Antička kuhinja: Kuvana tilapija

 

3500 g. p. n. e.

"Gledam tilapiju u njenoj pravoj prirodi, vozeći brzi brod u njegovim vodama."

- Iz knjige dolaska u svetlost, poznatija kao Knjiga mrtvih, 2. ili 1. milenijum p. n. e.

Na obalama Nila je rasla i napredovala egipatska civilizacija. Reka je omogućila starim Egipćanima transport, navodnjavanje i vodu za piće. Ali Nil je takođe bio glavni izvor hrane.

Faraonski natpisi prikazuju drevne Egipćane koji hvataju jegulju, tilapiju, cipal i soma iz Nila. Ove ribe su postale sastavni deo ljudi koji žive u drevnom Egiptu. Ribe su se jele na različite načine, a drevni Egipćani su bili vešti u sušenju i soljenju ribe, kao i vađenju ikre.

Sveža ili osušena riba je u Egiptu bila svakodnevna hrana za običan narod ali je bila zabranjena svakom posvećenom biću, faraonu ili svešteniku. Riba je ćutljivo biće što zbunjuje, skriveno, ali blistavo pod zelenilom reke Nil, biće koje je u vodi bilo sudionik strašnih drama. Tako su se svakog dana u na kraju sveta, jedna riba peraja ukrašenim ružama i druga sa perajima plave boje na tajnovit način uobličavali u ljude i služeći na lađi boga Ra nogoveštavali dolazak čudovišta Apopisa.

Brojni prikazi iz grobnica svedoče da su Egipćani naročito uživali u lovu na razne vrste riba, a vrlo je popularan bio lov na ribe u močvarnim područjima. Tokom razdoblja faraonskog Egipta ribolov ima dvojaku funkciju. Njegova primarna funkcija ulova ribe zbog ishrane ostaje i dalje, ali tada se takođe javlja neka vrsta sportskog ribolova zbog zabave viših slojeva društva. Osim divljih vrsta riba koje žive u Nilu i u jezeru Moeris, stari Egipćani uzgajaju ribu u brojnim ribnjacima u sklopu hramskih kompleksa ili imanja bogatih slojeva društva, ali pre svega zbog ishrane. Lov na ribe zbog zabave uglavnom se odvijao u močvarnim područjima oko Nila ili na samoj reci Nil. Stari Egipćani poznavali su više načina ulova ribe. Riba se lovila iz čamaca uz pomoć ribarskih mreža, štapova za pecanje sa udicama, koplja ili harpuna, neke vrste malenih strelica od trske, ili su je lovili goloruki. Lovile su se sve vrste rečne i morske ribe koje su se mogle pronaći u Nilu, jezeru Moeris, močvarnim područjima delte ili na sredozemnoj obali,odnosno u Crvenome moru.

U Nilu su pecali najčešće grgeča i jegulju, a imućniji Egipćani mogli su da uživaju i u jelima spremljenim od soma, šarana, tilapije i cipala.

Riba tilapija je bila zastupljena u egipatskoj kulturi, umetnosti i religiji, kao u egipatskoj ishrani. Bila je popularan oblik za boce i palete za šminku, tilapija je predstavljena svojim sopstvenim hijeroglifom, K1. Po egipatskoj mitologiji tilapija pomaže da se vodi brod Sunca dok plovi nebom, kao u gore navedenom citatu iz Knjige mrtvih, tilapija predstavlja zbir magijskih čarolija za uvođenje duhova u zagrobni život. Tilapija je takođe bila povezana sa Hathorom, boginjom ljubavi i žena, i smatrana simbolom plodnosti i obnove. Takvo uzvišeno značenje je možda proisteklo iz pogrešnog tumačenja ponašanja tilapije. Kada opasnost preti, sitne ribice bebe plivaju u usta svoje majke radi zaštite (fenomen koji se naziva usta-muljenje, takođe primećen kod drugih vrsta riba). Drevni ljudi koji su videli tilapiju, kako izlaze iz usta mame, verovatno su verovali da odrasla riba čudesno stvara bebe.Ali pre više hiljada godina u Egiptu, riba tilapija već je bila uzgajana u zatvorenim ribnjacima i zarobljena mrežama i kopljima iz životvorne reke Nil.

Ova vrsta jela se pravila na sledeći način:

Sastojci:

6 celih tilapija

1 glavica crnog luka

3 čena belog luka

1 l vode

2 kašike maslinovog ulja

1 suvi mleveni limun

1 kašičica soli

Priprema:

Očistite i dobro operite ribu hladnom vodom. Narežite crni i beli luk na kockice i pržite u ulju do zlatne boje. Dodati vodu i ostaviti da proključa. Utrljajte u ribu so i limun u prahu, a zatim dodajte ribu u ključalu vodu. Nakon 15 minuta ribu izvadite iz kipuće vode i uklonite kosti. Jelo se servira tako što se riba poslužuje odvojeno, a voda koja je ostala od kuvanja odnosno neka vrste supe je služila da se hleb namače u nju.

Tilapija (lat. Tilapia) je vrsta tropske ribe. Naziv tilapija je zajedničko ime za različite vrste tri roda: Tilapia, Sarotherodon i Oreochromis. One su deo familije ciklida (Cichlidae). Sam naziv tilapija najverovatnije potiče od afričke behuana reči "thiape" što znači riba. Ona je autohtona afrička riba i gajila se na tim prostorima i pre 3.000 godina. 100 grama mesa tilapije sadrži 128 kalorija, 0 g ugljenohidrata, 26 g proteina, 3 g masti, 31% vitamina B12, 24% niacina, 20% fosfora, 78% selena, 20% kalijuma. Prehrana im je raznolika: biljni materijal, detritus, ličinke, vodeni beskičmenjaci. Nastanjuju slatke, boćate, a zalaze i u slane vode gde grade gnezda. Uzgajaju se za hranu u akvakulturi širom sveta. Neretko se unose u određena područja npr. zbog uklanjanja viška vodenoga bilja ili uništavanja ličinki komaraca. Nakon rešavanja početnoga problema same postaju problem jer su opasne invazivne vrste.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Gulaš od tilapije i ječma

 

3500 g. p. n. e.

"Gledam tilapiju u njenoj pravoj prirodi, vozeći brzi brod u njegovim vodama."

- Iz knjige dolaska u svetlost, poznatija kao Knjiga mrtvih, 2. ili 1. milenijum p. n. e.

Sveža ili osušena riba je u Egiptu bila svakodnevna hrana za običan narod ali je bila zabranjena svakom posvećenom biću, faraonu ili svešteniku. Riba je ćutljivo biće što zbunjuje, skriveno, ali blistavo pod zelenilom reke Nil, biće koje je u vodi bilo sudionik strašnih drama. Tako su se svakog dana u na kraju sveta, jedna riba peraja ukrašenim ružama i druga sa perajima plave boje na tajnovit način uobličavali u ljude i služeći na lađi boga Ra nogoveštavali dolazak čudovišta Apopisa.

Brojni prikazi iz grobnica svedoče da su Egipćani naročito uživali u lovu na razne vrste riba, a vrlo je popularan bio lov na ribe u močvarnim područjima. Tokom razdoblja faraonskog Egipta ribolov ima dvojaku funkciju. Njegova primarna funkcija ulova ribe zbog ishrane ostaje i dalje, ali tada se takođe javlja neka vrsta sportskog ribolova zbog zabave viših slojeva društva. Osim divljih vrsta riba koje žive u Nilu i u jezeru Moeris, stari Egipćani uzgajaju ribu u brojnim ribnjacima u sklopu hramskih kompleksa ili imanja bogatih slojeva društva, ali pre svega zbog ishrane. Lov na ribe zbog zabave uglavnom se odvijao u močvarnim područjima oko Nila ili na samoj reci Nil. Stari Egipćani poznavali su više načina ulova ribe. Riba se lovila iz čamaca uz pomoć ribarskih mreža, štapova za pecanje sa udicama, koplja ili harpuna, neke vrste malenih strelica od trske, ili su je lovili goloruki. Lovile su se sve vrste rečne i morske ribe koje su se mogle pronaći u Nilu, jezeru Moeris, močvarnim područjima delte ili na sredozemnoj obali,odnosno u Crvenom moru.

U Nilu su pecali najčešće grgeča i jegulju, a imućniji Egipćani mogli su da uživaju i u jelima spremljenim od soma, šarana, tilapije i cipala.

Riba tilapija je bila zastupljena u egipatskoj kulturi, umetnosti i religiji, kao u egipatskoj ishrani. Bila je popularan oblik za boce i palete za šminku, tilapija je predstavljena svojim sopstvenim hijeroglifom, K1. Po egipatskoj mitologiji tilapija pomaže da se vodi brod Sunca dok plovi nebom, kao u gore navedenom citatu iz Knjige mrtvih, tilapija predstavlja  zbir magijskih čarolija za uvođenje duhova u zagrobni život. Tilapija je takođe bila povezana sa Hathorom, boginjom ljubavi i žena, i smatrana simbolom plodnosti i obnove. Takvo uzvišeno značenje je možda proisteklo iz pogrešnog tumačenja ponašanja tilapije. Kada opasnost preti, sitne ribice bebe plivaju u usta svoje majke radi zaštite (fenomen koji se naziva usta-muljenje, takođe primećen kod drugih vrsta riba). Drevni ljudi koji su videli tilapiju, kako izlaze iz usta mame, verovatno su verovali da odrasla riba čudesno stvara bebe.Ali pre više hiljada godina u Egiptu, riba tilapija već je bila uzgajana u zatvorenim ribnjacima i zarobljena mrežama i kopljima iz životvorne reke Nil.

