Antičko vino: Kemer - Feničansko vino

 

Mediteransko područje je i dan danas poznato po svojoj vinskoj kulturi ali ona ne dolazi iz Egipta, Rima ili Grčke, već od Feničana. Feničani su bili ključni u distribuciji vina, grožđa i tehnologije proizvodnje vina koje su širili kroz svoju široku trgovačku mrežu. Njihova upotreba amfora (Hananski vrč) za transport vina bila je široko prihvaćena, a sorte grožđa koje su distribuirali Feničani bile su važne u razvoju vinske industrije. Feničani nisu izmislili vino kako se verovalo, na osnovu arheoloških dokaza prvo vino se proizvodilo još u neolitu (9000-4000 god. p.n.e.). Prva vina nastala su u Iranskim gorama (područje današnje Jermenije i severnog Irana). Zasluga Feničana je ta što vinogradarstvo šire drevnim Mediteranom, zajedno sa maslinovim uljem i inovacijama kao što su abeceda i čaše. Feničani su uveli kulturu pijenja, nova pića, posude za piće i drugačiji odnos prema vinu. Ljubav Feničana prema vinu proširila se i na njihovu religiju, a njegova ceremonijalna upotreba odrazila se i na druge bliskoistočne religije.

Feničanski mornari osnivali su vinarije i vinograde u svojim kolonijalnim gradovima u severnoj Africi, Siciliji, Francuskoj i Španiji, a vinarstvo su popularizirali trgovinom sa Grčkom i Rimom. Vino od divljeg grožđa tamo je već tada bilo poznato, ali proces proizvodnje nije bio toliko sofisticiran. Brod Marsala je najraniji ratni brod poznat iz arheoloških dokaza, olupina je otkrivena 1971. godine u oblasti zvanoj Punta Scario u luci Marsala na zapadu Sicilije, u Italiji, u blizini Egadskih ostrva. Ratni brod je nosio male šolje i činije za pojedinačne porcije i vinske amfore raznih oblika. Ostaci stabljika marihuane koje su žvakali veslači su takođe pronađeni u olupini.

Liban je jedna od najstarijih vinskih regija na svetu. Feničani su na ovim prostorima proizvodili vina pre više od 2000 godina. Gotovo sva proizvodnja usresređena je na dolinu Beka. U septembru 2020, tim libanskih i nemačkih arheologa otkrio je feničansko naselje koje je postojalo između devetog i šestog veka pre nove ere i izuzetno dobro očuvanu malterisanu presu za vino u Tel el-Buraku, 8 kilometara južno od Sidona (feničansko vino iz regije Sidon se spominjalo i u tekstovima iz antičkog Egipta) u Libanu. Presa je najstarija takva instalacija za vino otkrivena u kontinentalnoj Fenikiji i jedan je od najboljih primera drevnih mediteranskih presa za vino. Njena upotreba datira najmanje iz 700-te godine p. n. e.. Među nalazima je bio veliki broj transportnih amfora i paleobotanički skup koji se sastoji uglavnom od semena grožđa Vitis vinifera. Veliki broj semenki grožđa je pokazao da je grožđe tamo doneto iz obližnjih vinograda i gaženo u velikom bazenu od robusnog gipsa, kapaciteta oko 5500 litara. Ovako proizveden mošt (šira) sakupljao se u veliku posudu i čuvao u glinenim posudama odnosno amforama, za fermentaciju, starenje i transport.

Jedini kartaginski recept koji je preživeo punske ratove napisao je kartaginski agronom Mago (punski: 𐤌𐤂𐤍) i odnosi se na vino koje su kartaginjani nazivali kemer, a koje je u Rimu bilo poznato pod imenom passum. Mago se smatra najstarijim vinskim piscem na svetu, živeo je u drugom veku pre nove ere. Napisao je delo od 28 tomova "De re rustica"(latinski prevod i znači-o seoskim poslovima) na punskom jeziku o poljoprivredi i vinogradarstvu. U njemu je opisao znanje Feničana koji su osnovali Kartaginu u 9. veku p. n. e. i ovde uspostavili vinogradarstvo. Magovo delo uključuje lokalnu berbersku i punsku tradicionalnu praksu obrade zemljišta. Knjiga počinje opštim savetima koje je Columella prepisao i objavio u svom delu koje se takođe zvalo De Re Rustica:

"Onaj ko je kupio zemlju treba da proda svoju gradsku kuću tako da neće imati želju da obožava kućne bogove u gradu, a ne onima u selu; čovek koji se više oduševljava svojom gradskom rezidencijom neće imati potrebu za seoskim imanjem."

Kolumela u svom delu napominje i tri načina feničanskog uzgoja vinove loze: prvi, u kome se loza oslanjala na provizorne naslone – trklje, drugi, u kome se puštala da puzi po zemlji i treći, gde se odgajala kao stablo.

Mago je pisao na osnovu sopstvenih zapažanja, jer se posebno bavi severnoafričkim klimatskim uslovima. On preporučuje da se loza sadi na severnim padinama kako bi se vinove loze zaštitile od preterano vrućeg severnoafričkog sunca, opisuje neke sorte grožđa i predlaže da se manje vinarije ujedine u veće celine. U radu se takođe raspravljalo o praksi proizvodnje vina, uključujući rane primere vina od suvog grožđa. Kartaginin rival, Rim, ukazao je na značaj Magovog dela kada je rimski senat izdao dekret kojim je zahtevao prevod na latinski jezik. Na osnovu njegovog autorskog rada Rimski agronomi i pisci su širili znanje o proizvodnji vina. Magove preporuke su uticale na rimsko vinogradarstvo. a neki od sadržaja njegovih dela nalaze se i u čuvenom zemljoradničkom zborniku Geoponika iz 10. veka. Kada je Kartagina potpuno uništena 146 g. p. n. e. tokom trećeg punskog rata, Rimljani su spasili Magova dela, kartaginjanske biblioteke su date kraljevima Numidije ali samo su Magove knjige preuzete i donete u Rim. Na latinski su knjige prevedene odlukom senata 126 g. p. n. e., a na latinski je preveo Decim Junije Silan o trošku rimskog Senata. Na grčki je knjige prilagodio Kasije Dionisije 88 g. p. n. e.. Grčki prevod je kasnije skratio Diofan Nikejski, čija je verzija podeljena u šest knjiga. Rimljani su pridavali veliki značaj njegovom radu i želeli da iskoriste njegova saznanja kao osnovu za rimsko naseljavanje i poljoprivredu u severnoj Africi. U kasnijem periodu i original i oba prevoda su potpuno izgubljeni. Magovi spisi su delimično preživeli zato što su drugi rimski autori citirali odlomke iz njegovog dela, najpoznatiji su bili Varon (116 g. p. n. e. -27 g. p. n. e.), Katon (234g p.n.e. – 149g p.n.e.), Plinije Stariji, Gargilije Marcijalis i Kolumela (4 g. n. e. - 70 g. n.e.) koji je Maga nazvao ocem seoskih poslova.

Originalni punski recept za kemer odnosno passum je izgubljen, ali je recept citiran u kasnijem latinskom poljoprivrednom udžbeniku De Re Rustica od Kolumele, Kolumela je recept prepisao sa fragmenta punskog priručnika za poljoprivredu u latinskom prevodu Decima Junija Silana (2. vek p. n. e.). 

Kemer ili passum je bilo vino od poluosušenog grožđa koje se razvilo u Kartagini i odatle preneto u Italiju, gde je bilo popularno u Rimskom carstvu, kako za piće tako i kao neizostavni deo u kulinarstvu koje je do savršenstva razvio najpoznatiji kuvar u Rimskom carstvu, Apicijus.

Recept za passum: 

"Mago daje sledeća uputstva za odličan passum. Berite dobro zrele vrlo rane grozdove; odbaciti bilo koje plesnjivo ili oštećeno grožđe. Učvrstite u zemlju račvaste grane ili kolce koji nisu udaljeni više od četiri stope, povezujući ih motkama. Preko njih položite trsku i raširite grožđe na suncu, pokrivajući ih noću da se ne orose. Kada se osuši, pokupiti grožđe, staviti ga u posudu za fermentaciju ili teglu i dodati najbolji mogući mošt tako da bude samo pokriveno. Kada grožđe sve upije i nabubri za šest dana, stavite ga u korpu, pritisnite i skupite passum. Zatim gazite ceđeno grožđe, dodajući veoma svežu širu od drugog grožđa koje je sušeno na suncu tri dana. Sve ovo izmešati i mešanu masu staviti kroz presu. Ovaj passum secundarium odmah stavite u zapečaćene sudove da ne postane previše asterum (suvo). Posle dvadeset ili trideset dana, kada je fermentacija prestala, prelijte u druge posude, zatvorite poklopce gipsom i prekrijte kožama."

Kasnije, manje detaljna i donekle izmenjena uputstva se nalaze u drugim latinskim i grčkim izvorima.

Rimski pisac iz 4 veka n.e. Palladius Rutilius Taurus Aemilianus je u svom delu Opus agriculturae bukvalo prepisao od Maga feničanski način proizvodnje vina koji se u Rimu nazivao passum.

Originalni tekst:

Passum nunc fiet ante vindemiam, quod africa suevit universa conficere pingue atque iucundum: et quo ad conditum si utaris mellis vice, ab inflatione te vindices. Leguntur ergo uvae passae quam plurimae et in fiscellis clausae iunco factis aliquatenus rariore contextu virgis primo fortiter verberantur. Deinde ubi uvarum corpus vis contusionis exoluerit, cochleae subposita sporta conprimitur. Hinc passum est, quicquid efluxerit, et conditum vasculo mellis more servatur.

Prevod:

Passum se pravi pre berbe, Afrikanci ga zgušnjavaju i daju prijatan ukus i koristiti se kao med začinjen vinom ako meda nemate dovoljno. Prikupite veću količinu grozdova i stavite u pletene korpe i snažno udarati motkom. Kada je cela masa grožđa zdrobljena, stavite je u presu. Sve što isteče je passum. Stavite u posudu i čuvajte sakriveno, pije se sa medom.

Ovo se pravi u oktobru mesecu.

