Antičko pivo: Kaš-sig - Svetlo pivo

Najrasprostranjenije i najjeftinije je bila ova vrsta piva i svakodnevno su ga konzumirali svi društveni slojevi. Ime je nastalo od sumerskog dvosloga, kaš znači pivo, a sig znači prijatno, dobro, finog kvaliteta ili vredno nečega. Reč koja označava pivo kaš je isto nastala od dvosloga, reč ka znači usta, a reč aš znači zadovoljstvo, uživanje ili želeti nešto. Akadski naziv za pivo je šikaru.

Postoji priča koja govori o tome kako su ljudi otkrili pivo. Po sumerskoj legendi, jedan pekar je zaboravio testo koje je napravio na suncu i ono se pretvorilo u tečnost. Ukus ove tečnosti, koji je bio kiselogorak se veoma dopao pekaru. Tako je nastalo pivo.

Pivo se našlo i u prvom pisanom zakoniku na svetu - Hamurabijevom zakoniku. Hamurabi, vavilonski kralj (1729 - 1686. g. p. n. e.) navodi:

Član 107.- Pivo ne sme sadržati previše vode i ne sme se prodavati po previsokoj ceni.

Član 108.- Ako ne naplaćuje gostu žitom, nego traži novac, vara li na težini ili toči loše piće, treba biti pozvana na odgovornost i bačena u vodu. U pivnici žena može biti točiteljica, ali u pivnicu ne sme doći kao gošća. Žena koja ide u krčmu da u njoj pije, ima da se spali."

Član 109.- Ako zločinac u lancima bude odveden u pivnicu umesto u državno mesto, vlasnik kafane biće osuđen na smrt ako ga ne izruči pravdi.

Član 110.- Kada sveštenica koja ne prinosi u hramu otvori vrata kafane ili uđe u nju da popije pivo, ta žena će biti spaljena.

Član 111.- Ako je prodavac piva isporučio 60 GA (mera) piva na kredit, dobiće 50 GA pšenice u vreme žetve. 

Zanimanje proizvođač piva bilo je prestižno i donosilo je visoki društveni status, međutim, ako bi taj isti proizvođač proizvodio loše i nekvalitetno pivo u Hamurabijevom zakoniku se navodi da ga treba kazniti tako da se utopi u tom pivu. Pivari u vreme Sumeraca su bili ugledni stanovnici dvora, a glavni proizvođači su bile žene.

Zna se da je tada pivo bila jedna od potreba da bi se ugasila žeđ, ali i zbog njegove energetske vrednosti. Svaki građanin je imao prava na besplatno sledovanje piva, a količina je zavisila od socijalnog statusa i vrste posla koji je obavljao, fizički radnici i muškarci zaposleni u polju dobijali su dnevno do pet litara piva, a žene koje su obavljale teže fizičke poslove dva do tri litra. Pivom su bili darivani i ljudi koji bi naricali uz uzglavlje teško bolesnih ili preminulih.

Pivo je dospelo i u sumersku književnost i u mitologiju. U Epu o Gilgamešu spominje se da se boginja Ištar mogla u pijenju piva nositi sa svakim muškarcem. Zaštitnica proizvodnje piva kod Sumera bila je boginja Ninkasi, a od njene dece ističe se sin Siris (Širaš) jer njegovo ime otkriva i njegovo zanimanje. Naime, u akadskom jeziku naziv sirašu znači onaj koji proizvodi pivo. Po mitologiji sumera Ninkasi daje svetu tajnu pravljenja piva. U Sumerskoj kulturi takođe je poznata po svojoj moći da zadovolji ljudske želje i potrebe.

Veruje se da je u drevnoj Mesopotamiji najstariji dokaz proizvodnje piva 6000 godina stara sumerska ploča prikazuje ljude koji piju piće preko slamke iz javne posude. 3900-godišnja sumerska pesma u čast Ninkasi, boginji zaštitnice piva, sadrži najstariji preživeli recept za pivo, opisujući proizvodnju piva od ječmenog hleba.

Ovaj tekst iz starog vavilonskog perioda oko 1800 g. p. n. e. je mitološka pesma koja veliča pivo.

Himna Ninkasi

Od vode koja teče,

Nežno se brine o Ninhursagu,

Od vode koja teče,

Nežno se brine o Ninhursagu,

Osnovao si svoj grad pored svetog jezera,

Završila je svoje velike zidove za tebe,

Ninkasi, koji je osnovao vaš grad pored svetog jezera,

Završila je zidove za tebe,

Tvoj otac je Enki, bog Nidimmud,

Tvoja majka je Ninti, kraljica svetog jezera.

Ninkasi, tvoj otac je Enki, bog Nidimmud,

Tvoja majka je Ninti, kraljica svetog jezera.

Ti si onaj koji rukuje testom sa velikom lopatom,

Mešanje u rupi, bappir sa slatkim aromama,

Ninkasi, ti si onaj koji se bavi testom sa velikom lopatom,

Mešanje u jamu, bappir sa medom,

Ti si onaj koji peče bappira u velikoj peći,

Stavlja u red gomile oljuštenih zrna,

Ninkasi, ti si onaj koji zaliva slad na zemlji,

Plemeniti psi drže daleko čak i moćnike,

Ti si onaj koji upija slad u ćupu,

Talasi rastu, talasi padaju.

Vi ste onaj koji širi kuvanu kašu na velikim trščanim prostirkama,

Svežina obuzima,

Ti si onaj koji sa obe ruke drži veliku slatku kantu,

Posuda za filtriranje, koja daje prijatan miris,

Pravilno postavite na veliku posudu za sakupljanje.

Ninkasi, ti si onaj koji izlije filtrirano pivo iz posude za sakupljanje,

Kao što su Tigar i Eufrat.

Ninkasi je sumerska boginja piva. Njen otac je bio kralj Uruka, a njena majka je bila visoka sveštenica hrama Inanne, boginje rađanja. Ona je takođe jedna od osam dece koja su stvorena da bi zacelila jednu od osam rana koje Enki prima. Štaviše, ona je boginja alkohola. Ona je takođe nosila "gaziranu svežu vodu". Ona je boginja stvorena da zadovolji želju i zasiti srce. Pripremala bi piće svakodnevno.

Pivo se pilo iz velikih posuda oko kojih bi ljudi sedeli i pili pomoću velikih cevčica od trske jer napitak nije bilo filtriran i komadići nerazgrađenih stvari bi plutali površinom (slika gore).

Sumersko pivo i sami možete napraviti u kućnoj radinosti.

Sastojci za 2 litre piva:

1 izlomljeni bappir pšenični hleb

2 l vode

Priprema:

Pivski pšenični hleb bappir izmrviti i staviti u veliki glineni lonac. Izmrvljeni hleb zaliti vodom, promešati i dobijenu kašastu masu ostaviti nekoliko dana da fermentira. Dobijeno pivo je izuzetno gusto, vrlo hranjivo i zasitno.

Pivo se proizvodilo svakodnevno jer klimatski uslovi nisu dozvoljavali dugotrajno skladištenje. Konzumiranje piva i pijanstvo u Mesopotamiji nije smatrano porokom niti lošom osobinom. Iz sačuvanih recepata nepoznatog doktora, otkrivenih u ruševinama mesopotamskog grada Nipura, saznajemo da je pivo služilo i u medicinske svrhe. Jedan od načina primene piva bio je za ublažavanje žučnih i bubrežnih bolesti, napitak je pravljen od piva razređenog sa vodom. Protiv zubobolje koristila bi se smesa od piva, biljaka i ulja, a protiv kašlja koristilo bi se lekovito bilje, zatim gusta supa od svinjskog mesa i na kraju pivo s medom. Pivo su dobijale i porodilje kao okrepljujuće sredstvo. Hetiti pivo spominju za lečenje polne nemoći, na jednoj glinenoj pločici koja datira iz 13 veka p. n. e. nađenoj u gradu Hatuši je zapisano: "Ako muškarčeva snaga padne, uhvati mušku jarebicu, iščupaj joj krila, udavi je i pospi solju. Istuci je i izmešaj u prah zajedno s planinskom biljkom dadanu. Uspi mu u pivo i daj mu da pije i muškarcu će se vratiti polna moć."

Istorija piva se nastavlja dalje kroz Egipćane, Etrurce, Rimljane, nordijske varvare i hrišćansku Evropu. Reč pivo (bira, bier, ber, bicre) nastala je u manastirima negde između šestog i sedmog veka kada su kaluđeri pivu pridodali hmelj - iz medicinskih razloga, a i radi boljeg konzerviranja. Ono je proglašeno hrišćanskim lekovitim napitkom, da bi se uključilo u kaluđersku ishranu, a smelo se piti i u dane posta. Nema podataka da se pivo proizvodilo u pravoslavnim manastirima.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antičko pivo: Kaš-gig - Tamno pivo

 

Najrasprostranjenije i najjeftinije je bila ova vrsta piva i svakodnevno su ga konzumirali svi društveni slojevi. Ime je nastalo od sumerskog dvosloga, kaš znači pivo, a gig znači crno ili tamno. Reč koja označava pivo kaš je isto nastala od dvosloga, reč ka znači usta, a reč aš znači zadovoljstvo, uživanje ili želeti nešto. Akadski naziv za pivo je šikaru. 

Postoji legenda koja govori o tome kako su ljudi otkrili pivo. Po sumerskoj legendi, jedan pekar je zaboravio testo koje je napravio na suncu i ono se pretvorilo u tečnost. Ukus ove tečnosti, koji je bio kiselogorak se veoma dopao pekaru. Tako je nastalo pivo.

