Antička kuhinja: Nan-e zardak - Hleb sa šargarepom

 

Nan-e zardak je tradicionalni persijski hleb ili kolač čije ime u prevodu znači hleb sa šargarepom. Reč nan znači hleb, dok zardak znači šargarepa, -e je veznik koji znači od ili sa. Dakle, ovo nije običan hleb, već poslastica u kojoj je glavni sastojak šargarepa, često mlevena ili rendana, koja hlebu daje slatkoću, sočnost i narandžastu boju. Tekstura može biti mekana i nalik kolaču (svečana verzija) ili rustična i gušća (seoska verzija).

Nan-e zardak je više od običnog hleba, to je mirisni spoj zemlje, sunca i tradicije utkan u testo. Njegova zlatna boja, koju daruje šargarepa, u persijskoj simbolici priziva toplinu, blagostanje i radost domaćeg ognjišta. Još u starim kuhinjama Persije ovakvi hlebovi nisu bili samo hrana, već i izraz umeća, gostoprimstva i veze između čoveka i prirode.

U svakom zalogaju oseća se sklad jednostavnih sastojaka, žita koje predstavlja život, povrća koje simbolizuje plodnost i začina koji dodaju duh svečanosti. Zato se nan-e zardak često vezivao za posebne prilike ili trenutke kada se želelo uneti malo slatkoće i svetlosti u svakodnevicu.

Ovaj hleb ima dugu istoriju u persijskoj kuhinji i povezuje se sa periodom kada su se u Persiji razvijali različiti tipovi hleba sa dodatkom voća, povrća i začina, što je bio način da se obični hleb oplemeni nutritivno i estetski. U nekim verzijama recepta, nan-e zardak se pravi i sa medom, orahom ili susamom, a u zoroastrijanskom kontekstu šargarepa simbolizuje plodnost, energiju i svetlost sunca, što je u skladu sa filozofijom očuvanja prirodnog života i zdravlja.

Nan-e Zardak je hleb koji spaja jednostavnost i bogatstvo prirodnih ukusa. Njegova posebnost leži u glavnom sastojku, šargarepi, koja hlebu daje prirodnu slatkoću, sočnost i živopisnu narandžastu boju. Ovaj hleb nije samo hrana, već mala umetnička kreacija u kojoj se ukusi, boje i mirisi stapaju u harmoničnu celinu.

Kroz istoriju, nan-e zardak je bio simbol pažnje prema zdravlju i vitalnosti, jer šargarepa bogata vitaminima unosi energiju i svetlost u svakodnevnu ishranu. Njegova priprema odražava dugogodišnje iskustvo persijskih pekara i domaćica, koji su kroz vekove tražili načine da običan hleb oplemene nutritivno i estetski. U sebi nosi jednostavnost, ali i duboku simboliku, plodnost, vitalnost i radost života koja se prenosi svakim zalogajem.

Ovaj hleb nije samo jelo, već priča o spoju prirode i tradicije, o pažnji prema telu i duhu, i o lepoj umetnosti pravljenja hrane koja hrani više od samog stomaka.

Važno je prvo razjasniti istorijsku činjenicu, ne postoje sačuvani tačni originalni recepti sa gramima iz elamskog, ahemenidskog, partskog i sasanidskog perioda za Nan-e zardak. Stari zapisi iz tih epoha beleže sastojke i metode, ali ne i precizne mere kako danas podrazumevamo. 

Zato se u nastavku nalaze naučno rekonstruisani, istorijski verni recepti zasnovani na arheobotanici, tekstovima o hrani, i kulinarskoj tradiciji kontinuiteta drevne Persije.

 

Mere su date precizno, ali predstavljaju rekonstrukciju najverovatnijih odnosa sastojaka, ne doslovno zapisane antičke gramaže.

Elamski period 2700–640. p. n. e.

U najranijim agrarnim zajednicama Persije hleb je bio osnovna hrana, ne poslastica. Žitarice koje su uspevale bile su grube i otporne, poput ječma, a povrće iz zemlje uključujući divlje korenaste biljke nalik šargarepi dodavalo se testu radi hranljivosti. Hleb sa korenjem nije bio kulinarski izbor nego praktično rešenje: davao je energiju, vlagu i trajnost. U tom vremenu hrana je bila produžetak prirode, pa su takvi hlebovi imali gotovo ritualni značaj povezan sa plodnošću tla.

U ovom periodu nan-e zardak je bio jednostavan hleb od lokalnih žitarica i šargarepe, pripreman na plitkim kamenim pločama. Hleb je bio svetlih tonova i korišćen u ritualima zahvalnosti prirodi.

Sastojci:

300 g ječmenog brašna

150 g rendane šargarepe

100 ml vode

20 g meda

prstohvat soli

Priprema:

U širokoj posudi pomešati ječmeno brašno i so, dobro ih izmešati rukom da se ravnomerno rasporede, u sredini napraviti udubljenje i dodati rendanu šargarepu i med, dobro izmešati pa dodavati vodu postepeno i mešati kružnim pokretima. Mesiti 10–12 minuta, pritiskati testo dlanovima napred-nazad, testo okretati za četvrtinu kruga, testo treba da bude mekano i blago elastično, ne lepljivo, ritam treba da bude stabilan i ne prekidati proces naglo. Podeliti testo na 4-5 jednakih delova, svaki deo oblikovati u kuglu, pa bez agresivnog pritiskanja spljoštiti rukom ili oklagijom u okrugao ili blago ovalan oblik debljine oko 2 cm. Pečenje se vrši na metalnoj ploči ili na zagrejanoj kamenoj površini iznad vatre, ili tradicionalno prekriti vrelim pepelom, 4–6 minuta po strani, pritisnuti blago da se ravnomerno ispeku, okrenuti kada dobiju tamne pečene tačke ili u modernijoj varijanti peći u rerni na temperaturi 230-250°C, 10-15 minuta.

Šargarepa simbolizuje plodnost i vitalnost i podzemnu snagu zemlje, ječam je opstanak i narod, med svetlost i božansku energiju, hleb je ciklus prirode. Hleb je služio za obrede zahvalnosti zemlji i suncu.

Medopersijski period - Ahemenidi 550–330. p. n.e.

Sa razvojem carstva, trgovine i navodnjavanja, izbor sastojaka postaje bogatiji. Pšenica postaje dostupnija, med dolazi iz organizovanog pčelarstva, a začini iz trgovačkih mreža. Hleb sa dodatkom povrća prelazi iz nužne hrane u svesno osmišljenu kombinaciju ukusa. U tom periodu pojavljuje se ideja da boja i aroma hrane imaju simboliku — zlatna nijansa šargarepe i meda povezivala se sa svetlošću, srećom i prosperitetom.

U ovom periodu nan-e zardak se obogaćuje orašastim plodovima i blagim začinima, što pokazuje uticaj prosperiteta i trgovine.

Sastojci:

300 g pšeničnog brašna

150 g rendane šargarepe

50 g seckanih oraha

80 ml vode

25 g meda

10 g maslaca ili gi

prstohvat soli

prstohvat sušenog korijandera

Priprema:

U širokoj posudi pomešati pšenično brašno, korijander i so, dobro ih izmešati rukom da se ravnomerno rasporede, u sredini napraviti udubljenje i dodati rendanu šargarepu, maslac i med, dobro izmešati pa dodavati vodu postepeno i mešati kružnim pokretima dok se ne dobije grubo kompaktno testo. Dodati seckane orahe i umešati u testo, nastaviti mešanje dok masa ne postane ujednačena. Mesiti 10–12 minuta, pritiskati testo dlanovima napred-nazad, testo okretati za četvrtinu kruga, testo treba da bude mekano i blago elastično, ne lepljivo, ritam treba da bude stabilan i ne prekidati proces naglo. Podeliti testo na 4-5 jednakih delova, svaki deo oblikovati u kuglu, pa bez agresivnog pritiskanja spljoštiti rukom ili oklagijom u okrugao ili blago ovalan oblik debljine oko 2-3 cm. Pečenje se vrši na metalnoj ploči ili na zagrejanoj kamenoj površini iznad vatre, ili tradicionalno prekriti vrelim pepelom, 4–6 minuta po strani, pritisnuti blago da se ravnomerno ispeku, okrenuti kada dobiju tamne pečene tačke ili u modernijoj varijanti peći u rerni na temperaturi 230-250°C, 10-15 minuta.

Orašasti plodovi predstavljaju dugovečnost i snagu, korijander harmoniju, med i šargarepa vitalnost. Hleb se koristio i kao obrok i u obredima zahvalnosti prirodi.

Partski period 247. p. n. e.–224. n. e.

Partska kultura bila je snažno povezana sa konjaništvom, ratovima i nomadskim nasleđem. Hrana je morala biti prenosiva, kalorična i brza za pripremu. Hlebovi sa dodatkom povrća poput šargarepe bili su praktični jer su zadržavali vlagu i sporije se kvarili. Testa su bila tanja, čvršća i pečena brzo. U ovoj fazi Nan-e zardak postaje funkcionalna hrana, više gorivo nego užitak ali i dalje zadržava simbol plodnosti zemlje koju ratnici brane.