Recept agronoma Magoa je prepisao i obradio rimski pisac i državnik Marcus Porcius Cato Maior Censor, (rođen 234. godine p. n. e. u Tuskulu, umro 149. god. p. n. e.) u svom delu O zemljoradnji (De agricultura).

Originalni tekst:

Quom vinum coctum erit et quom legetur, facito uti servetur familiae primum suisque, facitoque studeas bene percoctum siccumque legere, ne vinum nomen perdat. Vinaceos cotidie recentis succernito lecto restibus subtento, vel cribrum illi rei parato. Eos conculcato in dolia picata vel in lacum vinarium picatum. Id bene iubeto oblini, quod des bubus per hiemem. Indidem, si voles, lavito paulatim. Erit lora familiae quod bibat.

Prevod:

Kada je grožđe zrelo i kada je berba, tu se okuplja cela porodica. Pazite da su pokupili zrelo i suvo ili je vino izgubljeno. Širite grožđe svakodnevno preko sita ili ga obesite preko kabla, da se osuši, a nakon gaženja stavite ga u burad ili posude pa zapečatite. Možete sa ovim hraniti stoku zimi ili ih potopite (u vodu) i imaćete jeftino vino za celu porodicu.

I danas se ovo vino pravi i poznato je pod imenom"Passum de Magon" i to je moderno tunisko prirodno slatko vino iz Kelibije u regionu Kap Bon, tradicionalnog poljoprivrednog centra Kartagine, koje odaje počast sećanju na Maga i pravi se na istovetan punski način. Kartagina, u današnjem Tunisu, bila je najuspešnija kolonija Feničana i preživela je u svom punskom obliku sve do uništenja 146. pre nove ere od strane rimskih snaga na kraju punskih ratova. Kolonija je delila neizbrisivu vezu sa vinom i opisana je u 4. veku kao sela puna vinove loze i maslina. Kartaginjansko vino proizvedeno iz doline reke Bagradas je bilo posebno popularno. Grad Kartagina je takođe služio kao centar znanja, što je primer dela punskog pisca Maga, koji je objedinio poljoprivredno i vinogradarsko znanje mediteranskog sveta iz 3. i 2. veka p. n. e..

Feničani sebe nisu zvali Feničanima, već Sidoncima, po Sidonu, jednom od njihova dva najvažnija grada, koji je ležao severno od Tira. Kad su stari Grci prvi put došli u dodir sa ovim mornarima, nazvali su ih foinoi, to jest, crveni kao krv jer su bili preplanuli od sunca. Kad se ovaj smisao reči izgubio, ljudi su dovodili u vezu ime Feničana s domovinom tajanstvene ptice feniks, za koju se govorilo da živi pet stotina godina i da se obnavlja tako što spali sebe i svoje gnezdo, a tada se nova ptica pojavi iz pepela stare. Po trećoj verziji ili legendi naziv Fenikija (Phoiníkē) u prevodu znači ljubičasta zemlja, jer su Feničani dobijali ljubičastu boju od određene vrste morskih školjki. Boja je bila toliko retka i cenjena da je vredela više od zlata. Fenikija je bila civilizacija koja se prostirala u uzanom obalskom pojasu u Siriji od reke Elevteros na severu do predgorja Karmil na jugu (današnji Liban), dužine 240 km i širine oko 20 km. Fenikija je bila civilizacija sa središtem u današnjem Libanu. Između 1550 g. p. n. e. i 300 g. p. n. e., Feničani su razvili kulturu pomorske trgovine koja je proširila njihov uticaj sa Levanta na severnu Afriku, grčka ostrva, Siciliju i Iberijsko poluostrvo. Feničani (Sidonci, Hananci, Puni), stari pomorsko-trgovački narod, vladali su Sredozemnim morem i osnovali niz samostalnih gradova-država koji su ponekad obrazovali saveze pod hegemonijom jednog od njih, najpre Sidona, a zatim Tira, koji je stekao prevlast nad feničanskim gradovima. Osim ekspanzije i kolonizacije ova civilizacija je mnogo uticala na grčku i rimsku civilizaciju da vode sopstvene kampanje ekspanzije. Baveći se Grcima, Feničani su ih naučili ne samo svom znanju o vinarstvu i vinogradarstvu, već i tehnologijama brodogradnje koje su podstakle Grke da se šire izvan Egejskog mora. Vina iz Fenikije su bila toliko dugo prisutna u grčkom i rimskom svetu da je pridev "Bibline" (iz feničanskog grada Biblosa) postao sinonim koji označava vino visokog kvaliteta. Od svojih glavnih naselja u gradovima kao što su Biblos, Tir i Sidon, Feničani su počeli da proširuju svoj trgovački uticaj na svoje susede i među prvima koji su doneli vino u Egipat. Odatle su se proširili izvan puke trgovine do osnivanja kolonija trgovačkih gradova širom Mediterana. Nastavili su duž južnih obala da bi osnovali Kartaginu 814 g. p. n. e. u severnoj Africi, a odatle na Balearska ostrva i Pirinejsko poluostrvo. Feničani su bili osnivači Malage i Kadisa u današnjoj Španiji negde u 9. veku p. n. e., mada je mala ispostava možda bila uspostavljena i ranije.

Kroz kontakte i trgovinu, širili su ne samo svoje pismo već i svoje znanje o vinogradarstvu i vinarstvu, uključujući i razmnožavanje nekoliko prastarih sorti vinskog grožđa vrste Vitis vinifera. Iako se divlje grožđe iz roda Vitis moglo naći širom poznatog sveta i sve se moglo fermentisati, bilo je potrebno određeno znanje i veština da se ovo grožđe pretvori u ukusno vino. Ovo saznanje je prenošeno trgovačkim putevima koji su izlazili sa Kavkaza i planina Zagros niz Mesopotamiju i na Mediteran, da bi na kraju stigli do Fenikije. Posebne sorte vinove loze vrste Vitis vinifera identifikovane su kao posebno povoljne za proizvodnju vina, čije su reznice rasprostranjene ovim trgovačkim putevima.

Vino se smatralo prihvatljivom ponudom i bogovima i kraljevima, povećavajući njegovu trgovačku vrednost u drevnom svetu. Oko 1000-te. g. p. n. e., mediteranska trgovina vinom je doživela ekspanziju, čime su Feničani i njihova široka pomorska trgovačka mreža bili glavni distributeri vina.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antičko pivo: Tenemu - Pivo sa klekom

 

Egipćani su pravili piće od ječma koje su zvali tenemu i to je bila vrsta jakog fermentisanog piva. Pivo je poznato pod hijeroglifskom oznakom Tnmv (tenemu). Glavni sastojak je bilo mrvljeni pivski hleb i zrna emmer pšenice, dajući mešavinu koja je sadržala dovoljno šećera za fermentaciju (proces proizvodnje ove vrste piva je prikazan na gornjoj slici).

U vreme prve egipatske dinastije. (3315 g. p. n. e. - 3100 g. p. n. e.) pivo je već bilo veoma poznato piće te civilizacije, jer su ostaci piva pronađeni u posudama iz tog vremena. Pivo je u Egiptu bilo vrlo važno u kulturnom pogledu, bilo je najvažniji dar bogovima i pratilo je mrtve na putu u zagrobni život, a verovalo se da je jedan od najvažnijih egipatskih bogova, Oziris, pivarski zaštitnik. Legenda kaže da je Oziris svoj narod naučio umetnosti proizvodnje piva, ali taj posao je u potpunosti poveren ženama. Pivo se često spominjalo na popisu žrtvenih darova u dokumentima, u skladu sa ovim verovanjem Egipćani su često koristili pivo u verskim ceremonijama, ali i kao piće uz obrok.

Pisani izvori beleže 17 vrsti piva, aromatizovane različitim sastojcima i kojima su davali poetska imena kao što su "Prijateljsko pivo", "Gvozdeno pivo" ili "Pivo zaštitnika". Neke od ovih varijanti napravljene su samo za posebne prilike, kao što je godišnji "Festival pijanstva". Tog dana, Egipćani bi se prepustili pivu obojenom crvenim sokom od nara u čast boginje Sekhmet. Sekhmet je bila egipatska boginja ratnika s licem lavice. Bila je zaštitnica faraona, a verovalo se da je njen dah stvarao pustinje. U najpoznatijoj legendi, nakon jedne od mnogih bitaka, Egipćani su propustili prineti žrtvu Sekhmet, kao što je to bilo uobičajeno, jer se tako zaustavljala krvožednost njenih ratnika, pa je gotovo uništila celi ljudski rod. Ipak, egipatski bog sunca, Ra, prevario ju je pa je umesto krvi pila pivo obojeno sokom od nara, koje je Sekhmet tako opilo, da je otupilo njenu ubilačku narav, te je postala blaža boginja. Festival pijanstva se održavao početkom godine kada je Nil postajao crven od boksitnog mulja, koji su donosile godišnje poplave. Egipćani na tom festivalu plešu, sviraju i, iznad svega, piju velike količine crvenog piva, da bi tim ritualom podsetili na pijanstvo, koje je spasilo čovečanstvo.

Pivo bilo od centralnog značaja za egipatsko društvo. U pivu su uživali i odrasli i deca, bilo je osnovno piće siromašnih Egipćana, ali je takođe bilo centralno u ishrani bogatih Egipćana. Pivo se u većini slučaja pilo iz velikih posuda oko kojih bi ljudi sedeli i pili pomoću velikih cevčica od trske jer napitak nije bilo filtriran i komadići nerazgrađenih stvari bi plutali površinom.

Pivo zauzima istaknuto mesto u egipatskoj književnosti i izrekama. U ovom natpisu koji datira oko 2200. godine p. n. e. piše:

"Usta savršeno zadovoljnog čoveka puna su piva".

Sledeće je iz Anijevog uputstva sinu:

".....mama te je poslala u školu kada si bio spreman da budeš naučen pisanju, a ona te je svakodnevno čekala kod kuće sa hlebom i pivom....".

U "Knjizi mrtvih" ima mnogo referenci na pivo, poput one koja se odnosi na boga Atona (boga sunca) kome se pripisuje da je rekao: "Uveče popijem dva vrča piva..."

O ječmenom piću koji se koristilo u Egiptu je pisao i grčki istoričar Herodot u 6. veku p. n. e.:

"Za vino koriste piće od ječma, jer u svojoj zemlji nemaju vinove loze".