Pivo se našlo i u prvom pisanom zakoniku na svetu - Hamurabijevom zakoniku. Hamurabi, vavilonski kralj (1729 - 1686. g. p. n. e.) navodi:

Član 107.- Pivo ne sme sadržati previše vode i ne sme se prodavati po previsokoj ceni.

Član 108.- Ako ne naplaćuje gostu žitom, nego traži novac, vara li na težini ili toči loše piće, treba biti pozvana na odgovornost i bačena u vodu. U pivnici žena može biti točiteljica, ali u pivnicu ne sme doći kao gošća. Žena koja ide u krčmu da u njoj pije, ima da se spali."

Član 109.- Ako zločinac u lancima bude odveden u pivnicu umesto u državno mesto, vlasnik kafane biće osuđen na smrt ako ga ne izruči pravdi.

Član 110.- Kada sveštenica koja ne prinosi u hramu otvori vrata kafane ili uđe u nju da popije pivo, ta žena će biti spaljena.

Član 111.- Ako je prodavac piva isporučio 60 GA (mera) piva na kredit, dobiće 50 GA pšenice u vreme žetve.

Zanimanje proizvođač piva bilo je prestižno i donosilo je visoki društveni status, međutim, ako bi taj isti proizvođač proizvodio loše i nekvalitetno pivo u Hamurabijevom zakoniku se navodi da ga treba kazniti tako da se utopi u tom pivu. Pivari u vreme Sumeraca su bili ugledni stanovnici dvora, a glavni proizvođači su bile žene.

Zna se da je tada pivo bila jedna od potreba da bi se ugasila žeđ, ali i zbog njegove energetske vrednosti. Svaki građanin je imao prava na besplatno sledovanje piva, a količina je zavisila od socijalnog statusa i vrste posla koji je obavljao, fizički radnici i muškarci zaposleni u polju dobijali su dnevno do pet litara piva, a žene koje su obavljale teže fizičke poslove dva do tri litra. Pivom su bili darivani i ljudi koji bi naricali uz uzglavlje teško bolesnih ili preminulih.

Pivo je dospelo i u sumersku književnost i u mitologiju. U Epu o Gilgamešu spominje se da se boginja Ištar mogla u pijenju piva nositi sa svakim muškarcem. Zaštitnica proizvodnje piva kod Sumera bila je boginja Ninkasi, a od njene dece ističe se sin Siris (Širaš) jer njegovo ime otkriva i njegovo zanimanje. Naime, u akadskom jeziku naziv sirašu znači onaj koji proizvodi pivo. Po mitologiji sumera Ninkasi daje svetu tajnu pravljenja piva. U Sumerskoj kulturi takođe je poznata po svojoj moći da zadovolji ljudske želje i potrebe.

Veruje se da je u drevnoj Mesopotamiji najstariji dokaz proizvodnje piva 6000 godina stara sumerska ploča prikazuje ljude koji piju piće preko slamke iz javne posude. 3900-godišnja sumerska pesma u čast Ninkasi, boginji zaštitnice piva, sadrži najstariji preživeli recept za pivo, opisujući proizvodnju piva od ječmenog hleba.

Ovaj tekst iz starog vavilonskog perioda oko 1800 g. p. n. e. je mitološka pesma koja veliča pivo.

Himna Ninkasi

Od vode koja teče,

Nežno se brine o Ninhursagu,

Od vode koja teče,

Nežno se brine o Ninhursagu,

Osnovao si svoj grad pored svetog jezera,

Završila je svoje velike zidove za tebe,

Ninkasi, koji je osnovao vaš grad pored svetog jezera,

Završila je zidove za tebe,

Tvoj otac je Enki, bog Nidimmud,

Tvoja majka je Ninti, kraljica svetog jezera.

Ninkasi, tvoj otac je Enki, bog Nidimmud,

Tvoja majka je Ninti, kraljica svetog jezera.

Ti si onaj koji rukuje testom sa velikom lopatom,

Mešanje u rupi, bappir sa slatkim aromama,

Ninkasi, ti si onaj koji se bavi testom sa velikom lopatom,

Mešanje u jamu, bappir sa medom,

Ti si onaj koji peče bappira u velikoj peći,

Stavlja u red gomile oljuštenih zrna,

Ninkasi, ti si onaj koji zaliva slad na zemlji,

Plemeniti psi drže daleko čak i moćnike,

Ti si onaj koji upija slad u ćupu,

Talasi rastu, talasi padaju.

Vi ste onaj koji širi kuvanu kašu na velikim trščanim prostirkama,

Svežina obuzima,

Ti si onaj koji sa obe ruke drži veliku slatku kantu,

Posuda za filtriranje, koja daje prijatan miris,

Pravilno postavite na veliku posudu za sakupljanje.

Ninkasi, ti si onaj koji izlije filtrirano pivo iz posude za sakupljanje,

Kao što su Tigar i Eufrat.

Ninkasi je sumerska boginja piva. Njen otac je bio kralj Uruka, a njena majka je bila visoka sveštenica hrama Inanne, boginje rađanja. Ona je takođe jedna od osam dece koja su stvorena da bi zacelila jednu od osam rana koje Enki prima. Štaviše, ona je boginja alkohola. Ona je takođe nosila "gaziranu svežu vodu". Ona je boginja stvorena da zadovolji želju i zasiti srce. Pripremala bi piće svakodnevno.

Pivo se pilo iz velikih posuda oko kojih bi ljudi sedeli i pili pomoću velikih cevčica od trske jer napitak nije bilo filtriran i komadići nerazgrađenih stvari bi plutali površinom (slika gore).

Sumersko pivo i sami možete napraviti u kućnoj radinosti.

Sastojci za 2 litre piva:

1 izlomljeni ječmeni bappir hleb koji je pravljen od zapečenog i grubo mlevenog ječmenog zrna

2 l vode

Priprema:

Pivski ječmeni hleb bappir izmrviti i staviti u veliki glineni lonac. Izmrvljeni hleb zaliti vodom, promešati i dobijenu kašastu masu ostaviti nekoliko dana da fermentira. Dobijeno pivo je izuzetno gusto, vrlo hranjivo i zasitno.

Pivo se proizvodilo svakodnevno jer klimatski uslovi nisu dozvoljavali dugotrajno skladištenje. Konzumiranje piva i pijanstvo u Mesopotamiji nije smatrano porokom niti lošom osobinom. Iz sačuvanih recepata nepoznatog doktora, otkrivenih u ruševinama mesopotamskog grada Nipura, saznajemo da je pivo služilo i u medicinske svrhe. Jedan od načina primene piva bio je za ublažavanje žučnih i bubrežnih bolesti, napitak je pravljen od piva razređenog sa vodom. Protiv zubobolje koristila bi se smesa od piva, biljaka i ulja, a protiv kašlja koristilo bi se lekovito bilje, zatim gusta supa od svinjskog mesa i na kraju pivo s medom. Pivo su dobijale i porodilje kao okrepljujuće sredstvo. Hetiti pivo spominju za lečenje polne nemoći, na jednoj glinenoj pločici koja datira iz 13 veka p. n. e. nađenoj u gradu Hatuši je zapisano: "Ako muškarčeva snaga padne, uhvati mušku jarebicu, iščupaj joj krila, udavi je i pospi solju. Istuci je i izmešaj u prah zajedno s planinskom biljkom dadanu. Uspi mu u pivo i daj mu da pije i muškarcu će se vratiti polna moć."

Istorija piva se nastavlja dalje kroz Egipćane, Etrurce, Rimljane, nordijske varvare i hrišćansku Evropu. Reč pivo (bira, bier, ber, bicre) nastala je u manastirima negde između šestog i sedmog veka kada su kaluđeri pivu pridodali hmelj - iz medicinskih razloga, a i radi boljeg konzerviranja. Ono je proglašeno hrišćanskim lekovitim napitkom, da bi se uključilo u kaluđersku ishranu, a smelo se piti i u dane posta. Nema podataka da se pivo proizvodilo u pravoslavnim manastirima.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ninda-saga - Praznični hleb

Ninda-saga u slobodnom prevodu sa sumerskog znači dobar hleb.

Ovo pecivo se pravilo za vreme mesopotamskih novogodišnjih svečanosti i praznik akadske boginje Ištar odnosno sumerske boginje Inane - dame nebesa. Ištarin proletni festival proslavljao je povratak života, najavljen početkom novog meseca sezone, krajem marta i početkom aprila. U čast boginje Ištar i proslavi Nove godine, pečen je ovaj kvasni hleb.

Sastojci:
450 g  ječmenog brašna
200 g kvasca
400 ml mlake vode
2 kašičice soli
1 žumanac
1 kašičica susama
maslinovo ulje

Priprema:
Pomešati brašno, vodu, so i kvasac i dobro umesiti. Oblikujte testo u kuglu i stavite na toplo mesto kako bi se podiglo. Nakon dva do tri sata testo će se udvostručiti. Zatim stavite testo na dasku i ponovo ga premesite dok testo ne postane glatko, oblikujte testo u ovalni pravougaoni oblik, a zatim namažite lim za pečenje uljem i pažljivo na njega položite testo, ostavite testo da odstoji još 15 minuta. Zagrejte rernu na 180° C. Na površini testa izrežite crte oštrim nožem, premažite sa žumancem i pospite susamom. Pecite hleb 20-25 minuta ili do zlatno-smeđe boje.





