Antička kuhinja: Aliter porros in baca - Kuvani praziluk sa borovnicama

Originalni tekst:
Aliter porros: in baca coctos ut supra inferes.

Sastojci:
2 kg praziluka
2 kašike bobica borovnica

Marinada:
2 kašike liquamena
2 kašičice morske soli
2 l belog vina
250 ml maslinovog ulja

Priprema:
Praziluk očistiti, oprati, narezati na kolutiće, ne pretanko i pomešati sa bobicama borovnice. Skuvati ih u slanoj vodi sa jednom kašikom maslinovog ulja. U međuvremenu pripremiti marinadu od navedenih sastojaka. Kuvani praziluk i bobice borovnice procediti, spustiti u marinadu, držati na hladnom mestu najmanje šest sati.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Praziluk, prasa, poriluk ili praz (lat A. ampeloprasum var. porrum) tip je luka, uzgojeni varijetet južnoevropsko-zapadnoazijske vrste Allium ampeloprasum. Praziluk je poreklom iz Sredozemlja i drevna je kulturna biljka. Upotrebljava se kao svež ili se dodaje jelima kao začin. U novije vreme znatne količine se suše i izvoze. Za ishranu se upotrebljava: stablo i listovi.
Primerci ove biljke iz arheoloških nalazišta, pronađeni su u drevnom Egiptu. Zidni crteži praziluka, dovode zaključka da je praziluk bio deo egipatske prehrane od najmanje drugog veka pre Hrista pa nadalje. Poznato je da su praziluk hvalili Izraelci koji su znali da ga u Egiptu ima u izobilju. Stari tekstovi koji su pronađeni, ukazuju na to da je praziluk rastao i u Mesopotamiji u isto vreme. Zanimljivo je da je praziluk bio najdraže povrće cara Nerona, a najviše ga je voleo jesti u supi ili sa uljem, verujući da poboljšava kvalitet njegovog glasa. Prema jednoj legendi, kralj Cadwaladr od Gwynedd, naredio je svojim vojnicima da se identifikuju nošenjem povrća na svojim kacigama u drevnoj borbi protiv Sasa, koja se odigrala u polju praziluka. Šekspir na primer, spominje običaj nošenja praziluka kao staru tradiciju za vreme kralja Henrika V. Zanimljivo je da je praziluk jedan od nacionalnih amblema države Vels. Velški praziluk se pojavio i na haljini Elizabete II za vreme njenog krunisanja. Naozbiljnije vizuelno korištenje praziluka, bila je značka na kapi Velške garde na kojoj je bio praziluk. U Rumuniji je praziluk simbol istorijske regije Oltenia u jugozapadnom delu zemlje.
Praziluk sadrži dosta vode (86%) a malo kalorija, tako da je pogodan za dijetalnu ishranu, kao diuretik i za čišćenje organizma, ali sadrži i korisne sastojke: beta-karoten, belančevine, biljna vlakna, biljne masti, biljne hormone, vitamin A, vitamine B, vitamin C, vitamin E, gvožđe, eterična ulja, kalijum, kalcijum, kvercetin, kemferol, mineralne soli, pektin, sumpor, sulfide, folnu kiselinu, fosfor, celulozu i šećer.





U ishrani se koriste koren, stablo i listovi praziluka. Praziluk se u ishrani najčešće koristi kao dodatak salatama, supama ili pržen sa jajima. U nekim krajevima je veoma popularno jelo sa prazilukom, krompirom i pavlakom. Praziluk povoljno deluje na organizam kod sledećih zdravstvenih problema: alergije, anemija, astma, arterioskleroza, bolesti usne šupljine, bolesti srca i krvnih sudova, bronhitis, gojaznost, gubitak apetita, gubitak pamćenja, depresija, impotencija, kamen u bubregu, kašalj, mučnina i povraćanje, neke vrste raka (prevencija i lečenje), neplodnost, pad imuniteta, povišeni nivo lošeg holesterola, prehlade i grip, problemi sa bubrezima, bešikom i mokraćnim kanalima, problemi sa zglobovima i kičmom, problemi sa crevima i organima za varenje, problemi sa krvnim pritiskom, problemi sa metabolizmom, problemi sa želucem i stomačnim bakterijama, problemi sa jetrom, problemi sa otocima, problemi sa štitnom žlezdom, promuklost, razne infekcije, reumatska oboljenja, sinuzitis, skorbut, stres, upale vena, upala pluća, hronični umor, celulit i šlog.
Praziluk se može koristiti kao diuretik, antioksidans i povoljno deluje protiv mikroba (kao neka vrsta antibiotika). Praziluk čisti krvne sudove od masnih naslaga i povišenog holesterola. Za obloge se mogu koristiti listovi ili zdrobljen praziluk kod: bolova u zglobovima, bolovima u kostima, kod gihta i kod povećane štitne žlezde.