Recept za Tenemu pivo je verovatno nastao u periodu između 2575 g. p. n. e.  i 1070 g. p. n. e.

Tenemu pivo i sami možete napraviti u kućnoj radinosti.

Sastojci za 2 litre piva:

1/2 šolje zrna pšenice

1 izlomljeni pivski hleb

1 šolja bobica kleke

2 šolje meda

2 l tople vode

Priprema:

1. dan: Potopite zrna pšenice u vodu da odstoje preko noći.

2. dan: Procedite zrna pšenice, stavite ih u gazu i potopite u posudu punu vode.

3. dan: Klijanje zrna

4. dan: Stavite proklijala zrna na lim za pečenje i pecite 30 minuta dok se ne osuše. Tako smo dobili slad. Slad treba samleti u avanu da dobijemo krupno mleveno brašno. Dobijenu količinu slada staviti u 2 l tople vode i kuvati na srednjoj temperaturi. Povremeno mešati jer slad može da padne na dno lonca i da zagori. Kada je slad skuvan treba ga procediti i ohladiti. Zrna se odstranjuju, a u proceđenu ohlađenu tečnost stavljamo izlomljeni slatki pšenični pivski hleb, bobice kleke i jednu šolju meda. Pokrijte gazom i ostavite da odstoji 3 dana.

7 dan: U dobijenu tečnost dodajte preostali med, promešajte da se med rastopi, a zatim pivo pustite 2 sata da se ostaci čvrstih materija slegnu.

Pivo je blago kiselkastog slatkastog ukusa.Pivo je gusto, lagano kiselo i bez velikog procenta alkohola u sebi.

Pivo je najstarije znano alkoholno piće za koje se smatralo da ga nastanjuje duh ili božansko biće, reč je o piću sa niskom količinom alkohola i nadnaravnim svojstvima, slično se verovalo i za vino. Ta su se pića smatrala božanskim eliksirima života te su se pojavljivala u religijskim ceremonijama, mitologiji, i gozbama, osim toga, smatralo se da mogu lečiti gotovo svaku bolest, pa su bila česti sastojci antičkih recepata. Upotrebljavala su se kao anestetici da se umrtvi bol, kao stimulansi, analgetici, antiseptici za čišćenje rana i ublažavanje bolova, digestivi, protivotrovi kod trovanja biljkama, za ugrize i ubode te kao pročišćivači. Arheolozi su otkrili značajne tragove tetraciklina na mumijama starim 2000 godina. Ovaj antibiotik je rezultat fermentacije zrna korišćenih za izradu njihove centralne hrane - piva. Pivo je imalo oko 3% alkohola u sebi, ali je obilovalo vitaminima i mineralima neophodnim za dobro funkcionisanje ljudskog tela. Već 1600-te g. p. n. e. postoji egipatski lekarski recept koji propisuje tretman koji se sastoji od pola crnog luka u krigli piva.

Pivo je uživalo veliku popularnost među Egipćanima. Za vreme vladavine kraljice Kleopatre, članovi kraljevske porodice su mogli da uvezu pivo i iz drugih poznatih regiona. Osim vina na Kleopatrinoj trpezi nikada nije nedostajalo pivo i čak su ga i deca konzumirala.

Iako su ga redovno konzumirali bogati Egipćani, pivo je i najpopularnije piće siromašnih. Nije se samo trud radnika plaćao u pivu, već su i graditelji piramida, koji su živeli u Gizi, takođe dobijali pivo tri puta dnevno. Interesantno je da se da se pivo takođe nudilo bogovima.

Oni koji su posedovali manje novca, proizvodili su pivo i svako onaj ko je pravio neku svoju žurku kod kuće tu žurku su nazivali "Kuća piva". Egipćani su svoje pivo proizvodili od napola ispečenog hleba od ječma, koji su zatim stavljali u vodu u koju je već bio stavljen ječam. Kako je u tako pripremljenom pivu bilo grudvica, dobijenu smesu su pre ispijanja procedili. Takvom pivu bi kasnije, radi poboljšanja ukusa, dodavali urme ili med.

Istorija piva se nastavlja kroz Etrurce, Rimljane, nordijske varvare i hrišćansku Evropu. Reč pivo (bira, bier, ber, bicre) nastala je u manastirima negde između šestog i sedmog veka kada su kaluđeri pivu pridodali hmelj - iz medicinskih razloga, a i radi boljeg konzerviranja. Ono je proglašeno hrišćanskim lekovitim napitkom, da bi se uključilo u kaluđersku ishranu, a smelo se piti i u dane posta. Nema podataka da se pivo proizvodilo u pravoslavnim manastirima.

                                                                               << Vratite nazad

Antičko pivo: Haamet - Jako pivo

 

Egipćani su pravili piće od ječma koje su zvali haamet ili ka-ahmet, ova vrsta piva ima više varijacija imena, dizitum i diziton (latinski), dizitos (grčki) što znači jaki ferment, i to je bila vrsta jakog nefermentisanog sladnog piva. Pivo je poznato pod hijeroglifskom oznakom HaAmt (haamet, ka-ahmet). Glavni sastojak je bilo sladovo zrno, bilo emer pšenica ili ječam ili oboje zajedno. Često se kao kvasac dodaje mrvljeni pivski hleb za početak fermentacije. Ovo, u ovom slučaju, nije potkrepljeno arheološkim nalazima i dokazima, koji umesto toga ukazuju da se za ovu vrstu piva koristilo kuvano zrno i sladovo zrno kombinovano, dajući mešavinu koja je sadržala dovoljno šećera za fermentaciju (proces izrade piva je prikazan na gornjoj slici).

U vreme prve egipatske dinastije. (3315 g. p. n. e. - 3100 g. p. n. e.) pivo je već bilo veoma poznato piće te civilizacije, jer su ostaci piva pronađeni u posudama iz tog vremena. Pivo je u Egiptu bilo vrlo važno u kulturnom pogledu, bilo je najvažniji dar bogovima i pratilo je mrtve na putu u zagrobni život, a verovalo se da je jedan od najvažnijih egipatskih bogova, Oziris, pivarski zaštitnik. Legenda kaže da je Oziris svoj narod naučio umetnosti proizvodnje piva, ali taj posao je u potpunosti poveren ženama. Pivo se često spominjalo na popisu žrtvenih darova u dokumentima, u skladu sa ovim verovanjem Egipćani su često koristili pivo u verskim ceremonijama, ali i kao piće uz obrok.

Pisani izvori beleže 17 vrsti piva, aromatizovane različitim sastojcima i kojima su davali poetska imena kao što su "Prijateljsko pivo", "Gvozdeno pivo" ili "Pivo zaštitnika". Neke od ovih varijanti napravljene su samo za posebne prilike, kao što je godišnji "Festival pijanstva". Tog dana, Egipćani bi se prepustili pivu obojenom crvenim sokom od nara u čast boginje Sekhmet. Sekhmet je bila egipatska boginja ratnika s licem lavice. Bila je zaštitnica faraona, a verovalo se da je njen dah stvarao pustinje. U najpoznatijoj legendi, nakon jedne od mnogih bitaka, Egipćani su propustili prineti žrtvu Sekhmet, kao što je to bilo uobičajeno, jer se tako zaustavljala krvožednost njenih ratnika, pa je gotovo uništila celi ljudski rod. Ipak, egipatski bog sunca, Ra, prevario ju je pa je umesto krvi pila pivo obojeno sokom od nara, koje je Sekhmet tako opilo, da je otupilo njenu ubilačku narav, te je postala blaža boginja. Festival pijanstva se održavao početkom godine kada je Nil postajao crven od boksitnog mulja, koji su donosile godišnje poplave. Egipćani na tom festivalu plešu, sviraju i, iznad svega, piju velike količine crvenog piva, da bi tim ritualom podsetili na pijanstvo, koje je spasilo čovečanstvo.

Pivo bilo od centralnog značaja za egipatsko društvo. U pivu su uživali i odrasli i deca, bilo je osnovno piće siromašnih Egipćana, ali je takođe bilo centralno u ishrani bogatih Egipćana. Pivo se u većini slučaja pilo iz velikih posuda oko kojih bi ljudi sedeli i pili pomoću velikih cevčica od trske jer napitak nije bilo filtriran i komadići nerazgrađenih stvari bi plutali površinom.

Pivo zauzima istaknuto mesto u egipatskoj književnosti i izrekama. U ovom natpisu koji datira oko 2200. godine p. n. e. piše:

"Usta savršeno zadovoljnog čoveka puna su piva".

Sledeće je iz Anijevog uputstva sinu:

".....mama te je poslala u školu kada si bio spreman da budeš naučen pisanju, a ona te je svakodnevno čekala kod kuće sa hlebom i pivom....".

U "Knjizi mrtvih" ima mnogo referenci na pivo, poput one koja se odnosi na boga Atona (boga sunca) kome se pripisuje da je rekao: "Uveče popijem dva vrča piva..."

O ječmenom piću koji se koristilo u Egiptu je pisao i grčki istoričar Herodot u 6. veku p. n. e.:

"Za vino koriste piće od ječma, jer u svojoj zemlji nemaju vinove loze".

Recept za Haamet pivo je verovatno nastao u periodu između 2575 g. p. n. e.  i 1070 g. p. n. e. i prvobitno se pio nefermentisan, konzumirao se odmah nakon pravljenja kao dnevni napitak, tek u kasnijem periodu se ova vrsta sladnog piva puštala da odleži i da se fermentiše te se tako dobijalo jako kiselkasto pivo.

Haamet pivo i sami možete napraviti u kućnoj radinosti.

Sastojci:

1 šolja zrna ječma

2 šolje zrna pšenice

1 šolja sitno seckanog svežeg đumbira

2 l vode

Priprema:

1. dan: Potopite1 šolju zrna ječma u vodu da odstoji preko noći.

2. dan: Ocedite zrna i stavite u gazu i potopite u posudu punu vode.

3. dan: Klijanje zrna.

4. dan: Stavite proklijala zrna na lim za pečenje i pecite 30 minuta dok se ne osuše i samo malo zapecite. Tako smo dobili slad. Slad treba samleti u avanu da dobijemo krupno mleveno brašno.