Boginja Ištar je vrhovno žensko božanstvo Mesopotamije, glavno božanstvo Asiraca, boginja zaštitnica gradova Ninive i Arbele u središnjem delu Asirije. Bila je kćer boga meseca Sin, i sestra boga sunca Šamaš. Izlegla se iz mističnog vavilonskog jajeta koje je sa neba palo u reku Eufrat. U starom Vavilonu bila je slavljena i obožavana. U njenu čast građeno je mnoštvo hramova koji su bili ukrašavani obojenim jajima. Ove svetkovine smatraju se pretečom Uskrsa. Boginja Ištar predstavlja se u himnama i mitovima kao boginja žitarica, plodnosti, rata, ljubavi i seksualnosti. Baš iz tog razloga boginja Ištar je veoma bliska sumerskoj boginji Inani koja se u ciklusu mitova povezuje sa bogom Tamuzom. Ep o Gilgamešu donosi sliku hirovite Ištar koja nastoji da zavede Gilgameša, ali on je odbija navodeći kao razlog kako je postupala sa svojim ostalim ljubavnicima, naročito sa Tamuzom.





Po sumerskoj mitologiji to je ljubavna priča jedne besmrtne boginje zaljubljene u smrtnika Tamuzija, koji je bio farmer, stočar i čovek koji je bio odan svojoj ženi Ištar. Na nekoliko meseci u godini bi slabila njegova ljubav pa bi za to vreme bio prognan u podzemlje, a zemlja bi u tom periodu ogolela, a plodnost joj se vraćala njegovim povratkom boginji Ištar.
Po akadskoj mitologiji Ištar posećuje "donji svet" gde dolazi u sukob sa svojom sestrom Ereškigal. Ereškigal ubija Ištar, ali je njene sluge oživljuju i vraćaju na zemlju, nakon toga Ištar nalazi Tamuza koji ne pokazuje nikakvu zabrinutost zbog njene smrti. Ištar na njega šalje demone koji ga odvode u podzemni svet i on pola godine provodi na zemlji, a pola u donjem svetu.
Zbog svog putovanja u podzemni svet da bi vratila svog muža Tamuza, bila je odgovorna i za tajne smrti i ponovnog rođenja.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Tinuru hleb

To je vrsta sumerskog hleba koji se peče u tinur peći.

Drevna pšenica i ječam bili su među najranijim odomaćenim kulturama u neolitu pre oko 10.000 godina, u plodnom polumesecu. Pre 4.000 godina, hleb je bio od velikog značaja u društvima kao što je vavilonska kultura Mesopotamije, odakle potiču najranije poznati pisani zapisi i recepti za pravljenje hleba, i koji su pečeni u tinuru, to je Akadska dvosložna reč: tin znači blato, a nuro - nura znači požar, i pominje se u epu o Gilgamešu. To je jedna vrsta vertikalne peći kupastog oblika sa otvorom na vrhu gde se spuštalo testo za pečenje i ukopana je u čvrstom tlu i možemo je posmatrati i kao glinenu posudu za pečenje hleba ali i drugih slanih jela i bili su osnovni element ishrane. Tinuru se pravio od gline koja je pomešana sa ovčijom vunom da bi se održala visoka temperatura peći i da bi se izbeglo stvaranje pukotina na peći. Hleb se pekao tako što bi se testo zalepilo na unutrasnju stranu peći na zid. Domaćica je morala tačno da zna kada je hleb dovoljno pečen i kada će se odvojiti od zida, da bi ga na vreme skinula da ne padne u pepeo. Peć tinuru je bila neophodna. Morali su ga stalno držati u plamenu i u savršenom stanju. Ugašeni tinuru je bio loš znak. Što je peć bila starija zahtevala je i više brige i pažnje što se ogleda i u drevnoj sumerskoj izreci:

Budi pažljiv prema neprijatelju isto kao prema svojoj staroj peći.

Sumeri su obožavali tinuru kao simbol sunca u zemlji, pravili su tinure nalik zalazećem suncu "u zemlji" inače sunce je glavno božanstvo. Podzemni tinuru jedan je od prvih alata u sumerskoj kuhinji, kao peć i kao alat za termičku obradu.

Sastojci:
200 g brašna od ječma
100 ml vode
2 kašike maslinovog ulja
1 kašičica soli

Priprema:
Pomešajte sve sastojke u posudu i umesite čvrsto i savitljivo testo. U modernoj verziji pravljenja hleba formirajte testo u oblik ravnog pljosnatog hleba na ravnoj brašnjavoj podlozi (slično srpskoj lepinji), a zatim stavite u posudu za pečenje koja je pre toga bila podmazana. Zagrejte rernu na 250 °C i pecite 15 minuta.U drevnoj verziji pravljenja hleba testo bi se zalepilo na unutrašnjoj strani tinura i tako se pekao.





Maslinovo ulje se dobija ceđenjem plodova masline i ima široku upotrebu počev od kulinarstva, kozmetike i medicine do hrišćanske tradicije u kojoj se koristi u obredima bogosluženja. Veoma je cenjeno kao dijetetski proizvod zbog visokog sadržaja nezasićenih masnih kiselina i polifenola. Prisutnost vitamina E i drugih sastojaka, uz odličnu kompoziciju nezasićenih masnih kiselina, razlog je preporuke tog ulja kao glavnog izvora masti u svakodnevnoj prehrani. Blagotvorno dejstvo maslinovog ulja na ljudski organizam poznato je kako u narodnoj, tako i u stručnoj medicini. Koristi se kao lek protiv opekotina, za čišćenje organizma, protiv crevnih i želudačnih upala, kao sredstvo za uništavanje različitih vrsta bakterija. Dobro je za srce i krvne sudove, a ima i veoma važnu ulogu u ublažavanju bolova od reumatoidnog artritisa. Antioksidansi i zdrave masne kiseline u njegovom sastavu snižavaju loš (LDL) holesterol. Maslinovo ulje je čest sastojak kozmetičkih preparata, posebno onih koji se koriste za suvu, oštećenu kožu, kožu koja je podložna ekcemima, kao i preparata za sunčanje. Savetuje se njegova upotreba u kućnoj radinosti za izradu maski za lice, kosu i telo. Osnovni je sastojak mediteranske kuhinje, posebno hladno ceđeno kao dodatak raznim salatama. Osim dokazane lekovite i hranljive, priznaje mu se i veoma moćna afrodizijačka uloga. Na tržištu se proizvodi u tri nivoa kvaliteta - rafinirano, devičansko i ekstra devičansko.

Maslina (maslinka, maslica, uljica, uljenika ili oliva; lat. Olea europaea) je vrsta niskog drveta koja potiče iz istočnog Mediterana i pripada istoimenoj familiji (Oleaceae). Zimzeleno drvo koje raste u Sredozemlju gde se ulje, koje se dobija preradom plodova ove biljke, smatra simbolom mediteranskog načina ishrane. Istovremeno je i simbol mira, plodnosti, izobilja i dugovečnosti. Prva stabla su zasađena pre pet do šest hiljada godina na području Mesopotamije, Sirije i Palestine, odakle se maslina proširila Mediteranom. U Egiptu se stvaranje masline pripisuje boginji Izidi, u Mesopotamiji tvrde da ju je stvorio bog Ištar, a bila je i simbol etrurskog boga Turana. U Bibliji spominje se više od hiljadu puta. U hrišćanstvu je simbol Božje brige za ljude. Mojsije je oslobađao ratovanja muškarce, koji su gajili masline. Golubica koja se posle potopa vratila na Noevu arku u kljunu je nosila maslinovu grančicu kao simbol pomirenja Boga i ljudi. Sa mnogo maslinovih gančica narod je proslavio Isusov ulazak u Jerusalim. Isus se znojio krvavim znojem na Maslinskoj gori, okružen mnoštvom maslina, a Isusov krst, bio je po predanju od maslinovog i kedrovog drveta. Maslinu su na područje antičke Grčke doneli trgovci, Feničani i Egipćani, a arheološka istraživanja govore da su prva stabla posađena oko 3000. godine p.n.e. na Kritu. Oko 2000 g. p. n. e.  započeo je i organizovani uzgoj i trgovina, pa maslina postaje jedna od najvažnijih poljoprivrednih kultura, sa jednako važnom ulogom u svakodnevnom životu ljudi i celokupnom razvoju grčke civilizacije. Zbog čvrstoće i otpornosti, maslina je simbol snage. Tako je Herkul imao motku od maslinovog drveta, a Odisej je maslinovim kocem osliepio Kiklopa. Maslina je simbol odanosti i vernosti pa je Odisejev i Penelopin bračni krevet bio od panja masline. Homer je maslinovo ulje zvao tekućim zlatom. Hipokrat je maslinovo ulje prepisivao za više od 60 raznih bolesti. Pobednicima na Olimpijskim igrama, na glave su stavljali maslinove vence, a za nagradu su dobivali amfore s maslinovim uljem, koje je bilo tada vrlo skupo.





Plod masline bogat je belančevinama, hlorofilom, saponinima, voskom, smolom, vitaminima A, D, K i E, masnim kiselinama kao što su: oleinska, stearinska, palmitinska, mnogim mineralima, enzimima i dr. U staro vreme se maslinovo ulje koristilo za ishranu, higijenu i ulepšavanje, osvetljenje, lečenje i u ritualne svrhe. Vitamin E i oleinska kiselina su poznati i dokazani antioksidansi. Danas u svetu postoji više od 50 vrsta maslinovog drveta koje se gaji širom sveta upravo zbog proizvodnje ulja ili tečnog zlata kao se vrlo često naziva.
Plod je bogat uljem, koji se cedi korištenjem pritiska kroz razne prese (hladno ceđeno ulje), ili se izdvaja koristeći vruću vodu ili paru. Ulje se koristi u ishrani kao dodatak jelu, prženje, začinjavanje jela, kao i u medicinske svrhe. U ranijem periodu su masline ceđene ručno ili uz pomoć kamena. Maslinovo ulje se cedi industrijski mašinama a početkom dvadesetog veka je to rađeno postrojenjem na vodeni pogon slično vodenici.


