Antička kuhinja: Ab-dug - Hladno piće od jogurta i vode

 

Ab-dug potiče iz antičke Persije. Još u doba Ahemenidskog carstava (6-4. vek p.n.e.) u letnjim mesecima pripremala su se jednostavna jela od jogurta, vode i povrća, jer su davala osveženje i energiju. Jogurt i fermentisana pića od mleka bili su svakodnevni deo persijske ishrane. Tokom vekova ovo jelo je postalo tradicionalni letnji obrok, posebno u centralnim i južnim delovima carstva, gde su leta ekstremno topla. Za razliku od raskošnih persijskih gulaša i pilava, ab-dug je bio narodna hrana, napitak ili jelo koje se brzo priprema, lako hladi i koje svako može sebi da priušti i napravi od osnovnih namirnica.

Ab-dug je tradicionalno persijsko piće ili jelo, naročito se konzumira za veme letnjeg perioda. Reč je nastala od dvosloga gde reč Ab znači voda, a reč Dug znači napitak od jogurta razblažen vodom, što u slobodnom prevodu znači hladna supa od jogurta i vode. U antičkoj Persiji, običan narod i vojska nisu imali luksuzne sastojke kao na dvoru. Njihova ishrana se bazirala na žitaricama, mleku, bilju i povrću. U vrelim predelima oko Persepolisa i Parsargada, A-dug je bio načešći način da se rashlade i nahrane tokom dana. Nosili su ga u kožnim mešinama i pripremali na licu mesta, jednostavno mešajući ono što imaju pri ruci.

Danas ovo jelo se u Iranu kao i u antičkoj Persiji leti jede umesto ručka, osvežava, lagano je i aromatično. Istorijski razvoj ovog jela je veoma star i duboko povezan sa persijskom kulturom, posebno iz vremena Ahemenida (6-4. vek p.n.e.) i Sasanida (3-7. vek n.e.).

Još u doba Ahemenidskog carstva, Persiojanci su negovali kult osvežavajuće hrane tokom vrelih leta. Jogurt i mlečni napici bili su osnov svakodnevne ishrane nomadskih i seoskih zajednica u staroj Persiji. Kombinacija mleka, vode, bilja i povrća smatrala se hranom koja hladi telo (sard mizad), u skladu sa antičkom persijskom teorijom o toploti i hladnoći namirnica. Prvobitna verzija bila je jednostavna, razblaženi kiseli jogurt sa biljem i krastavcem, bez leda, oraha ili ružine vodice. U Sasanidskom periodu (3-7. vek n.e.) Ab-dug je bio deo svakodnevne ishrane i služio se i na dvorovima. U toj epohi uvedeni su luksuzni dadaci kao što su ružina vodica, orah, suvo grožđe, šafran i pistacije. Zabeleženo je da su se tokom letnjih meseci vladari hladili ovim napitkom, a kuvari su ga posluživali u srebrnim posudama. Piće se u nekim oblastima nazivalo i Šir-e-torš u prevodu kisela mlečna voda. U srednjovekovnim persijskim kulinarskim knjigama, posebno iz 13-15. veka n.e. pomenut je pod nazivom Ab-dug ili kao Ab-dug hijar (postoje razlike jer je prvo piće, a drugo je hladna supa). Odatle se proširilo na Armeniju i Azerbejdžan gde postaje osnova za kasniji Tan i Dug, pića od jogurta. U Turskoj se iz te tradicije razvija Ajran, a na Balkanu, posebno u Bugarskoj, nastaje Tarator. Danas je ovaj napitak u Iranu i dalje jedno od napopularnijih jela tokom letnjih dana. U Širazu, Esfehanu i Teheranu postoje tradicionalni recepti koji se razlikuju po bilju i dodatcima. Smatra se jelom koje simboliše skromnost, čistoću i prirodu, pravi se lako od lokalnih sastojaka koji se mogu naći u kući ili na pijaci i jede se u društvu, uz hleb i razgovor.

U drevnoj Persiji, posebno na visoravnima oko Persepolisa i Pasargada, pastiri i vojnici su pravili ovo jelo da se osveže tokom vrelih letnjih dana. U antičkim zapisima spominje se Ab-e mast, voda od jogurta, kao osnovno okrepljujuće piće za vojsku i radnike u polju. Verovalo se da ono hladi telo i smiruje duh, što je bilo važno u persijskoj medicinskoj tradiciji.

Ovo je autentična persijska verzija Ab-duga, onakva kakva se pravila u vreme Ahemenidskog carstva (oko 500 g.p.n.e.) mnogo pre nego što su uvedeni luksuzni sastojci poput ružine vodice ili leda. Persijanci su ovaj napitak pili i ga jeli kašikom kao gust napitak ili supu. Tokom vojne kampanje, razblaženi jogurt se nosio u kožnim mešinama i mešao sa biljem pronađenim usput.

Persijanci su delili hranu na dve kategorije: sard i garm. Sard, odnosno "hladno" označava manje kaloričnu hranu, a garm, odnosno "vruće" označava visoko kaloričnu hranu. Drugim rečima, neka jela treba jesti leti jer stvaraju efekt hlađenja, a neka zimi jer stvaraju efekt grejanja.

Ovo je verzija recepta, letnjeg sard napitka ili jela koji su konzumirali vojnici, putnici i radnici u polju, jednostavan je, hranljiv i osvežavajući i pravio se na sledeći način:

Sastojci:

500 ml kiselog mleka ili jogurta napravljenih od ovčijeg mleka

200 ml hledne izvorske ili bunarske vode

malo sveže nane ili suvog korijandera

so, persijanci su koristili so iz oblasti Jazda ili oko Kaspijskog mora, često su ga koristili i od isparavanja slanih jezera

komadići starog hleba od ječma ili pšenice

Priprema:

U glinenoj posudi razrediti kiselo mleko ili jogurt sa hladnom izvorskom vodom dok ne postane pitko ali ne previše tečno. Dodati sitno seckan krastavac i bilje, posoliti po ukusu i promešati drvenom kašikom. Ubaciti u to komadiće starog hleba da se natapaju i da daju blagu gustoću. Prirodno se hladi, u senci ili u glinenoj posudi ukopanoj u zemlju. Služi se u keramičkim činijama uz suve smokve ili orahe ako su dostupni.

Ovaj napitak ili jelo je hranilo i osvežavalo, zamenjujući ručak. Vojnici su dodavali malo suvog mesa ili masti u napitak kada su imali zalihe. Putnici bi gusti jogurt sušili, Kašk, i pravili male kugle i kasnije ga u pokretu razblaživali vodom.

Narodna verzija ovog osvežavajućeg napitka ili jela koje su u vreme Ahemenidskog carstva jelo u selima i gradovima ali i vojnici i putnici, a koje je rekonstrisano pomoću pronađenih zapisa u Persepolisu bi izgledalo ovako:

Sastojci:

500 ml kiselog mleka ili osušenog jogurta razmućenog sa vodom, poznatog ka Kašk

200 ml hladne izvorske ili bunarske vode

1 sveži krastavac

malo nane, korijandera ili peršuna

so

komadići suvog ječmenog ili pšeničnog hleba

nekoliko oraha ili badema

Priprema:

U drvenu ili glinenu činiju sipati kiselo mleko ili Kašk i dodati vodu. Mešati rukom ili drvenom kašikom dok se ne sjedini, gustoća mora biti kao redak jogurt. Dodati seckano bilje, orahe ili bademe i krastavac. Posoliti, a zatim ubaciti komadiće suvog hleba da omekšaju. Ostaviti činiju u hladu ili zakopati u pesak na kratko, da se rashladi. Pilo se diretno iz posude ili jelo drvenim kašikama.

Ab-dug se smatrao hranom skromnosti i ravnoteže, jednostavnim darom zemlje, vode i mleka. Narodna simbolika ovog napitka ili jela je da su voda i mleko darovi života, bilje je zaštita od bolesti i vrućine, a hleb je osnov svake ishrane i radnog dana.

Nasuprot tome postoji i ona luksuznija, dvorska verija ovog napitka ili jela. Na dvoru Kira Veliokog i kasnije Darija I, hrana je imala i simboličnu ulogu, da održava sklad između elemenata vode, zemljke, vatre i vazduha. Ab-dug je predstavljaohladnoću i čistotu, nasuprot vrelom mesu i vinu, koji su simbolisali snagu i strast. Ovaj napitak se služio visokim činovnicima i vojnim zapovednicima tokom letnjih gozbi, obično pre glavnog jela.

Rekonstrukcija ove dvorske verzije je nastala na osnovu antičkih izvora i arheoloških podataka.

Sastojci:

1 l ovčjeg ili kozjeg gustog jogurta

400 ml hladne izvorske vode sa planine Zagrosa

2 krastavca, oljušteni i seckana na male kocke

1 šaka svežih listova nane

1 kašičica mlevenih semenki korijandera

1 kašika seckanih oraha

1 kašika suvog grožđa, uvezeno iz Suse i Pasargada

so, iz oblasti Jazda

prstohvat šafrana

malo ružinih latica, za boju i miris

Priprema:

U velikoj bronzanoj ili glinenoj posudi umutiti jogurt ili kiselo mleko sa hladnom izvorskom vodom dok ne postane svilenkasto tečan. Dodati krastavce, mleveni korijander i listove nane i umešati orahe i suvo grožđe. Posoliti i dodati nekoliko vlakana šafrana da bi napitak dobio zlatnu boju. napitak se ostavi u hladnoj glinenoj posudi ukopanoj u zemlji ili poptopljenoj u potok, da se prirodno ohladi. Služi se u malim posudama od keramike ili metala, ukrašenim laticama ruže.

