Antička kuhinja: Bademjan-e Ghejmeh - Gulaš od mesa i patlidžana

 

Ba-dem-džan znači patlidžan, -e - sa ili od, geh-je-meh ili fonetski ɡeˈje.me na persijskom doslovno znači “sitno iseckano meso”, gulaš od mesa i patlidžana. Dakle, izgovor bi zvučao otprilike Ba-dem-džan-e Gej-me. Bademjan-e Ghejmeh doslovno znači Ghejmeh (gulaš) sa patlidžanom ili Patlidžan u gulašu Ghejmeh.

To je specifična varijanta klasičnog Ghejmeh gulaša u kojoj se patlidžan dodaje pred kraj kuvanja. Drugim rečima, naslov označava vrstu jela i glavni sastojak koji ga razlikuje od običnog Gheymeh. Bademjan-e Ghejmeh je jedno od klasičnih persijskih jela koje kombinuje patlidžan (bademjan) sa govedinom ili jagnjetinom i ghejmeh (sočivo ili gulaš od sočiva i mesa). Bademjan-e Ghejmeh je varijanta ghejmeh gulaša u kojoj se patlidžani prže ili peku, pa se dodaju u gulaš pred kraj kuvanja. Sastojci ovog jela su govedina ili jagnjetina, seckana na male kocke, žuti suv grašak, plavi patlidžani, oguljeni, isečeni na kolutove i prženi, sušeni limun (limoo amani) ili limunov sok, luk i beli luk, a od začini se koriste kurkuma, so, biber, ponekad malo cimeta i ulje za prženje.

Bademjan-e Ghejmeh nije samo još jedan persijski khoresh, već jelo koje u sebi spaja tišinu zemlje i dubinu vremena. U njemu se susreću mekoća patlidžana, strpljivo krčkanog mesa i blaga kiselina koja je od davnina bila znak ravnoteže u iranskoj kuhinji. Ovo jelo nije nastalo naglo niti slučajno, ono je rezultat vekova prilagođavanja, sezonske mudrosti i pažljivog balansa ukusa, kakav je karakterističan za persijsku civilizaciju.

Služen uz beli pirinač, Bademjan-e Ghejmeh je uvek bilo jelo doma i okupljanja: dovoljno skromno za svakodnevicu, a dovoljno slojevito da se nađe na trpezi u posebnim prilikama. U njemu se čitaju tragovi drevnih navika, medicinskih uverenja i simbolike hrane kao sredstva harmonije, između toplog i hladnog, kiselog i punog, prolaznog i večnog.

Bademjan-e Ghejmeh je više od hrane, to je filozofija na tanjiru, spoj energije, stabilnosti i harmonije, gde svaki sastojak doprinosi celini.

U modernoj Persiji i dalje predstavlja gostoprimstvo, porodičnu zajednicu i balans života, spoj slatko-gorko-kiselih ukusa koji simbolizuje složenost ljudskog iskustva.

Iako su tehnike i začini modernizovani, suština jela ostaje ista, jednostavno, hranljivo i simbolično.

Priprema i konzumacija Bademjan-e Ghejmeh povezuje sadašnjost sa hiljadugodišnjom tradicijom Persije i zoroastrijskim vrednostima. Bademjan-e Ghejmeh nikada nije bio obično varivo. On je kroz vekove bio žrtva, lek, poruka, sećanje.

Zato je preživeo promene vera, dinastija i ukusa jer mu je značenje uvek bilo veće od recepta.

Patlidžan je u Ahemenidskom periodu kuvan, od Sasanidskog pržen ili pečen, do moderne varijante koja se može i peći na roštilju. Sočivo je uvek žuto ili crveno, kao glavni zgušnjivač gulaša.

U daljem tekstu imaćete priliku da pročitate rekonstrukcije ovog jela zasnovane na istorijskim, etnobotaničkim i ritualnim izvorima. Svaka epoha ima svoju logiku, izbor biljaka i način konzumacije.

Praistorijski- elamski i ranoiranski period 7000–3000. p.n.e.

U ovom periodu ne postoji jelo pod ovim imenom, ali postoji strukturni predak,meso seckano na sitno, mahunarke, kiseli ili fermentisani element, dugo tiho kuvanje. Patlidžan još nije prisutan, ali je filozofija jela već formirana.

Simbolika sastojaka je ta da je sitno sečeno meso, kontrolisana žrtva, mahunarke su kontinuitet života i skladištenje vremena, dugo kuvanje je strpljenje kao vrlina zajednice.

U rekonstrukciji jela nigde nije precizirana tačna mera sastojaka.

Sastojci:

ovčetina ili divlja koza, sitno seckano

divlji grašak ili bob

luk ili poriluk

fermentisana sirutka ili sok od kiselog voća

mast (loj)

Priprema:

Meso se sitno seče kamenom oštricom. Kuvanje u glinenoj posudi satima, Kiseli element dodaje se na kraju.

Ovo je pra-ghejmeh struktura, ali bez patlidžana. Hrana nije uživanje, već održavanje kosmičkog poretka. Pra-simbolika ghejmeha, čovek se ne hrani da bi uživao, već da bi opstao u skladu sa svetom.

Ahemenidski period 550–330. p.n.e.

U ovo vreme, persijska kuhinja bila je još prilično jednostavna, sa lokalnim povrćem, žitaricama, mesom i sušenim voćem. U to vreme gulaš je bio tečna varijanta mesa i žitarica ili sočiva, često pripremana za dvorske obroke. Patlidžan je još uvek retko korišćen u jelima. Bio je luksuz, uglavnom u kraljevskim vrtovima. Žuta sočiva su bila osnovna proteinska baza, posebno za vojnike i putnike.Jelo je simbolizovalo hranjenje zajednice i prosperitet, variva su bila osnovni način da se više ljudi hrani iz istog lonca.

Sastojci:

250 g jagnjetine ili govedine, sitne kocke

100 g žutog suvog graška

150 g patlidžana, pečen na vatri, ne pržen

kurkuma

korijander

2-3 kašike susamovog ulja

so

Priprema:

Meso se seče na kocke i blago prži u susamovom ulju. Grašak se kuva odvojeno. Patlidžan se peče ili kuva i dodaje pred kraj kuvanja. Sve se spaja u tečnu varijantu gulaša, začinjenu kurkumom i korijanderom.

Limoo amani i paradajz još nisu bili korišćeni, paradajz je tek iz Amerike stigao u Persiju u kasnom periodu.

Sasanidski period 224–651 n.e.

Patlidžan (badingan) ulazi u iranski svet preko Indije, počinje eksperimentisanje sa njegovim "hladnim" svojstvom. Jelo dobija formu meso + mahunarka + povrće.

Persijska kuhinja postaje sofisticiranija, dolazi do korišćenje začina, sušenog voća, mesa i povrća u složenim gulašima. Patlidžana postepeno postaje sastavni deo jela, prženi ili pečeni. Sočivo se koristi kao baza, meso kao luksuz.

Ghejmeh variva često su služena u ceremonijama i hramovima, jer su hranljiva i simbolizuju složeni sklad različitih elemenata, meso, povrće, začini.

Ghejmeh je jedno od klasičnih zimskih persijskih jela, koje se često priprema za društvena okupljanja i svečane prilike.

Sastojci:

250 g jagnjetine, sitne kocke

100 g žutog suvog graška

150 g patlidžana, pečen na vatri, ne pržen

1 glavica crnog luka

1 sušeni nezreli limun ili sok nara

3 kašike susamovog ulja ili životinjska mast

kurkuma

cimet

biber

so

Priprema:

Pržiti luk, dodati meso i začine, lagano dinstati. Dodati grašak i vodu, kuvati dok meso ne omekša. Patlidžan se prži odvojeno i dodaje pred kraj, kiseli element idu na kraju Sve se kuva zajedno još 10–15 minuta.

Ova verzija je bliža modernom ukusu, ali još uvek bez paradajza. Limoo amani, sušeni persijski limun, daje kiselkast, pomalo gorak ukus. Jelo je ritualno-neutralno, ali prihvatljivo i u zoroastrijskim zajednicama (bez krvi u vatri).