Ova vrsta jela se pravila na sledeći način:

Sastojci:

1 cela, očišćena tilapija

1/2 čaše ječma

1.5 l vode

4 praziluka, oprani i isečeni na koren i list

1 kašičica soli

Priprema:

Isperite ječam i stavite ga u posudu sa vodom. Stavite da proključa, dodajte samo korenje praziluka, i kuvajte 30 minuta. Koristite kašiku da uklonite penu koja se uzdiže do vrha (višak skroba iz ječma). Uklonite korenje praziluka. Izrežite tilapiju na komade, dodajte ribu u vodu i so i kuvajte oko 10 minuta na srednjoj vatri. Smanjite toplotu, dodajte ostatak sitno seckanog lišća praziluka i kuvajte još 5 minuta.

Tilapija (lat. Tilapia) je vrsta tropske ribe. Naziv tilapija je zajedničko ime za različite vrste tri roda: Tilapia, Sarotherodon i Oreochromis. One su deo familije ciklida (Cichlidae). Sam naziv tilapija najverovatnije potiče od afričke behuana reči "thiape" što znači riba. Ona je autohtona afrička riba i gajila se na tim prostorima i pre 3.000 godina. 100 grama mesa tilapije sadrži 128 kalorija, 0 g ugljenohidrata, 26 g proteina, 3 g masti, 31% vitamina B12, 24% niacina, 20% fosfora, 78% selena, 20% kalijuma. Prehrana im je raznolika: biljni materijal, detritus, ličinke, vodeni beskičmenjaci. Nastanjuju slatke, boćate, a zalaze i u slane vode gde grade gnezda. Uzgajaju se za hranu u akvakulturi širom sveta. Neretko se unose u određena područja npr. zbog uklanjanja viška vodenoga bilja ili uništavanja ličinki komaraca. Nakon rešavanja početnoga problema same postaju problem jer su opasne invazivne vrste.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Pečeno goveđe meso

Egipćani su pokojnicima ostavljali hranu u grobovima, tako da se danas o njihovoj ishrani puno zna ali i zahvaljujući istraživanjima drevnih grobnica. Hleb, urme i beli luk su se zbog tople i suve klime očuvali i do danas.

Meso mnogim Egipćanima u to vreme nije bilo dostupno, ako se jede samo meso, ono je obično na žaru kao kebab, pečeno ili punjeno pirinčem koji se uvozio iz Persije. Dakle, u zavisnosti od porodičnog budžeta, meso se konzumiralo jednom ili dva puta nedeljno, a možda samo jednom ili dva puta mesečno. Stari Egipćani su ishrani poklanjali puno pažnje, što dokazuje i mnoštvo ostataka različite hrane ostavljane u grobnicama kako bi pokojnik na drugom svetu imao sve ono što mu je bilo važno i na ovom. U to doba najviše se konzumirala govedina, živina, kolači, vino i pivo. Takva hrana se prinosila bogovima svaki dan tri puta, pre nego što bi je sveštenici odneli kući i jeli.

Bogatijem sloju stanovništva je bila dostupna govedina, zatim meso vola, antilope, gazele, pataka i gusaka, divljih ptica, prepelica i jarebica, dok je siromašniji sloj birao svinjetinu, sitnu živinu i ribu. Možda baš zato što je bila hrana siromašnih, svinjetina nikad nije pokojnicama ostavljana u grobove, dok je riba na večni put sa mrtvima kretala samo ponekad.

Konzumirali su i ovčije i kozje meso ali je ono bilo izuzetno skupo jer je zemljišta za ispašu bilo veoma malo. Meso se kupovalo u kasapnicama, baš kao i danas. Svinjsko meso retko su jeli jer su, kao i mnogi tadašnji stanovnici Mediterana, Feničani i Jevreji, smatrali da svinje prenose lepru. Za pripremu hrane koristili su različite vrste ulja i životinjske masti. Egipatski jezik poznaje više od 20 različitih imena za biljna ulja dobijena od susama, lana, semena rotkvice, rena, šafranike, masline... Renovo ulje bilo je posebno popularno. Ulja i masti uglavnom su se koristili za prženje mesa i povrća, iako se hrana takođe kuvala u mleku ili puteru.

Ova vrsta jela se pravila na sledeći način:

Sastojci:

1 kg goveđeg mesa

Za sos:

1 praziluk, sitno seckan

1 glavica crnog luka, sitno seckano

5 čenova belog luka

1 kašika susamovog ulja

1 kašičica mlevenog semena korijandera

1 kašičica soli

300 ml goveđe supe

Priprema:

Stavite meso u veliki tiganj i pokriti sa dosta vode. Pustite da provri, onda smanjite temperaturu pa kuvajte još oko 150 minuta ili dok ne omekša. Izvadite iz tiganja na tanjir i poklopite.

Izmešajte sve začine da se formira pasta zatim sipajte u činiju. Sipati u pastu goveđu supu. Sve to pomešati i sjediniti da bi se dobio sos za preliv.

Stavite kuvano meso u pećnicu, koja je prethodno zagrejana na 160°C i peći 1 sat. Kada je meso gotovo, izvaditi da se ohladi i odstoji 20 minuta.

Servirati pečenje uz sos.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Od povrća su koristili okru, zelenu salatu, celer, kupus, repu, sočivo, grašak, leblebiju, bob i druge mahunarke. Naročito su voleli praziluk, crni i beli luk, zbog jakog ukusa, a takođe su poznavali i njihova lekovita svojstva. Povrće se često služilo uz dodatak ulja i sirćeta, a upotrebljavalo se i sirovo, kao što je na primer celer.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Goveđa supa

Egipćani su pokojnicima ostavljali hranu u grobovima, tako da se danas o njihovoj ishrani puno zna ali i zahvaljujući istraživanjima drevnih grobnica. Hleb, urme i beli luk su se zbog tople i suve klime očuvali i do danas.

Meso mnogim Egipćanima u to vreme nije bilo dostupno, ako se jede samo meso, ono je obično na žaru kao kebab, pečeno ili punjeno pirinčem koji se uvozio iz Persije. Dakle, u zavisnosti od porodičnog budžeta, meso se konzumiralo jednom ili dva puta nedeljno, a možda samo jednom ili dva puta mesečno. Stari Egipćani su ishrani poklanjali puno pažnje, što dokazuje i mnoštvo ostataka različite hrane ostavljane u grobnicama kako bi pokojnik na drugom svetu imao sve ono što mu je bilo važno i na ovom. U to doba najviše se konzumirala govedina, živina, kolači, vino i pivo. Takva hrana se prinosila bogovima svaki dan tri puta, pre nego što bi je sveštenici odneli kući i jeli.

Bogatijem sloju stanovništva je bila dostupna govedina, zatim meso vola, antilope, gazele, pataka i gusaka, divljih ptica, prepelica i jarebica, dok je siromašniji sloj birao svinjetinu, sitnu živinu i ribu. Možda baš zato što je bila hrana siromašnih, svinjetina nikad nije pokojnicama ostavljana u grobove, dok je riba na večni put sa mrtvima kretala samo ponekad.

Konzumirali su i ovčije i kozje meso ali je ono bilo izuzetno skupo jer je zemljišta za ispašu bilo veoma malo. Meso se kupovalo u kasapnicama, baš kao i danas. Svinjsko meso retko su jeli jer su, kao i mnogi tadašnji stanovnici Mediterana, Feničani i Jevreji, smatrali da svinje prenose lepru. Za pripremu hrane koristili su različite vrste ulja i životinjske masti. Egipatski jezik poznaje više od 20 različitih imena za biljna ulja dobijena od susama, lana, semena rotkvice, rena, šafranike, masline... Renovo ulje bilo je posebno popularno. Ulja i masti uglavnom su se koristili za prženje mesa i povrća, iako se hrana takođe kuvala u mleku ili puteru.

Ova vrsta jela se pravila na sledeći način:

Sastojci:

500 g goveđeg mesa sa kostima

1 praziluk

1 glavica crnog luka

2 čena belog luka

1 šargarepa

1 celer

1 kašičica soli

Priprema:

U posoljenoj kipućoj vodi dodajte goveđe meso, a zatim i svo povrće. Smanjite vatru i kuvajte lagano oko sat i po vremena. Kada se meso i povrće skuva izvadite povrće i meso iz šerpe, isecite povrće na kockice i kolutove i vratite nazad u šerpu. Meso odvojite od kosti i isecite na sitne kockice i njih vratite u šerpu i još malo kuvajte, supa je gotova kada su svi sastojci mekani.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Od povrća su koristili okru, zelenu salatu, celer, kupus, repu, sočivo, grašak, leblebiju, bob i druge mahunarke. Naročito su voleli praziluk, crni i beli luk, zbog jakog ukusa, a takođe su poznavali i njihova lekovita svojstva. Povrće se često služilo uz dodatak ulja i sirćeta, a upotrebljavalo se i sirovo, kao što je na primer celer.

