Antička kuhinja: Pivski hleb

Hleb je služio kao pivski kvasac ali i za ishranu jer je bio dugotrajan što je bilo veoma korisno za putnike i vojnike koji su se dugo zadržavali u pustinji.

Pre pravljenja pivskog hleba treba izvršiti pripremu ječmenih zrna, za dobijanje slada, (kod pravljenja pivskog hleba koristile su se i druge vrste žitarica kao što su pšenica, pir i proso, zavisno od toga koji se tip piva pravio) koje traje četiri dana. Prvog dana treba potopiti zrna ječma u vodu da odstoje preko noći. Drugi dan ocedite zrna i stavite ih u gazu i potopite u posudu punu vode. Trećeg dana je klijanje zrna. Četvrtog dana stavite proklijala zrna na lim za pečenje i pecite 30 minuta dok se ne osuše. Zrna ječma treba samleti u avanu da dobijemo krupno mleveno brašno koje služi za pravljenje pivskog hleba, tako smo dobili slad. Ukoliko zrna ječma samo osušite dobićete svetlo pivo, a ukoliko ih malo zapečete dobijate tamno pivo.

Pivski hleb se pravio na sledeći način:

Sastojci:

250 g ječmenog brašna

250 g ječmenog slada

250 ml tople vode

1 kašika kvasca

1 kašičica meda

Začini za hleb koji bi se koristio za ishranu:

1 kašičica susama

1 kašičica suvog korijandera

Priprema:

Pivski hleb:

Pomešajte vodu, slad, brašno, med i kvasac. Zatim umesite testo i formirajte ga u ravan okrugli oblik, slično srpskoj pogači. Pokrijte testo krpom i pustite da odstoji 2 dana. Posle dva dana stavite da se peče hleb na 150 °C oko 15 minuta tako da se ispeče spolja, ali sredina da je još uvek sirova, sa živim kvascem. Gotov hleb bi bio izmrvljen i pomešan sa vodom, sladom, urmama ili medom i čekalo se da fermentira, proizvodeći pomalo slatko pivo.

Za ishranu:

Pomešajte vodu, ječmeno brašno, susam, korijander i kvasac. Zatim umesite testo i formirajte ga u ravan okrugli oblik, slično srpskoj pogači. Pokrijte testo krpom i pustite da odstoji preko noći. Sutradan stavite da se peče hleb. Kada se ispeče ostaviti ga da se ohladi pa opet staviti da se peče. Hleb mora biti suv, sličan dvopeku.

Testo su ravnavali na okrugloj ploči za pečenje, a hleb se pekao u zatvorenim pećima u obliku kupole, izgrađenim od crvenog blata donešenim sa Nila. U ovim pećima, toplota je kružila, a temperatura je bila ravnomerno raspoređena. Hleb se pekao ravnomerno, bio je ukusniji, a i samo pečenje je moglo da se kontroliše. U prvom veku pre nove ere u starom Egiptu je bilo oko 30 različitih vrsta hleba.

U testo za hleb je često, radi obogaćivanja ukusa, dodavan med, voće, orasi, susam, ulje, puter ili različito začinsko bilje odnosno specifični začini koji su svojstveni za to podneblje. Proizvodnja žita je u Egiptu bila tako dobro razvijena, da su ga izvozili u susedne zemlje čak i u vreme ratova. Zanimljiv podatak je da su u brašno često dospevala zrnca peska i šljunka, upala tokom mlevenja. Proučavanja mumija pokazala su kakve je pogubne posledice tako grub hleb ostavljao na zube Egipćana.

                                                                                     << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aiš šamsi - Beli hleb

 

Egipatski hleb se pravio od ječma, prosa ili pšenice. Iako nisu uvek bili u kombinaciji, ponekad su dva ili sve tri žitarice korišćene u pravljenju hleba. Egipatski hleb je bio veoma jednostavan. Kvasac nije postojao u Egiptu sve do Srednjeg Kraljevstva, tako da je većina hlebova bila slična Rakaku, iako je postojao, kvasac nije bio popularan sve do doba Novog Kraljevstva, 16-ti vek p. n. e.

Egipćani su još 3000 godina pre nove ere lomili zrna pšenice uz pomoć kamena i dobijali brašno. U cilju stvaranja kaše, u brašno su dodavali vodu i mesili. Testanu masu su oblikovali i termički obrađivali putem sunčeve energije u pukotinama kamenih stena, zatim u kupolastim pećima ili direktno na površini zemlje. U drevnom Egiptu pekari su bili jedni od najbogatijih ljudi. Egipćani su smatrali hleb vezom između tela i duše, čoveka i boga, svako ko ga je poštovao i jeo nadao se životu posle smrti.

Zanimljivo je da su bogati slojevi društva u Egiptu zbog svoje fizičke neaktivnosti patili od istih bolesti koje muče i današnjeg čoveka, patili su od gojaznosti, kardiovaskularnih bolesti, osteoporoze, karijesa i drugih tegoba koje je izazivao fizički neaktivan način života. Gojaznost je bila popularna kod bogatijeg sloja stanovništva jer se doživljavala kao znak bogatstva i visokog društvenog statusa, verovali su da su zdraviji, jer su siromašni često umirali od gladi i bolesti, jer nisu bili u mogućnosti da dođu do dobre i kvalitetne hrane ili da se za pomoć obrate lekarima. U slučaju invalidnosti siromašnom čoveku nije preostajalo ništa drugo nego da umre ili da zatraži milostinju.

Ova vrsta hleba je bila rezervisana za bogatiji sloj stanovništva i pravila se na sledeći način:

Sastojci:

200 g pšeničnog brašna

250 ml toplog soka od grožđa odnosno mošta

Priprema:

Dodajte sve sastojke u posudu i zamesite u testo. Uverite se da je sok od grožđan ili mošt topao. Ako je hladan, zagrejte ga. Ako se mošt ohladi, testo se ne bi ispravno podiglo. Testo treba da bude malo vlažno. Ako je testo suvo, dodajte malo vode. Ako je testo previše vlažno, dodajte malo više brašna.Testo formirati u kuglu. Kada se testo napravi, stavite ga u čistu posudu i ostavite da se podigne jedan sat na toplom mestu. Pokrijte posudu vlažnom krpom tako da se ne osuši. Posle 1 sata testo treba da se poveća. Izvadite testo iz posude i još jednom ga dobro premesite još 3-4 minuta, a zatim isecite na 8 delova - jufki. Dasku za mešenje pospite brašnom i od svake jufke umesite krug debljine oko 5 mm, rukom ili oklagijom. Lepinje stavite na pleh posut brašnom i pecite u prethodno zagrejanoj rerni na 220ºC, vremenski oko 8 do 10 minuta.

Testo su ravnavali na okrugloj ploči za pečenje, a hleb se pekao u zatvorenim pećima u obliku kupole, izgrađenim od crvenog blata donešenim sa Nila. U ovim pećima, toplota je kružila, a temperatura je bila ravnomerno raspoređena. Hleb se pekao ravnomerno, bio je ukusniji, a i samo pečenje je moglo da se kontroliše. U prvom veku pre nove ere u starom Egiptu je bilo oko 30 različitih vrsta hleba.

U testo za hleb je često, radi obogaćivanja ukusa, dodavan med, voće, orasi, susam, ulje, puter ili različito začinsko bilje odnosno specifični začini koji su svojstveni za to podneblje. Proizvodnja žita je u Egiptu bila tako dobro razvijena, da su ga izvozili u susedne zemlje čak i u vreme ratova. Zanimljiv podatak je da su u brašno često dospevala zrnca peska i šljunka, upala tokom mlevenja. Proučavanja mumija pokazala su kakve je pogubne posledice tako grub hleb ostavljao na zube Egipćana.

Pročitajte više >>                                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aiš merehrah - Spiralni hleb

Na grobnici Ramzesa III, koji se nalazi u Dolini kraljeva u Egiptu, prikazana je scena pravljenja i pečenja hleba odnosno peciva. Crteži prikazuju Egipćane kako pritiskaju grožđe nogama, a zatim sok od grožđa nose u pekaru, gdje se pravi testo i formira u različite oblike. Oblik koji se najviše ističe je spiralni hleb. Egipćani su koristili sok od grožđa, kako bi se testo za hleb diglo, jer kiseli sok od grožđa deluje kao kvasac. Crteži dalje pokazuju da kada se testo formira, stavi se u veliku posudu sa ključalom tečnošću pomoću dva dugačka štapića. Nakon toga je izvađen kuvani hleb i stavljen u vertikalnu peć (poznatu danas na arapskom jeziku kao tandor ili tandur i koji vodi poreklo iz Mesopotamije gde se zvao tinuru) gde se peče. Posle toga, ovih hlebovi su stavljeni na tacne i odnešeni iz pekare. Ovo nas navodi na zaključak da mu je ovo bila omiljena vrsta peciva.