Ovo je nomadsko-vojnički hranljiv hleb.

Sastojci;

200 g pšeničnog brašna

100 g ječmenog brašna

120 g rendane šargarepe

30 g ovčije masti

5 g soli

170 ml vode

susam za posipanje

Priprema:

U širokoj posudi pomešati pšenično i ječmeno brašno i so, dobro ih izmešati rukom da se ravnomerno rasporede, u sredini napraviti udubljenje i dodati rendanu šargarepu i ovčiju mast, dobro izmešati pa dodavati vodu postepeno i mešati kružnim pokretima. Mesiti 10–12 minuta, pritiskati testo dlanovima napred-nazad, testo okretati za četvrtinu kruga, testo treba da bude mekano i blago elastično, ne lepljivo, ritam treba da bude stabilan i ne prekidati proces naglo. Podeliti testo na 4-5 jednakih delova, svaki deo oblikovati u kuglu, pa bez agresivnog pritiskanja spljoštiti rukom ili oklagijom u okrugao ili blago ovalan oblik debljine oko 3 cm, povšinu ukrasiti jednostavnim rezovima, urezuje se krst od linija (četiri elementa) ili posipa susamom (simbolizuje sunce i plodnost). Pečenje se vrši na metalnoj ploči ili na zagrejanoj kamenoj površini iznad vatre, ili tradicionalno prekriti vrelim pepelom, 4–6 minuta po strani, pritisnuti blago da se ravnomerno ispeku, okrenuti kada dobiju tamne pečene tačke ili u modernijoj varijanti peći u rerni na temperaturi 230-250°C, 10-15 minuta dok hleb ne dobije zlatno-narandžastu boju.

Simbolika je ta da je mast simbol snage ratnika, mešavina žitarica je savez plemena, a tanki oblik je znak pokretljivosti.

Sasanidski period 224–651. n. e.

U kasnijem carskom dobu kulinarstvo postaje umetnost. Razvijaju se dvorske kuhinje, sofisticirane tehnike i jasno razdvajanje svakodnevne i svečane hrane. Hleb sa šargarepom dobija finije brašno, aromatične dodatke i pažljiv oblik. Više nije samo hrana nego i znak statusa. U ovom periodu tekstura, boja i miris postaju jednako važni kao i ukus što znači da hleb ulazi u sferu estetike.

U Sasanidskom periodu Nan-e zardak postaje sofisticiraniji, sa dodacima začina poput šafrana i kardamoma. Hleb se peče u kružnim pećima i postaje sastavni deo svečanih obroka i religijskih rituala.

Ovo je rafinisan aromatični hleb elite.

Sastojci:

300 g pšeničnog brašna

150 g rendane šargarepe

50 g mlevenih oraha

150 ml vode

20 g meda

15 g maslaca

1 g šafrana potoplenog u 5 ml tople vode

1 g mlevenog kardamoma

susam za posipanje

prstohvat soli

Priprema:

U širokoj posudi pomešati pšenično brašno, mleveni kardamom i so, dobro ih izmešati rukom da se ravnomerno rasporede, u sredini napraviti udubljenje i dodati rendanu šargarepu, med, maslac i šafran, dobro izmešati pa dodavati vodu postepeno i mešati kružnim pokretima dok se ne dobije grubo kompaktno testo. Dodati mlevene orahe i ravnomerno umešati u testo, nastaviti mešanje dok masa ne postane ujednačena. Mesiti 10–12 minuta, pritiskati testo dlanovima napred-nazad, testo okretati za četvrtinu kruga, testo treba da bude mekano i blago elastično, ne lepljivo, ritam treba da bude stabilan i ne prekidati proces naglo. Podeliti testo na 4-5 jednakih delova, svaki deo oblikovati u kuglu, pa bez agresivnog pritiskanja spljoštiti rukom ili oklagijom u okrugao ili blago ovalan oblik debljine oko 3 cm, povšinu ukrasiti jednostavnim rezovima, urezuje se krst od linija (četiri elementa) ili posipa susamom (simbolizuje sunce i plodnost). Pečenje se vrši na metalnoj ploči ili na zagrejanoj kamenoj površini iznad vatre, 4–6 minuta po strani, pritisnuti blago da se ravnomerno ispeku, okrenuti kada dobiju tamne pečene tačke ili u modernijoj varijanti peći u rerni na temperaturi 230-250°C, 10-15 minuta dok hleb ne dobije zlatno-narandžastu boju.

Šafran simbolizuje svetlost, kraljevsku slavu i božansku moć, bela pšenica je civilizacijski napredak, kardamom pročišćenje i blagost, orašasti plodovi vitalnost, šargarepa energiju i plodnost. Hleb je prisutan u svečanim obrocima i zoroastrijanskim ritualima zahvalnosti Ahura Mazdi.

Zoroastrijski hramovni recept

Ovo je ritualni hleb zahvalnosti zemlji i ognju. Hleb se priprema pažljivo, uz poštovanje prirodnog ritma i harmonije, a oblici i boje na površini često simbolizuju sunce i ravnotežu između svetlosti i tame.

U svim epohama, Nan-e Zardak u zoroastrijanskom kontekstu simbolizuje spoj prirode, svetlosti i života.

Sastojci:

300 g pšeničnog brašna

150 g sveže rendane šargarepe

50 g mlevenih oraha

100 ml vode

25 g meda

15 g ghee-a ili čistog maslaca

1 g šafrana, namočenog u 5 ml tople vode

1 g mlevenog kardamoma

prstohvat soli

Priprema:

U velikoj posudi pomešati pšenično brašno, prstohvat soli i kardamom. Dodati rendanu šargarepu, med, gi i šafran sa vodom. Lagano sjediniti sastojke rukom ili varjačom. Postepeno dodavati vodu dok se ne formira mekano i elastično testo. Umešati mlevene orahe, ravnomerno raspoređene po testu. Testo se mesi u tišini. Ostaviti testo da odmori 30–40 minuta na toplom mestu, pokriveno čistom krpom, da upije energiju svetlosti i topline. Oblikovati male okrugle hlebove debljine oko 3 cm, po želji ih na povšini ukrasiti jednostavnim rezovima, urezuje se krst od linija (četiri elementa) ili posipa susamom (simbolizuje sunce i plodnost). Peći u zagrejanoj peći ili na kamenoj ploči 25–30 minuta, dok hleb ne dobije zlatno-narandžastu boju. Hleb se služi topao, uz meditativni trenutak zahvalnosti prirodi i Ahura Mazdi.

Zoroastrijska simbolika po epohama je ta da je šargarepa simbol vitalnost, energija sunca, plodnosti, brašno je simbol zemlje, med je svetlost i božanska dobrote, orašasti plodovi su  dugovečnost, snaga, šafran je božanska svetlost, kardamom je pročišćenje duha, gheeili maslac su čistoća i životna energija, oblik i boja hleba su sunce i ravnoteža svetlosti i tame, voda je život, vatra pečenja je božanska istina, para je duh. Hleb je više od hrane, to je mala ceremonija koja povezuje telo, duh i prirodu. Svaki zalogaj podseća na harmoniju sveta i zahvalnost za život.

Razvoj Nan-e zardak hleba kroz epohe jasno pokazuje kako se civilizacija menja, od grubog obrednog kolača do aromatičnog dvorskog peciva. Šargarepa ostaje stalna nit, znak plodnosti i topline dok dodatni sastojci odražavaju društvenu složenost svake epohe. Ovaj hleb zato nije samo recept već istorijska mapa: u njemu se vide trgovina, religija, ratovi i napredak poljoprivrede.

Razvoj hleba poput nan-e zardak kroz stare persijske epohe ima zanimljivu paralelu sa tradicijom hleba na prostoru Srbije, jer u obe kulture hleb nije bio samo hrana nego i simbol života, zajednice i duhovnosti.

U najstarijim periodima, kao što je elamski, hleb je bio jednostavan i pravljen od onoga što je zemlja davala, baš kao što su u prastarim srpskim zajednicama pravljene pogače od grubog žita, bez kvasca, pečene na kamenu ili ognjištu. U oba slučaja oblik hleba bio je kružan, što je simbolizovalo ciklus prirode i večnost.

Nan-e zardak, sa svojom kombinacijom hleba i rendane šargarepe, podseća na neke tradicionalne srpske hlebove i poslastice u kojima se povrće ili orašasti plodovi koriste da bi se obogatio ukus i nutritivna vrednost. U srpskoj kuhinji postoje hlebovi sa bundevom, šargarepom ili prazilukom, koji su pripremani kako bi običan hleb imao više energije i boje, slično kao nan-e zardak u Persiji.

Takođe, dodavanje oraha i meda u nan-e zardak podseća na praksu pravljenja slatkih hlebova ili kolača za praznike, poput božićnih kolača ili slavskih hlebova, gde orašasti plodovi i med simbolizuju bogatstvo, zdravlje i dobrobit porodice. Šafran i kardamom u iranskoj verziji imaju svoj analog u srpskoj upotrebi vanile, cimeta ili karanfilića, začina koji hlebu daju aromu i simbolički značaj tokom prazničnih obreda.

