Antička kuhinja: Horešt-e na'na dža'fari - Jagnjetina sa nanom i peršunom

 

Ova vrsta jela od mesa je bila rezervisana za malo imućniji sloj stanovništva, mada ga je konzumirao i siromašniji sloj društva, veoma retko i to samo za vreme verskih ili bilo kojih drugih praznika. Od mesa su najviše koristili ovčetinu, jagnjetinu, teletinu, piletinu i ribu, a za nacionalno jelo su smatrali kebab, meso nabodeno na ražanj. Inače reč kebab potiče od persijske reči i znači pečeno meso.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog garm jela sa kojim se hranio imućniji sloj društva se pravio na sledeći način:

Sastojci:

500 g jagnjetine naseckane na sitne komadiće

500 g šljiva ili kiselog grožđa

1 čaša sitno naseckane sveže nane

3 velike kašike maslaca

2 čaše svežeg peršuna

4 velike kašike šećera

1 mala kašika šafrana

1 kašika soli

Priprema:

Na maslacu propržite meso i so, zatim dodajte nanu i peršun te još malo pržite. Potom sve prebacite u lonac, dodajte ostale sastojke i pustite da provri. Nakon što provri kuvajte još 40 minuta. Konačan ukus trebalo bi da bude mešavina kontrastnog ukusa, slatkog i kiselog.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Horešt-e holu - Jagnjetina sa breskvama

 

Ova vrsta jela od mesa se služila sa polo pirinčem. Polo na persijskom (farsi) jeziku znači pirinač. Pirinač, razno povrće, žitarice i meso su bile najčešće namirnice u ishrani persijanaca. Pirinač je bio jedan od najvažnijih sastojaka persijske kuhinje. Priprema se kao glavno jelo, kao prilog glavnom jelu, ili se ubacuje kao sastojak pojedinog jela. Najkvalitetniji pirinač je rastao u severnim predelima persijskog carstva, u pokrajinama Mazandaran i Gilan. Persijska kuhinja je vrlo ekonomična što se tiče upotrebe mesa koja je bila rezervisana za srednji i bogatiji sloj društva.

Ova vrsta jela je bila je rezervisana za malo imućniji sloj stanovništva, mada ga je konzumirao i siromašniji sloj društva, veoma retko i to samo za vreme verskih ili bilo kojih drugih praznika. Od mesa su najviše koristili jagnjetinu, teletinu, ovčetinu, piletinu i ribu, a za nacionalno jelo su smatrali kebab, meso nabodeno na ražanj.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta garm jela sa kojim se hranio imućniji sloj društva se pravio na sledeći način:

Sastojci:

500 g jagnjetine naseckane ne komadiće od 1 cm

4 velike breskve

100 ml maslinovog ulja

300 ml vode

1 mala kašika soli

1 kašičica bibera

1 srednja glavica sitno naseckanog crnog luka

2 velike kašike maslaca

pola čaše limunovog soka

pola čaše šećera

pola kašičice cimeta

Priprema:

U veliki lonac ulijte maslinovo ulje i na njemu propržite meso u koje ste prethodno utrljali so i biber. Ulijte deo vode i kuvajte pola sata. U tiganju na maslacu propržite luk dok ne postane staklast, potom ga izvadite iz tiganja, dodajte mu limunovog soka i ostavite da odstoji. Breskve rasecite na pola, iz njih izvadite koštice, a zatim ih isecite na kriške. Potom ih propržite dok ne požute. Mesu dodajte luk i preko mesa poređajte breskve. Dodajte ostatak vode, šećer, cimet, poklopite i kuvajte na laganoj vatri još 20 minuta. Poslužuje se sa čelo pirinčem.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Sabzi polo ba gušt - Jagnjetina sa pirinčem i povrćem

 

Ova vrsta jela od mesa se služila sa čvrstim jogurtom. Reč Sabzi na persijskom (farsi) jeziku znači povrće, a reč Polo na persijskom (farsi) jeziku znači pirinač. Pirinač, razno povrće, žitarice i meso su bile najčešće namirnice u ishrani persijanaca. Pirinač je bio jedan od najvažnijih sastojaka persijske kuhinje. Priprema se kao glavno jelo, kao prilog glavnom jelu, ili se ubacuje kao sastojak pojedinog jela. Najkvalitetniji pirinač je rastao u severnim predelima persijskog carstva, u pokrajinama Mazandaran i Gilan. Persijska kuhinja je vrlo ekonomična što se tiče upotrebe mesa koja je bila rezervisana za srednji i bogatiji sloj društva.

