Antička kuhinja: Nan-e patir-e sangi - Beskvasni tanki hleb pečen na kamenu

 

Nan-e patir-e sangi je naziv za vrstu tradicionalnog persijskog hleba, a može se razumeti kroz značenje njegovih delova, nan znači hleb, patir znači beskvasni, tanki hleb bez fermentacije, brzo pripremljen i sang znači kamen, ovde je u upotrebi reč sangi koja se češće koristi kada se želi naglasiti stil pečenja, na kamenu, kao posebna karakteristika, znači fokus je na tip hleba koji pripada toj tehnici. Nan-e patir-e sangi bukvalno znači beskvasni tanki hleb pečen na kamenu. Ovakav tip hleba je jedan od najstarijih oblika pečenja, potiče još iz pre-ahemenidskih i ranih persijskih kultura, vezan je za nomadski način života i jednostavne peći ili samo ognjište i kamen.

To je vrlo jednostavan, starinski hleb, pravi se bez kvasca ili sa minimalnom fermentacijom, testo se razvlači tanko i peče se direktno na zagrejanom kamenu ili ploči. Karakteristike hleba je da se brzo priprema, idealno za nomadske ili ratničke uslove, ima blago hrskavu koru i mekšu unutrašnjost, često se jede odmah nakon pečenja i može služiti kao kašika za druga jela.

Važno je prvo razjašnjenje, tačni originalni recepti sa preciznim merama iz elamskog, ahemenidskog, partskog i sasanidskog doba nisu sačuvani u izvornom obliku, jer antički zapisi ne navode gramaže niti kompletne kulinarske postupke kao moderni recepti. Sačuvani su samo fragmenti, administrativne tablice, ritualni tekstovi, opisi sastojaka i arheološki nalazi.

Zato su recepti ispod naučno rekonstruisani autentični recepti zasnovani na arheobotaničkim dokazima žitarica i zaslađivača, istorijskim zapisima o namirnicama, tradicionalnim tehnikama koje su kontinuitet tih epoha. Svi recepti su formulisani precizno i realistično prema tim podacima. To su najpreciznije moguće rekonstrukcije koje savremena nauka dozvoljava.

Elamski period 2700–539. p. n. e.

U najranijim zajednicama jugozapadne Persije, hleb se pravio brzo i bez fermentacije. Pečenje na kamenu bilo je osnovna tehnika jer peći nisu bile razvijene.

Sastojci:

300 g grubog pšeničnog ili ječmenog brašna

180 ml vode

1 prstohvat soli

Priprema:

Pomešati brašno i so,  dodati vodu i umesiti tvrđe testo. Podeliti testo na male kugle i razvući svaku u tanak disk debljine 2–3 mm. Zagrejati ravan kamen i peći 1–2 minuta sa svake strane.

Ovaj hleb predstavlja osnovnu vezu čoveka i zemlje, bez dodataka, bez čekanja, direktna transformacija zrna u hranu.

Ahemenidski period 550–330. p. n. e.

Sa razvojem carstva, hleb dobija standardizovan oblik, ali patir ostaje praktičan za vojsku i putovanja.

Sastojci:

300 g pšeničnog brašna

190 ml vode

3 g soli

1 kašika maslinovog ili susamovog ulja

Priprema:

U posudi pomešati brašno, ulje i so, dodavati postepeno vodu i umesiti kompaktno glatko testo. Pokriti testo i ostaviti 15–20 minuta da odmori. Testo razvući vrlo tanko ali ne previše, oko 4 mm. Peći na jako zagrejanom kamenu dok ne dobije svetlosmeđe fleke.

Tankoća hleba simbolizuje disciplinu i efikasnost, vrednosti potrebne za funkcionisanje velikog carstva.

Partski period 247. p. n. e. – 224. n. e.

Nomadski uticaji donose fleksibilniji hleb, izdržljiv i pogodan za nošenje.

Sastojci:

250 g pšeničnog brašna

50 g ječmenog brašna

180 ml vode

4 g soli

Priprema:

Pomešati brašna i so. Dodati vodu i umesiti srednje tvrdo testo. Testo pokriti i ostaviti 20 minuta da testo naraste. Testo razvući tanko, ali ne previše, oko 4 mm. Peći na jako zagrejanom kamenu dok ne postane blago hrskav.

Mešavina žitarica simbolizuje prilagodljivost i život u pokretu.

Sasanidski period 224–651. n. e.