Značenje i simbolika ovog napitka ili jela na dvoru je da su jogurt i voda pročišćenje i život, bilje je mir uma i umerenost, orasi i suvo grožđe bogatstvo i plodnost zemlje, dok je šafran simbol svetlosti i sunca, odnosno šafran je simbol kraljevske moći.

Najstarija verzija Ab-dug napitka je jednostavan spoj vode i jogurta, smbol je života u surovoj i suvoj klimi persijskih visoravni, zvali su ga i "obrok hlada", jer ne samo da osvežava telo, već prema tradicionalnoj persijskoj medicini, Tibb-e Sonnati, pomaže da se uravnoteži toplota organizma u vrelim letnjim danima. Narodna verzija je je bila hrana za preživljavanje i osveženje dok je dvorska kulturni i duhovni simbol persijske elegancije i ravnoteže između prirode i uživanja. Ovaj napitak ili jelo se i danas pravi u Iranu i predstavlja most između antičke tradicije i današnjeg Irana.

Kroz veći deo antičkog doba jela od povrća i mlečnih proizvoda se smatrala hranom siromašnog sloja stanovništva. Obični ljudi nisu mogli sebi da priušte meso, a jela od povrća kao i mlečni prizvodi su bili odlična zamena za vitamine, belančevine i proteine.Postoje dokazi da se neke vrste mlečnih kultura proizvode i koriste kao hrana već 4.500 godina. Jogurt su slučajno prvi razvili mesopotamski stočari u planinama centralne i zapadne Azije. Svoje sveže mleko čuvali su u kesama napravljenim od stomaka životinja ili kozije kože, u kojima se već nalaze kulture bakterija neophodnih za fermentaciju mleka. Malo vremena u toploj klimi i stočar bi otkrio da umesto mleka ima jogurt. Persijsko carstvo kao naslednica Mesopotamije je nastavila sa proizvodnjom jogurta i na persijskom jeziku se zvao Mast.

Pročitajte više >>                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Šarbat-e sekanjabin - Osvežavajuće piće sa krastavcima

 

Na srpskom jeziku naziv ovog pića se izgovara Šarbat-e sekandžabin, Na persijskom farsi jeziku se izgovara se se-kan-džah-bin. Sekandžabin je sirup od sirćeta i nane koji se meša sa vodom i stavlja puno leda. Sve što vam je potrebno za ovo ukusno piće je sekandžebin, voda, led, rendani krastavac i malo nane za dekoraciju.

Šarbat-e sekandžabin je persijski sirćetni sirup koji se služi kao osvežavajuće letnje piće sa ledom i vodom ili gaziranom vodom i krastavcima. Tradicionalno se pravi sa medom kao i šećerom i sa dodatkom nane, zatim se služi sa rendanim krastavcem u čaši. Sekandžabin je vrsta šarbata, oba su popularna persijska ledena pića. Šarbat su slatki sirupi, a sekandžabin su slatko-kiseli sirupi od sirćeta. Oba se služe hladna sa ledom i razblažena vodom ili gaziranom vodom. Pomešajte jedan deo sekandžebina sa dva dela vode. Dobro promešajte dok se sirup ne razblaži. Ako više volite da vam je piće slađe, dodajte više sirupa, ali ako više volite da bude manje slatko, dodajte manje sirupa. Odličan dodatak ovom osvežavajućem napitku je rendani krastavac. Obično ide jedan krastavac na svaka dva pića. U bokal dodajte jedan deo sekanjebina, 2 dela vode i nekoliko kockica leda, dodajte rendane krastavce. I dobro promešajte. Tako čćete dobiti odličan letnji osvežavajući napitak Šarbate-e sekanjabin. Sekandžabin je jedan od najstarijih slatko-kiselih sirupa u Persiji, koji datira još iz davnih vremena. Kombinuje sirće (serkeh) i angabin, što se odnosi na med i prirodno slatkoću meda. Sekandžabin je složenica od srḵh serke što znači sirće i ạngby̰n angabin što znači med. Sirće daje Sekandžabinu njegov prepoznatljivo opor ukus.Med ili šećer se koristi za zaslađivanje sirupa, uravnotežujući opor ukus sirćeta i dodajući prijatnu slatkoću celokupnom piću. Nana se dodaje sirupu kako bi se pojačala njegova aroma i dao svež i hladan ukus. Nana je tradicionalna biljka koja se koristi u Sekandžabinu, doprinoseći njegovom jedinstvenom profilu ukusa. Ako služite kao sos za umakanje, uparite sa svežim listovima zelene salate, štapićima krastavca ili rotkvicama za osvežavajući zalogaj. Sekandžabin se može konzumirati kao osvežavajuće piće tako što će te trečinu sirupa (oko 1 ½ šolje) pomešati sa hladnom vodom, a zatim dodajte rendane krastavce. Piće se može poslužiti u visokoj čaši sa slamkom, što omogućava da se meša dok se pije. Kada koristite kao piće, razblažite sirup hladnom vodom i dodajte šaku rendanog krastavca. Takođe možete dodati nekoliko kockica leda i ukrasiti svežim listovima nane. Ova kombinacija stvara slađe piće koje hladi nepce. Slatkoća pića može se podesiti po želji dodavanjem više vode da bi se razblažio sirup. Rezultat je osvežavajuće piće koje ne samo da gasi žeđ, već i upoznaje onoga ko ga pije sa delom persijskog kulinarskog nasleđa. Grci su preuzeli sekanjabin pa je tako dospeo i u rimske kuhinje pod nazivom oxymelli. U Persijskoj kuhinji pravio se od belog vinskog sirćeta, soka od limuna, lišća nane i meda. U Rimu se koristio kao dodatak u salatama, a razblažavao se sa vodom ako se koristio kao napitak.

Prva reč je izvedena od reči šarbat, što znači piće od šećera i vode, a preuzeta je od arapske reči."šariba", što znači "piti". Najstariji pomen bilo koje varijacije reči Šarbat nalazi se u Kanonu medicine iz 11. veka persijskog pisca i biljnog lekara Ibn Sine, i u persijskoj knjizi iz 12. veka, Zahireje Horezmšahi. Sorbet, šerbet, sirup, šrub, pa čak i džulep, sve potiče od persijskog ledenog pića Šarbat. Reč šerbet se i danas upotrebljava u Srbiji. Reč Portegal na persijskom (farsi jeziku) znači pomorandža.

Šarbat u persijskoj kuhinji je bio ali i danas prilično važna stvar i osnovna stvar svakog leta u persijskom domaćinstvu. Šarbat možete napraviti sa bilo kojim voćem, ali tradicionalno u persijskoj kuhinji se pravi sa nekom vrstom bobičastog voća ili višnje.

Šarbat je obično sirup napravljen od voća, ekstrakata cveća ili bilja. Sirup se zatim razblažuje šećerom, vodom i ledom. Sirup od pomorandže je sirup napravljen od sokova pomorandže i narenja, sa dodatkom šećera ili meda. Neverovatno je ukusan, osvežavajući, jednostavan za pravljenje i savršen za vrele letnje dane, i obično je ovo osvežavajuće piće nuđeno gostima kada su dolazili u posetu.

Ova vrsta osvežavajućeg pića je veoma jednostavno za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni.

Ova vrsta jednostavnog letnjeg osvežavajućeg pića koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1/2 šolje belog ili jabukovog sirćeta

2 šolje šećera ili meda

2 šolje vode

mala veza sveže nane

2 mala krastavca bez semenki, oprana, oljuštena i iseckana

led

Priprema:

U loncu sa debelim dnom pomešajte šećer ili med i vodu, stavite na srednju vatru i mešajte dok se šećer ili med ne rastvori. Smanjite vatru i lagano kuvajte 10-15 minuta.

Dodajte 1/2 šolje sirćeta, krčkajte 30 minuta ili dok se smesa malo ne zgusne. Probajte i prilagodite nivo slatkoće sirupa. Kašikom uklonite penu dok se stvara na vrhu. U poslednjih nekoliko minuta dodajte malu vezu sveže nane u sirup. Sklonite sa vatre i ostavite da se potpuno ohladi. Uklonite listove nane pre serviranja. Sekandžabin je prilično lepljiv.

Ako koristite već gotov sekandžabin sirup onda pomešajte gotov sekandžabin sa 2-3 mala izrendana krastavca bez semenki, dodajte nekoliko kapi ružine vode, led i vodu, zatim ukrasite svežim listovima mente i korom limete.

Sekandžabin se posebno služi kao sos za umakanje sa svežim listovima zelene salate, što donosi očaravajuće gastronomsko iskustvo. Njegov lepljivi, slatki i blago opori ukus pretvara običnu zelenu salatu u odličnu poslasticu.

Umesto belog sirćeta, možete koristiti jabukovo sirće za malo drugačiji profil ukusa. Dodaje dašak voćne kiselosti sirupu. Ključ dobrog sekandžabina je ravnoteža. Odnos šećera ili meda i sirćeta je važan da biste dobili željeni slatko-kiseli ukus. Prilikom pravljenja sirupa, ostavite da se šećer ili med potpuno rastvore u vodi pre dodavanja sirćeta. Ovo obezbeđuje glatku konzistenciju. Sveži listovi nane su poželjniji za živahniji ukus, dodajte ih u poslednjih nekoliko minuta krčkanja da biste zadržali svežu aromu i ukus.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

                                                                        << Vratite nazad

Antičko vino: Kemer - Feničansko vino

 

Mediteransko područje je i dan danas poznato po svojoj vinskoj kulturi ali ona ne dolazi iz Egipta, Rima ili Grčke, već od Feničana. Feničani su bili ključni u distribuciji vina, grožđa i tehnologije proizvodnje vina koje su širili kroz svoju široku trgovačku mrežu. Njihova upotreba amfora (Hananski vrč) za transport vina bila je široko prihvaćena, a sorte grožđa koje su distribuirali Feničani bile su važne u razvoju vinske industrije. Feničani nisu izmislili vino kako se verovalo, na osnovu arheoloških dokaza prvo vino se proizvodilo još u neolitu (9000-4000 god. p.n.e.). Prva vina nastala su u Iranskim gorama (područje današnje Jermenije i severnog Irana). Zasluga Feničana je ta što vinogradarstvo šire drevnim Mediteranom, zajedno sa maslinovim uljem i inovacijama kao što su abeceda i čaše. Feničani su uveli kulturu pijenja, nova pića, posude za piće i drugačiji odnos prema vinu. Ljubav Feničana prema vinu proširila se i na njihovu religiju, a njegova ceremonijalna upotreba odrazila se i na druge bliskoistočne religije.