Ova vrsta jela je bila je rezervisana za malo imućniji sloj stanovništva, mada ga je konzumirao i siromašniji sloj društva, veoma retko i to samo za vreme verskih ili bilo kojih drugih praznika. Od mesa su najviše koristili jagnjetinu, teletinu, ovčetinu, piletinu i ribu, a za nacionalno jelo su smatrali kebab, meso nabodeno na ražanj.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta garm jela sa kojim se hranio imućniji sloj društva se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1,5 kg jagnjetine

500 g pirinča

4 kašike maslaca

1 kašičica mlevenog bibera

1 glavica sitno seckanog crnog luka

pola čaše naseckanog peršuna

pola čaše naseckanog lista celera

pola čaše naseckanih listova praziluka

2 kašike soli

2 litre vode

Priprema:

Prvo idemo na pripremu pirinča. Kod pripreme pirinča na persijski način važno je voditi računa da se on ne lepi. Stoga su persijanci pirinač kuvali na pari. Pirinač  treba nekoliko puta isprati u hladnoj vodi. Ostavite ga da odstoji u posoljenoj vodi 2 do 3 sata, a potom vodu iscedite. Lonac napunite vodom do pola i pustite da voda provri. Dodajte pirinač i kašiku soli, kada stavljate pirinač, pustite ga da slobodno pada i nemojte ga pritiskati. Kuvajte dok se pirinač ne skuva na pola. Nakon toga ocedite vodu, a pirinač ostavite u cediljci te ga ponovno isperite hladnom vodom. U lonac ulijte 1 kašiku otopljenog maslaca ili maslinovo ulje i dodajte ispran pirinač. Poklopite lonac i kuvajte na laganoj vatri odnosno na pari oko pola sata, poklopac obavezno zavijte u krpu tako da para ne izlazi iz lonca, a da bi para svuda cirkulisala, varjačom napravite nekoliko rupa u pirinču. Kada je pirinač gotov prelazimo na pripremu mesa. 

Meso narezati na odreske i sa njega skinuti masnoću. U tiganju rastopiti maslac i na njemu propržiti odreske u koje ste prethodno utrljali so i biber. Dodajte vodu i kuvajte 10 minuta na laganoj vatri. Obložite dno lonca polovinom pirinča, potom staviti meso i posuti celerom, peršunom, prazilukom i crnim lukom, na kraju sve pokriti sa ostatkom pirinča. Poklopite lonac i kuvajte još 15 do 20 minuta. Na dnu će se stvoriti fina i ukusna kora. Poslužuje se sa čvrstim jogurtom.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Haviđ polo - Jagnjetina sa šargarepom

 

Reč Polo na persijskom (farsi) jeziku znači pirinač. Pirinač, razno povrće, žitarice i meso su bile najčešće namirnice u ishrani persijanaca. Pirinač je bio jedan od najvažnijih sastojaka persijske kuhinje. Priprema se kao glavno jelo, kao prilog glavnom jelu, ili se ubacuje kao sastojak pojedinog jela. Najkvalitetniji pirinač je rastao u severnim predelima persijskog carstva, u pokrajinama Mazandaran i Gilan. Persijska kuhinja je vrlo ekonomična što se tiče upotrebe mesa koja je bila rezervisana za srednji i bogatiji sloj društva.

Ova vrsta jela je bila je rezervisana za malo imućniji sloj stanovništva, mada ga je konzumirao i siromašniji sloj društva, veoma retko i to samo za vreme verskih ili bilo kojih drugih praznika. Od mesa su najviše koristili jagnjetinu, teletinu, ovčetinu, piletinu i ribu, a za nacionalno jelo su smatrali kebab, meso nabodeno na ražanj.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta garm jela sa kojim se hranio imućniji sloj društva se pravio na sledeći način:

Sastojci:

500 g mlevene jagnjetine

500 g pirinča

1 srednja glavica sitno seckanog crnog luka

1 kašičica mlevenog bibera

1 kašičica cimeta

4 velike kašike maslaca

2 velike kašike šećera

2 litre vode

4 kašike soli

pola čaše otopljenog maslaca

6 šargarepi

Priprema:

Prvo idemo na pripremu pirinča. Kod pripreme pirinča na persijski način važno je voditi računa da se on ne lepi. Stoga su persijanci pirinač kuvali na pari. Pirinač  treba nekoliko puta isprati u hladnoj vodi. Ostavite ga da odstoji u posoljenoj vodi 2 do 3 sata, a potom vodu iscedite. Lonac napunite vodom do pola i pustite da voda provri. Dodajte pirinač i kašiku soli, kada stavljate pirinač, pustite ga da slobodno pada i nemojte ga pritiskati. Kuvajte dok se pirinač ne skuva na pola. Nakon toga ocedite vodu, a pirinač ostavite u cediljci te ga ponovno isperite hladnom vodom. U lonac ulijte pola čaše otopljenog maslaca ili maslinovo ulje i dodajte ispran pirinač. Poklopite lonac i kuvajte na laganoj vatri odnosno na pari oko pola sata, poklopac obavezno zavijte u krpu tako da para ne izlazi iz lonca, a da bi para svuda cirkulisala, varjačom napravite nekoliko rupa u pirinču. Kada je pirinač gotov prelazimo na pripremu mesa. Meso stavite u posudu, dodajte mu luk, cimet i biber te sve dobro izmešajte. Napravite male loptice (ćufte) veličine oraha. Ćufte propržite na maslacu. Očistite šargarepe i narežite ih na kolutiće. Pržiti ih na maslacu oko pola sata, dodajte šećer te ostavite na vatri još nekoliko minuta. 

Obložite dno lonca polovinom pirinča, potom stavite meso i sa ostatkom pirinča prekrijte meso. Na kraju po pirinču rasporedite šargarepu. Poklopite lonac i kuvajte još 15 do 20 minuta. Na dnu će se stvoriti fina i ukusna kora.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Gejsi polo - Jagnjetina sa suvim voćem

 

Naziv ovog jela preveden sa persijskog (farsi) jezika znači Gejsi-suvo voće, Polo-pirinač kuvan na pari. Pirinač, razno povrće, žitarice i meso su bile najčešće namirnice u ishrani persijanaca. Pirinač je bio jedan od najvažnijih sastojaka persijske kuhinje. Priprema se kao glavno jelo, kao prilog glavnom jelu, ili se ubacuje kao sastojak pojedinog jela. Najkvalitetniji pirinač je rastao u severnim predelima persijskog carstva, u pokrajinama Mazandaran i Gilan. Persijska kuhinja je vrlo ekonomična što se tiče upotrebe mesa koja je bila rezervisana za srednji i bogatiji sloj društva.

Ova vrsta jela je bila je rezervisana za malo imućniji sloj stanovništva, mada ga je konzumirao i siromašniji sloj društva, veoma retko i to samo za vreme verskih ili bilo kojih drugih praznika. Od mesa su najviše koristili jagnjetinu, teletinu, ovčetinu, piletinu i ribu, a za nacionalno jelo su smatrali kebab, meso nabodeno na ražanj.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta garm jela sa kojim se hranio imućniji sloj društva se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1,5 kg jagnjetine

500 g pirinča

100 g suvog grožđa

100 g suvih kajsija

3 velike kašike maslaca ili maslinovog ulja

1 kašičica bibera

1 kašičica cimeta

1 kašičica muskatnog oraščića

100 ml vode

3 velike kašike soli

Priprema:

Prvo idemo na pripremu pirinča. Kod pripreme pirinča na persijski način važno je voditi računa da se on ne lepi. Stoga su persijanci pirinač kuvali na pari. Pirinač  treba nekoliko puta isprati u hladnoj vodi. Ostavite ga da odstoji u posoljenoj vodi 2 do 3 sata, a potom vodu iscedite. Lonac napunite vodom do pola i pustite da voda provri. Dodajte pirinač i kašiku soli, kada stavljate pirinač, pustite ga da slobodno pada i nemojte ga pritiskati. Kuvajte dok se pirinač ne skuva na pola. Nakon toga ocedite vodu, a pirinač ostavite u cediljci te ga ponovno isperite hladnom vodom. U lonac ulijte 1 kašiku otopljenog maslaca ili maslinovo ulje i dodajte ispran pirinač. Poklopite lonac i kuvajte na laganoj vatri odnosno na pari oko pola sata, poklopac obavezno zavijte u krpu tako da para ne izlazi iz lonca, a da bi para svuda cirkulisala, varjačom napravite nekoliko rupa u pirinču. Kada je pirinač gotov prelazimo na pripremu mesa. Meso narezati na odreske i sa njega odstranite masnoću. U tiganju rastopiti dve kašike maslaca i u njemu propržiti meso u koje ste prethodno dodali dve kašike soli, biber, cimet i muskatni oraščić. Svaku kajsiju razrežite na četiri dela. U tiganju rastopite ostatak maslaca i na njemu propržite suvo voće, oko 5 minuta. Obložite dno lonca polovinom pirinča, potom stavite meso, kajsije i suvo grožđe. Sa ostatkom pirinča prekrijte meso, kajsije i suvo voće. Poklopite lonac i kuvajte još 15 do 20 minuta. Na dnu će se stvoriti fina i ukusna kora.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Tahčin esfenađ - Jagnjetina sa spanaćem

 

Naziv ovog jela preveden sa persijskog (farsi) jezika znači "sa dna lonca", esfenađ znači spanać.