U ovom periodu tehnika se usavršava, a hleb dobija ujednačen kvalitet.

Sastojci:

320 g pšeničnog brašna

200 ml vode

4 g soli

1 kašika ulja

Priprema:

U posudi pomešati brašno, ulje i so, dodavati postepeno vodu i umesiti kompaktno mekše testo. Testo pokriti i ostaviti da odmori 30 minuta. Testo razvući vrlo tanko ali ne previše, oko 4 mm. Peče se na jako zagrejanom kamenu, kratko i brzo pečenje.

Ravnoteža sastojaka predstavlja red i stabilnost razvijenog društva.

Zoroastrijska ritualna verzija

U zoroastrijskoj tradiciji, hleb pripremljen bez fermentacije smatra se čistim. Pečenje na kamenu povezuje se sa svetim elementom vatre.

Sastojci:

300 g pšeničnog brašna

180 ml čiste vode

prstohvat soli

Priprema:

U posudi pomešati brašno i so, dodavati postepeno vodu i umesiti kompaktno testo bez dodataka. Testo se mesi ručno, u tišini. Testo se razvlači i oblikuje u tanak krug ali ne previše, oko 4 mm debljine. Peče se na čistom, zagrejanom kamenu iznad vatre. Jede se odmah ili koristi u ritualu.

Simbolika je ta da hleb bez fermentacije predstavlja čistoću i istinu, kamen simbolizuje stabilnost sveta i vatra simbolizuje prisustvo božanskog (Ahura Mazda). Ovaj hleb nije samo hrana, on je deo rituala i duhovne prakse.

U osnovi, nan-e patir-e sangi i tradicionalni oblici hleba na prostoru Srbije nastaju iz iste potrebe, da se od jednostavnih sastojaka brzo dobije hranljiv obrok bez složene opreme. Pečenje na kamenu ima direktnu paralelu u starim načinima pripreme hleba ispod sača ili na ognjištu, gde se testo stavlja na vrelu podlogu i izlaže direktnoj toploti.

Beskvasni karakter patira može se uporediti sa starinskim pogačama koje se prave bez kvasca, posebno u situacijama kada nema vremena za čekanje ili kada uslovi ne dozvoljavaju fermentaciju. Takvi hlebovi su uvek bili vezani za pokret, rad u polju, putovanja, ili život u jednostavnijim uslovima.

Tanka forma ovog hleba ima funkcionalnu sličnost sa načinom na koji se u Srbiji koristi hleb kao dodatak uz jelo, za zahvatanje hrane, umakanje ili zamenu za pribor. I u jednom i u drugom slučaju, hleb nije samo prilog već aktivni deo obroka.

Razlika je u tome što se u srpskoj tradiciji vremenom više razvija fermentisani hleb i upotreba peći, dok patir zadržava svoju jednostavnost i direktnu vezu sa vatrom i kamenom. Ipak, u oba slučaja ostaje ista ideja: hleb kao osnov života, napravljen iz minimalnih resursa, ali sa velikim značajem.

Nan-e patir-e sangi predstavlja jedan od najosnovnijih oblika hleba, sveden na minimum, ali funkcionalno potpun. Njegova vrednost nije u složenosti, već u direktnosti, brašno, voda, vatra i kamen.

Kroz vreme se menjao kvalitet brašna, tehnika razvlačenja i način pečenja, ali suština je ostala ista. To je hleb koji ne zavisi od čekanja, tehnologije ili dodataka, već od osnovnih elemenata i ljudske veštine.

U svojoj najjednostavnijoj formi, on pokazuje kako hrana može biti i praktična i simbolična u isto vreme, bilo je sredstvo preživljavanja, ali i izraz odnosa između čoveka, prirode i vatre.

                                                                       << Vratite nazad

Antička kuhinja: Fasiek - Sušena riba

 

Na obalama Nila je rasla i napredovala egipatska civilizacija. Reka je omogućila starim Egipćanima transport, navodnjavanje i vodu za piće. Ali Nil je takođe bio glavni izvor hrane.

Faraonski natpisi prikazuju drevne Egipćane koji hvataju jegulju, tilapiju, cipal i soma iz Nila. Ove ribe su postale sastavni deo ljudi koji žive u drevnom Egiptu. Ribe su se jele na različite načine, a drevni Egipćani su bili vešti u sušenju i soljenju ribe, kao i vađenju ikre.