5. dan: Skuvajte dve šolje pšenice u dve šolje vode dok ne dobijete meku, gustu kašu. Trebalo bi da bude dovoljno mekano da se pojedinačno zrno pšenice može samleti rubom kašike. Kada kaša od pšenice više nije vrela, ali je još topla, stavite je u lonac sa sladom, đumbirom i šest šolji vode. Pokrijte i ostavite da odstoji na sobnoj temperaturi 3 do 4 dana.

Kada je pivo gotovo procedite ga, a zatim pivo pustite 2 sata da se ostaci čvrstih materija slegnu.

Pivo je gusto, lagano kiselo i bez velikog procenta alkohola u sebi.

Pivo je najstarije znano alkoholno piće za koje se smatralo da ga nastanjuje duh ili božansko biće, reč je o piću sa niskom količinom alkohola i nadnaravnim svojstvima, slično se verovalo i za vino. Ta su se pića smatrala božanskim eliksirima života te su se pojavljivala u religijskim ceremonijama, mitologiji, i gozbama, osim toga, smatralo se da mogu lečiti gotovo svaku bolest, pa su bila česti sastojci antičkih recepata. Upotrebljavala su se kao anestetici da se umrtvi bol, kao stimulansi, analgetici, antiseptici za čišćenje rana i ublažavanje bolova, digestivi, protivotrovi kod trovanja biljkama, za ugrize i ubode te kao pročišćivači. Arheolozi su otkrili značajne tragove tetraciklina na mumijama starim 2000 godina. Ovaj antibiotik je rezultat fermentacije zrna korišćenih za izradu njihove centralne hrane - piva. Pivo je imalo oko 3% alkohola u sebi, ali je obilovalo vitaminima i mineralima neophodnim za dobro funkcionisanje ljudskog tela. Već 1600-te g. p. n. e. postoji egipatski lekarski recept koji propisuje tretman koji se sastoji od pola crnog luka u krigli piva.

Pivo je uživalo veliku popularnost među Egipćanima. Za vreme vladavine kraljice Kleopatre, članovi kraljevske porodice su mogli da uvezu pivo i iz drugih poznatih regiona. Osim vina na Kleopatrinoj trpezi nikada nije nedostajalo pivo i čak su ga i deca konzumirala.

Iako su ga redovno konzumirali bogati Egipćani, pivo je i najpopularnije piće siromašnih. Nije se samo trud radnika plaćao u pivu, već su i graditelji piramida, koji su živeli u Gizi, takođe dobijali pivo tri puta dnevno. Interesantno je da se da se pivo takođe nudilo bogovima.

Oni koji su posedovali manje novca, proizvodili su pivo i svako onaj ko je pravio neku svoju žurku kod kuće tu žurku su nazivali "Kuća piva". Egipćani su svoje pivo proizvodili od napola ispečenog hleba od ječma, koji su zatim stavljali u vodu u koju je već bio stavljen ječam. Kako je u tako pripremljenom pivu bilo grudvica, dobijenu smesu su pre ispijanja procedili. Takvom pivu bi kasnije, radi poboljšanja ukusa, dodavali urme ili med.

Istorija piva se nastavlja kroz Etrurce, Rimljane, nordijske varvare i hrišćansku Evropu. Reč pivo (bira, bier, ber, bicre) nastala je u manastirima negde između šestog i sedmog veka kada su kaluđeri pivu pridodali hmelj - iz medicinskih razloga, a i radi boljeg konzerviranja. Ono je proglašeno hrišćanskim lekovitim napitkom, da bi se uključilo u kaluđersku ishranu, a smelo se piti i u dane posta. Nema podataka da se pivo proizvodilo u pravoslavnim manastirima.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antičko pivo: Heket - Pivo

 

Egipćani su pravili piće od ječma koje su zvali heket ili hektof, a pojavljuje se i ime zitos ili zitatos koje je grčkog porekla, ova vrsta piva ima više varijacija imena, zitum i ziton (latinski), zitos (grčki: ζῦθος) što znači ferment, sisni (hebrejski) i to je bila vrsta nefermentisanog sladnog piva. Pivo je poznato pod hijeroglifskom oznakom Hkt (heket), odrednica reči Hkt (pivo) bila je bokal za pivo. Glavni sastojak je bilo sladovo zrno, bilo emer pšenica ili ječam ili oboje zajedno. Često se kao kvasac dodaje mrvljeni pivski hleb za početak fermentacije. Ovo, u ovom slučaju, nije potkrepljeno arheološkim nalazima i dokazima, koji umesto toga ukazuju da se za ovu vrstu piva koristilo kuvano zrno i sladovo zrno kombinovano, dajući mešavinu koja je sadržala dovoljno šećera za fermentaciju. Sličan recept za ovo pivo se pominje u trećem traktatu vavilonskog Talmuda. Prema Rav Josef  Hija, pivo sadrži 1/3 ječma, 1/3 semena šafranike i 1/3 soli. Rav je kasnije ječam zamenio pšenicom. Sastojci su natopljeni, pečeni i mleveni. Ovo ni u kojem slučaju ne bi proizvelo pravo pivo izvorne recepture. So se dodaje jer obezbeđuje elektolite koji su važni kod fizičkih naprezanja na visokoj temperaturi s obzirom da su u Egiptu radnici plaćani u obrocima piva, radnici na Velikim piramidama u Gizi dobijali su 4-5 litara dnevno.

U vreme prve egipatske dinastije. (3315 g. p. n. e. - 3100 g. p. n. e.) pivo je već bilo veoma poznato piće te civilizacije, jer su ostaci piva pronađeni u posudama iz tog vremena. Pivo je u Egiptu bilo vrlo važno u kulturnom pogledu, bilo je najvažniji dar bogovima i pratilo je mrtve na putu u zagrobni život, a verovalo se da je jedan od najvažnijih egipatskih bogova, Oziris, pivarski zaštitnik. Legenda kaže da je Oziris svoj narod naučio umetnosti proizvodnje piva, ali taj posao je u potpunosti poveren ženama. Pivo se često spominjalo na popisu žrtvenih darova u dokumentima, a egipatska Knjiga mrtvih sadrži napomenu o darovanju heketa na žrtveniku. U skladu sa ovim verovanjem Egipćani su često koristili pivo u verskim ceremonijama, ali i kao piće uz obrok.

Pisani izvori beleže 17 vrsti piva, aromatizovane različitim sastojcima i kojima su davali poetska imena kao što su "Prijateljsko pivo", "Gvozdeno pivo" ili "Pivo zaštitnika". Neke od ovih varijanti napravljene su samo za posebne prilike, kao što je godišnji "Festival pijanstva". Tog dana, Egipćani bi se prepustili pivu obojenom crvenim sokom od nara u čast boginje Sekhmet. Sekhmet je bila egipatska boginja ratnika s licem lavice. Bila je zaštitnica faraona, a verovalo se da je njen dah stvarao pustinje. U najpoznatijoj legendi, nakon jedne od mnogih bitaka, Egipćani su propustili prineti žrtvu Sekhmet, kao što je to bilo uobičajeno, jer se tako zaustavljala krvožednost njenih ratnika, pa je gotovo uništila celi ljudski rod. Ipak, egipatski bog sunca, Ra, prevario ju je pa je umesto krvi pila pivo obojeno sokom od nara, koje je Sekhmet tako opilo, da je otupilo njenu ubilačku narav, te je postala blaža boginja. Festival pijanstva se održavao početkom godine kada je Nil postajao crven od boksitnog mulja, koji su donosile godišnje poplave. Egipćani na tom festivalu plešu, sviraju i, iznad svega, piju velike količine crvenog piva, da bi tim ritualom podsetili na pijanstvo, koje je spasilo čovečanstvo.

Pivo bilo od centralnog značaja za egipatsko društvo. U pivu su uživali i odrasli i deca, bilo je osnovno piće siromašnih Egipćana, ali je takođe bilo centralno u ishrani bogatih Egipćana. Pivo se u većini slučaja pilo iz velikih posuda oko kojih bi ljudi sedeli i pili pomoću velikih cevčica od trske jer napitak nije bilo filtriran i komadići nerazgrađenih stvari bi plutali površinom.

Pivo zauzima istaknuto mesto u egipatskoj književnosti i izrekama. U ovom natpisu koji datira oko 2200. godine p. n. e. piše:

"Usta savršeno zadovoljnog čoveka puna su piva".

Sledeće je iz Anijevog uputstva sinu:

".....mama te je poslala u školu kada si bio spreman da budeš naučen pisanju, a ona te je svakodnevno čekala kod kuće sa hlebom i pivom....".

U "Knjizi mrtvih" ima mnogo referenci na pivo, poput one koja se odnosi na boga Atona (boga sunca) kome se pripisuje da je rekao: "Uveče popijem dva vrča piva..."

O ječmenom piću koji se koristilo u Egiptu je pisao i grčki istoričar Herodot u 6. veku p. n. e.:

"Za vino koriste piće od ječma, jer u svojoj zemlji nemaju vinove loze".

Zitos se pojavljuje u vidu napomene i kod grčkog istoričara Diodora Siculusa iz 1. veka p. n. e., koji je napisao Biblioteca Historica. U svom delu delimično opisuje zitos:

"κατασκευαζουσι δε και εκ των κριθων Αιγυπτιοινος λειπομενον ου πολυ τς περι τον οινονευωδιας, α καλουσι ζυθος."

"Egipćani takođe prave piće od ječma koje zovu zitos, čiji miris nije mnogo lošiji od vina."

Od latinskih pisaca koji su pisali o zithumu se izdvaja Strabon koji je prvi put potvrdio u svojim spisima o Egiptu da je zitum napitak od žitarica sa lekovitim asocijacijama dokumentovanim u tri ključna izvora. O zitumu j pisao i Plinije Stariji u svom delu Naturalis Historia, zajedno sa drugim napitcima od žitarica. Pića se pominju u kontekstu odvojenom od alkoholnih pića, a Plinije pominje i druge preparate od žitarica od kojih potiču lekovi naročito palentu i ptisanu. On pominje upotrebu njegove "spume" (pene od kvasca) kao kozmetičkog sredstva. Plinije pominje i "zitum“ i „cerveisa" u istom kontekstu u istom poglavlju u iste svrhe (XXII:82). Ovo može ukazivati na sličnost između ova dva napitka.