Ova vrsta jela je bila je rezervisana za malo imućniji sloj stanovništva, mada ga je konzumirao i siromašniji sloj društva, veoma retko i to samo za vreme verskih ili bilo kojih drugih praznika. Od mesa su najviše koristili jagnjetinu, teletinu, ovčetinu, piletinu i ribu, a za nacionalno jelo su smatrali kebab, meso nabodeno na ražanj.

A sada malo edukacije o spanaću koje se spominje u ovom receptu. Postoji teorija da spanać potiče iz Persije, a da je u Kinu dospela u 7. v. p. n. e. nakon što je spanać tamo, kao dar, poslao kralj Nepala. Spanać je na evropsku trpezu dospeo tek u 11. veku n. e., kada su ga Mavari doneli u Španiju. Spanać se u Persijskom carstvu gajio tokom cele godine i bio je veoma cenjen jer sadrži belančevine, gvožđe, fosfor, kalcijum i vitamine. Latinsko ime roda Spinacia (lat. Spinacia oleracea L.) trebalo bi da potiče od reči spina što u prevodu znači trn zbog zubaca koji se nalaze na perigonu plodića. Ime vrste oleracea u prevodu znači zeljasto, a označava njegovu jestivu upotrebu. Na stranim jezicima zove se spinach (eng.), spinacio (ita.), spanać (srb.), épinard (fra.), Spinat (nem.), espinaca (špa.), espinafre (por.). U persijsakoj medicini se upotrebljavo za poboljšanje krvne slike, sniženje nivoa holesterola u krvi, poboljšanje rada organa za varenje i kardiovaskularnog sistema.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta garm jela sa kojim se hranio imućniji sloj društva se pravio na sledeći način:

Sastojci:

2 kg jagnjetine

500 g svežeg spanaća

300 g pirinča

8 velikih kašika maslaca

1 kašičica cimeta

1 kašičica bibera

1 mala kašika šafrana

1 glavica crnog luka

100 ml jogurta

pola kašike sitno seckanog belog luka

2 jajeta

4 velike kašike soli

2 i po litre vode

pola čaše rastopljenog maslaca

Priprema:

Meso narezati na odreske i sa njega odstranite masnoću. U tiganju rastopiti maslac te pržiti meso u koje ste prethodno utrljali dve kašike soli, biber, cimet i šafran. Oprati, očistiti i narezati spanać te ga kuvati u vodi oko 8 minuta. Narezati crni luk te i njega propržiti na maslacu. Kada je crni luk napola gotov, iscedite spanać pa ga dodajte luku. Kad ih propržite, luk i spanać stavite u jogurt, dodajte beli luk, posolite sa dve kašike soli i dobro izmešajte. Jaja stavite u posudu i dobro ih umutiti. Skuvajte pirinač. Kada je pirinač skuvan onda uzmite 6 velikih kašika pirinča i pomešajte sa umućenim jajima. Obložite dno lonca mešavinom pirinča i jaja. Na to stavite mešavinu spanaća i jogurta te ravnomerno rasporedite. Preko spanaća stavite prženo meso. Ostatak pirinča sipajte preko mesa. Poklopite i kuvajte još 15 do 20 minuta. Na dnu će se stvoriti fina i ukusna kora.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Tahčin - Marinirana jagnjetina

 

Naziv ovog jela preveden sa persijskog (farsi) jezika znači "sa dna lonca". Ime je dobio po načinu na koji se naseckana marinirana jagnjetina stavlja na dno lonca. Jagnjetina je izuzetno ukusna ako se marinira u jogurtu, uz dodate začine.

Ova vrsta jela od mariniranog mesa u jogurtu je bila je rezervisana za malo imućniji sloj stanovništva, mada ga je konzumirao i siromašniji sloj društva, veoma retko i to samo za vreme verskih ili bilo kojih drugih praznika. Od mesa su najviše koristili jagnjetinu, teletinu, ovčetinu, piletinu i ribu, a za nacionalno jelo su smatrali kebab, meso nabodeno na ražanj. Inače reč kebab i potiče od persijske reči i znači pečeno meso. Kebab je u Srbiji poznat kao ćevap (razlika je što se u Srbiji koristi mleveno meso) i bio je prisutan i u antičkoj Grčkoj. Dokaz za to nalazimo u kulturnom stvaralaštvu iz tog perioda, Homer je pisao o "jelu u obliku obeliska" u svojim epovima Ilijadi i Odiseji. Ćevapi su stigli na Balkan invazijom od strane Osmanskog carstva, jelo se toliko ustalilo da je postalo deo kulturnog identiteta.