Sveža ili osušena riba je u Egiptu bila svakodnevna hrana za običan narod ali je bila zabranjena svakom posvećenom biću, faraonu ili svešteniku. Riba je ćutljivo biće što zbunjuje, skriveno, ali blistavo pod zelenilom reke Nil, biće koje je u vodi bilo sudionik strašnih drama. Tako su se svakog dana u na kraju sveta, jedna riba peraja ukrašenim ružama i druga sa perajima plave boje na tajnovit način uobličavali u ljude i služeći na lađi boga Ra nogoveštavali dolazak čudovišta Apopisa.

Brojni prikazi iz grobnica svedoče da su Egipćani naročito uživali u lovu na razne vrste riba, a vrlo je popularan bio lov na ribe u močvarnim područjima. Tokom razdoblja faraonskog Egipta ribolov ima dvojaku funkciju. Njegova primarna funkcija ulova ribe zbog ishrane ostaje i dalje, ali tada se takođe javlja neka vrsta sportskog ribolova zbog zabave viših slojeva društva. Osim divljih vrsta riba koje žive u Nilu i u jezeru Moeris, stari Egipćani uzgajaju ribu u brojnim ribnjacima u sklopu hramskih kompleksa ili imanja bogatih slojeva društva, ali pre svega zbog ishrane. Lov na ribe zbog zabave uglavnom se odvijao u močvarnim područjima oko Nila ili na samoj reci Nil. Stari Egipćani poznavali su više načina ulova ribe. Riba se lovila iz čamaca uz pomoć ribarskih mreža, štapova za pecanje sa udicama, koplja ili harpuna, neke vrste malenih strelica od trske, ili su je lovili goloruki. Lovile su se sve vrste rečne i morske ribe koje su se mogle pronaći u Nilu, jezeru Moeris, močvarnim područjima delte ili na sredozemnoj obali,odnosno u Crvenome moru.

U Nilu su pecali najčešće grgeča i jegulju, a imućniji Egipćani mogli su da uživaju i u jelima spremljenim od soma, šarana, tilapije i cipala.

Suva riba je bila delikates i pripremala se tako što bi se posle čišćenja komadi ribe dobro posolili i ostavili na suncu da se suše.

Ova vrsta jela se pravila na sledeći način:

Sastojci:

1 kg usoljene sušene morske ribe

Za sos:

1 kašičica meda

1 kašičica suve nane, mrvljeno

2 kašike urmi, sitno seckano

2 kašičice meda

100 ml vina od urmi

80 ml maslinovog ulja

Priprema:

Pomešajte nanu, urme i u to dodajte med, vino i maslinovo ulje, dobro sve izmešajte da dobijete neku vrstu paste.

Servirati usoljenu morsku ribu i preliti je sosom.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Pročitajte više >>                                                   << Vratite nazad

Antička kuhinja: Kuvana ili pečena jegulja

 

Na obalama Nila je rasla i napredovala egipatska civilizacija. Reka je omogućila starim Egipćanima transport, navodnjavanje i vodu za piće. Ali Nil je takođe bio glavni izvor hrane.

Faraonski natpisi prikazuju drevne Egipćane koji hvataju jegulju, tilapiju, cipal i soma iz Nila. Ove ribe su postale sastavni deo ljudi koji žive u drevnom Egiptu. Ribe su se jele na različite načine, a drevni Egipćani su bili vešti u sušenju i soljenju ribe, kao i vađenju ikre.

Sveža ili osušena riba je u Egiptu bila svakodnevna hrana za običan narod ali je bila zabranjena svakom posvećenom biću, faraonu ili svešteniku. Riba je ćutljivo biće što zbunjuje, skriveno, ali blistavo pod zelenilom reke Nil, biće koje je u vodi bilo sudionik strašnih drama. Tako su se svakog dana u na kraju sveta, jedna riba peraja ukrašenim ružama i druga sa perajima plave boje na tajnovit način uobličavali u ljude i služeći na lađi boga Ra nogoveštavali dolazak čudovišta Apopisa.