Zanimljivo je da su bogati slojevi društva u Egiptu zbog svoje fizičke neaktivnosti patili od istih bolesti koje muče i današnjeg čoveka, patili su od gojaznosti, kardiovaskularnih bolesti, osteoporoze, karijesa i drugih tegoba koje je izazivao fizički neaktivan način života. Gojaznost je bila popularna kod bogatijeg sloja stanovništva jer se doživljavala kao znak bogatstva i visokog društvenog statusa, verovali su da su zdraviji, jer su siromašni često umirali od gladi i bolesti, jer nisu bili u mogućnosti da dođu do dobre i kvalitetne hrane ili da se za pomoć obrate lekarima. U slučaju invalidnosti siromašnom čoveku nije preostajalo ništa drugo nego da umre ili da zatraži milostinju.

Ova vrsta peciva je bila rezervisana za bogatiji sloj stanovništva i pravila se na sledeći način:

Sastojci:

200 g pšeničnog brašna

250 ml toplog soka od grožđa odnosno mošta

Priprema:

Dodajte sve sastojke u posudu i zamesite u testo. Uverite se da je sok od grožđa ili mošt topao. Ako je hladan, zagrejte ga. Ako se mošt ohladi, testo se ne bi ispravno podiglo. Testo treba da bude malo vlažno. Ako je testo suvo, dodajte malo vode. Ako je testo previše vlažno, dodajte malo više brašna. Testo formirati u kuglu. Kada se testo napravi, stavite ga u čistu posudu i ostavite da se podigne jedan sat na toplom mestu. Pokrijte posudu vlažnom krpom tako da se ne osuši. Posle 1 sata testo treba da se poveća. Izrežite testo na više delova i formirajte svaki komad u malu kuglu. Uzmite svaku kuglu od testa i rukom ga razvaljajte u tanku tubu u obliku kobasice. Počnite da vučete cev ili kobasicu od testa u spiralni oblik, odnosno da pravite oblik puža. Stavite svaki od formiranih spiralnih hlebova u ključalu vodu. Kuvati 2 minuta. Nakon 2 minuta, spiralno testo izvadite iz kipuće vode koristeći kašiku ili štapiće i stavite da se peče.

Ramzes III. (na gornjoj slici) poznat i kao "veliki bog" je bio egipatski faraon XX. dinastije, koji je vladao od 1186. g. p. n. e. do 1155. g. p. n. e. kraljevskim imenom Ra-messes Heka-iunu User-maat-re Meri-amun.

Ra-messes – Oblikovao ga Ra

Heka-iunu – Vladar Iuna

User-maat-re – Moćna je pravda Ra

Meri-amun – Drag Amonu

Bio je drugi vladar po redu XX Dinastije, on je bio sin Setnakht i majke kraljice Tiaj – merenese. Ramzes III je imao dve žene Titi i Isis, kćerku Titi i sedam sinova: Kha-em-vaset, Para-hir-en-emef, Set-hir-khopshef, Amen-hir-khopshef, Ra-messes IV, Ra-messes V, Ra-messes VI. Vladavina Ramzesa III je trajala, po egipatskom kalendaru od Prve godine 26-tog dana Prvog Šemua do 32-ge godine 15-tog dana Trećeg Šemua, ili 31 godinu, jedan mesec i 15 dana, od marta 1186. g. p. n. e. do aprila 1155. g. p. n. e.  Zahvaljući Antoni  Harisu (1790–1869) koji je odgonetnuo papirus na kome je zapisano o zaveri koja je prethodila smrti Ramzesa III, danas znamo da je zaveru protiv faraona pokrenula i organizovala njegova druga žena Tita, a kojoj su pomogle i konkubine iz harema Ramzesa III. Nezadovoljna saznanjem da će naslednik Ramzesa III biti Ramzes IV, sin Izis i Ramzesa III, a ne njen sin Pentavera, ona je sa još 40 ljudi organizovala zaveru. Iz zapisa na papirusu se ne vidi da li je zavera uspela, ali 17 dana posle je umro Ramzes III. Posle smrti Ramzesa III se sudilo grupi zaverenika i oni su, svih 40 bili osuđeni na smrt. Nije dokazano da li su oni krivi za Ramzesovu smrt i na koji je način on umro, postoje dve verzije njegove smrti. Po prvoj verziji je ubijen zmijskim otrovom, jer je u njegovoj ruci pronađena amajlija protiv zmijskih ujeda. Po drugoj verziji faraon Ramzes III je umro od presecanja grkljana, a to je pokazala je nova studija, koju je uradio paleopatolog na italijanskom Insitutu za mumifikaciju, Albert Zink. Skeniranjem njegove mumije nakon što su uklonjeni slojevi zavoja, otkriven je duboki rez na njegovom vratu, najverovatnije napravljen oštrim nožem. CT analiza daje dokaz da su zaverenici ubili Ramzesa III presekavši mu grlo. Grkljan, vrat i arterije brutalno su isečeni i izazvali su trenutnu smrt, veličina reza je bila 7 santimetara. Oštećenja vrata nakon smrti malo su verovatna, budući da je imao ogrlicu koja je do 1886.g. bila netaknuta, a preko nje debeo sloj bitumena. Još jedan dokaz je i pronađeni medaljon u vidu Horusovog oka u rani, a koji je duboko prodro u mekanom tkivu verovatno tokom balzamovanja.

Pročitajte više >>                                                         << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aiš baladi - Pravougaoni hleb sa medom

U drevnom Egiptu je aiš reč koja označava hleb, ali i reč koja znači život, reč baladi znači staro ili tradicionalno.

Kad su drevni Egipćani bili pod stresom i kada im je bilo veoma teško, oni su govorili: saj akl el aiš mur što znači "jesti hleb je gorko" u bukvalnom prevodu je zapravo značilo da je nezaposlenosti velika, a da su brak i hrana veoma skupi.

Egipatski hleb se pravio od ječma, prosa ili pšenice. Iako nisu uvek bili u kombinaciji, ponekad su dva ili sve tri žitarice korišćene u pravljenju hleba. Egipatski hleb je bio veoma jednostavan. Kvasac nije postojao u Egiptu sve do Srednjeg Kraljevstva, tako da je većina hlebova bila slična Rakaku, nakon tog perioda iako je postojao, kvasac nije bio popularan sve do doba Novog Kraljevstva, 16-ti vek p. n. e.

Egipćani su još 3000 godina pre nove ere lomili zrna pšenice uz pomoć kamena i dobijali brašno. U cilju stvaranja kaše, u brašno su dodavali vodu i mesili. Testanu masu su oblikovali i termički obrađivali putem sunčeve energije u pukotinama kamenih stena, zatim u kupolastim pećima ili direktno na površini zemlje. U drevnom Egiptu pekari su bili jedni od najbogatijih ljudi. Egipćani su smatrali hleb vezom između tela i duše, čoveka i boga, svako ko ga je poštovao i jeo nadao se životu posle smrti.

Verzija ovog recepta pronađena je na zidu jedne palate u Tebi, današnjem Luksoru. Prvobitni recept je za pekare tražio da "zgnječi zrno štapićima, upotrebom kamena za mrvljenje zdrobiti žito još finije dok ne dobijete hrpu belog brašna".

Teba u prevodu znači "Nebeski grad" ili grad Amona, to je bio centar vlasti faraona Novog kraljevstva, tu se nalazi monumentalni kompleks hramova posvećen bogu Amonu, njegovoj ženi Mut i sinu Konsu, koji je dograđivan tokom više vekova.

Ova vrsta hleba se pravila na sledeći način:

Sastojci:

500 g pšeničnog brašna

300 ml tople vode

1 kašika meda

1 kašika kvasca

1 kašičica soli

1 kašika maslinovog ulja

Priprema:

Pomešajte toplu vodu, med i kvasac i ostavite da odstoji 5 minuta dok ne postane penasto. Dodajte brašno, so i ulje i promešajte dok se ne spoji i formira glatko testo. Ako je testo previše lepljivo, dodajte još nekoliko kašičica brašna. Ostavite testo da se podigne oko 2 sata dok se volumen testa ne udvostruči. Nakon toga testo ponovo mesiti da bi se sav vazduh izbacio. Isecite testo na pola, pokrijte oba komada i ostavite još 10 minuta da odstoji. Izvucite jedan komad testa, pokrijte preostali deo, na blago pobrašnjenoj površini i lagano oklagijom formirajte tanki pravougaonik. Prenesite testo u posudu za pečenje, a zatim sve isto ponovite sa drugom polovinom testa. Pecite hleb 20 minuta, dok ne postane zlatno braon.