Zoroastrijska hramovna verzija

U hramovima se jelo pravilo sa naglaskom na čistoću i harmoniju, bez prekomernog prženja ili teških začina. Svaki sastojak imao je simboličko značenje, mesoje energija i snaga, sočivo je život i opstojnost, patlidžan je zemlja i stabilnost, luk i beli luk su svetlost i zaštita, kurkuma i korijander su ravnoteža i energija, limun je pročišćavanje i čišćenje duha.

U zoroastrijskim hramovima vatra (Ātar) je sveta i ne sme biti oskrnavljena, nema krvi blizu ognjišta, nema naglog prženja koje razbija ravnotežu, naglasak je na tihoj transformaciji hrane. Zato je Bademjan-e Ghejmeh u hramovskom kontekstu umereno, čisto i simbolički uravnoteženo jelo.

U zoroastrizmu, kuhinja hramova je imala svoja pravila, ne sme se koristiti jagnjetina za svete obroke (zbog ritualne čistoće), već se više koristila govedina ili divljač. Ulje i začini kao susamovo ulje i korijander su smatrani čistim sastojcima. Patlidžan i sočivo, povrće i mahunarke su simbol životne snage i dugovečnosti.

Sastojci:

200-250 g govedine, sitno seckana

100 g žutog suvog graška

150 g patlidžan, kuvan ili pečen, ne pržen u puno ulja

1 kašičica kurkume

1 glavica crnog luka

korijander

so – bez crnog bibera ili cimeta, jer su se smatrali prejakim za ritualne obroke

2–3 kašike ulja, susamovo ulje ili mast sa životinjskih žlezda

limun ili kiselo voće, minimalno, samo da "očisti" ukus

400 ml vode

Priprema (ritualni redosled):

U šerpu dodaj susamovo ulje ili mast, dodaj luk i kratko proprži dok ne postanu staklasti to je simbol svetlosti i rasta. Dodaj govedinu i prži blago 5–7 minuta. Dodaj grašak i 400 ml vode, poklopi i kuvaj na srednje laganoj vatri dok meso i sočivo ne omekšaju (oko 40–50 minuta).

Patlidžan blago kuvati ili peći u rerni, bez puno ulja, jer zoroastrijski ritual naglašava čistoću. Kada je mekan, iseći na kolutove ili kockice. Patlidžan dodati u gulaš pred kraj kuvanja (10 minuta pre kraja). Dodaj kurkumu i mleveni korijander, so po ukusu. Dodati krišku limuna, simbol čišćenja i ravnoteže. Lagano promešaj da se svi sastojci sjedine. Jelo ne sme da ključa snažno, već da se blago krčka, simbol harmonije i ravnoteže.

Poslužiti toplo, tradicionalno sa pirinčem ili hlebom.

Svaki sastojak je uvek u harmoniji:

patlidžan - simbol plodnosti i zemlje

meso - žrtva bez nasilja, energija i snaga

kiselina - kosmička ravnoteža

začini - energija

sporo kuvanje - poštovanje vremena

grašak - simbol života i opstanka

Jednostavnost i čistota, naglašava harmoniju sa prirodom, što je centralna ideja zoroastrizma.

Kada se Bademjan-e Ghejmeh posmatra iz ugla srpske tradicionalne, a naročito manastirske kuhinje, postaje jasno da sličnost ne leži u začinima ni u imenima, već u etičkom odnosu prema hrani. I persijska i srpska duhovna tradicija poznaju ideju da jelo ne sme da nadvlada čoveka, već da ga smiri, uravnoteži i pripremi za molitvu, rad i zajedništvo.

U oba sveta ključna je tiha vatra. U zoroastrijskom i kasnije islamskom Iranu ona je sveta jer transformiše bez nasilja; u srpskim manastirima ona je tiha jer ne sme da odvlači pažnju od unutrašnjeg sabranja. Bademjan-e Ghejmeh, sa svojim dugim krčkanjem, nenaglašenim začinima i odsustvom kulinarske teatralnosti, pripada istoj toj logici kao i starija manastirska variva, jela od mahunarki, povrća i skromno korišćenog mesa.

Posebno je značajna uloga kiselog elementa. U persijskoj tradiciji on uspostavlja kosmičku i telesnu ravnotežu; u srpskoj kuhinji on priziva budnost i trezvenost, bilo kroz sirće, kiseli kupus ili fermentisane sokove. U oba slučaja kiselina nije "za ukus", već za razbijanje tromosti i tela i duha. Hrana ne uspavljuje, već održava čoveka budnim i sabranim.

Patlidžan u Bademjan-e Ghejmeh-u ima ulogu sličnu povrću u srpskoj monaškoj trpezi: on je nosilac zemlje, skromnosti i stabilnosti. Nije ukras, nije dodatak, već osnova jela. Meso, kada je prisutno, nikada ne dominira, već se usitnjava, raspodeljuje i smiruje dugim kuvanjem, isto kao u starijim srpskim jelima gde se meso ne pokazuje, već se deli.

Zato se može reći da Bademjan-e Ghejmeh i srpska tiha kuhinja govore istim jezikom, iako različitim pismima. To je jezik mere, strpljenja i smisla. Hrana je ovde produžetak duhovne discipline: ona ne služi da impresionira, već da podrži čoveka u njegovom svakodnevnom naporu da ostane u ravnoteži sa sobom, zajednicom i vremenom.

Paralela sa srpskom istorijskom kuhinjom je ta da iako su kulturno udaljene, struktura jela je iznenađujuće bliska.

Najbliži srpski pandani:

1. Jagnjeći paprikaš (stariji, bez zaprške)

sitno sečeno meso

sporo kuvanje

kiseli element (sirće, kisela paprika)

funkcionalno vrlo blisko ghejmehu

2. Đuveč sa mesom (rani oblik)

povrće + meso u jednom sudu

slojevito dodavanje sastojaka

jelo „za sto, ne za hod“

3. Manastirska kuhinja

tiha vatra

bez agresivnih začina

ravnoteža i skromnost

filozofski najbliža zoroastrijskoj verziji

Ključna razlike:

Persijska kuhinja            Srpska tradicionalna

Kiselo-slatki balans        Kiselo-slano

Humoralna medicina      Posna / mrsna podela

Patlidžan                         Luk i paprika

Ideja je ista, ali je jezik ukusa drugačiji.

Ako posmatramo Bademjan-e Ghejmeh kroz ove tri prizme, vidi se da to nije orijentalno varivo, već visoko strukturirano civilizacijsko jelo.

U savremenom svetu, gde jela često postaju spektakl, upravo ovakva jela podsećaju na stariju istinu: da je najdublja raskoš u tišini, a najtrajniji ukus onaj koji ne traži pažnju, već ostaje. U tom smislu, Bademjan-e Ghejmeh nije samo persijsko jelo, ono je deo šire, evroazijske tradicije smirene, duhovno odgovorne kuhinje, kojoj i srpska manastirska trpeza prirodno pripada.

Bademjan-e Ghejmeh nije jelo koje se može razumeti samo kroz sastojke, tehniku ili naziv. Ono je kulinarski dokument jedne civilizacije koja je hranu shvatala kao moralni, kosmički i društveni čin. Njegova struktura, sitno sečeno meso, mahunarka, patlidžan i kiseli element, opstala je ne zato što je praktična, već zato što je stabilna. U toj stabilnosti leži razlog njegove dugovečnosti.

U najranijim slojevima, pre nego što je dobilo ime, ovo jelo je bilo izraz discipline opstanka ništa se nije rasipalo, sve se usitnjavalo, kuvalo dugo i delilo ravnopravno. Sa pojavom patlidžana u sasanidskom periodu, jelo dobija novu dimenziju, ono postaje mikrokosmos sveta, gde zemlja, žrtva, vreme i ravnoteža moraju postojati u tačnom odnosu. U tom trenutku kuvanje prestaje da bude puka priprema hrane i postaje oblik odgovornog delovanja u svetu.

Tokom islamskog srednjeg veka, značenje se premešta iz kosmologije u telo čoveka. Bademjn-e Ghejmeh se tada doživljava kao lek, jelo koje mora da greje i hladi u isto vreme, da smiruje i hrani, da održava ravnotežu bez preterivanja. Ova medicinska logika nije izbrisala stariju simboliku, već ju je prevela u jezik zdravlja, čineći jelo univerzalnim i prihvatljivim u novom duhovnom okviru.

