Hleb je služio kao pivski kvasac ali i za ishranu jer je bio dugotrajan što je bilo veoma korisno za putnike i vojnike koji su se dugo zadržavali u pustinji.
Pre pravljenja pivskog hleba treba izvršiti pripremu ječmenih zrna, za dobijanje slada, (kod pravljenja pivskog hleba koristile su se i druge vrste žitarica kao što su pšenica, pir i proso, zavisno od toga koji se tip piva pravio) koje traje
četiri dana. Prvog dana treba potopiti zrna ječma u vodu da odstoje preko
noći. Drugi dan ocedite zrna i stavite ih u gazu i potopite u posudu punu vode. Trećeg dana je klijanje zrna. Četvrtog dana stavite proklijala zrna na lim za pečenje i pecite 30 minuta dok
se ne osuše. Zrna ječma treba samleti u avanu da dobijemo krupno mleveno
brašno koje služi za pravljenje bappira, tako smo dobili slad. Ukoliko zrna ječma samo osušite
dobićete svetlo pivo, a ukoliko ih malo zapečete dobijate tamno pivo.
Sastojci:
Sastojci:
Za proizvodnju piva:
250 g ječmenog slada
250 g ječmenog brašna
250 ml tople vode
1 kašika suvog kvasca
1 kašičica meda
Začini za hleb koji bi se koristio za ishranu:
1 kašičica anisa
1 kašičica suvog korijandera
Priprema:
Pivski hleb:
Pomešajte vodu, slad, brašno, med i kvasac. Zatim umesite testo i formirajte ga u ravan okrugli oblik, slično srpskoj pogači. Pokrijte testo krpom i pustite da odstoji 2 dana. Posle dva dana stavite da se peče hleb, na 150 °C oko 15 minuta tako da se ispeče spolja, ali sredina da je još uvek sirova, sa živim kvascem. Gotov hleb bi bio izmrvljen i pomešan sa vodom, sladom, urmama ili medom i čekalo se da fermentira, proizvodeći pomalo slatko pivo.
Za ishranu:
Pomešajte vodu, ječmeno brašno, anis, korijander i kvasac. Zatim umesite testo i formirajte ga u ravan okrugli oblik, slično srpskoj pogači. Pokrijte testo krpom i pustite da odstoji preko noći. Sutradan stavite da se peče hleb. Kada se ispeče ostaviti ga da se ohladi pa opet staviti da se peče. Hleb mora biti suv, sličan dvopeku.
Anis (lat. Pimpinella anisum) poznat još i kao aniš, anason, slatki janež, slatki komorac, slatki kopar i slatki kumin je jednogodišnja, zeljasta biljka koja izraste od 0,5 do 1 metra visine. Raste u Sredozemlju. Seme anisa deluje protiv nadimanja, umiruje grčeve, jača želudac i pospešuje varenje i odvod štetnih sokova iz organizma. Takođe čisti krv i jača živce. Čisti od sluzi pluća, želudac i bubrege, jača probavne organe, popravlja neurednu menstruaciju i otklanja nesanicu. Takođe se koristi u proizvodnji peciva, kolača i slatkiša, kozmetičkih proizvoda i proizvodnji likera. Upotrebljava se i u proizvodnji alkoholnih pića (Mastika). Pravi anis se danas upotrebljava tek u neznatnim količinama jer ga je potisnuo zvezdoliki anis koji ima miris i ukus anisa, ali botanički nije ni u kakvoj vezi sa njim. Lekoviti delovi biljke su plod, odnosno zrelo seme, koje sadrži eterično i masno ulje, proteine, ugljene hidrate. Dominantni sastojak eteričnog ulja je transanetol od koga i potiče specifična aroma i slatkast ukus. Poseduje vitamine A i C, folnu kiselinu, kao i minerale kalcijum, magnezijum, fosfor, kalijum. Da bi bilo što delotvornije seme se skuplja isključivo po suvom vremenu, u avgustu i septembru kada plod dozreva. Ubrane semenke se raspoređuju na toplom i prozračnom mestu, pri čemu se tokom sušenja obavezno okreću.
Prvi put anis se pominje na egipatskom papirusu koji se datira na oko 1500 godina p. n. e. Peciva sa anisom su prinošena bogovima. Mlada ga je, na dan venčanja, delila gostima, a na selu je važio za afrodizijak. Služi i kao sredstvo za pripitomljavanje golubova i njhovo navikavanje na novo gnijezdo i jato. Prvi poznati podaci o upotrebi anisa datiraju iz III veka pre nove ere, u jednom receptu protiv kuge u Mesopotamiji, a kasnije u medicini Arabljana za tretiranje išijasa. U Evropi do početka XIX veka, anis se pomalo koristio kao medicinska biljka i za aromatizovanje kolača u poslastičarstvu, kao i nekim likerima koji su imali ime aniset. Posebno se rado konzumirao u Španiji preventivno izjutra protiv stomačnih oboljenja, pod imenom aneson. U Italiji najpoznatiji liker na bazi anisa je sambuka, koja se pije na kraju obeda. U Grčkoj od ovog pića najpoznatiji je ouzo, u Turskoj Raki, u Siriji i Libanu arak. U Osmanskom carstvu, do XIX veka, u velikoj količini se konzumiralo vino. Međutim, zbog verskih načela morala je da se smanji konzumacija vina, pa se Raki koristila kao glavno piće uz obroke. U to vreme, rakija koja se pravila uz dodatak grožđa dobila je naziv prava rakija (Turski: düz rakı). Prva proizvodnja rakije u Turskoj posle pada Otomanskog carstva je bila 1944. godine u Izmiru. Iste godine je počela proizvodnja rakije uz dodatak melase koja je rakiji dala gorak ukus i nazvana je Nova Rakija (Turski: Yeni Rakı). Anis pod nazivom anason gaji se u Makedoniji i Južnoj Srbiji.