Hleb se servira topao i sa maslinovim uljem u koji umačete hleb.

Testo su ravnavali na okrugloj ploči za pečenje, a hleb se pekao u zatvorenim pećima u obliku kupole, izgrađenim od crvenog blata donešenim sa Nila. U ovim pećima, toplota je kružila, a temperatura je bila ravnomerno raspoređena. Hleb se pekao ravnomerno, bio je ukusniji, a i samo pečenje je moglo da se kontroliše. U prvom veku pre nove ere u starom Egiptu je bilo oko 30 različitih vrsta hleba.

U testo za hleb je često, radi obogaćivanja ukusa, dodavan med, voće, orasi, susam, ulje, puter ili različito začinsko bilje odnosno specifični začini koji su svojstveni za to podneblje. Proizvodnja žita je u Egiptu bila tako dobro razvijena, da su ga izvozili u susedne zemlje čak i u vreme ratova. Zanimljiv podatak je da su u brašno često dospevala zrnca peska i šljunka, upala tokom mlevenja. Proučavanja mumija pokazala su kakve je pogubne posledice tako grub hleb ostavljao na zube Egipćana.

Pročitajte više >>                                                              << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aiš baladi - Pljosnati hleb sa medom

U drevnom Egiptu je aiš reč koja označava hleb, ali i reč koja znači život, reč baladi znači staro ili tradicionalno. Ova vrsta  hleba je veoma slična srpskom somunu.

Kad su drevni Egipćani bili pod stresom i kada im je bilo veoma teško, oni su govorili: saj akl el aiš mur što znači "jesti hleb je gorko" u bukvalnom prevodu je zapravo značilo da je nezaposlenosti velika, a da su brak i hrana veoma skupi.

Egipatski hleb se pravio od ječma, prosa ili pšenice. Iako nisu uvek bili u kombinaciji, ponekad su dva ili sve tri žitarice korišćene u pravljenju hleba. Egipatski hleb je bio veoma jednostavan. Kvasac nije postojao u Egiptu sve do Srednjeg Kraljevstva, tako da je većina hlebova bila slična Rakaku, nakon tog perioda iako je postojao, kvasac nije bio popularan sve do doba Novog Kraljevstva, 16-ti vek p. n. e.

Egipćani su još 3000 godina pre nove ere lomili zrna pšenice uz pomoć kamena i dobijali brašno. U cilju stvaranja kaše, u brašno su dodavali vodu i mesili. Testanu masu su oblikovali i termički obrađivali putem sunčeve energije u pukotinama kamenih stena, zatim u kupolastim pećima ili direktno na površini zemlje. U drevnom Egiptu pekari su bili jedni od najbogatijih ljudi. Egipćani su smatrali hleb vezom između tela i duše, čoveka i boga, svako ko ga je poštovao i jeo nadao se životu posle smrti.

Ova vrsta hleba se pravila na sledeći način:

Sastojci:

500 g pšeničnog ili ječmenog brašna

1 kašika masinovog ulja

1 kašika meda

1/2 kašike kvasca

1 kašičica soli

300 ml mlake vode

Priprema:

Pomešajte brašno, ulje, so, med i kvasac u velikoj činiji. Napravite udubljenje u centru i uspite vodu. Postepeno mešajte brašno sa vodom dok ne dobijete mekano testo. Mesite rukom na dasci za mešanje 15 minuta. Prekrijte činiju čistom vlažnom krpom. Ostavite na toplom mestu 1,5-2 sata. Izvadite testo iz posude i još jednom ga dobro premesite još 3-4 minuta, a zatim isecite na 8 delova - jufki. Dasku za mešenje pospite brašnom i od svake jufke umesite krug debljine oko 5 mm, rukom ili oklagijom. Lepinje stavite na pleh posut brašnom i pecite u prethodno zagrejanoj rerni na 220ºC, vremenski oko 8 do 10 minuta.

Testo su ravnavali na okrugloj ploči za pečenje, a hleb se pekao u zatvorenim pećima u obliku kupole, izgrađenim od crvenog blata donešenim sa Nila. U ovim pećima, toplota je kružila, a temperatura je bila ravnomerno raspoređena. Hleb se pekao ravnomerno, bio je ukusniji, a i samo pečenje je moglo da se kontroliše. U prvom veku pre nove ere u starom Egiptu je bilo oko 30 različitih vrsta hleba.

U testo za hleb je često, radi obogaćivanja ukusa, dodavan med, voće, orasi, susam, ulje, puter ili različito začinsko bilje odnosno specifični začini koji su svojstveni za to podneblje. Proizvodnja žita je u Egiptu bila tako dobro razvijena, da su ga izvozili u susedne zemlje čak i u vreme ratova. Zanimljiv podatak je da su u brašno često dospevala zrnca peska i šljunka, upala tokom mlevenja. Proučavanja mumija pokazala su kakve je pogubne posledice tako grub hleb ostavljao na zube Egipćana.

Pročitajte više >>                                                         << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aiš baladi - Pljosnati hleb sa korijanderom

U drevnom Egiptu je aiš reč koja označava hleb, ali i reč koja znači život, reč baladi znači staro ili tradicionalno. Ova vrsta  hleba je veoma slična srpskom somunu.

Kad su drevni Egipćani bili pod stresom i kada im je bilo veoma teško, oni su govorili: saj akl el aiš mur što znači "jesti hleb je gorko" u bukvalnom prevodu je zapravo značilo da je nezaposlenosti velika, a da su brak i hrana veoma skupi.

Egipatski hleb se pravio od ječma, prosa ili pšenice. Iako nisu uvek bili u kombinaciji, ponekad su dva ili sve tri žitarice korišćene u pravljenju hleba. Egipatski hleb je bio veoma jednostavan. Kvasac nije postojao u Egiptu sve do Srednjeg Kraljevstva, tako da je većina hlebova bila slična Rakaku, nakon tog perioda iako je postojao, kvasac nije bio popularan sve do doba Novog Kraljevstva, 16-ti vek p. n. e.

Egipćani su još 3000 godina pre nove ere lomili zrna pšenice uz pomoć kamena i dobijali brašno. U cilju stvaranja kaše, u brašno su dodavali vodu i mesili. Testanu masu su oblikovali i termički obrađivali putem sunčeve energije u pukotinama kamenih stena, zatim u kupolastim pećima ili direktno na površini zemlje. U drevnom Egiptu pekari su bili jedni od najbogatijih ljudi. Egipćani su smatrali hleb vezom između tela i duše, čoveka i boga, svako ko ga je poštovao i jeo nadao se životu posle smrti.

Ova vrsta hleba se pravila na sledeći način:

Sastojci:

500 g pšeničnog ili ječmenog brašna

300 ml mlake vode

1 kašika masinovog ulja

1 kašika suvog korijandera

1/2 kašike kvasca

1 kašičica soli

Priprema:

Pomešajte brašno, ulje, so, korijander i kvasac u velikoj činiji. Napravite udubljenje u centru i uspite vodu. Postepeno mešajte brašno sa vodom dok ne dobijete mekano testo. Mesite rukom na dasci za mešanje 15 minuta. Prekrijte činiju čistom vlažnom krpom. Ostavite na toplom mestu 1,5-2 sata. Izvadite testo iz posude i još jednom ga dobro premesite još 3-4 minuta, a zatim isecite na 8 delova - jufki. Dasku za mešenje pospite brašnom i od svake jufke umesite krug debljine oko 5 mm, rukom ili oklagijom. Lepinje stavite na pleh posut brašnom i pecite u prethodno zagrejanoj rerni na 220ºC, vremenski oko 8 do 10 minuta.

Testo su ravnavali na okrugloj ploči za pečenje, a hleb se pekao u zatvorenim pećima u obliku kupole, izgrađenim od crvenog blata donešenim sa Nila. U ovim pećima, toplota je kružila, a temperatura je bila ravnomerno raspoređena. Hleb se pekao ravnomerno, bio je ukusniji, a i samo pečenje je moglo da se kontroliše. U prvom veku pre nove ere u starom Egiptu je bilo oko 30 različitih vrsta hleba.