Brojni prikazi iz grobnica svedoče da su Egipćani naročito uživali u lovu na razne vrste riba, a vrlo je popularan bio lov na ribe u močvarnim područjima. Tokom razdoblja faraonskog Egipta ribolov ima dvojaku funkciju. Njegova primarna funkcija ulova ribe zbog ishrane ostaje i dalje, ali tada se takođe javlja neka vrsta sportskog ribolova zbog zabave viših slojeva društva. Osim divljih vrsta riba koje žive u Nilu i u jezeru Moeris, stari Egipćani uzgajaju ribu u brojnim ribnjacima u sklopu hramskih kompleksa ili imanja bogatih slojeva društva, ali pre svega zbog ishrane. Lov na ribe zbog zabave uglavnom se odvijao u močvarnim područjima oko Nila ili na samoj reci Nil. Stari Egipćani poznavali su više načina ulova ribe. Riba se lovila iz čamaca uz pomoć ribarskih mreža, štapova za pecanje sa udicama, koplja ili harpuna, neke vrste malenih strelica od trske, ili su je lovili goloruki. Lovile su se sve vrste rečne i morske ribe koje su se mogle pronaći u Nilu, jezeru Moeris, močvarnim područjima delte ili na sredozemnoj obali,odnosno u Crvenome moru.

U Nilu su pecali najčešće grgeča i jegulju, a imućniji Egipćani mogli su da uživaju i u jelima spremljenim od soma, šarana, tilapije i cipala.

Ova vrsta jela se pravila na sledeći način:

Sastojci:

1 kg kuvanih ili pečenih odrezaka jegulje

Za sos:

2 urme, sitno seckane

1 kašičica meda

1 kašika maslinovog ulja

1 kašičica senfa

Priprema:

Pomešajte sve sastojke i poslužite kao hladni sos za kuvanu ili pečenu jegulju.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Jegulja (lat. Anguillidae, Anguilla anguilla) je porodica riba sa koštanim skeletom (košljoribe) i savitljivim perajima (mekoperke). Imaju zmijoliko telo na kome su trbušna peraja redukovana, a koža glatka, ljigava i pokrivena veoma sitnim cikloidnim krljuštima. Kod nekih vrsta krljušti ne postoje. Leđno i analno peraje su vrlo dugački i prelaze u repno peraje. Sve jegulje imaju otrovnu krv koja na temperaturi od 80°C gubi svoju toksičnost. Živi u slivovima Baltičkog, Sredozemnog i Severnog mora. Retko se nalazi u crnomorskom slivu. Evropska jegulja naseljava Evropu duž obale Atlantskog okeana, Mediteranskog, Azovskog i Crnog mora. Ženke odlaze u gornje tokove, a mužjaci ostaju u slatkastim - bočatnim vodama na ušću. Ženke su u stanju da u potrazi za hranom migriraju i do 1.000 metara nadmorske visine. Pored reka, jegulja rado nastanjuje manja jezera, kanale i potoke. Jegulja je stalno u zasedi, u očekivanju mogućeg obroka, pa samim tim se skriva na tamnim mestima - dno sa stenovitim odronima, stare konstrukcije, nosači i stubovi mostova, u potopljenim stablima i drveću, u šupljinama strmih obala, u zapletenom korenju. Njena aktivnost počinje pred sumrak, i traje sve do jutra. Izuzetak su oblačni i kišni prolećni i jesenji dani dani kada poraste vodostaj ili letnje oluje zamute vodu. Rečna jegulja je prolazna riba, jer ne provodi ceo život u slatkoj vodi, mada postoji razlika između jegulje i tzv. prolaznih riba. Te druge odrastaju u moru, a u slatke vode dolaze da se izmreste, a jegulja, raste i razvija se u slatkoj vodi, a u more odlazi da se izmresti i na tom putu savladava teške prepreke kako bi dospela u more. Nauka još uvek otkriva kako jegulja uspeva da prebrodi sve prepreke, pa čak i one koje ni lososi ne mogu. Mogu da se kreću po močvarnim oblastima zahvaljujući disanju preko kože, čime usvajaju polovinu potrebnog kiseonika. Uprkos nekim verovanjima, ne mogu da prelaze veća rastojanja na suvom. U zimskom periodu jegulja se zavlači i do 40 centimetara dubine u mulj. Voli vodene površine obrasle trskom i drugim vodenim biljem, naseljava reke sa muljevitim - glinastim dnom, a izbegava reke i jezera sa kamenitim ili peščanim dnom. Danju jegulja miruje u mulju, a noću polazi u potragu za hranom, a u stanju je i da za jedan dan pređe 20 do 40 kilometara. Može se reći da jegulja nije probirljiva kad je u pitanju hrana, jer ona jede sve: ribe, rečne rakove, vodene puževe, crve, vodene i kopnene insekte. Evropska jegulja se koristi kao hrana, mada pošto na prvi pogled liči na zmiju, u nekim se krajevima i ne koristi kao hrana, jer je ne smatraju ribom. Nedavna istraživanja DNK strukture jegulja pokazala su da postoje razlike kod jegulja iz pojedinih područja Evrope, tj. da postoji selektivno razmnožavanje među jeguljama iste vrste, ali različitog područja prebivanja. Jegulja u zatočeništvu kao i jegulje zarobljene u odvojenim vodenim tokovima nikada neće preći u polno zrelu fazu, celi život će ostati kao jedinke koje se hrane. Energetska vrednost 100g svežeg mesa jegulje je 237 kcal/ 991 kj, ima 14,6g proteina, ugljenohidrata 0,7g i 19,6g masti.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Pečeni cipal