Pročitajte više >>                                                     << Vratite nazad

Antička kuhinja: Supa od antilope

Egipćani su pokojnicima ostavljali hranu u grobovima, tako da se danas o njihovoj ishrani puno zna ali i zahvaljujući istraživanjima drevnih grobnica. Hleb, urme i beli luk su se zbog tople i suve klime očuvali i do danas.

Meso mnogim Egipćanima u to vreme nije bilo dostupno, ako se jede samo meso, ono je obično na žaru kao kebab, pečeno ili punjeno pirinčem koji se uvozio iz Persije. Dakle, u zavisnosti od porodičnog budžeta, meso se konzumiralo jednom ili dva puta nedeljno, a možda samo jednom ili dva puta mesečno. Stari Egipćani su ishrani poklanjali puno pažnje, što dokazuje i mnoštvo ostataka različite hrane ostavljane u grobnicama kako bi pokojnik na drugom svetu imao sve ono što mu je bilo važno i na ovom. U to doba najviše se konzumirala govedina, živina, kolači, vino i pivo. Takva hrana se prinosila bogovima svaki dan tri puta, pre nego što bi je sveštenici odneli kući i jeli.

Bogatijem sloju stanovništva je bila dostupna govedina, zatim meso vola, antilope, gazele, pataka i gusaka, divljih ptica, prepelica i jarebica, dok je siromašniji sloj birao svinjetinu, sitnu živinu i ribu. Možda baš zato što je bila hrana siromašnih, svinjetina nikad nije pokojnicama ostavljana u grobove, dok je riba na večni put sa mrtvima kretala samo ponekad.

Konzumirali su i ovčije i kozje meso ali je ono bilo izuzetno skupo jer je zemljišta za ispašu bilo veoma malo. Meso se kupovalo u kasapnicama, baš kao i danas. Svinjsko meso retko su jeli jer su, kao i mnogi tadašnji stanovnici Mediterana, Feničani i Jevreji, smatrali da svinje prenose lepru. U Nilu su pecali najčešće grgeča i jegulju, a imućniji Egipćani mogli su da uživaju i u jelima spremljenim od soma, šarana, tilapije i cipala. Mleko su, kao i jaja, koristili u ishrani, ali nema poznate Egipatske reči koja se može prevesti kao sir. U priči o Sinuhe pominje se "mleko u svrhu kuvanja", što je možda izraz za sir. Rimski istoričar Plinije zapisao je da je usireno mleko bilo poznato Egipćanima, ali da oni ne proizvode sir. Međutim, u arheološkim iskopinama koje datiraju iz perioda I dinastije pronađeni su ostaci sira u ćupovima, što ukazuje da su ipak pravili i upotrebljavali sveži mladi sir. Za pripremu hrane koristili su različite vrste ulja i životinjske masti. Egipatski jezik poznaje više od 20 različitih imena za biljna ulja dobijena od susama, lana, semena rotkvice, rena, šafranike, masline... Renovo ulje bilo je posebno popularno. Ulja i masti uglavnom su se koristili za prženje mesa i povrća, iako se hrana takođe kuvala u mleku ili puteru.

Kavijar tog vremena bili su supa od antilope i pečeno meso od antilope i nar, dok je običan svet jeo urme i smokve.

Ova vrsta jela se pravila na sledeći način:

Sastojci:

250 g mesa antilope, sitno seckano

2 kašike goveđe masti

5 čena belog luka, sitno seckano

1 veća glavica crnog luka, sitno seckano

1 praziluk, sitno seckano

2-3 l vode

Priprema:

U posudi pomešajtecrni luk, beli luk i praziluk i ostavite da odstoji. Drugu posudu sa vodom stavite preko otvorenog plamena i dok se voda zagreva dodajte mast u vodu i mešajte dok se ne rastopi. Kada voda proključa, dodajte meso antilope i mešavinucrnog luka, belog luka i praziluka. Kada je meso kuvano, servirati supu.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Od povrća su koristili okru, zelenu salatu, celer, kupus, repu, sočivo, grašak, leblebiju, bob i druge mahunarke. Naročito su voleli praziluk, crni i beli luk, zbog jakog ukusa, a takođe su poznavali i njihova lekovita svojstva. Povrće se često služilo uz dodatak ulja i sirćeta, a upotrebljavalo se i sirovo, kao što je na primer celer.

Pročitajte više >>                                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Tu-sum-gud - Supa od crnog luka

Reč tu na sumerskom znači supa, a reč sum-gud znači luk veliki kao bik i odnosi se na crni luk.

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici nađenoj u gradu Mari, današnja teritorija Sirije.

 

Crni luk potiče iz zapadne i srednje Azije, verovatno iz tadašnje Mesopotamije, današnjeg Avganistana. On je jedna od najstarijih biljaka koje su ljudi počeli uzgajati, pre više od 5000 godina. Upotrebljavali su ga kao lekovitu i začinsku biljku. Spomenut je i u Hamurabijevom zakoniku.

Kroz veći deo antičkog doba supa od povrća se smatralo hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a supa od povrća je bila odlična zamena za vitamine, belančevine i proteine.

U originalnom tekstu prevedenom sa glinene tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, niti preciziran način pripreme, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Sastojci:

2 l vode

4 veće glavice crnog luka

2 kašike pšeničnog brašna

50 g maslaca

1 kašičica timijana

1 kašičica korijandera

1 veza peršunovog lista

1 kašičica soli

Priprema: 

Očišćen luk iseckajte na listiće ili kolutove, zatim u tiganju otopite i ugrejte maslac. Dodajte naseckan luk i dinstajte desetak minuta. Luk ne sme da izgori, ali treba da promeni boju u braon. Kad budete zadovoljni bojom, dodajte u luk brašno, posolite i dobro promešajte. Radite to petnaestak sekundi pa onda počnite da dosipate vodu, dodajte korijander i timijan i kuvajte na laganoj vatri. Gotovu supu posuti peršunom.

Мari je bio jedan od najznačajnijih gradova-država u drevnoj Mesopotamiji. Nalazio se na zapadnoj obali Eufrata. Grad je bio naseljen još od 5. milenijuma p. n. e. Stanovnici Marija bili su uglavnom Semiti. Uspon je doživeo tokom 3. i 2. milenijuma p. n. e. Grad se nalazio na granici Sumera i Sirije. Ovakav strateški položaj doveo je do brzog uspona grada. Drvna građa iz Sirije koja je dolazila u Sumer morala je proći kroz Mari. Oko 2350. godine p. n. e. grad je razoren verovatno od strane akadskog kralja Sargona. Ponovan uspon Mari je doživeo početkom 19. veka p. n. e., za vreme postojanja amoritskih gradova-država u Mesopotamiji. Kralj Zimri-Lima je došao u sukob sa starovavilonskim carem Hamurabijem. Hamurabi mu je naneo poraz i razorio Mari 1759. godine p. n. e.

Pročitajte više >>                                                              << Vratite nazad

Antička kuhinja: Tu-sum-sag-kisimmu - Supa od praziluka i jogurta

Reč tu na sumerskom znači supa, a reč sum-sag znači dobar ili prijatan luk i odnosi se na praziluk, reč kisimmu znači jogurt.

Kroz veći deo antičkog doba supa od povrća se smatralo hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a supa od povrća je bila odlična zamena za vitamine, belančevine i proteine.

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici oko 1750 g. p. n. e. kada je Mesopotamija bila pod vlašću Hamurabija. Recept za ovu vrstu supe od povrća je nađen u gradu Ur-u.

U originalnom tekstu prevedenom sa glinene tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, niti preciziran način pripreme, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Sastojci:

500 g praziluka

100 g celera, krupnije sečen

200 ml jogurta

1 glavica crnog luka

2 čena belog luka

3 kašike maslaca

2 l vode

1 kašičica korijandera, sitno seckano

1 veza vlašca, sitno seckano

1 kašičica soli

1 veza peršunovog lišća

Priprema:

Praziluk, crni luk i beli luk dobro operite i naseckajte na kolutove ili kockice. Stavite u dublji sud i dinstajte na maslacu. Pazite da beli luk ne zagori. Posolite i začinite vlašcem i korijanderom. Nakon pet minuta, kada se praziluk i ostalo povrće termički obradi, odnosno omekša, dodajte celer i vodu i ostaviti da se krčka na tihoj vatri. Kada supa provri dodajte jogurt i kuvajte još par minuta. Gotovu supu posuti peršunom.