U fragmentu teksta koji je navodno napisao grčko-egipatski pisac Zosimos (alhemičar i mistik) iz Panopolisa u 4. veku nove ere, opisan je potpuni metod za proizvodnju "zitoruma". Uključuje proces sirovog sladovanja, kiseljenja testa, pečenje tvrdog keksa i zagrevanje tog keksa u vodi da bi se dobila slatka tečnost. Ovde se vidi da je izvorni recept doživeo drastične promene kao i naziv koji je krajnje romanizovan. U tekstu se navodi:

" Uzmite dobar čisti ječam i vodu, i potopite ga jedan dan. Raširite ga i stavite na vetrovito mesto još jedan dan. Ponovo ga potopite 5 sati, a zatim ga skupite u sito sa drškama i ponovo potopite nakon što se ocedi dok ne postane naduvano.

Kada je to gotovo, osušite ga na suncu, dok ne ispuhne: ljuska je zaista gorka.

Sada meljite i napravite testo za hleb, dodajući kvasac kao u pečenju hleba, i dobro ga ispecite. Zatim dobro prokuvajte, a slatku vodu odvojite, procedite kroz sito.

Neki prepečeni hleb zagreju u tiganju sa vodom, pa ga malo prokuvaju, ali ne smeju ni da kuvaju, niti da greju predugo, i skinuvši sa vatre, prenesu u druge sudove, pa opet zagreju i odlože tečnost."

Heket je korišten i u medicini kao laksativ i protiv dijareje. Smatralo se da je njegova upotreba opasna za bolesne ljude, a pogotovo za trudnice jer visoka koncentracija ulja šafranike ima svojstvo abortusa. Na osnovu ovoga možemo zaključiti da je Heket bio neka vrsta medicinskog napitka.

Recept za Heket pivo je verovatno nastao u periodu između 2575 g. p. n. e.  i 1070 g. p. n. e. i prvobitno se pio nefermentisan, konzumirao se odmah nakon pravljenja kao dnevni napitak, tek u kasnijem periodu se ova vrsta sladnog piva puštala da odleži i da se fermentiše te se tako dobijalo slano kiselkasto pivo.

Heket pivo i sami možete napraviti u kućnoj radinosti.

Sastojci:

3 šolje zrna ječma

3 šolje semena šafranike

3 šolje soli

2 l vode

Priprema:

1. dan: Potopite1 šolju zrna ječma u vodu da odstoji preko noći.

2. dan: Ocedite zrna i stavite u gazu i potopite u posudu punu vode.

3. dan: Klijanje zrna.

4. dan: Stavite proklijala zrna na lim za pečenje i pecite 30 minuta dok se ne osuše i samo malo zapecite. Tako smo dobili slad. Slad treba samleti u avanu da dobijemo krupno mleveno brašno.

5. dan: Skuvajte dve šolje ječma, soli i šafranike u dve šolje vode dok ne dobijete meku, gustu kašu. Trebalo bi da bude dovoljno mekano da se pojedinačno zrno ječma može samleti rubom kašike. Kada kaša od ječma više nije vrela, ali je još topla, stavite je u lonac sa sladom i šest šolji vode. Pokrijte i ostavite da odstoji na sobnoj temperaturi 3 do 4 dana.

Kada je pivo gotovo procedite ga, a zatim pivo pustite 2 sata da se ostaci čvrstih materija slegnu.

Pivo je gusto, lagano kiselo i slankasto i bez velikog procenta alkohola u sebi.

Pivo je najstarije znano alkoholno piće za koje se smatralo da ga nastanjuje duh ili božansko biće, reč je o piću sa niskom količinom alkohola i nadnaravnim svojstvima, slično se verovalo i za vino. Ta su se pića smatrala božanskim eliksirima života te su se pojavljivala u religijskim ceremonijama, mitologiji, i gozbama, osim toga, smatralo se da mogu lečiti gotovo svaku bolest, pa su bila česti sastojci antičkih recepata. Upotrebljavala su se kao anestetici da se umrtvi bol, kao stimulansi, analgetici, antiseptici za čišćenje rana i ublažavanje bolova, digestivi, protivotrovi kod trovanja biljkama, za ugrize i ubode te kao pročišćivači. Arheolozi su otkrili značajne tragove tetraciklina na mumijama starim 2000 godina. Ovaj antibiotik je rezultat fermentacije zrna korišćenih za izradu njihove centralne hrane - piva. Pivo je imalo oko 3% alkohola u sebi, ali je obilovalo vitaminima i mineralima neophodnim za dobro funkcionisanje ljudskog tela. Već 1600-te g. p. n. e. postoji egipatski lekarski recept koji propisuje tretman koji se sastoji od pola crnog luka u krigli piva.

Pivo je uživalo veliku popularnost među Egipćanima. Za vreme vladavine kraljice Kleopatre, članovi kraljevske porodice su mogli da uvezu pivo i iz drugih poznatih regiona. Osim vina na Kleopatrinoj trpezi nikada nije nedostajalo pivo i čak su ga i deca konzumirala.

Iako su ga redovno konzumirali bogati Egipćani, pivo je i najpopularnije piće siromašnih. Nije se samo trud radnika plaćao u pivu, već su i graditelji piramida, koji su živeli u Gizi, takođe dobijali pivo tri puta dnevno. Interesantno je da se da se pivo takođe nudilo bogovima.

Oni koji su posedovali manje novca, proizvodili su pivo i svako onaj ko je pravio neku svoju žurku kod kuće tu žurku su nazivali "Kuća piva". Egipćani su svoje pivo proizvodili od napola ispečenog hleba od ječma, koji su zatim stavljali u vodu u koju je već bio stavljen ječam. Kako je u tako pripremljenom pivu bilo grudvica, dobijenu smesu su pre ispijanja procedili. Takvom pivu bi kasnije, radi poboljšanja ukusa, dodavali urme ili med.

Istorija piva se nastavlja kroz Etrurce, Rimljane, nordijske varvare i hrišćansku Evropu. Reč pivo (bira, bier, ber, bicre) nastala je u manastirima negde između šestog i sedmog veka kada su kaluđeri pivu pridodali hmelj - iz medicinskih razloga, a i radi boljeg konzerviranja. Ono je proglašeno hrišćanskim lekovitim napitkom, da bi se uključilo u kaluđersku ishranu, a smelo se piti i u dane posta. Nema podataka da se pivo proizvodilo u pravoslavnim manastirima.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antičko pivo: Bousa - Pivo

 

Alkohol se prvi put na zemlji javlja pre 1,5 biliona godina, kada su bakterije konzumirajući ćelije biljaka proizvele ovu supstancu. Ljudi su počeli da konzumiraju alkohol najmanje pre 7000 godina, na šta nam ukazuju ostaci grnčarije iz ovog perioda, u čijim porama su arheolozi pronašli ostatke piva i vina. Vino i pivo su bili duboko ukorenjeni u svakodnevni i obredni život velikih starih kultura u Mesopotamiji, Egiptu, Grčkoj, Rimskoj imperiji.

Pivo je najstarije znano alkoholno piće za koje se smatralo da ga nastanjuje duh ili božansko biće, reč je o piću sa niskom količinom alkohola i nadnaravnim svojstvima, slično se verovalo i za vino. Ta su se pića smatrala božanskim eliksirima života te su se pojavljivala u religijskim ceremonijama, mitologiji, i gozbama, osim toga, smatralo se da mogu lečiti gotovo svaku bolest, pa su bila česti sastojci antičkih recepata. Upotrebljavala su se kao anestetici da se umrtvi bol, kao stimulansi, analgetici, antiseptici za čišćenje rana i ublažavanje bolova, digestivi, protivotrovi kod trovanja biljkama, za ugrize i ubode te kao pročišćivači.

Pivo je uživalo veliku popularnost među drevnim Egipćanima. Za vreme vladavine kraljice Kleopatre, članovi kraljevske porodice su mogli da uvezu pivo i iz drugih poznatih regiona. Osim vina na Kleopatrinoj trpezi nikada nije nedostajalo pivo i čak su ga i deca konzumirala.

Iako su ga redovno konzumirali bogati Egipćani, pivo je i najpopularnije piće siromašnih. Nije se samo trud radnika plaćao u pivu, već su i graditelji piramida, koji su živeli u Gizi, takođe dobijali pivo tri puta dnevno. Interesantno je da se da se pivo takođe nudilo bogovima.

Kao i u Mesopotamiji pivo je i u Egiptu bilo vrlo važno u kulturnom pogledu. Bilo je najvažniji dar bogovima i pratilo je mrtve na putu u zagrobni život, a verovalo se da je jedan od najvažnijih egipatskih bogova, Oziris, pivarski zaštitnik.

Legenda kaže da je Oziris svoj narod naučio umetnosti proizvodnje piva, ali taj posao je u potpunosti poveren ženama. U skladu sa ovim verovanjem Egipćani su često koristili pivo u verskim ceremonijama, ali i kao piće uz obrok.

Pisani izvori beleže razne vrste piva, aromatizovane sa različitim sastojcima i daju poetska imena kao što su "Prijateljsko pivo", "Gvozdeno pivo" ili "Pivo zaštitnika". Neke od ovih varijanti napravljene su samo za posebne prilike, kao što je godišnji "Festival pijanstva". Tog dana, Egipćani bi se prepustili pivu obojenom crvenim sokom od nara u čast boginje Sekhmet. Sekhmet je bila egipatska boginja ratnika s licem lavice. Bila je zaštitnica faraona, a verovalo se da je njen dah stvarao pustinje. U najpoznatijoj legendi, nakon jedne od mnogih bitaka, Egipćani su propustili prineti žrtvu Sekhmet, kao što je to bilo uobičajeno, jer se tako zaustavljala krvožednost njenih ratnika, pa je gotovo uništila celi ljudski rod. Ipak, egipatski bog sunca, Ra, prevario ju je pa je umesto krvi pila pivo obojeno sokom od nara, koje je Sekhmet tako opilo, da je otupilo njenu ubilačku narav, te je postala blaža boginja. Festival pijanstva se održavao početkom godine kada je Nil postajao crven od boksitnog mulja, koji su donosile godišnje poplave. Egipćani na tom festivalu plešu, sviraju i, iznad svega, piju velike količine crvenog piva, da bi tim ritualom podsetili na pijanstvo, koje je spasilo čovečanstvo.

