Antička kuhinja: Erin - Kedrovo ulje

Kedrovo ulje je jestivo biljno ulje koje se dobija hladnim presovanjem kedrovih oraščića. Ova biljka je bila veoma cenjena u Mesopotamiji zbog njenih svojstva, budući da štiti i pomaže lečenju organizma od mnogih bolesti. Ulje se najviše koristilo za jačanje potencije i u lečenju steriliteta, zatim za jačanje imuniteta kao i kod probavnih problema. Popularnost kedrovog drveta u Mesopotamiji bila je velika tako da se u "Epu o Gilgamešu" pominje čudovište koje čuva kedrovu šumu od napada i nasrtaja duhova i ljudi.

Kedar u sumerskoj mitologiji označava lepotu, stabilnost, besmrtnost, zdravlje, snagu, razvoj, božanski ponos i veličinu. Sumeri su verovali su da je bog Ea stvorio kedar kao simbol veličine i besmrtnosti i koji ima religiozne, isceliteljske i građevinske moći, čak je bio smatran za dragocenost i bio je skuplji od zlata. 

Sumerski bog Ea je bio simbol čiste vode bio je i pokrovitelj kedra. Ea je bio izvor nedostižne i skrivene umetnosti i tajnih znanja koje je mogao da podari čoveku. Bio je i bog inteligencije i kreacije u Sumerskoj mitologiji. Takođe se spominje i kao bog mudrosti i magije. Ea je bio i gospodar podzemnog sveta - Apzu. U Sumerskoj mitologiji podzemni svet je predstavljen kao okean pod zemljom. Njegovi simboli su guska i riba. Njegova planeta bila je Merkur. Ea je bog koji ne vara, ne laže i ne šali se. Svoju magiju i moć koristi isključivo samo za dobrobit čoveka ili boga koji traži pomoć. Na predlog ovog boga stvoreno je čovečanstvo sa svrhom da služi bogovima.

Proces hladnog ceđenja:

Hladno presovano kedrovo ulje dobija se mehaničkim ceđenjem, valjcima, sirovih oraščića kedrovog drveta. Ova metoda omogućava proizvodnju visokokvalitetnog ulja sa širokom primenom u ishrani i zdravstvu u Mesopotamiji. Bogat je izvor vitamina A,D,E, F i B grupe (B1,B2,B3), a od minerala kalcijumom, fosforom, manganom, bakrom, silicijumom, jodom, cinkom i vanadijumom.

Kedar (lat. Cedrus) je rod četinara iz porodice borova (Pinaceae). Obuhvata 4 vrste, rasprostranjene u visokoplaninskim oblastima Mediterana i zapadnih padina Himalaja. Rod kedar je srodan rodu jela (Abies), što se može uočiti u građi šišarki.

Hladno ceđeno kedrovo ulje ima poseban i jedinstveni prirodni sastav, koristan za lečenje mnogih bolesti, koji nema štetnih nuspojava. Po hranljivim i lekovitim svojstvima kedrovo ulje nadmašuje sva poznata ulja. U sebi sadrži 19 aminokiselina što ukazuje na visoku biološku vrednost ulja: triptofan, leucin, izoleucin, valin, lizin, metionin, histidin, prolin, serin, glicin, alanin, fenilalanin, asparaginska, glutaminska kiselina, cistin, cistein, tirozin. Kedrovo ulje ima 3 puta više vitamina F nego riblje ulje, 5 puta više vitamina E nego maslinovo ulje. Kedrovo ulje je bogat izvor vitamina A,D,E i B grupe (B1,B2,B3). Ulje kedrovog oraha ima visok sadržaj proteina i do 44 %, tj. oko 12 puta više nego u pilećem mesu. Ulje ima širok spektar medicinskih svojstava i  odlična je kozmetička supstanca. Može povoljno da deluje na ublažavanje tegoba kod čira na želucu i bolesti digestivnog sistema. Takođe upotreba ovog ulja poboljšava fizičko i mentalno zdravlje, povoljno utiče I na normalizovanje povišenog krvnog pritiska, na  regeneraciju hrskavice i koštanog tkiva.

Kedrovo drvo su asirci koristili kao materijal za izgradnju svojih brodova. Brodove od kedra su kasnije gradili Feničani kao i car Solomon, koji je i Jerusalimski Hram ali i svoj carski dvorac napravio od kedra, a za kedrovo drvo je morao da da dvadeset gradova. Nojev kovčeg je takođe sagrađen od kedrovog drveta. Od kedrovog drveta su napravljeni drveni detalji sarkofaga egipatskog faraona Tutankamona (1356 – 1350 g. p. n. e.), a takođe i mnogi predmeti iz njegove grobnice napravljeni su od kedra. Kedrova smola bila je jedan od najvažnijih sastojaka balzama za mumificiranje. Egipatski papirusi su se premazivali kedrovim uljem što je omogućilo njihovoj dugotrajnosti. Keltski druidi su u obredima koristili čašu kedrove smole i to su nazivali čašom života.

Pročitajte više >>                                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Tu-a-ra-bu-mušen - Supa od patke

Na sumerskom jeziku reč tu znači supa, a reč a-ra-bu-mušen znači pripitomljena patka.

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici nađenoj u gradu Puzriš-Dagan koga je osnovao kralj Ura, Šulgi u 21 veku p. n. e.

U originalnom tekstu prevedenom sa glinene tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, niti preciziran način pripreme, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Sastojci:

1 patka

2 l vode

2 šargarepe, sitno seckano

2 kašike juneće masti

1 celer, sitno seckano

1 glavica crnog luka, sitno seckano

2 kašike belog luka sitno isečenog

5 vlašca, sitno iseckano

2 praziluka, sitno sečeno

1 lukovica divlje lale, sitno seckano

1 kašika pšeničnog brašna

2 kašičice soli

Priprema:

Posolite očišćenu patku iznutra i spolja i odložite je. U posudi koja je dovoljno velika da stane patka, zagrejte vodu, dodajte mast i promešajte. Kada prokuva dodajte vlašac, praziluk, lukovicu divlje lale, crni luk i beli luk i pustite da se kuva još 10 minuta.

Stavite patku u lonac i vratite na plamen. Kuvajte na srednjoj vatri dok ne proključa. Promešajte pa dodajte seckanu šargarepu, celer i pšenično brašno i nastavite da kuvate na niskoj temperaturi. Kada je gotovo izvadite patku i ostavite da se ohladi. Nastavite da kuvate supu na niskoj temperaturi dok se zapremina supe ne smanji za najmanje pola.

Patku poslužite uz supu ili je sitno iseckajte i pomešajte sa supom.

Puzriš-Dagan je drevni grad Donje Mesopotamije, osnovan u dvadeset prvom veku pre nove ere, osnivač je kralj Šulgi iz Ura, i koji je imao određeni značaj nekoliko decenija, jer se pisane arhive zaustavljaju posle vladavine Amar-Sina, naslednika Šulgija.

Ovaj grad odgovara sadašnjem lokalitetu iračkog grada Drehema. Tekstovi koji su pronađeni na glinenim tablicama su većinom ekonomske prirode, skoro sve se odnose na kretanje stoke, mali deo se odnosi na dragocene predmete i metale, koji se uglavnom šalju u Nippur, udaljen tridesetak kilometara od Puzriš-Dagan, ali takođe i u Ur i u drugim gradovima kraljevstva. Iz tih tekstova proizilazi da bi Puzriš-Dagan bio skladište, odnosno centar za distribuciju ovaca i goveda po čitavom carstvu Ur III (2112-2004 g. p. n. e.), ili administrativni centar sa popisom kretanja stoke u okolini.

Pročitajte više >>                                                          << Vratite nazad

Antička kuhinja: Tu-sar-a - Supa od šargarepe

Kroz veći deo antičkog doba supa od povrća se smatralo hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a supa od povrća je bila odlična zamena za vitamine, belančevine i proteine.

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici nađenoj u gradu Puzriš-Dagan koga je osnovao kralj Ura, Šulgi u 21 veku p. n. e.

Puzriš-Dagan je drevni grad Donje Mesopotamije, osnovan u dvadeset prvom veku pre nove ere, osnivač je kralj Šulgi iz Ura, i koji je imao određeni značaj nekoliko decenija, jer se pisane arhive zaustavljaju posle vladavine Amar-Sina, naslednika Šulgija.

Ovaj grad odgovara sadašnjem lokalitetu iračkog grada Drehema. Tekstovi koji su pronađeni na glinenim tablicama su većinom ekonomske prirode, skoro sve se odnose na kretanje stoke, mali deo se odnosi na dragocene predmete i metale, koji se uglavnom šalju u Nippur, udaljen tridesetak kilometara od Puzriš-Dagan, ali takođe i u Ur i u drugim gradovima kraljevstva. Iz tih tekstova proizilazi da bi Puzriš-Dagan bio skladište, odnosno centar za distribuciju ovaca i goveda po čitavom carstvu Ur III (2112-2004 g. p. n. e.), ili administrativni centar sa popisom kretanja stoke u okolini.