Safavidski period donosi završnu sintezu. Jelo postaje deo društvenog rituala, sprema se za zavete, praznike i zajedničke trpeze, ali zadržava svoju skromnost. Upravo ta kombinacija, obilje bez raskoši čini Bademjan-e Ghejmeh paradigmom persijske etike stola. Ono ne pokazuje moć kroz ekstravaganciju, već kroz kontrolu i meru.

U modernom vremenu, kada su mnogi simboli izgubili svoju jasnoću, ovo jelo opstaje kao kulinarna memorija. Čak i kada se recept pojednostavljuje ili prilagođava, osnovna struktura i ime ostaju netaknuti. To svedoči da Bademjan-e Ghejmeh više nije samo hrana, ono je znak pripadnosti, kontinuiteta i doma.

Na kraju, može se reći da je snaga ovog jela upravo u tome što nikada nije pokušavalo da bude spektakularno. Ono je vekovima biralo ravnotežu umesto raskoši, tišinu umesto buke, smisao umesto efekta. Zato i danas, kada se nađe na stolu, ne govori samo o ukusu već o načinu na koji jedna civilizacija razume svet, čoveka i vreme. Danas jelo simbolizuje dom,stabilnost, identitet. Čak i kada se recept menja, ime ostaje isto. Bādemjan-e Ghejmeh postaje kulinarna memorija Irana.

Bademjan-e Ghejmeh nije improvizacija, već kulminacija jedne ideje stare više od 1500 godina. Ono što danas deluje kao klasično kućno jelo zapravo je pažljivo balansirana sinteza drevne tehnike, medicinske filozofije, društvene simbolike.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Salad-e adas - Salata od sočiva

 

Kroz veći deo antičkog doba jela od povrća se smatrala hranom siromašnog sloja stanovništva ali se to ne odnosi na salate i predjela koja se uglavnom sastoje od povrća i koje su konzumirali svi društveni slojevi Persijskog carstva. Reč Salad-e na persijskom (farsi) jeziku znači salata od, a reč adas znači sočivo.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta sard salate se pravila na sledeći način:

Sastojci:

1 1/2 šolje sočiva

250 g cvekle

1/3 šolje sitno iseckanog crnog luka

2 jajeta

1 glavica zelene salate

Preliv:

2 kašike crvenog vinskog sirćeta

1/3 šolje maslinovog ulja

1 kašičica mlevenog semena golpara

1/2 kašičice soli

1 prstohvat bibera

Priprema:

Kuvajte sočivo dok ne omekša. Tvrdo skuvajte jaja, a zatim ostavite da se ohlade i dostignu sobnu temperaturu. Ocedite sočivo i ostavite da se ohladi na sobnu temperaturu. Sitno iseckajte crni luk, dovoljno za 1/3 šolje. Dobro operite cveklu, a zatim je oljuštite. Nakon što oljuštite cveklu, izrendajte je u činiji. U maloj činiji za mešanje napravite preliv, dodajte crveno vinsko sirće, golpar, so i biber i dobro promešajte, zatim u to polako dodajte maslinovo ulje. Dodajte ohlađeno sočivo i iseckan luk u cveklu. Dodajte preliv i dobro promešajte. Izrendajte ohlađena jaja preko pomešanih sastojaka. Zatim ponovo lagano promešajte. Servirajte hladnu salatu preko listova zelene salate koji su tu postavljeni više kao dekoracija.

Pošto golpar (Heracleum persicum), nije tipičana začinska biljka u Srbiji napomenuo bih da je to aromatična biljka i začin iz Irana koji se koristi za poboljšanje ukusa raznih jela, posebno pasulja, krompira, boba i semenki nara. Smatra se da smanjuje nadutost, a njegov ukus je opisan kao zemljani i drvenast sa blago gorkim i snažnim mirisom. Sema golpara se obično melje u prah i posipa preko jela poput kuvanog pasulja, boba (koji se često poslužuje sa njim), krompira, pečuraka i semenki nara. Može se koristiti kao deo persijskih nacionalnih mešavina začina kao što je advieh, kao i dodatak supama i sosevima. Prah golpara može se mešati sa sirćetom i koristiti kao umak za umakanje lišća salate ili boba. Cela zrna se ponekad koriste u pripremi turšija i kiselih jela kako bi im se dodala posebna aroma. Iako ima snažan i pomalo gorkast ukus, neki kažu da mu miris podseća na staru čarapu, dok ga drugi opisuju kao prijatan i začinjen. Koristi se u tradicionalnoj medicini za smanjenje crevnih gasova. Golpar raste u planinskim i vlažnim predelima Irana i okoline.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Adasi polo - Varivo od sočiva i pirinča

Reč Adas znači sočivo, a reč Polo na persijskom (farsi) jeziku znači pirinač, odnosno označava na koji je način kuvan pirinač. Adas polo je tradicionalno persijsko jelo. Adas Polo je kombinacija pirinča sa šafranom i prelivom od sočiva i luka . Adas polo je lako sard persijsko jelo namenjeno za vrele letnje dane. Za ovaj recept će vam trebati 2 glavna sastojka: sočivo i pirinač. Za vreme zime i ljubitelje mesa Adas polo može da se pravi i sa mlevenim  goveđim mesom kao garm jelo. Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Pirinač, razno povrće, žitarice i meso su bile najčešće namirnice u ishrani persijanaca. Pirinač je bio jedan od najvažnijih sastojaka persijske kuhinje. Priprema se kao glavno jelo, kao prilog glavnom jelu, ili se ubacuje kao sastojak pojedinog jela. Najkvalitetniji pirinač je rastao u severnim predelima persijskog carstva, u pokrajinama Mazandaran i Gilan. Kroz veći deo antičkog doba jela od povrća se smatrala hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a jela od povrća su bila odlična zamena za vitamine, belančevine i proteine. Persijska kuhinja je vrlo ekonomična što se tiče upotrebe mesa koja je bila rezervisana za srednji i bogatiji sloj društva.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog sard jela i sa kojim se hranilo za vreme letnjih meseci se pravio na sledeći način:

Sastojci:

250 g sočiva

1 veća glavica crnog luka

1 kašičica kurkume

1/2 kašičice cimeta

4 kašike maslaca

1 kašika otopljenog maslaca

prstohvat šafrana

voda

Polo

Sastojci:

500 g pirinča

1 kašika soli

2 kašike maslinovog ulja

Za preliv

3-4 seckane urme

šaka suvog grožđa

Priprema

Kuvati sočivo u šerpi sa vodom i solju 30 minuta. Sočivo treba da zadrži svoj oblik (znači paziti da se ne prekuva). Napravite vodu od šafrana, u 1/3 čaše dodajte prstohvat mlevenog šafrana, prelijte ključalom vodom i sačekajte 5 minuta, kada šafran da svoju punu boju vodi i postane crven, spreman je. Narezati luk na kockice pa dodati u šerpu u koji ste stavili 2 kašike maslaca i propržite ih. U šerpu dodati kurkumu i so i kuvano sočivo pa cimet. Pržite nekoliko minuta uz mešanje, a zatim isključite vatru. U mešavinu sočiva sipajte pola vode od šafrana.

Pravljenje polo pirinča i kombinovanje sa sočivom:

Nekoliko puta isprati pirinač u hladnoj vodi. Ostavite ga da odstoji u posoljenoj vodi 2 do 3 sata, a potom vodu iscedite. Lonac napunite vodom do pola i pustite da voda provri. Dodajte pirinač i kašiku soli, kada stavljate pirinač, pustite ga da slobodno pada i nemojte ga pritiskati. Kuvajte dok se pirinač ne skuva na pola. Nakon toga ocedite vodu, a pirinač ostavite u cediljci te ga ponovno isperite hladnom vodom. U lonac ulijte maslinovo ulje i dodajte ispran pirinač. Poklopite lonac i kuvajte na laganoj vatri odnosno na pari oko pola sata, poklopac obavezno zavijte u krpu tako da para ne izlazi iz lonca, a da bi para svuda cirkulisala, varjačom napravite nekoliko rupa u pirinču.

Kod pripreme pirinča na persijski način važno je voditi računa da se on ne lepi. Stoga su persijanci pirinač kuvali na pari. Za pripremanje soseva ili umaka koji se poslužuje uz pirinač koriste se razni začini i druge namirnice, što sos ili umak čini bogatijim i daje mu izvrstan bogat ukus.