Feničanski mornari osnivali su vinarije i vinograde u svojim kolonijalnim gradovima u severnoj Africi, Siciliji, Francuskoj i Španiji, a vinarstvo su popularizirali trgovinom sa Grčkom i Rimom. Vino od divljeg grožđa tamo je već tada bilo poznato, ali proces proizvodnje nije bio toliko sofisticiran. Brod Marsala je najraniji ratni brod poznat iz arheoloških dokaza, olupina je otkrivena 1971. godine u oblasti zvanoj Punta Scario u luci Marsala na zapadu Sicilije, u Italiji, u blizini Egadskih ostrva. Ratni brod je nosio male šolje i činije za pojedinačne porcije i vinske amfore raznih oblika. Ostaci stabljika marihuane koje su žvakali veslači su takođe pronađeni u olupini.

Liban je jedna od najstarijih vinskih regija na svetu. Feničani su na ovim prostorima proizvodili vina pre više od 2000 godina. Gotovo sva proizvodnja usresređena je na dolinu Beka. U septembru 2020, tim libanskih i nemačkih arheologa otkrio je feničansko naselje koje je postojalo između devetog i šestog veka pre nove ere i izuzetno dobro očuvanu malterisanu presu za vino u Tel el-Buraku, 8 kilometara južno od Sidona (feničansko vino iz regije Sidon se spominjalo i u tekstovima iz antičkog Egipta) u Libanu. Presa je najstarija takva instalacija za vino otkrivena u kontinentalnoj Fenikiji i jedan je od najboljih primera drevnih mediteranskih presa za vino. Njena upotreba datira najmanje iz 700-te godine p. n. e.. Među nalazima je bio veliki broj transportnih amfora i paleobotanički skup koji se sastoji uglavnom od semena grožđa Vitis vinifera. Veliki broj semenki grožđa je pokazao da je grožđe tamo doneto iz obližnjih vinograda i gaženo u velikom bazenu od robusnog gipsa, kapaciteta oko 5500 litara. Ovako proizveden mošt (šira) sakupljao se u veliku posudu i čuvao u glinenim posudama odnosno amforama, za fermentaciju, starenje i transport.

Jedini kartaginski recept koji je preživeo punske ratove napisao je kartaginski agronom Mago (punski: 𐤌𐤂𐤍) i odnosi se na vino koje su kartaginjani nazivali kemer, a koje je u Rimu bilo poznato pod imenom passum. Mago se smatra najstarijim vinskim piscem na svetu, živeo je u drugom veku pre nove ere. Napisao je delo od 28 tomova "De re rustica"(latinski prevod i znači-o seoskim poslovima) na punskom jeziku o poljoprivredi i vinogradarstvu. U njemu je opisao znanje Feničana koji su osnovali Kartaginu u 9. veku p. n. e. i ovde uspostavili vinogradarstvo. Magovo delo uključuje lokalnu berbersku i punsku tradicionalnu praksu obrade zemljišta. Knjiga počinje opštim savetima koje je Columella prepisao i objavio u svom delu koje se takođe zvalo De Re Rustica:

"Onaj ko je kupio zemlju treba da proda svoju gradsku kuću tako da neće imati želju da obožava kućne bogove u gradu, a ne onima u selu; čovek koji se više oduševljava svojom gradskom rezidencijom neće imati potrebu za seoskim imanjem."

Kolumela u svom delu napominje i tri načina feničanskog uzgoja vinove loze: prvi, u kome se loza oslanjala na provizorne naslone – trklje, drugi, u kome se puštala da puzi po zemlji i treći, gde se odgajala kao stablo.

Mago je pisao na osnovu sopstvenih zapažanja, jer se posebno bavi severnoafričkim klimatskim uslovima. On preporučuje da se loza sadi na severnim padinama kako bi se vinove loze zaštitile od preterano vrućeg severnoafričkog sunca, opisuje neke sorte grožđa i predlaže da se manje vinarije ujedine u veće celine. U radu se takođe raspravljalo o praksi proizvodnje vina, uključujući rane primere vina od suvog grožđa. Kartaginin rival, Rim, ukazao je na značaj Magovog dela kada je rimski senat izdao dekret kojim je zahtevao prevod na latinski jezik. Na osnovu njegovog autorskog rada Rimski agronomi i pisci su širili znanje o proizvodnji vina. Magove preporuke su uticale na rimsko vinogradarstvo. a neki od sadržaja njegovih dela nalaze se i u čuvenom zemljoradničkom zborniku Geoponika iz 10. veka. Kada je Kartagina potpuno uništena 146 g. p. n. e. tokom trećeg punskog rata, Rimljani su spasili Magova dela, kartaginjanske biblioteke su date kraljevima Numidije ali samo su Magove knjige preuzete i donete u Rim. Na latinski su knjige prevedene odlukom senata 126 g. p. n. e., a na latinski je preveo Decim Junije Silan o trošku rimskog Senata. Na grčki je knjige prilagodio Kasije Dionisije 88 g. p. n. e.. Grčki prevod je kasnije skratio Diofan Nikejski, čija je verzija podeljena u šest knjiga. Rimljani su pridavali veliki značaj njegovom radu i želeli da iskoriste njegova saznanja kao osnovu za rimsko naseljavanje i poljoprivredu u severnoj Africi. U kasnijem periodu i original i oba prevoda su potpuno izgubljeni. Magovi spisi su delimično preživeli zato što su drugi rimski autori citirali odlomke iz njegovog dela, najpoznatiji su bili Varon (116 g. p. n. e. -27 g. p. n. e.), Katon (234g p.n.e. – 149g p.n.e.), Plinije Stariji, Gargilije Marcijalis i Kolumela (4 g. n. e. - 70 g. n.e.) koji je Maga nazvao ocem seoskih poslova.

Originalni punski recept za kemer odnosno passum je izgubljen, ali je recept citiran u kasnijem latinskom poljoprivrednom udžbeniku De Re Rustica od Kolumele, Kolumela je recept prepisao sa fragmenta punskog priručnika za poljoprivredu u latinskom prevodu Decima Junija Silana (2. vek p. n. e.). 

Kemer ili passum je bilo vino od poluosušenog grožđa koje se razvilo u Kartagini i odatle preneto u Italiju, gde je bilo popularno u Rimskom carstvu, kako za piće tako i kao neizostavni deo u kulinarstvu koje je do savršenstva razvio najpoznatiji kuvar u Rimskom carstvu, Apicijus.

Recept za passum: 

"Mago daje sledeća uputstva za odličan passum. Berite dobro zrele vrlo rane grozdove; odbaciti bilo koje plesnjivo ili oštećeno grožđe. Učvrstite u zemlju račvaste grane ili kolce koji nisu udaljeni više od četiri stope, povezujući ih motkama. Preko njih položite trsku i raširite grožđe na suncu, pokrivajući ih noću da se ne orose. Kada se osuši, pokupiti grožđe, staviti ga u posudu za fermentaciju ili teglu i dodati najbolji mogući mošt tako da bude samo pokriveno. Kada grožđe sve upije i nabubri za šest dana, stavite ga u korpu, pritisnite i skupite passum. Zatim gazite ceđeno grožđe, dodajući veoma svežu širu od drugog grožđa koje je sušeno na suncu tri dana. Sve ovo izmešati i mešanu masu staviti kroz presu. Ovaj passum secundarium odmah stavite u zapečaćene sudove da ne postane previše asterum (suvo). Posle dvadeset ili trideset dana, kada je fermentacija prestala, prelijte u druge posude, zatvorite poklopce gipsom i prekrijte kožama."

Kasnije, manje detaljna i donekle izmenjena uputstva se nalaze u drugim latinskim i grčkim izvorima.

Rimski pisac iz 4 veka n.e. Palladius Rutilius Taurus Aemilianus je u svom delu Opus agriculturae bukvalo prepisao od Maga feničanski način proizvodnje vina koji se u Rimu nazivao passum.

Originalni tekst:

Passum nunc fiet ante vindemiam, quod africa suevit universa conficere pingue atque iucundum: et quo ad conditum si utaris mellis vice, ab inflatione te vindices. Leguntur ergo uvae passae quam plurimae et in fiscellis clausae iunco factis aliquatenus rariore contextu virgis primo fortiter verberantur. Deinde ubi uvarum corpus vis contusionis exoluerit, cochleae subposita sporta conprimitur. Hinc passum est, quicquid efluxerit, et conditum vasculo mellis more servatur.

Prevod:

Passum se pravi pre berbe, Afrikanci ga zgušnjavaju i daju prijatan ukus i koristiti se kao med začinjen vinom ako meda nemate dovoljno. Prikupite veću količinu grozdova i stavite u pletene korpe i snažno udarati motkom. Kada je cela masa grožđa zdrobljena, stavite je u presu. Sve što isteče je passum. Stavite u posudu i čuvajte sakriveno, pije se sa medom.

Ovo se pravi u oktobru mesecu.