Na obalama Nila je rasla i napredovala egipatska civilizacija. Reka je omogućila starim Egipćanima transport, navodnjavanje i vodu za piće. Ali Nil je takođe bio glavni izvor hrane.

Faraonski natpisi prikazuju drevne Egipćane koji hvataju jegulju, tilapiju, cipal i soma iz Nila. Ove ribe su postale sastavni deo ljudi koji žive u drevnom Egiptu. Ribe su se jele na različite načine, a drevni Egipćani su bili vešti u sušenju i soljenju ribe, kao i vađenju ikre.

Sveža ili osušena riba je u Egiptu bila svakodnevna hrana za običan narod ali je bila zabranjena svakom posvećenom biću, faraonu ili svešteniku. Riba je ćutljivo biće što zbunjuje, skriveno, ali blistavo pod zelenilom reke Nil, biće koje je u vodi bilo sudionik strašnih drama. Tako su se svakog dana u na kraju sveta, jedna riba peraja ukrašenim ružama i druga sa perajima plave boje na tajnovit način uobličavali u ljude i služeći na lađi boga Ra nogoveštavali dolazak čudovišta Apopisa.

Brojni prikazi iz grobnica svedoče da su Egipćani naročito uživali u lovu na razne vrste riba, a vrlo je popularan bio lov na ribe u močvarnim područjima. Tokom razdoblja faraonskog Egipta ribolov ima dvojaku funkciju. Njegova primarna funkcija ulova ribe zbog ishrane ostaje i dalje, ali tada se takođe javlja neka vrsta sportskog ribolova zbog zabave viših slojeva društva. Osim divljih vrsta riba koje žive u Nilu i u jezeru Moeris, stari Egipćani uzgajaju ribu u brojnim ribnjacima u sklopu hramskih kompleksa ili imanja bogatih slojeva društva, ali pre svega zbog ishrane. Lov na ribe zbog zabave uglavnom se odvijao u močvarnim područjima oko Nila ili na samoj reci Nil. Stari Egipćani poznavali su više načina ulova ribe. Riba se lovila iz čamaca uz pomoć ribarskih mreža, štapova za pecanje sa udicama, koplja ili harpuna, neke vrste malenih strelica od trske, ili su je lovili goloruki. Lovile su se sve vrste rečne i morske ribe koje su se mogle pronaći u Nilu, jezeru Moeris, močvarnim područjima delte ili na sredozemnoj obali,odnosno u Crvenome moru.

U Nilu su pecali najčešće grgeča i jegulju, a imućniji Egipćani mogli su da uživaju i u jelima spremljenim od soma, šarana, tilapije i cipala.

Ova vrsta jela se pravila na sledeći način:

Sastojci:

3 veća cipala, očišćena

2 šake sitno iseckanih svežih začinskih trava - majčina dušica, metvica, korijander, majoran, ruzmarin

150 ml maslinovog ulja

sok jednog limuna

so

Priprema:

Izmešajte sve začinske trave sa uljem i sokom od limuna, a zatim posolite. Premažite ribu ovom smesom. Pecite ribu na roštilju 5-10 minuta. Poprskajte sokom od limuna i servirajte.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Cipal bataš (lat. Mugil cephalus) ima kod nas u upotrebi više raznih naziva kao što su mulj, glavaš, babaš, skakavac, javra. Cipal bataš je riba iz porodice cipala ili Mugilidae. Glava mu je tupasta i spljoštena, šira od ostatka duguljastog tela, s velikim, izraženim očima i tankim usnicama na relativno malim ustima. Boja mu varira od svetlosive, smeđkaste do maslinastozelene, sa linijama koje se prelivaju u nijansama, a s donje strane srebrenkasto beo. Cipal bataš živi oko 16 godina, hrani se zooplanktonima, odrasli primerci uglavnom algama, račićima i crvima. Cipal bataš je rasprostranjen u obalnom pojasu gotovo svuda po svetu, osim u hladnim morima s temperaturom nižom od 8 stepeni Celzijusa. 100g svežeg mesa cipala sadrži 127 kcal, 15,8g proteina, 6,8g masti.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Kuvani som

Na obalama Nila je rasla i napredovala egipatska civilizacija. Reka je omogućila starim Egipćanima transport, navodnjavanje i vodu za piće. Ali Nil je takođe bio glavni izvor hrane.