Što se tiče marinade osnovu čini Mast (farsi jezik), kod nas u Srbiji poznat kao jogurt ili kiselo mleko, obilno se koristio u Persijskom carstvu, na Srednjem istoku i na Balkanu. U severnoj Africi i arapskim zemljama je poznat kao "leban", Jermeni ga zovu "madzoon", a Mongoli "kumis". Postoji legenda da je Džingis Kan, kada nije bilo druge hrane, preživeo hraneći se njime za vreme dugih pohoda kroz Mongoliju i Persijsko carstvo. U vrućim letnjim mesecima persijanci su jogurt posluživali kao osvežavajuće bezalkoholno piće. Jogurt su razblaživali sa vodom, dodajući mu malo soli i zvali su ga abdug. Persijanke su koristile jogurt kao prilog jelima, od njega su pripremale hladne i tople supe ili ga posluživale kao desert dodajući mu šećer i suvo voće.

Postoje dokazi da se neke vrste mlečnih kultura proizvode i koriste kao hrana već 4.500 godina. Jogurt su slučajno prvi razvili mesopotamski stočari u planinama centralne i zapadne Azije. Svoje sveže mleko čuvali su u kesama napravljenim od stomaka životinja ili kozije kože, u kojima se već nalaze kulture bakterija neophodnih za fermentaciju mleka. Malo vremena u toploj klimi i stočar bi otkrio da umesto mleka ima jogurt. Persijsko carstvo kao naslednica mesopotamije je nastavila sa proizvodnjom jogurta i zvao se mast.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta garm jela sa kojim se hranio imućniji sloj društva se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1,5 kg jagnjećeg buta, bez kostiju, isečeno na krupnije komade

500 g pirinča

500 ml jogurta

1 kašičica cimeta

1 kašičica bibera

1 kašičica mlevenog kima

3 velike kašike soli

2 male kašike šafrana

1 jaje

2 litre vode

200 ml maslinovog ulja

Priprema:

Meso držati 3 do 4 sata u marinadi od jogurta pomešanog sa jednom malom kašikom šafrana, cimetom, kimom,biberom i solju. Meso izvaditi iz marinade i peći pola sata na 180 stepeni na maslinovom ulju. U međuvremenu jogurtu u kojem je meso bilo marinirano dodajte jedno jaje i jednu malu kašiku šafrana. Skuvajte pirinač. Kada je pirinač skuvan onda uzmite 5-6 kašika pirinča i pomešajte s jogurtom i time obložite dno lonca na kojeg ćete staviti pečeno meso. Ostatak pirinča prebacite preko mesa. Poklopite i kuvajte još 15 do 20 minuta.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Abgušte lubija germez - Jagnjeći gulaš sa bobom

 

Reč "supa" kao prevod za abgušt može se krivo protumačiti jer se abgušt poslužuje kao potpuni obrok, a ne kao predjelo, kao što je to slučaj sa supom.

Ova vrsta jela od mesa je bila je rezervisana za siromašniji sloj stanovništva, mada ga je konzumirao i bogatiji sloj društva. Od mesa su najviše koristili jagnjetinu, teletinu, ovčetinu, piletinu i ribu, a za nacionalno jelo su smatrali kebab, meso nabodeno na ražanj.

"Abe abgušt ra ziad kon" rečenica je koja se često mogla čuti od Persijanki kada iznenada uđu u nečiju kuću. Ova rečenica znači "dodaj vodu abguštu" i vrlo je popularna šala među domaćicama. Smatra se da je abgušt lako "rastegljivo" jelo jer se lako može umnožiti kad neočekivani gost dođe na večeru.

Abgušt, što na persijskom znači "voda od mesa" jedno je od najpopularnijih persijskih jela. Premda se smatra jelom siromašnih, rado su ga pripremale sve domaćice. Kaže se da najbolji abgušt spremaju Azerbejdžanke. One ga kuvaju po pola dana u zemljanoj posudi i na vrelom pepelu. Tajna dobrog abgušta je u sporom kuvanju i pravim začinima.