Ur je bio grad u južnoj Mesopotamiji, lociran blizu ušća reka Eufrat i Tigar u Persijski zaliv. Sumersko ime ovog grada je Urim. Ur je već bio naseljen u najranijem razdoblju seoskih naselja u južnoj Mesopotamiji, odnosno u Ubaidskom razdoblju. Smatra se jednim od prvih poznatih civilizacija antičke istorije sveta.

Istoričari veruju da se klima na tom području dramatično menjala od prilično kišovitog perioda do velikih sušnih perioda u 3. milenijumu p. n. e., gde su se mala poljoprivredna sela Ubaid kulture spajala u veća naselja zbog potrebe izgradnje velikih centralnih vodovodnih sistema za navodnjavanje da bi se preživela suša. Ur je postao jedno od takvih centralizovanih središta oko 2600. g. p. n. e., tokom trečeg Sumerskog ranog dinastijskog razdoblja.

Arheološko nalazište grada Ur-a se karakteriše po ziguratu koji je još uvek prilično očuvan i ostacima naselja. Nalazište je prepoznatljivo po ruševinama velikog hrama, još uvek u prilično dobrom stanju. Hram je bio izgrađen za boginju Nanu, boginju Meseca u Sumerskoj mitologiji.

Grad Ur je imao povoljnu geografsku lokaciju što je omogućavalo trgovinu kako kopnenim tako i morskim putem što je doprinelo njegovom procvatu. Na osnovu toga grad Ur je stekao ogromnu moć tako da su kraljevi Ura postali stvarni vladari celog Sumera. Ovo se dogodilo tokom prve kraljevske dinastije Ura, koju je uspostavio kralj Mesanepada. Kraj ove dinastije je bio napad Sargona Akadskog oko 2340. g. p. n. e. O drugoj dinastiji kraljeva Ur-a se skoro ništa nezna.

Treča dinastija je uspostavio kralj Ur-Namu, vladao je od 2112. g. p. n. e.  do 2094. g. p.n. e. Tokom njegove veoma uspešne vladavine hramovi, uključujči i veliki hram Nani, su bili izgrađeni, ali je glani akcenat dat poboljšanju poljoprivrede kroz usavršavanje sistema za navodnjavanje. Njegov zakonik je jedan od najstarijih poznatih dokumenata, stariji je od Hamurabijovog zakonika. On i njegov naslednik Šulgi su tokom vladavine smatrani bogovima. Treča dinastija je propala oko 1950. g. p. n. e. kad su Sumer osvojili Elamiti. Grad je počeo pad otprilike 550. g. p. n. e. i više nije bio naseljen nakon 500. g. p. n. e., pretpostavlja se da je glavni uzrok propasti grada suša i menjanje toka reka.

Pročitajte više >>                                                          << Vratite nazad

Antička kuhinja: Tu-sum-sag-murks - Supa od praziluka i sira

Reč tu na sumerskom znači supa, a reč sum-sag znači dobar ili prijatan luk i odnosi se na praziluk, a reč murks znači mekani ovčiji sir.

Kroz veći deo antičkog doba supa od povrća se smatralo hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a supa od povrća je bila odlična zamena za vitamine, belančevine i proteine.

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici oko 1750 g. p. n. e. kada je Mesopotamija bila pod vlašću Hamurabija. Recept za ovu vrstu supe od povrća je nađen u gradu Ur-u.

U originalnom tekstu prevedenom sa glinene tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, niti preciziran način pripreme, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Sastojci:

500 g praziluka

150 g mrvljenog ovčijeg sira

2 čena belog luka

1 glavica crnog luka

1 veza vlašca, sitno seckano

3 kašike maslaca

1 veza peršunovog lista

1 kašičica soli

2 l vode

Priprema:

Praziluk, crni luk i beli luk dobro operite i naseckajte na kolutove ili kockice. Stavite u dublji sud i dinstajte na maslacu. Pazite da beli luk ne zagori. Posolite i začinite vlašcem. Nakon pet minuta, kada se praziluk i ostalo povrće termički obradi, odnosno omekša, dodajte vodu i ostaviti da se krčka na tihoj vatri. Kada supa provri dodajte mrvljeni sir i kuvajte još par minuta. Gotovu supu posuti peršunom.

Ur je bio grad u južnoj Mesopotamiji, lociran blizu ušća reka Eufrat i Tigar u Persijski zaliv. Sumersko ime ovog grada je Urim. Ur je već bio naseljen u najranijem razdoblju seoskih naselja u južnoj Mesopotamiji, odnosno u Ubaidskom razdoblju. Smatra se jednim od prvih poznatih civilizacija antičke istorije sveta.

Istoričari veruju da se klima na tom području dramatično menjala od prilično kišovitog perioda do velikih sušnih perioda u 3. milenijumu p. n. e., gde su se mala poljoprivredna sela Ubaid kulture spajala u veća naselja zbog potrebe izgradnje velikih centralnih vodovodnih sistema za navodnjavanje da bi se preživela suša. Ur je postao jedno od takvih centralizovanih središta oko 2600. g. p. n. e., tokom trečeg Sumerskog ranog dinastijskog razdoblja.

Arheološko nalazište grada Ur-a se karakteriše po ziguratu koji je još uvek prilično očuvan i ostacima naselja. Nalazište je prepoznatljivo po ruševinama velikog hrama, još uvek u prilično dobrom stanju. Hram je bio izgrađen za boginju Nanu, boginju Meseca u Sumerskoj mitologiji.

Grad Ur je imao povoljnu geografsku lokaciju što je omogućavalo trgovinu kako kopnenim tako i morskim putem što je doprinelo njegovom procvatu. Na osnovu toga grad Ur je stekao ogromnu moć tako da su kraljevi Ura postali stvarni vladari celog Sumera. Ovo se dogodilo tokom prve kraljevske dinastije Ura, koju je uspostavio kralj Mesanepada. Kraj ove dinastije je bio napad Sargona Akadskog oko 2340. g. p. n. e. O drugoj dinastiji kraljeva Ur-a se skoro ništa nezna.

Treča dinastija je uspostavio kralj Ur-Namu, vladao je od 2112. g. p. n. e.  do 2094. g. p.n. e. Tokom njegove veoma uspešne vladavine hramovi, uključujči i veliki hram Nani, su bili izgrađeni, ali je glani akcenat dat poboljšanju poljoprivrede kroz usavršavanje sistema za navodnjavanje. Njegov zakonik je jedan od najstarijih poznatih dokumenata, stariji je od Hamurabijovog zakonika. On i njegov naslednik Šulgi su tokom vladavine smatrani bogovima. Treča dinastija je propala oko 1950. g. p. n. e. kad su Sumer osvojili Elamiti. Grad je počeo pad otprilike 550. g. p. n. e. i više nije bio naseljen nakon 500. g. p. n. e., pretpostavlja se da je glavni uzrok propasti grada suša i menjanje toka reka.

Pročitajte više >>                                                          << Vratite nazad

Antička kuhinja: Tu-sum-sag - Supa od praziluka

Reč tu na sumerskom znači supa, a reč sum-sag znači dobar ili prijatan luk i odnosi se na praziluk.

Kroz veći deo antičkog doba supa od povrća se smatralo hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a supa od povrća je bila odlična zamena za vitamine, belančevine i proteine.

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici oko 1750 g. p. n. e. kada je Mesopotamija bila pod vlašću Hamurabija. Recept za ovu vrstu supe od povrća je nađen u gradu Ur-u.

U originalnom tekstu prevedenom sa glinene tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, niti preciziran način pripreme, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Sastojci:

500 g praziluka

100 g celera, krupnije sečen

1 glavica crnog luka

1 čen belog luka

3 kašike maslaca

2 l vode

1 kašičica korijandera, sitno seckano

1 kašičica soli

1 veza peršunovog lišća

Priprema:

Praziluk, celer, crni luk i beli luk dobro operite i naseckajte na kolutove ili kockice. Stavite u dublji sud i dinstajte na maslacu. Pazite da beli luk ne zagori. Posolite i začinite korijanderom. Nakon pet minuta, kada se praziluk i ostalo povrće termički obradi, odnosno omekša, dodajte celer i vodu i ostaviti da se krčka na tihoj vatri. Gotovu supu posuti peršunom.

Ur je bio grad u južnoj Mesopotamiji, lociran blizu ušća reka Eufrat i Tigar u Persijski zaliv. Sumersko ime ovog grada je Urim. Ur je već bio naseljen u najranijem razdoblju seoskih naselja u južnoj Mesopotamiji, odnosno u Ubaidskom razdoblju. Smatra se jednim od prvih poznatih civilizacija antičke istorije sveta.

Istoričari veruju da se klima na tom području dramatično menjala od prilično kišovitog perioda do velikih sušnih perioda u 3. milenijumu p. n. e., gde su se mala poljoprivredna sela Ubaid kulture spajala u veća naselja zbog potrebe izgradnje velikih centralnih vodovodnih sistema za navodnjavanje da bi se preživela suša. Ur je postao jedno od takvih centralizovanih središta oko 2600. g. p. n. e., tokom trečeg Sumerskog ranog dinastijskog razdoblja.