U originalnom tekstu prevedenom sa glinene tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, niti preciziran način pripreme, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Sastojci:

500 g šargarepe, isečeno na kocke ili kolutove

1 praziluk

1 glavica crnog luka

2 kašike pšeničnog brašna

1 veza vlašca, sitno seckano

1 kašičica korijandera

50 g maslaca

1 kašika soka od limuna

1 veza peršunovog lišća

2 l vode

1 kašićica soli

Priprema: 

Praziluk i crni luk očistite i dobro operite i naseckajte na kolutove ili kockice. Stavite u dublji sud i dinstajte na maslacu. Posolite i začinite vlašcem i korijanderom. Nakon pet minuta, kada se povrće termički obradi, odnosno omekša, dodajte u luk šargarepu, brašno i vodu, dobro promešati i ostaviti da se krčka na tihoj vatri. Kada supa provri dodajte sok od limuna i kuvajte još par minuta. Gotovu supu posuti peršunom.

Šargarepa ili mrkva (lat. Daucus carota, domaća podvrsta sativus) dvogodišnja je povrtna biljka iz porodice Apiaceae, čiji se koren koristi u ishrani. Šargarepa se koristi u svežem stanju, kuvana, konzervirana (kisela), seckana suva (kao začin) itd. Karakterističnu narandžastu boju šargarepe uzrokuje beta-karoten, koji se u organizmu ljudi metaboliše u vitamin A, ali samo kad su u crevima prisutne žučne kiseline. Pored toga, šargarepe sadrže i vitamine B i C, alkaloide, eterična i masna ulja i organske kiseline. Takođe su bogate vlaknima, antioksidansima i mineralima. Ovo povrće treba koristiti tokom celog života, dobro je u ishrani kod male dece, ali i kod osoba svih uzrasta. Puno je zdravih minerala i enzima koji su dobri u borbi protiv starenja organizma. Šargarepa deluje povoljno i na oči. Svakog jutra pojesti po jednu svežu šargarepu omogućiće  poboljšanje vida kod starijih osoba. Od minerala sadrži puno kalijuma, natrijuma, fosfora, kalcijuma, magnezijuma, železa, u tragovima sadrži mangan, bakar, cink, kobalt. Bogata je selenom koji je veoma koristan u organizmu i jedan je od najvažnijih elemenata za otpornost organizma. Selen je jezgra enzima (glutation peroksidaze), koji naše ćelije brani od neprijatelja. Selen je nezamenljiv za rad srca i krvotoka, dobar vid i plodnost kod muškaraca. Prva asocijacija na reč šargarepa je njena narandžasta boja, ali šargarepa na koju smo navikli zapravo je mutant ljubičaste šargarepe. Prvi pisani izvori u kojima se spominje ovo povrće opisuju ga kao ljubičasto ili belo. U međuvremenu, te ljubičaste šargarepe koje su imale žuto jezgro menjale su boju dok nisu postale narandžaste. Prve primerke narandžastih šargarepa uzgajili su Holanđani u 16-tom veku.

Vodi poreklo iz centralne Azije i Bliskog istoka, a stari Grci i Rimljani su šargarepu koristili ne samo kao hranu, već i kao lek koji je odličan za opšte zdravlje. Grčki lekari su početkom naše ere koristili šargarepu kao tonik za želudac. Rimljani su isto koristili šargarepu u lekovite svrhe, njeno ulje služilo im je protiv crevnih parazita. Ispitivanjima je utvrđeno da šargarepa ima ulogu čistača organizma od štetnih materija nastalih najčešće lošom ishranom i zagađenjem sredine i raznih zračenja. Šargarepa je postala popularno povrće u Evropi tek u vreme renesanse, verovatno zbog toga što rane vrste nisu bile tako ukusne. U Norveškoj se preporučuje deci kao "Oslo doručak", jera pomaže u otklanjanju umora, poboljšanju koncentracije, ali i za bolje učenje i bolji uspeh u školi. Šargarepa je veoma korisna namirnica i dobar prirodni lek za prevenciju i lečenje mnogih bolesti.

Pročitajte više >>                                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Tu-sum-sikil - Supa od belog luka

Reč tu na sumerskom znači supa, a reč sum-sikil znači čisti luk i odnosi se na beli luk.

Kroz veći deo antičkog doba supa od povrća se smatralo hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a supa od povrća je bila odlična zamena za vitamine, belančevine i proteine.

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici nađenoj u gradu Puzriš-Dagan koga je osnovao kralj Ura, Šulgi u 21 veku p. n. e.

U originalnom tekstu prevedenom sa glinene tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, niti preciziran način pripreme, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Sastojci:

5 glavica belog luka

1 glavica crnog luka

2 l vode

1 kašičica korijandera

1 veza vlašca, sitno seckano

1 kašika pšeničnog brašna

100 ml belog vina

200 ml jogurta

1 kašičica soli

50 g maslaca

1 veza lišća peršuna

Priprema:

Beli luk i crni luk očistite i dobro operite i naseckajte na kolutove ili kockice. Stavite u dublji sud i dinstajte na maslacu. Pazite da beli luk ne zagori. Posolite i začinite vlašcem i korijanderom. Nakon pet minuta, kada se povrće termički obradi, odnosno omekša, dodajte u luk brašno, vino i vodu, dobro promešati i ostaviti da se krčka na tihoj vatri. Kada supa provri dodajte jogurt i kuvajte još par minuta. Gotovu supu posuti peršunom.

Puzriš-Dagan je drevni grad Donje Mesopotamije, osnovan u dvadeset prvom veku pre nove ere, osnivač je kralj Šulgi iz Ura, i koji je imao određeni značaj nekoliko decenija, jer se pisane arhive zaustavljaju posle vladavine Amar-Sina, naslednika Šulgija.

Ovaj grad odgovara sadašnjem lokalitetu iračkog grada Drehema. Tekstovi koji su pronađeni na glinenim tablicama su većinom ekonomske prirode, skoro sve se odnose na kretanje stoke, mali deo se odnosi na dragocene predmete i metale, koji se uglavnom šalju u Nippur, udaljen tridesetak kilometara od Puzriš-Dagan, ali takođe i u Ur i u drugim gradovima kraljevstva. Iz tih tekstova proizilazi da bi Puzriš-Dagan bio skladište, odnosno centar za distribuciju ovaca i goveda po čitavom carstvu Ur III (2112-2004 g. p. n. e.), ili administrativni centar sa popisom kretanja stoke u okolini.

Pročitajte više >>                                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Tu-sum-gud - Supa od crnog luka

Reč tu na sumerskom znači supa, a reč sum-gud znači luk veliki kao bik i odnosi se na crni luk.

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici nađenoj u gradu Mari, današnja teritorija Sirije.

 

Crni luk potiče iz zapadne i srednje Azije, verovatno iz tadašnje Mesopotamije, današnjeg Avganistana. On je jedna od najstarijih biljaka koje su ljudi počeli uzgajati, pre više od 5000 godina. Upotrebljavali su ga kao lekovitu i začinsku biljku. Spomenut je i u Hamurabijevom zakoniku.

Kroz veći deo antičkog doba supa od povrća se smatralo hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a supa od povrća je bila odlična zamena za vitamine, belančevine i proteine.

U originalnom tekstu prevedenom sa glinene tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, niti preciziran način pripreme, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Sastojci:

2 l vode

4 veće glavice crnog luka

2 kašike pšeničnog brašna

50 g maslaca

1 kašičica timijana

1 kašičica korijandera

1 veza peršunovog lista

1 kašičica soli

Priprema: 

Očišćen luk iseckajte na listiće ili kolutove, zatim u tiganju otopite i ugrejte maslac. Dodajte naseckan luk i dinstajte desetak minuta. Luk ne sme da izgori, ali treba da promeni boju u braon. Kad budete zadovoljni bojom, dodajte u luk brašno, posolite i dobro promešajte. Radite to petnaestak sekundi pa onda počnite da dosipate vodu, dodajte korijander i timijan i kuvajte na laganoj vatri. Gotovu supu posuti peršunom.

Мari je bio jedan od najznačajnijih gradova-država u drevnoj Mesopotamiji. Nalazio se na zapadnoj obali Eufrata. Grad je bio naseljen još od 5. milenijuma p. n. e. Stanovnici Marija bili su uglavnom Semiti. Uspon je doživeo tokom 3. i 2. milenijuma p. n. e. Grad se nalazio na granici Sumera i Sirije. Ovakav strateški položaj doveo je do brzog uspona grada. Drvna građa iz Sirije koja je dolazila u Sumer morala je proći kroz Mari. Oko 2350. godine p. n. e. grad je razoren verovatno od strane akadskog kralja Sargona. Ponovan uspon Mari je doživeo početkom 19. veka p. n. e., za vreme postojanja amoritskih gradova-država u Mesopotamiji. Kralj Zimri-Lima je došao u sukob sa starovavilonskim carem Hamurabijem. Hamurabi mu je naneo poraz i razorio Mari 1759. godine p. n. e.