Abgušt se može pripremati na više načina. Neke domaćice vole da bude što ređi pa tečni deo poslužuju kao supu, a meso i ostale sastojke odvojeno. Druge koriste malo vode i kuvaju ga dok ne postane sasvim gust. Mi ćemo u ovom postu opisati drugi način.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog garm jela se pravio na sledeći način:

Sastojci:

750 g jagnjećih papaka (3 - 4 nožice)

100 g boba

1 velika glavica sitno naseckanog luka

1 l vode

2 velike kašike maslaca

1 mala kašika origana

1 lovorov list

1 kašičica soli

1 kašičica bibera

1 kašičica cimeta

1 velika kašika limunovog soka

Priprema:

Operite bob, potopite ga u hladnoj vodi i ostavite da odstoji preko noći. U loncu otopite maslac te na njemu propržite meso. Dodajte naseckani luk pa i njega propržite. Zatim dodajte vodu, biber, cimet, origano, lovorov list, limunov sok i bob. Poklopite i ostavite da se kuva na laganoj vatri sat vremena, ili dok meso ne omekša.

Umesto boba možete koristiti običan beli ili crveni pasulj.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                              << Vratite nazad

Antička kuhinja: Abgušt bademđan - Jagnjeći gulaš sa plavim patlidžanom

Reč "supa" kao prevod za abgušt može se krivo protumačiti jer se abgušt poslužuje kao potpuni obrok, a ne kao predjelo, kao što je to slučaj sa supom.

Ova vrsta jela od mesa je bila je rezervisana za siromašniji sloj stanovništva, mada ga je konzumirao i bogatiji sloj društva. Od mesa su najviše koristili jagnjetinu, teletinu, ovčetinu, piletinu i ribu, a za nacionalno jelo su smatrali kebab, meso nabodeno na ražanj.

"Abe abgušt ra ziad kon" rečenica je koja se često mogla čuti od Persijanki kada iznenada uđu u nečiju kuću. Ova rečenica znači "dodaj vodu abguštu" i vrlo je popularna šala među domaćicama. Smatra se da je abgušt lako "rastegljivo" jelo jer se lako može umnožiti kad neočekivani gost dođe na večeru.

Abgušt, što na persijskom znači "voda od mesa" jedno je od najpopularnijih persijskih jela. Premda se smatra jelom siromašnih, rado su ga pripremale sve domaćice. Kaže se da najbolji abgušt spremaju Azerbejdžanke. One ga kuvaju po pola dana u zemljanoj posudi i na vrelom pepelu. Tajna dobrog abgušta je u sporom kuvanju i pravim začinima.

Abgušt se može pripremati na više načina. Neke domaćice vole da bude što ređi pa tečni deo poslužuju kao supu, a meso i ostale sastojke odvojeno. Druge koriste malo vode i kuvaju ga dok ne postane sasvim gust. Mi ćemo u ovom postu opisati drugi način.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog garm jela se pravio na sledeći način:

Sastojci:

750 g jagnjećih papaka

1 veliki plavi patlidžan

4 velike kašike maslinovog ulja

1 velika glavica sitno naseckanog luka

1 l vode

1 kašičica soli

1 kašičica bibera

1 kašičica cimeta

1 kašika soka od limuna

3 naseckane dunje

Priprema:

Neoljušteni patlidžan narežite uzdužno na kriške debljine 2 cm. Operite ga, posolite i ostavite da odstoji 20 minuta. Potom ga propržite na ulju i ostavite sa strane.

Propržite meso i dodajte mu naseckani luk. Pržite još nekoliko minuta, a zatim dodajte vodu, cimet, biber, limunov sok i poklopite. Kuvajte pola sata do sat vremena. Oko 10 minuta pre posluživanja dodajte pržene patlidžane i pustite da se i oni malo krčkaju. Pola sata pre posluživanja u gulaš dodati naseckane dunje.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Abgušte sabzi bozbaš va gušte kubideh - Varivo sa jagnjetinom i povrćem

 

Reč "supa" kao prevod za abgušt može se krivo protumačiti jer se abgušt poslužuje kao potpuni obrok, a ne kao predjelo, kao što je to slučaj sa supom.

Ova vrsta jela od mesa je bila je rezervisana za siromašniji sloj stanovništva, mada ga je konzumirao i bogatiji sloj društva. Od mesa su najviše koristili jagnjetinu, teletinu, ovčetinu, piletinu i ribu, a za nacionalno jelo su smatrali kebab, meso nabodeno na ražanj.

"Abe abgušt ra ziad kon" rečenica je koja se često mogla čuti od Persijanki kada iznenada uđu u nečiju kuću. Ova rečenica znači "dodaj vodu abguštu" i vrlo je popularna šala među domaćicama. Smatra se da je abgušt lako "rastegljivo" jelo jer se lako može umnožiti kad neočekivani gost dođe na večeru.