Recept agronoma Magoa je prepisao i obradio rimski pisac i državnik Marcus Porcius Cato Maior Censor, (rođen 234. godine p. n. e. u Tuskulu, umro 149. god. p. n. e.) u svom delu O zemljoradnji (De agricultura).

Originalni tekst:

Quom vinum coctum erit et quom legetur, facito uti servetur familiae primum suisque, facitoque studeas bene percoctum siccumque legere, ne vinum nomen perdat. Vinaceos cotidie recentis succernito lecto restibus subtento, vel cribrum illi rei parato. Eos conculcato in dolia picata vel in lacum vinarium picatum. Id bene iubeto oblini, quod des bubus per hiemem. Indidem, si voles, lavito paulatim. Erit lora familiae quod bibat.

Prevod:

Kada je grožđe zrelo i kada je berba, tu se okuplja cela porodica. Pazite da su pokupili zrelo i suvo ili je vino izgubljeno. Širite grožđe svakodnevno preko sita ili ga obesite preko kabla, da se osuši, a nakon gaženja stavite ga u burad ili posude pa zapečatite. Možete sa ovim hraniti stoku zimi ili ih potopite (u vodu) i imaćete jeftino vino za celu porodicu.

I danas se ovo vino pravi i poznato je pod imenom"Passum de Magon" i to je moderno tunisko prirodno slatko vino iz Kelibije u regionu Kap Bon, tradicionalnog poljoprivrednog centra Kartagine, koje odaje počast sećanju na Maga i pravi se na istovetan punski način. Kartagina, u današnjem Tunisu, bila je najuspešnija kolonija Feničana i preživela je u svom punskom obliku sve do uništenja 146. pre nove ere od strane rimskih snaga na kraju punskih ratova. Kolonija je delila neizbrisivu vezu sa vinom i opisana je u 4. veku kao sela puna vinove loze i maslina. Kartaginjansko vino proizvedeno iz doline reke Bagradas je bilo posebno popularno. Grad Kartagina je takođe služio kao centar znanja, što je primer dela punskog pisca Maga, koji je objedinio poljoprivredno i vinogradarsko znanje mediteranskog sveta iz 3. i 2. veka p. n. e..

Feničani sebe nisu zvali Feničanima, već Sidoncima, po Sidonu, jednom od njihova dva najvažnija grada, koji je ležao severno od Tira. Kad su stari Grci prvi put došli u dodir sa ovim mornarima, nazvali su ih foinoi, to jest, crveni kao krv jer su bili preplanuli od sunca. Kad se ovaj smisao reči izgubio, ljudi su dovodili u vezu ime Feničana s domovinom tajanstvene ptice feniks, za koju se govorilo da živi pet stotina godina i da se obnavlja tako što spali sebe i svoje gnezdo, a tada se nova ptica pojavi iz pepela stare. Po trećoj verziji ili legendi naziv Fenikija (Phoiníkē) u prevodu znači ljubičasta zemlja, jer su Feničani dobijali ljubičastu boju od određene vrste morskih školjki. Boja je bila toliko retka i cenjena da je vredela više od zlata. Fenikija je bila civilizacija koja se prostirala u uzanom obalskom pojasu u Siriji od reke Elevteros na severu do predgorja Karmil na jugu (današnji Liban), dužine 240 km i širine oko 20 km. Fenikija je bila civilizacija sa središtem u današnjem Libanu. Između 1550 g. p. n. e. i 300 g. p. n. e., Feničani su razvili kulturu pomorske trgovine koja je proširila njihov uticaj sa Levanta na severnu Afriku, grčka ostrva, Siciliju i Iberijsko poluostrvo. Feničani (Sidonci, Hananci, Puni), stari pomorsko-trgovački narod, vladali su Sredozemnim morem i osnovali niz samostalnih gradova-država koji su ponekad obrazovali saveze pod hegemonijom jednog od njih, najpre Sidona, a zatim Tira, koji je stekao prevlast nad feničanskim gradovima. Osim ekspanzije i kolonizacije ova civilizacija je mnogo uticala na grčku i rimsku civilizaciju da vode sopstvene kampanje ekspanzije. Baveći se Grcima, Feničani su ih naučili ne samo svom znanju o vinarstvu i vinogradarstvu, već i tehnologijama brodogradnje koje su podstakle Grke da se šire izvan Egejskog mora. Vina iz Fenikije su bila toliko dugo prisutna u grčkom i rimskom svetu da je pridev "Bibline" (iz feničanskog grada Biblosa) postao sinonim koji označava vino visokog kvaliteta. Od svojih glavnih naselja u gradovima kao što su Biblos, Tir i Sidon, Feničani su počeli da proširuju svoj trgovački uticaj na svoje susede i među prvima koji su doneli vino u Egipat. Odatle su se proširili izvan puke trgovine do osnivanja kolonija trgovačkih gradova širom Mediterana. Nastavili su duž južnih obala da bi osnovali Kartaginu 814 g. p. n. e. u severnoj Africi, a odatle na Balearska ostrva i Pirinejsko poluostrvo. Feničani su bili osnivači Malage i Kadisa u današnjoj Španiji negde u 9. veku p. n. e., mada je mala ispostava možda bila uspostavljena i ranije.

Kroz kontakte i trgovinu, širili su ne samo svoje pismo već i svoje znanje o vinogradarstvu i vinarstvu, uključujući i razmnožavanje nekoliko prastarih sorti vinskog grožđa vrste Vitis vinifera. Iako se divlje grožđe iz roda Vitis moglo naći širom poznatog sveta i sve se moglo fermentisati, bilo je potrebno određeno znanje i veština da se ovo grožđe pretvori u ukusno vino. Ovo saznanje je prenošeno trgovačkim putevima koji su izlazili sa Kavkaza i planina Zagros niz Mesopotamiju i na Mediteran, da bi na kraju stigli do Fenikije. Posebne sorte vinove loze vrste Vitis vinifera identifikovane su kao posebno povoljne za proizvodnju vina, čije su reznice rasprostranjene ovim trgovačkim putevima.

Vino se smatralo prihvatljivom ponudom i bogovima i kraljevima, povećavajući njegovu trgovačku vrednost u drevnom svetu. Oko 1000-te. g. p. n. e., mediteranska trgovina vinom je doživela ekspanziju, čime su Feničani i njihova široka pomorska trgovačka mreža bili glavni distributeri vina.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antičko pivo: Tenemu - Pivo sa klekom

 

Egipćani su pravili piće od ječma koje su zvali tenemu i to je bila vrsta jakog fermentisanog piva. Pivo je poznato pod hijeroglifskom oznakom Tnmv (tenemu). Glavni sastojak je bilo mrvljeni pivski hleb i zrna emmer pšenice, dajući mešavinu koja je sadržala dovoljno šećera za fermentaciju (proces proizvodnje ove vrste piva je prikazan na gornjoj slici).

U vreme prve egipatske dinastije. (3315 g. p. n. e. - 3100 g. p. n. e.) pivo je već bilo veoma poznato piće te civilizacije, jer su ostaci piva pronađeni u posudama iz tog vremena. Pivo je u Egiptu bilo vrlo važno u kulturnom pogledu, bilo je najvažniji dar bogovima i pratilo je mrtve na putu u zagrobni život, a verovalo se da je jedan od najvažnijih egipatskih bogova, Oziris, pivarski zaštitnik. Legenda kaže da je Oziris svoj narod naučio umetnosti proizvodnje piva, ali taj posao je u potpunosti poveren ženama. Pivo se često spominjalo na popisu žrtvenih darova u dokumentima, u skladu sa ovim verovanjem Egipćani su često koristili pivo u verskim ceremonijama, ali i kao piće uz obrok.

Pisani izvori beleže 17 vrsti piva, aromatizovane različitim sastojcima i kojima su davali poetska imena kao što su "Prijateljsko pivo", "Gvozdeno pivo" ili "Pivo zaštitnika". Neke od ovih varijanti napravljene su samo za posebne prilike, kao što je godišnji "Festival pijanstva". Tog dana, Egipćani bi se prepustili pivu obojenom crvenim sokom od nara u čast boginje Sekhmet. Sekhmet je bila egipatska boginja ratnika s licem lavice. Bila je zaštitnica faraona, a verovalo se da je njen dah stvarao pustinje. U najpoznatijoj legendi, nakon jedne od mnogih bitaka, Egipćani su propustili prineti žrtvu Sekhmet, kao što je to bilo uobičajeno, jer se tako zaustavljala krvožednost njenih ratnika, pa je gotovo uništila celi ljudski rod. Ipak, egipatski bog sunca, Ra, prevario ju je pa je umesto krvi pila pivo obojeno sokom od nara, koje je Sekhmet tako opilo, da je otupilo njenu ubilačku narav, te je postala blaža boginja. Festival pijanstva se održavao početkom godine kada je Nil postajao crven od boksitnog mulja, koji su donosile godišnje poplave. Egipćani na tom festivalu plešu, sviraju i, iznad svega, piju velike količine crvenog piva, da bi tim ritualom podsetili na pijanstvo, koje je spasilo čovečanstvo.

Pivo bilo od centralnog značaja za egipatsko društvo. U pivu su uživali i odrasli i deca, bilo je osnovno piće siromašnih Egipćana, ali je takođe bilo centralno u ishrani bogatih Egipćana. Pivo se u većini slučaja pilo iz velikih posuda oko kojih bi ljudi sedeli i pili pomoću velikih cevčica od trske jer napitak nije bilo filtriran i komadići nerazgrađenih stvari bi plutali površinom.

Pivo zauzima istaknuto mesto u egipatskoj književnosti i izrekama. U ovom natpisu koji datira oko 2200. godine p. n. e. piše:

"Usta savršeno zadovoljnog čoveka puna su piva".

Sledeće je iz Anijevog uputstva sinu:

".....mama te je poslala u školu kada si bio spreman da budeš naučen pisanju, a ona te je svakodnevno čekala kod kuće sa hlebom i pivom....".