Pročitajte više >>                                                              << Vratite nazad

Antička kuhinja: Tu-sum-sag-kisimmu - Supa od praziluka i jogurta

Reč tu na sumerskom znači supa, a reč sum-sag znači dobar ili prijatan luk i odnosi se na praziluk, reč kisimmu znači jogurt.

Kroz veći deo antičkog doba supa od povrća se smatralo hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a supa od povrća je bila odlična zamena za vitamine, belančevine i proteine.

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici oko 1750 g. p. n. e. kada je Mesopotamija bila pod vlašću Hamurabija. Recept za ovu vrstu supe od povrća je nađen u gradu Ur-u.

U originalnom tekstu prevedenom sa glinene tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, niti preciziran način pripreme, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Sastojci:

500 g praziluka

100 g celera, krupnije sečen

200 ml jogurta

1 glavica crnog luka

2 čena belog luka

3 kašike maslaca

2 l vode

1 kašičica korijandera, sitno seckano

1 veza vlašca, sitno seckano

1 kašičica soli

1 veza peršunovog lišća

Priprema:

Praziluk, crni luk i beli luk dobro operite i naseckajte na kolutove ili kockice. Stavite u dublji sud i dinstajte na maslacu. Pazite da beli luk ne zagori. Posolite i začinite vlašcem i korijanderom. Nakon pet minuta, kada se praziluk i ostalo povrće termički obradi, odnosno omekša, dodajte celer i vodu i ostaviti da se krčka na tihoj vatri. Kada supa provri dodajte jogurt i kuvajte još par minuta. Gotovu supu posuti peršunom.

Ur je bio grad u južnoj Mesopotamiji, lociran blizu ušća reka Eufrat i Tigar u Persijski zaliv. Sumersko ime ovog grada je Urim. Ur je već bio naseljen u najranijem razdoblju seoskih naselja u južnoj Mesopotamiji, odnosno u Ubaidskom razdoblju. Smatra se jednim od prvih poznatih civilizacija antičke istorije sveta.

Istoričari veruju da se klima na tom području dramatično menjala od prilično kišovitog perioda do velikih sušnih perioda u 3. milenijumu p. n. e., gde su se mala poljoprivredna sela Ubaid kulture spajala u veća naselja zbog potrebe izgradnje velikih centralnih vodovodnih sistema za navodnjavanje da bi se preživela suša. Ur je postao jedno od takvih centralizovanih središta oko 2600. g. p. n. e., tokom trečeg Sumerskog ranog dinastijskog razdoblja.

Arheološko nalazište grada Ur-a se karakteriše po ziguratu koji je još uvek prilično očuvan i ostacima naselja. Nalazište je prepoznatljivo po ruševinama velikog hrama, još uvek u prilično dobrom stanju. Hram je bio izgrađen za boginju Nanu, boginju Meseca u Sumerskoj mitologiji.

Grad Ur je imao povoljnu geografsku lokaciju što je omogućavalo trgovinu kako kopnenim tako i morskim putem što je doprinelo njegovom procvatu. Na osnovu toga grad Ur je stekao ogromnu moć tako da su kraljevi Ura postali stvarni vladari celog Sumera. Ovo se dogodilo tokom prve kraljevske dinastije Ura, koju je uspostavio kralj Mesanepada. Kraj ove dinastije je bio napad Sargona Akadskog oko 2340. g. p. n. e. O drugoj dinastiji kraljeva Ur-a se skoro ništa nezna.

Treča dinastija je uspostavio kralj Ur-Namu, vladao je od 2112. g. p. n. e.  do 2094. g. p.n. e. Tokom njegove veoma uspešne vladavine hramovi, uključujči i veliki hram Nani, su bili izgrađeni, ali je glani akcenat dat poboljšanju poljoprivrede kroz usavršavanje sistema za navodnjavanje. Njegov zakonik je jedan od najstarijih poznatih dokumenata, stariji je od Hamurabijovog zakonika. On i njegov naslednik Šulgi su tokom vladavine smatrani bogovima. Treča dinastija je propala oko 1950. g. p. n. e. kad su Sumer osvojili Elamiti. Grad je počeo pad otprilike 550. g. p. n. e. i više nije bio naseljen nakon 500. g. p. n. e., pretpostavlja se da je glavni uzrok propasti grada suša i menjanje toka reka.

Pročitajte više >>                                                          << Vratite nazad

Antička kuhinja: Tu-sum-sag-murks - Supa od praziluka i sira

Reč tu na sumerskom znači supa, a reč sum-sag znači dobar ili prijatan luk i odnosi se na praziluk, a reč murks znači mekani ovčiji sir.

Kroz veći deo antičkog doba supa od povrća se smatralo hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a supa od povrća je bila odlična zamena za vitamine, belančevine i proteine.

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici oko 1750 g. p. n. e. kada je Mesopotamija bila pod vlašću Hamurabija. Recept za ovu vrstu supe od povrća je nađen u gradu Ur-u.

U originalnom tekstu prevedenom sa glinene tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, niti preciziran način pripreme, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Sastojci:

500 g praziluka

150 g mrvljenog ovčijeg sira

2 čena belog luka

1 glavica crnog luka

1 veza vlašca, sitno seckano

3 kašike maslaca

1 veza peršunovog lista

1 kašičica soli

2 l vode

Priprema:

Praziluk, crni luk i beli luk dobro operite i naseckajte na kolutove ili kockice. Stavite u dublji sud i dinstajte na maslacu. Pazite da beli luk ne zagori. Posolite i začinite vlašcem. Nakon pet minuta, kada se praziluk i ostalo povrće termički obradi, odnosno omekša, dodajte vodu i ostaviti da se krčka na tihoj vatri. Kada supa provri dodajte mrvljeni sir i kuvajte još par minuta. Gotovu supu posuti peršunom.

Ur je bio grad u južnoj Mesopotamiji, lociran blizu ušća reka Eufrat i Tigar u Persijski zaliv. Sumersko ime ovog grada je Urim. Ur je već bio naseljen u najranijem razdoblju seoskih naselja u južnoj Mesopotamiji, odnosno u Ubaidskom razdoblju. Smatra se jednim od prvih poznatih civilizacija antičke istorije sveta.

Istoričari veruju da se klima na tom području dramatično menjala od prilično kišovitog perioda do velikih sušnih perioda u 3. milenijumu p. n. e., gde su se mala poljoprivredna sela Ubaid kulture spajala u veća naselja zbog potrebe izgradnje velikih centralnih vodovodnih sistema za navodnjavanje da bi se preživela suša. Ur je postao jedno od takvih centralizovanih središta oko 2600. g. p. n. e., tokom trečeg Sumerskog ranog dinastijskog razdoblja.

Arheološko nalazište grada Ur-a se karakteriše po ziguratu koji je još uvek prilično očuvan i ostacima naselja. Nalazište je prepoznatljivo po ruševinama velikog hrama, još uvek u prilično dobrom stanju. Hram je bio izgrađen za boginju Nanu, boginju Meseca u Sumerskoj mitologiji.

Grad Ur je imao povoljnu geografsku lokaciju što je omogućavalo trgovinu kako kopnenim tako i morskim putem što je doprinelo njegovom procvatu. Na osnovu toga grad Ur je stekao ogromnu moć tako da su kraljevi Ura postali stvarni vladari celog Sumera. Ovo se dogodilo tokom prve kraljevske dinastije Ura, koju je uspostavio kralj Mesanepada. Kraj ove dinastije je bio napad Sargona Akadskog oko 2340. g. p. n. e. O drugoj dinastiji kraljeva Ur-a se skoro ništa nezna.

Treča dinastija je uspostavio kralj Ur-Namu, vladao je od 2112. g. p. n. e.  do 2094. g. p.n. e. Tokom njegove veoma uspešne vladavine hramovi, uključujči i veliki hram Nani, su bili izgrađeni, ali je glani akcenat dat poboljšanju poljoprivrede kroz usavršavanje sistema za navodnjavanje. Njegov zakonik je jedan od najstarijih poznatih dokumenata, stariji je od Hamurabijovog zakonika. On i njegov naslednik Šulgi su tokom vladavine smatrani bogovima. Treča dinastija je propala oko 1950. g. p. n. e. kad su Sumer osvojili Elamiti. Grad je počeo pad otprilike 550. g. p. n. e. i više nije bio naseljen nakon 500. g. p. n. e., pretpostavlja se da je glavni uzrok propasti grada suša i menjanje toka reka.

Pročitajte više >>                                                          << Vratite nazad

Antička kuhinja: Tu-sum-sag - Supa od praziluka

Reč tu na sumerskom znači supa, a reč sum-sag znači dobar ili prijatan luk i odnosi se na praziluk.

Kroz veći deo antičkog doba supa od povrća se smatralo hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a supa od povrća je bila odlična zamena za vitamine, belančevine i proteine.

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici oko 1750 g. p. n. e. kada je Mesopotamija bila pod vlašću Hamurabija. Recept za ovu vrstu supe od povrća je nađen u gradu Ur-u.