<< Vratite nazad
250 g ječmenog brašna
250 ml tople vode
1 kašika suvog kvasca
1 kašičica meda
Začini za hleb koji bi se koristio za ishranu:
1 kašičica anisa
1 kašičica suvog korijandera
Priprema:
Pomešajte vodu, slad, brašno, med i kvasac. Zatim umesite testo i formirajte ga u ravan okrugli oblik, slično srpskoj pogači. Pokrijte testo krpom i pustite da odstoji 2 dana. Posle dva dana stavite da se peče hleb, na 150 °C oko 15 minuta tako da se ispeče spolja, ali sredina da je još uvek sirova, sa živim kvascem. Gotov hleb bi bio izmrvljen i pomešan sa vodom, sladom, urmama ili medom i čekalo se da fermentira, proizvodeći pomalo slatko pivo.
Za ishranu:
Pomešajte vodu, ječmeno brašno, anis, korijander i kvasac. Zatim umesite testo i formirajte ga u ravan okrugli oblik, slično srpskoj pogači. Pokrijte testo krpom i pustite da odstoji preko noći. Sutradan stavite da se peče hleb. Kada se ispeče ostaviti ga da se ohladi pa opet staviti da se peče. Hleb mora biti suv, sličan dvopeku.
Anis (lat. Pimpinella anisum) poznat još i kao aniš, anason, slatki janež, slatki komorac, slatki kopar i slatki kumin je jednogodišnja, zeljasta biljka koja izraste od 0,5 do 1 metra visine. Raste u Sredozemlju. Seme anisa deluje protiv nadimanja, umiruje grčeve, jača želudac i pospešuje varenje i odvod štetnih sokova iz organizma. Takođe čisti krv i jača živce. Čisti od sluzi pluća, želudac i bubrege, jača probavne organe, popravlja neurednu menstruaciju i otklanja nesanicu. Takođe se koristi u proizvodnji peciva, kolača i slatkiša, kozmetičkih proizvoda i proizvodnji likera. Upotrebljava se i u proizvodnji alkoholnih pića (Mastika). Pravi anis se danas upotrebljava tek u neznatnim količinama jer ga je potisnuo zvezdoliki anis koji ima miris i ukus anisa, ali botanički nije ni u kakvoj vezi sa njim. Lekoviti delovi biljke su plod, odnosno zrelo seme, koje sadrži eterično i masno ulje, proteine, ugljene hidrate. Dominantni sastojak eteričnog ulja je transanetol od koga i potiče specifična aroma i slatkast ukus. Poseduje vitamine A i C, folnu kiselinu, kao i minerale kalcijum, magnezijum, fosfor, kalijum. Da bi bilo što delotvornije seme se skuplja isključivo po suvom vremenu, u avgustu i septembru kada plod dozreva. Ubrane semenke se raspoređuju na toplom i prozračnom mestu, pri čemu se tokom sušenja obavezno okreću.
Prvi put anis se pominje na egipatskom papirusu koji se datira na oko 1500 godina p. n. e. Peciva sa anisom su prinošena bogovima. Mlada ga je, na dan venčanja, delila gostima, a na selu je važio za afrodizijak. Služi i kao sredstvo za pripitomljavanje golubova i njhovo navikavanje na novo gnijezdo i jato. Prvi poznati podaci o upotrebi anisa datiraju iz III veka pre nove ere, u jednom receptu protiv kuge u Mesopotamiji, a kasnije u medicini Arabljana za tretiranje išijasa. U Evropi do početka XIX veka, anis se pomalo koristio kao medicinska biljka i za aromatizovanje kolača u poslastičarstvu, kao i nekim likerima koji su imali ime aniset. Posebno se rado konzumirao u Španiji preventivno izjutra protiv stomačnih oboljenja, pod imenom aneson. U Italiji najpoznatiji liker na bazi anisa je sambuka, koja se pije na kraju obeda. U Grčkoj od ovog pića najpoznatiji je ouzo, u Turskoj Raki, u Siriji i Libanu arak. U Osmanskom carstvu, do XIX veka, u velikoj količini se konzumiralo vino. Međutim, zbog verskih načela morala je da se smanji konzumacija vina, pa se Raki koristila kao glavno piće uz obroke. U to vreme, rakija koja se pravila uz dodatak grožđa dobila je naziv prava rakija (Turski: düz rakı). Prva proizvodnja rakije u Turskoj posle pada Otomanskog carstva je bila 1944. godine u Izmiru. Iste godine je počela proizvodnja rakije uz dodatak melase koja je rakiji dala gorak ukus i nazvana je Nova Rakija (Turski: Yeni Rakı). Anis pod nazivom anason gaji se u Makedoniji i Južnoj Srbiji.
<< Vratite nazad
Нема коментара:
Постави коментар