U testo za hleb je često, radi obogaćivanja ukusa, dodavan med, voće, orasi, susam, ulje, puter ili različito začinsko bilje odnosno specifični začini koji su svojstveni za to podneblje. Proizvodnja žita je u Egiptu bila tako dobro razvijena, da su ga izvozili u susedne zemlje čak i u vreme ratova. Zanimljiv podatak je da su u brašno često dospevala zrnca peska i šljunka, upala tokom mlevenja. Proučavanja mumija pokazala su kakve je pogubne posledice tako grub hleb ostavljao na zube Egipćana.

Pročitajte više >>                                                         << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aiš baladi - Pljosnati hleb

U drevnom Egiptu je aiš reč koja označava hleb, ali i reč koja znači život, reč baladi znači staro ili tradicionalno. Ova vrsta hleba je veoma slična srpskom somunu.

Kad su drevni Egipćani bili pod stresom i kada im je bilo veoma teško, oni su govorili: saj akl el aiš mur što znači "jesti hleb je gorko" u bukvalnom prevodu je zapravo značilo da je nezaposlenosti velika, a da su brak i hrana veoma skupi.

Egipatski hleb se pravio od ječma, prosa ili pšenice. Iako nisu uvek bili u kombinaciji, ponekad su dva ili sve tri žitarice korišćene u pravljenju hleba. Egipatski hleb je bio veoma jednostavan. Kvasac nije postojao u Egiptu sve do Srednjeg Kraljevstva, tako da je većina hlebova bila slična Rakaku, nakon tog perioda iako je postojao, kvasac nije bio popularan sve do doba Novog Kraljevstva, 16-ti vek p. n. e.

Egipćani su još 3000 godina pre nove ere lomili zrna pšenice uz pomoć kamena i dobijali brašno. U cilju stvaranja kaše, u brašno su dodavali vodu i mesili. Testanu masu su oblikovali i termički obrađivali putem sunčeve energije u pukotinama kamenih stena, zatim u kupolastim pećima ili direktno na površini zemlje. U drevnom Egiptu pekari su bili jedni od najbogatijih ljudi. Egipćani su smatrali hleb vezom između tela i duše, čoveka i boga, svako ko ga je poštovao i jeo nadao se životu posle smrti.

Ova vrsta hleba se pravila na sledeći način:

Sastojci:

500 g pšeničnog ili ječmenog brašna

1 kašika masinovog ulja

1/2 kašike kvasca

1 kašičica soli

300 ml mlake vode

Priprema:

Pomešajte brašno, ulje, so i kvasac u velikoj činiji. Napravite udubljenje u centru i uspite vodu. Postepeno mešajte brašno sa vodom dok ne dobijete mekano testo. Mesite rukom na dasci za mešanje 15 minuta. Prekrijte činiju čistom vlažnom krpom. Ostavite na toplom mestu 1,5-2 sata. Izvadite testo iz posude i još jednom ga dobro premesite još 3-4 minuta, a zatim isecite na 8 delova - jufki. Dasku za mešenje pospite brašnom i od svake jufke umesite krug debljine oko 5 mm, rukom ili oklagijom. Lepinje stavite na pleh posut brašnom i pecite u prethodno zagrejanoj rerni na 220ºC, vremenski oko 8 do 10 minuta.

Testo su ravnavali na okrugloj ploči za pečenje, a hleb se pekao u zatvorenim pećima u obliku kupole, izgrađenim od crvenog blata donešenim sa Nila. U ovim pećima, toplota je kružila, a temperatura je bila ravnomerno raspoređena. Hleb se pekao ravnomerno, bio je ukusniji, a i samo pečenje je moglo da se kontroliše. U prvom veku pre nove ere u starom Egiptu je bilo oko 30 različitih vrsta hleba.

U testo za hleb je često, radi obogaćivanja ukusa, dodavan med, voće, orasi, susam, ulje, puter ili različito začinsko bilje odnosno specifični začini koji su svojstveni za to podneblje. Proizvodnja žita je u Egiptu bila tako dobro razvijena, da su ga izvozili u susedne zemlje čak i u vreme ratova. Zanimljiv podatak je da su u brašno često dospevala zrnca peska i šljunka, upala tokom mlevenja. Proučavanja mumija pokazala su kakve je pogubne posledice tako grub hleb ostavljao na zube Egipćana.

Pročitajte više >>                                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aiš - Hleb

U drevnom Egiptu je aiš reč koja označava hleb, ali i reč koja znači život.

Egipatski hleb se pravio od ječma, prosa ili pšenice. Iako nisu uvek bili u kombinaciji, ponekad su dva ili sve tri žitarice korišćene u pravljenju hleba. Egipatski hleb je bio veoma jednostavan. Kvasac nije postojao u Egiptu sve do Srednjeg Kraljevstva, tako da je većina hlebova bila slična Rakaku, nakon tog perioda iako je postojao, kvasac nije bio popularan sve do doba Novog Kraljevstva, 16-ti vek p. n. e.

Egipćani su još 3000 godina pre nove ere lomili zrna pšenice uz pomoć kamena i dobijali brašno. U cilju stvaranja kaše, u brašno su dodavali vodu i mesili. Testanu masu su oblikovali i termički obrađivali putem sunčeve energije u pukotinama kamenih stena, zatim u kupolastim pećima ili direktno na površini zemlje. U drevnom Egiptu pekari su bili jedni od najbogatijih ljudi. Egipćani su smatrali hleb vezom između tela i duše, čoveka i boga, svako ko ga je poštovao i jeo nadao se životu posle smrti.

Ova vrsta hleba se pravila na sledeći način:

Sastojci:

400 g brašna od ječma, prosa ili pšenice

1 šolja mlake vode

Priprema:

Stavite brašno u posudu u kojoj će se mešati testo, zatim polako dodajte šolju mlake vode. Dobro mešati dok se ne formira lepljiva masa (dodati vode ako je potrebno) i ostaviti da se testo digne oko trideset minuta, zatim od testa formirati neku vrstu okrugle pljosnate pogače i staviti u rernu da se peče. Ponekad su dodavani susam, med, bilje, ulje, jaja, voće, a ponekad i ostaci iseckanog mesa.

Testo su ravnavali na okrugloj ploči za pečenje, a hleb se pekao u zatvorenim pećima u obliku kupole, izgrađenim od crvenog blata donešenim sa Nila. U ovim pećima, toplota je kružila, a temperatura je bila ravnomerno raspoređena. Hleb se pekao ravnomerno, bio je ukusniji, a i samo pečenje je moglo da se kontroliše. U prvom veku pre nove ere u starom Egiptu je bilo oko 30 različitih vrsta hleba.

U testo za hleb je često, radi obogaćivanja ukusa, dodavan med, voće, orasi, susam, ulje, puter ili različito začinsko bilje odnosno specifični začini koji su svojstveni za to podneblje. Proizvodnja žita je u Egiptu bila tako dobro razvijena, da su ga izvozili u susedne zemlje čak i u vreme ratova. Zanimljiv podatak je da su u brašno često dospevala zrnca peska i šljunka, upala tokom mlevenja. Proučavanja mumija pokazala su kakve je pogubne posledice tako grub hleb ostavljao na zube Egipćana.

Pročitajte više >>                                                          << Vratite nazad

Antička kuhinja: Rakak - Beskvasni hleb ili lepinja

Egipatski hleb se pravio od ječma, prosa ili pšenice. Iako nisu uvek bili u kombinaciji, ponekad su dva ili sve tri žitarice korišćene u pravljenju hleba. Egipatski hleb je bio veoma jednostavan. Kvasac nije postojao u Egiptu sve do Srednjeg Kraljevstva, tako da je većina hlebova bila slična Rakaku, nakon tog perioda iako je postojao, kvasac nije bio popularan sve do doba Novog Kraljevstva, 16-ti vek p. n. e.

Egipćani su još 3000 godina pre nove ere lomili zrna pšenice uz pomoć kamena i dobijali brašno. U cilju stvaranja kaše, u brašno su dodavali vodu i mesili. Testanu masu su oblikovali i termički obrađivali putem sunčeve energije u pukotinama kamenih stena, zatim u kupolastim pećima ili direktno na površini zemlje. U drevnom Egiptu pekari su bili jedni od najbogatijih ljudi. Egipćani su smatrali hleb vezom između tela i duše, čoveka i boga, svako ko ga je poštovao i jeo nadao se životu posle smrti.

Ova vrsta hleba se pravila na sledeći način:

Sastojci:

400 g ječmenog ili pšeničnog brašna

200 ml mlake vode

Priprema:

Stavite brašno u posudu u kojoj će se mešati testo, zatim polako dodajte šolju vode. Brzo gnječite testo rukama tako da ga preklapate. Nakon 4-5 minuta gnječenja testo će se formirati u čvrstu loptu. Izvadite loptu od testa iz posude, stavite je na ravnu površinu i prerežite u 3 dela. Delove testa razvući u oblik i veličine palačinke i staviti da se peče. Ukupan proces pečenja ne bi trebalo da traje duže od 2 do 3 minuta, na vrhu testa bi trebalo da se stvaraju mehurići. Kada se to desi, okrenuti sva 3 testa na drugu stranu da se peku.