Završno jelo:

Staviti praznu posudu na srednju vatru. Pomešajte pola čaše ključale vode i kašiku otopljenog maslaca sa ostatkom vode od šafrana i stavite u šerpu. Dodajte slojeve: prvo ide sloj pirinča, a zatim sloj sočiva. Nastavite, dok svi sastojci ne budu gotovi. Toplina bi trebalo da bude na srednjoj temperaturi prvih 5 minuta. Dnom ​​kašike napravite duboke rupe u pirinču i sočivu. Rastopite 2 kruške putera u čaši slane ključale vode. Sipajte preko lonca. Pokrijte šerpu poklopcem i čistom kuhinjskom krpom da upije vlagu. Kuvajte na laganoj vatri 1 sat.

Preliv:

Pržite komade urmi 2 minuta na srednjoj vatri. Zatim dodajte suvo grožđe. Propržite na minut sve sastojke i pospite po jelu ili ovaj preliv služiti odvojeno.

Za zimsku garm mesnu verziju: promešajte 250 g mlevenog goveđeg mesa sa kurkumom i seckanim lukom. Dodajte sloj mesa pored ostalih u lonac.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Adasi - Supa od sočiva

 

Reč adas na persijskom (farsi) jeziku znači sočivo. Ovo je tradicionalno jelo koje se jede u letnje dane.

Kroz veći deo antičkog doba jela od povrća se smatrala hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a jela od povrća su bila odlična zamena za vitamine, belančevine i proteine.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog sard jela se brzo prpremalajela i sa kojim se hranilo za vreme letnjih meseci što je bilo veoma korisno za putnike, trgovačke karavane i vojnike i pravilo se na sledeći način:

Sastojci:

500 g sočiva

1 glavica velikog crnog luka, sitno seckano

1 kašičica soli

1 kašičica bibera

1 kašičica kurkume

1 kašika limunovog soka

maslinovo ulje

voda

Priprema:

Oprati i potopiti sočivo nekoliko sati pre kuvanja. Pržiti luk na ulju u velikom loncu dok ne postane zlatne boje. Operite sočivo, a zatim ga dodajte u šerpu i pomešajte sa lukom. Dodajte kurkumu, so i biber. Dodajte toliko vode da potpuno prekrije sočivo. Stavite poklopac na lonac i kuvajte sve dok se sočivo potpuno neskuva. Kada Adasi bude spreman za serviranje, limunov sok preliti preko supe.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Adasi - Varivo od sočiva

 

Ovo je tradicionalno jelo koje se jede u zimske dane za doručak. Poslužuje se sa lepinjom. Reč adas na persijskom (farsi) jeziku znači sočivo.

Kroz veći deo antičkog doba jela od povrća se smatrala hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a jela od povrća su bila odlična zamena za vitamine, belančevine i proteine.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jela se brzo prpremala što je bilo veoma korisno za putnike, trgovačke karavane i vojnike i pravilo se na sledeći način:

Sastojci:

500 g sočiva

1 l vode

1 kašičica soli

1 kašičica sušenog origana

Za preliv:

100 g maslaca

1 kašika šećera

1 kašika sušenog origana ili majorana

Priprema:

Sočivo kuvajte u vodi oko 30 minuta ili dok ne omekša. Dobro ga izgnječite. Dodajte so i origano. Jelo stavite u posudu za posluživanje. Otopite maslac i prelijte ga preko kuvanog sočiva, a zatim pospite šećerom i origanom ili majoranom.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Kuvano sočivo

Egipćani su pokojnicima ostavljali hranu u grobovima, tako da se danas o njihovoj ishrani puno zna ali i zahvaljujući istraživanjima drevnih grobnica. Hleb, urme i beli luk su se zbog tople i suve klime očuvali i do danas.

Meso mnogim Egipćanima u to vreme nije bilo dostupno, ako se jede samo meso, ono je obično na žaru kao kebab, pečeno ili punjeno pirinčem koji se uvozio iz Persije. Dakle, u zavisnosti od porodičnog budžeta, meso se konzumiralo jednom ili dva puta nedeljno, a možda samo jednom ili dva puta mesečno.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Ishrana u bogataškim kućama bila je veoma raznovrsna, dok su siromašni jeli uglavnom ono što su mogli uzgajati na svojim okućnicama - povrće, voće, živinu, kao i ribu kojom je Nil obilovao. Od povrća su koristili okru, zelenu salatu, celer, kupus, repu, sočivo, grašak, leblebiju, bob i druge mahunarke. Naročito su voleli praziluk, crni i beli luk, zbog jakog ukusa, a takođe su poznavali i njihova lekovita svojstva. Povrće se često služilo uz dodatak ulja i sirćeta, a upotrebljavalo se i sirovo kao na primer celer.

Ova vrsta jela od sočiva je konzumirao viši sloj društva. Sočivo je poreklom sa Bliskog istoka. Ova biljka je deo ljudske ishrane još od neolita, i jedna je od najranijih pripitomljenih i kultivisanih vrsta. Kroz veći deo antičkog doba sočivo se smatralo hranom siromašnog sloja stanovništva, mada u slučaju Egipta je bilo drugačije. U doba faraona sočivo se posvećivalo bogu Minu. Min je egipatski bog plodnosti i erekcije. Prikazuje se sa crnim licem i krunom. Njegova je majka boginja Izida. Bogatiji su jeli sočivo i kao salatu začinjenu susamovim uljem. Za zrna sočiva takođe se verovalo da imaju afrodizijačka svojstva pa su bili rezervisani samo za faraone i sveštenike.

Ovo jelo se pravilo na sledeći način:

Sastojci:

250 g sočiva

1 praziluk, sitno seckano

1 glavica crnog luka, sitno seckano

5 čena belog luka, mleveno

1 kašičica semena korijandera, mleveno

1 kašika susamovog ulja

1 kašičica soli

voda

Priprema:

Potopiti sočivo preko noći u dosta vode. Sutradan, ocediti sočivo pa prelitii sa dosta nove vode, i onda dovesti do ključanja. Smanjiti temperaturu da se krčka, dodati ostale sastojke i kuvati između 40 i 80 minuta (u zavisnosti od starosti sočiva) ili dok ne omekša ali da ne počine da se raspada.

Sočivo ili leća (lat.Lens esculenta) je jednogodišnja biljka koja spada u red mahunarki i za nju je karakteristično da ima najkraći period kuvanja da bi se pripremila za ljudsku ishranu. Po izgledu najviše podseća na grašak, sa tim da ima samo 1 ili 2 zrna u mahuni. Ova je biljka poznata i pod nazivima: leće, rogačica, soćivica i soška. Sočivo je mahunarka visoke biološke i hranljive vrednosti. Ugljeni hidrati iz sočiva zahvaljujući svom složenom sastavu i prisutnim vlaknima postepeno se ispuštaju u krv, čime se postiže dugotrajan osećaj sitosti. Sočivo sadrži veću količinu proteina od pasulja. Biljna vlakana doprinose snižavanju holesterola, regulaciji probave i održavanju stabilnog nivoa šećera u krvi. Odličan je izvor mikroelementa molibdena, a takođe i veoma dobar izvor dijetalnih biljnih vlakana, magnezijuma i aminokiseline triptofana. Kalorijski gledano, sočivo u suvom stanju obezbeđuje 353 kcal/ 100 g. Kada se skuva, sočivo ima energetsku vrednost od 230 kcal/100g. Nutritivno gledano, sočivo u suvom stanju (u 100 g) sadrži 60 g ugljenih hidrata (31 g vlakana), 26 g belančevina, 1 g masti i 10 g vode. Od vitamina, sočivo je bogato vitaminom B1 i B9, a od minerala sadrži velike količine gvožđa, magnezijuma, fosfora, molibdena, mangana, cinka i kalijuma. Sočivo ima veliki uticaj na smanjenje rizika od kardiovaskularnih bolesti.

Poreklom je sa Bliskog istoka. Ova biljka je deo ljudske ishrane još od neolita, i jedna je od najranijih pripitomljenih vrsta. Sočivo je povrće sa najvećim udelom belančevina posle soje - 26%, zato i zauzima i vrlo važnu ulogu u ishrani stanovništva nekih delova sveta, naročito u južnoj Aziji. Po ovom povrću nazvana su sočiva u optici, zbog oblika koji podseća na seme. U mnogim jezicima, reč za optičko sočivo je ista ili je izvedena iz reči koja se koristi za sočivo kao biljku. Najveći svetski proizvođač ove biljke je Kanada, a slede Indija, Turska, SAD i Australija.