Oni koji su posedovali manje novca, proizvodili su pivo i svako onaj ko je pravio neku svoju žurku kod kuće tu žurku su nazivali "Kuća piva". Egipćani su svoje pivo proizvodili od napola ispečenog hleba od ječma, koji su zatim stavljali u vodu u koju je već bio stavljen ječam. Kako je u tako pripremljenom pivu bilo grudvica, dobijenu smesu su pre ispijanja procedili. Takvom pivu bi kasnije, radi poboljšanja ukusa, dodavali urme ili med.

Drevno egipatsko pivo, nazvano bouza, bilo je glavna hrana. Sa više hranljivih materija i manje alkohola od modernih piva. Radnici na Velikim piramidama u Gizi su imali dnevno sledovanje od 4-5 litara dnevno. Pivo je servirano pri svakom egipatskom jelu, posebno među nižim klasama. Pivo se u većini slučaja pilo iz velikih posuda oko kojih bi ljudi sedeli i pili pomoću velikih cevčica od trske jer napitak nije bilo filtriran i komadići nerazgrađenih stvari bi plutali površinom (slika gore).

Ovaj recept za pivo je verovatno nastao u periodu između 2575 i 1070 g. p. n. e.

Egipatsko pivo i sami možete napraviti u kućnoj radinosti.

Sastojci:

1/2 šolje zrna ječma

1 izlomljeni pivski hleb

2 l vode

50 ml sirupa od urme ili med

50 g meda

Priprema:

1. dan: Potopite zrna ječma u vodu da odstoje preko noći.

2. dan: Ocedite zrna i stavite u gazu i potopite u posudu punu vode.

3. dan: Klijanje zrna.

4. dan: Stavite proklijala zrna na lim za pečenje i pecite 30 minuta dok se ne osuše i samo malo zapecite. Tako smo dobili slad. Slad treba samleti u avanu da dobijemo krupno mleveno brašno.

5. dan: Izlomite i usitnite hleb i pomešajte sa sirupom od urmi ili medom, sladom i 2 litre vode. Pokrijte gazom i ostavite da odstoji 2 dana.

7 dan: Procedite tečnost, a zatim pivo pustite 2 sata da se ostaci čvrstih materija slegnu.

Pivo je gaziranog slatkastog ukusa.

Istorija piva se dalje nastavlja kroz Etrurce, Rimljane, nordijske varvare i hrišćansku Evropu. Reč pivo (bira, bier, ber, bicre) nastala je u manastirima negde između šestog i sedmog veka kada su kaluđeri pivu pridodali hmelj - iz medicinskih razloga, a i radi boljeg konzerviranja. Ono je proglašeno hrišćanskim lekovitim napitkom, da bi se uključilo u kaluđersku ishranu, a smelo se piti i u dane posta. Nema podataka da se pivo proizvodilo u pravoslavnim manastirima.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Interesantne stvari o Mesopotamiji

Interesantne stvari o Mesopotamiji koje bi vam možda mogle biti zanimljive:

- Po jednoj teoriji ime Mesopotamija potiče od starogrčkih reči "meso", što znači "sredina"; i "potamos" što znači "reka" u slobodnom prevodu znači "usred reka". Po drugoj teoriji ime Mesopotamija potiče od staropersijskog Mijanrudan što znači "Zemlja između dve reke", a po trećoj teoriji ime Mesopotamija je nastala od aramejskog naziva Beth-Nahrin "Kuća dve reke". 

- Mesopotamija obuhvata područje jugozapadne Azije odnosno to je područje aluvijalne ravnice između reka Tigar i Eufrat, u Iraku i Siriji i smatra se jednim od najvažnijih područja u istoriji čovečanstva, kolevkom civilizacije. Region obuhvata veći deo današnjeg Iraka, Kuvajta, i delove severne Saudijske Arabije, zapadnog Irana, istočne Sirije i jugoistočne Turske. Mesopotamija se obično deli na Severnu ili Gornju Mesopotamiju, što je oblast između dve reke od njihovih izvora do Bagdada; i Južna ili Donja Mesopotamija, što je područje od Bagdada do Persijskog zaliva, uključujući Kuvajt i delove zapadnog Irana.

- Prvi gradovi, točak, pisanje, astronomija, matematika, iskorištavanje energije vjetra, navodnjavanje, poljoprivredni razvoj, stočarstvo, filozofija i religija su samo neke od stvari koje su nastale u Mesopotamiji.

- Mesopotamiju su činile više civilizacija, Sumeri, Akađani, Asirci i Vavilonci.

- Mesopotamija je bila sastavljena od pojedinačnih gradova-država koje su kontrolisali različiti vladari.

- Sumer, koji je prvi put trajno naseljen između 5500. g. p. n. e. i 4000. g. p. n. e., je najranija poznata civilizacija Mesopotamije. Sumeri su sebe nazivali crnokosi ljudi, a svoju zemlju mesto prosvećenih gospodara i najstarija su poznata civilizacija južne Mesopotamije (današnji južni Irak). Smatra se da je Mesopotamija, kao civilizacija, okončana padom Vavilona pod persijskim Kirom Velikim 539. g. p. n. e. Poreklo Sumera još uvek nije tačno utvrđeno, ali pretpostavlja se da su došli sa severa i pomešali se sa zatečenim stanovništvom. Arheološki dokazi govore da su uspostavili oko desetak gradova-država otkako su se nastanili u Mesopotamiji.

- U Mesopotamiji su obožavali stotine bogova, svaki bog ili boginja je imao svoje ime i svoju sferu delovanja. Svaki grad je imao svog boga ili boginju, a mnogi su bili povezani sa raznim profesijama, kao što su pisari i graditelji. Glavni bog je bio Anu, on je bio otac bogova i bog neba, Enlil je bio bog vazduha, Utu bog sunca i gospodar istine i pravde, Nanna je bog Meseca, Inanna je boginja ljubavi i rata, Ninhursag boginja zemlje, a Enki je bio bog pitke vode, kao i gospodar mudrosti i magije. Iako su svi generalno služili, poštovali i cenili ove bogove, većina ljudi nije osećala posebnu konekciju sa njima. Svi su imali svog ličnog Boga koji je štitio pojedince i zalagao se za njih pred glavnim bogovima.

- Mesopotamija je bila mesto gde su se razvili najraniji gradovi kao što su Uruk, Niniva i Vavilon. U njemu su postojala najranija velika svetska carstva na čelu sa poznatim vođama poput Sargona od Akada, Hamurabija i Tiglat-Pilesera III.

- Sumerski grad Eridu smatra se prvim gradom na svetu. Osnovan je oko 5400. godine p. n. e. na obali Persijskog zaliva u južnoj Mesopotamiji. Veruje se da su praistorijski ljudi poznati kao Ubajdi prva civilizacijska sila u Sumeru, koja je isušla močvare za poljoprivredu, razvila trgovinu i uspostavila industriju.

- Jedan od najvećih u to vreme bio je sumerski grad Uruk, koji je osnovao kralj Emerkar. Ovaj grad igrao je važnu ulogu na političkom planu, a spominje se i u Epu o Gilgamešu. Uruk je imao između 40.000 i 80.000 stanovnika, koja je živela na 6 km2 ograđenog područja. Ovo je učinilo Uruk najverovatnije najvećim gradom na svetu u to vreme, a otkopao ga je nemački tim naučnika pod vođstvom Julijusa Jordana pred početak Prvog svetskog rata. U ostale veće gradove spadali su Nipur, Lagaš i Kiš.

- Iako su delili zajednički jezik i kulturnu tradiciju, sumerski gradovi-države su često ratovali jedni protiv drugih. Prvi konflikt te vrste vezuje se za kralja Eanatuma, koji je prema mišljenju istoričara stvorio jednu od prvih imperija u istoriji, porazio je rivalski grad-državu Umu, a osvojio je i celi Sumer, uključujući i Ur, Nipur, Akšak, Larsu i Uruk. 

- Sumer nije imao vladara, nego su gradove vodili prvosveštenici. Sa razvojem države, razvijalo se i društveno uređenje. Sumer je tako postao robovlasnička država na čelu sa kraljem. Narod je bio podeljen u tri staleža - robovi; trgovci, zemljoradnici i zanatlije; i sveštenstvo, činovnici i vojska. Od tri grupe najvišeg staleža, najviše se cenilo sveštenstvo. Na čelu svakog grada nalazio se vladar - ensi (upravljač) ili lugal (veliki čovek) - vrhovni sveštenik koji je u ime zajednice komunicirao s bogovima.

- Mesopotamija se odlikovala posebnim mentalitetom. Glavni prioritet bilo je fizičko blagostanje svakog člana društva, a temeljni pojmovi su bili radost i patnja. Svaka osoba imala je za cilj povećanje prvog i, u skladu s tim, smanjenje drugog.

- Prvi pisani trag o religiji dolazi iz Mesopotamije. U to vreme se verovalo da je svet ravan disk, okružen ogromnim praznim prostorom, a iznad njega se nalazio raj.

- Sumerski popis kraljeva je drevni tekst pisan na sumerskom jeziku koji navodi kraljeve Sumera iz sumerskih vladarskih dinastija i jedan je od najvažnijih dokumenata za hronologiju Bliskog istoka. Jedina osoba ženskog pola koja se nalazi na toj listi je Kubaba, koja je navodno preuzela tron u gradu-državi Kiš oko 2.500 godine pre nove ere. Vrlo malo se zna o tome kako je došla na vlast, ali se o periodu njene vladavine često piše kao o mirnom, bez ratova i političkih turbulencija.

- Sumeri su izumeli opeku i gradili su kuće, čak i na dva sprata. U središtu grada nalazio se kompleks kojim je dominirla građevina četvorougaone osnove - zigurat, građen od nepečene opeke. Iako do sada nije pronađen nijedan, na osnovu pisanih izvora se pretpostvalja da se na vrhu zigurata nalazio hram posvećen gradskom božanstvu.