Testo su ravnavali na okrugloj ploči za pečenje, a hleb se pekao u zatvorenim pećima u obliku kupole, izgrađenim od crvenog blata donešenim sa Nila. U ovim pećima, toplota je kružila, a temperatura je bila ravnomerno raspoređena. Hleb se pekao ravnomerno, bio je ukusniji, a i samo pečenje je moglo da se kontroliše. U prvom veku pre nove ere u starom Egiptu je bilo oko 30 različitih vrsta hleba.

U testo za hleb je često, radi obogaćivanja ukusa, dodavan med, voće, orasi, susam, ulje, puter ili različito začinsko bilje odnosno specifični začini koji su svojstveni za to podneblje. Proizvodnja žita je u Egiptu bila tako dobro razvijena, da su ga izvozili u susedne zemlje čak i u vreme ratova. Zanimljiv podatak je da su u brašno često dospevala zrnca peska i šljunka, upala tokom mlevenja. Proučavanja mumija pokazala su kakve je pogubne posledice tako grub hleb ostavljao na zube Egipćana.

Pročitajte više >>                                                         << Vratite nazad

Antička kuhinja: Kvasac i kiselo testo

 

Smatra se da je kvasac najstariji industrijski mikroorganizam, po prvom predanju oko 2000-te godne pre nove ere jedan pekar u starom Egiptu je zaboravio testo na suncu. Za to vreme smesa je slučajno došla u kontakt sa kvascem iz okoline. Kad se pekar vratio i stavio testo da se peče, uočio je da hleb raste. Umesto da čekaju da se opet pod slučajnim okolnostima kvasac nađe u testu, Egipćani su se dosetili da sačuvaju komad testa od prethodnog zamesa i ostave ga za sledeće testo; odatle potiče i kiselo testo, a ovaj postupak se još i danas koristi.

Kvasac nije postojao u Egiptu sve do Srednjeg Kraljevstva, tako da je većina hlebova bila beskvasna, nakon tog perioda iako je postojao, kvasac nije bio popularan sve do doba Novog Kraljevstva, 16-ti vek p. n. e.

Kvasac

Sastojci:

150 g ječmenog brašna

200 ml tople vode

Priprema:

Uzimite 150 g ječmenog brašna i pomešajte sa 200 ml tople vode. Umesiti testo i staviti na ravnu podlogu. Formirati kuglu od testa i udubiti po sredini, od prilike do polovine i udubljenje napunite vodom. Ostavite na toplom mestu nekoliko dana da fermentira i testo će se podeliti i otvoriti. Egipćani su ovo kiselo testo upotrebljavali kao kvasac za pravljenje hleba ili piva. Sumeri su na istovetan način pravili kvasac.

Kiselo testo

Sastojci:

50 g kvasca

50 g pšeničnog brašna

100 ml tople vode

Priprema:

Dobro izmešajte sastojke i ostavite pokriveno jedan dan pre pripreme testa za hleb ili kolač.

Po drugom predanju, a koje je oslikano hijeroglifima desio se sledeći slučaj koji u prevodu glasi:

"Sin nam je upao u reku. Ja i žena doveli smo ga svešteniku da iz njega istera zle duhove Nila. Dugo je sveštenik čitao molitve da bi odobrovoljio duhove. Kad je sunce zaspalo dečak je otvorio oči. Vratili smo se kući gladni. Tada smo primetili da je ostavljeno testo prelilo posudu. To se ranije nije dešavalo kada smo pekli lepinje na žaru. Nismo ga smeli bacati, jer nam je preostalo vrlo malo pšenice, a do naredne žetve trebalo je dugo čekati. Pojeli smo najveću i najlepšu lepinju do tada. Sad stalno činimo tako. Brašno mesimo vodom iz Nila kao i do sada, a neki dobri duh nadiže testo, koje daje veliku i ukusnu lepinju."

Faraon je pozvao seljaka i one je sa sobom poneo svoje testo. Stavili su deo njegovog testa u faraonovo, koje je bilo pripremljeno za pečenje, i ono je poraslo. To je bila potvrda pronalaska kvasca.

Po trećem predanju koji je takođe oslikan hijeroglifima desio se sledeći slučaj:

Oko 2600 g. pre nove ere, je jedan egipatski rob uz vatru pravio kolačiće od brašna i vode. Uhvatio ga je san, vatra se ugasila, a kolačići su ostali na toplom. Rezultat je bio da se testo diglo, a pečeni kolačići su bili mnogo ukusniji od tankih i tvrdih kakve su jeli do tada.

Ječam (lat. Hordeum sativum) je rod jednogodišnjih biljaka iz porodice trava (Poaceae). Ječam je žitarica koja uspeva u hladnijim krajevima. Koristi se za proizvodnju hleba, slada, piva, kavovina, stočne hrane i dr.

Ječam se smatra jednom od najstarijih žitarica u Evropi. Sejao se još u kamenom dobu, kultivisao u starom Egiptu, Mesopotamiji i području evropskih sojenica. U Vavilonu se od njega pravila kaša i pivo, a u Starom veku je prženi ječam bio važna životna namirnica. Ječam je počeo da se gaji u Zapadnoj Aziji i u Africi u predelima uz reku Nil. Početak gajenje je sličan kao i kad je u pitanju početak gajenje pšenice, a to je pre oko 8000 godina pre nove ere. U periodu neolita ječam se koristio za dobijanje hleba i piva.

Deli se u tri vrste:

dvoredni (Hordeum distichum), koji najčešće služi za proizvodnju piva

višeredni (Hordeum polystichum i Hordeum vulgare);

prelazni (Hordeum intermedium)

Poput svih biljaka, ječam je prirodno bez holesterola i ima mali udeo masti. Pola čaše ječmenih zrna sadrži manje od 0,5 grama masti i samo 100 kalorija. Ječam sadrži nekoliko vitamina i minerala uključujući niacin (vitamin B3), tiamin (vitamin B1), selen, gvožđe, magnezijum, cink, fosfor i bakar. Ječam sadrži antioksidante koji su takođe veoma važni za održavanje dobrog zdravlja. Antioksidanti deluju tako što smanjuju stopu oksidacijskog oštećenja prikupljanjem slobodnih radikala koji nastaju kada telesne ćelije koriste kiseonik.

Ječam sadrži fitohemikalije što su prirodne hemikalije koje se nalaze u biljkama. Studije su pokazale da fitohemikalije mogu umanjiti rizik oboljenja od određenih srčanih bolesti, dijabetesa i raka. Međutim, potrebna su dodatna istraživanja da bi se potvrdili ovi rezultati. Ječam je odličan izvor dijetetskih vlakana i sadrži i rastvorljiva i nerastvorljiva vlakna. Rastvorljiva vlakna su delotvorna u smanjivanju holesterola u krvi i mogu umanjiti rizik od srčanih oboljenja. Ječam ima znatan udeo prehrambenih vlakana, zbog čega pospešuje varenje i održava povoljnu ravnotežu crevne mikroflore. Ječmena sluz koja nastaje pri kuvanju oljuštenog zrna vredna je dijetalna hrana kod bolesti grla i želuca.

Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Erin - Kedrovo ulje

Kedrovo ulje je jestivo biljno ulje koje se dobija hladnim presovanjem kedrovih oraščića. Ova biljka je bila veoma cenjena u Mesopotamiji zbog njenih svojstva, budući da štiti i pomaže lečenju organizma od mnogih bolesti. Ulje se najviše koristilo za jačanje potencije i u lečenju steriliteta, zatim za jačanje imuniteta kao i kod probavnih problema. Popularnost kedrovog drveta u Mesopotamiji bila je velika tako da se u "Epu o Gilgamešu" pominje čudovište koje čuva kedrovu šumu od napada i nasrtaja duhova i ljudi.

Kedar u sumerskoj mitologiji označava lepotu, stabilnost, besmrtnost, zdravlje, snagu, razvoj, božanski ponos i veličinu. Sumeri su verovali su da je bog Ea stvorio kedar kao simbol veličine i besmrtnosti i koji ima religiozne, isceliteljske i građevinske moći, čak je bio smatran za dragocenost i bio je skuplji od zlata. 

