopao pekaru. Tako je nastalo pivo.

Ječmeno pivo najstarije je znano alkoholno piće za koje se smatralo da ga nastanjuje duh ili božansko biće, reč je o piću sa niskom količinom alkohola i nadnaravnim svojstvima, slično se verovalo i za vino. Ta su se pića smatrala božanskim eliksirima života te su se pojavljivala u religijskim ceremonijama, mitologiji, i gozbama poput grčkih symposia, osim toga, smatralo se da mogu lečiti gotovo svaku bolest, pa su bila česti sastojci antičkih recepata. Upotrebljavala su se kao anestetici da se umrtvi bol, kao stimulansi, analgetici, antiseptici za čišćenje rana i ublažavanje bolova, digestivi, protivotrovi kod trovanja biljkama, za ugrize i ubode te kao pročišćivači.

Na sledećim stranicama koje su razvrstane po istorijskim periodima i kulturama imate zadovoljstvo pročitati razvoj proizvodnje i upotrebe piva.

                                                   Mesopotamija

Prvi pisani tragovi o pravljenju piva su ostali očuvani na glinenim tablicama i datiraju još od 6.000 godina p. n. e. i potiču od Sumera. Pivari u vreme Sumeraca su bili ugledni stanovnici dvora, a glavni proizvođači su bile žene. Ninkasi je drevna Sumerska boginja piva. Priča se da ona daje svetu tajnu pravljenja piva. U Sumerskoj kulturi takođe je poznata po svojoj moći da zadovolji ljudske želje i potrebe.

Na narednim stranicama sam prezentovao vrste piva koja su arheolozi uspeli da dešifruju sa glinenih tablica:

Kaš-gig - Tamno pivo

Kaš-sig - Svetlo pivo

Kaš-dug - Slatko pivo

Kaš-gig-dug-ga - Tamno slatko pivo

Kaš-si - Pivo sa sirupom od urmi

Kaš-sur-ra - Proceđeno pivo

Kaš-a-sud - Pivo pomešano sa vodom

Kaš-kal - Jako pivo

Kaš-sag - Fino pivo

Kaš-sag-aš-a-an – Fino speltino pivo

Kaš-aš-a-an-mah - Slatko speltino pivo

Kaš-u-sa-ka-kak - Pivo sa mentom

Kaš-u-sa-lal - Pivo sa sirupom od urmi

Kaš-u-sa-sig - Svetlo pivo od đumbira

Kurun-gig - Fino tamno pivo

Kurun-babbar - Fino svetlo pivo

                                                            Egipat                                                                                                       

Kao i u Mesopotamiji pivo je i u Egiptu bilo vrlo važno u kulturnom pogledu. Bilo je najvažniji dar bogovima i pratilo je mrtve na putu u zagrobni život, a verovalo se da je jedan od najvažnijih egipatskih bogova, Oziris, pivarski zaštitnik.

Iako su ga redovno konzumirali bogati Egipćani, pivo je i najpopularnije piće siromašnih. Nije se samo trud radnika plaćao u pivu, već su i graditelji piramida, koji su živeli u Gizi, takođe dobijali pivo tri puta dnevno. Interesantno je da se da se pivo takođe nudilo bogovima.

Pivo je uživalo veliku popularnost među drevnim Egipćanima. Za vreme vladavine kraljice Kleopatre, članovi kraljevske porodice su mogli da uvezu pivo i iz drugih poznatih regiona. Osim vina na Kleopatrinoj trpezi nikada nije nedostajalo pivo i čak su ga i deca konzumirala.

Na narednim stranicama sam prezentovao vrste piva koja su arheolozi uspeli da dešifruju sa hijeroglifa:

Bousa - Pivo

Heket - Pivo

Haamet - Jako pivo

Tenemu - Pivo sa klekom

Inače postoji i jedna zanimljivost vezana za pivo koje se proizvodilo u Mesopotamiji. Tu se pojavljuje termin "medeni mesec" koji i danas koristimo. U Mesopotamiji, tačnije u gradu Vavilonu je postojao običaj da mesec dana posle venčanja nevestin otac zeta snabdeva sa onoliko medovine koliko ovaj može da popije. Medovina je u starom Vavilonu u stvari bilo pivo sa medom. Pošto su Vavilonci koristili lunarni kalendar ovaj mesec se nazivao "mesecom meda". Odatle i potiče današnji naziv "medeni mesec".

 Pročitajte više >>                                                   << Vratite nazad