Pročitajte više >>                                                         << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aliter lenticulam - Kuvano sočivo

Sastojci:
250 g sočiva
1 kašičica semena korijandera, mleveno
20 ml vinskog sirćeta
1 kašika maslinovog ulja

Priprema:
Sočivo staviti da se kuva jedno desetak minuta da provri. Kada provri prvu vodu prosuti i staviti novu (mlaku). Dodati korijander, sirće i ulje. Izmešati i staviti da se kuva jedno trideset minuta uz povremeno mešanje.
Recept je rekonstrukcija prema pisanim fragmentima nađenim u Herkulanumu.





Sočivo ili leća (lat.Lens esculenta) je jednogodišnja biljka koja spada u red mahunarki i za nju je karakteristično da ima najkraći period kuvanja da bi se pripremila za ljudsku ishranu. Po izgledu najviše podseća na grašak, sa tim da ima samo 1 ili 2 zrna u mahuni. Ova je biljka poznata i pod nazivima: leće, rogačica, soćivica i soška. Sočivo je mahunarka visoke biološke i hranljive vrednosti. Ugljeni hidrati iz sočiva zahvaljujući svom složenom sastavu i prisutnim vlaknima postepeno se ispuštaju u krv, čime se postiže dugotrajan osećaj sitosti. Sočivo sadrži veću količinu proteina od pasulja. Biljna vlakana doprinose snižavanju holesterola, regulaciji probave i održavanju stabilnog nivoa šećera u krvi. Odličan je izvor mikroelementa molibdena, a takođe i veoma dobar izvor dijetalnih biljnih vlakana, magnezijuma i aminokiseline triptofana. Kalorijski gledano, sočivo u suvom stanju obezbeđuje 353 kcal/ 100 g. Kada se skuva, sočivo ima energetsku vrednost od 230 kcal/100g. Nutritivno gledano, sočivo u suvom stanju (u 100 g) sadrži 60 g ugljenih hidrata (31 g vlakana), 26 g belančevina, 1 g masti i 10 g vode. Od vitamina, sočivo je bogato vitaminom B1 i B9, a od minerala sadrži velike količine gvožđa, magnezijuma, fosfora, molibdena, mangana, cinka i kalijuma. Sočivo ima veliki uticaj na smanjenje rizika od kardiovaskularnih bolesti.





Poreklom je sa Bliskog istoka. Ova biljka je deo ljudske ishrane još od neolita, i jedna je od najranijih pripitomljenih vrsta. Sočivo je povrće sa najvećim udelom belančevina posle soje - 26%, zato i zauzima i vrlo važnu ulogu u ishrani stanovništva nekih delova sveta, naročito u južnoj Aziji. Po ovom povrću nazvana su sočiva u optici, zbog oblika koji podseća na seme. U mnogim jezicima, reč za optičko sočivo je ista ili je izvedena iz reči koja se koristi za sočivo kao biljku. Najveći svetski proizvođač ove biljke je Kanada, a slede Indija, Turska, SAD i Autralija.


Pročitajte više >>                                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Lenticula coctum - Kuvano sočivo

Sastojci:
250 g sočiva
1 kašičica pinjola, mleveno
20 ml vinskog sirćeta
1 kašika maslinovog ulja

Priprema:
Sočivo staviti da se kuva jedno desetak minuta da provri. Kada provri prvu vodu prosuti i staviti novu (mlaku). Dodati  pinjole, sirće i ulje. Izmešati i staviti da se kuva jedno trideset minuta uz povremeno mešanje.

Recept je rekonstrukcija prema pisanim fragmentima nađenim u Herkulanumu.





Sočivo ili leća (lat.Lens esculenta) je jednogodišnja biljka koja spada u red mahunarki i za nju je karakteristično da ima najkraći period kuvanja da bi se pripremila za ljudsku ishranu. Po izgledu najviše podseća na grašak, sa tim da ima samo 1 ili 2 zrna u mahuni. Ova je biljka poznata i pod nazivima: leće, rogačica, soćivica i soška. Sočivo je mahunarka visoke biološke i hranljive vrednosti. Ugljeni hidrati iz sočiva zahvaljujući svom složenom sastavu i prisutnim vlaknima postepeno se ispuštaju u krv, čime se postiže dugotrajan osećaj sitosti. Sočivo sadrži veću količinu proteina od pasulja. Biljna vlakana doprinose snižavanju holesterola, regulaciji probave i održavanju stabilnog nivoa šećera u krvi. Odličan je izvor mikroelementa molibdena, a takođe i veoma dobar izvor dijetalnih biljnih vlakana, magnezijuma i aminokiseline triptofana. Kalorijski gledano, sočivo u suvom stanju obezbeđuje 353 kcal/ 100 g. Kada se skuva, sočivo ima energetsku vrednost od 230 kcal/100g. Nutritivno gledano, sočivo u suvom stanju (u 100 g) sadrži 60 g ugljenih hidrata (31 g vlakana), 26 g belančevina, 1 g masti i 10 g vode. Od vitamina, sočivo je bogato vitaminom B1 i B9, a od minerala sadrži velike količine gvožđa, magnezijuma, fosfora, molibdena, mangana, cinka i kalijuma. Sočivo ima veliki uticaj na smanjenje rizika od kardiovaskularnih bolesti.





Poreklom je sa Bliskog istoka. Ova biljka je deo ljudske ishrane još od neolita, i jedna je od najranijih pripitomljenih vrsta. Sočivo je povrće sa najvećim udelom belančevina posle soje - 26%, zato i zauzima i vrlo važnu ulogu u ishrani stanovništva nekih delova sveta, naročito u južnoj Aziji. Po ovom povrću nazvana su sočiva u optici, zbog oblika koji podseća na seme. U mnogim jezicima, reč za optičko sočivo je ista ili je izvedena iz reči koja se koristi za sočivo kao biljku. Najveći svetski proizvođač ove biljke je Kanada, a slede Indija, Turska, SAD i Autralija.


Pročitajte više >>                                                                << Vratite nazad

Antička kuhinja: Lentim quo modo servari oporteat - Kako sačuvati sočivo

Rimska tradicionalna kuhinja III vek p.n.e.

Originalni tekst:
Lentim quo modo servari oporteat. Laserpicium aceto diluito, permisceto lentim aceto laserpiciato et ponito in sole. Postea lentim oleo perfricato, sinito arescat. Ita integra servabitur recte.

Prevod:
Da bi ste očuvali sočivo: potopiti asafetidu u sirće, potopiti sočivo u mešavinu sirćeta i asafetide i ostaviti na suncu. Zatim utrljajte sočivo sa uljem, ostavite da se osuši.  Prilično će zadržati svoju svežinu.

De agricultura - 184g p.n.e.
Marcus Porcius Cato (234g. p.n.e. – 149g p.n.e.)





Sočivo ili leća (lat. Lens esculenta) je jednogodišnja biljka koja spada u red mahunarki i za nju je karakteristično da ima najkraći period kuvanja da bi se pripremila za ljudsku ishranu. Po izgledu najviše podseća na grašak, sa tim da ima samo 1 ili 2 zrna u mahuni. Ova je biljka poznata i pod nazivima: leće, rogačica, soćivica i soška. Sočivo je mahunarka visoke biološke i hranljive vrednosti. Ugljeni hidrati iz sočiva zahvaljujući svom složenom sastavu i prisutnim vlaknima postepeno se ispuštaju u krv, čime se postiže dugotrajan osećaj sitosti. Sočivo sadrži veću količinu proteina od pasulja. Biljna vlakana doprinose snižavanju holesterola, regulaciji probave i održavanju stabilnog nivoa šećera u krvi. Odličan je izvor mikroelementa molibdena, a takođe i veoma dobar izvor dijetalnih biljnih vlakana, magnezijuma i aminokiseline triptofana. Kalorijski gledano, sočivo u suvom stanju obezbeđuje 353 kcal/ 100 g. Kada se skuva, sočivo ima energetsku vrednost od 230 kcal/100g. Nutritivno gledano, sočivo u suvom stanju (u 100 g) sadrži 60 g ugljenih hidrata (31 g vlakana), 26 g belančevina, 1 g masti i 10 g vode. Od vitamina, sočivo je bogato vitaminom B1 i B9, a od minerala sadrži velike količine gvožđa, magnezijuma, fosfora, molibdena, mangana, cinka i kalijuma. Sočivo ima veliki uticaj na smanjenje rizika od kardiovaskularnih bolesti.
Poreklom je sa Bliskog istoka. Ova biljka je deo ljudske ishrane još od neolita, i jedna je od najranijih pripitomljenih vrsta. Sočivo je povrće sa najvećim udelom belančevina posle soje - 26%, zato i zauzima i vrlo važnu ulogu u ishrani stanovništva nekih delova sveta, naročito u južnoj Aziji. Po ovom povrću nazvana su sočiva u optici, zbog oblika koji podseća na seme. U mnogim jezicima, reč za optičko sočivo je ista ili je izvedena iz reči koja se koristi za sočivo kao biljku. Najveći svetski proizvođač ove biljke je Kanada, a slede Indija, Turska, SAD i Autralija.