Pročitajte više >>                                                          << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ninda-dabin - Hleb od ječma

Uzgajanje žitarica je počelo u Mesopotamiji pre devet hiljada godina. Najranije žitarice su se ručno mlele na stenama, to bi rezultiralo stvaranjem grubog hleba od celog lomljenog zrna. Mesopotamci su ovaj proces oplemenili oko 800. godine pre nove ere, koristeći dva ravna, kružna kamena, naslagana jedan na drugi da bi se mlelo zrno.
Običan narod se hranio hlebom od ječma koji se pekao tako što se testo zalepilo na unutrasnju stranu peći na zid. Domaćica je morala tačno da zna kada je hleb dovoljno pečen i kada će se odvojiti od zida, da bi ga na vreme skinula da ne padne u pepeo.

Sastojci:
500 g ječmenog brašna
1 kašičica soli
400 ml jogurta
1 kašika meda

Priprema:
U velikoj posudi pomešajte brašno, jogurt, med i so. Mešati dok se ne formira lepljivo testo. Izvadite testo iz posude, premesiti testo nekoliko puta da bi se mešavina spojila. Oblikujte testo u loptu, testo izravnati rukom, a zatim zasecite testo i podelite ga u četvrtine i formirajte diskove. Stavite u posudu za pečenje i pecite 40-45 minuta.





Jogurt nastaje prirodnim procesom fermentacije mleka uz pomoć bakterija. Delovanjem bakterija dolazi do fermentacije pri čemu mlečni šećer (laktoza) prelazi u mlečnu kiselinu. Ovaj proces iskorišten je za industrijsko dobijanje jogurta. Jogurt kakav mi pijemo je redak u drugim zemljama i obično ga nalazimo u formi kefira ili nečega što je najpribližnije našem kiselom mleku. Pod pojmom jogurt kao namirnica podrazumevamo polutečni mlečni proizvod koji se dobija zagravanjem mleka i dodavanjem bakterija mlečne kiseline (latinski: Lactobacillus bulgaricus i Streptococcus thermophilus). Jogurt se na jednostavan način može pripremiti u u domaćinstvu. Potrebno je mleko zagrejati na 40-42 stepena, dodati malo jogurta (na 2 l mleka dovoljno je 100 ml jogurta), dobro izmešati i ostaviti poklopljeno na toplom mestu 2-3 sata. Nakon toga jogurt se hladi čime se usporava kiseljenje i produžava trajnost. Jogurt sadrži oko 0,7% mlečne kiseline. Jogurt je bogat proteinima, kalcijumom, vitaminom B2 (konkretno riboflavinom) i Vitaminom B12. Osobe koje ne podnose mlečni šećer (laktozu) mogu slobodno piti jogurt, jer laktoza u procesu fermentacije prelazi u mlečnu kiselinu. Takođe, jogurt se koristi i u medicini, konkretno za lečenje problema sistema za varenje i za sprečavanje proliva uzrokovanog antibioticima. Po jednom proučavanju postoji mogućnost da jogurt koji sadrži bakteriju Lactobacillus acidophilus pomaže u sprečavanju vulvovaginalne kandidijaze, ali to nije dokazano. Naučnici su objavili da unos 1200mg kalcijuma na dan (oko 2 velike šolje jogurta) smanjuje za oko 75% šansu za dobjanje raka debelog creva. Kalciijum onemogućava rast štetnih ćelija na zidu debelog creva, a laktobakterije umanjuju transformaciju žuči u kancoregene kiseline. Kako biste pojačali učinak birajte organski ili probiotički jogurt. Takođe izbegavajte one bogate šećerom jer on može da neutrališe sve pozitivne efekte. Kalcijum smanjuje akumulaciju masnih naslaga, odnosno podstiče brže sagorevanje masti koje unosite. Oni koji konzumiraju dve šolje jogurta na dan gube oko 61% više masti nego oni koji ga ne piju. Neka istraživanja su čak pokazala da se najveći procenat masti gubi u predelu stomaka, a da se mišići više formiraju. Jogurt podstiče organizam da proizvodi interferon, protein koji aktivira imuno ćelije i pojačava stvaranje antitela koji se bore protiv virusa. Istraživanja su pokazala da ljudi koji konzumiraju dve šolje jogurta na dan imaju pet puta više gama interferona u krivi od onih koji ne piju jogurt redovno.





Postoje više vrste jogurta:
-Cacık/Tarator popularni je hladni jogurt , a najpopularniji je u Bugarskoj, Makedoniji, Srbiji, Grčkoj, i Turskoj. Napravljen je pomoću krastavca, oraha, salate, mirođije i drugih sastojaka u Bugarskoj, a u Turskoj je ovaj popularan jogurt napravljen bez oraha.
-Jameed je jogurt kojem je potrebno sušenje, veoma popularan u Palestini i Jordanu.
-Labneh je libanonski jogurt uz koji se često jede sendvič. Sadrži ulje, krastavce i bobice masline.
-Dadiah, ili Dadih, jogurt je s zapadne Sumatre napravljen od mleka vodenog bivola.
Postoje dokazi da se neke vrste mlečnih kultura proizvode i koriste kao hrana već 4.500 godina. Pravi jogurt se verovatno spontano fermentisao od divlje bakterije koja se nalazila na torbama, napravljenim od kozje kože, a koje su nosili Bulgari, nomadski narod koji je migrirao u Evropu u drugom veku pre nove ere i nastanio se na današnjem Balkanu na kraju sedmog veka. Stari Turci su koristili jogurt, što je dokumentovano i u knjizi Mahmuda Kašgarija i Jusufa Has Haiba iz 11. veka. Prvi zvanični dodir Evropljana sa jogurtom je zabeležen u francuskoj kliničkoj istoriji. Naime, francuski kralj Frensis Prvi je patio od teške dijareje, koju nijedan francuski lekar nije mogao da izleči. Sulejman Veliki je, kaže istorija, poslao doktora koji je kralja Frensisa izlečio baš – jogurtom. Sve do 1900. godine jogurt je bio neizostavan u južnoj Aziji, zpadnoj Aziji, i centralnoj i jugoistočnoj Evropi. Ruski biolog Meljnikov je postavio, doduše, nedokazanu hipotezu da je za neobično dug život bugarskih seljaka, odgovoran baš jogurt. Sam Meljnikov je dosta radio na popularizaciji ovog napitka širom Evrope. Jogurt je prvi industrijalizovao jevrejski preduzetnik Isak Karaso. U 1919. godini Karaso je započeo sa proizvodnjom jogurta u Barseloni.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ninda-gin - Hleb

Ninda-gin u slobodnom prevodu sa sumerskog znači običan hleb.

Hleb je bio važan u životima drevnih Mesopotamaca i smatrali su ga izvorom života, kao što je napisano u citatu iz Epa o Gilgamešu:

Jedi hleb, Enkido, u slavu života...

Etimološki, ovo je najbolje ilustrovano simbolima na glinenim tablicama ispisanim klinastim pismom koje su Akadijanci razvili za "jesti" i "hleb": prvi je akâlu, a drugi je akalu.
Arheološki podaci zapisani na glinenim tablicama pokazuju da su drevni Mesopotamijci napravili više od 300 vrsta hleba, kako beskvasnih, tako i kvasnih. Klinasti zapisi klasifikuju ove hlebove kao velike i male, duge i kratke, sveže i suve, crne i bele, odlične i obične.

Ovaj hleb pripremali su Sumerani u Mesopotamiji još 2300 g. p. n. e. Verovatno je to  prvi recept koji je ikada napisan.

Sastojci:
250 g ječmenog brašna
1 šolja vode
1/2 kašičice soli

Priprema:
Pomešajte vodu, brašno i so. Zatim umesite testo i formirajte ga u ravan okrugli oblik, slično srpskoj pogači. Pokrijte testo krpom i pustite da odstoji preko noći. Sledećeg dana ispecite hleb.





Ječam (lat. Hordeum sativum) je rod jednogodišnjih biljaka iz porodice trava (Poaceae). Ječam je žitarica koja uspeva u hladnijim krajevima. Koristi se za proizvodnju hleba, slada, piva, kavovina, stočne hrane i dr.
Ječam se smatra jednom od najstarijih žitarica u Evropi. Sejao se još u kamenom dobu, kultivisao u starom Egiptu, Mesopotamiji i području evropskih sojenica. U Vavilonu se od njega pravila kaša i pivo, a u Starom veku je prženi ječam bio važna životna namirnica. Ječam je počeo da se gaji u Zapadnoj Aziji i u Africi u predelima uz reku Nil. Početak gajenje je sličan kao i kad je u pitanju početak gajenje pšenice, a to je pre oko 8000 godina pre nove ere. U periodu neolita ječam se koristio za dobijanje hleba i piva.
Deli se u tri vrste:
dvoredni (Hordeum distichum), koji najčešće služi za proizvodnju piva
višeredni (Hordeum polystichum i Hordeum vulgare);
prelazni (Hordeum intermedium)
Poput svih biljaka, ječam je prirodno bez holesterola i ima mali udeo masti. Pola čaše ječmenih zrna sadrži manje od 0,5 grama masti i samo 100 kalorija. Ječam sadrži nekoliko vitamina i minerala uključujući niacin (vitamin B3), tiamin (vitamin B1), selen, gvožđe, magnezijum, cink, fosfor i bakar. Ječam sadrži antioksidante koji su takođe veoma važni za održavanje dobrog zdravlja. Antioksidanti deluju tako što smanjuju stopu oksidacijskog oštećenja prikupljanjem slobodnih radikala koji nastaju kada telesne ćelije koriste kiseonik.





