Egipćani su pokojnicima ostavljali hranu u grobovima, tako da se danas o
njihovoj ishrani puno zna ali i zahvaljujući istraživanjima drevnih grobnica.
Hleb, urme i beli luk su se zbog tople i suve klime očuvali i do danas.
Meso mnogim Egipćanima u to vreme nije bilo dostupno, ako se jede samo meso,
ono je obično na žaru kao kebab, pečeno ili punjeno pirinčem koji se uvozio iz
Persije. Dakle, u zavisnosti od porodičnog budžeta, meso se konzumiralo jednom
ili dva puta nedeljno, a možda samo jednom ili dva puta mesečno.
U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija
domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće
muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom,
ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje
hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od
gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra.
Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što
su tučak, avan i sito.
Ishrana u bogataškim kućama bila je veoma raznovrsna, dok su siromašni jeli
uglavnom ono što su mogli uzgajati na svojim okućnicama - povrće, voće,
živinu, kao i ribu kojom je Nil obilovao. Od povrća su koristili okru, zelenu
salatu, celer, kupus, repu, sočivo, grašak, leblebiju, bob i druge mahunarke.
Naročito su voleli praziluk, crni i beli luk, zbog jakog ukusa, a takođe su
poznavali i njihova lekovita svojstva. Povrće se često služilo uz dodatak ulja
i sirćeta, a upotrebljavalo se i sirovo kao na primer celer.
Ova vrsta jela od sočiva je konzumirao viši sloj društva. Sočivo je poreklom
sa Bliskog istoka. Ova biljka je deo ljudske ishrane još od neolita, i jedna
je od najranijih pripitomljenih i kultivisanih vrsta. Kroz veći deo antičkog
doba sočivo se smatralo hranom siromašnog sloja stanovništva, mada u slučaju
Egipta je bilo drugačije. U doba faraona sočivo se posvećivalo bogu Minu. Min
je egipatski bog plodnosti i erekcije. Prikazuje se sa crnim licem i krunom.
Njegova je majka boginja Izida. Bogatiji su jeli sočivo i kao salatu začinjenu
susamovim uljem. Za zrna sočiva takođe se verovalo da imaju afrodizijačka
svojstva pa su bili rezervisani samo za faraone i sveštenike.
Ovo jelo se pravilo na sledeći način:
Sastojci:
250 g sočiva
1 praziluk, sitno seckano
1 glavica crnog luka, sitno seckano
5 čena belog luka, mleveno
1 kašičica semena korijandera, mleveno
1 kašika susamovog ulja
1 kašičica soli
voda
Priprema:
Potopiti sočivo preko noći u dosta vode. Sutradan, ocediti sočivo pa prelitii
sa dosta nove vode, i onda dovesti do ključanja. Smanjiti temperaturu da se
krčka, dodati ostale sastojke i kuvati između 40 i 80 minuta (u zavisnosti od
starosti sočiva) ili dok ne omekša ali da ne počine da se raspada.
Sočivo ili leća (lat.Lens esculenta) je jednogodišnja biljka koja spada
u red mahunarki i za nju je karakteristično da ima najkraći period kuvanja da
bi se pripremila za ljudsku ishranu. Po izgledu najviše podseća na grašak, sa
tim da ima samo 1 ili 2 zrna u mahuni. Ova je biljka poznata i pod nazivima:
leće, rogačica, soćivica i soška. Sočivo je mahunarka visoke biološke i
hranljive vrednosti. Ugljeni hidrati iz sočiva zahvaljujući svom složenom
sastavu i prisutnim vlaknima postepeno se ispuštaju u krv, čime se postiže
dugotrajan osećaj sitosti. Sočivo sadrži veću količinu proteina od pasulja.
Biljna vlakana doprinose snižavanju holesterola, regulaciji probave i
održavanju stabilnog nivoa šećera u krvi. Odličan je izvor mikroelementa
molibdena, a takođe i veoma dobar izvor dijetalnih biljnih vlakana,
magnezijuma i aminokiseline triptofana. Kalorijski gledano, sočivo u suvom
stanju obezbeđuje 353 kcal/ 100 g. Kada se skuva, sočivo ima energetsku
vrednost od 230 kcal/100g. Nutritivno gledano, sočivo u suvom stanju (u 100 g)
sadrži 60 g ugljenih hidrata (31 g vlakana), 26 g belančevina, 1 g masti i 10
g vode. Od vitamina, sočivo je bogato vitaminom B1 i B9, a od minerala sadrži
velike količine gvožđa, magnezijuma, fosfora, molibdena, mangana, cinka i
kalijuma. Sočivo ima veliki uticaj na smanjenje rizika od kardiovaskularnih
bolesti.
Poreklom je sa Bliskog istoka. Ova biljka je deo ljudske ishrane još od
neolita, i jedna je od najranijih pripitomljenih vrsta. Sočivo je povrće sa
najvećim udelom belančevina posle soje - 26%, zato i zauzima i vrlo važnu
ulogu u ishrani stanovništva nekih delova sveta, naročito u južnoj Aziji. Po
ovom povrću nazvana su sočiva u optici, zbog oblika koji podseća na seme. U
mnogim jezicima, reč za optičko sočivo je ista ili je izvedena iz reči koja se
koristi za sočivo kao biljku. Najveći svetski proizvođač ove biljke je Kanada,
a slede Indija, Turska, SAD i Australija.
Нема коментара:
Постави коментар