Oba tipa hleba, i nan-e zardak i srpski svečani hlebovi, dele ideju da hrana nije samo fizička potreba, već i izraz pažnje, zahvalnosti i ritualnog poštovanja života i prirode. Boja, miris i tekstura hleba nose simboliku vitalnosti, plodnosti i topline doma, čime se povezuju i persijska i srpska tradicija pripreme hleba.

Tokom razvijenijih carstava u Persiji, naročito u ahemenidskom i sasanidskom periodu, hlebovi su postajali složeniji i bogatiji sastojcima poput meda, začina ili finog brašna. Sličan proces dogodio se i u srednjovekovnim srpskim zemljama, gde se razlikovao svakodnevni hleb običnog naroda od svečanih pogača i kolača koji su se služili na dvorovima ili slavama. U oba društva dodatak slatkih ili aromatičnih sastojaka označavao je status, blagostanje i posebnu priliku.

Nomadsko-vojnička faza partskog hleba, tankog i hranljivog, može se uporediti sa srpskim ratničkim i pastirskim hlebovima koji su morali biti prenosivi i dugotrajni. Takvi hlebovi nisu bili namenjeni uživanju nego snazi i izdržljivosti, hrana kao gorivo za put i borbu.

Religijski aspekt takođe pokazuje srodnost. Zoroastrijski obredni hleb imao je simboliku elemenata i prinošenja vatri, dok je u srpskoj tradiciji slavski kolač imao urezane znakove krsta i nosio molitvenu funkciju. U oba slučaja hleb postaje posrednik između čoveka i svetog, nešto što se ne jede samo radi gladi nego i radi blagoslova.

Zato paralela nije slučajna, i u drevnoj Persiji i u Srbiji hleb se razvijao zajedno sa društvom. Što je kultura postajala složenija, hleb je dobijao više oblika, značenja i ukusa. U oba sveta ostala je ista suština, hleb je merilo života, ogledalo istorije i tihi svedok civilizacije.

Nan-e zardak je mnogo više od običnog hleba, on je simbol spajanja prirode, tradicije i pažnje prema životu. Kroz epohe, od elamskog do sasanidskog perioda, ovaj hleb je evoluirao od jednostavnog hleba sa šargarepom do sofisticirane poslastice sa orašastim plodovima i začinima poput šafrana i kardamoma. Svaka promena u receptu odražavala je kulturni i duhovni razvoj zajednice, ali i težnju da hrana bude izražaj vitalnosti, harmonije i zahvalnosti.

U zoroastrijanskom kontekstu, nan-e zardak nosi duboku simboliku, šargarepa kao izvor energije i plodnosti, med kao svetlost i božanska dobrota, orašasti plodovi kao snaga i dugovečnost, šafran i kardamom kao pročišćenje duha i svetlost. Čak i oblik i boja hleba imaju značenje, podsećajući na sunce i ravnotežu između svetlosti i tame.

Svaki zalogaj nan-e zardak-a priča priču o pažnji i ljubavi prema prirodi, o poštovanju nutritivnog bogatstva i umetnosti pripreme hrane. Hleb u sebi spaja praktičnost i ritual, jednostavnost i simboliku, i kroz vekove ostaje znak stalne veze čoveka sa zemljom, svetlom i životom. Njegova priprema uvek podseća na harmoniju, strpljenje i poštovanje prema elementima prirode koji hrane telo i duh.

Nan-e zardak, posmatran kroz vekove, pokazuje kako i najjednostavniji hleb može postati svedok istorije. U njegovoj boji ogleda se sunce drevnih polja, u njegovom mirisu trud ruku koje su ga mesile, a u njegovom ukusu trajanje jedne civilizacije koja je verovala da je hrana dar zemlje i blagoslov neba. Od grubih prvih varijanti do raskošnih dvorskih verzija, ovaj hleb nosi priču o čoveku koji je učio da oplemeni prirodu, ali i da joj ostane zahvalan.

On nas podseća da kulinarstvo nikada nije samo veština pripreme jela, ono je tiha istorija naroda, zapisana ne mastilom nego brašnom, vodom i vatrom. U svakom njegovom sloju krije se spoj svakodnevice i svečanosti, skromnosti i raskoši, tela i duha. Zato nan-e zardak nije samo starinski recept; on je simbol trajnosti, dokaz da se tradicija može jesti, mirisati i deliti, i da najdublje priče čovečanstva često počinju upravo za stolom.

Bez obzira na političke promene, jedna ideja ostaje stalna, hleb je sveti spoj elemenata. Zemlja daje žito i koren, voda spaja sastojke, vazduh podiže testo, a vatra ga pretvara u hranu. Hleb sa šargarepom bio je posebno simboličan jer sadrži i plod zemlje i plod polja u istom telu, spoj podzemnog i nadzemnog sveta.

Posmatrano kroz vreme, nan-e zardak nije nastao kao luksuzni recept, već kao skromna ideja, spojiti ono što raste iznad zemlje sa onim što raste ispod nje. Tek kasnije civilizacija dodaje slojeve, začine, simboliku, estetiku i društveni status. Zato ovaj hleb predstavlja mali model istorije čovečanstva, od preživljavanja, preko organizovanog društva, do kulture i umetnosti.

                                                                        << Vratite nazad

Antička kuhinja: Morabba-je havij - Džem od šargarepe

 

Persijanci su u prošlosti voleli ali i danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća, jeli su ga u svakoj prilici, posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi svežim voćem, dok će zimi pred vas izneti sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe, lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu. Za zimski period su pravili voćne džemove.

Zimnica je jedan od najstarijih načina konzervisanja hrane, koji omogućava da se hranljiva svojstva sezonskih namirnica sačuvaju za upotrebu izvan sezone. Konzervisanje se može vršiti sušenjem, zaslađivanjem, kišeljenjem i soljenjem, u zavisnosti da li je u pitanju voće, povrće ili prerađevine od mesa. Zimnica se obično čuva u podrumu, na tavanu, u košarini ili u zemlji, odnosno trapu.

Džem je tradicionalna voćna poslastica koja spada u zimnicu. Džem je proizvod dobijen kuvanjem svežih ili smrznutih plodova uz dodatak šećera, pektina i kiselina. Karakteristika ovog proizvoda je što sadrži cele ili komade plodova u ujednačeno želiranoj masi, bez izdvajanja tečnog dela. Za proizvodnju džema naročito su pogodne koštunjave vrste voća kao što su šljiva, višnja, trešnja, kajsija i breskva ali se kvalitetan džem može dobiti i od jagodičastih vrsta voća kao što su malina, jagoda i ribizla. Plodovi namenjeni proizvodnji džema moraju da budu potpuno zreli sa razvijenim sortnim karakteristikama i zdravi. Dobro skuvan džem ima boju, ukus i miris voća od koga je proizveden. To se postiže pridržavanjem recepture i postupka pri kuvanju.

Ovo je odličan desert za zimske mesece. Zimi kad je teško naći sveže voće, persijanci su pripremali džemove od raznog voća. Morabba-je havij je persijski džem od šargarepe, havij na persijskom (farsi) jeziku znači šargarepa. Tradicionalno se služi kao doručak sa persijskim čajem, hlebom barbari, sangak ili lavaš hlebom.

Ovaj džem od šargarepe je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog zimskog deserta sa koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

500 g šargarepe, količina nakon ljuštenja

200 g šećera

150 ml vode

3 kašike meda

1 kašika limunovog soka

Priprema:

Šargarepu naseći na sitne kockice i staviti u lonac sa vodom i šećerom. Posudu poklopiti i ostaviti da odstoji preko noći. Sutradan lonac stavite na vatru srednje jačine i dodajte med. Dobro promešajte i pustite da proključa, oko 20 minuta. Pred sam kraj u džem dodati limunov sok.

Na isti način se pravi i džem od repe.

Sastojci:

500 g repe, količina nakon ljuštenja

200 g šećera

150 ml vode

3 kašike meda

1 kašika limunovog soka

Priprema:

Repu naseći na sitne kockice i staviti u lonac sa vodom i šećerom. Posudu poklopiti i ostaviti da odstoji preko noći. Sutradan lonac stavite na vatru srednje jačine i dodajte med. Dobro promešajte i pustite da proključa, oko 20 minuta. Pred sam kraj u džem dodati limunov sok.