Marko Porcije Katon Stariji, nazvan i Cenzor (lat. Marcus Porcius Cato Maior Censor, rođen 234. godine p. n. e. u Tuskulu, umro 149. god. p. n. e.) bio je rimski državnik i književnik u periodu srednje republike.

Kao vojni tribun borio se u drugom punskom ratu, a zatim započeo političku karijeru pod pokroviteljstvom Lucija Valerija Flaka, koji je bio impresioniran Katonovim moralnim načelima. Kao kvestor je boravio na Siciliji, a vraćajući se odatle na Sardiniji je sreo pesnika Enija i poveo ga sa sobom u Rim. Dužnost pretora obavljao je 198. godine p.n.e., a dužnost konzula 195. godine p.n.e.sa Valerijem Flakom kao kolegom. Nakon konzulata kao namesnik upravljao je provincijom Hispanijom, gde je postigao vojne uspehe za koje je nagrađen trijumfom. Tokom osamdesetih godina 2. veka p.n.e. Katon je često nastupao kao protivnik porodice Scipiona i njihovih nastojanja da osnaže grčki uticaj na rimsku kulturu. Ipak, prema antičkoj tradiciji, i sam Katon je na kraju naučio grčki jezik.

Katonovo delo O zemljoradnji (De agricultura), predstavlja najstariji sačuvani spomenik latinske književne proze. U delu se obrađuju vinogradarstvo, maslinarstvo, povrtarstvo i stočarstvo, s ciljem da se ukaže na to kako najlakše zaraditi, pri čemu se saveti zasnivaju na Katonovom vlastitom iskustvu i jednostavnim zdravorazumskim načelima kakav je npr. Katonov savet da roba treba prodati čim ostari. Ovo je delo značajno jer pruža dobar uvid u mentalitet rimske zemljoposedničke klase 2. veka p.n.e. Mada se zasniva na grčkim priručnicima o vođenju poljoprivrednih imanja, to delo odslikava mišljenje jednog senatora. Katon je zamislio imanje srednje veličine, od 200 jugera, na kojem se stalno nalazi 11 robova. Kao i inače kod Rimljana, upravljanje imanjem povereno je jednom robu, nadzorniku, kome pomaže njegova žena. Katon je, kao i kasniji pisci poljoprivrednih priručnika Varon i Lucije Junije Kolumela, pretpostavio ekonomsku prednost robovske radne snage. Katon ne predlaže nikakvu novu tehniku upravljanja: njegovi su predlozi da se zarada maksimalizuje takvim zdravorazumskim sredstvima kao što je kupovina po jeftinoj ceni i prodaja po skupoj i kao što je savet da robove treba držati zaokupljene nekim poslom tokom cele godine. Poljoprivredna kultura (ili De Re Rustica) je rasprava o poljoprivredi pisana 160. g. p. n. e. Ovo je jedini rad ovog autora koji je preživio kompletan.


Pročitajte više >>                                                                     << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aliter tisanam - Kuvani grašak sa ječmom

Originalni tekst:
Aliter tisanam: infundis cicer, lenticulam, pisam, defricas tisanam et cum leguminibus elixas. Ubi bene bullierit, olei satis mittis et super viridia concidis porrum, coriandrum, anethum, feniculum, betam, malvam, coliculum mollem. Haec viridia minuta concisa in caccabum mittis. Coliculos elixas et teres feniculi semen satis, origanum, silfi, ligusticum. Postquam triveris, liquamine temperas et super legumina refundis. Agitas. Coliculorum minutas super concidis.

Sastojci:
200 g ječma
200 g graška
200 g sočiva
1 praziluk, sitno seckano
1 kašika mirođije, sitno seckano
1 kašičica lista korijandera, sitno seckano
1 glavica kupusa, sitno seckano
1 kašičica silphiuma
1 kašičica kima
1 kašičica origana
1 kašičica selena
1 kašika liquamena
1 kašičica bibera
100 ml maslinovog ulja
so
voda

Priprema:
Očistiti i iseći svo povrće, stavite ga u šerpu na zagrejano ulje, dodajte sve ostale biljne začine. Propržite sve par minuta stalno mešajući, u to sipajte 2 l mlake vode i ostavite da provri zatim dodajte u šerpu ječam, grašak i sočivo, smanjite temperaturu i kuvati poklopljeno, oko sat vremena. Pred kraj dodajte liquamen.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Grašak (lat. Pisum sativum) je jednogodišnja zeljasta biljka iz porodice Fabaceae (nekada Papilionaceae = leptirnjače): mahunarke, a kao povrće se svrstava u zrnaste mahunarke. Grašak predstavlja vrlo značajno povrće koje se odlikuje bogatim sadržajem proteina, šećera i vitamina. U zelenom semenu prisutni su lako svarljivi proteini, skrob, šećer, vitamin A, B i C, kao i mineralne materije gvožđe, kalijum, natrijum, kalcijum i magnezijum. Idealna je namirnica za osobe koje su hronično umorne i pod stresom, jer poboljšava imunitet i obnavlja vitalnu energiju. Jača kosti i srce, sprečava da dođe do osteoporoze. Grašak je bogat dijetalnim vlaknima i proteinima koji regulišu probavu. Osigurava stalni priliv energije, pravilan rad creva a pri tom se usporava porast glukoze i holesterola u krvi.
Najstarija nalazišta graška se javljaju u neolitu. Grašak je pronađen u starogrčkim grobovima 6000 godina pre Hrista, a u južnoj Rusiji u 5000 godina starim arheološkim slojevima. U drevna vremena gajili su ga stari Vavilonci, Egipćani, Rimljani i Grci. U Evropu su ga preneli stari azijski narodi. Njegovo gajenje naročito se proširilo za vreme seobe naroda.





Klasični kuvar antike je "De re coquinaria" ili "O umetnosti kuvanja". Autor je Markus Gavijus Apicijus, koji je živeo u doba cara Tiberija u prvom veku naše ere. Knjiga ima 10 glava i sadrži oko 500 recepata koje je Apicijus sakupio iz prošlih vekova i recepata koje je sam osmislio.
Apicius je tokom svog života (42 g.p.n.e. - 37 g.n.e.) postao legenda. on je uradio nešto što je jedinstveno u ono vreme; on je bio jedan od osnivača gastronomije.
Plinije opisuje Apicijusa kao "najvećeg trošadžiju koga je svet ikada video". Izgleda da je bio u pravu, jer je Apicijeva umetnost kuvanja prepuna neobičnih recepata od punjenog papagaja do flaminga sa biberom ali i takvih koje mi i u današnje vreme rado jedemo.
Kako je Apicijev život bio ekstravagantaan, tako je i njegova smrt do danas predmet svakojakih rasprava. Kada je potrošio 100 miliona sestercija iz državne kase za pripremanje svojih recepata za cara, kada je potrošio sve poreske pare i lično se zadužio, napravio je bilans i izračunao je da će mu ostati "samo" 10 miliona sestercija za život, što je za njega bilo nezamislivo (1 sesterc = 1 evro). Iz straha da neće imati šta da jede i da će umreti od gladi, uzeo je otrov i u strašnim mukama umro.