U originalnom tekstu prevedenom sa glinene tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, niti preciziran način pripreme, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Sastojci:

500 g praziluka

100 g celera, krupnije sečen

1 glavica crnog luka

1 čen belog luka

3 kašike maslaca

2 l vode

1 kašičica korijandera, sitno seckano

1 kašičica soli

1 veza peršunovog lišća

Priprema:

Praziluk, celer, crni luk i beli luk dobro operite i naseckajte na kolutove ili kockice. Stavite u dublji sud i dinstajte na maslacu. Pazite da beli luk ne zagori. Posolite i začinite korijanderom. Nakon pet minuta, kada se praziluk i ostalo povrće termički obradi, odnosno omekša, dodajte celer i vodu i ostaviti da se krčka na tihoj vatri. Gotovu supu posuti peršunom.

Ur je bio grad u južnoj Mesopotamiji, lociran blizu ušća reka Eufrat i Tigar u Persijski zaliv. Sumersko ime ovog grada je Urim. Ur je već bio naseljen u najranijem razdoblju seoskih naselja u južnoj Mesopotamiji, odnosno u Ubaidskom razdoblju. Smatra se jednim od prvih poznatih civilizacija antičke istorije sveta.

Istoričari veruju da se klima na tom području dramatično menjala od prilično kišovitog perioda do velikih sušnih perioda u 3. milenijumu p. n. e., gde su se mala poljoprivredna sela Ubaid kulture spajala u veća naselja zbog potrebe izgradnje velikih centralnih vodovodnih sistema za navodnjavanje da bi se preživela suša. Ur je postao jedno od takvih centralizovanih središta oko 2600. g. p. n. e., tokom trečeg Sumerskog ranog dinastijskog razdoblja.

Arheološko nalazište grada Ur-a se karakteriše po ziguratu koji je još uvek prilično očuvan i ostacima naselja. Nalazište je prepoznatljivo po ruševinama velikog hrama, još uvek u prilično dobrom stanju. Hram je bio izgrađen za boginju Nanu, boginju Meseca u Sumerskoj mitologiji.

Grad Ur je imao povoljnu geografsku lokaciju što je omogućavalo trgovinu kako kopnenim tako i morskim putem što je doprinelo njegovom procvatu. Na osnovu toga grad Ur je stekao ogromnu moć tako da su kraljevi Ura postali stvarni vladari celog Sumera. Ovo se dogodilo tokom prve kraljevske dinastije Ura, koju je uspostavio kralj Mesanepada. Kraj ove dinastije je bio napad Sargona Akadskog oko 2340. g. p. n. e. O drugoj dinastiji kraljeva Ur-a se skoro ništa nezna.

Treča dinastija je uspostavio kralj Ur-Namu, vladao je od 2112. g. p. n. e.  do 2094. g. p.n. e. Tokom njegove veoma uspešne vladavine hramovi, uključujči i veliki hram Nani, su bili izgrađeni, ali je glani akcenat dat poboljšanju poljoprivrede kroz usavršavanje sistema za navodnjavanje. Njegov zakonik je jedan od najstarijih poznatih dokumenata, stariji je od Hamurabijovog zakonika. On i njegov naslednik Šulgi su tokom vladavine smatrani bogovima. Treča dinastija je propala oko 1950. g. p. n. e. kad su Sumer osvojili Elamiti. Grad je počeo pad otprilike 550. g. p. n. e. i više nije bio naseljen nakon 500. g. p. n. e., pretpostavlja se da je glavni uzrok propasti grada suša i menjanje toka reka.

Pročitajte više >>                                                                   << Vratite nazad

Antička kuhinja: Tu-sar - Supa od povrća

U slobodnom prevodu Tu na sumerskom jeziku znači supa, a reč sar znači povrće. 

Kroz veći deo antičkog doba supa od povrća se smatralo hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a supa od povrća je bila odlična zamena za vitamine, belančevine i proteine.

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici oko 1750 g. p. n. e. kada je Mesopotamija bila pod vlašću Hamurabija. Recept za ovu vrstu supe od povrća je nađen u gradu Ur-u.

 

U originalnom tekstu prevedenom sa glinene tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, niti preciziran način pripreme, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Sastojci:

2 praziluka

2 čena belog luka

1 kašika soka od limuna

1 kašika pšeničnog brašna

50 g crnog luka

50 g peršuna

100 g celera

150 g šargarepe

1 kašika susamovog ulja

1/2 vezice svežeg celerovog lista

1/2 vezice svežeg peršunovog lista

1 kašičica soli

2 l vode

Priprema:

U litar vode  staviti iseckani praziluk, beli luk i crni luk, pa kuvati u vodi dok ne omekša. Zatim u to dodati celer, peršun i šargarepe, sve iseckano na kockice, zatim ulje i so pa dodajte oko litar vode i kuvajte pedeset minuta na vatri srednje jačine.

Nakon tog vremena posudu skinite sa vatre, dodajte kašiku brašna i prokuvajte još pet minuta, pa na kraju, kada supu sklonite sa šporeta dodajte limunov sok.

Prilikom služenja, supu pospite sitno iseckanim peršunovim i celerovim listom. Supu služite zajedno sa komadima povrća.

Ur je bio grad u južnoj Mesopotamiji, lociran blizu ušća reka Eufrat i Tigar u Persijski zaliv. Sumersko ime ovog grada je Urim. Ur je već bio naseljen u najranijem razdoblju seoskih naselja u južnoj Mesopotamiji, odnosno u Ubaidskom razdoblju. Smatra se jednim od prvih poznatih civilizacija antičke istorije sveta.

Istoričari veruju da se klima na tom području dramatično menjala od prilično kišovitog perioda do velikih sušnih perioda u 3. milenijumu p. n. e., gde su se mala poljoprivredna sela Ubaid kulture spajala u veća naselja zbog potrebe izgradnje velikih centralnih vodovodnih sistema za navodnjavanje da bi se preživela suša. Ur je postao jedno od takvih centralizovanih središta oko 2600. g. p. n. e., tokom trečeg Sumerskog ranog dinastijskog razdoblja.

Arheološko nalazište grada Ur-a se karakteriše po ziguratu koji je još uvek prilično očuvan i ostacima naselja. Nalazište je prepoznatljivo po ruševinama velikog hrama, još uvek u prilično dobrom stanju. Hram je bio izgrađen za boginju Nanu, boginju Meseca u Sumerskoj mitologiji.

Grad Ur je imao povoljnu geografsku lokaciju što je omogućavalo trgovinu kako kopnenim tako i morskim putem što je doprinelo njegovom procvatu. Na osnovu toga grad Ur je stekao ogromnu moć tako da su kraljevi Ura postali stvarni vladari celog Sumera. Ovo se dogodilo tokom prve kraljevske dinastije Ura, koju je uspostavio kralj Mesanepada. Kraj ove dinastije je bio napad Sargona Akadskog oko 2340. g. p. n. e. O drugoj dinastiji kraljeva Ur-a se skoro ništa nezna.

Treča dinastija je uspostavio kralj Ur-Namu, vladao je od 2112. g. p. n. e.  do 2094. g. p.n. e. Tokom njegove veoma uspešne vladavine hramovi, uključujči i veliki hram Nani, su bili izgrađeni, ali je glani akcenat dat poboljšanju poljoprivrede kroz usavršavanje sistema za navodnjavanje. Njegov zakonik je jedan od najstarijih poznatih dokumenata, stariji je od Hamurabijovog zakonika. On i njegov naslednik Šulgi su tokom vladavine smatrani bogovima. Treča dinastija je propala oko 1950. g. p. n. e. kad su Sumer osvojili Elamiti. Grad je počeo pad otprilike 550. g. p. n. e. i više nije bio naseljen nakon 500. g. p. n. e., pretpostavlja se da je glavni uzrok propasti grada suša i menjanje toka reka.

Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antičko vino: Barutin - Vino od urmi

Alkohol se prvi put na zemlji javlja pre 1,5 biliona godina, kada su bakterije konzumirajući ćelije biljaka proizvele ovu supstancu. Ljudi su počeli da konzumiraju alkohol najmanje pre 7000 godina, na šta nam ukazuju ostaci grnčarije iz ovog perioda, u čijim porama su arheolozi pronašli ostatke vina. Vino je bilo duboko ukorenjeno u svakodnevni i obredni život velikih starih kultura u Mesopotamiji, Egiptu, Grčkoj, Rimskoj imperiji. Vinovа lozа pojаvilа se nа zemlji pre čovekа. Postoje podаci o njenom kultivisаnju stаri oko 9.000 godinа. Vino je jedno od najstarijih alkoholnih pića na svetu i pretpostavlja se da je prvo vino nastalo na teritoriji današnje Gruzije.  

U Mesopotаmiji još pre 4.500 godinа bilа je veomа rаzvijenа trgovinа vinom, a prvi pisаni podаci o vinskoj kulturi govore dа je vino bilo poznаto u Asiriji i Egiptu još 3.500 godinа pre nove ere. Prema persijskoj legendi, vino je "otkriveno" u današnjem Iranu, kada je žena šaha koji se zvao Džamšid slučajno popila nešto pokvarenog soka od grožđa, malo se opila, i to joj se svidelo.