 

Šargarepa ili mrkva (lat. Daucus carota, domaća podvrsta sativus) dvogodišnja je povrtna biljka iz porodice Apiaceae, čiji se koren koristi u ishrani. Šargarepa se koristi u svežem stanju, kuvana, konzervirana (kisela), seckana suva (kao začin) itd. Karakterističnu narandžastu boju šargarepe uzrokuje beta-karoten, koji se u organizmu ljudi metaboliše u vitamin A, ali samo kad su u crevima prisutne žučne kiseline. Pored toga, šargarepe sadrže i vitamine B i C, alkaloide, eterična i masna ulja i organske kiseline. Takođe su bogate vlaknima, antioksidansima i mineralima. Ovo povrće treba koristiti tokom celog života, dobro je u ishrani kod male dece, ali i kod osoba svih uzrasta. Puno je zdravih minerala i enzima koji su dobri u borbi protiv starenja organizma. Šargarepa deluje povoljno i na oči. Svakog jutra pojesti po jednu svežu šargarepu omogućiće  poboljšanje vida kod starijih osoba. Od minerala sadrži puno kalijuma, natrijuma, fosfora, kalcijuma, magnezijuma, železa, u tragovima sadrži mangan, bakar, cink, kobalt. Bogata je selenom koji je veoma koristan u organizmu i jedan je od najvažnijih elemenata za otpornost organizma. Selen je jezgra enzima (glutation peroksidaze), koji naše ćelije brani od neprijatelja. Selen je nezamenljiv za rad srca i krvotoka, dobar vid i plodnost kod muškaraca. Prva asocijacija na reč šargarepa je njena narandžasta boja, ali šargarepa na koju smo navikli zapravo je mutant ljubičaste šargarepe. Prvi pisani izvori u kojima se spominje ovo povrće opisuju ga kao ljubičasto ili belo. U međuvremenu, te ljubičaste šargarepe koje su imale žuto jezgro menjale su boju dok nisu postale narandžaste. Prve primerke narandžastih šargarepa uzgajili su Holanđani u 16-tom veku.

Vodi poreklo iz centralne Azije i Bliskog istoka, a stari Grci i Rimljani su šargarepu koristili ne samo kao hranu, već i kao lek koji je odličan za opšte zdravlje. Grčki lekari su početkom naše ere koristili šargarepu kao tonik za želudac. Rimljani su isto koristili šargarepu u lekovite svrhe, njeno ulje služilo im je protiv crevnih parazita. Ispitivanjima je utvrđeno da šargarepa ima ulogu čistača organizma od štetnih materija nastalih najčešće lošom ishranom i zagađenjem sredine i raznih zračenja. Šargarepa je postala popularno povrće u Evropi tek u vreme renesanse, verovatno zbog toga što rane vrste nisu bile tako ukusne. U Norveškoj se preporučuje deci kao "Oslo doručak", jera pomaže u otklanjanju umora, poboljšanju koncentracije, ali i za bolje učenje i bolji uspeh u školi. Šargarepa je veoma korisna namirnica i dobar prirodni lek za prevenciju i lečenje mnogih bolesti.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Haviđ polo - Jagnjetina sa šargarepom

 

Reč Polo na persijskom (farsi) jeziku znači pirinač. Pirinač, razno povrće, žitarice i meso su bile najčešće namirnice u ishrani persijanaca. Pirinač je bio jedan od najvažnijih sastojaka persijske kuhinje. Priprema se kao glavno jelo, kao prilog glavnom jelu, ili se ubacuje kao sastojak pojedinog jela. Najkvalitetniji pirinač je rastao u severnim predelima persijskog carstva, u pokrajinama Mazandaran i Gilan. Persijska kuhinja je vrlo ekonomična što se tiče upotrebe mesa koja je bila rezervisana za srednji i bogatiji sloj društva.

Ova vrsta jela je bila je rezervisana za malo imućniji sloj stanovništva, mada ga je konzumirao i siromašniji sloj društva, veoma retko i to samo za vreme verskih ili bilo kojih drugih praznika. Od mesa su najviše koristili jagnjetinu, teletinu, ovčetinu, piletinu i ribu, a za nacionalno jelo su smatrali kebab, meso nabodeno na ražanj.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta garm jela sa kojim se hranio imućniji sloj društva se pravio na sledeći način:

Sastojci:

500 g mlevene jagnjetine

500 g pirinča

1 srednja glavica sitno seckanog crnog luka

1 kašičica mlevenog bibera

1 kašičica cimeta

4 velike kašike maslaca

2 velike kašike šećera

2 litre vode

4 kašike soli

pola čaše otopljenog maslaca

6 šargarepi

Priprema:

Prvo idemo na pripremu pirinča. Kod pripreme pirinča na persijski način važno je voditi računa da se on ne lepi. Stoga su persijanci pirinač kuvali na pari. Pirinač  treba nekoliko puta isprati u hladnoj vodi. Ostavite ga da odstoji u posoljenoj vodi 2 do 3 sata, a potom vodu iscedite. Lonac napunite vodom do pola i pustite da voda provri. Dodajte pirinač i kašiku soli, kada stavljate pirinač, pustite ga da slobodno pada i nemojte ga pritiskati. Kuvajte dok se pirinač ne skuva na pola. Nakon toga ocedite vodu, a pirinač ostavite u cediljci te ga ponovno isperite hladnom vodom. U lonac ulijte pola čaše otopljenog maslaca ili maslinovo ulje i dodajte ispran pirinač. Poklopite lonac i kuvajte na laganoj vatri odnosno na pari oko pola sata, poklopac obavezno zavijte u krpu tako da para ne izlazi iz lonca, a da bi para svuda cirkulisala, varjačom napravite nekoliko rupa u pirinču. Kada je pirinač gotov prelazimo na pripremu mesa. Meso stavite u posudu, dodajte mu luk, cimet i biber te sve dobro izmešajte. Napravite male loptice (ćufte) veličine oraha. Ćufte propržite na maslacu. Očistite šargarepe i narežite ih na kolutiće. Pržiti ih na maslacu oko pola sata, dodajte šećer te ostavite na vatri još nekoliko minuta. 

Obložite dno lonca polovinom pirinča, potom stavite meso i sa ostatkom pirinča prekrijte meso. Na kraju po pirinču rasporedite šargarepu. Poklopite lonac i kuvajte još 15 do 20 minuta. Na dnu će se stvoriti fina i ukusna kora.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Goveđa supa

Egipćani su pokojnicima ostavljali hranu u grobovima, tako da se danas o njihovoj ishrani puno zna ali i zahvaljujući istraživanjima drevnih grobnica. Hleb, urme i beli luk su se zbog tople i suve klime očuvali i do danas.

Meso mnogim Egipćanima u to vreme nije bilo dostupno, ako se jede samo meso, ono je obično na žaru kao kebab, pečeno ili punjeno pirinčem koji se uvozio iz Persije. Dakle, u zavisnosti od porodičnog budžeta, meso se konzumiralo jednom ili dva puta nedeljno, a možda samo jednom ili dva puta mesečno. Stari Egipćani su ishrani poklanjali puno pažnje, što dokazuje i mnoštvo ostataka različite hrane ostavljane u grobnicama kako bi pokojnik na drugom svetu imao sve ono što mu je bilo važno i na ovom. U to doba najviše se konzumirala govedina, živina, kolači, vino i pivo. Takva hrana se prinosila bogovima svaki dan tri puta, pre nego što bi je sveštenici odneli kući i jeli.

Bogatijem sloju stanovništva je bila dostupna govedina, zatim meso vola, antilope, gazele, pataka i gusaka, divljih ptica, prepelica i jarebica, dok je siromašniji sloj birao svinjetinu, sitnu živinu i ribu. Možda baš zato što je bila hrana siromašnih, svinjetina nikad nije pokojnicama ostavljana u grobove, dok je riba na večni put sa mrtvima kretala samo ponekad.

Konzumirali su i ovčije i kozje meso ali je ono bilo izuzetno skupo jer je zemljišta za ispašu bilo veoma malo. Meso se kupovalo u kasapnicama, baš kao i danas. Svinjsko meso retko su jeli jer su, kao i mnogi tadašnji stanovnici Mediterana, Feničani i Jevreji, smatrali da svinje prenose lepru. Za pripremu hrane koristili su različite vrste ulja i životinjske masti. Egipatski jezik poznaje više od 20 različitih imena za biljna ulja dobijena od susama, lana, semena rotkvice, rena, šafranike, masline... Renovo ulje bilo je posebno popularno. Ulja i masti uglavnom su se koristili za prženje mesa i povrća, iako se hrana takođe kuvala u mleku ili puteru.

Ova vrsta jela se pravila na sledeći način:

Sastojci:

500 g goveđeg mesa sa kostima

1 praziluk

1 glavica crnog luka

2 čena belog luka

1 šargarepa

1 celer

1 kašičica soli

Priprema:

U posoljenoj kipućoj vodi dodajte goveđe meso, a zatim i svo povrće. Smanjite vatru i kuvajte lagano oko sat i po vremena. Kada se meso i povrće skuva izvadite povrće i meso iz šerpe, isecite povrće na kockice i kolutove i vratite nazad u šerpu. Meso odvojite od kosti i isecite na sitne kockice i njih vratite u šerpu i još malo kuvajte, supa je gotova kada su svi sastojci mekani.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Od povrća su koristili okru, zelenu salatu, celer, kupus, repu, sočivo, grašak, leblebiju, bob i druge mahunarke. Naročito su voleli praziluk, crni i beli luk, zbog jakog ukusa, a takođe su poznavali i njihova lekovita svojstva. Povrće se često služilo uz dodatak ulja i sirćeta, a upotrebljavalo se i sirovo, kao što je na primer celer.

Pročitajte više >>                                                     << Vratite nazad

Antička kuhinja: Tu-a-ra-bu-mušen - Supa od patke

Na sumerskom jeziku reč tu znači supa, a reč a-ra-bu-mušen znači pripitomljena patka.