- Do 5.800-te godine p. n. e., sumeri su živeli u južnim ravnicama oko Tigra i Eufrata. Zemljište je bilo plodno, ali kiše nije bilo dovoljno da rastu usevi. Tada je došlo do još jedne prekretnice u napretku civilizacije, izumljeno je navodnjavanje. Tako je voda dovedena na velike delove teritorije kroz mrežu kanala. To je omogućilo ljudima da se šire iz severnih regiona u južnu Mesopotamiju.

- Prema istoričarima sa Univerziteta u Čikagu, u Mesopotamiji je izumljen točak, oko 3500 g. p. n. e.. Ovaj izum je od vitalnog značaja za celu civilizaciju, jer točak koristimo za pokretanje svega, od automobila do satova.

- Jedan od izuma je bio i plug i to je bio veliki tehnološki napredak u obradi zemljišta. Plug je uveo revoluciju u poljoprivredu tako što je omogućio da se dva zadatka obave istovremeno, i setva i oranje. Zahvaljujući plugu, hrane je bilo u izobilju, te se automatski povećavao i broj stanovnika.

- Stanovnici Mesopotamije nisu imali ekonomiju koja se bazira na novcu, pa su prvi razvili sistem utega za obavljanje robne razmene. Izvorno sredstvo razmene je bio ječam. Kasnije je ječam zamenjen srebrom, ali se ono nije koristilo kao kovani novac, već u obliku malih komadića koji su imali istu težinu kao ječam.

- Minut od 60 sekundi, sat od 60 minutа i dan od 24 sata vode poreklo iz Mesopotаmije. Jedna od zanimljivijih teorija o podeli dana i sata se povezuje sa anatomijom ljudske šake: ako savijete palac i pogledate unutrašnjost šake, primetićete kako vam je svaki od četiri ispružena prsta podeljen na tri celine, tako da pred sobom imate dvanaest podjednakih celina. To je, po ovoj teoriji, olakšavalo brojanje sati u toku dana, pa je zato i dan podeljen na 12 delova.

- Sumeri su prvi napravili kalendar koji je imao sedam dana u sedmici, a Vavilonci kalendar koji je imao 12 meseci u godini i dva godišnja doba: leto i zimu. Upravo iz ovog vremena datiraju koreni moderne astronomije i astrologijie. Takođe, kаo što modernа mаtemаtikа koristi decimаlni sistem zаsnovаn nа broju 10, tаko su Sumeri uglаvnom koristili strukturu kojа je bilа bаzirаnа nа grupаmа od 60. Ovaj lako deljiv sistem brojeva kasnije su usvojili Vavilonci koji su ga koristili za astronomske kalkulacije dužine meseci i godina. To je kasnije izašlo iz upotrebe ali njegova zaostavština još uvek živi u merenju vremena. Ostaci sumerskog seksagezimalnog brojnog sistema preživeli su u vidu prostornih merenja kao što je recimo 360 stepeni u krugu.

- Robove su u Sumeru zvali "sag", što znači komad, a u Akadu – "ardu", što znači oboreni, ili "rešu" što znači glava. To ukazuje na to da u Mesopotamiji u III milenijumu p. n. e. već postaju dovoljno jasne forme robovlasničke eksploatacije i da se na slobodne ljude pretvorene u roblje već u punoj meri gleda kao na robove izjednačene sa robom ili stokom, jer se računaju na komade ili glave. Razvitku ropstva je doprinelo ropstvo za dug. U mnogim dokumentima pominju se zajmovi, naročito u žitu, koje su siromasi bili prinuđeni da uzimaju od bogataša. Samo se po sebi razume da siromasi često nisu imali sredstava da pravovremeno vrate zajam zajedno sa naraslim kamatama. Dužnicima je u takvim slučajevima pretilo ropstvo.

- Jedro je bilo još jedan od značajnih izuma. Ovaj izum je bio jako važan za razvoj prvih gradova-država duž tokova reka Tigrisa i Eufrata. Brodovi koji su koristili jedra mogli su prevoziti robu na drugo mesto mnogo brže. Jedro je omogućilo procvat trgovine.

- Sumeri su izmislili pivo, arheolozi su pronašli dokaze o tome da su poznavali tehnologiju njegovog pravljenja, čak su imali i boginju tog alkoholnog pića – Ninkasi.

- Medicina u Mesopotamiji nije imala baš neki uspeh, najviše zbog ideji o etici i odgovornosti doktora, ako je tokom operacije pacijent ozleđen ili je imao ozbiljnijih posledica, tada bi doktor bio kažnjen odsecanjem ruku. Iz tog razloga je lečenje na temelju magije i uroka dobilo posebnu popularnost.

- Sumeri su izmislili prvo klinasto pismo u kasnom četvrtom milenijumu p. n. e. (na teritoriji Vinčanske kulture pismo je već postojalo nekoliko hiljada godina unazad). U svom najsofisticiranijem obliku sastojalo se od nekoliko stotina oblika koji su se utiskivali trskom u vlažne glinene ploče koje bi se potom pekle i tako postajale gotovo neuništive. Smatra se da ga razvili radi ekonomskih potreba, a vremenom je počelo da se koristi i u istoriji, filozofiji, književnosti itd. Sumersko pismo se razvilo iz piktograma, iako nije najstariji primer pisanja klinasto pismo se smatra velikom prekretnicom u ljudskoj istoriji jer je omogućila prenošenje informacija na udaljena mesta, a da se pri tome niko ne mora oslanjati na dobro ili loše pamćenje ljudi. Koristio se takozvani princip "rebus" koji se sastoji u činjenici da je znak, koji je izvorno označavao jednonosložnu reč, bio odgovarajući slog bilo koje reči. Pismenost je bila široko rasprostranjena u Mezopotamiji i bila je vrlo cenjena. Pismenost se u Mesopotamiji brzo razvijala, i ubrzo su se počeli praviti i kupoprodajni ugovori, zapisivati zakoni, a čak su pravili i posebne zapise koji su služili za obrazovanje budućih pisara. Na kraju, ovo klinasto pismo je odgovorno i za neke od najvećih književnih dela u istoriji, kao što je na primer "Ep o Gilgamešu" (2700. g. p.n.e.). Klinasto pismo je korišćeno preko 3.500 godina i bio je prilagođeno za pisanje na više jezika uključujući akadski, hetitski i urartski. Znanje o čitanju klinastog pisma izgubljeno je do 2. veka nove ere pošto ga je zamenilo alfabetsko pismo. Ponovo je dešifrovan u 19. veku uz pomoć Behistunskog natpisa.

- Junak iz Epa o Gilgamešu je bio istorijska ličnost, peti vladar prve poslepotopske dinastije, koji je vladao sumerskim gradom-državom Urukom oko 2.700. godine p. n. e. Mitski ep pojavio se prvi put najverovatnije u trećem milenijumu p. n. e.. Njegova radnja se fokusira na kralja Uruka, Gilgameša koji je opisan kao jednom trećinom čovek, a drugim dvema bog. Na dvanaest glinenih tablica opisane su njegove avanture, borbe sa čudovištima, susreti sa bogovima i najvažnije, potraga za ključem besmrtnosti.

- Termin medeni mesec nastao je u Vavilonu, a označavao je vavilonski običaj da mladin otac mesec dana nakon venčanja snabdeva mladoženju medovinom, onoliko koliko on može da popije i koja se tradicionalno tada pila na svadbama. Pošto je njihov kalendar bio lunaran odnosno bazirao se na mesečevim menama, period isporuke medovine zetu su nazvali "medeni mesec". Vino od meda ili medovaču mladenci bi ispijali kako bi podstakli dobru sreću u braku, a verovalo se da med odnosno napitak podstiče vitalnost i plodnost, pa su tokom tih mesec dana mladenci pili medovinu i jeli kolače od meda.

Antička kuhinja: Kuvana okra

Egipćani su pokojnicima ostavljali hranu u grobovima, tako da se danas o njihovoj ishrani puno zna ali i zahvaljujući istraživanjima drevnih grobnica. Hleb, urme i beli luk su se zbog tople i suve klime očuvali i do danas.

Meso mnogim Egipćanima u to vreme nije bilo dostupno, ako se jede samo meso, ono je obično na žaru kao kebab, pečeno ili punjeno pirinčem koji se uvozio iz Persije. Dakle, u zavisnosti od porodičnog budžeta, meso se konzumiralo jednom ili dva puta nedeljno, a možda samo jednom ili dva puta mesečno. 

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Ishrana u bogataškim kućama bila je veoma raznovrsna, dok su siromašni jeli uglavnom ono što su mogli uzgajati na svojim okućnicama - povrće, voće, živinu, kao i ribu kojom je Nil obilovao. Od povrća su koristili okru, zelenu salatu, celer, kupus, repu, sočivo, grašak, leblebiju, bob i druge mahunarke. Naročito su voleli praziluk, crni i beli luk, zbog jakog ukusa, a takođe su poznavali i njihova lekovita svojstva. Povrće se često služilo uz dodatak ulja i sirćeta, a upotrebljavalo se i sirovo (na primer celer).

Jedna od najpopularnih namirnica tog doba koji je siromašni sloj stanovništva mogao sebi da priušti je okra ili bamija koja je prvi put spomenuta na asirskim klinastim tablicama koje se bave biljnim lekovima. Asirci su je zvali ubanu, što doslovno znači "prst". Okra je jedna od najstarijih namirnica, a prema nekim podacima u ishrani su je upotrebljavali i pre 3500 godina, posebno Egipćani koji su je obožavali. I dan danas se koristi širom sveta što zbog jedinstvenog ukusa, širokog načina primene, što zbog lekovitih svojstava.

Okru ili bamiju su Egipćani uzgajali još u 12. veku. p. n. e. Proširila se širom Afrike i Bliskog istoka gde su zelene mahune tipski kuvane u varivu i imaju mnogo različitih imena.

Ovo jelo se pravilo na sledeći način:

Sastojci:

500 g sveže bamije

100 ml maslinovog ulja

1 glavica crnog luka, sitno seckano

1 glavica belog luka, sitno seckano

1/2 kašičice soli

1 kašičica korijandera

1 kašičica kima

1/2 limuna

Priprema:

Bamiju pripremiti tako što odsečete oba kraja bamije, pazeći da se rupe pokažu, dugo perite pod tekućom vodom, a zatim osušite bamiju. U velikoj posudi zagrejte ulje na srednje visokoj temperaturi. Kada je vruće dodajte crni luk i dinstajte, sve dok se ne omekša. Zatim dodajte beli luk, smanjite temperaturu i dodajte okru. Mešajte često na srednjoj temperaturi oko 10-12 minuta. Dodajte začine i so. Nastavite da mešate i dinstate još 2 minuta da se začini sjedine sa jelom. Prelijte sokom od limuna i servirajte preko kuvane pšenice.