Abgušt, što na persijskom znači "voda od mesa" jedno je od najpopularnijih persijskih jela. Premda se smatra jelom siromašnih, rado su ga pripremale sve domaćice. Kaže se da najbolji abgušt spremaju Azerbejdžanke. One ga kuvaju po pola dana u zemljanoj posudi i na vrelom pepelu. Tajna dobrog abgušta je u sporom kuvanju i pravim začinima.

Abgušt se može pripremati na više načina. Neke domaćice vole da bude što ređi pa tečni deo poslužuju kao supu, a meso i ostale sastojke odvojeno. Druge koriste malo vode i kuvaju ga dok ne postane sasvim gust. Mi ćemo u ovom postu opisati drugi način.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog garm jela se pravio na sledeći način:

Sastojci:

750 g jagnjetine

1 čaša boba

1 velika glavica luka naseckana na 4 dela

2-3 male kašike soli

1 kašičica bibera

1 mala kašika šafrana

1 čaša leblebija

2 l vode

2 čaše naseckanog praziluka ili mladog luka

1 vezica peršuna

100 ml limunovog soka

Priprema:

Meso narežite na manje komadiće te ga stavite u lonac od 3 litre. Dodajte bob, leblebije, crni luk, šafran, so i vodu. Kuvajte oko 2 sata, dok se meso dobro ne skuva. Potom dodajte praziluk i peršun te kuvajte još pola sata.

Ulijte limunov sok i poslužite s komadićima tanko pečenog hleba ili lepinje. 

Ovo jelo možete pripremiti i poslužiti i na drugi način i to na isti način koji je opisan u prethodnom postu Abgušte gušte kubideh:

Iz lonca izvadite meso, bob i leblebije. Sve zajedno ispasirajte i dodajte u to malo supe. Smesu stavite na tanjir i oblikujte uz pomoć kašike.

Ovo jelo se jede prstima, a smesa se skuplja s tanko pečenim hlebom ili lepinjom koje ste prethodno servirali.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Abgušte gušt kubideh - Pasirani jagnjeći gulaš

Reč "supa" kao prevod za abgušt može se krivo protumačiti jer se abgušt poslužuje kao potpuni obrok, a ne kao predjelo, kao što je to slučaj sa supom.

Ova vrsta jela od mesa je bila je rezervisana za siromašniji sloj stanovništva, mada ga je konzumirao i bogatiji sloj društva. Od mesa su najviše koristili jagnjetinu, teletinu, ovčetinu, piletinu i ribu, a za nacionalno jelo su smatrali kebab, meso nabodeno na ražanj.

"Abe abgušt ra ziad kon" rečenica je koja se često mogla čuti od Persijanki kada iznenada uđu u nečiju kuću. Ova rečenica znači "dodaj vodu abguštu" i vrlo je popularna šala među domaćicama. Smatra se da je abgušt lako "rastegljivo" jelo jer se lako može umnožiti kad neočekivani gost dođe na večeru.

Abgušt, što na persijskom znači "voda od mesa" jedno je od najpopularnijih persijskih jela. Premda se smatra jelom siromašnih, rado su ga pripremale sve domaćice. Kaže se da najbolji abgušt spremaju Azerbejdžanke. One ga kuvaju po pola dana u zemljanoj posudi i na vrelom pepelu. Tajna dobrog abgušta je u sporom kuvanju i pravim začinima.

Abgušt se može pripremati na više načina. Neke domaćice vole da bude što ređi pa tečni deo poslužuju kao supu, a meso i ostale sastojke odvojeno. Druge koriste malo vode i kuvaju ga dok ne postane sasvim gust. Mi ćemo u ovom postu opisati drugi način.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog garm jela se pravio na sledeći način:

Sastojci:

500 - 750 g jagnjećih nogu (skinuti masnoću)

200 g boba

200 g leblebija

1 velika glavica luka (naseckana na 4 dela)

1 čaša limunovog soka

1 mala kašika soli

1/2 kašike bibera

1/2 kašike šafrana

2 l vode

Priprema:

Meso stavite u veliki lonac i dodajte sve navedene sastojke. Kuvajte oko 3 sata na laganoj vatri. Nakon 3 sata kuvanja meso izvaditi i odvojiti od kostiju, dodajte mesu ostale skuvane sastojke te sve zajedno ispasirajte. Ispasirano meso služiti odvojeno, a tečnost koja je preostala poslužiti kao supu.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Abgušt - Gulaš od jagnjetine

Reč "supa" kao prevod za abgušt može se krivo protumačiti jer se abgušt poslužuje kao potpuni obrok, a ne kao predjelo, kao što je to slučaj sa supom.