Ječam sadrži fitohemikalije što su prirodne hemikalije koje se nalaze u biljkama. Studije su pokazale da fitohemikalije mogu umanjiti rizik oboljenja od određenih srčanih bolesti, dijabetesa i raka. Međutim, potrebna su dodatna istraživanja da bi se potvrdili ovi rezultati. Ječam je odličan izvor dijetetskih vlakana i sadrži i rastvorljiva i nerastvorljiva vlakna. Rastvorljiva vlakna su delotvorna u smanjivanju holesterola u krvi i mogu umanjiti rizik od srčanih oboljenja. Ječam ima znatan udeo prehrambenih vlakana, zbog čega pospešuje varenje i održava povoljnu ravnotežu crevne mikroflore. Ječmena sluz koja nastaje pri kuvanju oljuštenog zrna vredna je dijetalna hrana kod bolesti grla i želuca.


Pročitajte više >>                                                     << Vratite nazad

Antička kuhinja: Kvasac i kiselo testo

Kvasac

Sastojci:
150 g ječmenog brašna
200 ml tople vode

Priprema:
Uzimite 150 g ječmenog brašna i pomešajte sa 200 ml tople vode. Umesiti testo i staviti na ravnu podlogu. Formirati kuglu od testa i udubiti po sredini, od prilike do polovine i udubljenje napunite vodom. Ostavite na toplom mestu nekoliko dana da fermentira i testo će se podeliti i otvoriti. Sumeri su ovo kiselo testo upotrebljavali kao kvasac za pravljenje hleba ili piva. Egipćani su na istovetan način pravili kvasac.

Kiselo testo

Sastojci:
50 g kvasca
50 g pšeničnog brašna
100 ml tople vode

Priprema:
Dobro izmešajte sastojke i ostavite pokriveno jedan dan pre pripreme testa za hleb ili kolač.





Ječam (lat. Hordeum sativum) je rod jednogodišnjih biljaka iz porodice trava (Poaceae). Ječam je žitarica koja uspeva u hladnijim krajevima. Koristi se za proizvodnju hleba, slada, piva, kavovina, stočne hrane i dr.
Ječam se smatra jednom od najstarijih žitarica u Evropi. Sejao se još u kamenom dobu, kultivisao u starom Egiptu, Mesopotamiji i području evropskih sojenica. U Vavilonu se od njega pravila kaša i pivo, a u Starom veku je prženi ječam bio važna životna namirnica. Ječam je počeo da se gaji u Zapadnoj Aziji i u Africi u predelima uz reku Nil. Početak gajenje je sličan kao i kad je u pitanju početak gajenje pšenice, a to je pre oko 8000 godina pre nove ere. U periodu neolita ječam se koristio za dobijanje hleba i piva.
Deli se u tri vrste:
dvoredni (Hordeum distichum), koji najčešće služi za proizvodnju piva
višeredni (Hordeum polystichum i Hordeum vulgare);
prelazni (Hordeum intermedium)
Poput svih biljaka, ječam je prirodno bez holesterola i ima mali udeo masti. Pola čaše ječmenih zrna sadrži manje od 0,5 grama masti i samo 100 kalorija. Ječam sadrži nekoliko vitamina i minerala uključujući niacin (vitamin B3), tiamin (vitamin B1), selen, gvožđe, magnezijum, cink, fosfor i bakar. Ječam sadrži antioksidante koji su takođe veoma važni za održavanje dobrog zdravlja. Antioksidanti deluju tako što smanjuju stopu oksidacijskog oštećenja prikupljanjem slobodnih radikala koji nastaju kada telesne ćelije koriste kiseonik.





Ječam sadrži fitohemikalije što su prirodne hemikalije koje se nalaze u biljkama. Studije su pokazale da fitohemikalije mogu umanjiti rizik oboljenja od određenih srčanih bolesti, dijabetesa i raka. Međutim, potrebna su dodatna istraživanja da bi se potvrdili ovi rezultati. Ječam je odličan izvor dijetetskih vlakana i sadrži i rastvorljiva i nerastvorljiva vlakna. Rastvorljiva vlakna su delotvorna u smanjivanju holesterola u krvi i mogu umanjiti rizik od srčanih oboljenja. Ječam ima znatan udeo prehrambenih vlakana, zbog čega pospešuje varenje i održava povoljnu ravnotežu crevne mikroflore. Ječmena sluz koja nastaje pri kuvanju oljuštenog zrna vredna je dijetalna hrana kod bolesti grla i želuca.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Calendarium - Kalendar

I vek p. n. e.

Originalni tekst:
Dies primus est veris in aquario, aestatis in tauro, autumni in leone, hiemis in scorpione. Cum unius cuiusque horum IIII signorum dies tertius et vicesimus IIII temporum sit primus et efficiat ut ver dies habeat XCI, aestas XCIV, autumnus XCI, hiems XXCIX, quae redacta ad dies civiles nostros, qui nunc sunt, primi verni temporis ex a. d. VII id. Febr., aestivi ex a. d. VII id. Mai., autumnalis ex a. d. III id. Sextil., hiberni ex a. d. IV id. Nov., 2 suptilius descriptis temporibus observanda quaedam sunt, eaque in partes VIII dividuntur: primum a favonio ad aequinoctium vernum dies XLV, hinc ad vergiliarum exortum dies XLIV, ab hoc ad solstitium dies XLIIX, inde ad caniculae signum dies XXVII, dein ad aequinoctium autumnale dies LXVII, exin ad vergiliarum occasum dies XXXII, ab hoc ad brumam dies LVII, inde ad favonium dies XLV.

Prevod:
Prvi dan proleća se dešava, kada je sunce, u Vodoliji, to je leto kada je u Biku, jeseni kada je u Lavu, zime kada je u Škorpionu. Pošto je dvadeset treći dan svakog od ova četiri znaka prvi dan četiri godišnja doba, čini da proleće sadrži 91 dan, leto 94, jesen 91, zima 89, koji brojevi, svedeni na zvanični kalendar koji je sada na snazi , određuje početak proleća 7. februara, leta 9. maja, jeseni 11. avgusta, zime 10. novembra. Ali u tačnijim podelama treba uzeti u obzir određene stvari, koje osam puta uzrokuju podelu: prvi od uspona zapadnog vetra do prolećnog ekvinocija, 45 dana, odatle do izlaska Plejada 44 dana, odatle do solsticija 48 dana, odatle do uzdizanja Pasje zvezde 27 dana, odakle do jesenje ravnodnevnice 67 dana, odatle do postavljanja Plejada 32 dana, dakle do zimskog solsticija 57 dana, i nazad do uspona zapadnog vetra 45 dana.

De Re Rustica
Marcus Terentius Varro





Marko Terencije Varon-Reaćanin (lat. Marcus Terentius Varro Reatinus; verovatno Reata, 116 g. p. n. e. — Rim, 27 g. p. n. e.) je bio rimski pisac i naučnik, koji je zbog širine i raznovrsnosti svog obrazovanja zadobio kako kod savremenika (Cicerona), tako i kod potonjih pisaca (Kvintilijana, Avgustina), nadimak "najučenijeg Rimljanina". On se ponekad sam nazivao Varo Reatinus kako bi se razlikovao od njegovog mlađeg savremenika Varo Atacinus. Rođen je 116 g. p. n. e. verovatno u Reati (danas Rijeti), prastarom sabinskom gradu u Laciju, odande je njegova porodica, inače iz klase ekvita, držala veleposede i farmu konja. Prvobitno je učio pod nadzorom Lucija Elija Stilona Prekonina, čuvenog učenjaka, takođe iz klase ekvita, koji je bio blizak sa grčkom i latinskom književnošću, i koji se naročito interesovao za rimske starine, od kojih je neke, poput himni Salijevaca i Zakone dvanaest tablica, ilustrovao komentarima. Upivši sklonost ka ovome od svog učitelja, koju je docnije gajio s tolikim žarom i uspehom, Varon je dovršio školovanje pohađajući predavanja kod Antioha iz Askalona, filozofa sa Akademije koji je naginjao shvatanjima stoičara, da bi potom uzeo udela u javnom životu. O njegovom napretku u državnoj službi nema pouzdanih podataka, ali se zna da je delovao kao Pompejev legat prilikom građanskog rata u Španiji i da je zauzimao visoko mesto u mornarici tokom pohoda protiv kilikijskih gusara i Mitridata. Takođe, poznato je da je uz Afranija i Petreja učestvovao u građanskom ratu na strani Pompeja, i da je prilikom jednog neuspešnog manevra u Španiji, posle bitke u Pharsalusu, bio primoran da se obaveže Cezaru da će mu predati svoje legije. Cezar ga je kasnije postavio da nadgleda javnu biblioteku Rima 47 g.p.n.e., ali ga je posle Cezarove smrti Marko Antonije prognao, što ga dovodi do gubitka skoro cele svoje imovine, uključujući i njegovu biblioteku. Kako je Republika ustupila carstvu, Varo je stekao naklonost Avgusta, pod čijom zaštitom je pronašao sigurnost i mir da se posveti proučavanju i pisanju.