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici nađenoj u gradu Puzriš-Dagan koga je osnovao kralj Ura, Šulgi u 21 veku p. n. e.

U originalnom tekstu prevedenom sa glinene tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, niti preciziran način pripreme, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Sastojci:

1 patka

2 l vode

2 šargarepe, sitno seckano

2 kašike juneće masti

1 celer, sitno seckano

1 glavica crnog luka, sitno seckano

2 kašike belog luka sitno isečenog

5 vlašca, sitno iseckano

2 praziluka, sitno sečeno

1 lukovica divlje lale, sitno seckano

1 kašika pšeničnog brašna

2 kašičice soli

Priprema:

Posolite očišćenu patku iznutra i spolja i odložite je. U posudi koja je dovoljno velika da stane patka, zagrejte vodu, dodajte mast i promešajte. Kada prokuva dodajte vlašac, praziluk, lukovicu divlje lale, crni luk i beli luk i pustite da se kuva još 10 minuta.

Stavite patku u lonac i vratite na plamen. Kuvajte na srednjoj vatri dok ne proključa. Promešajte pa dodajte seckanu šargarepu, celer i pšenično brašno i nastavite da kuvate na niskoj temperaturi. Kada je gotovo izvadite patku i ostavite da se ohladi. Nastavite da kuvate supu na niskoj temperaturi dok se zapremina supe ne smanji za najmanje pola.

Patku poslužite uz supu ili je sitno iseckajte i pomešajte sa supom.

Puzriš-Dagan je drevni grad Donje Mesopotamije, osnovan u dvadeset prvom veku pre nove ere, osnivač je kralj Šulgi iz Ura, i koji je imao određeni značaj nekoliko decenija, jer se pisane arhive zaustavljaju posle vladavine Amar-Sina, naslednika Šulgija.

Ovaj grad odgovara sadašnjem lokalitetu iračkog grada Drehema. Tekstovi koji su pronađeni na glinenim tablicama su većinom ekonomske prirode, skoro sve se odnose na kretanje stoke, mali deo se odnosi na dragocene predmete i metale, koji se uglavnom šalju u Nippur, udaljen tridesetak kilometara od Puzriš-Dagan, ali takođe i u Ur i u drugim gradovima kraljevstva. Iz tih tekstova proizilazi da bi Puzriš-Dagan bio skladište, odnosno centar za distribuciju ovaca i goveda po čitavom carstvu Ur III (2112-2004 g. p. n. e.), ili administrativni centar sa popisom kretanja stoke u okolini.

Pročitajte više >>                                                          << Vratite nazad

Antička kuhinja: Tu-sar-a - Supa od šargarepe

Kroz veći deo antičkog doba supa od povrća se smatralo hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a supa od povrća je bila odlična zamena za vitamine, belančevine i proteine.

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici nađenoj u gradu Puzriš-Dagan koga je osnovao kralj Ura, Šulgi u 21 veku p. n. e.

Puzriš-Dagan je drevni grad Donje Mesopotamije, osnovan u dvadeset prvom veku pre nove ere, osnivač je kralj Šulgi iz Ura, i koji je imao određeni značaj nekoliko decenija, jer se pisane arhive zaustavljaju posle vladavine Amar-Sina, naslednika Šulgija.

Ovaj grad odgovara sadašnjem lokalitetu iračkog grada Drehema. Tekstovi koji su pronađeni na glinenim tablicama su većinom ekonomske prirode, skoro sve se odnose na kretanje stoke, mali deo se odnosi na dragocene predmete i metale, koji se uglavnom šalju u Nippur, udaljen tridesetak kilometara od Puzriš-Dagan, ali takođe i u Ur i u drugim gradovima kraljevstva. Iz tih tekstova proizilazi da bi Puzriš-Dagan bio skladište, odnosno centar za distribuciju ovaca i goveda po čitavom carstvu Ur III (2112-2004 g. p. n. e.), ili administrativni centar sa popisom kretanja stoke u okolini.

U originalnom tekstu prevedenom sa glinene tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, niti preciziran način pripreme, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Sastojci:

500 g šargarepe, isečeno na kocke ili kolutove

1 praziluk

1 glavica crnog luka

2 kašike pšeničnog brašna

1 veza vlašca, sitno seckano

1 kašičica korijandera

50 g maslaca

1 kašika soka od limuna

1 veza peršunovog lišća

2 l vode

1 kašićica soli

Priprema: 

Praziluk i crni luk očistite i dobro operite i naseckajte na kolutove ili kockice. Stavite u dublji sud i dinstajte na maslacu. Posolite i začinite vlašcem i korijanderom. Nakon pet minuta, kada se povrće termički obradi, odnosno omekša, dodajte u luk šargarepu, brašno i vodu, dobro promešati i ostaviti da se krčka na tihoj vatri. Kada supa provri dodajte sok od limuna i kuvajte još par minuta. Gotovu supu posuti peršunom.

Šargarepa ili mrkva (lat. Daucus carota, domaća podvrsta sativus) dvogodišnja je povrtna biljka iz porodice Apiaceae, čiji se koren koristi u ishrani. Šargarepa se koristi u svežem stanju, kuvana, konzervirana (kisela), seckana suva (kao začin) itd. Karakterističnu narandžastu boju šargarepe uzrokuje beta-karoten, koji se u organizmu ljudi metaboliše u vitamin A, ali samo kad su u crevima prisutne žučne kiseline. Pored toga, šargarepe sadrže i vitamine B i C, alkaloide, eterična i masna ulja i organske kiseline. Takođe su bogate vlaknima, antioksidansima i mineralima. Ovo povrće treba koristiti tokom celog života, dobro je u ishrani kod male dece, ali i kod osoba svih uzrasta. Puno je zdravih minerala i enzima koji su dobri u borbi protiv starenja organizma. Šargarepa deluje povoljno i na oči. Svakog jutra pojesti po jednu svežu šargarepu omogućiće  poboljšanje vida kod starijih osoba. Od minerala sadrži puno kalijuma, natrijuma, fosfora, kalcijuma, magnezijuma, železa, u tragovima sadrži mangan, bakar, cink, kobalt. Bogata je selenom koji je veoma koristan u organizmu i jedan je od najvažnijih elemenata za otpornost organizma. Selen je jezgra enzima (glutation peroksidaze), koji naše ćelije brani od neprijatelja. Selen je nezamenljiv za rad srca i krvotoka, dobar vid i plodnost kod muškaraca. Prva asocijacija na reč šargarepa je njena narandžasta boja, ali šargarepa na koju smo navikli zapravo je mutant ljubičaste šargarepe. Prvi pisani izvori u kojima se spominje ovo povrće opisuju ga kao ljubičasto ili belo. U međuvremenu, te ljubičaste šargarepe koje su imale žuto jezgro menjale su boju dok nisu postale narandžaste. Prve primerke narandžastih šargarepa uzgajili su Holanđani u 16-tom veku.

Vodi poreklo iz centralne Azije i Bliskog istoka, a stari Grci i Rimljani su šargarepu koristili ne samo kao hranu, već i kao lek koji je odličan za opšte zdravlje. Grčki lekari su početkom naše ere koristili šargarepu kao tonik za želudac. Rimljani su isto koristili šargarepu u lekovite svrhe, njeno ulje služilo im je protiv crevnih parazita. Ispitivanjima je utvrđeno da šargarepa ima ulogu čistača organizma od štetnih materija nastalih najčešće lošom ishranom i zagađenjem sredine i raznih zračenja. Šargarepa je postala popularno povrće u Evropi tek u vreme renesanse, verovatno zbog toga što rane vrste nisu bile tako ukusne. U Norveškoj se preporučuje deci kao "Oslo doručak", jera pomaže u otklanjanju umora, poboljšanju koncentracije, ali i za bolje učenje i bolji uspeh u školi. Šargarepa je veoma korisna namirnica i dobar prirodni lek za prevenciju i lečenje mnogih bolesti.

Pročitajte više >>                                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Tu-sar - Supa od povrća

U slobodnom prevodu Tu na sumerskom jeziku znači supa, a reč sar znači povrće. 

Kroz veći deo antičkog doba supa od povrća se smatralo hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a supa od povrća je bila odlična zamena za vitamine, belančevine i proteine.

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici oko 1750 g. p. n. e. kada je Mesopotamija bila pod vlašću Hamurabija. Recept za ovu vrstu supe od povrća je nađen u gradu Ur-u.

 

U originalnom tekstu prevedenom sa glinene tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, niti preciziran način pripreme, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Sastojci:

2 praziluka

2 čena belog luka

1 kašika soka od limuna

1 kašika pšeničnog brašna

50 g crnog luka

50 g peršuna

100 g celera

150 g šargarepe

1 kašika susamovog ulja

1/2 vezice svežeg celerovog lista

1/2 vezice svežeg peršunovog lista

1 kašičica soli

2 l vode

Priprema:

U litar vode  staviti iseckani praziluk, beli luk i crni luk, pa kuvati u vodi dok ne omekša. Zatim u to dodati celer, peršun i šargarepe, sve iseckano na kockice, zatim ulje i so pa dodajte oko litar vode i kuvajte pedeset minuta na vatri srednje jačine.