Pročitajte više >>                                                                 << Vratite nazad

Antička kuhinja: Lenticulam de castaneis - Kesten pire sa sočivom

Originalni tekst:
Lenticulam de castaneis: accipies caccabum novum, et castaneas purgatas diligenter mittis. Adicies aquam et nitrum modice, facies ut coquatur. Cum coquitur, mittis in mortario piper, cuminum, semen coriandri, mentam, rutam, laseris radicem, puleium, fricabis. Suffundis acetum, mel, liquamen, aceto temperabis, et super castaneas coctas refundis. Adicies oleum, facies ut ferveat. Cum bene ferbuerit, tudiclabis ut in mortario teres. Gustas, si quid deest, addes. cum in boletar miseris, addes oleum viridem.

Sastojci:
250 g kuvanog sočiva
150 g svežeg kestenja, nasečenih na polovine
1 kašičica mlevenog crnog bibera
1 kašičica kumina
1 kašičica semena korijandera, mleveno
1 kašičica mente, sitno seckano
1 kašičica rue, sitno seckano
1 kašičica selena, sitno seckano
1 kašičica pinjola, mleveno
20 ml vinskog sirćeta
1 kašičica meda
1 kašičica liquamena
3 kašike maslinovog ulja

Priprema:
Kestenje kuvati u blago slanoj vodi oko 45 minuta. Ostavite da se ohlade pa ih onda očistite i ispasirajte. Zatim dodajte sočivo i ostale začine, dobro promešajte sa ostalim sastojcima. Staviti da se kuva oko pedeset minuta uz povremeno mešanje.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius

Sočivo ili leća (lat.Lens esculenta) je jednogodišnja biljka koja spada u red mahunarki i za nju je karakteristično da ima najkraći period kuvanja da bi se pripremila za ljudsku ishranu. Po izgledu najviše podseća na grašak, sa tim da ima samo 1 ili 2 zrna u mahuni. Ova je biljka poznata i pod nazivima: leće, rogačica, soćivica i soška. Sočivo je mahunarka visoke biološke i hranljive vrednosti. Ugljeni hidrati iz sočiva zahvaljujući svom složenom sastavu i prisutnim vlaknima postepeno se ispuštaju u krv, čime se postiže dugotrajan osećaj sitosti. Sočivo sadrži veću količinu proteina od pasulja. Biljna vlakana doprinose snižavanju holesterola, regulaciji probave i održavanju stabilnog nivoa šećera u krvi. Odličan je izvor mikroelementa molibdena, a takođe i veoma dobar izvor dijetalnih biljnih vlakana, magnezijuma i aminokiseline triptofana. Kalorijski gledano, sočivo u suvom stanju obezbeđuje 353 kcal/ 100 g. Kada se skuva, sočivo ima energetsku vrednost od 230 kcal/100g. Nutritivno gledano, sočivo u suvom stanju (u 100 g) sadrži 60 g ugljenih hidrata (31 g vlakana), 26 g belančevina, 1 g masti i 10 g vode. Od vitamina, sočivo je bogato vitaminom B1 i B9, a od minerala sadrži velike količine gvožđa, magnezijuma, fosfora, molibdena, mangana, cinka i kalijuma. Sočivo ima veliki uticaj na smanjenje rizika od kardiovaskularnih bolesti.

Poreklom je sa Bliskog istoka. Ova biljka je deo ljudske ishrane još od neolita, i jedna je od najranijih pripitomljenih vrsta. Sočivo je povrće sa najvećim udelom belančevina posle soje - 26%, zato i zauzima i vrlo važnu ulogu u ishrani stanovništva nekih delova sveta, naročito u južnoj Aziji. Po ovom povrću nazvana su sočiva u optici, zbog oblika koji podseća na seme. U mnogim jezicima, reč za optičko sočivo je ista ili je izvedena iz reči koja se koristi za sočivo kao biljku. Najveći svetski proizvođač ove biljke je Kanada, a slede Indija, Turska, SAD i Autralija.






Klasični kuvar antike je "De re coquinaria" ili "O umetnosti kuvanja". Autor je Markus Gavijus Apicijus, koji je živeo u doba cara Tiberija u prvom veku naše ere. Knjiga ima 10 glava i sadrži oko 500 recepata koje je Apicijus sakupio iz prošlih vekova i recepata koje je sam osmislio.
Apicius je tokom svog života (42 g.p.n.e. - 37 g.n.e.) postao legenda. on je uradio nešto što je jedinstveno u ono vreme; on je bio jedan od osnivača gastronomije.
Plinije opisuje Apicijusa kao "najvećeg trošadžiju koga je svet ikada video". Izgleda da je bio u pravu, jer je Apicijeva umetnost kuvanja prepuna neobičnih recepata od punjenog papagaja do flaminga sa biberom ali i takvih koje mi i u današnje vreme rado jedemo.
Kako je Apicijev život bio ekstravagantaan, tako je i njegova smrt do danas predmet svakojakih rasprava. Kada je potrošio 100 miliona sestercija iz državne kase za pripremanje svojih recepata za cara, kada je potrošio sve poreske pare i lično se zadužio, napravio je bilans i izračunao je da će mu ostati "samo" 10 miliona sestercija za život, što je za njega bilo nezamislivo (1 sesterc = 1 evro). Iz straha da neće imati šta da jede i da će umreti od gladi, uzeo je otrov i u strašnim mukama umro.

Pročitajte više >>                                                                << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aliter lenticulam - Kuvano sočivo

Originalni tekst:
Aliter lenticulam: coquis. Cum despumaverit, porrum et coriandrum viridem supermittis. Teres coriandri semen, puleium, laseris radicem, semen mentam et rutam, suffundis acetum, adicies melle, liquamine, aceto, defrito temperabis, adicies oleum, agitabis. si quid opus fuerit, mittis. Amulo obligas, insuper oleum viridem mittis, piper aspargis et inferes.

Prevod:
Drugačije skuvano sočivo. Ocedite, dodajte praziluk i korijander; izdrobiti seme korijandera, buhač, koren lasera, seme mente i rue natopljeno sirćetom; dodajte med, liquamen, sirće, defritum, zatim ulje, mešajte dok pire ne bude gotov. Vežite ga skrobom, dodajte zeleno ulje, pospite biberom i poslužite.

Sastojci:
250 g sočiva
1 kašičica mlevenog crnog bibera
1 praziluk, sitno seckano
1 kašičica semena korijandera, mleveno
1 kašičica pinjola, mleveno
1 kašičica selena, sitno seckano
1 kašičica semena mente, mleveno
1 kašičica rue, sitno seckano
20 ml vinskog sirćeta
1 kašičica meda
1 kašičica liquamena
1 kašičica defrituma
1 kašika maslinovog ulja
1 kašičica skroba

Priprema:
Sočivo staviti da se kuva jedno desetak minuta, dok ne provri. Kada provri, prvu vodu prosuti i staviti novu (mlaku). Dodati selen, praziluk, biber, korijander, nanu, rue, pinjole, sirće, med, liquamen, ulje i defritum. Izmešati da se dobije pire, dodati skrob i staviti da se kuva jedno sat vremena uz povremeno mešanje. Posuti biberom pre serviranja.
Umesto buhača koji može u određenim količinama da bude otrovan u recept sam dodao pinjole.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Sočivo ili leća (lat.Lens esculenta) je jednogodišnja biljka koja spada u red mahunarki i za nju je karakteristično da ima najkraći period kuvanja da bi se pripremila za ljudsku ishranu. Po izgledu najviše podseća na grašak, sa tim da ima samo 1 ili 2 zrna u mahuni. Ova je biljka poznata i pod nazivima: leće, rogačica, soćivica i soška. Sočivo je mahunarka visoke biološke i hranljive vrednosti. Ugljeni hidrati iz sočiva zahvaljujući svom složenom sastavu i prisutnim vlaknima postepeno se ispuštaju u krv, čime se postiže dugotrajan osećaj sitosti. Sočivo sadrži veću količinu proteina od pasulja. Biljna vlakana doprinose snižavanju holesterola, regulaciji probave i održavanju stabilnog nivoa šećera u krvi. Odličan je izvor mikroelementa molibdena, a takođe i veoma dobar izvor dijetalnih biljnih vlakana, magnezijuma i aminokiseline triptofana. Kalorijski gledano, sočivo u suvom stanju obezbeđuje 353 kcal/ 100 g. Kada se skuva, sočivo ima energetsku vrednost od 230 kcal/100g. Nutritivno gledano, sočivo u suvom stanju (u 100 g) sadrži 60 g ugljenih hidrata (31 g vlakana), 26 g belančevina, 1 g masti i 10 g vode. Od vitamina, sočivo je bogato vitaminom B1 i B9, a od minerala sadrži velike količine gvožđa, magnezijuma, fosfora, molibdena, mangana, cinka i kalijuma. Sočivo ima veliki uticaj na smanjenje rizika od kardiovaskularnih bolesti.
Poreklom je sa Bliskog istoka. Ova biljka je deo ljudske ishrane još od neolita, i jedna je od najranijih pripitomljenih vrsta. Sočivo je povrće sa najvećim udelom belančevina posle soje - 26%, zato i zauzima i vrlo važnu ulogu u ishrani stanovništva nekih delova sveta, naročito u južnoj Aziji. Po ovom povrću nazvana su sočiva u optici, zbog oblika koji podseća na seme. U mnogim jezicima, reč za optičko sočivo je ista ili je izvedena iz reči koja se koristi za sočivo kao biljku. Najveći svetski proizvođač ove biljke je Kanada, a slede Indija, Turska, SAD i Autralija.