U starim pisanim dokumentima klinastim pismom, mogu se naći zapisi o konzumaciji vina kao i fermentacija mleka i meda. 3000. god. p. n. e. su nastalii dokumenti zapisani na glinenim tablicama u Mesopotamiji ( današnjem Iranu ) koji ukazuju na konzumaciju alkoholnih napitka u tom periodu. Najraniji pisani zakon o alkoholu je Hamurabijev zakonik iz Vavilona, 2000. god p. n. e., gde je postojala regulisana, uz odgovarajuće standarde za meru, prodaja vina, sa zaštitom potrošača i regulisanom odgovornošću onih koji prodaju alkohol. U Mesopotamiji su verovali da su alkoholna pića proizvodi od strane bogova ili od njih data, te im mogu pomoći u borbi protiv nepoznatih sila, raznih nedaća i bolesti.

Istoričari su zabeležili da je oko 870. god. p.n.e. asirski kralj Asurbanipal napravio jednu od najvećih gozbi u istoriji, povodom proglašenja grada Nimruda za prestonicu asirske države. Tokom gozbe, koja je trajala danima, zvanice je oduševilo svečano piće, dopremljeno specijalno za tu priliku, što je ostalo zapisano na glinenim tablicama. Bilo je to vino, služeno u plitkim, zlatnim posudama, koje su više ličile na činije nego na čaše. Posle te gozbe ispijanje vina lagano je postalo veoma formalan društveni ritual, do tada se nije koristilo u svetovne svrhe, a na jednom obelisku asirski kralj, Salmanasar Treći, u jednoj ruci drži mač, u drugoj činiju sa vinom. To je i jedan od razloga što je vino postalo simbol moći i povlašćenog života.

U Mesopotamiji u ranijem periodu carstva nije postojala organizovana masovna proizvodnja vina već se proizvodnja svodila na kućnu radinost i konzumaciju, tek u kasnijem periodu pod vlašću Hamurabija počinje masovna fabrička proizvodnja vina.

Reč barutin nastalo je od dvosloga, baru na sumerskom jeziku znači urma, a reč tin znači vino.

Ovde sam vam predstavio način dobijanja vina od urmi u kućnoj radinosti.

Sastojci za 1 litar vina:

3 kg prezrelih ili suvih urmi

3 l tople vode

1 kašika kvasca ili suvog grožđa

Priprema:

Slatkoća ove vrste vina dolazi skoro isključivo od prirodnog sadržaja šećera u urmama. Suve urme očistiti od koštica i potopiti ih u toploj vodi, pokriti tkaninom i ostaviti tri dana da nabubre jer suve urme sadrže čak do 70% šećera koji onemogućava razmnožavanje kvasca, a samim tim i alkoholno vrenje. Potapanjem u vodi se sadržaj šećera svodi na 10 – 12%, odnosno na količinu koju obično sadrže i sveži plodovi. To znači da je potrebno pripremiti plodove suvih urmi tako da se stvore pogodni uslovi za rad kvasca i odvijanje alkoholne fermentacije. 

Nakon tri dana urme izvaditi i ručno veoma pažljivo izgnječiti da bi se one raspukle i pustile sok i time omogućilo alkoholno vrenje. Izgnječene urme sa sokom ostaviti u dubljoj posudi, zatim dobro izmešati, pokriti se čistom tkaninom i ostavi na toplom mestu da fermentira, oko dve do tri nedelje. Ako fermentacija nije aktivna ili se ne dogodi treba dodati kvasac ili suvo grožđe. Na vrhu posude se formira šešir ili kapa od komine koja se povremeno mora potisnuti nadole radi mešanja i održavanja izgnječenih urmi u aktivnom stanju. To se radi najmanje jednom dnevno a potom i više puta kako bi reakcije prirodnog kvasca bile bolje stimulisane, bilo potiskivanjem kape nadole, njenim držanjem ispod površine tečnosti ili ispumpavanjem soka nagore.

Nakon perioda fermentacije procedite tečnost pa pretočite u flaše. Vino bi trebalo da odstoji neko vreme u flašama ili buradima (ako je u pitanju veća količina) na hladnom mestu kako bi se odvojio i slegao talog. Nakon odvajanja i sleganja taloga, vino se opet pretače lagano u čiste flaše i ono je spremno da zri ili za konzumaciju.

Arheološka iskopavanja pokazuju da su prva vina nastala u području današnje Jermenije i severnog Irana. U Bibliji, u kojoj se vino spominje preko 500 puta, ostalo je zapisano da je Noje, kada ga je potop izbacio na planinu Ararat, tu zasadio i prvi vinograd. Po nalogu  egipatskih faraona sadili su se vinogradi, oni su izmislili tehniku presovanja grožđa i usavršili uzgajanje vinove loze, a pravili su crveno i belo pustinjsko vino koje je bilo veoma slatko. U Egiptu, u vreme faraona Tutankamona (nekih 1300 godina p.n.e.), "običan svet" je pio samo pivo - vino je bilo rezervisano samo za višu klasu.Još od 4.000 godine p.n.e., Egipćani su bili prvi koji su koristili plutane zapušače. U Egiptu se prvi put pominju i vinske etikete sa natpisom koji govori o geografskom poreklu. Taj podatak nam govori o tome da su i stari Egipćani shvatali kolika je uloga podneblja na dalji razvoj i stil vina.

Pročitajte više >>                                                        << Vratite nazad

Antičko vino: Gurun - Crveno slatko vino

Alkohol se prvi put na zemlji javlja pre 1,5 biliona godina, kada su bakterije konzumirajući ćelije biljaka proizvele ovu supstancu. Ljudi su počeli da konzumiraju alkohol najmanje pre 7000 godina, na šta nam ukazuju ostaci grnčarije iz ovog perioda, u čijim porama su arheolozi pronašli ostatke vina. Vino je bilo duboko ukorenjeno u svakodnevni i obredni život velikih starih kultura u Mesopotamiji, Egiptu, Grčkoj, Rimskoj imperiji. Vinovа lozа pojаvilа se nа zemlji pre čovekа. Postoje podаci o njenom kultivisаnju stаri oko 9.000 godinа. Vino je jedno od najstarijih alkoholnih pića na svetu i pretpostavlja se da je prvo vino nastalo na teritoriji današnje Gruzije.  

U Mesopotаmiji još pre 4.500 godinа bilа je veomа rаzvijenа trgovinа vinom, a prvi pisаni podаci o vinskoj kulturi govore dа je vino bilo poznаto u Asiriji i Egiptu još 3.500 godinа pre nove ere. Prema persijskoj legendi, vino je "otkriveno" u današnjem Iranu, kada je žena šaha koji se zvao Džamšid slučajno popila nešto pokvarenog soka od grožđa, malo se opila, i to joj se svidelo.

U starim pisanim dokumentima klinastim pismom, mogu se naći zapisi o konzumaciji vina kao i fermentacija mleka i meda. 3000. god. p. n. e. su nastalii dokumenti zapisani na glinenim tablicama u Mesopotamiji ( današnjem Iranu ) koji ukazuju na konzumaciju alkoholnih napitka u tom periodu. Najraniji pisani zakon o alkoholu je Hamurabijev zakonik iz Vavilona, 2000. god p. n. e., gde je postojala regulisana, uz odgovarajuće standarde za meru, prodaja vina, sa zaštitom potrošača i regulisanom odgovornošću onih koji prodaju alkohol. U Mesopotamiji su verovali da su alkoholna pića proizvodi od strane bogova ili od njih data, te im mogu pomoći u borbi protiv nepoznatih sila, raznih nedaća i bolesti.

Istoričari su zabeležili da je oko 870. god. p.n.e. asirski kralj Asurbanipal napravio jednu od najvećih gozbi u istoriji, povodom proglašenja grada Nimruda za prestonicu asirske države. Tokom gozbe, koja je trajala danima, zvanice je oduševilo svečano piće, dopremljeno specijalno za tu priliku, što je ostalo zapisano na glinenim tablicama. Bilo je to vino, služeno u plitkim, zlatnim posudama, koje su više ličile na činije nego na čaše. Posle te gozbe ispijanje vina lagano je postalo veoma formalan društveni ritual, do tada se nije koristilo u svetovne svrhe, a na jednom obelisku asirski kralj, Salmanasar Treći, u jednoj ruci drži mač, u drugoj činiju sa vinom. To je i jedan od razloga što je vino postalo simbol moći i povlašćenog života.

U Mesopotamiji u ranijem periodu carstva nije postojala organizovana masovna proizvodnja vina već se proizvodnja svodila na kućnu radinost i konzumaciju, tek u kasnijem periodu pod vlašću Hamurabija počinje masovna fabrička proizvodnja vina.

Reč gurun na sumerskom jeziku znači slatko crveno vino.

Ovde sam vam predstavio način dobijanja slatkog crvenog vina u kućnoj radinosti.

