Originalni tekst:
Carduo: liquamine, oleo et ovis consis.
Sastojci:
4 artičoke
1 kašičica soli
1 šolja liquamena
100 ml maslinovog ulja
4 jajeta
Priprema:
Očistiti artičoke i kuvati ih u slanoj vodi oko 15 minuta. Zatim ih ocediti i ostaviti da se ohlade oko pola sata. Jaja obariti i ispasirati i pomešati sa ostalim sastojcima. Sos se služi uz artičoke.
Marcus Gavius Apicius
Artičoka ili gardun (Cynara cardunculus subsp. scolymus (Carolus Linnaeus Hegi.) je biljka iz porodice glavočika koja se uzgaja kod nas i u svetu zbog prehrambenih razloga, kao i za upotrebu u medicinske svrhe. Internacionalni naziv artičoka dolazi iz arapskog Ardi-Shoki (ارضي شوكي). Smatra se da ime gardun dolazi iz davnina, od reči starih rimljana (carduus) ili od latinskog naziva (cardunculus) kojima je izgovor slova K prešao u G. Artičoke su bogate fitonutrijentima kao što su kvercetin, rutin, galna kiselina i cinarin, koji svi imaju ulogu zaštite organizma od raznih zdravstvenih rizika, uključujući rak, srčana oboljenja, disfunkciju jetre, visok holesterol i dijabetes. Visoka koncentracija cinarina u artičoki ne samo da utiče na holesterol, već i može doprineti boljem zdravlju digestivnog trakta. Poznato je da cinarin stimuliše proizvodnju žuči, što nam omogućava da varimo masti i apsorbujemo vitamine iz hrane, zbog čega artičoka predstavlja odličan način za započinjanje obroka. Artičoka sadrži obilje vitamina i minerala, ali i nekih specifičnih aktivnih supstanci koje joj daju izvrsnu lekovitu moć. Artičoka sadrži: vitamine C, B i K (bogat je izvor folne kiseline); minerale bakar, kalcijum, gvožđe, kalijum, magnzijum, fosfor. Bogat je izvor antioksidanasa kao što su: cinarin, silimarin, beta karoten, lutein, zeaksantin i dr.
Artičoka ili Cynara scolymus, je poznata kao jedna od najstarijih kultivisanih vrsta povrća. Najpre je uzgajana u Etopiji, odakle je našla svoj put do juga Evrope preko Egipta. Slike artičoke su pronađene na oltarima drevnih Egipćana. Uzgaja još od vremena starih Grka, kada je bio uzgajana na Siciliji pod imenom kaktos. Rimljani su preuzeli tradiciju uzgajanja od Grka, a drevni Grci i Rimljani su je smatrali dragocenim pomoćnim sredstvom za tegobe digestivnog sistema te je stoga bila rezervisana za upotrebu isključivo u krugovima elite. U islamskom svetu, u području Magreba također se uzgajala. Postoje dokazi da se uzgajala oko Napulja u devetom veku n.e., a po legendi, u Francusku ju je uvela kraljica Caterina de' Medici (na jednom venčanju je jela toliko da je mislila da će umreti, a uhvatio ju je i proliv. Rekli su da je to od jedenja previše artičoke. - Pierre de L'Estoile, 19.06.1576 g.). U tradicionalnoj evropskoj medicini, listovi artičoke su korišćeni kao diuretik za stimulaciju bubrega i kao stimulans protoka žuči iz jetre i žučne kese.
Klasični kuvar antike je "De re coquinaria" ili "O umetnosti kuvanja". Autor je Markus Gavijus Apicijus, koji je živeo u doba cara Tiberija u prvom veku naše ere. Knjiga ima 10 glava i sadrži oko 500 recepata koje je Apicijus sakupio iz prošlih vekova i recepata koje je sam osmislio.
Apicius je tokom svog života (42 g.p.n.e. - 37 g.n.e.) postao legenda. on je uradio nešto što je jedinstveno u ono vreme; on je bio jedan od osnivača gastronomije.
Plinije opisuje Apicijusa kao "najvećeg trošadžiju koga je svet ikada video". Izgleda da je bio u pravu, jer je Apicijeva umetnost kuvanja prepuna neobičnih recepata od punjenog papagaja do flaminga sa biberom ali i takvih koje mi i u današnje vreme rado jedemo.
Kako je Apicijev život bio ekstravagantaan, tako je i njegova smrt do danas predmet svakojakih rasprava. Kada je potrošio 100 miliona sestercija iz državne kase za pripremanje svojih recepata za cara, kada je potrošio sve poreske pare i lično se zadužio, napravio je bilans i izračunao je da će mu ostati "samo" 10 miliona sestercija za život, što je za njega bilo nezamislivo (1 sesterc = 1 evro). Iz straha da neće imati šta da jede i da će umreti od gladi, uzeo je otrov i u strašnim mukama umro.
Pročitajte više >> << Vratite nazad
Нема коментара:
Постави коментар