Nakon tog vremena posudu skinite sa vatre, dodajte kašiku brašna i prokuvajte još pet minuta, pa na kraju, kada supu sklonite sa šporeta dodajte limunov sok.

Prilikom služenja, supu pospite sitno iseckanim peršunovim i celerovim listom. Supu služite zajedno sa komadima povrća.

Ur je bio grad u južnoj Mesopotamiji, lociran blizu ušća reka Eufrat i Tigar u Persijski zaliv. Sumersko ime ovog grada je Urim. Ur je već bio naseljen u najranijem razdoblju seoskih naselja u južnoj Mesopotamiji, odnosno u Ubaidskom razdoblju. Smatra se jednim od prvih poznatih civilizacija antičke istorije sveta.

Istoričari veruju da se klima na tom području dramatično menjala od prilično kišovitog perioda do velikih sušnih perioda u 3. milenijumu p. n. e., gde su se mala poljoprivredna sela Ubaid kulture spajala u veća naselja zbog potrebe izgradnje velikih centralnih vodovodnih sistema za navodnjavanje da bi se preživela suša. Ur je postao jedno od takvih centralizovanih središta oko 2600. g. p. n. e., tokom trečeg Sumerskog ranog dinastijskog razdoblja.

Arheološko nalazište grada Ur-a se karakteriše po ziguratu koji je još uvek prilično očuvan i ostacima naselja. Nalazište je prepoznatljivo po ruševinama velikog hrama, još uvek u prilično dobrom stanju. Hram je bio izgrađen za boginju Nanu, boginju Meseca u Sumerskoj mitologiji.

Grad Ur je imao povoljnu geografsku lokaciju što je omogućavalo trgovinu kako kopnenim tako i morskim putem što je doprinelo njegovom procvatu. Na osnovu toga grad Ur je stekao ogromnu moć tako da su kraljevi Ura postali stvarni vladari celog Sumera. Ovo se dogodilo tokom prve kraljevske dinastije Ura, koju je uspostavio kralj Mesanepada. Kraj ove dinastije je bio napad Sargona Akadskog oko 2340. g. p. n. e. O drugoj dinastiji kraljeva Ur-a se skoro ništa nezna.

Treča dinastija je uspostavio kralj Ur-Namu, vladao je od 2112. g. p. n. e.  do 2094. g. p.n. e. Tokom njegove veoma uspešne vladavine hramovi, uključujči i veliki hram Nani, su bili izgrađeni, ali je glani akcenat dat poboljšanju poljoprivrede kroz usavršavanje sistema za navodnjavanje. Njegov zakonik je jedan od najstarijih poznatih dokumenata, stariji je od Hamurabijovog zakonika. On i njegov naslednik Šulgi su tokom vladavine smatrani bogovima. Treča dinastija je propala oko 1950. g. p. n. e. kad su Sumer osvojili Elamiti. Grad je počeo pad otprilike 550. g. p. n. e. i više nije bio naseljen nakon 500. g. p. n. e., pretpostavlja se da je glavni uzrok propasti grada suša i menjanje toka reka.

Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Utu-sila - Jagnjetina sa mlekom

U slobodnom prevodu sa sumerskog znači jelo pripremljeno sa mlekom.

U religiji drevne Mesopotamije jagnje je bio simbol žrtvovanja bogovima ali i omiljena hrana svih društvenih slojeva.
Jagnjeće meso sadrži mnoge važne vitamine i minerale, odličan je izvor belančevina, gvožđa, cinka, kalijuma i vitamina B i najmanje je štetno po ljudski organizam. Preporučuje se kao prvo meso koje se daje bebama i ljudima s visokim holesterolom i srčanim oboljenjima.

U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka niti dužina trajanja kuvanja, samim tim se ovaj recept možda i drugačije pripremao. Možda se koristila pečena jagnjetina koja bi se prelila sosom koji bi se pripremio od ostalih namirnica u receptu ili bi to bila neka vrsta supe od mleka i povrća koja bi se služila uz kuvanu ili pečenu jagnjetinu.

U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Originalni tekst preveden sa vavilonske tablice XXV, recept broj 26:

Koristiti meso. Pripremite mleko, dodajte masnoću. Dodajte meso, šargarepu, beli luk, kumin, lovor i so. Sastavite u posudi za kuvanje, dodajte mleko i pospite seckanim peršunom.

Jagnjetina u mleku je posebna po tome što je miris jagnjećeg mesa ublažen, a meso sočnije i ukusnije.

Sastojci:
2 kg jagnjećeg mesa od plećke
2 l mleka
5 šargarepa
5 lista lovora
5 čena belog luka
1 kašika juneće masti
1 kašika soli
1 kašika sitno seckanog suvog kumina
1 veza peršuna

Priprema:
Meso odvojiti od kostiju i iseći na krupnije komade. U odgovarajućoj dubljoj posudi poređati meso, a zatim ga preliti mlekom tako da meso bude potpuno prekriveno mlekom. Jagnjetinu sa mlekom kuvati oko 1,5 h na srednjoj temperaturi vodeći računa da ne kipi. Dok se meso kuva u mleku, pripremiti povrće. Šargarepu, beli luk i lovorov list oprati i očisiti i ostaviti ih cele.
Dno zemljane posude namazati mašću pa poređati šargarepu, beli luk i lovorov list. Kada meso bude kuvano, komade mesa poređati preko povrća, posoliti, posuti kuminom i preliti mlekom  koje je preostalo nakon kuvanja. Posudu poklopiti poklopcem i peći oko sat vremena u rerni zagrejanoj na 200 ̊C, a zatim otklopiti i peći otklopljeno još petnaestak minuta do pola sata na maksimalnoj temperaturi.
Jagnjetinu u mleku služiti toplu. na tanjir servirati meso i povrće, a zatim malo preliti saftom od mleka. Na kraju posuti seckanim svežim peršunom.





Kumin (lat.Cuminum cyminum) je biljka skrivenosemenica, poreklom sa Levanta i južne Azije. Njegovo seme se koristi u kuvanju u formi semenki i praha. Ima i lekovita svojstva. Dosta liči na kim, ali je seme krupnije i drugačije arome.
Ovaj začin možete da pronađete u različitim kuhinjama, zapisi kažu da su ga koristili i drevni Egipćani i stari Rimljani. U zemljama Orijenta koristi se više od 2000 godina kao ljutkasti začin i u medicini. Ukusom podseća na sezam i kim. Mnogi narodi bliskog i srednjeg istoka smatraju crni kumin svetom ili čudotvornom biljkom. Ovome se nije čuditi pošto se biljka spominje i u Bibliji. Crni kumin je pronađen u grobnici Tutankamona, što znači da se još u drevnom Egiptu koristio za razne medicinske tretmane. Pedanije Dioskorides, jedan od prvih lekara stare Grčke koji je napisao prvu knjigu o lekovitom bilju, zapisao je da crni kumin leči glavobolje, probleme sa disajnim putevima, zubobolju i parazite u crevima. Postoji verovanje da je i prorok Muhamed kazao da je crni kumin lek za sve bolesti osim smrti.
A sama biljka se koristi i u medicinske svrhe, jer je jako dobra za probavu i u borbi protiv prehlade. Na srednjem i bliskom istoku crni kumin se smatra za vrlo snažno antikancerogeno sredstvo. Ovaj vrlo lekoviti začin prava je blagodet za organizam jer ne samo da podstiče jačanje imunog sistema, već vam može pomoći i kod gubitka kilograma, i to veoma efikasno. Crni kumin ima visoko nutritivne vrednosti, sadrži monosaharin, kao i polisaharide koji nisu sačinjeni od skroba i veoma su dobar izvor dijetalnih vlakana. Bogat je masnim kiselinama i to onim nezasićenim poput linolne i linoleinska kiseline, poznatijih kao omega 6 i omega 3 masne kiseline. Upravo zbog njih, ova biljka veoma povoljno utiče i održava zdravlje moždanih ćelija i pospešuje cirkulaciju krvi u mozgu. Sadrži arginin koji je veoma važan za trudnice i potpomaže razvoj bebe, a pored toga bogat je karotenom koji se u jetri pretvara u vitamin A, zatim kalcijumom, gvožđem, natrijumom i kalijumom. Vekovima se preporučuje dojiljama za bolju produkciju mleka. Ublažava simptome bolesti probavnog trakta i ojačava imunitet, dok se ulje crnog kumina koristi za mnoge kožne bolesti kao što su ekcemi i čirevi, a koristi se i za lečenje gripa i prehlade.


Pročitajte više >>                                                              << Vratite nazad

Antička kuhinja: Sila-sar - Jagnjetina sa raži ili pšenicom

U religiji drevne Mesopotamije jagnje je bio simbol žrtvovanja bogovima ali i omiljena hrana svih društvenih slojeva.
Jagnjeće meso sadrži mnoge važne vitamine i minerale, odličan je izvor belančevina, gvožđa, cinka, kalijuma i vitamina B i najmanje je štetno po ljudski organizam. Preporučuje se kao prvo meso koje se daje bebama i ljudima s visokim holesterolom i srčanim oboljenjima.