Arheološko nalazište grada Ur-a se karakteriše po ziguratu koji je još uvek prilično očuvan i ostacima naselja. Nalazište je prepoznatljivo po ruševinama velikog hrama, još uvek u prilično dobrom stanju. Hram je bio izgrađen za boginju Nanu, boginju Meseca u Sumerskoj mitologiji.

Grad Ur je imao povoljnu geografsku lokaciju što je omogućavalo trgovinu kako kopnenim tako i morskim putem što je doprinelo njegovom procvatu. Na osnovu toga grad Ur je stekao ogromnu moć tako da su kraljevi Ura postali stvarni vladari celog Sumera. Ovo se dogodilo tokom prve kraljevske dinastije Ura, koju je uspostavio kralj Mesanepada. Kraj ove dinastije je bio napad Sargona Akadskog oko 2340. g. p. n. e. O drugoj dinastiji kraljeva Ur-a se skoro ništa nezna.

Treča dinastija je uspostavio kralj Ur-Namu, vladao je od 2112. g. p. n. e.  do 2094. g. p.n. e. Tokom njegove veoma uspešne vladavine hramovi, uključujči i veliki hram Nani, su bili izgrađeni, ali je glani akcenat dat poboljšanju poljoprivrede kroz usavršavanje sistema za navodnjavanje. Njegov zakonik je jedan od najstarijih poznatih dokumenata, stariji je od Hamurabijovog zakonika. On i njegov naslednik Šulgi su tokom vladavine smatrani bogovima. Treča dinastija je propala oko 1950. g. p. n. e. kad su Sumer osvojili Elamiti. Grad je počeo pad otprilike 550. g. p. n. e. i više nije bio naseljen nakon 500. g. p. n. e., pretpostavlja se da je glavni uzrok propasti grada suša i menjanje toka reka.

Pročitajte više >>                                                                   << Vratite nazad

Antička kuhinja: Tu-sar - Supa od povrća

U slobodnom prevodu Tu na sumerskom jeziku znači supa, a reč sar znači povrće. 

Kroz veći deo antičkog doba supa od povrća se smatralo hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a supa od povrća je bila odlična zamena za vitamine, belančevine i proteine.

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici oko 1750 g. p. n. e. kada je Mesopotamija bila pod vlašću Hamurabija. Recept za ovu vrstu supe od povrća je nađen u gradu Ur-u.

 

U originalnom tekstu prevedenom sa glinene tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, niti preciziran način pripreme, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Sastojci:

2 praziluka

2 čena belog luka

1 kašika soka od limuna

1 kašika pšeničnog brašna

50 g crnog luka

50 g peršuna

100 g celera

150 g šargarepe

1 kašika susamovog ulja

1/2 vezice svežeg celerovog lista

1/2 vezice svežeg peršunovog lista

1 kašičica soli

2 l vode

Priprema:

U litar vode  staviti iseckani praziluk, beli luk i crni luk, pa kuvati u vodi dok ne omekša. Zatim u to dodati celer, peršun i šargarepe, sve iseckano na kockice, zatim ulje i so pa dodajte oko litar vode i kuvajte pedeset minuta na vatri srednje jačine.

Nakon tog vremena posudu skinite sa vatre, dodajte kašiku brašna i prokuvajte još pet minuta, pa na kraju, kada supu sklonite sa šporeta dodajte limunov sok.

Prilikom služenja, supu pospite sitno iseckanim peršunovim i celerovim listom. Supu služite zajedno sa komadima povrća.

Ur je bio grad u južnoj Mesopotamiji, lociran blizu ušća reka Eufrat i Tigar u Persijski zaliv. Sumersko ime ovog grada je Urim. Ur je već bio naseljen u najranijem razdoblju seoskih naselja u južnoj Mesopotamiji, odnosno u Ubaidskom razdoblju. Smatra se jednim od prvih poznatih civilizacija antičke istorije sveta.

Istoričari veruju da se klima na tom području dramatično menjala od prilično kišovitog perioda do velikih sušnih perioda u 3. milenijumu p. n. e., gde su se mala poljoprivredna sela Ubaid kulture spajala u veća naselja zbog potrebe izgradnje velikih centralnih vodovodnih sistema za navodnjavanje da bi se preživela suša. Ur je postao jedno od takvih centralizovanih središta oko 2600. g. p. n. e., tokom trečeg Sumerskog ranog dinastijskog razdoblja.

Arheološko nalazište grada Ur-a se karakteriše po ziguratu koji je još uvek prilično očuvan i ostacima naselja. Nalazište je prepoznatljivo po ruševinama velikog hrama, još uvek u prilično dobrom stanju. Hram je bio izgrađen za boginju Nanu, boginju Meseca u Sumerskoj mitologiji.

Grad Ur je imao povoljnu geografsku lokaciju što je omogućavalo trgovinu kako kopnenim tako i morskim putem što je doprinelo njegovom procvatu. Na osnovu toga grad Ur je stekao ogromnu moć tako da su kraljevi Ura postali stvarni vladari celog Sumera. Ovo se dogodilo tokom prve kraljevske dinastije Ura, koju je uspostavio kralj Mesanepada. Kraj ove dinastije je bio napad Sargona Akadskog oko 2340. g. p. n. e. O drugoj dinastiji kraljeva Ur-a se skoro ništa nezna.

Treča dinastija je uspostavio kralj Ur-Namu, vladao je od 2112. g. p. n. e.  do 2094. g. p.n. e. Tokom njegove veoma uspešne vladavine hramovi, uključujči i veliki hram Nani, su bili izgrađeni, ali je glani akcenat dat poboljšanju poljoprivrede kroz usavršavanje sistema za navodnjavanje. Njegov zakonik je jedan od najstarijih poznatih dokumenata, stariji je od Hamurabijovog zakonika. On i njegov naslednik Šulgi su tokom vladavine smatrani bogovima. Treča dinastija je propala oko 1950. g. p. n. e. kad su Sumer osvojili Elamiti. Grad je počeo pad otprilike 550. g. p. n. e. i više nije bio naseljen nakon 500. g. p. n. e., pretpostavlja se da je glavni uzrok propasti grada suša i menjanje toka reka.

Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Zamzaganu - Kuvana jarebica

Veruje se da je jarebica kao vrsta nastala pre dva i po miliona godina. Meso jarebice je veoma ukusno i zdravo, budući da se one hrane u prirodi. Kvalitetno meso su učinile jarebicu atraktivnom za ljudski lov. Jarebica je bila dobra prehrambena opcija za drevnog čoveka jer 100 g mesa jarebice ima svega 115 kalorija, a sadrži 25 g proteina i 1,4 g masti. Zato je njeno meso bilo cenjeno i smatrano delikatesom. Jarebica je inače kod sumera bila simbol bogatih ljudi, čija je strast bila ljubav prema dragocenostima, pogotovo prema nakitu.

U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka niti dužina trajanja kuvanja, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio. U originalnom receptu se ne koristi mast ali sam je ovde ubacio jer su je i sumeri veoma često upotrebljavali, bukvalno pri svakoj pripremi jela.

Originalni tekst preveden sa vavilonske tablice XXVI, recept broj 5:

Razbacajte isečene komade mesa u kotliću i skuvajte. Očistite baru (urma) i dodajte u kazan. Pre nego što sklonite kazan sa vatre, istresite tečnost za kuvanje i promešajte pire praziluka i belog luka i odgovarajuću količinu sirovog suhutinnua (repa).

Sastojci:
2 jarebice, iseckano meso
10 svežih urmi, bez koštica
1 praziluk, mleven
1 glavica belog luka, mleveno
1 repa, narezana na kockice
2 kašike ovčije masti (može i bez nje)
2 l vode

Priprema:
Stavite posudu sa vodom preko otvorenog plamena. Dok se voda zagreva, dodajte mast u vodu i mešajte dok se mast ne rastopi. Kada voda počne da ključa, dodajte meso jarebica i urme. Kada se meso skuva do kraja, prespite vodu u drugu posudu i odložite. Stavite kuvano meso i urme na tanjir. U vodu koju ste odložili dodajte pire od praziluka i belog luka i repu. Kuvati još 15 do 20 minuta, dobijenu smesu koristiti kao sos.

U drugoj varijanti pripreme možete prvo ispeći jarebice pa odvojiti meso i sitno iseckati pa tek onda staviti da se kuva.





Jarebice (lat. Perdicinae) su iz potporodica porodice fazana (Phasianidae) iz reda kokoši (Galliformes). U potporodicu jarebica spada velći broj vrsta jarebica, prepelica i frankolina i uglavnom naseljava područje Evrope i Azije.

U sumerskoj mitologiji u priči o stvaranju sveta kao i raja pa sve do potopa pominje se jarebica što znači da je imala veliki značaj kako u ishrani tako i u mitologiji.

Priča o Enki i Ninkursaga

....Legao je sa njom u pustom Dilmunu i mesto gde je Enki legao sa svojima suprugom, to mesto je bilo devičansko, to mesto će biti netaknuto. Legao je sa njom u pustom Dilmunu, a mesto gde je Enki legao sa Ninskilom, tamo je mesto bilo devičansko, a mesto će biti netaknuto.