Napisao je više od 600 knjiga i umro s perom u ruci. Od svih dela koje je napisao u celini nam se sačuvao jedino spis O poljoprivredi (De re rustica). Kada ga je napisao Varon je imao već 80 godina. Spis se sastoji od tri knjige i ima dijaloški oblik, ne bez doze dramatičnosti: prvi se dijalog prekida vešću o nekom ubistvu, a treći incidentima do kojih je došlo na izborima. Prva knjiga bavi se samim seoskim imanjem, zgradama i opremom na njemu, te uopšte poljoprivrednom godinom. Druga knjiga bavi se uzgojem krava i ovaca. Treća knjiga bavi se sitnijim životinjama: pilićima, ribama, pčelama itd. Delo je po književnoj vrednosti bolje od sličnog dela Katona Starijeg, a karakterišu ga povremeni živahan humor i istančani osećaj za seoski život.

Sationis - Setva

I vek p. n. e.

Originalni tekst:
Stolo, Quod ad haec pertinet, Cato non male, quod scribit de sationibus, ager crassus et laetus si sit sine arboribus, eum agrum frumentarium fieri oportere; idem ager si nebulosus sit, rapa, raphanos, milium, panicum.

Prevod:
Ono što Katon kaže o sadnji, rekao je Stolo, je veoma bitno na ovu temu: tlo koje je teško, bogato i bez drveća treba koristiti za žito; i isto zemljište, ako je podložno magli, poželjno bi bilo saditi u repici, repi, prosu i lisičijem repu (biljka).

De Re Rustica
Marcus Terentius Varro





Marko Terencije Varon-Reaćanin (lat. Marcus Terentius Varro Reatinus; verovatno Reata, 116 g. p. n. e. — Rim, 27 g. p. n. e.) je bio rimski pisac i naučnik, koji je zbog širine i raznovrsnosti svog obrazovanja zadobio kako kod savremenika (Cicerona), tako i kod potonjih pisaca (Kvintilijana, Avgustina), nadimak "najučenijeg Rimljanina". On se ponekad sam nazivao Varo Reatinus kako bi se razlikovao od njegovog mlađeg savremenika Varo Atacinus. Rođen je 116 g. p. n. e. verovatno u Reati (danas Rijeti), prastarom sabinskom gradu u Laciju, odande je njegova porodica, inače iz klase ekvita, držala veleposede i farmu konja. Prvobitno je učio pod nadzorom Lucija Elija Stilona Prekonina, čuvenog učenjaka, takođe iz klase ekvita, koji je bio blizak sa grčkom i latinskom književnošću, i koji se naročito interesovao za rimske starine, od kojih je neke, poput himni Salijevaca i Zakone dvanaest tablica, ilustrovao komentarima. Upivši sklonost ka ovome od svog učitelja, koju je docnije gajio s tolikim žarom i uspehom, Varon je dovršio školovanje pohađajući predavanja kod Antioha iz Askalona, filozofa sa Akademije koji je naginjao shvatanjima stoičara, da bi potom uzeo udela u javnom životu. O njegovom napretku u državnoj službi nema pouzdanih podataka, ali se zna da je delovao kao Pompejev legat prilikom građanskog rata u Španiji i da je zauzimao visoko mesto u mornarici tokom pohoda protiv kilikijskih gusara i Mitridata. Takođe, poznato je da je uz Afranija i Petreja učestvovao u građanskom ratu na strani Pompeja, i da je prilikom jednog neuspešnog manevra u Španiji, posle bitke u Pharsalusu, bio primoran da se obaveže Cezaru da će mu predati svoje legije. Cezar ga je kasnije postavio da nadgleda javnu biblioteku Rima 47 g.p.n.e., ali ga je posle Cezarove smrti Marko Antonije prognao, što ga dovodi do gubitka skoro cele svoje imovine, uključujući i njegovu biblioteku. Kako je Republika ustupila carstvu, Varo je stekao naklonost Avgusta, pod čijom zaštitom je pronašao sigurnost i mir da se posveti proučavanju i pisanju.





Napisao je više od 600 knjiga i umro s perom u ruci. Od svih dela koje je napisao u celini nam se sačuvao jedino spis O poljoprivredi (De re rustica). Kada ga je napisao Varon je imao već 80 godina. Spis se sastoji od tri knjige i ima dijaloški oblik, ne bez doze dramatičnosti: prvi se dijalog prekida vešću o nekom ubistvu, a treći incidentima do kojih je došlo na izborima. Prva knjiga bavi se samim seoskim imanjem, zgradama i opremom na njemu, te uopšte poljoprivrednom godinom. Druga knjiga bavi se uzgojem krava i ovaca. Treća knjiga bavi se sitnijim životinjama: pilićima, ribama, pčelama itd. Delo je po književnoj vrednosti bolje od sličnog dela Katona Starijeg, a karakterišu ga povremeni živahan humor i istančani osećaj za seoski život.

Ulmos et populos - Brestovi i topole

I vek p. n. e.

Originalni tekst:
Quod Cato ait, circum fundum ulmos et populos, unde fros ovibus et bubus sit et materies, seri oportere (sed hoc neque in omnibus fundis opus est neque, in quibus est opus, propter frondem maxime), sine detrimento ponuntur a septemtrionali parte, quod non officiunt soli.
Ille adicit ab eodem scriptore, si locus umectus sit, ibi cacumina populorum serenda et harundinetum. Id prius bipalio verti, ibi oculos harundinis pedes ternos alium ab alio seri, . . . aptam esse utrique eandem fere culturam. Salicem Graecam circum harundinetum seri oportere, uti sit qui vitis alligari possit.

Prevod:
Što se tiče Katonove napomene, brestove i topole treba zasaditi oko farme kako bi lišćem snabdevali ovce i stoku, i drvo (ali to nije neophodno na svim farmama, a tamo gde je potrebno to nije prvenstveno za stočnu hranu), se može bezbedno zasaditi na severnom rubu, jer tamo ne odsecaju sunce.
On (Scrofa) je dao isti savet od istog autora: Gde god je mokro tlo, treba posaditi reznice topole i trstiku. Zemlja treba prvo da se okrene sa šipkom, a onda bi se oči trske trebale nasaditi na tri stope razmaka, ... ista kultivacija prilagođena je svakoj od njih. Grčku vrbu treba zasaditi duž granice šikara, tako da možete imati prut za vezivanje vinove loze.

De Re Rustica
Marcus Terentius Varro





Marko Terencije Varon-Reaćanin (lat. Marcus Terentius Varro Reatinus; verovatno Reata, 116 g. p. n. e. — Rim, 27 g. p. n. e.) je bio rimski pisac i naučnik, koji je zbog širine i raznovrsnosti svog obrazovanja zadobio kako kod savremenika (Cicerona), tako i kod potonjih pisaca (Kvintilijana, Avgustina), nadimak "najučenijeg Rimljanina". On se ponekad sam nazivao Varo Reatinus kako bi se razlikovao od njegovog mlađeg savremenika Varo Atacinus. Rođen je 116 g. p. n. e. verovatno u Reati (danas Rijeti), prastarom sabinskom gradu u Laciju, odande je njegova porodica, inače iz klase ekvita, držala veleposede i farmu konja. Prvobitno je učio pod nadzorom Lucija Elija Stilona Prekonina, čuvenog učenjaka, takođe iz klase ekvita, koji je bio blizak sa grčkom i latinskom književnošću, i koji se naročito interesovao za rimske starine, od kojih je neke, poput himni Salijevaca i Zakone dvanaest tablica, ilustrovao komentarima. Upivši sklonost ka ovome od svog učitelja, koju je docnije gajio s tolikim žarom i uspehom, Varon je dovršio školovanje pohađajući predavanja kod Antioha iz Askalona, filozofa sa Akademije koji je naginjao shvatanjima stoičara, da bi potom uzeo udela u javnom životu. O njegovom napretku u državnoj službi nema pouzdanih podataka, ali se zna da je delovao kao Pompejev legat prilikom građanskog rata u Španiji i da je zauzimao visoko mesto u mornarici tokom pohoda protiv kilikijskih gusara i Mitridata. Takođe, poznato je da je uz Afranija i Petreja učestvovao u građanskom ratu na strani Pompeja, i da je prilikom jednog neuspešnog manevra u Španiji, posle bitke u Pharsalusu, bio primoran da se obaveže Cezaru da će mu predati svoje legije. Cezar ga je kasnije postavio da nadgleda javnu biblioteku Rima 47 g.p.n.e., ali ga je posle Cezarove smrti Marko Antonije prognao, što ga dovodi do gubitka skoro cele svoje imovine, uključujući i njegovu biblioteku. Kako je Republika ustupila carstvu, Varo je stekao naklonost Avgusta, pod čijom zaštitom je pronašao sigurnost i mir da se posveti proučavanju i pisanju.





Napisao je više od 600 knjiga i umro s perom u ruci. Od svih dela koje je napisao u celini nam se sačuvao jedino spis O poljoprivredi (De re rustica). Kada ga je napisao Varon je imao već 80 godina. Spis se sastoji od tri knjige i ima dijaloški oblik, ne bez doze dramatičnosti: prvi se dijalog prekida vešću o nekom ubistvu, a treći incidentima do kojih je došlo na izborima. Prva knjiga bavi se samim seoskim imanjem, zgradama i opremom na njemu, te uopšte poljoprivrednom godinom. Druga knjiga bavi se uzgojem krava i ovaca. Treća knjiga bavi se sitnijim životinjama: pilićima, ribama, pčelama itd. Delo je po književnoj vrednosti bolje od sličnog dela Katona Starijeg, a karakterišu ga povremeni živahan humor i istančani osećaj za seoski život.

Cytiso - Detelina

I vek p. n. e.