U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka niti dužina trajanja kuvanja, samim tim se ovaj recept možda i drugačije pripremao. Možda se koristila pečena jagnjetina koja bi se prelila sosom koji bi se pripremio od ostalih namirnica u receptu ili bi to bila neka vrsta supe od piva koja bi se služila uz kuvanu ili pečenu jagnjetinu.
U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Originalni tekst preveden sa vavilonske tablice XXV, recept broj 22:

Pripremite vodu i masti. Dodajte so, pivo, vlašac, rukolu, korijander, griz, kumin i lomljena zrna raži ili pšenice. Dodajte pire od praziluka i belog luka. Završite korijanderom i šargarepom ili paškanatom.

Sastojci:
2 odreska od jagnjećeg mesa, isečeno na kockice
500 ml piva
100 g lomljenog zrna raži ili pšenice
1 kašika juneće masti
1 veza rukole, sitno seckano
1+1 kašičica korijandera
1 kašičica kumina
1 kašika vlašca, sitno seckano
1 šargarepa
1 kašika griza
1 praziluk, mleven
5 čena belog luka, mleveno
1 kašičica soli

Priprema:
Meso jagnjeta posoliti i staviti u lonac sa hladnom vodom u koju je dodata mast i stavite da se kuva. Pomešajte so, zrna raži ili pšenice, vlašac, griz, pivo, rukolu, pire od praziluka i belog luka i dok se voda kuva, dodajte mešavinu u lonac. Kada je meso skuvano i omekšalo (jelo je gotovo i spremno za posluživanje) izvadite ga iz lonca i stavite na stranu. Jagnjetina se servira sa sosom iz lonca i posuto korijanderom i kolutovima šargarepe.

Raž je jedna od mnogobrojnih vrsta žitarica koje su rasle u divljem nekultivisanom stanju u Mesopotamiji i susednim oblastima i da su kasnije tek oko 1500 g. p. n. e. kultivisane kao zasebne kulture. Moguće je da je raž preneta na zapad iz Mesopotamije kao manja primesa u pšenici, kao rezultat trgovinske razmene.





Raž (lat. Secale cereale) je jednogodišnja, retko trajna biljka iz porodice trava (lat. Graminae), spada u red Poales, porodicu Poaceae, podporodicu Pooideae, rod Secale. Ima manje vrsta raži i formi nego pšenica. Rodu Secale pripadaju tri podroda, silvestria, cuprinovii i cerealia. Ovaj rod ima 14 vrsta od kojih su jedna korovska (Secale segetale), 12 divljih i jedna domicilna (Secale cereale). Gajena raž ima 35 varijeteta, ali je za poljoprivrednu proizvodnju važan samo jedan – Secale cereale var. vulgare. Često se kultiviše kao žitarica, a s obzirom da uspeva na severnim geografskim širinama često se u severnoj Evropi od nje proizvodi hleb. Veoma je cenjen pri proizvodnji hleba iz razloga što raženi hleb duže ostaje svež usled toga što sporije otpušta vodu. Po morfološkoj građi i biološkim svojstvima najsličnija je pšenici. Najviše se koristi raženo brašno, i to za pripremu hleba, peciva i kolača. Sirova zrna raži u 100 g sadrže: 11 g vode, 70 g ugljenohidrata, 15 g proteina i 2,5 g masti. Energetska vrednost iznosi 335 kcal - 1400 kJ u 100 g. Proizvodi od raži, kao što su brašno i hleb, izvrstan su izvor prehrambenih vlakana. Od minerala odličan je izvor mangana, selena, fosfora, magnezijuma, cinka, a dobar je izvor kalijuma. Kao i ostale žitarice, bogata je vitaminima B kompleksa: odličan je izvor pantotenske kiseline, niacina, tiamina, dobar je izvor riboflavina i B6. Sadrži manju količinu glutena od pšenice, prikladna je za dijabetičare; ujedno smanjuje rizik od dijabetesa, nagle oscilacije u količini šećera u krvi. Sadrže fenole koji deluju na kardiovaskularne probleme, smanjuju rizik od malignih bolesti, reguliše krvni pritisak i pomaže još u nizu zdravstvenih tegoba. Primenjuje se kod zatvora, tj. uklanja opstipaciju (ima lagano laksativno dejstvo), kod kardiovaskularnih bolesti, ateroskleroze, dijabetičara, gojaznih (daje i dobar osećaj sitosti). Zbog prisustva većih količina fosfora i proteina, raž je potreban osobama pod stresom i povećanim intelektualnim naporima. Nije pogodan u ishrani bubrežnih oboljenja ili kod osoba koje imaju tendenciju zadržavanja vode. Međutim, raž usporava starenje krvnih sudova, koristi se očuvanje jetre, podstiče cirkulaciju. Daje se kod anemije, oboljenje štitne žlezde, tekoba u klimaksu. Raž ima specifičan ukus jak i pomalo kiselkast, pa se za pripremanja jela meša sa drugim žitima (pirinčem ili prosom).
Za raž se smatra da poreklo vodi od divlje biljke Secale anatolicum koja je u ranom periodu kultivisana u Aziji, oko 1500 g. p. n. e., najverovatnije u severnim delovima današnje Turske ili Avganistana. U Evropu je stigla u toku bronzanog doba, ali se ozbiljnije počela gajiti tek u toku srednjeg veka. Najviše se gajila na severu Francuske i severu Mađarske.


Pročitajte više >>                                                              << Vratite nazad

Antička kuhinja: Tu-a - Supa od sočiva

Sočivo je poreklom sa Bliskog istoka. Ova biljka je deo ljudske ishrane još od neolita, i jedna je od najranijih pripitomljenih i kultivisanih vrsta. Kroz veći deo antičkog doba sočivo se smatralo hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a sočivo je bila odlična zamena za belančevine i proteine.

Sastojci:
250 g sočiva
1 praziluk, sitno seckano
1 glavica crnog luka, sitno seckano
5 čena belog luka, mleveno
1 šargarepa, sitno iseckano
1 kašičica semena korijandera, mleveno
200 ml jogurta
1 kašika susamovog ulja
1 kašičica soli
voda

Priprema:
Potopiti sočivo preko noći u dosta vode. Sutradan, ocediti sočivo pa pokriti sa dosta nove vode, i onda dovesti do ključanja. Smanjiti temperaturu da se krčka, dodati ostale sastojke i kuvati između 40 i 80 minuta (u zavisnosti od starosti sočiva) ili dok ne omekša ali da ne počine da se raspada.





Sočivo ili leća (lat.Lens esculenta) je jednogodišnja biljka koja spada u red mahunarki i za nju je karakteristično da ima najkraći period kuvanja da bi se pripremila za ljudsku ishranu. Po izgledu najviše podseća na grašak, sa tim da ima samo 1 ili 2 zrna u mahuni. Ova je biljka poznata i pod nazivima: leće, rogačica, soćivica i soška. Sočivo je mahunarka visoke biološke i hranljive vrednosti. Ugljeni hidrati iz sočiva zahvaljujući svom složenom sastavu i prisutnim vlaknima postepeno se ispuštaju u krv, čime se postiže dugotrajan osećaj sitosti. Sočivo sadrži veću količinu proteina od pasulja. Biljna vlakana doprinose snižavanju holesterola, regulaciji probave i održavanju stabilnog nivoa šećera u krvi. Odličan je izvor mikroelementa molibdena, a takođe i veoma dobar izvor dijetalnih biljnih vlakana, magnezijuma i aminokiseline triptofana. Kalorijski gledano, sočivo u suvom stanju obezbeđuje 353 kcal/ 100 g. Kada se skuva, sočivo ima energetsku vrednost od 230 kcal/100g. Nutritivno gledano, sočivo u suvom stanju (u 100 g) sadrži 60 g ugljenih hidrata (31 g vlakana), 26 g belančevina, 1 g masti i 10 g vode. Od vitamina, sočivo je bogato vitaminom B1 i B9, a od minerala sadrži velike količine gvožđa, magnezijuma, fosfora, molibdena, mangana, cinka i kalijuma. Sočivo ima veliki uticaj na smanjenje rizika od kardiovaskularnih bolesti.





Poreklom je sa Bliskog istoka. Ova biljka je deo ljudske ishrane još od neolita, i jedna je od najranijih pripitomljenih vrsta. Sočivo je povrće sa najvećim udelom belančevina posle soje - 26%, zato i zauzima i vrlo važnu ulogu u ishrani stanovništva nekih delova sveta, naročito u južnoj Aziji. Po ovom povrću nazvana su sočiva u optici, zbog oblika koji podseća na seme. U mnogim jezicima, reč za optičko sočivo je ista ili je izvedena iz reči koja se koristi za sočivo kao biljku. Najveći svetski proizvođač ove biljke je Kanada, a slede Indija, Turska, SAD i Autralija.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aliter caroetas elixatas - Kuvana šargarepa

Originalni tekst:
Aliter: caroetas elixatas concisas in cuminato oleo modico coques et inferes. Cuminatum coliculorum facies.

