Antička kuhinja: Čai jas širin - Slatki čaj od jasmina

 

Kultura ispijanja čajeva postoji vekovima. Prema legendi, čaj je nastao, kada je kineskom caru Šen Nungu 2373. godine pre nove ere u šoljicu tople vode upalo lišće sa stabla biljke Camellia sinensis. Čaj (lat. Camellia sinensis) je vrsta zimzelene biljke iz roda kamelija (Camellia). Naziv biljke potiče od naziva za kameliju na kineskom jeziku. Stara kineska poslovica kaže da je bolje biti tri dana bez hrane nego jedan dan bez čaja.

Svojim izvanrednim ukusom ali i snažnim delovanjem i lekovitošću, ističe se čaj od jasmina. Iako potiče iz Persije, čaj od jasmina je postao cenjen tek u Kini za vreme vladavine dinastije Song. Odatle se tokom vremena upotreba ovog čaja raširila na gotovo ceo svet. Čaj od jasmina se u Kini koristi još od 13. veka. U to vreme, ovaj čaj je bio rezervisan samo za kraljevsku porodicu. Međutim, danas je ovaj čaj široko rasprostranjen i cenjen zbog svog višestruko blagotvornog dejstva na organizam. Čaj od jasmina nekada se pio samo u Aziji, ali u 16. veku trgovci su ga doneli u Evropu. Tada su čajevi bili dostupni samo višim i bogatijim slojevima, pa su bili znak luksuza.

Ovaj osvežavajući čaj je veoma jednostavan za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni. Čaj od jasmina se priprema prelivanjem suvog cveća jasmina vrelom, ali ne ključalom vodom i ostavljanjem da odstoji nekoliko minuta. Nakon toga se procedi i pije. Obično se koristi jedna kašičica suvog cveća na 250 ml vode. Čai jas širin odnosno čaj od jasmina je nastao od persijskih reči Čai - čaj, jas - jasmin i širin - slatko. Na srpskom jeziku Čai se piše i izgovara Čaj, čudna paralela zar ne.

 

Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog osvežavajućeg čaja koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1 kašičica suvih cvetova jasmina

250 ml vode

Priprema:

Za vrući čaj:

Stavite vodu u lonac i zagrejte je do temperature između 90 i 95 stepeni Celzijusa. Ne treba da ključa. U šolju stavite suve cvetove jasmina. Količina zavisi od toga koliko jak čaj želite, ali obično se koristi jedna čajna kašičica na 250 ml vode. Prelijte cvetove vrelom vodom. Poklopite i ostavite da odstoji 5-7 minuta. Procedite čaj kako biste uklonili cvetove. Čaj od jasmina se može piti samostalno ili sa malo meda ili limuna, po želji.

Čaj od jasmina se može kombinovati sa zelenim čajem. Ako koristite mešavinu, dodajte pola kašičice zelenog čaja i pola kašičice jasmina ili se u gotovi zeleni čaj doda sirup od jasmina.

Za ledeni čaj:

Pratite iste korake kao i za vrući čaj. Ostavite čaj da se ohladi i dostigne sobnu temperaturu. Dodajte kockice leda i pijte hladno. Preporuka je da se pije 2-3 šolje čaja od jasmina dnevno.

Treba napomenuti da izbegavate konzumiranje čaja od jasmina kasno uveče, jer može sadržati kofein. Osobe sa osetljivim želucem trebaju biti oprezne, jer kiselost čaja može izazvati iritaciju. Trudnice treba da izbegavaju čaj od jasmina zbog potencijalnog rizika od preuranjenih kontrakcija.

Brojne su dobrobiti ovoga čaja, jedan od najcenjenijih aspekata čaja od jasmina je taj što sadrži velike količine antioksidanasa, posebno katehina. Zahvaljujući ovome ovaj čaj može da pomogne u borbi sa štetnim toksinima i slobodnim radikalima i na taj način spreči ili smanji upalne procese u organizmu. Njegovim redovnim konzumiranjem možete da ubrzate vaš metabolizam i samim tim povećate dnevnu potrošnju kalorija. Čaj od jasmina je odličan i za srce. Ovaj čaj može smanjiti nivo lošeg i ukupan nivo holesterola. Rezultat toga je znatno manji rizik od srčanih oboljenja, srčanog i moždanog udara. Čaj od jasmina odlično utiče na raspoloženje i snižava krvni pritisak. Sadržaj polifenola je razlog zbog koga je ovaj čaj odlična zaštita od karcinoma. On može sprečiti nastanak nekih karcinoma, uključujući karcinom jednjaka, kože, želuca, pankreasa, prostate, pluća, jajnika, debelog creva, dojke i bešike.  Pokazalo se da ljudi koji piju dosta nefermentisanih čajeva kao što su zeleni, oolong i čaj od jasmina imaju mnogo manje šanse da obole od raka jednjaka u poređenju sa ljudima koji ne piju čaj. Čaj od jasmina se smatra efikasnom preventivom za dijabetes. Smatra se da čaj od jasmina i zeleni čaj mogu poništiti negativan uticaj dijabetesa tako što snižavaju nivo šećera u krvi i lučenje insulina.

Ako se setimo da je čaj od jasmina pun antioksidanasa, utiče na smanjenje stresa, loš holesterol i povišen krvni pritisak neće nam biti čudno to što se ovaj čaj smatra odličnim za naš imuni sistem. Zaštita imunog sistema se pokazala primarnom u prevencijih mnogih bolesti kojima smo danas podložniji zbog stresnog i brzog života koji vodimo. Čaj od jasmina i zeleni čaj su odlični za jačanje imuniteta. Čaj od jasmina ima jaka antibakterijska i antivirusna svojstva koja pomažu u prevenciji respiratornih bolesti, posebno običnog gripa i prehlade, a katehini i teanin iz zelenog čaja sprečavaju infekciju gripom. Naša svakodnevna izloženost stresu razičitog tipa je često zanemaren faktor koji utiče na pogoršanje celokupnog zdravlja organizma. Mešavina zelenog čaja i jasmina je odlično rešenje za ljude koji su pod stresom. Dokazano je da sam miris čaja od jasmina dosta olakšava anksioznost, depresiju, napetost i glavobolje. Sedativni efekat čaja od jasmina pomaže u poboljšavanju raspoloženja kod ljudi koji su često pod stresom. Čaj od jasmina je izuzetno dobar za kožu. Često ćete naći jasmin kao sastojak različitih kozmetičkih proizvoda za kožu, uključujući šampone i balzame za kosu. Esencijalna ulja u cvetu jasmina imaju antivirusna, antibakterijska i antiseptikča svojstva zato što jasmin sadrži benzil benzoat, benzojevu kiselinu i benzaldehid. Ulje jasmina pomaže u uklanjanju ožiljaka od strija, akni i različitih rana. Ekstrakti i esencijalna ulja u jasminu pomažu i u hidrataciji kože, smanjuju suvoću i daju koži elastičnost. Antibakterijska svojstva jasminovog čaja pomažu u zaštiti kože od različitih oštećenja.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antička kuhinja: Aab talebi - Piće od dinje

 

Osvežavajuće piće od dinje se lako priprema i idealno je za tople dane. Za pripremu je potrebno samo nekoliko sastojaka: dinja, voda i zaslađivač poput meda ili šećera. Aab talebi se bukvalno prevodi kao voda od dinje. Nastalo je od persijskog (farsi) dvosloga ab - voda i talebi - vrsta dinje.

Iako je smatramo voćem, dinja je namirnica koja botanički pripada povrću, i to porodici biljaka Cucurbitaceae, iz koje potiču bundeve i krastavci. Dinja je bogata je kalcijumom i magnezijumom, kao i i vitaminima A, B i C. Štiti organizam od kardiovaskularnih bolesti, blagotvorna je za oči i kožu, a istraživanja pokazuju da redovnom upotrebom stabilizuje krvni pritisak. Poznato je da se obloge od dinje (narendana dinja ili isceđen sok) koriste za otklanjanje bolova. Dinja ima jedinstvena hidratantna svojstva, poboljšava varenje i imuni sistem, i odličan je izvor antioksidanasa (naročito beta-karotena) koji štite od upalnih procesa, kao i od nastanka brojnih hroničnih bolesti. Uz sve to, dinja se smatra i niskokaloričnom namirnicom koja može imati pozitivan uticaj na mršavljenje i regulisanje telesne težine. Obilije celulozom koja odlično smanjuje glad, sprečava nadimanje i olakšava rad digestivnog trakta pa je samim tim odličan saveznik u borbi protiv kilograma. U Persijskom carstvu su se gajile više vrsta dinja: Garmak je sličan dinji u pogledu hranljivosti i lekovitih svojstava, osim što vremenski stiže pre dinje, mekši je i lakše se vari. To je vodenasto i letnje voće. Njegova kora se koristi za lečenje preloma. Boja unutar garmaka je malo žuta. Tekstura unutar garmaka je malo mekša od talebija (druge vrste dinje), zbog čega ima kraći rok trajanja od ostalog voća u istoj kategoriji. Talebi je sočno i slatko voće, ima koru sa vertikalnim linijama duž nje, za razliku od garmaka, unutrašnjost je zelena i ima visok sadržaj šećera. I na kraju Harbozeh, veća je od Garmaka i Talebija. Ovo voće ima sladak i sočan ukus. Boja joj je bledozelena, a kora veoma glatka. Okruglog je, a ponekad i ovalnog oblika, težine od 1,5 do 4 kg. U Iranu se i danas gaje razne sorte dinja, od kojih je najpoznatija persijska dinja harbozeh. Po proizvodnji dinja Iran danas zauzima treće mesto na svetu. Poreklom je iz Azije i Afrike i vrlo je verovatno da je još pre više hiljada godina preneta i u druge krajeve sveta. Već su Egipćani i Persijanci smatrali dinju poslasticom. Stari Rimljani, a i Grci su se sladili sa dinjama baš kao i mi danas.

Aab talebi je osvežavajuće i hranljivo osvežavajuće piće koje predstavlja odličan doručak, kao i hladnu podnevnu užinu. To je u stvari ukusan i kremasti smuti. Persijski Aab talebi se izvorno pravi sa dinjama, usitnjenim ledom i šećerom, umesto šećera možete staviti med, što sam ja učinio u ovom receptu.

Ovo voćno osvežavajuće piće je veoma jednostavno za pripremu i svi sastojci su bili u svakodnevnoj upotrebi koji su postojali u domaćinstvu ili su se veoma lako mogli naći na tržnicama po veoma niskoj ceni. Aab talebi je bilo, a i danas je omiljeno piće u persijskim domaćinstvima. Mnogi recepti su ostali skoro ne promenjeni do danas.

Ova vrsta jednostavnog osvežavajućeg pića koji su konzumirali svi društveni slojevi se pravio na sledeći način:

Sastojci:

1 ohlađena dinja

1 kašika meda ili 1 kašika šećera

100 ml ledeno hladne vode

Priprema:

Dobro ohlađenu dinju presecite na pola. Kašikom izdubite i bacite semenke. Sačuvajte jednu polovinu za kasniju upotrebu. Oljuštite i bacite koru. Isecite dinju na komade koji bi stali u šerpu ili u današnje vreme u komoru blendera. Pomešajte dinju, med i vodu u šerpi te dobro promešajte (ili u komoru blendera). Mešajte dok ne postane veoma glatko. Sipajte u čaše i dodajte usitnjeni led.

Persijanci u prošlosti ali danas vole da jedu voće. Kada je sezona voća, jeli su ga u svakoj prilici: posle ručka, uz čaj ili za večeru. Ta tradicija je ostala do danas tako da kada dođete u iransku kuću leti, bićete posluženi svežim voćem i voćnim osvežavajućim pićem, dok će zimi pred vas izneti sušeno voće ili kompot. Uz jabuke, breskve, trešnje, jagode, grožđe, lubenice, dinje, pomorandže i drugo voće, persijanci su posluživali i krastavce koje su tretirali kao voće. Kad se voće poslužuje posle večere ili uz čaj, uobičajeno je da ga domaćica oljušti i pruži gostu.

Persijska kuhinja se ogleda u veštini kombinovanja začina različitih ukusa i mirisa kao i u kombinaciji kontrastnih ukusa, slatko-kiselo ili blago-začinjeno. Najpoznatiji začin persijske kuhinje je menta, zatim slede esencije limuna i narandže, jestivo cveće kao što su narandžin cvet, geranijum i latice ruža, tu možemo još da ubrojimo i kurkumu, kumin, kim, kiml ili kamoun koji se dodaje gulašima, sosevima i supama.

Bili su vešti u prehrambenoj trgovini ali i modernizaciju prehrambene industrije tog doba. Persijska kuhinja je prva koja je u ishranu uvela šećer, tako da su već 600-te g. p. n. e. poznavali metod kristalizacije šećera iz šećerne trske.

Persijanci su imali snažan osećaj pripadnosti zajednici i nacionalne svesti tako da se to odrazilo i na način obedovanja. Mnogi obroci su bili javni i od društvenog značaja. Dužnost svakog stanovnika je da sledi čuvenu persijsku izreku: "Mehman habib-e hodast",što znači "Gost je Bogu prijatelj". Kada gost, očekivan ili ne, uđe u persijski dom, prema njemu se postupa s najvećom ljubaznošću i gostoljubivošću. Koliko god skromne prihode imali, domaćini gostima nude najbolju hranu i smeštaj.

Stari Grci veštinu kuvanja su naučili od persijanaca, a od Grka su je preuzeli Rimljani. Iz istorije Persije poznato je da u toj zemlji u 6 veku p. n. e. postoje ljudi koji se bave kuvanjem kao zanimanjem. Radeći kao kuvari uspeli su da dosegnu vrhunac umeća u kulinarstvu.

Pročitajte više >>                                            << Vratite nazad

Antičko vino: Barutin - Vino od urmi

Alkohol se prvi put na zemlji javlja pre 1,5 biliona godina, kada su bakterije konzumirajući ćelije biljaka proizvele ovu supstancu. Ljudi su počeli da konzumiraju alkohol najmanje pre 7000 godina, na šta nam ukazuju ostaci grnčarije iz ovog perioda, u čijim porama su arheolozi pronašli ostatke vina. Vino je bilo duboko ukorenjeno u svakodnevni i obredni život velikih starih kultura u Mesopotamiji, Egiptu, Grčkoj, Rimskoj imperiji. Vinovа lozа pojаvilа se nа zemlji pre čovekа. Postoje podаci o njenom kultivisаnju stаri oko 9.000 godinа. Vino je jedno od najstarijih alkoholnih pića na svetu i pretpostavlja se da je prvo vino nastalo na teritoriji današnje Gruzije.  

U Mesopotаmiji još pre 4.500 godinа bilа je veomа rаzvijenа trgovinа vinom, a prvi pisаni podаci o vinskoj kulturi govore dа je vino bilo poznаto u Asiriji i Egiptu još 3.500 godinа pre nove ere. Prema persijskoj legendi, vino je "otkriveno" u današnjem Iranu, kada je žena šaha koji se zvao Džamšid slučajno popila nešto pokvarenog soka od grožđa, malo se opila, i to joj se svidelo.

U starim pisanim dokumentima klinastim pismom, mogu se naći zapisi o konzumaciji vina kao i fermentacija mleka i meda. 3000. god. p. n. e. su nastalii dokumenti zapisani na glinenim tablicama u Mesopotamiji ( današnjem Iranu ) koji ukazuju na konzumaciju alkoholnih napitka u tom periodu. Najraniji pisani zakon o alkoholu je Hamurabijev zakonik iz Vavilona, 2000. god p. n. e., gde je postojala regulisana, uz odgovarajuće standarde za meru, prodaja vina, sa zaštitom potrošača i regulisanom odgovornošću onih koji prodaju alkohol. U Mesopotamiji su verovali da su alkoholna pića proizvodi od strane bogova ili od njih data, te im mogu pomoći u borbi protiv nepoznatih sila, raznih nedaća i bolesti.

Istoričari su zabeležili da je oko 870. god. p.n.e. asirski kralj Asurbanipal napravio jednu od najvećih gozbi u istoriji, povodom proglašenja grada Nimruda za prestonicu asirske države. Tokom gozbe, koja je trajala danima, zvanice je oduševilo svečano piće, dopremljeno specijalno za tu priliku, što je ostalo zapisano na glinenim tablicama. Bilo je to vino, služeno u plitkim, zlatnim posudama, koje su više ličile na činije nego na čaše. Posle te gozbe ispijanje vina lagano je postalo veoma formalan društveni ritual, do tada se nije koristilo u svetovne svrhe, a na jednom obelisku asirski kralj, Salmanasar Treći, u jednoj ruci drži mač, u drugoj činiju sa vinom. To je i jedan od razloga što je vino postalo simbol moći i povlašćenog života.

U Mesopotamiji u ranijem periodu carstva nije postojala organizovana masovna proizvodnja vina već se proizvodnja svodila na kućnu radinost i konzumaciju, tek u kasnijem periodu pod vlašću Hamurabija počinje masovna fabrička proizvodnja vina.

Reč barutin nastalo je od dvosloga, baru na sumerskom jeziku znači urma, a reč tin znači vino.

Ovde sam vam predstavio način dobijanja vina od urmi u kućnoj radinosti.

Sastojci za 1 litar vina:

3 kg prezrelih ili suvih urmi

3 l tople vode

1 kašika kvasca ili suvog grožđa

Priprema:

Slatkoća ove vrste vina dolazi skoro isključivo od prirodnog sadržaja šećera u urmama. Suve urme očistiti od koštica i potopiti ih u toploj vodi, pokriti tkaninom i ostaviti tri dana da nabubre jer suve urme sadrže čak do 70% šećera koji onemogućava razmnožavanje kvasca, a samim tim i alkoholno vrenje. Potapanjem u vodi se sadržaj šećera svodi na 10 – 12%, odnosno na količinu koju obično sadrže i sveži plodovi. To znači da je potrebno pripremiti plodove suvih urmi tako da se stvore pogodni uslovi za rad kvasca i odvijanje alkoholne fermentacije. 

Nakon tri dana urme izvaditi i ručno veoma pažljivo izgnječiti da bi se one raspukle i pustile sok i time omogućilo alkoholno vrenje. Izgnječene urme sa sokom ostaviti u dubljoj posudi, zatim dobro izmešati, pokriti se čistom tkaninom i ostavi na toplom mestu da fermentira, oko dve do tri nedelje. Ako fermentacija nije aktivna ili se ne dogodi treba dodati kvasac ili suvo grožđe. Na vrhu posude se formira šešir ili kapa od komine koja se povremeno mora potisnuti nadole radi mešanja i održavanja izgnječenih urmi u aktivnom stanju. To se radi najmanje jednom dnevno a potom i više puta kako bi reakcije prirodnog kvasca bile bolje stimulisane, bilo potiskivanjem kape nadole, njenim držanjem ispod površine tečnosti ili ispumpavanjem soka nagore.

Nakon perioda fermentacije procedite tečnost pa pretočite u flaše. Vino bi trebalo da odstoji neko vreme u flašama ili buradima (ako je u pitanju veća količina) na hladnom mestu kako bi se odvojio i slegao talog. Nakon odvajanja i sleganja taloga, vino se opet pretače lagano u čiste flaše i ono je spremno da zri ili za konzumaciju.

Arheološka iskopavanja pokazuju da su prva vina nastala u području današnje Jermenije i severnog Irana. U Bibliji, u kojoj se vino spominje preko 500 puta, ostalo je zapisano da je Noje, kada ga je potop izbacio na planinu Ararat, tu zasadio i prvi vinograd. Po nalogu  egipatskih faraona sadili su se vinogradi, oni su izmislili tehniku presovanja grožđa i usavršili uzgajanje vinove loze, a pravili su crveno i belo pustinjsko vino koje je bilo veoma slatko. U Egiptu, u vreme faraona Tutankamona (nekih 1300 godina p.n.e.), "običan svet" je pio samo pivo - vino je bilo rezervisano samo za višu klasu.Još od 4.000 godine p.n.e., Egipćani su bili prvi koji su koristili plutane zapušače. U Egiptu se prvi put pominju i vinske etikete sa natpisom koji govori o geografskom poreklu. Taj podatak nam govori o tome da su i stari Egipćani shvatali kolika je uloga podneblja na dalji razvoj i stil vina.

Pročitajte više >>                                                        << Vratite nazad