Sastojci za 1 litar vina:

3 kg prezrelog ili suvog crnog grožđa

1 kašika kvasca ili suvog grožđa

Priprema:

Crno grožđe za ovu vrstu vina se ostavlja da zri na lozi duže nego grožđe koje je sazrelo i slatkoća se gomila do kraja jeseni. Iz berbe koja se događa dosta kasnije od one regularne dobijaju se prirodno slatka vina. Slatkoća dolazi skoro isključivo od prirodnog sadržaja šećera u grožđu. Ubereno crno grožđe se ne pere jer su na bobicama plesni i kvasci koji trebaju da podstaknu fermentaciju vinskog soka. Bobice crnog grožđa ručno veoma pažljivo izgnječiti da bi se zrna grožđa raspukla i pustila sok - širu, i time omogućilo alkoholno vrenje. Izgnječene bobice sa sokom ostaviti u posudi koja je dve trećine svoje zapremine popunjena, dobro se izmeša i ostavi na toplom mestu da fermentira, oko dve do tri nedelje. Ako fermentacija nije aktivna ili se ne dogodi treba dodati kvasac ili suvo grožđe. Na vrhu posude se formira šešir ili kapa od komine koja se povremeno mora potisnuti nadole radi mešanja i održavanja izgnječenih bobica u aktivnom stanju. To se radi najmanje jednom dnevno a potom i više puta kako bi reakcije prirodnog kvasca bile bolje stimulisane, bilo potiskivanjem kape nadole, njenim držanjem ispod površine tečnosti ili ispumpavanjem soka nagore.

Nakon perioda fermentacije procedite tečnost pa pretočite u flaše. Vino bi trebalo da odstoji neko vreme u flašama ili buradima (ako je u pitanju veća količina) na hladnom mestu kako bi se odvojio i slegao talog. Nakon odvajanja i sleganja taloga, vino se opet pretače lagano u čiste flaše i ono je spremno da zri ili za konzumaciju.

Arheološka iskopavanja pokazuju da su prva vina nastala u području današnje Jermenije i severnog Irana. U Bibliji, u kojoj se vino spominje preko 500 puta, ostalo je zapisano da je Noje, kada ga je potop izbacio na planinu Ararat, tu zasadio i prvi vinograd. Po nalogu  egipatskih faraona sadili su se vinogradi, oni su izmislili tehniku presovanja grožđa i usavršili uzgajanje vinove loze, a pravili su crveno i belo pustinjsko vino koje je bilo veoma slatko. U Egiptu, u vreme faraona Tutankamona (nekih 1300 godina p.n.e.), "običan svet" je pio samo pivo - vino je bilo rezervisano samo za višu klasu.Još od 4.000 godine p.n.e., Egipćani su bili prvi koji su koristili plutane zapušače. U Egiptu se prvi put pominju i vinske etikete sa natpisom koji govori o geografskom poreklu. Taj podatak nam govori o tome da su i stari Egipćani shvatali kolika je uloga podneblja na dalji razvoj i stil vina.

Pročitajte više >>                                                              << Vratite nazad

Antičko vino: Tin - Crno vino

Alkohol se prvi put na zemlji javlja pre 1,5 biliona godina, kada su bakterije konzumirajući ćelije biljaka proizvele ovu supstancu. Ljudi su počeli da konzumiraju alkohol najmanje pre 7000 godina, na šta nam ukazuju ostaci grnčarije iz ovog perioda, u čijim porama su arheolozi pronašli ostatke vina. Vino je bilo duboko ukorenjeno u svakodnevni i obredni život velikih starih kultura u Mesopotamiji, Egiptu, Grčkoj, Rimskoj imperiji. Vinovа lozа pojаvilа se nа zemlji pre čovekа. Postoje podаci o njenom kultivisаnju stаri oko 9.000 godinа. Vino je jedno od najstarijih alkoholnih pića na svetu i pretpostavlja se da je prvo vino nastalo na teritoriji današnje Gruzije. 

U Mesopotаmiji još pre 4.500 godinа bilа je veomа rаzvijenа trgovinа vinom, a prvi pisаni podаci o vinskoj kulturi govore dа je vino bilo poznаto u Asiriji i Egiptu još 3.500 godinа pre nove ere. Prema persijskoj legendi, vino je "otkriveno" u današnjem Iranu, kada je žena šaha koji se zvao Džamšid slučajno popila nešto pokvarenog soka od grožđa, malo se opila, i to joj se svidelo.

U starim pisanim dokumentima klinastim pismom, mogu se naći zapisi o konzumaciji vina kao i fermentacija mleka i meda. 3000. god. p. n. e. su nastalii dokumenti zapisani na glinenim tablicama u Mesopotamiji ( današnjem Iranu ) koji ukazuju na konzumaciju alkoholnih napitka u tom periodu. Najraniji pisani zakon o alkoholu je Hamurabijev zakonik iz Vavilona, 2000. god p. n. e., gde je postojala regulisana, uz odgovarajuće standarde za meru, prodaja vina, sa zaštitom potrošača i regulisanom odgovornošću onih koji prodaju alkohol. U Mesopotamiji su verovali da su alkoholna pića proizvodi od strane bogova ili od njih data, te im mogu pomoći u borbi protiv nepoznatih sila, raznih nedaća i bolesti.

Istoričari su zabeležili da je oko 870. god. p.n.e. asirski kralj Asurbanipal napravio jednu od najvećih gozbi u istoriji, povodom proglašenja grada Nimruda za prestonicu asirske države. Tokom gozbe, koja je trajala danima, zvanice je oduševilo svečano piće, dopremljeno specijalno za tu priliku, što je ostalo zapisano na glinenim tablicama. Bilo je to vino, služeno u plitkim, zlatnim posudama, koje su više ličile na činije nego na čaše. Posle te gozbe ispijanje vina lagano je postalo veoma formalan društveni ritual, do tada se nije koristilo u svetovne svrhe, a na jednom obelisku asirski kralj, Salmanasar Treći, u jednoj ruci drži mač, u drugoj činiju sa vinom. To je i jedan od razloga što je vino postalo simbol moći i povlašćenog života.

U Mesopotamiji u ranijem periodu carstva nije postojala organizovana masovna proizvodnja vina već se proizvodnja svodila na kućnu radinost i konzumaciju, tek u kasnijem periodu pod vlašću Hamurabija počinje masovna fabrička proizvodnja vina.

Reč tin ima dvostruko značenje, prvo značenje je život, a drugo značenje je vino što dovodi u vezu da je vino bilo od životnog značaja u Mesopotamiji.

Ovde sam vam predstavio način dobijanja crnog vina u kućnoj radinosti.

Sastojci za 1 litar vina:

3 kg zrelog crnog grožđa

1 kašika kvasca ili suvog grožđa

Priprema:

Ubereno crno grožđe se ne pere jer su na bobicama plesni i kvasci koji trebaju da podstaknu fermentaciju vinskog soka. Bobice crnog grožđa ručno veoma pažljivo izgnječiti da bi se zrna grožđa raspukla i pustila sok - širu, i time omogućilo alkoholno vrenje. Izgnječene bobice sa sokom ostaviti u posudi koja je dve trećine svoje zapremine popunjena, dobro se izmeša i ostavi na toplom mestu da fermentira, oko dve do tri nedelje. Ako fermentacija nije aktivna ili se ne dogodi treba dodati kvasac ili suvo grožđe. Na vrhu posude se formira šešir ili kapa od komine koja se povremeno mora potisnuti nadole radi mešanja i održavanja izgnječenih bobica u aktivnom stanju. To se radi najmanje jednom dnevno a potom i više puta kako bi reakcije prirodnog kvasca bile bolje stimulisane, bilo potiskivanjem kape nadole, njenim držanjem ispod površine tečnosti ili ispumpavanjem soka nagore.

Nakon perioda fermentacije procedite tečnost pa pretočite u flaše. Vino bi trebalo da odstoji neko vreme u flašama ili buradima (ako je u pitanju veća količina) na hladnom mestu kako bi se odvojio i slegao talog. Nakon odvajanja i sleganja taloga, vino se opet pretače lagano u čiste flaše i ono je spremno da zri ili za konzumaciju.

Arheološka iskopavanja pokazuju da su prva vina nastala u području današnje Jermenije i severnog Irana. U Bibliji, u kojoj se vino spominje preko 500 puta, ostalo je zapisano da je Noje, kada ga je potop izbacio na planinu Ararat, tu zasadio i prvi vinograd. Po nalogu  egipatskih faraona sadili su se vinogradi, oni su izmislili tehniku presovanja grožđa i usavršili uzgajanje vinove loze, a pravili su crveno i belo pustinjsko vino koje je bilo veoma slatko. U Egiptu, u vreme faraona Tutankamona (nekih 1300 godina p.n.e.), "običan svet" je pio samo pivo - vino je bilo rezervisano samo za višu klasu.Još od 4.000 godine p.n.e., Egipćani su bili prvi koji su koristili plutane zapušače. U Egiptu se prvi put pominju i vinske etikete sa natpisom koji govori o geografskom poreklu. Taj podatak nam govori o tome da su i stari Egipćani shvatali kolika je uloga podneblja na dalji razvoj i stil vina.