U Dilmunu gavran nije graktao, jarebica se ne čuje. Lav nije ubijao, vuk nije odnosio jaganjce, pas nije učen da čuva decu, svinja nije naučila da je zrno za jelo.......


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Sila-nim - Jagnjetina sa rogačem

U religiji drevne Mesopotamije jagnje je bio simbol žrtvovanja bogovima ali i omiljena hrana svih društvenih slojeva.
Jagnjeće meso sadrži mnoge važne vitamine i minerale, odličan je izvor belančevina, gvožđa, cinka, kalijuma i vitamina B i najmanje je štetno po ljudski organizam. Preporučuje se kao prvo meso koje se daje bebama i ljudima s visokim holesterolom i srčanim oboljenjima.

Originalni tekst preveden sa vavilonske tablice XXV, recept broj 19:

Meso se koristi. Pripremite vodu sa mastima, so, vlašac i griz. Pomešajte beli luk i praziluk sa jogurtom ili pavlakom. Samleti semena rogača. Sastavite sastojke u loncu.

Sastojci:
2 odreska od jagnjećeg mesa, isečeno na kockice
1 kašika juneće masti
1 kašičica soli
1 kašika vlašca, sitno seckano
1 kašika griza
1 praziluk, sitno iseckan
2 čena belog luka
200 ml jogurta ili pavlake
1 kašika semena rogača

Priprema:
Meso jagnjeta posoliti i staviti u lonac sa hladnom vodom u koju je dodata mast i stavite da se kuva. Pomešajte so, vlašac, griz, praziluk, mleveno seme rogača, beli luk i jogurt i dok se voda kuva, dodajte mešavinu u lonac. Kada je meso skuvano i omekšalo (jelo je gotovo i spremno za posluživanje) izvadite ga iz lonca i stavite na stranu. Jagnjetina se servira sa sosom iz lonca.

U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka niti dužina trajanja kuvanja, samim tim se ovaj recept možda i drugačije pripremao. Možda se koristila pečena jagnjetina koja bi se prelila sosom koji bi se pripremio od ostalih namirnica u receptu ili bi to bila neka vrsta supe od jogurta koja bi se služila uz kuvanu ili pečenu jagnjetinu.





Rogač (lat. Ceratonia siliqua) je zimzeleno drvo ili žbun iz porodice bobova (Fabaceae), poreklom je iz Sirije, i dobro je prilagođeno kamenitom i krečnjačkom zemljištu toplih klimatskih krajeva. Dobro podnosi zimske temperature do -6 °C. Poznata je još i pod nazivom "hleb svetog Jovana", jer se, po predanju, Jovan Krstitelj njome hranio dok je živeo u pustinji. Rogač se više od 4000 godina upotrebljava kao važna namirnica za ljudsku ishranu, kao i za ishranu stoke. Dobra osobina rogača je da su se plodovi mogli sačuvati godinama na stablu, osušeni ali još uvek upotrebljivi. Rogač sadrži 7% proteina, 35% skroba i 40% šećera (saharozu i glukozu) kao i vlakna, mineralne soli, tanine i masti, zatim kalcijum, gvožđe, magnezijum, fosfor, silicijum i vitamine E i K.
Ceratonia siliqua je naučni naziv roda rogača i potiče od starogrčke reči κεράτιον kako su zvali plod rogača (od κέρας - rog), a atribut siliqua je od latinske reči za mahunu. Naziv "karat", jedinica za merenje zlata takođe vodi poreklo od starogrčke reči κεράτιον, aludirajući na drevnu praksu sa Bliskog istoka da se zlato i drago kamenje meri semenom rogača. Semenke rogača, bez obzira na veličinu i čuvanje, uvek imaju jednaku masu od 0,18 grama. Jedna semenka označavala je 1 karat (zrno rogača, grč. keration). Danas je karat standardizovan i iznosi upravo toliko.
Kasnije u doba starog Rima, zlatni novčić poznat kao solidus težio je 24 semena rogača (oko 4.5g). Kao rezultat, karat je postao i mera za čistoću zlata. Zlato od 24 karata je 100% čisto, a 12-karatno sadrži 50% bakra.
Rogačev plod su koristili još i stari Egipćan kao zaslađivač kao i za lečenje dijareje i drugih bolesti ali su i lepljiva svojstva rogača dobro iskoristili u mumificiranju, a u grobnicama su nađene mahune i semenke. Starim Grcima i Rimljanima kao lek su služili nezreli plodovi. U beleškama Starih Grka rogač se spominje kao "egipatska smokva" (Theophratus), dok su Rimljani jeli zelene i sveže mahune zbog njihove prirodne slatkoće.


Pročitajte više >>                                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Zukanda - Kuvana jagnjetina

Zukanda je tradicionalno jelo naroda Elamita. Drevni Elam je ležao istočno od Sumera i Akada (Irak) i bio je deo sumersko-mesopotamijske kulturne regije. Elamiti su od Sumera prihvatili poluslovni sistem i koristili su decimalnu notaciju samo pri brojanju životinja. U staroelamskom periodu, sastojao se od kraljevstava na Iranskoj visoravni, smeštenih oko Anšana, a od sredine 2. milenijuma p. n. e. bio je smešten u Suzi u ravnicama Khuzestana. Država Elamita je trajala od oko 2700. p. n. e. do 539. p. n. e.. Savremena nauka elamsku istoriju poznaje pretežno na temelju fragmentarnih podataka, rekonstruisanih na osnovu mesopotamskih izvora. Glavni grad Suza, osnovan oko 4000. p. n. e., tokom svoje rane istorije je imao prelazni period između mesopotamske i elamske vlasti. Elamska civilizacija se razvijala istočno od reka Tigar i Eufrat, u slivu reke Karun. Najstarija istorijska ličnost povezana s Elamom je kralj Enmebaragesi iz Kiša (oko 2650. p. n. e.), koji ga je pokorio prema sumerskom popisu kraljeva. Rana elamska istorija se, pak, može jasno rekonstruisati tek na zapisima koji datiraju sa počecima Akadskog carstva oko 2300. p. n. e. Ovo novo carstvo je potrajalo blizu 2000. godine kada je pritisak Elamita dostigao vrhunac zauzimanjem i pustošenjem grada Ur, nakon toga mesopotamski bogovi zamenili su Elamitske bogove u Suzi u poslednjim godinama Asirskog carstva.

U religiji drevne Mesopotamije jagnje je bio simbol žrtvovanja bogovima ali i omiljena hrana svih društvenih slojeva.
Jagnjeće meso sadrži mnoge važne vitamine i minerale, odličan je izvor belančevina, gvožđa, cinka, kalijuma i vitamina B i najmanje je štetno po ljudski organizam. Preporučuje se kao prvo meso koje se daje bebama i ljudima s visokim holesterolom i srčanim oboljenjima.

Originalni tekst preveden sa vavilonske tablice XXV, recept broj 17:

Meso se koristi. Pripremite vodu, dodajte masti, mirođija, šuhutinnu (repa), korijander, praziluk i beli luk, vezani krvlju, odgovarajuća količina kisimmu (jogurt) i više belog luka.

Sastojci:
jagnjeće meso
voda
mast
mirođija
repa
korijander
mleveni beli luk
mleveni praziluk
jagnjeća krv
jogurt
par glavica belog luka

Priprema:
U posudi pomešajte beli luk i praziluk sa jagnjećom krvlju. Stavite posudu sa vodom preko otvorenog plamena i dok se voda zagreva dodajte nekoliko kašika masti u vodu i mešajte dok se ne rastopi. Kada voda proključa, dodajte jagnjeće meso, repu, korijander, jogurt i mešavinu belog luka, praziluka i jagnjeće krvi. Skuvano meso poslužiti i velikodušno ukrasiti kriškama belog luka.

U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka niti dužina trajanja kuvanja, samim tim se ovaj recept možda i drugačije pripremao. Možda se koristila pečena jagnjetina koja bi se prelila sosom koji bi se pripremio od ostalih namirnica u receptu ili bi to bila neka vrsta supe od jogurta koja bi se služila uz kuvanu ili pečenu jagnjetinu.





Postoje dokazi da se neke vrste mlečnih kultura proizvode i koriste kao hrana već 4.500 godina. Pravi jogurt se verovatno spontano fermentisao od divlje bakterije koja se nalazila na torbama, napravljenim od kozje kože. U Evropu je jogurt dospeo preko nomadskog plemena Bulgari, koji je migrirao u drugom veku pre nove ere i nastanio se na današnjem Balkanu na kraju sedmog veka. Stari Turci su koristili jogurt, što je dokumentovano i u knjizi Mahmuda Kašgarija i Jusufa Has Haiba iz 11. veka. Prvi zvanični dodir Evropljana sa jogurtom je zabeležen u francuskoj kliničkoj istoriji. Naime, francuski kralj Frensis Prvi je patio od teške dijareje, koju nijedan francuski lekar nije mogao da izleči. Sulejman Veliki je, kaže istorija, poslao doktora koji je kralja Frensisa izlečio baš – jogurtom. Sve do 1900. godine jogurt je bio neizostavan u južnoj Aziji, zpadnoj Aziji, i centralnoj i jugoistočnoj Evropi. Ruski biolog Meljnikov je postavio, doduše, nedokazanu hipotezu da je za neobično dug život bugarskih seljaka, odgovoran baš jogurt. Sam Meljnikov je dosta radio na popularizaciji ovog napitka širom Evrope. Jogurt je prvi industrijalizovao jevrejski preduzetnik Isak Karaso. U 1919. godini Karaso je započeo sa proizvodnjom jogurta u Barseloni.