Klasični kuvar antike je "De re coquinaria" ili "O umetnosti kuvanja". Autor je Markus Gavijus Apicijus, koji je živeo u doba cara Tiberija u prvom veku naše ere. Knjiga ima 10 glava i sadrži oko 500 recepata koje je Apicijus sakupio iz prošlih vekova i recepata koje je sam osmislio.
Apicius je tokom svog života (42 g.p.n.e. - 37 g.n.e.) postao legenda. on je uradio nešto što je jedinstveno u ono vreme; on je bio jedan od osnivača gastronomije.
Plinije opisuje Apicijusa kao "najvećeg trošadžiju koga je svet ikada video". Izgleda da je bio u pravu, jer je Apicijeva umetnost kuvanja prepuna neobičnih recepata od punjenog papagaja do flaminga sa biberom ali i takvih koje mi i u današnje vreme rado jedemo.
Kako je Apicijev život bio ekstravagantaan, tako je i njegova smrt do danas predmet svakojakih rasprava. Kada je potrošio 100 miliona sestercija iz državne kase za pripremanje svojih recepata za cara, kada je potrošio sve poreske pare i lično se zadužio, napravio je bilans i izračunao je da će mu ostati "samo" 10 miliona sestercija za život, što je za njega bilo nezamislivo (1 sesterc = 1 evro). Iz straha da neće imati šta da jede i da će umreti od gladi, uzeo je otrov i u strašnim mukama umro.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Tisanam barricam - Čorba od ječma

Originalni tekst:
Tisanam barricam: infundis cicer, lenticulam, pisa. Defricas tisanam et cum leguminibus elixas. Ubi bene bullierit, olei satis mittis et super viridia concidis porrum, coriandrum, anethum, feniculum, betam, malvam, coliculum molle, et viridia minuta concisa in caccabum mittis. Coliculos elixas et teres feniculi semen satis, origanum, silfi, ligusticum. Postquam triveris, liquamine temperabis, et super legumina refundis, agites. Coliculorum minutas super concidis.

Sastojci:
200 g ječma
200 g graška
200 g sočiva
1 praziluk, sitno seckano
1 kašika mirođije, sitno seckano
1 kašičica lista korijandera, sitno seckano
1 kašičica komorača, sitno seckano
1 kašičica korena sleza, sitno seckano
1 glavica bele repe, isečena na kockice
1 glavica kupusa, sitno seckano
1 kašičica silphiuma
1 kašičica svežeg origana
1 kašičica selena
1 kašika liquamena
1 kašičica bibera
100 ml maslinovog ulja
so
voda

Priprema:
Očistiti i iseći svo povrće, stavite ga u šerpu na zagrejano ulje, dodajte sve ostale biljne začine. Propržite sve par minuta stalno mešajući, u to sipajte 2 l mlake vode i ostavite da provri zatim dodajte u šerpu ječam, grašak i sočivo, smanjite temperaturu i kuvati poklopljeno oko sat vremena. Pred kraj dodajte liquamen.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Ječam (lat. Hordeum sativum) je rod jednogodišnjih biljaka iz porodice trava (Poaceae). Ječam je žitarica koja uspeva u hladnijim krajevima. Koristi se za proizvodnju hleba, slada, piva, kavovina, stočne hrane i dr.
Ječam se smatra jednom od najstarijih žitarica u Evropi. Sejao se još u kamenom dobu, kultivisao u starom Egiptu, Mesopotamiji i području evropskih sojenica. U Vavilonu se od njega pravila kaša i pivo, a u Starom veku je prženi ječam bio važna životna namirnica. Ječam je počeo da se gaji u Zapadnoj Aziji i u Africi u predelima uz reku Nil. Početak gajenje je sličan kao i kad je u pitanju početak gajenje pšenice, a to je pre oko 8000 godina pre nove ere. U periodu neolita ječam se koristio za dobijanje hleba i piva.
Deli se u tri vrste:
dvoredni (Hordeum distichum), koji najčešće služi za proizvodnju piva
višeredni (Hordeum polystichum i Hordeum vulgare);
prelazni (Hordeum intermedium)
Poput svih biljaka, ječam je prirodno bez holesterola i ima mali udeo masti. Pola čaše ječmenih zrna sadrži manje od 0,5 grama masti i samo 100 kalorija. Ječam sadrži nekoliko vitamina i minerala uključujući niacin (vitamin B3), tiamin (vitamin B1), selen, gvožđe, magnezijum, cink, fosfor i bakar. Ječam sadrži antioksidante koji su takođe veoma važni za održavanje dobrog zdravlja. Antioksidanti deluju tako što smanjuju stopu oksidacijskog oštećenja prikupljanjem slobodnih radikala koji nastaju kada telesne ćelije koriste kiseonik.





Ječam sadrži fitohemikalije što su prirodne hemikalije koje se nalaze u biljkama. Studije su pokazale da fitohemikalije mogu umanjiti rizik oboljenja od određenih srčanih bolesti, dijabetesa i raka. Međutim, potrebna su dodatna istraživanja da bi se potvrdili ovi rezultati. Ječam je odličan izvor dijetetskih vlakana i sadrži i rastvorljiva i nerastvorljiva vlakna. Rastvorljiva vlakna su delotvorna u smanjivanju holesterola u krvi i mogu umanjiti rizik od srčanih oboljenja. Ječam ima znatan udeo prehrambenih vlakana, zbog čega pospešuje varenje i održava povoljnu ravnotežu crevne mikroflore. Ječmena sluz koja nastaje pri kuvanju oljuštenog zrna vredna je dijetalna hrana kod bolesti grla i želuca.





Klasični kuvar antike je "De re coquinaria" ili "O umetnosti kuvanja". Autor je Markus Gavijus Apicijus, koji je živeo u doba cara Tiberija u prvom veku naše ere. Knjiga ima 10 glava i sadrži oko 500 recepata koje je Apicijus sakupio iz prošlih vekova i recepata koje je sam osmislio.
Apicius je tokom svog života (42 g.p.n.e. - 37 g.n.e.) postao legenda. on je uradio nešto što je jedinstveno u ono vreme; on je bio jedan od osnivača gastronomije.
Plinije opisuje Apicijusa kao "najvećeg trošadžiju koga je svet ikada video". Izgleda da je bio u pravu, jer je Apicijeva umetnost kuvanja prepuna neobičnih recepata od punjenog papagaja do flaminga sa biberom ali i takvih koje mi i u današnje vreme rado jedemo.
Kako je Apicijev život bio ekstravagantaan, tako je i njegova smrt do danas predmet svakojakih rasprava. Kada je potrošio 100 miliona sestercija iz državne kase za pripremanje svojih recepata za cara, kada je potrošio sve poreske pare i lično se zadužio, napravio je bilans i izračunao je da će mu ostati "samo" 10 miliona sestercija za život, što je za njega bilo nezamislivo (1 sesterc = 1 evro). Iz straha da neće imati šta da jede i da će umreti od gladi, uzeo je otrov i u strašnim mukama umro.

Pročitajte više >>                                                                 << Vratite nazad