Pročitajte više >>                                                           << Vratite nazad

Antičko vino: Geštin - Belo vino

Alkohol se prvi put na zemlji javlja pre 1,5 biliona godina, kada su bakterije konzumirajući ćelije biljaka proizvele ovu supstancu. Ljudi su počeli da konzumiraju alkohol najmanje pre 7000 godina, na šta nam ukazuju ostaci grnčarije iz ovog perioda, u čijim porama su arheolozi pronašli ostatke vina. Vino je bilo duboko ukorenjeno u svakodnevni i obredni život velikih starih kultura u Mesopotamiji, Egiptu, Grčkoj, Rimskoj imperiji. Vinovа lozа pojаvilа se nа zemlji pre čovekа. Postoje podаci o njenom kultivisаnju stаri oko 9.000 godinа. Vino je jedno od najstarijih alkoholnih pića na svetu i pretpostavlja se da je prvo vino nastalo na teritoriji današnje Gruzije. U Mesopotаmiji još pre 4.500 godinа bilа je veomа rаzvijenа trgovinа vinom, a prvi pisаni podаci o vinskoj kulturi govore dа je vino bilo poznаto u Asiriji i Egiptu još 3.500 godinа pre nove ere. Prema persijskoj legendi, vino je "otkriveno" u današnjem Iranu, kada je žena šaha koji se zvao Džamšid slučajno popila nešto pokvarenog soka od grožđa, malo se opila, i to joj se svidelo.

U starim pisanim dokumentima klinastim pismom, mogu se naći zapisi o konzumaciji vina kao i fermentacija mleka i meda. 3000. god. p. n. e. su nastalii dokumenti zapisani na glinenim tablicama u Mesopotamiji ( današnjem Iranu ) koji ukazuju na konzumaciju alkoholnih napitka u tom periodu. Najraniji pisani zakon o alkoholu je Hamurabijev zakonik iz Vavilona, 2000. god p. n. e., gde je postojala regulisana, uz odgovarajuće standarde za meru, prodaja vina, sa zaštitom potrošača i regulisanom odgovornošću onih koji prodaju alkohol. U Mesopotamiji su verovali da su alkoholna pića proizvodi od strane bogova ili od njih data, te im mogu pomoći u borbi protiv nepoznatih sila, raznih nedaća i bolesti.

Istoričari su zabeležili da je oko 870. god. p.n.e. asirski kralj Asurbanipal napravio jednu od najvećih gozbi u istoriji, povodom proglašenja grada Nimruda za prestonicu asirske države. Tokom gozbe, koja je trajala danima, zvanice je oduševilo svečano piće, dopremljeno specijalno za tu priliku, što je ostalo zapisano na glinenim tablicama. Bilo je to vino, služeno u plitkim, zlatnim posudama, koje su više ličile na činije nego na čaše. Posle te gozbe ispijanje vina lagano je postalo veoma formalan društveni ritual, do tada se nije koristilo u svetovne svrhe, a na jednom obelisku asirski kralj, Salmanasar Treći, u jednoj ruci drži mač, u drugoj činiju sa vinom. To je i jedan od razloga što je vino postalo simbol moći i povlašćenog života.

U Mesopotamiji u ranijem periodu carstva nije postojala organizovana masovna proizvodnja vina već se proizvodnja svodila na kućnu radinost i konzumaciju, tek u kasnijem periodu pod vlašću Hamurabija počinje masovna fabrička proizvodnja vina.

Reč geštin je dvoslog na sumerskom jeziku, prva reč geš znači drvo, a druga reč tin ima dvostruko značenje, prvo značenje je život, a drugo značenje je vino što dovodi u vezu da je vino bilo od životnog značaja u Mesopotamiji. 

Ovde sam vam predstavio način dobijanja vina u kućnoj radinosti.

Sastojci za 1 litar vina: 

3 kg zrelog belog grožđa

1 kašika kvasca ili kiselog testa ili suvog grožđa

Priprema: 

Ubereno belo grožđe se ne pere jer su na bobicama plesni i kvasci koji trebaju da podstaknu fermentaciju vinskog soka. Odvojite bobice i ručno ili nogama izmuljati groždje, da bi se zrna grožđa raspukla i pustila sok. Procedite sok, odbacite bobice i tako ste dobili širu. Zatim se šira sipa u dublju posudu ili bure (ako je u pitanju veća količina) i ostavi da miruje da bi se na dnu bureta ili posude skupio talog od grožđa i izumrli divlji kvasca pao dole. Šira mora da stoji na toplom, da uz pomoć prirodnog kvasca počne pretvaranje šećera iz šire u alkohol, ukoliko bi proces prestao tada bi se dodavao kvasac ili kiselo testo, a postoje podaci da se dodavalo i suvo grožđe. To je proces koji se zove fermentacija. Vino se nakon ferementacije, za koju ćete znati da se završila kada vino prestane da se komeša odnosno peni, mora procediti i prečistiti. Fermentacija vina traje oko 3 do 4 nedelje.

Arheološka iskopavanja pokazuju da su prva vina nastala u području današnje Jermenije i severnog Irana. U Bibliji, u kojoj se vino spominje preko 500 puta, ostalo je zapisano da je Noje, kada ga je potop izbacio na planinu Ararat, tu zasadio i prvi vinograd. Po nalogu egipatskih faraona sadili su se vinogradi, oni su izmislili tehniku presovanja grožđa i usavršili uzgajanje vinove loze, a pravili su crveno i belo pustinjsko vino koje je bilo veoma slatko. U Egiptu, u vreme faraona Tutankamona (nekih 1300 godina p.n.e.), "običan svet" je pio samo pivo - vino je bilo rezervisano samo za višu klasu. Još od 4.000 godine p.n.e., Egipćani su bili prvi koji su koristili plutane zapušače. U Egiptu se prvi put pominju i vinske etikete sa natpisom koji govori o geografskom poreklu. Taj podatak nam govori o tome da su i stari Egipćani shvatali kolika je uloga podneblja na dalji razvoj i stil vina.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ružina vodica

U Mesopotamiji se koristila kao dodatak kolačima, pekmezima, sokovima ali se koristila i za negu kože lica.

Sastojci.
100 g ružinih latica
voda

Priprema:
Staviti ružine latice u posudu. Preliti latice vodom tek toliko da ih prekrije. Staviti posudu na vatru i kuvati ali ne sme da proključa. Kuvati tako dugo dok latice ne izgube svoju boju. Voda će poprimiti boju latica, a na površini će se pojaviti skrama (ružino ulje). To traje oko 30 minuta. Maknuti posudu s vatre i pustiti da se ohladi.Procediti tečnost, a latice iscediti rukama. Uliti u posudu, dobro zatvoriti i čuvati na hladnom mestu.





Ruža je poznata ukrasna biljka koja se gaji po dvorištima i baštama ispred kuće. Poreklom je iz Azije, gde su pronađeni njeni tragovi iz perioda od pre 5000 godina. Latice ruže sadrže esencijalna ulja koja imaju pozitivan efekat na naše telo. Polje upotrebe je ogromno, sve od upotrebe u kuhinj, razni kolači, torte, pudinzi, ratluk, razne alve, čajevi, limunade, sokovi itd... pa do upotrebe u industriji lekova, u industriji higijenskih artikala, sapuni, kreme za negu lica i kože, šamponi, razne kupke sa ružinim uljem, ružina vodica za osveženje kože lica...Poboljšava varenje, u jelo, najbolje u salatu, stavite ružine latice, tako ćete efikasno očistiti creva i poboljšati probavu. Isti efekat se dobija i ako pijete čaj od ruže. Zaustavlja krvarenje, krvarenje i upalu oka zaustavićete gotovo trenutno ako pijete čaj ili oko isperete organskom ružinom vodicom. Deluje protivupalno i kao diuretik. Umor nakon dugog i napornog radnog dana možete otkloniti ako istrljate bilo ružinom vodicom ili popijete jedan gutljaj. Ukoliko je koristite ujutro, smanjićete tamne kolutove ispod očiju. Otklanja glavobolju, dovoljno je da maramicu nakvasite ružinom vodicom i stavite na čelo. Puna je vitamina C koji u telu ubrzava sintezu kolagena, neutrališe slobodne radikale i tako usporava starenje. Otklanja nepravilnosti na koži kao što su miteseri, strije i bore. Jača folikul dlake i ubrzava cirkulaciju vlasišta, te tako sprečava opadanje kose. Čisti i zateže kožu: tanin, pektin, E i B vitamini čiste i zatežu kožu te zato predstavlja idealan tonik. Deluje antibakterijski, pa je vrlo efikasna u slučaju ranica, čireva i bubuljica.
Ružina vodica je prirodno sredstvo za negu kože čiji je blagotvoran uticaj bio poznat još u doba drevnih civilizacija. Egipatska kraljica Kleopatra bila je poznata po lepoti svoje kože, koju je negovala između ostalog i ružinom vodicom. Grci, Rimljani i Feničani cenili su vrtove ruža jednako kao voćnjake ili polja pšenice. Kupanje u vodi od ružinih latica bio je redovna ceremonija Julija Cezara. U Indiji se ružina vodica već vekovima smatra osnovnim kozmetičkim preparatom.


