Originalni tekst:
Aliter faseolus sive cicer: frictos ex oenogaro et pipere gustabis. Et elixati, sumpto semine, cum ovis in patella, feniculo viridi, piper et liquamine et caroeno modico pro salso inferuntur, vel simpliciter, ut solet.
Sastojci:
150 g sočiva
2 kašike supe od povrća
1 kašika oenogaruma
2 kašike caroenuma
1 kašičica liquamena
1/2 kašičice sveže mlevenog crnog bibera
1 kašika seckanog komorača
3 tvrdo kuvana jaja, narezano na polovine
so
Priprema:
Potopiti sočivo preko noći u dosta vode. Sutradan, ocediti sočivo pokriti sa dosta nove vode, staviti u šerpu i onda dovesti do ključanja. Smanjiti temperaturu da se krčka i kuvati između 40 i 80 minuta (u zavisnosti od starosti sočiva) ili dok ne omekša ali da ne počine da se raspada. Ocedite a zatim uzmite kombinaciju supe, oenogaruma, caroenuma, liquamena i crnog bibera i stavite u poseban sud, pustite da provri pa onda dodajte sočivo. Zatim izvadite, procedite i ohladite kuvano sočivo do sobne temperature, a potom ga poslužite posutim sa polutkama tvrdo kuvanih jaja i odozgo posutim crnim biberom i komoračom. Služi se kao predjelo.
Marcus Gavius Apicius
Sočivo ili leća (lat.Lens esculenta) je jednogodišnja biljka koja spada u red mahunarki i za nju je karakteristično da ima najkraći period kuvanja da bi se pripremila za ljudsku ishranu. Po izgledu najviše podseća na grašak, sa tim da ima samo 1 ili 2 zrna u mahuni. Ova je biljka poznata i pod nazivima: leće, rogačica, soćivica i soška. Sočivo je mahunarka visoke biološke i hranljive vrednosti. Ugljeni hidrati iz sočiva zahvaljujući svom složenom sastavu i prisutnim vlaknima postepeno se ispuštaju u krv, čime se postiže dugotrajan osećaj sitosti. Sočivo sadrži veću količinu proteina od pasulja. Biljna vlakana doprinose snižavanju holesterola, regulaciji probave i održavanju stabilnog nivoa šećera u krvi. Odličan je izvor mikroelementa molibdena, a takođe i veoma dobar izvor dijetalnih biljnih vlakana, magnezijuma i aminokiseline triptofana. Kalorijski gledano, sočivo u suvom stanju obezbeđuje 353 kcal/ 100 g. Kada se skuva, sočivo ima energetsku vrednost od 230 kcal/100g. Nutritivno gledano, sočivo u suvom stanju (u 100 g) sadrži 60 g ugljenih hidrata (31 g vlakana), 26 g belančevina, 1 g masti i 10 g vode. Od vitamina, sočivo je bogato vitaminom B1 i B9, a od minerala sadrži velike količine gvožđa, magnezijuma, fosfora, molibdena, mangana, cinka i kalijuma. Sočivo ima veliki uticaj na smanjenje rizika od kardiovaskularnih bolesti.
Poreklom je sa Bliskog istoka. Ova biljka je deo ljudske ishrane još od neolita, i jedna je od najranijih pripitomljenih vrsta. Sočivo je povrće sa najvećim udelom belančevina posle soje - 26%, zato i zauzima i vrlo važnu ulogu u ishrani stanovništva nekih delova sveta, naročito u južnoj Aziji. Po ovom povrću nazvana su sočiva u optici, zbog oblika koji podseća na seme. U mnogim jezicima, reč za optičko sočivo je ista ili je izvedena iz reči koja se koristi za sočivo kao biljku. Najveći svetski proizvođač ove biljke je Kanada, a slede Indija, Turska, SAD i Autralija.
Komorač (lat. Foeniculum vulgare) narodni
nazivi: koromač, anason, divlja mirođija, janež, rezen, morač, anita, kopar
slatki, slatki anis; aromatična je začinska biljka. Srodne vrste komoraču su
anis, celer i kim.
Komorač je jedna od najstarijih poznatih
lekovitih biljaka koju su koristili stari Egipćani, Rimljani i Grci. U antici i
u azijskom prostoru, komorač je bio cenjen zbog svog ukusa sličnog anisu, kao i
zbog lekovitih svojstava. Stari Rimljani su uživali jesti njegove listove,
korenje i semenke u salatama i hlebu. Naročito su ga volele rimske dame koje su
ga grickale radi njegovog diuretičkog svojstva i otapanja masnog tkiva oko
struka. Legionari su komorač dodavali u jelo kako bi sačuvali dobro zdravlje i
snagu. U Srednjem veku koristili su ga za rasterivanje kukaca. Verovalo se da
plaši veštice, često su ga stavljali u ključanice da nikakvo zlo noću ne uđe u
kuću.
Kao
povrtlarska kultura posebno je raširen u Južnoj Evropi. Ova biljka potiče iz
Sredozemlja i najviše joj odgovara topla, ali ne prevruća klima. Uzgaja se u
Grčkoj, Turskoj, Italiji, južnoj Francuskoj i u severnoafričkim zemljama. Plod
je posebno bogat eteričnim uljem, sadrži šećer i soli. Najčešće se koristi seme
i ulje, a ređe koren i lišće. Upotrebljava se kao začin ili čaj protiv nadimanja
i kao blago sredstvo protiv kašlja, kod dece i za smetnje u varenju kod
odojčadi. U povrtarstvu je posebno uzgojena vrsta koja ima zadebljale početke
stabljike koji formiraju oblik sličan glavici luka odmah iznad zemlje. Ta sočna
zadebljanja upotrebljavaju se kao povrće u ishrani, ili obrađeno termički ili u
salati. Listovi se takođe upotreblljavaju kao začin, a u tradicionalnoj kuhinji
se koristi uz ribu. Komorač je dobar izvor vitamina C, koji je također snažan
antioksidans i ima sposobnost neutralizacije štetnog delovanja slobodnih
radikala u telu, koji mogu uzrokovati bol u zglobovima i rezultirati
osteoartritisom i reumatoidnim artritisom. Svi delovi komorača, lukovica,
stabljike i listovi, upotrebljavaju se u pripremi jela. Vrlo su zanimljive
kombinacije komorača s povrćem i voćem u raznim mešanim i složenim salatama.
Najbolje je ako ga poslužimo svežeg. Vrlo su zanimljive kombinacije komorača s
povrćem i voćem, u raznim mešanim i složenim salatama: s avokadom i narandžama,
artičokama i parmezanom, mandarinama i narom ili s pršutom i kruškama. U
narodnoj medicini se koristi kod očnih upala. U narodnoj medicini lekovitim
delovima biljke smatra se koren i nadzemni deo biljke, lišće, koje se može
skidati tokom celog leta. Komorač je jedno od najstarijih sredstava za slabe i
slabokrvne žene. Upotreba ove biljke u službenoj i narodnoj medicini je
višestruka. Koristi se samostalno ili kao dodatak čajnim mešavinama sličnog
učinka. On se koristi kod raznih želučanih bolesti, spazma creva, a poboljšava
i laktaciju. Čaj od lišća komorača smatra se odličnim sredstvom kod umora
očiju. Eterično ulje se koristi za bronhitis i magareći kašalj. Smatra se da
komorač produžava život i jača snagu.
Pročitajte više >> << Vratite nazad
Нема коментара:
Постави коментар