Originalni tekst:
Aliter ofellae: recte friguntur ut paene assae reddantur. Liquaminis summi cyathum, aquae cyathum, aceti cyathum, olei cyatha. Simul mixtis et immissis in patellam fictilem, frigis et inferes.
Sastojci:
2 kg svinjskog mesa sa ili bez kostiju ali obavezno sa kožom
100 ml vinskog sirćeta
100 ml maslinovog ulja
4 kašičice liquamena
1 čaša vode
Priprema:
U komade prasetine utrljati prvo so sa svih strana i postaviti tako da kožica bude na gore okrenuta. Ostaviti da odstoji 12 sati pre pečenja. Tako ćete kod pečenja postići fino hrskavu i začinjenu koricu.
Komade mesa staviti u tepsiju sa malo vode, vinskim sirćetom, liquamenom i maslinovim uljem tako da kožica bude na gore okrenuta i peći u prethodno zagrejanoj rerni na 250°C, a povremeno na 10 do 20 minuta izvaditi tepsiju i probušiti pečenje viljuškom na nekoliko mesta, kako zbog pregrevanja kožica ne bi pukla i kako bi masnoća koja se nalazi ispod kožice mogla da izađe i prelije površinu kožice.
Marcus Gavius Apicius
Sirće (lat. Acetum - sirće) je u ishrani, odnosno kulinarstvu vrsta priloga jelu, začina, konzervans, kiselkastog ukusa. Dobija se vrenjem (fermantacijom) alkohola (etanola), čiji je glavni proizvod sirćetna kiselina. Stono sirće koje se koristi u prehrani koristi u proseku između 4% do 8% nerastvorene sirćetne kiseline, a u nekim slučajevima i do 18%.
Kiselo vino odnosno sirće bilo je standardno piće rimske vojske i rimske
sirotinje: oni sebi nisu mogli priuštiti nešto bolje i skuplje, a vojnici su
pili ono što besplatno dobijaju, nazivali su je poska. Po drugim tumačenjima,
poska je mešavina kiselog vina ili vinskog sirćeta sa vodom i začinskim biljem.
Popularnosti duguje tome što je nastala kao medicinski napitak koji je sticajem
okolnosti postao svakodnevno piće rimske vojske i nižih klasa negde u drugom
veku stare ere, da u legionarskom sledovanju ostane kroz celu rimsku i najveći
deo vizantijske istorije.
Napitak je navodno izmišljen u Grčkoj, ali reč za rimsku posku ne
postoji u grčkom, pa se u jevanđeljima na grčkom pojavljuje oxos, sirće, a onda
i u latinskom prevodu Svetog pisma, Vulgati, poska je takođe sirće, acetum.
Latinska posca u obliku phouska stigla je u grčki jezik tek u ranim danima
Vizantije, ne pre VI veka nove ere, kada je vizantijska vojska nastavila rimsku
tradiciju pijenja "sirćeta".
Uprkos drugorazrednim sirovinama za proizvodnju, od lošeg ili vina koje
je počelo da se kiseli, poska je imala prehrambene vrednosti ne samo kao izvor
tečnosti i nešto malo kalorija, već i zbog antiskorbutnog delovanja jer je
sadržala vitamin C. Njena kiselost ubijala je škodljive bakterije i pomagala
ako se morala piti loša voda. To objašnjava svakodnevnu upotrebu poske još u
rimskoj republikanskoj vojsci, kada se pijenje samo kvalitetnog vina smatralo
disciplinskim prekršajem, što su pojedine vojskovođe nastojale da spreče
potpunom zabranom ili ograničavanjem snabdevanja vinom. Uobičajeno sledovanje
legionara poska postaje od prvog stoleća nove ere, da bi se jednim carskim
ukazom dva veka kasnije odredilo da niži pripadnici vojske posku i vino piju
svakodnevno, ali naizmenično. Neki ugledni Rimljani su je takođe pili da izraze
solidarnost sa svojim vojnicima: Katon Stariji je, kažu, upamćen i zato što je
voleo posku.
U istoriji hrišćanstva, postupak rimskog vojnika koji je umirućem Isusu
na krstu ponudio da sirćetom utoli žeđ uobičajeno se smatra za njegovo
poslednje iskušenje i još jedan nedvosmislen dokaz rimskog sadizma. Greška se,
kako to već biva, možda krije u prevodu. Jer ono što je prevedeno kao ocat,
sirće, bila je u stvari poska (posca), vrsta pića koje je bilo obavezni deo
redovnog sledovanja rimskih legionara. Gest rimskog stražara kod raspeća tako
se može tumačiti kao izraz sažaljenja ili milosrđa, a ne kao još jedan oblik
mučenja.
Vrste: Jabukovo sirće, Vinsko sirće, Pirinčano sirće, Destilovanio sirće, Sirće od slada, Aromatično sirće i Umeboši sirće.
Pročitajte više >> << Vratite nazad
Нема коментара:
Постави коментар