Pročitajte više >>                                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Udu-sar - Ovčetina sa bobicama kleke

Ovca je duboko je utkana u istoriju ljudske civilizacije. U religiji drevne Mesopotamije ovan je bio simbol bogova. Vavilonci, Sumeri i Persijanci prvi su prerađivali vunu, vuna je bila jedinica vrednosti za razmenu u ekonomiji, a bogatstvo im se cenilo prema broju ovaca.

Originalni tekst preveden sa vavilonske tablice broj XXV recept broj 16:

Originalni tekst:
Noga ovce, ali nijedno drugo meso se ne koristi. Pripremite vodu, dodavanje masti, divlji sladić po želji, soli po ukusu, čempres (bobice kleke), vlašac, samidu (griz), kumin, korijander, praziluk i beli luk, pire sa kisimmu (jogurt). Spremna je da služi.

Sastojci:
noga ovce
voda
ovčija mast
divlji sladić
so
bobice kleke
vlašac, sitno seckan
griz
kumin
korijander
praziluk, mleven
beli luk, mleven
jogurt

Priprema:
Pomešajte divlji sladić, vlašac, kumin, korijander, praziluk, beli luk, jogurt i so u plitkoj posudi i ostavite na stranu. Stavite posudu sa vodom da se kuva i dok se voda još zagreva, dodajte nekoliko kašika masti u vodu i mešajte dok se mast ne rastopi. Dodajte u posudu sa vodom i masti mešavinu divljeg sladića, kumina, korijandera, praziluka, belog luka, jogurta i soli i ostavite da proključa, zatim dodajte ovčetinu. Kada se meso skuva do kraja, sklonite lonac sa vatre.

U ovom receptu nisu navedene tačne mere sastojaka niti dužina trajanja kuvanja kao ni to dali ovo predstavlja sos, supu ili nešto treće, samim tim se ovaj recept možda i drugačije pripremao. Možda se koristila pečena ovčetina koja bi se prelila sosom koji bi se pripremio od ostalih namirnica u receptu ili bi to bila neka vrsta supe od jogurta koja bi se služila uz kuvanu ili pečenu nogu ovce.





Kleka (lat. Juniperus communis) je rod četinarskih biljaka iz porodice čempresa (Cupressaceae). U zavisnosti od taksonomske tačke gledišta, postoje između 50-67 vrsta kleke. Široko je rasprostranjena na celoj severnoj polulopti, od Arktika, južno do tropske Afrike, odnosno planina Centralne Amerike. Drugi nazivi: barovica, borovac, brika, brinje, klekovina, obicna borovica, smrek, smreka, smrekovina, smrec, smrika, smrica, smrkva, šmrca, fenja, crna smrekinja, crna smrekva, smrekva, venja. Kleka uspeva na kamenitim i kraškim terenima od primorskih do planinskih i brdskih područja. Kod nas se najviše nalazi po brdskim i planinskim suvim krčevinama, pašnjacima, suvatima, zapuštenim i neobrađenim zemljištima. Svi delovi obične kleke su izuzetno lekoviti, a posebno plodovi. Plod kleke je jajasta bobica, u prvoj godini je zelena, a tek u drugoj sazri, kada je crno-smeđa i okrugla, od ove osobine potekao je i njen latinski naziv: juniora – mlađa, i parere – roditi, jer se prošlogodišnji plod i dalje nalazi na biljci dok se novi obrazuje. Lekovitost kleke je odavno poznata, a njena svojstva se koriste protiv zastoja mokraće, za denzifekciju mokraćnih organa, poboljšanje varenja, iskašljavanje, protiv bolesti želuca, bubrega. U narodu se upotrebljava za lečenje mnogih bolesti, za spoljnu i unutrašnju upotrebu: kao diuretik, protiv nazeba, kašlja, vodene bolesti, gonoreje, astme, za stomak, znojenje i sl., a spolja u obliku spiritusa (Spiritus Juniperi) ili u jakoj rakiji za obloge i trljanje protiv nazeba, reumatizma i sličnih bolesti. Klekovača je nadaleko poznata veoma aromaticna rakija. Kleka je i kao začin prisutan u evropskoj kuhinji, naročito u kuhinji alpskih zemalja i u Skandinaviji. Kao začin upotrebljavaju se sušene ili sveže bobice, cele ili usitnjene. Njome se začinjavaju jela od kiselog kupusa i meso, naročito divljač. Dobro se kombinuje sa biberom, majoranom i lovorom, ali i voćem.





Kleka je smatrana svetom biljkom i u narodu je postojao običaj da se pred njom skida kapa i klanja, a njeno drvo poput tamjana korišćeno je kao kultni i medicinski miris. Njeno se granje vešalo na zidove kuća, kao svojevrsna zaštita od demonskih sila. Kleki su se pripisivala i magične moći, služila je kao zaštita od kuge i ostalih pošasti, a štitila je porodična ognjišta i imanja od zlih duhova, čarolija i veštica. Predstavlja simbol poverenja, zaštite i inicijative, ali i simbol plodnosti.


Pročitajte više >>                                                          << Vratite nazad

Antička kuhinja: Še-a - Kuvani ječam

Ječam se smatra jednom od najstarijih žitarica u Evropi. Sejao se još u kamenom dobu, kultivisao u Mesopotamiji i području evropskih sojenica. U Vavilonu se od njega pravila kaša i pivo, a u antičkom dobu je prženi ječam bio važna životna namirnica. Ječam je počeo da se gaji u Zapadnoj Aziji i u Africi u predelima uz reku Nil. Početak gajenje je sličan kao i kad je u pitanju početak gajenje pšenice, a to je pre oko 8000 godina pre nove ere. U periodu neolita ječam se koristio za dobijanje hleba i piva.

Jelo se služilo na Kaš-de, banket koji se organizovao u čast sumerske boginje Inane, kao i na sumerskoj proslavi Ki-a-nag koji se održavala u gradu Garšani u čast bogova i koje je zapisano na glinenim tablicama koje datiraju iz perioda 2031 - 2024 g. p. n. e. tokom perioda vladavine treće dinastije Ur.

U originalnom tekstu prevedenom sa glinene tablice nisu navedene tačne mere sastojaka niti je preciziran način pripreme, količinu sastojaka sam proizvoljno odredio.

Sastojci:
200 g zrna ječma
400 ml vode
200 ml supe od povrća
20 g goveđe masti
1 kašičica soli
1/2 kašičice asafetide
1 kašičica mlevenog korijandera
5 listova vlašca
2 kašičice griza
1 kašika juneće krvi
1 praziluk
5 čena belog luka

Priprema:
Zrna ječma staviti u rernu i peći nekoliko minuta dok zrna ne potamne. Staviti vodu i supu u posudu, u to dodati mast, so, asafetidu i mleveni korijander i staviti da se kuva. Sitno iseckati vlašac, pomešati sa grizom i junećom krvlju i to staviti u vodu i supu i dobro umešati. Kada se kratko prokuva, dodati ječam i dobro promešati. Pustiti da ponovo proključa, zatim smanjiti toplotu, poklopiti i kuvati na srednjoj temperaturi, sve dok zrna ječma ne omekšaju, zatim samleti praziluk i beli luk i dodati ovo u ječam, promešati i nastaviti sa kuvanjem još 15 minuta.