Sumerski bog Ea je bio simbol čiste vode bio je i pokrovitelj kedra. Ea je bio izvor nedostižne i skrivene umetnosti i tajnih znanja koje je mogao da podari čoveku. Bio je i bog inteligencije i kreacije u Sumerskoj mitologiji. Takođe se spominje i kao bog mudrosti i magije. Ea je bio i gospodar podzemnog sveta - Apzu. U Sumerskoj mitologiji podzemni svet je predstavljen kao okean pod zemljom. Njegovi simboli su guska i riba. Njegova planeta bila je Merkur. Ea je bog koji ne vara, ne laže i ne šali se. Svoju magiju i moć koristi isključivo samo za dobrobit čoveka ili boga koji traži pomoć. Na predlog ovog boga stvoreno je čovečanstvo sa svrhom da služi bogovima.

Proces hladnog ceđenja:

Hladno presovano kedrovo ulje dobija se mehaničkim ceđenjem, valjcima, sirovih oraščića kedrovog drveta. Ova metoda omogućava proizvodnju visokokvalitetnog ulja sa širokom primenom u ishrani i zdravstvu u Mesopotamiji. Bogat je izvor vitamina A,D,E, F i B grupe (B1,B2,B3), a od minerala kalcijumom, fosforom, manganom, bakrom, silicijumom, jodom, cinkom i vanadijumom.

Kedar (lat. Cedrus) je rod četinara iz porodice borova (Pinaceae). Obuhvata 4 vrste, rasprostranjene u visokoplaninskim oblastima Mediterana i zapadnih padina Himalaja. Rod kedar je srodan rodu jela (Abies), što se može uočiti u građi šišarki.

Hladno ceđeno kedrovo ulje ima poseban i jedinstveni prirodni sastav, koristan za lečenje mnogih bolesti, koji nema štetnih nuspojava. Po hranljivim i lekovitim svojstvima kedrovo ulje nadmašuje sva poznata ulja. U sebi sadrži 19 aminokiselina što ukazuje na visoku biološku vrednost ulja: triptofan, leucin, izoleucin, valin, lizin, metionin, histidin, prolin, serin, glicin, alanin, fenilalanin, asparaginska, glutaminska kiselina, cistin, cistein, tirozin. Kedrovo ulje ima 3 puta više vitamina F nego riblje ulje, 5 puta više vitamina E nego maslinovo ulje. Kedrovo ulje je bogat izvor vitamina A,D,E i B grupe (B1,B2,B3). Ulje kedrovog oraha ima visok sadržaj proteina i do 44 %, tj. oko 12 puta više nego u pilećem mesu. Ulje ima širok spektar medicinskih svojstava i  odlična je kozmetička supstanca. Može povoljno da deluje na ublažavanje tegoba kod čira na želucu i bolesti digestivnog sistema. Takođe upotreba ovog ulja poboljšava fizičko i mentalno zdravlje, povoljno utiče I na normalizovanje povišenog krvnog pritiska, na  regeneraciju hrskavice i koštanog tkiva.

Kedrovo drvo su asirci koristili kao materijal za izgradnju svojih brodova. Brodove od kedra su kasnije gradili Feničani kao i car Solomon, koji je i Jerusalimski Hram ali i svoj carski dvorac napravio od kedra, a za kedrovo drvo je morao da da dvadeset gradova. Nojev kovčeg je takođe sagrađen od kedrovog drveta. Od kedrovog drveta su napravljeni drveni detalji sarkofaga egipatskog faraona Tutankamona (1356 – 1350 g. p. n. e.), a takođe i mnogi predmeti iz njegove grobnice napravljeni su od kedra. Kedrova smola bila je jedan od najvažnijih sastojaka balzama za mumificiranje. Egipatski papirusi su se premazivali kedrovim uljem što je omogućilo njihovoj dugotrajnosti. Keltski druidi su u obredima koristili čašu kedrove smole i to su nazivali čašom života.

Pročitajte više >>                                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ružina vodica

U Mesopotamiji se koristila kao dodatak kolačima, pekmezima, sokovima ali se koristila i za negu kože lica.

Sastojci.
100 g ružinih latica
voda

Priprema:
Staviti ružine latice u posudu. Preliti latice vodom tek toliko da ih prekrije. Staviti posudu na vatru i kuvati ali ne sme da proključa. Kuvati tako dugo dok latice ne izgube svoju boju. Voda će poprimiti boju latica, a na površini će se pojaviti skrama (ružino ulje). To traje oko 30 minuta. Maknuti posudu s vatre i pustiti da se ohladi.Procediti tečnost, a latice iscediti rukama. Uliti u posudu, dobro zatvoriti i čuvati na hladnom mestu.





Ruža je poznata ukrasna biljka koja se gaji po dvorištima i baštama ispred kuće. Poreklom je iz Azije, gde su pronađeni njeni tragovi iz perioda od pre 5000 godina. Latice ruže sadrže esencijalna ulja koja imaju pozitivan efekat na naše telo. Polje upotrebe je ogromno, sve od upotrebe u kuhinj, razni kolači, torte, pudinzi, ratluk, razne alve, čajevi, limunade, sokovi itd... pa do upotrebe u industriji lekova, u industriji higijenskih artikala, sapuni, kreme za negu lica i kože, šamponi, razne kupke sa ružinim uljem, ružina vodica za osveženje kože lica...Poboljšava varenje, u jelo, najbolje u salatu, stavite ružine latice, tako ćete efikasno očistiti creva i poboljšati probavu. Isti efekat se dobija i ako pijete čaj od ruže. Zaustavlja krvarenje, krvarenje i upalu oka zaustavićete gotovo trenutno ako pijete čaj ili oko isperete organskom ružinom vodicom. Deluje protivupalno i kao diuretik. Umor nakon dugog i napornog radnog dana možete otkloniti ako istrljate bilo ružinom vodicom ili popijete jedan gutljaj. Ukoliko je koristite ujutro, smanjićete tamne kolutove ispod očiju. Otklanja glavobolju, dovoljno je da maramicu nakvasite ružinom vodicom i stavite na čelo. Puna je vitamina C koji u telu ubrzava sintezu kolagena, neutrališe slobodne radikale i tako usporava starenje. Otklanja nepravilnosti na koži kao što su miteseri, strije i bore. Jača folikul dlake i ubrzava cirkulaciju vlasišta, te tako sprečava opadanje kose. Čisti i zateže kožu: tanin, pektin, E i B vitamini čiste i zatežu kožu te zato predstavlja idealan tonik. Deluje antibakterijski, pa je vrlo efikasna u slučaju ranica, čireva i bubuljica.
Ružina vodica je prirodno sredstvo za negu kože čiji je blagotvoran uticaj bio poznat još u doba drevnih civilizacija. Egipatska kraljica Kleopatra bila je poznata po lepoti svoje kože, koju je negovala između ostalog i ružinom vodicom. Grci, Rimljani i Feničani cenili su vrtove ruža jednako kao voćnjake ili polja pšenice. Kupanje u vodi od ružinih latica bio je redovna ceremonija Julija Cezara. U Indiji se ružina vodica već vekovima smatra osnovnim kozmetičkim preparatom.


                                                                                     << Vratite nazad

Antička kuhinja: Slatki sos

Poreklo urme je teško utvrditi, smatra se da je potekla u regionu oko Persijskog zaliva-severna Afrika i Arapskom poluostrvu i severozapadnoj Indiji. Zapisi na glinenim tablicama nam otkrivaju da su se urme i sirup od urmi konzumirali u Mesopotamiji još pre 4000 godina.U Arabiji postoje arheološki dokazi o gajenju urmi u IV veku p.n.e.

Ovo je bio veoma popularan slatki sos u Mesopotamiji i služio se pri svakoj konzumaciji obroka i užine.

Sastojci:
100 ml sirupa od urmi
100 g susama
2 kašičice susamovog ili maslinovog ulja

Priprema:
Staviti sirup od urmi u posudi i preliti ga sa toplom pastom od susama. Ovaj sos ili umak je korišćen sa sumerskim hlebom koji se pekao u posebnoj peći - tinuru.

Za pastu od susama su potrebne sirove oljuštene semenke susama i ulje, 2 kašičice ulja idu na jednu šoljicu semenki, koristi se susamovo ili maslinovo. Propržiti semenke u tiganju bez dodavanja bilo kakvih masnoća, dok ne požute i dobiju zlatnu boju, obično od 5 do 10 minuta prženja, mešati stalno i paziti da ne zagore. Kada se ohlade, pomešati ih sa željenim uljem i dobro mešati i gnječiti dok ne dobijete pastu.





Urma ili datula (lat. - Phoenix dactylifera) jeste plod palme Phoenix dactylifera, koja pripada porodici Arecaceae. Uzgaja se isključivo zbog svojih jestivih plodova. Pošto ima dugu istoriju kultivacije, njeno poreklo je nepoznato. Pretpostavlja se da potiče iz oaza severne Afrike, a moguće i jugozapadne Azije. Traži potpuno otvorene i osunčane položaje. Zemljište ne bira, a u suvoj klimi može podneti niske temperature -10 do -15 °C. Urme su bogate obiljem hranjivih materija i odličan su izvor kalijuma, magnezijuma, mangana, gvožđa i fosfora. Takođe je značajno i prisustvo minerala u tragovima: bora, bakra, selena i cinka. Urme imaju kalorijsku vrednost od 282 kcal/100 g, što znači da spadaju u najkaloričnije voće. Suvi plodovi sadrže 70% šećera. Masti gotovo da i nema, kao ni belančevina. Na vodu otpada oko 20%. Od vitamina urme sadrže gotovo isključivo kompleks B vitamina. Urme se mogu konzumirati sveže ili suve. U Arapskom svetu postoji bezbroj upotreba za urme: od slatkiša, dodatka jelima, pudinga, dodatka hlebu, namaza, sirupa, sirćeta i bezalkoholnih pića. Kada se muslimanski post Ramazan završi, obično se prvo jedu urme. U prošlosti su ih zvali "hleb pustinje". Postoji stotine različitih vrsta urmi, kažu da su najbolje i najskuplje urme iz Medine - cena za kilogram je od 20 do 40 evra. Lako se vare, smanjuju osećaj gladi, imaju vitamin A i B6, folnu kiselinu, kalcijum, gvožđe, bakar i magnezijum. Urme jačaju telo, smanjuju holesterol u krvi, regulišu probavu, štite stomak od parazita i bakterija. Ovo jedinstveno voće je bogat izvor antioksidanata, koji su vrlo važni za zaštitu od srčanih oboljenja, kancera i starenja. Urme su bogate i prirodnim šećerom. Kao i drugo voće, treba ih jesti na prazan stomak da bi se najbolje iskoristili hranljivi sastojci. Ne treba ih jesti u velikim količinama jer goje. Jedna urma ima više od 20 kalorija.


 Pročitajte više >>                                                          << Vratite nazad

Antička kuhinja: Lal - Sirup od urmi

Poreklo urme je teško utvrditi, smatra se da je potekla u regionu oko Persijskog zaliva-severna Afrika i Arapskom poluostrvu i severozapadnoj Indiji. Zapisi na glinenim tablicama nam otkrivaju da su se urme i sirup od urmi konzumirali u Mesopotamiji još pre 4000 godina.U Arabiji postoje arheološki dokazi o gajenju urmi u IV veku p.n.e.

Sastojci:
500 g seckanih svežih urmi
2 l vode

Priprema:
Pomešati urme i vodu i staviti da se kuva na srednjoj temperaturi i pustiti da prokuvaju, konstantno mešati i gnječiti, proces traje 15 minuta. Uzeti gazu i sadržaj presuti u nju, pritiskati i cediti urme, dobijenu tečnost vratiti da se ponovo kuva na srednjoj temperaturi. Uz stalno mešanje kuvati narednih 20 minuta kada bi se tečnost zgusnula i stvorila sirup.





Urma ili datula (lat. - Phoenix dactylifera) jeste plod palme Phoenix dactylifera, koja pripada porodici Arecaceae. Uzgaja se isključivo zbog svojih jestivih plodova. Pošto ima dugu istoriju kultivacije, njeno poreklo je nepoznato. Pretpostavlja se da potiče iz oaza severne Afrike, a moguće i jugozapadne Azije. Traži potpuno otvorene i osunčane položaje. Zemljište ne bira, a u suvoj klimi može podneti niske temperature -10 do -15 °C. Urme su bogate obiljem hranjivih materija i odličan su izvor kalijuma, magnezijuma, mangana, gvožđa i fosfora. Takođe je značajno i prisustvo minerala u tragovima: bora, bakra, selena i cinka. Urme imaju kalorijsku vrednost od 282 kcal/100 g, što znači da spadaju u najkaloričnije voće. Suvi plodovi sadrže 70% šećera. Masti gotovo da i nema, kao ni belančevina. Na vodu otpada oko 20%. Od vitamina urme sadrže gotovo isključivo kompleks B vitamina. Urme se mogu konzumirati sveže ili suve. U Arapskom svetu postoji bezbroj upotreba za urme: od slatkiša, dodatka jelima, pudinga, dodatka hlebu, namaza, sirupa, sirćeta i bezalkoholnih pića. Kada se muslimanski post Ramazan završi, obično se prvo jedu urme. U prošlosti su ih zvali "hleb pustinje". Postoji stotine različitih vrsta urmi, kažu da su najbolje i najskuplje urme iz Medine - cena za kilogram je od 20 do 40 evra. Lako se vare, smanjuju osećaj gladi, imaju vitamin A i B6, folnu kiselinu, kalcijum, gvožđe, bakar i magnezijum. Urme jačaju telo, smanjuju holesterol u krvi, regulišu probavu, štite stomak od parazita i bakterija. Ovo jedinstveno voće je bogat izvor antioksidanata, koji su vrlo važni za zaštitu od srčanih oboljenja, kancera i starenja. Urme su bogate i prirodnim šećerom. Kao i drugo voće, treba ih jesti na prazan stomak da bi se najbolje iskoristili hranljivi sastojci. Ne treba ih jesti u velikim količinama jer goje. Jedna urma ima više od 20 kalorija.


  Pročitajte više >>                                                         << Vratite nazad

Antička kuhinja: Senf

Biljka slačica vodi poreklo iz Indije, a koristila se u Mesopotamiji kao sredstvo za otvaranje apetita. Kod Grka i Rimljana korišćen je kao sredstvo za konzervisanje. Asirci i Sumeri su pravili dve vrste senfa, običan i slatki.

Običan senf

Sastojci:
100 g mešanog semena slačice (bela i crna slačica)
2 šolje sirćeta, kuvano

Priprema:
Preliti vrelo sirće preko semena slačice, poklopiti posudu i ostaviti da odstoji na sobnoj temperaturi 24 sata. Kada seme nabubri staviti ga u avan i samleti tako da se dobije približno glatka masa. Ostaviti par dana na hladnom mestu da se fermentiše i dobije oštar miris.

Slatki senf

Slatki senf se pravio u dve varijante, sa dodatkom meda ili sirupa od urmi, u ovoj verziji recepta koristiću sirup od urmi.

Senf
Sastojci:
100 g mešanog semena slačice (bela i crna slačica)
2 šolje sirćeta, kuvano

Priprema:
Preliti vrelo sirće preko semena slačice, poklopiti posudu i ostaviti da odstoji na sobnoj temperaturi 24 sata. Kada seme nabubri staviti ga u avan i sameleti tako da se dobije približno glatka masa.

Sirup od urmi
Sastojci:
100 g seckanih svežih urmi
4 čaše vode

Priprema:
Pomešati urme i vodu i staviti da se kuva na srednjoj temperaturi i pustiti da prokuvaju, konstantno mešati i gnječiti, proces traje 15 minuta. Uzeti gazu i sadržaj presuti u nju, zatim pritiskati i cediti urme, dobijenu tečnost vratiti da se ponovo kuva na srednjoj temperaturi. Uz stalno mešanje kuvati narednih 20 minuta kada bi se tečnost zgusnula i stvorila sirup.

Pomešati senf sa sirupom od urmi, dobro izmešati i ostaviti par dana na hladnom mestu da se fermentiše i dobije oštar miris.





Postoji nekoliko različitih verzija priča o poreklu senfa. Još su stari Grci začinjavali jelo crnom i belom slačicom, ali tek su Rimljani napravili prvi senf kakav danas poznajemo. U istoriji se spominje Plinije Stariji koji je, pre oko dve hiljade godina, pomešao belu i crnu slačicu sa vinskim sirćetom ili u drugom slučaju sa nefermentisaninim sokom od grožđa, maslinovim uljem i medom i dobio preliv za sve vrste mesa koje je tada činilo glavnu hranu rimskih velikaša. Novi proizvod je okarakterisan kao "mustus" i "ardus" što na latinskom znači "ono što peče" ili vatreno. Spajanjem ove dve reči je nastala reč "mustard" koja u većini jezika označava senf. Od kraja četvrtog veka, rimski kuvari su senfu dodavali biber, kim, lovor, mirođiju, celer, majčinu dišicu, origano, luk, med, sirće i ulje te njime pre pečenja, premazivali meso najčešće svinjetinu. Rimljani su ovaj namaz počeli izvoziti u Galiju i širu regiju. Monasi iz Pariza već od 10 veka pripremaju senf po svom receptu.
Biljka slačica vodi poreklo iz Indije, a poznavali su je u Mesopotamiji i Egiptu kao sredstvo za otvaranje apetita. Kod Grka i Rimljana korišćen je kao sredstvo za konzervisanje. U 15.-tom veku senf je ušao i u kuhinje evropskih dvorova i palata.
Senf je kroz istoriju bio povezan i sa ratovima. Pred napad Aleksandra Velikog na Persiju, u IV. veku pre nove ere, ispred suprotstavljenih vojski su se sastale vojskovođe - Darije i Aleksandar Veliki. Darije je odvraćao Aleksandra od napada na Persiju prosuvši pred njim kesu punu susama. To je označavalo brojnost persijske vojske. Aleksandar je odgovorio tako što je prosuo kesu punu crne i bele slačice želeći da pokaže kako je njegova vojska još brojnija ali da je jaka i vrlo ljuta. Do bitke je došlo a završena je potpunim porazom persijske vojske i uništenjem njihove države. Oduvek se senf smatrao izvorom zdravlja i snage. Zabeleženo je da su stari Germani rane zadobijene u bitkama čistili mešavinom samlevene bele i crne slačice, najčešće pomešane sa renom. Prva industrijska proizvodnja senfa je počela još u 13.-tom veku u francuskom gradiću Dižon, koji je i dan-danas najpoznatiji grad na svetu po proizvodnji senfa.


 Pročitajte više >>                                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: I-giš - Susamovo ulje

Susamovo ulje je jestivo biljno ulje dobijeno iz semenki susama. Susam se uzgajao pre više od 5000 godina kao usev koji odlično podnosi sušu i mogao je da raste tamo gde drugi usevi nisu uspevali. Seme susama bilo je jedno od prvih useva prerađenih za ulje, kao i jedno od najranijih začina. Susam se prvobitno uzgajao u dolinama Inda i bio je glavna uljana kultura. Pretpotstavlja se da je izvezen u Mesopotamiju oko 2500. godine p. n. e..

Postoje dva procesa dobijanja susamovog ulja, hladno ceđeni i pečeni.

Proces hladnog ceđenja:
Hladno presovano susamovo ulje dobija se mehaničkim ceđenjem valjcima sirovog semena susama.Ova metoda omogućava proizvodnju visokokvalitetnog ulja sa širokom primenom u ishrani u Mesopotamiji. Bogat je izvor vitamina E i  B1, a od minerala kalcijumom, gvožđem, manganom i bakrom.

Proces termičke obrade:
Semenke susama se polako peku u pećima na drva. Nakon toga, pečene tople semenke se melju pod valjcima, samlevene semenke se stavljaju u tkaninu i nekoliko minuta se izlažu pari. Parenje greje i vlaži semenke, što omogućavu ulju da slobodnije teče.





Susam (Sesamum indicum) omiljena je namirnica orijentalnih i severnoafričkih naroda, a za njegovo lekovito dejstvo znali su još stari Egipćani, Asirci, Vavilonci, Indusi i Kinezi. Arheološki dokazi potvrđuju da je susam najstarija uzgajena uljarica. U Indiji se još pre više od 4000 godina koristilo susamovo ulje, ne samo u ishrani, već i u medicini i kozmetici. U ajurvedskoj tradiciji susamovo ulje zauzima posebno mesto i nalazi vrlo široku primenu. Seme susama se može koristiti sirovo, prženo, mleveno i u obliku ulja.
Susamovo ulje se pokazalo kao odlično prirodno sredstvo za tretiranje svih stanja kože, a najpre suve kože i osetljive kože sklone upalama. Deluje kao prirodan UV filter, te dokazano odbija i do 25 % sunčevih zraka. Leči iritacije kože, razne kožne nepravilnosti, kao i bolesti poput ekcema i psorijaze. Pomaže kod problema oslabljene mikrocirkulacije. Pospešuje zaceljivanje ogrebotina, rana i ostalih oštećenja kože i doprinosi smanjenju vidljivosti ožiljaka. Ovo ulje ima snažna antibakterijska, antivirusna, antiupalna i analgetička svojstva. Bogato je vitaminima A, E, B i mineralima magnezijem, kalcijumom, cinkom, bakrom, gvožđem, manganom, selenom i fosforom. 100 ga semena ima 573 kalorije od kojih veći deo odlazi na masti, a ostatak su zdrave hranljive materije kao što su minerali i vitamini. Sadrži snažne antioksidanse sezamol i sezamin koji pospešuju eliminaciju štetnih materija iz organizma. Bogato je polinezasićenim mastima koje igraju važnu ulogu u očuvanju zdravlja srca te u prevenciji bolesti kao što su dijabetes, visoki krvni pritisak, artritis i autoimune bolesti. Bogato je nezasićenim masnim kiselinama omega 6. Lekovitost: Pospešuje regeneraciju kostiju, snižava krvni pritisak, regeneriše kosu, umanjuje upalne procese, pospešuje varenje, povoljno utiče na jetru. Ulje od semenki susama pokazuje i izuzetna laksativna svojstva, pa se upotrebljava u slučaju dugotrajnog zatvora i neredovne stolice, za elimininaciju crevnih parazita i za čišćenje creva. Ovo ulje koristi se i za lečenje hemoroida koji mogu biti praćeni krvarenjem i bolovima, kao i za promene na koži kao što su bradavice, čirevi, bubuljice i opekotine. Blagotvorno utiče na zdravlje zuba i desni, i preporučuje u terapiji mućkanja ulja u ustima koje eliminiše toksine.
Susamovo ulje ima visoku tačku dimljenja i zbog toga je pogodno za prženje, pečenje, kuvanje i dinstanje, a može se koristiti i u salatama. Koristi se u svim azijskim kuhinjama, posebno kineskoj i japanskoj.


Pročitajte više >>                                                          << Vratite nazad

Antička kuhinja: I-ab-se-ga - Maslac

Maslac je odvojena čvrsta masnoća mleka i dobija se od nekuvanog svežeg kajmaka. Bio je veoma koristan jer se mogao dugoročno skladištiti, to je bio odličan način da se produži rok trajanja veoma brzo pokvarljivog mleka. Prvi pokušaji proizvodnje i upotrebe maslaca potiču iz Mesopotamije u periodu oko 8 i 9 vek p. n. e.. Prvi maslac je pravljen od kozijeg i ovčijeg mleka, i ta metoda za proizvodnju se i danas koristi u nekim delovima Afrike i Bliskog istoka. Na akadskom jeziku se maslac zvao i-nun.

Sastojci:
1 l svežeg kozijeg ili ovčijeg mleka
1/2 kašike soli

Priprema:
Ostaviti mleko u plitkoj posudi da odstoji preko noći na hladnom. Sutradan pokupite kajmak i sipajte ga u posudu i energično mešajte dok ne vidite da se maslac odvaja u grumenju po zidovima posude.
Ocediti surutku koja se stvorila. Posudu napuniti vodom, pa nastavite sa mućenjem. Ocediti vodu i ponovo je doliti. Ovu proceduru ponovite nekoliko puta, kako bi mogli da ocedite surutku i kako bi vam ostao samo čisti maslac. Sakupiti oceđeni maslac u loptu i ponovo ga iscediti i posoliti. Čuvati na hladnom mestu.





Maslac je prirodan proizvod, dobijen izdvajanjem mlečne masti iz svežeg mleka.
Prvi pokušaji proizvodnje i upotrebe maslaca potiču iz Mesopotamije u periodu oko 8 i 9 vek p. n. e.. Prvi maslac je pravljen od kozijeg i ovčijeg mleka, i ta metoda za proizvodnju se i danas koristi u nekim delovima Afrike i Bliskog istoka. Maslac je bio veoma cenjen od strane Vikinga i Kelta (severna Evropa), zbog čega su ga Rimljani i Grci smatrali varvarskim proizvodom i nisu ga koristili u svojoj ishrani. Plinije u svojoj "Istoriji prirode" ističe maslac kao "najdelikatniju namirnicu među varvarskim narodima" opisujući njegova lekovita svojstva.
U Indiji je čist maslac, poznatiji kao "tečno zlato", simbol čistote, sreće, moći i bogatstva i prinosi se bogovima (posebno bogu Agniju, hinduističkom bogu vatre). Po Ajurvedi, maslac je hrana koja podstiče čišćenje, uspostavlja unutrašnji mir i doprinosi sveopštem zdravlju organizma.


 Pročitajte više >>                                                          << Vratite nazad