U "Knjizi mrtvih" ima mnogo referenci na pivo, poput one koja se odnosi na boga Atona (boga sunca) kome se pripisuje da je rekao: "Uveče popijem dva vrča piva..."

O ječmenom piću koji se koristilo u Egiptu je pisao i grčki istoričar Herodot u 6. veku p. n. e.:

"Za vino koriste piće od ječma, jer u svojoj zemlji nemaju vinove loze".

Recept za Tenemu pivo je verovatno nastao u periodu između 2575 g. p. n. e.  i 1070 g. p. n. e.

Tenemu pivo i sami možete napraviti u kućnoj radinosti.

Sastojci za 2 litre piva:

1/2 šolje zrna pšenice

1 izlomljeni pivski hleb

1 šolja bobica kleke

2 šolje meda

2 l tople vode

Priprema:

1. dan: Potopite zrna pšenice u vodu da odstoje preko noći.

2. dan: Procedite zrna pšenice, stavite ih u gazu i potopite u posudu punu vode.

3. dan: Klijanje zrna

4. dan: Stavite proklijala zrna na lim za pečenje i pecite 30 minuta dok se ne osuše. Tako smo dobili slad. Slad treba samleti u avanu da dobijemo krupno mleveno brašno. Dobijenu količinu slada staviti u 2 l tople vode i kuvati na srednjoj temperaturi. Povremeno mešati jer slad može da padne na dno lonca i da zagori. Kada je slad skuvan treba ga procediti i ohladiti. Zrna se odstranjuju, a u proceđenu ohlađenu tečnost stavljamo izlomljeni slatki pšenični pivski hleb, bobice kleke i jednu šolju meda. Pokrijte gazom i ostavite da odstoji 3 dana.

7 dan: U dobijenu tečnost dodajte preostali med, promešajte da se med rastopi, a zatim pivo pustite 2 sata da se ostaci čvrstih materija slegnu.

Pivo je blago kiselkastog slatkastog ukusa.Pivo je gusto, lagano kiselo i bez velikog procenta alkohola u sebi.

Pivo je najstarije znano alkoholno piće za koje se smatralo da ga nastanjuje duh ili božansko biće, reč je o piću sa niskom količinom alkohola i nadnaravnim svojstvima, slično se verovalo i za vino. Ta su se pića smatrala božanskim eliksirima života te su se pojavljivala u religijskim ceremonijama, mitologiji, i gozbama, osim toga, smatralo se da mogu lečiti gotovo svaku bolest, pa su bila česti sastojci antičkih recepata. Upotrebljavala su se kao anestetici da se umrtvi bol, kao stimulansi, analgetici, antiseptici za čišćenje rana i ublažavanje bolova, digestivi, protivotrovi kod trovanja biljkama, za ugrize i ubode te kao pročišćivači. Arheolozi su otkrili značajne tragove tetraciklina na mumijama starim 2000 godina. Ovaj antibiotik je rezultat fermentacije zrna korišćenih za izradu njihove centralne hrane - piva. Pivo je imalo oko 3% alkohola u sebi, ali je obilovalo vitaminima i mineralima neophodnim za dobro funkcionisanje ljudskog tela. Već 1600-te g. p. n. e. postoji egipatski lekarski recept koji propisuje tretman koji se sastoji od pola crnog luka u krigli piva.

Pivo je uživalo veliku popularnost među Egipćanima. Za vreme vladavine kraljice Kleopatre, članovi kraljevske porodice su mogli da uvezu pivo i iz drugih poznatih regiona. Osim vina na Kleopatrinoj trpezi nikada nije nedostajalo pivo i čak su ga i deca konzumirala.

Iako su ga redovno konzumirali bogati Egipćani, pivo je i najpopularnije piće siromašnih. Nije se samo trud radnika plaćao u pivu, već su i graditelji piramida, koji su živeli u Gizi, takođe dobijali pivo tri puta dnevno. Interesantno je da se da se pivo takođe nudilo bogovima.

Oni koji su posedovali manje novca, proizvodili su pivo i svako onaj ko je pravio neku svoju žurku kod kuće tu žurku su nazivali "Kuća piva". Egipćani su svoje pivo proizvodili od napola ispečenog hleba od ječma, koji su zatim stavljali u vodu u koju je već bio stavljen ječam. Kako je u tako pripremljenom pivu bilo grudvica, dobijenu smesu su pre ispijanja procedili. Takvom pivu bi kasnije, radi poboljšanja ukusa, dodavali urme ili med.

Istorija piva se nastavlja kroz Etrurce, Rimljane, nordijske varvare i hrišćansku Evropu. Reč pivo (bira, bier, ber, bicre) nastala je u manastirima negde između šestog i sedmog veka kada su kaluđeri pivu pridodali hmelj - iz medicinskih razloga, a i radi boljeg konzerviranja. Ono je proglašeno hrišćanskim lekovitim napitkom, da bi se uključilo u kaluđersku ishranu, a smelo se piti i u dane posta. Nema podataka da se pivo proizvodilo u pravoslavnim manastirima.

                                                                               << Vratite nazad

Antičko pivo: Haamet - Jako pivo

 

Egipćani su pravili piće od ječma koje su zvali haamet ili ka-ahmet, ova vrsta piva ima više varijacija imena, dizitum i diziton (latinski), dizitos (grčki) što znači jaki ferment, i to je bila vrsta jakog nefermentisanog sladnog piva. Pivo je poznato pod hijeroglifskom oznakom HaAmt (haamet, ka-ahmet). Glavni sastojak je bilo sladovo zrno, bilo emer pšenica ili ječam ili oboje zajedno. Često se kao kvasac dodaje mrvljeni pivski hleb za početak fermentacije. Ovo, u ovom slučaju, nije potkrepljeno arheološkim nalazima i dokazima, koji umesto toga ukazuju da se za ovu vrstu piva koristilo kuvano zrno i sladovo zrno kombinovano, dajući mešavinu koja je sadržala dovoljno šećera za fermentaciju (proces izrade piva je prikazan na gornjoj slici).

U vreme prve egipatske dinastije. (3315 g. p. n. e. - 3100 g. p. n. e.) pivo je već bilo veoma poznato piće te civilizacije, jer su ostaci piva pronađeni u posudama iz tog vremena. Pivo je u Egiptu bilo vrlo važno u kulturnom pogledu, bilo je najvažniji dar bogovima i pratilo je mrtve na putu u zagrobni život, a verovalo se da je jedan od najvažnijih egipatskih bogova, Oziris, pivarski zaštitnik. Legenda kaže da je Oziris svoj narod naučio umetnosti proizvodnje piva, ali taj posao je u potpunosti poveren ženama. Pivo se često spominjalo na popisu žrtvenih darova u dokumentima, u skladu sa ovim verovanjem Egipćani su često koristili pivo u verskim ceremonijama, ali i kao piće uz obrok.

Pisani izvori beleže 17 vrsti piva, aromatizovane različitim sastojcima i kojima su davali poetska imena kao što su "Prijateljsko pivo", "Gvozdeno pivo" ili "Pivo zaštitnika". Neke od ovih varijanti napravljene su samo za posebne prilike, kao što je godišnji "Festival pijanstva". Tog dana, Egipćani bi se prepustili pivu obojenom crvenim sokom od nara u čast boginje Sekhmet. Sekhmet je bila egipatska boginja ratnika s licem lavice. Bila je zaštitnica faraona, a verovalo se da je njen dah stvarao pustinje. U najpoznatijoj legendi, nakon jedne od mnogih bitaka, Egipćani su propustili prineti žrtvu Sekhmet, kao što je to bilo uobičajeno, jer se tako zaustavljala krvožednost njenih ratnika, pa je gotovo uništila celi ljudski rod. Ipak, egipatski bog sunca, Ra, prevario ju je pa je umesto krvi pila pivo obojeno sokom od nara, koje je Sekhmet tako opilo, da je otupilo njenu ubilačku narav, te je postala blaža boginja. Festival pijanstva se održavao početkom godine kada je Nil postajao crven od boksitnog mulja, koji su donosile godišnje poplave. Egipćani na tom festivalu plešu, sviraju i, iznad svega, piju velike količine crvenog piva, da bi tim ritualom podsetili na pijanstvo, koje je spasilo čovečanstvo.

Pivo bilo od centralnog značaja za egipatsko društvo. U pivu su uživali i odrasli i deca, bilo je osnovno piće siromašnih Egipćana, ali je takođe bilo centralno u ishrani bogatih Egipćana. Pivo se u većini slučaja pilo iz velikih posuda oko kojih bi ljudi sedeli i pili pomoću velikih cevčica od trske jer napitak nije bilo filtriran i komadići nerazgrađenih stvari bi plutali površinom.

Pivo zauzima istaknuto mesto u egipatskoj književnosti i izrekama. U ovom natpisu koji datira oko 2200. godine p. n. e. piše:

"Usta savršeno zadovoljnog čoveka puna su piva".

Sledeće je iz Anijevog uputstva sinu:

".....mama te je poslala u školu kada si bio spreman da budeš naučen pisanju, a ona te je svakodnevno čekala kod kuće sa hlebom i pivom....".

U "Knjizi mrtvih" ima mnogo referenci na pivo, poput one koja se odnosi na boga Atona (boga sunca) kome se pripisuje da je rekao: "Uveče popijem dva vrča piva..."

O ječmenom piću koji se koristilo u Egiptu je pisao i grčki istoričar Herodot u 6. veku p. n. e.:

"Za vino koriste piće od ječma, jer u svojoj zemlji nemaju vinove loze".