Borovnica (lat. Vaccinium myrtillus) je žbunasta biljka iz porodice vresova (Ericaceae) i pripada rodu Vaccinium, spada u vrstu divljeg voća i značajan je deo u ishrani nekih vrsta divljači. Smatra se da u svetu postoji oko 400 različitih vrsta borovnice. Pripadnici roda Vaccinium sreću se širom planete a zastupljeni su u zonama tropske, suptropske i umerenokontinentalne klime. U Evropi i Severnoj Americi borovnica se gaji od davnina i koristi se u ljudskoj ishrani ali i kao lekovita biljka. Borovnica je u mogućnosti da opraši samu sebe jer su cvetovi hemafrodični, to jest sadrže i tučak i prašnike (muške i ženske organe potrebne za razmnožavanje). Naučni naziv je izveden od latinskih reči bacca - bobica i myrtus (deminutiv myrtillus) po sličnosti listova sa biljkom mirtom. Plodovi borovnice imaju primenu kako u narodnoj tako i u službenoj medicini. Blagotvorno su sredstvo kao preventiva ili terapija kod avitaminoze ili hipovitaminoze, kao i za lečenje neinfektivnog proliva kod dece. Važno je i njihovo dijetetsko delovanje. Plodove je najbolje koristiti u svežem stanju ili kao sok. Osim soka od njih se mogu praviti ukusni i kvalitetni sirupi, džemovi, kompoti i dr. samo što se kuvanjem gubi vitamin C. Listovi imaju dejstvo kardiotonika, diuretika, holerika i adstrigensa. Koriste se kao sastojak biljnih mešavina za lečenje šećerne bolesti II stepena kao i kod poremećaja digestivnog trakta. Pri dugotrajnoj upotrebi listova borovnice ili ako dođe do predoziranja javlja se hronično trovanje pa se zbog toga samomedikacija ne preporučuje. Kod nas se za borovnicu koriste i nazivi borovnika, borovnjača, crna borovnica, vrna jagoda, mrča.
Plodovi borovnice predstavljaju bogat izvor vitamina, antioksidanata kao i drugih elemenata značajnih za naš organizam. Njihov hemijski sastav i mala kalorijska vrednost čini ih idealnom namirnicom za sve one koji drže do svog zdravlja i zdrave ishrane. 100g borovnice sadrži samo 57 kalorija, a čak 84g predstavlja voda. Najveći deo kalorija dolazi od ugljenih hidrata koji ima 14,5g, od čega je oko 2,5g vlakana a ostalo su šećeri. Masti i proteina u plodovima ima jako malo. Međutim ono što je čini posebnom je sadržaj vitamina, mikroelemenata i antioksidanata. Tako se u 100g ploda nalazi 9,7mg vitamina C, 0,6mg vitamina E, 19,3mg vitamina K, takođe sadržaj vitamina A čini oko 10mg. Osim nabrojanih prisutni su i vitamini B6, B12, Tiamin, Riboflavin, Niacin, Pantotenska kiselina itd. Od minerala, prisutno je 6mg Ca , Fe 0,3 mg, Mg 6mg, P 12mg, K 77mg, Cu 0,1 mg. Mn 0,3mg. Značajno je i prisustvo različitih antioksidanata, jedinjenja koja imaju ulogu u uklanjanju slobodnih radikala iz organizma čime štite ćelije od propadanja. Takođe, neka ispitivanja pokazala su da ova jedinjenja imaju i anti-upalnu ulogu u što ih dodatno čini značajnim za održavanje zdravlja celokupnog i dobrog stanja organizma. U plodovima borovnice se sreću različite grupe ovih jedinjenja a najzastupljenija su ona iz grupe antocijana. Plod borovnice također sadrži organske kiseline kao što su: limunska, jabučna, bezojeva, oksalna. Osim bobica, i listovi borovnice su lekoviti, jer su prava riznica minerala kalijuma, natrijuma, mangana, hroma, gvožđa, bakra. Takođe u obilju sadrži i vitamin C, organske kiseline, saponine, šećer i tanine. Da bi bili delotvorni, listove bi trebalo brati u proleće dok biljka cveta, a bobice tek kada su sasvim zrele. I osušene bobice su lekovite, a suše se u hladu ili u rerni na 40 stepeni. Sadrže brojne vredne sastojke, kao što su flobatanin, invertni šećer, organske kiseline (jabučnu, limunsku i ćilibarnu), pektin, vitamin C, karotin.
Sa njenim planskim gajenjem se počelo relativno kasno. Tek početkom XX veka F. V. Coville je započeo istraživanja u cilju selekcije (1906. godine), a plansku hibridizaciju je započeo 1911. Tada su nastale prve sorte visokožbunaste borovnice a u njihovom stvaranju učestvovale su divlje vrste iz Severne Amerike. Do danas je stvoreno više od 60 sorti visokožbunaste borovnice.


Pročitajte više >>                                                                      << Vratite nazad