Sastojci:
8 šargarepa, oljuštenih
1 kašičica selena, sitno seckano
1 kašičica sveže mente, sitno seckano
1 kašičica kumina, samleveno
1 kašičica bibera u zrnu, krupno mleveno
1 kašika maslinovog ulja
1 kašika vinskog sirćeta
1/2 l vode u koju je dodata morska so

Priprema:
Dodati šargarepu, isečenu na kolutove u šerpu i preliti vodom u koju je dodata morska so, ulje i sirće. Pustite da proključa, smanjite temperaturu da se krčka i kuvati oko 15 minuta. U međuvremenu spremite pastu od selena, nane, kumina i bibera pa dodajte u posudu sa šargarepom i kuvajte na tihoj vatri još 15 minuta. Zatim servirati kao prilog uz školjke ili ribu.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Šargarepa ili mrkva (lat. Daucus carota, domaća podvrsta sativus) dvogodišnja je povrtna biljka iz porodice Apiaceae, čiji se koren koristi u ishrani. Šargarepa se koristi u svežem stanju, kuvana, konzervirana (kisela), seckana suva (kao začin) itd. Karakterističnu narandžastu boju šargarepe uzrokuje beta-karoten, koji se u organizmu ljudi metaboliše u vitamin A, ali samo kad su u crevima prisutne žučne kiseline. Pored toga, šargarepe sadrže i vitamine B i C, alkaloide, eterična i masna ulja i organske kiseline. Takođe su bogate vlaknima, antioksidansima i mineralima. Ovo povrće treba koristiti tokom celog života, dobro je u ishrani kod male dece, ali i kod osoba svih uzrasta. Puno je zdravih minerala i enzima koji su dobri u borbi protiv starenja organizma. Šargarepa deluje povoljno i na oči. Svakog jutra pojesti po jednu svežu šargarepu omogućiće  poboljšanje vida kod starijih osoba. Od minerala sadrži puno kalijuma, natrijuma, fosfora, kalcijuma, magnezijuma, železa, u tragovima sadrži mangan, bakar, cink, kobalt. Bogata je selenom koji je veoma koristan u organizmu i jedan je od najvažnijih elemenata za otpornost organizma. Selen je jezgra enzima (glutation peroksidaze), koji naše ćelije brani od neprijatelja. Selen je nezamenljiv za rad srca i krvotoka, dobar vid i plodnost kod muškaraca. Prva asocijacija na reč šargarepa je njena narandžasta boja, ali šargarepa na koju smo navikli zapravo je mutant ljubičaste šargarepe. Prvi pisani izvori u kojima se spominje ovo povrće opisuju ga kao ljubičasto ili belo. U međuvremenu, te ljubičaste šargarepe koje su imale žuto jezgro menjale su boju dok nisu postale narandžaste. Prve primerke narandžastih šargarepa uzgajili su Holanđani u 16-tom veku.





Vodi poreklo iz centralne Azije i Bliskog istoka, a stari Grci i Rimljani su šargarepu koristili ne samo kao hranu, već i kao lek koji je odličan za opšte zdravlje. Grčki lekari su početkom naše ere koristili šargarepu kao tonik za želudac. Rimljani su isto koristili šargarepu u lekovite svrhe, njeno ulje služilo im je protiv crevnih parazita. Ispitivanjima je utvrđeno da šargarepa ima ulogu čistača organizma od štetnih materija nastalih najčešće lošom ishranom i zagađenjem sredine i raznih zračenja. Šargarepa je postala popularno povrće u Evropi tek u vreme renesanse, verovatno zbog toga što rane vrste nisu bile tako ukusne. U Norveškoj se preporučuje deci kao "Oslo doručak", jera pomaže u otklanjanju umora, poboljšanju koncentracije, ali i za bolje učenje i bolji uspeh u školi. Šargarepa je veoma korisna namirnica i dobar prirodni lek za prevenciju i lečenje mnogih bolesti.





Klasični kuvar antike je "De re coquinaria" ili "O umetnosti kuvanja". Autor je Markus Gavijus Apicijus, koji je živeo u doba cara Tiberija u prvom veku naše ere. Knjiga ima 10 glava i sadrži oko 500 recepata koje je Apicijus sakupio iz prošlih vekova i recepata koje je sam osmislio.
Apicius je tokom svog života (42 g.p.n.e. - 37 g.n.e.) postao legenda. on je uradio nešto što je jedinstveno u ono vreme; on je bio jedan od osnivača gastronomije.
Plinije opisuje Apicijusa kao "najvećeg trošadžiju koga je svet ikada video". Izgleda da je bio u pravu, jer je Apicijeva umetnost kuvanja prepuna neobičnih recepata od punjenog papagaja do flaminga sa biberom ali i takvih koje mi i u današnje vreme rado jedemo.
Kako je Apicijev život bio ekstravagantaan, tako je i njegova smrt do danas predmet svakojakih rasprava. Kada je potrošio 100 miliona sestercija iz državne kase za pripremanje svojih recepata za cara, kada je potrošio sve poreske pare i lično se zadužio, napravio je bilans i izračunao je da će mu ostati "samo" 10 miliona sestercija za život, što je za njega bilo nezamislivo (1 sesterc = 1 evro). Iz straha da neće imati šta da jede i da će umreti od gladi, uzeo je otrov i u strašnim mukama umro.


Pročitajte više >>                                                                 << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aliter Caroetas - Kuvana šargarepa

Originalni tekst:
Aliter caroetas: sale, oleo puro et aceto.

Sastojci:
8 šargarepa, oljuštenih
1 kašika maslinovog ulja
1 kašika vinskog sirćeta
1 l vode u koju je dodata morska so

Priprema:
Dodajte šargarepu u šerpu, prelijte vodom u koju je dodata morska so, ulje i sirće. Pustite da provri, smanjite da krčka i kuvati oko 15 minuta. Ocediti, iseći na kolutove i staviti da se ohladi. Zatim servirati kao prilog uz školjke ili ribu.

De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius





Šargarepa ili mrkva (lat. Daucus carota, domaća podvrsta sativus) dvogodišnja je povrtna biljka iz porodice Apiaceae, čiji se koren koristi u ishrani. Šargarepa se koristi u svežem stanju, kuvana, konzervirana (kisela), seckana suva (kao začin) itd. Karakterističnu narandžastu boju šargarepe uzrokuje beta-karoten, koji se u organizmu ljudi metaboliše u vitamin A, ali samo kad su u crevima prisutne žučne kiseline. Pored toga, šargarepe sadrže i vitamine B i C, alkaloide, eterična i masna ulja i organske kiseline. Takođe su bogate vlaknima, antioksidansima i mineralima. Ovo povrće treba koristiti tokom celog života, dobro je u ishrani kod male dece, ali i kod osoba svih uzrasta. Puno je zdravih minerala i enzima koji su dobri u borbi protiv starenja organizma. Šargarepa deluje povoljno i na oči. Svakog jutra pojesti po jednu svežu šargarepu omogućiće  poboljšanje vida kod starijih osoba. Od minerala sadrži puno kalijuma, natrijuma, fosfora, kalcijuma, magnezijuma, železa, u tragovima sadrži mangan, bakar, cink, kobalt. Bogata je selenom koji je veoma koristan u organizmu i jedan je od najvažnijih elemenata za otpornost organizma. Selen je jezgra enzima (glutation peroksidaze), koji naše ćelije brani od neprijatelja. Selen je nezamenljiv za rad srca i krvotoka, dobar vid i plodnost kod muškaraca. Prva asocijacija na reč šargarepa je njena narandžasta boja, ali šargarepa na koju smo navikli zapravo je mutant ljubičaste šargarepe. Prvi pisani izvori u kojima se spominje ovo povrće opisuju ga kao ljubičasto ili belo. U međuvremenu, te ljubičaste šargarepe koje su imale žuto jezgro menjale su boju dok nisu postale narandžaste. Prve primerke narandžastih šargarepa uzgajili su Holanđani u 16-tom veku.





Vodi poreklo iz centralne Azije i Bliskog istoka, a stari Grci i Rimljani su šargarepu koristili ne samo kao hranu, već i kao lek koji je odličan za opšte zdravlje. Grčki lekari su početkom naše ere koristili šargarepu kao tonik za želudac. Rimljani su isto koristili šargarepu u lekovite svrhe, njeno ulje služilo im je protiv crevnih parazita. Ispitivanjima je utvrđeno da šargarepa ima ulogu čistača organizma od štetnih materija nastalih najčešće lošom ishranom i zagađenjem sredine i raznih zračenja. Šargarepa je postala popularno povrće u Evropi tek u vreme renesanse, verovatno zbog toga što rane vrste nisu bile tako ukusne. U Norveškoj se preporučuje deci kao "Oslo doručak", jera pomaže u otklanjanju umora, poboljšanju koncentracije, ali i za bolje učenje i bolji uspeh u školi. Šargarepa je veoma korisna namirnica i dobar prirodni lek za prevenciju i lečenje mnogih bolesti.


Pročitajte više >>                                                                      << Vratite nazad