Recept za Haamet pivo je verovatno nastao u periodu između 2575 g. p. n. e.  i 1070 g. p. n. e. i prvobitno se pio nefermentisan, konzumirao se odmah nakon pravljenja kao dnevni napitak, tek u kasnijem periodu se ova vrsta sladnog piva puštala da odleži i da se fermentiše te se tako dobijalo jako kiselkasto pivo.

Haamet pivo i sami možete napraviti u kućnoj radinosti.

Sastojci:

1 šolja zrna ječma

2 šolje zrna pšenice

1 šolja sitno seckanog svežeg đumbira

2 l vode

Priprema:

1. dan: Potopite1 šolju zrna ječma u vodu da odstoji preko noći.

2. dan: Ocedite zrna i stavite u gazu i potopite u posudu punu vode.

3. dan: Klijanje zrna.

4. dan: Stavite proklijala zrna na lim za pečenje i pecite 30 minuta dok se ne osuše i samo malo zapecite. Tako smo dobili slad. Slad treba samleti u avanu da dobijemo krupno mleveno brašno.

5. dan: Skuvajte dve šolje pšenice u dve šolje vode dok ne dobijete meku, gustu kašu. Trebalo bi da bude dovoljno mekano da se pojedinačno zrno pšenice može samleti rubom kašike. Kada kaša od pšenice više nije vrela, ali je još topla, stavite je u lonac sa sladom, đumbirom i šest šolji vode. Pokrijte i ostavite da odstoji na sobnoj temperaturi 3 do 4 dana.

Kada je pivo gotovo procedite ga, a zatim pivo pustite 2 sata da se ostaci čvrstih materija slegnu.

Pivo je gusto, lagano kiselo i bez velikog procenta alkohola u sebi.

Pivo je najstarije znano alkoholno piće za koje se smatralo da ga nastanjuje duh ili božansko biće, reč je o piću sa niskom količinom alkohola i nadnaravnim svojstvima, slično se verovalo i za vino. Ta su se pića smatrala božanskim eliksirima života te su se pojavljivala u religijskim ceremonijama, mitologiji, i gozbama, osim toga, smatralo se da mogu lečiti gotovo svaku bolest, pa su bila česti sastojci antičkih recepata. Upotrebljavala su se kao anestetici da se umrtvi bol, kao stimulansi, analgetici, antiseptici za čišćenje rana i ublažavanje bolova, digestivi, protivotrovi kod trovanja biljkama, za ugrize i ubode te kao pročišćivači. Arheolozi su otkrili značajne tragove tetraciklina na mumijama starim 2000 godina. Ovaj antibiotik je rezultat fermentacije zrna korišćenih za izradu njihove centralne hrane - piva. Pivo je imalo oko 3% alkohola u sebi, ali je obilovalo vitaminima i mineralima neophodnim za dobro funkcionisanje ljudskog tela. Već 1600-te g. p. n. e. postoji egipatski lekarski recept koji propisuje tretman koji se sastoji od pola crnog luka u krigli piva.

Pivo je uživalo veliku popularnost među Egipćanima. Za vreme vladavine kraljice Kleopatre, članovi kraljevske porodice su mogli da uvezu pivo i iz drugih poznatih regiona. Osim vina na Kleopatrinoj trpezi nikada nije nedostajalo pivo i čak su ga i deca konzumirala.

Iako su ga redovno konzumirali bogati Egipćani, pivo je i najpopularnije piće siromašnih. Nije se samo trud radnika plaćao u pivu, već su i graditelji piramida, koji su živeli u Gizi, takođe dobijali pivo tri puta dnevno. Interesantno je da se da se pivo takođe nudilo bogovima.

Oni koji su posedovali manje novca, proizvodili su pivo i svako onaj ko je pravio neku svoju žurku kod kuće tu žurku su nazivali "Kuća piva". Egipćani su svoje pivo proizvodili od napola ispečenog hleba od ječma, koji su zatim stavljali u vodu u koju je već bio stavljen ječam. Kako je u tako pripremljenom pivu bilo grudvica, dobijenu smesu su pre ispijanja procedili. Takvom pivu bi kasnije, radi poboljšanja ukusa, dodavali urme ili med.

Istorija piva se nastavlja kroz Etrurce, Rimljane, nordijske varvare i hrišćansku Evropu. Reč pivo (bira, bier, ber, bicre) nastala je u manastirima negde između šestog i sedmog veka kada su kaluđeri pivu pridodali hmelj - iz medicinskih razloga, a i radi boljeg konzerviranja. Ono je proglašeno hrišćanskim lekovitim napitkom, da bi se uključilo u kaluđersku ishranu, a smelo se piti i u dane posta. Nema podataka da se pivo proizvodilo u pravoslavnim manastirima.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antičko pivo: Heket - Pivo

 

Egipćani su pravili piće od ječma koje su zvali heket ili hektof, a pojavljuje se i ime zitos ili zitatos koje je grčkog porekla, ova vrsta piva ima više varijacija imena, zitum i ziton (latinski), zitos (grčki: ζῦθος) što znači ferment, sisni (hebrejski) i to je bila vrsta nefermentisanog sladnog piva. Pivo je poznato pod hijeroglifskom oznakom Hkt (heket), odrednica reči Hkt (pivo) bila je bokal za pivo. Glavni sastojak je bilo sladovo zrno, bilo emer pšenica ili ječam ili oboje zajedno. Često se kao kvasac dodaje mrvljeni pivski hleb za početak fermentacije. Ovo, u ovom slučaju, nije potkrepljeno arheološkim nalazima i dokazima, koji umesto toga ukazuju da se za ovu vrstu piva koristilo kuvano zrno i sladovo zrno kombinovano, dajući mešavinu koja je sadržala dovoljno šećera za fermentaciju. Sličan recept za ovo pivo se pominje u trećem traktatu vavilonskog Talmuda. Prema Rav Josef  Hija, pivo sadrži 1/3 ječma, 1/3 semena šafranike i 1/3 soli. Rav je kasnije ječam zamenio pšenicom. Sastojci su natopljeni, pečeni i mleveni. Ovo ni u kojem slučaju ne bi proizvelo pravo pivo izvorne recepture. So se dodaje jer obezbeđuje elektolite koji su važni kod fizičkih naprezanja na visokoj temperaturi s obzirom da su u Egiptu radnici plaćani u obrocima piva, radnici na Velikim piramidama u Gizi dobijali su 4-5 litara dnevno.

U vreme prve egipatske dinastije. (3315 g. p. n. e. - 3100 g. p. n. e.) pivo je već bilo veoma poznato piće te civilizacije, jer su ostaci piva pronađeni u posudama iz tog vremena. Pivo je u Egiptu bilo vrlo važno u kulturnom pogledu, bilo je najvažniji dar bogovima i pratilo je mrtve na putu u zagrobni život, a verovalo se da je jedan od najvažnijih egipatskih bogova, Oziris, pivarski zaštitnik. Legenda kaže da je Oziris svoj narod naučio umetnosti proizvodnje piva, ali taj posao je u potpunosti poveren ženama. Pivo se često spominjalo na popisu žrtvenih darova u dokumentima, a egipatska Knjiga mrtvih sadrži napomenu o darovanju heketa na žrtveniku. U skladu sa ovim verovanjem Egipćani su često koristili pivo u verskim ceremonijama, ali i kao piće uz obrok.

Pisani izvori beleže 17 vrsti piva, aromatizovane različitim sastojcima i kojima su davali poetska imena kao što su "Prijateljsko pivo", "Gvozdeno pivo" ili "Pivo zaštitnika". Neke od ovih varijanti napravljene su samo za posebne prilike, kao što je godišnji "Festival pijanstva". Tog dana, Egipćani bi se prepustili pivu obojenom crvenim sokom od nara u čast boginje Sekhmet. Sekhmet je bila egipatska boginja ratnika s licem lavice. Bila je zaštitnica faraona, a verovalo se da je njen dah stvarao pustinje. U najpoznatijoj legendi, nakon jedne od mnogih bitaka, Egipćani su propustili prineti žrtvu Sekhmet, kao što je to bilo uobičajeno, jer se tako zaustavljala krvožednost njenih ratnika, pa je gotovo uništila celi ljudski rod. Ipak, egipatski bog sunca, Ra, prevario ju je pa je umesto krvi pila pivo obojeno sokom od nara, koje je Sekhmet tako opilo, da je otupilo njenu ubilačku narav, te je postala blaža boginja. Festival pijanstva se održavao početkom godine kada je Nil postajao crven od boksitnog mulja, koji su donosile godišnje poplave. Egipćani na tom festivalu plešu, sviraju i, iznad svega, piju velike količine crvenog piva, da bi tim ritualom podsetili na pijanstvo, koje je spasilo čovečanstvo.

Pivo bilo od centralnog značaja za egipatsko društvo. U pivu su uživali i odrasli i deca, bilo je osnovno piće siromašnih Egipćana, ali je takođe bilo centralno u ishrani bogatih Egipćana. Pivo se u većini slučaja pilo iz velikih posuda oko kojih bi ljudi sedeli i pili pomoću velikih cevčica od trske jer napitak nije bilo filtriran i komadići nerazgrađenih stvari bi plutali površinom.

Pivo zauzima istaknuto mesto u egipatskoj književnosti i izrekama. U ovom natpisu koji datira oko 2200. godine p. n. e. piše:

"Usta savršeno zadovoljnog čoveka puna su piva".

Sledeće je iz Anijevog uputstva sinu:

".....mama te je poslala u školu kada si bio spreman da budeš naučen pisanju, a ona te je svakodnevno čekala kod kuće sa hlebom i pivom....".

U "Knjizi mrtvih" ima mnogo referenci na pivo, poput one koja se odnosi na boga Atona (boga sunca) kome se pripisuje da je rekao: "Uveče popijem dva vrča piva..."

O ječmenom piću koji se koristilo u Egiptu je pisao i grčki istoričar Herodot u 6. veku p. n. e.:

"Za vino koriste piće od ječma, jer u svojoj zemlji nemaju vinove loze".

Zitos se pojavljuje u vidu napomene i kod grčkog istoričara Diodora Siculusa iz 1. veka p. n. e., koji je napisao Biblioteca Historica. U svom delu delimično opisuje zitos:

"κατασκευαζουσι δε και εκ των κριθων Αιγυπτιοινος λειπομενον ου πολυ τς περι τον οινονευωδιας, α καλουσι ζυθος."

"Egipćani takođe prave piće od ječma koje zovu zitos, čiji miris nije mnogo lošiji od vina."

Od latinskih pisaca koji su pisali o zithumu se izdvaja Strabon koji je prvi put potvrdio u svojim spisima o Egiptu da je zitum napitak od žitarica sa lekovitim asocijacijama dokumentovanim u tri ključna izvora. O zitumu j pisao i Plinije Stariji u svom delu Naturalis Historia, zajedno sa drugim napitcima od žitarica. Pića se pominju u kontekstu odvojenom od alkoholnih pića, a Plinije pominje i druge preparate od žitarica od kojih potiču lekovi naročito palentu i ptisanu. On pominje upotrebu njegove "spume" (pene od kvasca) kao kozmetičkog sredstva. Plinije pominje i "zitum“ i „cerveisa" u istom kontekstu u istom poglavlju u iste svrhe (XXII:82). Ovo može ukazivati na sličnost između ova dva napitka.

U fragmentu teksta koji je navodno napisao grčko-egipatski pisac Zosimos (alhemičar i mistik) iz Panopolisa u 4. veku nove ere, opisan je potpuni metod za proizvodnju "zitoruma". Uključuje proces sirovog sladovanja, kiseljenja testa, pečenje tvrdog keksa i zagrevanje tog keksa u vodi da bi se dobila slatka tečnost. Ovde se vidi da je izvorni recept doživeo drastične promene kao i naziv koji je krajnje romanizovan. U tekstu se navodi:

" Uzmite dobar čisti ječam i vodu, i potopite ga jedan dan. Raširite ga i stavite na vetrovito mesto još jedan dan. Ponovo ga potopite 5 sati, a zatim ga skupite u sito sa drškama i ponovo potopite nakon što se ocedi dok ne postane naduvano.

Kada je to gotovo, osušite ga na suncu, dok ne ispuhne: ljuska je zaista gorka.

Sada meljite i napravite testo za hleb, dodajući kvasac kao u pečenju hleba, i dobro ga ispecite. Zatim dobro prokuvajte, a slatku vodu odvojite, procedite kroz sito.

Neki prepečeni hleb zagreju u tiganju sa vodom, pa ga malo prokuvaju, ali ne smeju ni da kuvaju, niti da greju predugo, i skinuvši sa vatre, prenesu u druge sudove, pa opet zagreju i odlože tečnost."

Heket je korišten i u medicini kao laksativ i protiv dijareje. Smatralo se da je njegova upotreba opasna za bolesne ljude, a pogotovo za trudnice jer visoka koncentracija ulja šafranike ima svojstvo abortusa. Na osnovu ovoga možemo zaključiti da je Heket bio neka vrsta medicinskog napitka.

Recept za Heket pivo je verovatno nastao u periodu između 2575 g. p. n. e.  i 1070 g. p. n. e. i prvobitno se pio nefermentisan, konzumirao se odmah nakon pravljenja kao dnevni napitak, tek u kasnijem periodu se ova vrsta sladnog piva puštala da odleži i da se fermentiše te se tako dobijalo slano kiselkasto pivo.

Heket pivo i sami možete napraviti u kućnoj radinosti.

Sastojci:

3 šolje zrna ječma

3 šolje semena šafranike

3 šolje soli

2 l vode

Priprema:

1. dan: Potopite1 šolju zrna ječma u vodu da odstoji preko noći.

2. dan: Ocedite zrna i stavite u gazu i potopite u posudu punu vode.

3. dan: Klijanje zrna.

4. dan: Stavite proklijala zrna na lim za pečenje i pecite 30 minuta dok se ne osuše i samo malo zapecite. Tako smo dobili slad. Slad treba samleti u avanu da dobijemo krupno mleveno brašno.

5. dan: Skuvajte dve šolje ječma, soli i šafranike u dve šolje vode dok ne dobijete meku, gustu kašu. Trebalo bi da bude dovoljno mekano da se pojedinačno zrno ječma može samleti rubom kašike. Kada kaša od ječma više nije vrela, ali je još topla, stavite je u lonac sa sladom i šest šolji vode. Pokrijte i ostavite da odstoji na sobnoj temperaturi 3 do 4 dana.

Kada je pivo gotovo procedite ga, a zatim pivo pustite 2 sata da se ostaci čvrstih materija slegnu.

Pivo je gusto, lagano kiselo i slankasto i bez velikog procenta alkohola u sebi.

Pivo je najstarije znano alkoholno piće za koje se smatralo da ga nastanjuje duh ili božansko biće, reč je o piću sa niskom količinom alkohola i nadnaravnim svojstvima, slično se verovalo i za vino. Ta su se pića smatrala božanskim eliksirima života te su se pojavljivala u religijskim ceremonijama, mitologiji, i gozbama, osim toga, smatralo se da mogu lečiti gotovo svaku bolest, pa su bila česti sastojci antičkih recepata. Upotrebljavala su se kao anestetici da se umrtvi bol, kao stimulansi, analgetici, antiseptici za čišćenje rana i ublažavanje bolova, digestivi, protivotrovi kod trovanja biljkama, za ugrize i ubode te kao pročišćivači. Arheolozi su otkrili značajne tragove tetraciklina na mumijama starim 2000 godina. Ovaj antibiotik je rezultat fermentacije zrna korišćenih za izradu njihove centralne hrane - piva. Pivo je imalo oko 3% alkohola u sebi, ali je obilovalo vitaminima i mineralima neophodnim za dobro funkcionisanje ljudskog tela. Već 1600-te g. p. n. e. postoji egipatski lekarski recept koji propisuje tretman koji se sastoji od pola crnog luka u krigli piva.

Pivo je uživalo veliku popularnost među Egipćanima. Za vreme vladavine kraljice Kleopatre, članovi kraljevske porodice su mogli da uvezu pivo i iz drugih poznatih regiona. Osim vina na Kleopatrinoj trpezi nikada nije nedostajalo pivo i čak su ga i deca konzumirala.

Iako su ga redovno konzumirali bogati Egipćani, pivo je i najpopularnije piće siromašnih. Nije se samo trud radnika plaćao u pivu, već su i graditelji piramida, koji su živeli u Gizi, takođe dobijali pivo tri puta dnevno. Interesantno je da se da se pivo takođe nudilo bogovima.

Oni koji su posedovali manje novca, proizvodili su pivo i svako onaj ko je pravio neku svoju žurku kod kuće tu žurku su nazivali "Kuća piva". Egipćani su svoje pivo proizvodili od napola ispečenog hleba od ječma, koji su zatim stavljali u vodu u koju je već bio stavljen ječam. Kako je u tako pripremljenom pivu bilo grudvica, dobijenu smesu su pre ispijanja procedili. Takvom pivu bi kasnije, radi poboljšanja ukusa, dodavali urme ili med.

Istorija piva se nastavlja kroz Etrurce, Rimljane, nordijske varvare i hrišćansku Evropu. Reč pivo (bira, bier, ber, bicre) nastala je u manastirima negde između šestog i sedmog veka kada su kaluđeri pivu pridodali hmelj - iz medicinskih razloga, a i radi boljeg konzerviranja. Ono je proglašeno hrišćanskim lekovitim napitkom, da bi se uključilo u kaluđersku ishranu, a smelo se piti i u dane posta. Nema podataka da se pivo proizvodilo u pravoslavnim manastirima.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antičko pivo: Bousa - Pivo

 

Alkohol se prvi put na zemlji javlja pre 1,5 biliona godina, kada su bakterije konzumirajući ćelije biljaka proizvele ovu supstancu. Ljudi su počeli da konzumiraju alkohol najmanje pre 7000 godina, na šta nam ukazuju ostaci grnčarije iz ovog perioda, u čijim porama su arheolozi pronašli ostatke piva i vina. Vino i pivo su bili duboko ukorenjeni u svakodnevni i obredni život velikih starih kultura u Mesopotamiji, Egiptu, Grčkoj, Rimskoj imperiji.

Pivo je najstarije znano alkoholno piće za koje se smatralo da ga nastanjuje duh ili božansko biće, reč je o piću sa niskom količinom alkohola i nadnaravnim svojstvima, slično se verovalo i za vino. Ta su se pića smatrala božanskim eliksirima života te su se pojavljivala u religijskim ceremonijama, mitologiji, i gozbama, osim toga, smatralo se da mogu lečiti gotovo svaku bolest, pa su bila česti sastojci antičkih recepata. Upotrebljavala su se kao anestetici da se umrtvi bol, kao stimulansi, analgetici, antiseptici za čišćenje rana i ublažavanje bolova, digestivi, protivotrovi kod trovanja biljkama, za ugrize i ubode te kao pročišćivači.

Pivo je uživalo veliku popularnost među drevnim Egipćanima. Za vreme vladavine kraljice Kleopatre, članovi kraljevske porodice su mogli da uvezu pivo i iz drugih poznatih regiona. Osim vina na Kleopatrinoj trpezi nikada nije nedostajalo pivo i čak su ga i deca konzumirala.

Iako su ga redovno konzumirali bogati Egipćani, pivo je i najpopularnije piće siromašnih. Nije se samo trud radnika plaćao u pivu, već su i graditelji piramida, koji su živeli u Gizi, takođe dobijali pivo tri puta dnevno. Interesantno je da se da se pivo takođe nudilo bogovima.