                                                                                     << Vratite nazad

Antička kuhinja: Senf

Biljka slačica vodi poreklo iz Indije, a koristila se u Mesopotamiji kao sredstvo za otvaranje apetita. Kod Grka i Rimljana korišćen je kao sredstvo za konzervisanje. Asirci i Sumeri su pravili dve vrste senfa, običan i slatki.

Običan senf

Sastojci:
100 g mešanog semena slačice (bela i crna slačica)
2 šolje sirćeta, kuvano

Priprema:
Preliti vrelo sirće preko semena slačice, poklopiti posudu i ostaviti da odstoji na sobnoj temperaturi 24 sata. Kada seme nabubri staviti ga u avan i samleti tako da se dobije približno glatka masa. Ostaviti par dana na hladnom mestu da se fermentiše i dobije oštar miris.

Slatki senf

Slatki senf se pravio u dve varijante, sa dodatkom meda ili sirupa od urmi, u ovoj verziji recepta koristiću sirup od urmi.

Senf
Sastojci:
100 g mešanog semena slačice (bela i crna slačica)
2 šolje sirćeta, kuvano

Priprema:
Preliti vrelo sirće preko semena slačice, poklopiti posudu i ostaviti da odstoji na sobnoj temperaturi 24 sata. Kada seme nabubri staviti ga u avan i sameleti tako da se dobije približno glatka masa.

Sirup od urmi
Sastojci:
100 g seckanih svežih urmi
4 čaše vode

Priprema:
Pomešati urme i vodu i staviti da se kuva na srednjoj temperaturi i pustiti da prokuvaju, konstantno mešati i gnječiti, proces traje 15 minuta. Uzeti gazu i sadržaj presuti u nju, zatim pritiskati i cediti urme, dobijenu tečnost vratiti da se ponovo kuva na srednjoj temperaturi. Uz stalno mešanje kuvati narednih 20 minuta kada bi se tečnost zgusnula i stvorila sirup.

Pomešati senf sa sirupom od urmi, dobro izmešati i ostaviti par dana na hladnom mestu da se fermentiše i dobije oštar miris.





Postoji nekoliko različitih verzija priča o poreklu senfa. Još su stari Grci začinjavali jelo crnom i belom slačicom, ali tek su Rimljani napravili prvi senf kakav danas poznajemo. U istoriji se spominje Plinije Stariji koji je, pre oko dve hiljade godina, pomešao belu i crnu slačicu sa vinskim sirćetom ili u drugom slučaju sa nefermentisaninim sokom od grožđa, maslinovim uljem i medom i dobio preliv za sve vrste mesa koje je tada činilo glavnu hranu rimskih velikaša. Novi proizvod je okarakterisan kao "mustus" i "ardus" što na latinskom znači "ono što peče" ili vatreno. Spajanjem ove dve reči je nastala reč "mustard" koja u većini jezika označava senf. Od kraja četvrtog veka, rimski kuvari su senfu dodavali biber, kim, lovor, mirođiju, celer, majčinu dišicu, origano, luk, med, sirće i ulje te njime pre pečenja, premazivali meso najčešće svinjetinu. Rimljani su ovaj namaz počeli izvoziti u Galiju i širu regiju. Monasi iz Pariza već od 10 veka pripremaju senf po svom receptu.
Biljka slačica vodi poreklo iz Indije, a poznavali su je u Mesopotamiji i Egiptu kao sredstvo za otvaranje apetita. Kod Grka i Rimljana korišćen je kao sredstvo za konzervisanje. U 15.-tom veku senf je ušao i u kuhinje evropskih dvorova i palata.
Senf je kroz istoriju bio povezan i sa ratovima. Pred napad Aleksandra Velikog na Persiju, u IV. veku pre nove ere, ispred suprotstavljenih vojski su se sastale vojskovođe - Darije i Aleksandar Veliki. Darije je odvraćao Aleksandra od napada na Persiju prosuvši pred njim kesu punu susama. To je označavalo brojnost persijske vojske. Aleksandar je odgovorio tako što je prosuo kesu punu crne i bele slačice želeći da pokaže kako je njegova vojska još brojnija ali da je jaka i vrlo ljuta. Do bitke je došlo a završena je potpunim porazom persijske vojske i uništenjem njihove države. Oduvek se senf smatrao izvorom zdravlja i snage. Zabeleženo je da su stari Germani rane zadobijene u bitkama čistili mešavinom samlevene bele i crne slačice, najčešće pomešane sa renom. Prva industrijska proizvodnja senfa je počela još u 13.-tom veku u francuskom gradiću Dižon, koji je i dan-danas najpoznatiji grad na svetu po proizvodnji senfa.


 Pročitajte više >>                                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: I-giš - Susamovo ulje

Susamovo ulje je jestivo biljno ulje dobijeno iz semenki susama. Susam se uzgajao pre više od 5000 godina kao usev koji odlično podnosi sušu i mogao je da raste tamo gde drugi usevi nisu uspevali. Seme susama bilo je jedno od prvih useva prerađenih za ulje, kao i jedno od najranijih začina. Susam se prvobitno uzgajao u dolinama Inda i bio je glavna uljana kultura. Pretpotstavlja se da je izvezen u Mesopotamiju oko 2500. godine p. n. e..

Postoje dva procesa dobijanja susamovog ulja, hladno ceđeni i pečeni.

Proces hladnog ceđenja:
Hladno presovano susamovo ulje dobija se mehaničkim ceđenjem valjcima sirovog semena susama.Ova metoda omogućava proizvodnju visokokvalitetnog ulja sa širokom primenom u ishrani u Mesopotamiji. Bogat je izvor vitamina E i  B1, a od minerala kalcijumom, gvožđem, manganom i bakrom.

Proces termičke obrade:
Semenke susama se polako peku u pećima na drva. Nakon toga, pečene tople semenke se melju pod valjcima, samlevene semenke se stavljaju u tkaninu i nekoliko minuta se izlažu pari. Parenje greje i vlaži semenke, što omogućavu ulju da slobodnije teče.





Susam (Sesamum indicum) omiljena je namirnica orijentalnih i severnoafričkih naroda, a za njegovo lekovito dejstvo znali su još stari Egipćani, Asirci, Vavilonci, Indusi i Kinezi. Arheološki dokazi potvrđuju da je susam najstarija uzgajena uljarica. U Indiji se još pre više od 4000 godina koristilo susamovo ulje, ne samo u ishrani, već i u medicini i kozmetici. U ajurvedskoj tradiciji susamovo ulje zauzima posebno mesto i nalazi vrlo široku primenu. Seme susama se može koristiti sirovo, prženo, mleveno i u obliku ulja.
Susamovo ulje se pokazalo kao odlično prirodno sredstvo za tretiranje svih stanja kože, a najpre suve kože i osetljive kože sklone upalama. Deluje kao prirodan UV filter, te dokazano odbija i do 25 % sunčevih zraka. Leči iritacije kože, razne kožne nepravilnosti, kao i bolesti poput ekcema i psorijaze. Pomaže kod problema oslabljene mikrocirkulacije. Pospešuje zaceljivanje ogrebotina, rana i ostalih oštećenja kože i doprinosi smanjenju vidljivosti ožiljaka. Ovo ulje ima snažna antibakterijska, antivirusna, antiupalna i analgetička svojstva. Bogato je vitaminima A, E, B i mineralima magnezijem, kalcijumom, cinkom, bakrom, gvožđem, manganom, selenom i fosforom. 100 ga semena ima 573 kalorije od kojih veći deo odlazi na masti, a ostatak su zdrave hranljive materije kao što su minerali i vitamini. Sadrži snažne antioksidanse sezamol i sezamin koji pospešuju eliminaciju štetnih materija iz organizma. Bogato je polinezasićenim mastima koje igraju važnu ulogu u očuvanju zdravlja srca te u prevenciji bolesti kao što su dijabetes, visoki krvni pritisak, artritis i autoimune bolesti. Bogato je nezasićenim masnim kiselinama omega 6. Lekovitost: Pospešuje regeneraciju kostiju, snižava krvni pritisak, regeneriše kosu, umanjuje upalne procese, pospešuje varenje, povoljno utiče na jetru. Ulje od semenki susama pokazuje i izuzetna laksativna svojstva, pa se upotrebljava u slučaju dugotrajnog zatvora i neredovne stolice, za elimininaciju crevnih parazita i za čišćenje creva. Ovo ulje koristi se i za lečenje hemoroida koji mogu biti praćeni krvarenjem i bolovima, kao i za promene na koži kao što su bradavice, čirevi, bubuljice i opekotine. Blagotvorno utiče na zdravlje zuba i desni, i preporučuje u terapiji mućkanja ulja u ustima koje eliminiše toksine.
Susamovo ulje ima visoku tačku dimljenja i zbog toga je pogodno za prženje, pečenje, kuvanje i dinstanje, a može se koristiti i u salatama. Koristi se u svim azijskim kuhinjama, posebno kineskoj i japanskoj.


Pročitajte više >>                                                          << Vratite nazad