Originalni tekst:
Cytisum seritur in terra bene subacta tamquam semen brassicae. Inde differtur et in sesquipedem ponitur, aut etiam de cytiso duriore virgulae deplantantur, et ita pangitur in serendo.

Prevod:
Detelina se seje na zemljištu koje je temeljito obrađeno, poput semenki kupusa; zatim se presađuje u razmacima od stopalo i po, ili, kada je biljka zrelija, izdanci se odvajaju, i postavljaju se u sadnju kao gore.

De Re Rustica
Marcus Terentius Varro





Marko Terencije Varon-Reaćanin (lat. Marcus Terentius Varro Reatinus; verovatno Reata, 116 g. p. n. e. — Rim, 27 g. p. n. e.) je bio rimski pisac i naučnik, koji je zbog širine i raznovrsnosti svog obrazovanja zadobio kako kod savremenika (Cicerona), tako i kod potonjih pisaca (Kvintilijana, Avgustina), nadimak "najučenijeg Rimljanina". On se ponekad sam nazivao Varo Reatinus kako bi se razlikovao od njegovog mlađeg savremenika Varo Atacinus. Rođen je 116 g. p. n. e. verovatno u Reati (danas Rijeti), prastarom sabinskom gradu u Laciju, odande je njegova porodica, inače iz klase ekvita, držala veleposede i farmu konja. Prvobitno je učio pod nadzorom Lucija Elija Stilona Prekonina, čuvenog učenjaka, takođe iz klase ekvita, koji je bio blizak sa grčkom i latinskom književnošću, i koji se naročito interesovao za rimske starine, od kojih je neke, poput himni Salijevaca i Zakone dvanaest tablica, ilustrovao komentarima. Upivši sklonost ka ovome od svog učitelja, koju je docnije gajio s tolikim žarom i uspehom, Varon je dovršio školovanje pohađajući predavanja kod Antioha iz Askalona, filozofa sa Akademije koji je naginjao shvatanjima stoičara, da bi potom uzeo udela u javnom životu. O njegovom napretku u državnoj službi nema pouzdanih podataka, ali se zna da je delovao kao Pompejev legat prilikom građanskog rata u Španiji i da je zauzimao visoko mesto u mornarici tokom pohoda protiv kilikijskih gusara i Mitridata. Takođe, poznato je da je uz Afranija i Petreja učestvovao u građanskom ratu na strani Pompeja, i da je prilikom jednog neuspešnog manevra u Španiji, posle bitke u Pharsalusu, bio primoran da se obaveže Cezaru da će mu predati svoje legije. Cezar ga je kasnije postavio da nadgleda javnu biblioteku Rima 47 g.p.n.e., ali ga je posle Cezarove smrti Marko Antonije prognao, što ga dovodi do gubitka skoro cele svoje imovine, uključujući i njegovu biblioteku. Kako je Republika ustupila carstvu, Varo je stekao naklonost Avgusta, pod čijom zaštitom je pronašao sigurnost i mir da se posveti proučavanju i pisanju.





Napisao je više od 600 knjiga i umro s perom u ruci. Od svih dela koje je napisao u celini nam se sačuvao jedino spis O poljoprivredi (De re rustica). Kada ga je napisao Varon je imao već 80 godina. Spis se sastoji od tri knjige i ima dijaloški oblik, ne bez doze dramatičnosti: prvi se dijalog prekida vešću o nekom ubistvu, a treći incidentima do kojih je došlo na izborima. Prva knjiga bavi se samim seoskim imanjem, zgradama i opremom na njemu, te uopšte poljoprivrednom godinom. Druga knjiga bavi se uzgojem krava i ovaca. Treća knjiga bavi se sitnijim životinjama: pilićima, ribama, pčelama itd. Delo je po književnoj vrednosti bolje od sličnog dela Katona Starijeg, a karakterišu ga povremeni živahan humor i istančani osećaj za seoski život.

Villam - Farma

I vek p. n. e.

Originalni tekst:
In modo fundi nonanimadverso lapsi multi, quod alii villam minus magnam fecerunt, quam modus postulavit, alii maiorem, cum utrumque sit contra rem familiarem ac fructum. Maiora enim  p208 tecta et aedificamus pluris et tuemur sumptu maiore. Minora cum sunt, quam postulat fundus, fructus solent disperire. Dubium enim non est quin cella vinaria maior sit facienda in eo agro, ubi vineta sint, ampliora ut horrea, si frumentarius ager est.

Prevod:
Mnogi neuspesi proizilaze iz greške neispunjavanja merenja farme, od kojih neki grade manji a neki veće od traženih dimenzija - od kojih svaka šteti imovini i njenom prihodu. Za zgrade koje su prevelike koštalo nas je previše za izgradnju i zahtevali smo preveliku sumu za održavanje; i ako su manji od farme, proizvodi su obično uništeni. Nema sumnje, na primer, da bi veći vinski podrum trebao biti izgrađen na imanju u kojem se nalazi vinograd, a veće žitnice ako je to farma za žitarice.

De Re Rustica
Marcus Terentius Varro





Marko Terencije Varon-Reaćanin (lat. Marcus Terentius Varro Reatinus; verovatno Reata, 116 g. p. n. e. — Rim, 27 g. p. n. e.) je bio rimski pisac i naučnik, koji je zbog širine i raznovrsnosti svog obrazovanja zadobio kako kod savremenika (Cicerona), tako i kod potonjih pisaca (Kvintilijana, Avgustina), nadimak "najučenijeg Rimljanina". On se ponekad sam nazivao Varo Reatinus kako bi se razlikovao od njegovog mlađeg savremenika Varo Atacinus. Rođen je 116 g. p. n. e. verovatno u Reati (danas Rijeti), prastarom sabinskom gradu u Laciju, odande je njegova porodica, inače iz klase ekvita, držala veleposede i farmu konja. Prvobitno je učio pod nadzorom Lucija Elija Stilona Prekonina, čuvenog učenjaka, takođe iz klase ekvita, koji je bio blizak sa grčkom i latinskom književnošću, i koji se naročito interesovao za rimske starine, od kojih je neke, poput himni Salijevaca i Zakone dvanaest tablica, ilustrovao komentarima. Upivši sklonost ka ovome od svog učitelja, koju je docnije gajio s tolikim žarom i uspehom, Varon je dovršio školovanje pohađajući predavanja kod Antioha iz Askalona, filozofa sa Akademije koji je naginjao shvatanjima stoičara, da bi potom uzeo udela u javnom životu. O njegovom napretku u državnoj službi nema pouzdanih podataka, ali se zna da je delovao kao Pompejev legat prilikom građanskog rata u Španiji i da je zauzimao visoko mesto u mornarici tokom pohoda protiv kilikijskih gusara i Mitridata. Takođe, poznato je da je uz Afranija i Petreja učestvovao u građanskom ratu na strani Pompeja, i da je prilikom jednog neuspešnog manevra u Španiji, posle bitke u Pharsalusu, bio primoran da se obaveže Cezaru da će mu predati svoje legije. Cezar ga je kasnije postavio da nadgleda javnu biblioteku Rima 47 g.p.n.e., ali ga je posle Cezarove smrti Marko Antonije prognao, što ga dovodi do gubitka skoro cele svoje imovine, uključujući i njegovu biblioteku. Kako je Republika ustupila carstvu, Varo je stekao naklonost Avgusta, pod čijom zaštitom je pronašao sigurnost i mir da se posveti proučavanju i pisanju.





Napisao je više od 600 knjiga i umro s perom u ruci. Od svih dela koje je napisao u celini nam se sačuvao jedino spis O poljoprivredi (De re rustica). Kada ga je napisao Varon je imao već 80 godina. Spis se sastoji od tri knjige i ima dijaloški oblik, ne bez doze dramatičnosti: prvi se dijalog prekida vešću o nekom ubistvu, a treći incidentima do kojih je došlo na izborima. Prva knjiga bavi se samim seoskim imanjem, zgradama i opremom na njemu, te uopšte poljoprivrednom godinom. Druga knjiga bavi se uzgojem krava i ovaca. Treća knjiga bavi se sitnijim životinjama: pilićima, ribama, pčelama itd. Delo je po književnoj vrednosti bolje od sličnog dela Katona Starijeg, a karakterišu ga povremeni živahan humor i istančani osećaj za seoski život.

Aqua - Voda

I vek p. n. e.

Originalni tekst:
Villa aedificanda potissimum ut intra saepta villae habeat aquam, si non, quam proxime; primum quae ibi sit nata, secundum quae influat perennis. Si omnino aqua non est viva, cisternae faciendae sub tectis et lacus sub dio, ex altero loco ut homines, ex altero ut pecus uti possit.

Prevod:
Područje treba da bude tako izgrađeno da mora imati vode, ako je moguće, unutar ograđenog prostora, ili barem u neposrednoj blizini. Najbolji način je da se na mestu postavi izvor, ili, ako to ne uspe, trajni tok. Ako je tekuća voda ne dostupna, cisterne treba da budu izgrađene pod poklopcem i rezervoarom na otvorenom, onom za upotrebu ljudi, a drugi za stoku.