Asafoetida, laser ili silphium je višegodišnjeg biljka koja raste od 1 do 1,5 m. Ona je takođe poznat kao đavolji izmet, asant, hrana bogova, jovani badijan, smrdljiva guma, Hing, hengu, ingu, Kaiam, i Ting. Vrsta je poreklom iz pustinje Irana i planina Avganistana. Kao što samo ime sugeriše, asafoetida ima smrdljiv miris, ali u kuvanim jelima ona daje ukus koji podseća na praziluk.
U istorijskim izvorima, Silfijum se prvi put pominje u 7. veku p.n.e. u Egiptu, gde je korišćen i kao kontraceptivno sredstvo i kao lek za kašalj, lepru i otoke. Prema grčkoj legendi Batus i njegovi ljudi su oko 631.g. p. n. e. pristali na libijsku obalu gde su osnovali grad Kirenu. Nalazio se na rubu plodne visoravni koja je danas poznata kao Jabal al-Akhdar. Tada je tamo rasla biljka silphium silphium, a Grci su verovali da je ona dar boga Apolona. Kirena je bilo jedino mesto na kojem je rasla, a vremenom je postala toliko važan deo ekonomije ovoga grada da se počela pojavljivati i na kovanom novcu. Masovna upotreba Silfijuma svakako je, smatraju istoričari, uticala na rane hrišćane da kontracepciju i abortus gledaju kao najveće zlo. Ipak, uticaj ove biljke na moderno društvo ne prestaje tu. Svi znaju koji je simbol za srce i da taj simbol uopšte ne liči na pravo srce. Neki smatraju da je simbol nastao kao prikaz ženske zadnjice, drugi da predstavlja biljku u cvatu, ali malo ko zna da se simbol pojavljuje na kirenskom novcu. Ovaj oblik, smatraju naučnici, najverovatnije predstavlja seme Silfijuma. Veza između Silfijuma i seksa je očigledna, a brojni antički pisci kao što su su Pausanija ili Katul direktno povezuju ovu biljku s ljubavlju. Moguće je da je biljka korišćena kao "Remedia amoris", odnosno lek od ljubavi.
Stari Rimljani su kontracepciji toliko bili skloni da je masovna upotreba ove biljke, smatraju naučnici, dovela do izumiranja. Silfijum je biljka u srodstvu sa peršunom i koristila se kako u kulinarske svrhe, tako i kao lek i kontraceptivno sredstvo. Silfijum je korišćen u brojne svrhe i bio je toliko rasprostranjen da je do 1. veka p.n.e. bio na ivici izumiranja. Plinije Stariji u svojoj "Istoriji prirode" navodi da je biljka predstavljena imperatoru Neronu kao izuzetna retkost, koju je on odmah pojeo. Trgovci iz antičkog doba postali su bogati zahvaljujući izvozu u velikim količinama dok je njezina važnost vidljiva i na kovanom novcu Kirene gde se prikazuje žena koja dodiruje biljku i pokazuje na svoje genitalije čime se jasno ukazuje na njezinu svrhu. U drevnim tekstovima je opisano korištenje silfijuma kao kontraceptivno sredstvo, tačnije, Soranus je napisao da bi žene trebale piti sok napravljen od male količine silfija, veličine graška, jednom mesečno. Dodaje da biljka "ne samo da sprečava začeće nego i uništava postojeće". I Dioskorid-travar, ju je davao pacijentima u iste svrhe.





Uzrok izumiranja nije u potpunosti poznat iako se prevelika potražnja i ograničena ponuda navode kao najverovatniji uzroci jer se koristila i kao hrana za životinje zbog njenog učinka na kvalitet mesa. Postoje verovanja da ova biljka nije izumrla nego da se u današnje doba pogrešno identifikuje. Postoji nekoliko kandidata iz modernih botaničkih izvora kao što je ferula jaeschikane koja se pokazala skoro 100% učinkovita pri sprečavanju trudnoće.
U Srbiji se može identifikovati sa mitskom biljkom-Raskovnik. U istočnoj Srbiji, gde se raskovnik upotrebljava u magijskoj medicini, pod njim se podrazumeva biljka Laserpitium siler. Drugi veruju da je raskovnik ustvari mandragora (Mandragora officinarum), zato što se, po predanju, u korenu raskovnika mogu prepoznati antropomorfni elementi. Po trećima raskovnik je Laser trilobum (syn. Siler trilobum), biljka poznata po nemačkom nazivu "Rosskummel" (konjski kim). Po nekima je raskovnik Peucedanum officinale, biljka zvana "hogs fenel" (svinjski komorač). Po Vuku Karadžiću "Raskovnik je nekakva (moze biti izmišljena) trava, za koju se misli da se od nje (kad se njome dohvati) svaka brava i svaki zaklop otvori sam od sebe". Za čarobnu biljku raskovnik veruje se da živi samo jedan dan, iznikne u sumrak, procveta noću i do jutra uvene. U nekim predanjima raskovnik oslobađa zarobljene ili proklete duše koje čuvaju blago.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ninda-ga-rašsar - Hleb sa prazilukom

Ova vrsta beskvasnog hleba se koristila kao žrtva bogovima i svakodnevno se prinosio na oltarima hramova.

Sastojci:
500 g pšeničnog brašna
250 ml mleka
2 kašike soli
1 praziluk, sitno iseckan
1 kašika maslaca
2 kašike ovčije masti

Priprema:
Pomešati brašno, so i mleko i umesiti testo i ostaviti ga na toplom mestu i pokriveno da odstoji dva do tri sata dok se testo ne udvostruči.
U međuvremenu u posudi rastopite maslac i skuvajte praziluk i ostavite da se ohladi.
Testo podeliti na šest delova i formirati lopte, svaku loptu razvući i u nju dodati praziluk, zatim urolovati i ponovo razvući da dobije oblik deblje palačinke. Testo peći na masti.

Na glinenim tablicama nalaze se i spiskovi naziva biljaka koje su Sumeri i Asirci, stanovnici Mesopotamije, koristili i skoro svi sačuvani recepti pominju praziluk, crni i beli luk.

Praziluk, prasa, poriluk ili praz (lat A. ampeloprasum var. porrum) tip je luka, uzgojeni varijetet južnoevropsko-zapadnoazijske vrste Allium ampeloprasum. Praziluk je poreklom iz Sredozemlja i drevna je kulturna biljka. Upotrebljava se kao svež ili se dodaje jelima kao začin. U novije vreme znatne količine se suše i izvoze. Za ishranu se upotrebljava: stablo i listovi.
Primerci ove biljke iz arheoloških nalazišta, pronađeni su u drevnom Egiptu. Zidni crteži praziluka, dovode zaključka da je praziluk bio deo egipatske prehrane od najmanje drugog veka pre Hrista pa nadalje. Poznato je da su praziluk hvalili Izraelci koji su znali da ga u Egiptu ima u izobilju. Stari tekstovi koji su pronađeni, ukazuju na to da je praziluk rastao i u Mesopotamiji u isto vreme. Zanimljivo je da je praziluk bio najdraže povrće cara Nerona, a najviše ga je voleo jesti u supi ili sa uljem, verujući da poboljšava kvalitet njegovog glasa. Prema jednoj legendi, kralj Cadwaladr od Gwynedd, naredio je svojim vojnicima da se identifikuju nošenjem povrća na svojim kacigama u drevnoj borbi protiv Sasa, koja se odigrala u polju praziluka. Šekspir na primer, spominje običaj nošenja praziluka kao staru tradiciju za vreme kralja Henrika V. Zanimljivo je da je praziluk jedan od nacionalnih amblema države Vels. Velški praziluk se pojavio i na haljini Elizabete II za vreme njenog krunisanja. Naozbiljnije vizuelno korištenje praziluka, bila je značka na kapi Velške garde na kojoj je bio praziluk. U Rumuniji je praziluk simbol istorijske regije Oltenia u jugozapadnom delu zemlje.
Praziluk sadrži dosta vode (86%) a malo kalorija, tako da je pogodan za dijetalnu ishranu, kao diuretik i za čišćenje organizma, ali sadrži i korisne sastojke: beta-karoten, belančevine, biljna vlakna, biljne masti, biljne hormone, vitamin A, vitamine B, vitamin C, vitamin E, gvožđe, eterična ulja, kalijum, kalcijum, kvercetin, kemferol, mineralne soli, pektin, sumpor, sulfide, folnu kiselinu, fosfor, celulozu i šećer.
U ishrani se koriste koren, stablo i listovi praziluka. Praziluk se u ishrani najčešće koristi kao dodatak salatama, supama ili pržen sa jajima. U nekim krajevima je veoma popularno jelo sa prazilukom, krompirom i pavlakom. Praziluk povoljno deluje na organizam kod sledećih zdravstvenih problema: alergije, anemija, astma, arterioskleroza, bolesti usne šupljine, bolesti srca i krvnih sudova, bronhitis, gojaznost, gubitak apetita, gubitak pamćenja, depresija, impotencija, kamen u bubregu, kašalj, mučnina i povraćanje, neke vrste raka (prevencija i lečenje), neplodnost, pad imuniteta, povišeni nivo lošeg holesterola, prehlade i grip, problemi sa bubrezima, bešikom i mokraćnim kanalima, problemi sa zglobovima i kičmom, problemi sa crevima i organima za varenje, problemi sa krvnim pritiskom, problemi sa metabolizmom, problemi sa želucem i stomačnim bakterijama, problemi sa jetrom, problemi sa otocima, problemi sa štitnom žlezdom, promuklost, razne infekcije, reumatska oboljenja, sinuzitis, skorbut, stres, upale vena, upala pluća, hronični umor, celulit i šlog.
Praziluk se može koristiti kao diuretik, antioksidans i povoljno deluje protiv mikroba (kao neka vrsta antibiotika). Praziluk čisti krvne sudove od masnih naslaga i povišenog holesterola. Za obloge se mogu koristiti listovi ili zdrobljen praziluk kod: bolova u zglobovima, bolovima u kostima, kod gihta i kod povećane štitne žlezde.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad