Antička kuhinja: Sila-nitah - Jagnjetina sa divljim sladićem

U religiji drevne Mesopotamije jagnje je bio simbol žrtvovanja bogovima ali i omiljena hrana svih društvenih slojeva.
Jagnjeće meso sadrži mnoge važne vitamine i minerale, odličan je izvor belančevina, gvožđa, cinka, kalijuma i vitamina B i najmanje je štetno po ljudski organizam. Preporučuje se kao prvo meso koje se daje bebama i ljudima s visokim holesterolom i srčanim oboljenjima.

Originalni tekst preveden sa vavilonske tablice XXV, recept broj 18:

Divlji sladić, asafetida, baštenska potočarka, kumin, korica limuna i voda. Kuvati sa šest litara vode i kuva se dugo. Koru limuna treba dodavati i kuvati dok se ne smanji na 1 litru. Zatim se tečnost procedi i dodaje se meso i kuva.

Sastojci:
500 g jagnjećeg mesa, isečeno na kockice
2 korena divljeg sladića, narendana ili sitno seckana
1 kašika asafetide, sitno seckano
1 kašika sitno seckanih listova potočarke
1 kašika mlevenog kumina
1 kašika narendane kore od limuna
1 kašičica soli
6 l vode

Priprema:
U 6 litara vode pomešati divlji sladić, asafetidu, potočarku, kumin i staviti da se kuva. U toku kuvanja postepeno dodavati narendanu koru limuna. Kuvati dok se voda ne redukuje na jednu litru. Zatim tečnost procediti, u tečnost dodati usoljeno meso jagnjeta i staviti da se kuva. Kada je meso skuvano i omekšalo jelo je gotovo i spremno za posluživanje.

U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka osim količine vode i dužine kuvanja, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.





Sladić,( lat. Glycyrrhiza glabra) narodni naivi su: slatki koren, gospino bilje, slatko drvce, šećerni koren, dobar koren, likorica, likoriš. Sladić je višegodišnja zeljasta biljka iz porodice bobova (leptirnjača ili mahunarki) — Fabaceae. Ime potiče iz grčke reči γλυκύρριζα-glukurrhiza što znači slatki koren, ime je formulisao Dioskorid iz dve reči γλυκύς-glukus - sladak i ῥίζα-rhiza - koren. To je jedna od najstarijih lekovitih biljaka ne samo evropskih već i indijske i kineske medicine već više hiljada godina. Raste u raznim delovima sveta, od istočnog Sredozemlja do jugozapadne Azije a može se pronaći i na peskovitim obalama Dunava i Tise. U fitoterapiji se uglavnom koristi koren, koji se upotrebljava i u prehrambenoj industriji, mahom u proizvodnji slatkiša i piva. Koren sadrži nekoliko stotina lekovitih supstanci i prava je riznica gvožđa, aminokiselina, beta-karotena, ugljenih hidrata, masti, proteina i vitamina B1, B2, B3, B5 i E. Sastojak glicirizin je 50 puta slađi od šećera i veoma je lekovit. Koren sladića jača imunitet, uništava bakterije, viruse i gljivice. Ublažava i disajne tegobe, pomaže kod bronhitisa, stomačnih problema, štiti od srčanih bolesti, suzbija bolove mišića i zglobova. Sladić ulazi u sastav mnogih čajeva za bolesti pluća. Upotrebljava se kao blago sredstvo za iskašljavanje i protiv nadimanja u stomaku. Prekomerna konzumacija sladića može da dovede do neželjenih efekata, kao što je povećan krvni pritisak, i mišićna slabost.
Drevni  Sumeri i Egipćani koristili su ga kao lek, a ostaci korena sladića su pronađeni u pojedinim grobnicama. U egipatskim hijeroglifima je zabeležena upotreba sladića koji se dodavao popularnom piću tog vremena-pivu.
Rukopisi iz 360. g. n. e. govore kako sladić pomaže u tretmanu očnih bolesti, kod kožnih oboljenja, kašlja i gubitka kose. Aleksandar Veliki i Julije Cezar preporučuju jedenje korena sladića. Od XIV. veka korišćen je za ublažavanje kašlja, prehlada i bronhitisa.
Napoleon Bonaparta otkrio je umirujuće dejstvo korena sladića tokom bitke, navodno je pojeo toliko da su mu zubi postali crni.





Potočarka (lat. Nasturtium officinale) je poluvodena biljka iz porodice Kupusnjače. Biljka je rasprostranjena u Evropi, severnoj Africi i Aziji. Naziva se i biljkom čistih voda jer u prirodi raste na izvorima čiste vode, potocima, rekama, kao i uz obale jezera. Spada u vrstu od najstarijih vrsta povrća koje je čovek koristio. U ishrani su ih koristili još stari Grci i Persijanci.
Potočarka sadrži gorke materije, tanin, šećer, eterično ulje, rafanol, vitamine A, B1, B2, C i E, mineralne materije poput gvožđa, joda, fosfora, kalcijuma, sadrži veće količine gvožđa od spanaća i više vitamina C od limuna i pomorandže. Listovi se koriste kao salata, dodatak supama, umacima, sirevima i sendvičima ili za dekorisanje jela. Osušeni listovi i semenke mogu se koristiti kao začin, a nedozreli plodovi se mogu kiseliti (kao kapari).
Poreklo potočarke je područje Evroazije, ali danas je široko rasprostranjena i može se naći gotovo svuda u svetu. Poznata je kao jedna od najstarijih biljaka čija upotreba seže još u daleku istoriju. Mnogi stari narodi koristili su je u ishrani i lečenju zdravstvenih tegoba. Sumeri su veoma cenili potočarku, pa su joj zato i dali divan nadimak - vodena kraljica.
Antički grčki lekar Hipokrat je cenio potočarku i preporučivao je za lečenje upale pluća, zubobolje, bolesti grla, gušavosti i promuklosti. Kod starih Grka, Persijanaca, Egipćana i Rimljana bila je poznata kao snažno sredstvo za vraćanje energije. Egipatski faraoni naredili su svojim robovima svakodnevno ispijanje soka od potočarke kako bi održali snagu. Potočarka se nalazila i na jelovniku rimskih careva jer se tada smatralo da bistri misli i pomaže u donošenju odluka. Persijski vojnici su po kraljevom naređenju morali jesti potočarku kako bi zadržali zdravlje i snagu za duge pustinjske marševe i surovu borbu.


Pročitajte više >>                                                             << Vratite nazad