De Re Rustica
Marcus Terentius Varro





Marko Terencije Varon-Reaćanin (lat. Marcus Terentius Varro Reatinus; verovatno Reata, 116 g. p. n. e. — Rim, 27 g. p. n. e.) je bio rimski pisac i naučnik, koji je zbog širine i raznovrsnosti svog obrazovanja zadobio kako kod savremenika (Cicerona), tako i kod potonjih pisaca (Kvintilijana, Avgustina), nadimak "najučenijeg Rimljanina". On se ponekad sam nazivao Varo Reatinus kako bi se razlikovao od njegovog mlađeg savremenika Varo Atacinus. Rođen je 116 g. p. n. e. verovatno u Reati (danas Rijeti), prastarom sabinskom gradu u Laciju, odande je njegova porodica, inače iz klase ekvita, držala veleposede i farmu konja. Prvobitno je učio pod nadzorom Lucija Elija Stilona Prekonina, čuvenog učenjaka, takođe iz klase ekvita, koji je bio blizak sa grčkom i latinskom književnošću, i koji se naročito interesovao za rimske starine, od kojih je neke, poput himni Salijevaca i Zakone dvanaest tablica, ilustrovao komentarima. Upivši sklonost ka ovome od svog učitelja, koju je docnije gajio s tolikim žarom i uspehom, Varon je dovršio školovanje pohađajući predavanja kod Antioha iz Askalona, filozofa sa Akademije koji je naginjao shvatanjima stoičara, da bi potom uzeo udela u javnom životu. O njegovom napretku u državnoj službi nema pouzdanih podataka, ali se zna da je delovao kao Pompejev legat prilikom građanskog rata u Španiji i da je zauzimao visoko mesto u mornarici tokom pohoda protiv kilikijskih gusara i Mitridata. Takođe, poznato je da je uz Afranija i Petreja učestvovao u građanskom ratu na strani Pompeja, i da je prilikom jednog neuspešnog manevra u Španiji, posle bitke u Pharsalusu, bio primoran da se obaveže Cezaru da će mu predati svoje legije. Cezar ga je kasnije postavio da nadgleda javnu biblioteku Rima 47 g.p.n.e., ali ga je posle Cezarove smrti Marko Antonije prognao, što ga dovodi do gubitka skoro cele svoje imovine, uključujući i njegovu biblioteku. Kako je Republika ustupila carstvu, Varo je stekao naklonost Avgusta, pod čijom zaštitom je pronašao sigurnost i mir da se posveti proučavanju i pisanju.





Napisao je više od 600 knjiga i umro s perom u ruci. Od svih dela koje je napisao u celini nam se sačuvao jedino spis O poljoprivredi (De re rustica). Kada ga je napisao Varon je imao već 80 godina. Spis se sastoji od tri knjige i ima dijaloški oblik, ne bez doze dramatičnosti: prvi se dijalog prekida vešću o nekom ubistvu, a treći incidentima do kojih je došlo na izborima. Prva knjiga bavi se samim seoskim imanjem, zgradama i opremom na njemu, te uopšte poljoprivrednom godinom. Druga knjiga bavi se uzgojem krava i ovaca. Treća knjiga bavi se sitnijim životinjama: pilićima, ribama, pčelama itd. Delo je po književnoj vrednosti bolje od sličnog dela Katona Starijeg, a karakterišu ga povremeni živahan humor i istančani osećaj za seoski život.

Antička kuhinja: Triticum et hordeo - Pšenica i ječam

I vek p. n. e.

Originalni tekst:
In segetibus autem frumentum quo culmus extulit, spicam. Ea quae mutilata non est, in hordeo et tritico, tria habet continentia, granum, glumam, aristam et etiam, primitus spica cum oritur, vaginam. Granum dictum quod est intimum soldum; gluma qui est folliculus eius; arista quae ut acus tenuis longa eminet e gluma, proinde ut grani apex sit gluma et arista. Arista et granum omnibus fere notum, gluma paucis. Itaque id apud Ennium solum scriptum scio esse in Euhemeri libris versis. Videtur vocabulum etymum habere a glubendo, quod eo folliculo deglubitur granum. Itaque eodem vocabulo appellant fici eius, quam edimus, folliculum. Arista dicta, quod arescit prima. Granum a gerendo; id enim ut gerat spica, seritur frumentum, non ut glumam aut aristam gerat, ut vitis seritur, non ut pampinum ferat, sed ut uvam. Spica autem, quam rustici, ut acceperunt antiquitus, vocant specam, a spe videtur nominata; eam enim quod sperant fore, serunt. Spica mutila dicitur, quae non habet aristam; ea enim quasi cornua sunt spicarum. Quae primitus cum oriuntur neque plane apparent, qua sub latent herba, ea vocatur vagina, ut in qua latet conditum gladium. Illut autem summa in spica iam matura, quod est minus quam granum, vocatur frit; quod in infima spica ad culmum stramenti summum item minus quam granum est, appellatur urru.

Prevod:
Sada, u slučaju žitarica, to što se na stabljiku žita stavlja je glava. Ako je to bez rogova, kao u ječmu i pšenici, ima tri komponente: zrno, ljusku i bradu - i omotač, takođe, kada se klas prvi put pojavi. Tvrdi unutrašnji deo se naziva žito; ljuska je njen omotač; i brada je deo koji se uzdiže iz ljuske kao duga, vitka igla, kao da su ljuska i kuglica formirali vrh zrna. Brada i zrno su poznate reči većini ljudi, ali ljuska (gluma) malo; tako da je jedino mesto gde se to događa, koliko ja znam, u Enniusu, u njegovom prevodu Euhemerusa. Čini se da je reč gluma izvedena iz glubere, traka, jer se žito odvaja (deglubitur) iz ove omotnice; tako da se ista reč koristi za omotnicu jestivog voća smokve. Brada se naziva arista zbog činjenice da je to prvi deo koji se suši (arescere). Zrno je tako nazvano od gerere; jer je seme zasađeno da klas može da nosi žito, a ne ljusku brade; baš kao što je vinova loza posađena da ne nosi lišće već grožđe. Međutim, čini se da je klas, koje su seljaci na staromodan način zvali speca, dobilo ime po spesu; jer je to zato što se nadaju (sperant) da se ovo sadi da raste. Za klas koje nema rod je rečeno da je bez rogova, kao što se može reći da su brada rogovi klasa. Kada se oni samo formiraju i još nisu sasvim vidljivi, zeleni omotač pod kojim se skrivaju naziva se omotač, koji je kao omotač u kojem je mač uvučen. Deo na vrhu odraslog klasa, koji je manji od zrna, naziva se frita, dok je deo, takođe manji od zrna, na dnu klasa gde se spaja vrh stabljike, nazvan urru.

De Re Rustica
Marcus Terentius Varro





Marko Terencije Varon-Reaćanin (lat. Marcus Terentius Varro Reatinus; verovatno Reata, 116 g. p. n. e. — Rim, 27 g. p. n. e.) je bio rimski pisac i naučnik, koji je zbog širine i raznovrsnosti svog obrazovanja zadobio kako kod savremenika (Cicerona), tako i kod potonjih pisaca (Kvintilijana, Avgustina), nadimak "najučenijeg Rimljanina". On se ponekad sam nazivao Varo Reatinus kako bi se razlikovao od njegovog mlađeg savremenika Varo Atacinus. Rođen je 116 g. p. n. e. verovatno u Reati (danas Rijeti), prastarom sabinskom gradu u Laciju, odande je njegova porodica, inače iz klase ekvita, držala veleposede i farmu konja. Prvobitno je učio pod nadzorom Lucija Elija Stilona Prekonina, čuvenog učenjaka, takođe iz klase ekvita, koji je bio blizak sa grčkom i latinskom književnošću, i koji se naročito interesovao za rimske starine, od kojih je neke, poput himni Salijevaca i Zakone dvanaest tablica, ilustrovao komentarima. Upivši sklonost ka ovome od svog učitelja, koju je docnije gajio s tolikim žarom i uspehom, Varon je dovršio školovanje pohađajući predavanja kod Antioha iz Askalona, filozofa sa Akademije koji je naginjao shvatanjima stoičara, da bi potom uzeo udela u javnom životu. O njegovom napretku u državnoj službi nema pouzdanih podataka, ali se zna da je delovao kao Pompejev legat prilikom građanskog rata u Španiji i da je zauzimao visoko mesto u mornarici tokom pohoda protiv kilikijskih gusara i Mitridata. Takođe, poznato je da je uz Afranija i Petreja učestvovao u građanskom ratu na strani Pompeja, i da je prilikom jednog neuspešnog manevra u Španiji, posle bitke u Pharsalusu, bio primoran da se obaveže Cezaru da će mu predati svoje legije. Cezar ga je kasnije postavio da nadgleda javnu biblioteku Rima 47 g.p.n.e., ali ga je posle Cezarove smrti Marko Antonije prognao, što ga dovodi do gubitka skoro cele svoje imovine, uključujući i njegovu biblioteku. Kako je Republika ustupila carstvu, Varo je stekao naklonost Avgusta, pod čijom zaštitom je pronašao sigurnost i mir da se posveti proučavanju i pisanju.





Napisao je više od 600 knjiga i umro s perom u ruci. Od svih dela koje je napisao u celini nam se sačuvao jedino spis O poljoprivredi (De re rustica). Kada ga je napisao Varon je imao već 80 godina. Spis se sastoji od tri knjige i ima dijaloški oblik, ne bez doze dramatičnosti: prvi se dijalog prekida vešću o nekom ubistvu, a treći incidentima do kojih je došlo na izborima. Prva knjiga bavi se samim seoskim imanjem, zgradama i opremom na njemu, te uopšte poljoprivrednom godinom. Druga knjiga bavi se uzgojem krava i ovaca. Treća knjiga bavi se sitnijim životinjama: pilićima, ribama, pčelama itd. Delo je po književnoj vrednosti bolje od sličnog dela Katona Starijeg, a karakterišu ga povremeni živahan humor i istančani osećaj za seoski život.


Pročitajte više >>                                                           << Vratite nazad