Bamija ili okra (Abelmoschus esculentus), biljka skrivenosemenica iz porodice Malvaceae, red Malvales, iz tropskih i suptropskih krajeva. Životni vek joj je godinu dana. Hermafrodit, čiji su oprašivači (polinatori) pčele. Dlačice na semenu mahuna mogu biti nadražujuće za neke ljude. Vlakna dobijena iz stabljike služe kao zamena za jutu i stvaranje papira i tekstila. Ova biljka je na prvom mestu bogata vitaminom C, vitaminom K i folatima. Pored toga sadrži zavidnu količinu vlakana od velike važnosti za dobru probavu, stabilizaciju šećera u krvi kao i kontrolu apsorpcije šećera u organizam. Vitamin B koji je zadužen za proizvodnju novih ćelija i folata je od velike važnosti za zdravu trudnoću. Taj vitamin sprečava urođene mane kod beba i pomaže da plod raste i razvija se. Pored folata od velike važnosti je i vitamin C, kojim je bamija veoma bogata. Vitamin C utiče na zdravlje i mladalački izgled kože, pospešuje rast i regeneraciju tkiva što utiče na poboljšanu produkciju kolagena. Od bamije možete napraviti sjajnu masku za lice tako što će te je kuvati u vodi dok ne omekša u potpunosti, zatim je izgnječite i nanesite na lice. Nakon pet minuta lice isperite, a rezultati će biti vidljivi odmah. Bamija se može jesti sirova, možete je pržiti ili kuvati na pari, a najčešće se koristi u pripremi gulaša, čorbi i supa. Osim toga može pomoći kod respiratornih problema poput astme, reguliše nivo šećera u krvi, pomaže u radu jetre, a pripisuju joj se i afrodizijačka svojstva. Zahvaljujući vlaknima i ostalim nutrijentima bamija je veoma delotvorna kada je u pitanju normalizacija nivoa šećera u krvi, a potpomaže i umanjenju simptoma dijabetesa. Bamija traži veliku količinu sunca. Nema velke zahteve za zemljištem, raste na običnom baštenskom tlu.

Pročitajte više >>                                                         << Vratite nazad

Antička kuhinja: Pivski hleb

Hleb je služio kao pivski kvasac ali i za ishranu jer je bio dugotrajan što je bilo veoma korisno za putnike i vojnike koji su se dugo zadržavali u pustinji.

Pre pravljenja pivskog hleba treba izvršiti pripremu ječmenih zrna, za dobijanje slada, (kod pravljenja pivskog hleba koristile su se i druge vrste žitarica kao što su pšenica, pir i proso, zavisno od toga koji se tip piva pravio) koje traje četiri dana. Prvog dana treba potopiti zrna ječma u vodu da odstoje preko noći. Drugi dan ocedite zrna i stavite ih u gazu i potopite u posudu punu vode. Trećeg dana je klijanje zrna. Četvrtog dana stavite proklijala zrna na lim za pečenje i pecite 30 minuta dok se ne osuše. Zrna ječma treba samleti u avanu da dobijemo krupno mleveno brašno koje služi za pravljenje pivskog hleba, tako smo dobili slad. Ukoliko zrna ječma samo osušite dobićete svetlo pivo, a ukoliko ih malo zapečete dobijate tamno pivo.

Pivski hleb se pravio na sledeći način:

Sastojci:

250 g ječmenog brašna

250 g ječmenog slada

250 ml tople vode

1 kašika kvasca

1 kašičica meda

Začini za hleb koji bi se koristio za ishranu:

1 kašičica susama

1 kašičica suvog korijandera

Priprema:

Pivski hleb:

Pomešajte vodu, slad, brašno, med i kvasac. Zatim umesite testo i formirajte ga u ravan okrugli oblik, slično srpskoj pogači. Pokrijte testo krpom i pustite da odstoji 2 dana. Posle dva dana stavite da se peče hleb na 150 °C oko 15 minuta tako da se ispeče spolja, ali sredina da je još uvek sirova, sa živim kvascem. Gotov hleb bi bio izmrvljen i pomešan sa vodom, sladom, urmama ili medom i čekalo se da fermentira, proizvodeći pomalo slatko pivo.

Za ishranu:

Pomešajte vodu, ječmeno brašno, susam, korijander i kvasac. Zatim umesite testo i formirajte ga u ravan okrugli oblik, slično srpskoj pogači. Pokrijte testo krpom i pustite da odstoji preko noći. Sutradan stavite da se peče hleb. Kada se ispeče ostaviti ga da se ohladi pa opet staviti da se peče. Hleb mora biti suv, sličan dvopeku.

Testo su ravnavali na okrugloj ploči za pečenje, a hleb se pekao u zatvorenim pećima u obliku kupole, izgrađenim od crvenog blata donešenim sa Nila. U ovim pećima, toplota je kružila, a temperatura je bila ravnomerno raspoređena. Hleb se pekao ravnomerno, bio je ukusniji, a i samo pečenje je moglo da se kontroliše. U prvom veku pre nove ere u starom Egiptu je bilo oko 30 različitih vrsta hleba.

U testo za hleb je često, radi obogaćivanja ukusa, dodavan med, voće, orasi, susam, ulje, puter ili različito začinsko bilje odnosno specifični začini koji su svojstveni za to podneblje. Proizvodnja žita je u Egiptu bila tako dobro razvijena, da su ga izvozili u susedne zemlje čak i u vreme ratova. Zanimljiv podatak je da su u brašno često dospevala zrnca peska i šljunka, upala tokom mlevenja. Proučavanja mumija pokazala su kakve je pogubne posledice tako grub hleb ostavljao na zube Egipćana.

                                                                                     << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aiš šamsi - Beli hleb

 

Egipatski hleb se pravio od ječma, prosa ili pšenice. Iako nisu uvek bili u kombinaciji, ponekad su dva ili sve tri žitarice korišćene u pravljenju hleba. Egipatski hleb je bio veoma jednostavan. Kvasac nije postojao u Egiptu sve do Srednjeg Kraljevstva, tako da je većina hlebova bila slična Rakaku, iako je postojao, kvasac nije bio popularan sve do doba Novog Kraljevstva, 16-ti vek p. n. e.

Egipćani su još 3000 godina pre nove ere lomili zrna pšenice uz pomoć kamena i dobijali brašno. U cilju stvaranja kaše, u brašno su dodavali vodu i mesili. Testanu masu su oblikovali i termički obrađivali putem sunčeve energije u pukotinama kamenih stena, zatim u kupolastim pećima ili direktno na površini zemlje. U drevnom Egiptu pekari su bili jedni od najbogatijih ljudi. Egipćani su smatrali hleb vezom između tela i duše, čoveka i boga, svako ko ga je poštovao i jeo nadao se životu posle smrti.

Zanimljivo je da su bogati slojevi društva u Egiptu zbog svoje fizičke neaktivnosti patili od istih bolesti koje muče i današnjeg čoveka, patili su od gojaznosti, kardiovaskularnih bolesti, osteoporoze, karijesa i drugih tegoba koje je izazivao fizički neaktivan način života. Gojaznost je bila popularna kod bogatijeg sloja stanovništva jer se doživljavala kao znak bogatstva i visokog društvenog statusa, verovali su da su zdraviji, jer su siromašni često umirali od gladi i bolesti, jer nisu bili u mogućnosti da dođu do dobre i kvalitetne hrane ili da se za pomoć obrate lekarima. U slučaju invalidnosti siromašnom čoveku nije preostajalo ništa drugo nego da umre ili da zatraži milostinju.

Ova vrsta hleba je bila rezervisana za bogatiji sloj stanovništva i pravila se na sledeći način:

Sastojci:

200 g pšeničnog brašna

250 ml toplog soka od grožđa odnosno mošta

Priprema:

Dodajte sve sastojke u posudu i zamesite u testo. Uverite se da je sok od grožđan ili mošt topao. Ako je hladan, zagrejte ga. Ako se mošt ohladi, testo se ne bi ispravno podiglo. Testo treba da bude malo vlažno. Ako je testo suvo, dodajte malo vode. Ako je testo previše vlažno, dodajte malo više brašna.Testo formirati u kuglu. Kada se testo napravi, stavite ga u čistu posudu i ostavite da se podigne jedan sat na toplom mestu. Pokrijte posudu vlažnom krpom tako da se ne osuši. Posle 1 sata testo treba da se poveća. Izvadite testo iz posude i još jednom ga dobro premesite još 3-4 minuta, a zatim isecite na 8 delova - jufki. Dasku za mešenje pospite brašnom i od svake jufke umesite krug debljine oko 5 mm, rukom ili oklagijom. Lepinje stavite na pleh posut brašnom i pecite u prethodno zagrejanoj rerni na 220ºC, vremenski oko 8 do 10 minuta.

Testo su ravnavali na okrugloj ploči za pečenje, a hleb se pekao u zatvorenim pećima u obliku kupole, izgrađenim od crvenog blata donešenim sa Nila. U ovim pećima, toplota je kružila, a temperatura je bila ravnomerno raspoređena. Hleb se pekao ravnomerno, bio je ukusniji, a i samo pečenje je moglo da se kontroliše. U prvom veku pre nove ere u starom Egiptu je bilo oko 30 različitih vrsta hleba.

U testo za hleb je često, radi obogaćivanja ukusa, dodavan med, voće, orasi, susam, ulje, puter ili različito začinsko bilje odnosno specifični začini koji su svojstveni za to podneblje. Proizvodnja žita je u Egiptu bila tako dobro razvijena, da su ga izvozili u susedne zemlje čak i u vreme ratova. Zanimljiv podatak je da su u brašno često dospevala zrnca peska i šljunka, upala tokom mlevenja. Proučavanja mumija pokazala su kakve je pogubne posledice tako grub hleb ostavljao na zube Egipćana.

Pročitajte više >>                                                             << Vratite nazad