Faraonski natpisi prikazuju drevne Egipćane koji hvataju jegulju, tilapiju, cipal i soma iz Nila. Ove ribe su postale sastavni deo ljudi koji žive u drevnom Egiptu. Ribe su se jele na različite načine, a drevni Egipćani su bili vešti u sušenju i soljenju ribe, kao i vađenju ikre.

Sveža ili osušena riba je u Egiptu bila svakodnevna hrana za običan narod ali je bila zabranjena svakom posvećenom biću, faraonu ili svešteniku. Riba je ćutljivo biće što zbunjuje, skriveno, ali blistavo pod zelenilom reke Nil, biće koje je u vodi bilo sudionik strašnih drama. Tako su se svakog dana u na kraju sveta, jedna riba peraja ukrašenim ružama i druga sa perajima plave boje na tajnovit način uobličavali u ljude i služeći na lađi boga Ra nogoveštavali dolazak čudovišta Apopisa.

Brojni prikazi iz grobnica svedoče da su Egipćani naročito uživali u lovu na razne vrste riba, a vrlo je popularan bio lov na ribe u močvarnim područjima. Tokom razdoblja faraonskog Egipta ribolov ima dvojaku funkciju. Njegova primarna funkcija ulova ribe zbog ishrane ostaje i dalje, ali tada se takođe javlja neka vrsta sportskog ribolova zbog zabave viših slojeva društva. Osim divljih vrsta riba koje žive u Nilu i u jezeru Moeris, stari Egipćani uzgajaju ribu u brojnim ribnjacima u sklopu hramskih kompleksa ili imanja bogatih slojeva društva, ali pre svega zbog ishrane. Lov na ribe zbog zabave uglavnom se odvijao u močvarnim područjima oko Nila ili na samoj reci Nil. Stari Egipćani poznavali su više načina ulova ribe. Riba se lovila iz čamaca uz pomoć ribarskih mreža, štapova za pecanje sa udicama, koplja ili harpuna, neke vrste malenih strelica od trske, ili su je lovili goloruki. Lovile su se sve vrste rečne i morske ribe koje su se mogle pronaći u Nilu, jezeru Moeris, močvarnim područjima delte ili na sredozemnoj obali,odnosno u Crvenome moru.

U Nilu su pecali najčešće grgeča i jegulju, a imućniji Egipćani mogli su da uživaju i u jelima spremljenim od soma, šarana, tilapije i cipala.

Ova vrsta jela se pravila na sledeći način:

Sastojci:

6 celih somova

1 glavica crnog luka

3 čena belog luka

1 l vode

2 kašike maslinovog ulja

1 suvi mleveni limun

1 kašičica soli

Priprema:

Očistite i dobro operite ribu hladnom vodom. Narežite crni i beli luk na kockice i pržite u ulju do zlatne boje. Dodati vodu i ostaviti da proključa. Utrljajte u ribu so i limun u prahu, a zatim dodajte ribu u ključalu vodu. Nakon 15 minuta ribu izvadite iz kipuće vode i uklonite kosti. Jelo se servira tako što se riba poslužuje odvojeno, a voda koja je ostala od kuvanja odnosno neka vrste supe je služila da se hleb namače u nju.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Som (lat. Silurus glanis) je jedna od najvećih slatkovodnih riba, a pripada familiji Somovi (Siluridae). Som naseljava gotovo sve vode Evrope. Voli mirne ili sporotekuće, muljevite vode i tu se i najradije zadržava. Svaštojed je, mada mu glavnu hranu čine ribe, žabe, rakovi, sisari, a lovi i ptice, patke i guske koje se nađu na vodi ili u vodi gde živi. Uglavnom lovi noću, ali i danju ako ima priliku. 100g svežeg mesa soma sadrži 95 kcal, proteina 16,4g, masti 2,8g. Sadrži malu količinu zasićenih masnoća, a dobar je izvor omega-3 masnih kiselina, oko 0,37 g na 100g mesa. Som je bogati gvožđem i vitaminom B-12. Som je najveća evropska slatkovodna vrsta i može narasti i do tri metra dužine s težinom od 250 do 300 kg pa i više od 300 kg i do 5 metara dužine. Veliki somovi retko se smatraju opasnim po ljudima, iako je kroz istoriju zableženo mnogo bizarnih priča u kojem ove ribe igraju glavnu ulogu. Ribari su hvatali somove iz čije utrobe su vadili delove ljudskog tela, pa čak i bebe. S obzirom da su sve priče jako stare i neproverene, smatraju se mitovima.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Pečeni som sa pšenicom