Kao i u Mesopotamiji pivo je i u Egiptu bilo vrlo važno u kulturnom pogledu. Bilo je najvažniji dar bogovima i pratilo je mrtve na putu u zagrobni život, a verovalo se da je jedan od najvažnijih egipatskih bogova, Oziris, pivarski zaštitnik.

Legenda kaže da je Oziris svoj narod naučio umetnosti proizvodnje piva, ali taj posao je u potpunosti poveren ženama. U skladu sa ovim verovanjem Egipćani su često koristili pivo u verskim ceremonijama, ali i kao piće uz obrok.

Pisani izvori beleže razne vrste piva, aromatizovane sa različitim sastojcima i daju poetska imena kao što su "Prijateljsko pivo", "Gvozdeno pivo" ili "Pivo zaštitnika". Neke od ovih varijanti napravljene su samo za posebne prilike, kao što je godišnji "Festival pijanstva". Tog dana, Egipćani bi se prepustili pivu obojenom crvenim sokom od nara u čast boginje Sekhmet. Sekhmet je bila egipatska boginja ratnika s licem lavice. Bila je zaštitnica faraona, a verovalo se da je njen dah stvarao pustinje. U najpoznatijoj legendi, nakon jedne od mnogih bitaka, Egipćani su propustili prineti žrtvu Sekhmet, kao što je to bilo uobičajeno, jer se tako zaustavljala krvožednost njenih ratnika, pa je gotovo uništila celi ljudski rod. Ipak, egipatski bog sunca, Ra, prevario ju je pa je umesto krvi pila pivo obojeno sokom od nara, koje je Sekhmet tako opilo, da je otupilo njenu ubilačku narav, te je postala blaža boginja. Festival pijanstva se održavao početkom godine kada je Nil postajao crven od boksitnog mulja, koji su donosile godišnje poplave. Egipćani na tom festivalu plešu, sviraju i, iznad svega, piju velike količine crvenog piva, da bi tim ritualom podsetili na pijanstvo, koje je spasilo čovečanstvo.

Oni koji su posedovali manje novca, proizvodili su pivo i svako onaj ko je pravio neku svoju žurku kod kuće tu žurku su nazivali "Kuća piva". Egipćani su svoje pivo proizvodili od napola ispečenog hleba od ječma, koji su zatim stavljali u vodu u koju je već bio stavljen ječam. Kako je u tako pripremljenom pivu bilo grudvica, dobijenu smesu su pre ispijanja procedili. Takvom pivu bi kasnije, radi poboljšanja ukusa, dodavali urme ili med.

Drevno egipatsko pivo, nazvano bouza, bilo je glavna hrana. Sa više hranljivih materija i manje alkohola od modernih piva. Radnici na Velikim piramidama u Gizi su imali dnevno sledovanje od 4-5 litara dnevno. Pivo je servirano pri svakom egipatskom jelu, posebno među nižim klasama. Pivo se u većini slučaja pilo iz velikih posuda oko kojih bi ljudi sedeli i pili pomoću velikih cevčica od trske jer napitak nije bilo filtriran i komadići nerazgrađenih stvari bi plutali površinom (slika gore).

Ovaj recept za pivo je verovatno nastao u periodu između 2575 i 1070 g. p. n. e.

Egipatsko pivo i sami možete napraviti u kućnoj radinosti.

Sastojci:

1/2 šolje zrna ječma

1 izlomljeni pivski hleb

2 l vode

50 ml sirupa od urme ili med

50 g meda

Priprema:

1. dan: Potopite zrna ječma u vodu da odstoje preko noći.

2. dan: Ocedite zrna i stavite u gazu i potopite u posudu punu vode.

3. dan: Klijanje zrna.

4. dan: Stavite proklijala zrna na lim za pečenje i pecite 30 minuta dok se ne osuše i samo malo zapecite. Tako smo dobili slad. Slad treba samleti u avanu da dobijemo krupno mleveno brašno.

5. dan: Izlomite i usitnite hleb i pomešajte sa sirupom od urmi ili medom, sladom i 2 litre vode. Pokrijte gazom i ostavite da odstoji 2 dana.

7 dan: Procedite tečnost, a zatim pivo pustite 2 sata da se ostaci čvrstih materija slegnu.

Pivo je gaziranog slatkastog ukusa.

Istorija piva se dalje nastavlja kroz Etrurce, Rimljane, nordijske varvare i hrišćansku Evropu. Reč pivo (bira, bier, ber, bicre) nastala je u manastirima negde između šestog i sedmog veka kada su kaluđeri pivu pridodali hmelj - iz medicinskih razloga, a i radi boljeg konzerviranja. Ono je proglašeno hrišćanskim lekovitim napitkom, da bi se uključilo u kaluđersku ishranu, a smelo se piti i u dane posta. Nema podataka da se pivo proizvodilo u pravoslavnim manastirima.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antičko pivo: Recepti za piva

U antička vremena različite vrste alkoholnih pića poput piva i vina su se koristile u medicinske svrhe. Za njih se znalo da imaju terapijska svojstva i  imale važnu ulogu u svakodnevnom životu ljudi.

Postoji priča koja govori o tome kako su ljudi otkrili pivo. Naime, jedan pekar je zaboravio testo koje je napravio na suncu i ono se pretvorilo u tečnost. Ukus ove tečnosti, koji je bio kiselogorak se veoma dopao pekaru. Tako je nastalo pivo.

Ječmeno pivo najstarije je znano alkoholno piće za koje se smatralo da ga nastanjuje duh ili božansko biće, reč je o piću sa niskom količinom alkohola i nadnaravnim svojstvima, slično se verovalo i za vino. Ta su se pića smatrala božanskim eliksirima života te su se pojavljivala u religijskim ceremonijama, mitologiji, i gozbama poput grčkih symposia, osim toga, smatralo se da mogu lečiti gotovo svaku bolest, pa su bila česti sastojci antičkih recepata. Upotrebljavala su se kao anestetici da se umrtvi bol, kao stimulansi, analgetici, antiseptici za čišćenje rana i ublažavanje bolova, digestivi, protivotrovi kod trovanja biljkama, za ugrize i ubode te kao pročišćivači.

Na sledećim stranicama koje su razvrstane po istorijskim periodima i kulturama imate zadovoljstvo pročitati razvoj proizvodnje i upotrebe piva.

                                                   Mesopotamija

Prvi pisani tragovi o pravljenju piva su ostali očuvani na glinenim tablicama i datiraju još od 6.000 godina p. n. e. i potiču od Sumera. Pivari u vreme Sumeraca su bili ugledni stanovnici dvora, a glavni proizvođači su bile žene. Ninkasi je drevna Sumerska boginja piva. Priča se da ona daje svetu tajnu pravljenja piva. U Sumerskoj kulturi takođe je poznata po svojoj moći da zadovolji ljudske želje i potrebe.

Na narednim stranicama sam prezentovao vrste piva koja su arheolozi uspeli da dešifruju sa glinenih tablica:

Kaš-gig - Tamno pivo

Kaš-sig - Svetlo pivo

Kaš-dug - Slatko pivo

Kaš-gig-dug-ga - Tamno slatko pivo

Kaš-si - Pivo sa sirupom od urmi

Kaš-sur-ra - Proceđeno pivo

Kaš-a-sud - Pivo pomešano sa vodom

Kaš-kal - Jako pivo

Kaš-sag - Fino pivo

Kaš-sag-aš-a-an – Fino speltino pivo

Kaš-aš-a-an-mah - Slatko speltino pivo

Kaš-u-sa-ka-kak - Pivo sa mentom

Kaš-u-sa-lal - Pivo sa sirupom od urmi

Kaš-u-sa-sig - Svetlo pivo od đumbira

Kurun-gig - Fino tamno pivo

Kurun-babbar - Fino svetlo pivo

                                                            Egipat                                                                                                       

Kao i u Mesopotamiji pivo je i u Egiptu bilo vrlo važno u kulturnom pogledu. Bilo je najvažniji dar bogovima i pratilo je mrtve na putu u zagrobni život, a verovalo se da je jedan od najvažnijih egipatskih bogova, Oziris, pivarski zaštitnik.

Iako su ga redovno konzumirali bogati Egipćani, pivo je i najpopularnije piće siromašnih. Nije se samo trud radnika plaćao u pivu, već su i graditelji piramida, koji su živeli u Gizi, takođe dobijali pivo tri puta dnevno. Interesantno je da se da se pivo takođe nudilo bogovima.

Pivo je uživalo veliku popularnost među drevnim Egipćanima. Za vreme vladavine kraljice Kleopatre, članovi kraljevske porodice su mogli da uvezu pivo i iz drugih poznatih regiona. Osim vina na Kleopatrinoj trpezi nikada nije nedostajalo pivo i čak su ga i deca konzumirala.

Na narednim stranicama sam prezentovao vrste piva koja su arheolozi uspeli da dešifruju sa hijeroglifa:

Bousa - Pivo

Heket - Pivo

Haamet - Jako pivo

Tenemu - Pivo sa klekom

Inače postoji i jedna zanimljivost vezana za pivo koje se proizvodilo u Mesopotamiji. Tu se pojavljuje termin "medeni mesec" koji i danas koristimo. U Mesopotamiji, tačnije u gradu Vavilonu je postojao običaj da mesec dana posle venčanja nevestin otac zeta snabdeva sa onoliko medovine koliko ovaj može da popije. Medovina je u starom Vavilonu u stvari bilo pivo sa medom. Pošto su Vavilonci koristili lunarni kalendar ovaj mesec se nazivao "mesecom meda". Odatle i potiče današnji naziv "medeni mesec".

 Pročitajte više >>                                                   << Vratite nazad