Ova vrsta jela od mesa je bila je rezervisana za siromašniji sloj stanovništva, mada ga je konzumirao i bogatiji sloj društva. Od mesa su najviše koristili jagnjetinu, teletinu, ovčetinu, piletinu i ribu, a za nacionalno jelo su smatrali kebab, meso nabodeno na ražanj.

"Abe abgušt ra ziad kon" rečenica je koja se često mogla čuti od Persijanki kada iznenada uđu u nečiju kuću. Ova rečenica znači "dodaj vodu abguštu" i vrlo je popularna šala među domaćicama. Smatra se da je abgušt lako "rastegljivo" jelo jer se lako može umnožiti kad neočekivani gost dođe na večeru.

Abgušt, što na persijskom znači "voda od mesa" jedno je od najpopularnijih persijskih jela. Premda se smatra jelom siromašnih, rado su ga pripremale sve domaćice. Kaže se da najbolji abgušt spremaju Azerbejdžanke. One ga kuvaju po pola dana u zemljanoj posudi i na vrelom pepelu. Tajna dobrog abgušta je u sporom kuvanju i pravim začinima.

Abgušt se može pripremati na više načina. Neke domaćice vole da bude što ređi pa tečni deo poslužuju kao supu, a meso i ostale sastojke odvojeno. Druge koriste malo vode i kuvaju ga dok ne postane sasvim gust. Mi ćemo u ovom postu opisati drugi način.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog garm jela se pravio na sledeći način:

Sastojci:

2-3 noge od jagnjeta ili jagnjeća prsa

1 velika glavica luka, naseckanog na kolutiće

pola čaše leblebija

1 l vode

1 mala kašika šafrana

pola male kašike origana

1 mala kašika soli

1 kašičica crnog bibera

1 čaša limunovog soka

Priprema:

Meso stavite u veliki lonac, dodajte mu luk, leblebije, origano, šafran i vodu te kuvajte sat vremena na laganoj vatri. Dodajte so i biber ako je potrebno, a možete dodati i limunov sok.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                             << Vratite nazad

Antička kuhinja: Berjan - Jagnjetina sa pilećim jetricama

Ova vrsta jela od mesa se služila sa čvrstim jogurtom, mladim lukom, svežom nanom, bosiljkom i rotkvicama i bila je rezervisana za malo imućniji sloj stanovništva, mada ga je konzumirao i siromašniji sloj društva, veoma retko i to samo za vreme verskih ili bilo kojih drugih praznika. Od mesa su najviše koristili jagnjetinu, teletinu, ovčetinu, piletinu i ribu, a za nacionalno jelo su smatrali kebab, meso nabodeno na ražanj. Inače reč kebab i potiče od persijske reči i znači pečeno meso. Kebab je u Srbiji poznat kao ćevap (razlika je što se u Srbiji koristi mleveno meso) i bio je prisutan i u antičkoj Grčkoj. Dokaz za to nalazimo u kulturnom stvaralaštvu iz tog perioda, Homer je pisao o "jelu u obliku obeliska" u svojim epovima Ilijadi i Odiseji. Ćevapi su stigli na Balkan invazijom od strane Osmanskog carstva, jelo se toliko ustalilo da je postalo deo kulturnog identiteta.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, šafran, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas. Danas ćete u Teheranu ovo jelo pronaći pod nazivom Berjuni.

Ova vrsta jednostavnog garm jela sa kojim se hranio imućniji sloj društva se pravio na sledeći način:

Sastojci:

500 g mlevene junetine ili jagnjetine

5-10 komada pilećih jetrica

1 i po mala kašika šafrana

1 kašičica cimeta

1 kašičica bibera

4 kašičice soli

6 tankih lepinja

1 l vode

Priprema:

Stavite mleveno meso, vodu, so i šafran u lonac srednje veličine. Kuvajte oko 15 minuta, odnosno dok se meso ne skuva. Maknite s vatre. U slanoj vodi kuvajte pileće jetrice oko 10 minuta. Potom ih narežite na tanke režnjeve i ponovno vratite u vruću vodu da ostanu tople. Mleveno meso podelite na 6 delova. U tiganj stavite cimet i biber. Na to stavite kuvano mleveno meso i pržite. Navlažite lepinje vodom u kojoj se kuvalo meso i stavljate ih na veliki tanjir, jednu po jednu. Na svaku lepinju stavljajte komad po komad mesa i 2-3 komada pilećih jetrica. Lepinje držite na toplom dok ne potršite sav materijal. Na kraju, ako želite, pospite lepinje sa malo umaka od pečenja. Poslužiti sa čvrstim jogurtom, mladim lukom, svežom nanom, bosiljkom i rotkvicama.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                             << Vratite nazad