 

Na obalama Nila je rasla i napredovala egipatska civilizacija. Reka je omogućila starim Egipćanima transport, navodnjavanje i vodu za piće. Ali Nil je takođe bio glavni izvor hrane.

Faraonski natpisi prikazuju drevne Egipćane koji hvataju jegulju, tilapiju, cipal i soma iz Nila. Ove ribe su postale sastavni deo ljudi koji žive u drevnom Egiptu. Ribe su se jele na različite načine, a drevni Egipćani su bili vešti u sušenju i soljenju ribe, kao i vađenju ikre.

Sveža ili osušena riba je u Egiptu bila svakodnevna hrana za običan narod ali je bila zabranjena svakom posvećenom biću, faraonu ili svešteniku. Riba je ćutljivo biće što zbunjuje, skriveno, ali blistavo pod zelenilom reke Nil, biće koje je u vodi bilo sudionik strašnih drama. Tako su se svakog dana u na kraju sveta, jedna riba peraja ukrašenim ružama i druga sa perajima plave boje na tajnovit način uobličavali u ljude i služeći na lađi boga Ra nogoveštavali dolazak čudovišta Apopisa.

Brojni prikazi iz grobnica svedoče da su Egipćani naročito uživali u lovu na razne vrste riba, a vrlo je popularan bio lov na ribe u močvarnim područjima. Tokom razdoblja faraonskog Egipta ribolov ima dvojaku funkciju. Njegova primarna funkcija ulova ribe zbog ishrane ostaje i dalje, ali tada se takođe javlja neka vrsta sportskog ribolova zbog zabave viših slojeva društva. Osim divljih vrsta riba koje žive u Nilu i u jezeru Moeris, stari Egipćani uzgajaju ribu u brojnim ribnjacima u sklopu hramskih kompleksa ili imanja bogatih slojeva društva, ali pre svega zbog ishrane. Lov na ribe zbog zabave uglavnom se odvijao u močvarnim područjima oko Nila ili na samoj reci Nil. Stari Egipćani poznavali su više načina ulova ribe. Riba se lovila iz čamaca uz pomoć ribarskih mreža, štapova za pecanje sa udicama, koplja ili harpuna, neke vrste malenih strelica od trske, ili su je lovili goloruki. Lovile su se sve vrste rečne i morske ribe koje su se mogle pronaći u Nilu, jezeru Moeris, močvarnim područjima delte ili na sredozemnoj obali,odnosno u Crvenome moru.

U Nilu su pecali najčešće grgeča i jegulju, a imućniji Egipćani mogli su da uživaju i u jelima spremljenim od soma, šarana, tilapije i cipala.

Ova vrsta jela se pravila na sledeći način:

Sastojci:

4 soma

500 g pšenice

1/2 kilograma crnog luka, sitno seckano

4 čena belog luka, sitno seckano

1/2 šolje maslinovog ulja

1/2 kašike komorača

1/2 kašike timijana

1 kašičica soli

200 ml vode

Priprema:

Operite pšenicu i potopite u vodi jedan sat. Crni i beli luk pržite u ulju do zlatne boje i zatim dodati komorač i timijan, dobro promešati. Procedite pšenicu i polovinu stavite na dno posude, preko pšenice stavite očišćenu usoljenu ribu, a zatim prekrijte preostalom pšenicom. Prelijte mešavinom crnog i belog luka za začinima i stavite u rernu na srednjoj vatri i pecite sve dok riba ne postane smeđe boje.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Som (lat. Silurus glanis) je jedna od najvećih slatkovodnih riba, a pripada familiji Somovi (Siluridae). Som naseljava gotovo sve vode Evrope. Voli mirne ili sporotekuće, muljevite vode i tu se i najradije zadržava. Svaštojed je, mada mu glavnu hranu čine ribe, žabe, rakovi, sisari, a lovi i ptice, patke i guske koje se nađu na vodi ili u vodi gde živi. Uglavnom lovi noću, ali i danju ako ima priliku. 100g svežeg mesa soma sadrži 95 kcal, proteina 16,4g, masti 2,8g. Sadrži malu količinu zasićenih masnoća, a dobar je izvor omega-3 masnih kiselina, oko 0,37 g na 100g mesa. Som je bogati gvožđem i vitaminom B-12. Som je najveća evropska slatkovodna vrsta i može narasti i do tri metra dužine s težinom od 250 do 300 kg pa i više od 300 kg i do 5 metara dužine. Veliki somovi retko se smatraju opasnim po ljudima, iako je kroz istoriju zableženo mnogo bizarnih priča u kojem ove ribe igraju glavnu ulogu. Ribari su hvatali somove iz čije utrobe su vadili delove ljudskog tela, pa čak i bebe. S obzirom da su sve priče jako stare i neproverene, smatraju se mitovima.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Kuvana tilapija

 

3500 g. p. n. e.

"Gledam tilapiju u njenoj pravoj prirodi, vozeći brzi brod u njegovim vodama."

- Iz knjige dolaska u svetlost, poznatija kao Knjiga mrtvih, 2. ili 1. milenijum p. n. e.

Na obalama Nila je rasla i napredovala egipatska civilizacija. Reka je omogućila starim Egipćanima transport, navodnjavanje i vodu za piće. Ali Nil je takođe bio glavni izvor hrane.

Faraonski natpisi prikazuju drevne Egipćane koji hvataju jegulju, tilapiju, cipal i soma iz Nila. Ove ribe su postale sastavni deo ljudi koji žive u drevnom Egiptu. Ribe su se jele na različite načine, a drevni Egipćani su bili vešti u sušenju i soljenju ribe, kao i vađenju ikre.

Sveža ili osušena riba je u Egiptu bila svakodnevna hrana za običan narod ali je bila zabranjena svakom posvećenom biću, faraonu ili svešteniku. Riba je ćutljivo biće što zbunjuje, skriveno, ali blistavo pod zelenilom reke Nil, biće koje je u vodi bilo sudionik strašnih drama. Tako su se svakog dana u na kraju sveta, jedna riba peraja ukrašenim ružama i druga sa perajima plave boje na tajnovit način uobličavali u ljude i služeći na lađi boga Ra nogoveštavali dolazak čudovišta Apopisa.

Brojni prikazi iz grobnica svedoče da su Egipćani naročito uživali u lovu na razne vrste riba, a vrlo je popularan bio lov na ribe u močvarnim područjima. Tokom razdoblja faraonskog Egipta ribolov ima dvojaku funkciju. Njegova primarna funkcija ulova ribe zbog ishrane ostaje i dalje, ali tada se takođe javlja neka vrsta sportskog ribolova zbog zabave viših slojeva društva. Osim divljih vrsta riba koje žive u Nilu i u jezeru Moeris, stari Egipćani uzgajaju ribu u brojnim ribnjacima u sklopu hramskih kompleksa ili imanja bogatih slojeva društva, ali pre svega zbog ishrane. Lov na ribe zbog zabave uglavnom se odvijao u močvarnim područjima oko Nila ili na samoj reci Nil. Stari Egipćani poznavali su više načina ulova ribe. Riba se lovila iz čamaca uz pomoć ribarskih mreža, štapova za pecanje sa udicama, koplja ili harpuna, neke vrste malenih strelica od trske, ili su je lovili goloruki. Lovile su se sve vrste rečne i morske ribe koje su se mogle pronaći u Nilu, jezeru Moeris, močvarnim područjima delte ili na sredozemnoj obali,odnosno u Crvenome moru.

U Nilu su pecali najčešće grgeča i jegulju, a imućniji Egipćani mogli su da uživaju i u jelima spremljenim od soma, šarana, tilapije i cipala.

Riba tilapija je bila zastupljena u egipatskoj kulturi, umetnosti i religiji, kao u egipatskoj ishrani. Bila je popularan oblik za boce i palete za šminku, tilapija je predstavljena svojim sopstvenim hijeroglifom, K1. Po egipatskoj mitologiji tilapija pomaže da se vodi brod Sunca dok plovi nebom, kao u gore navedenom citatu iz Knjige mrtvih, tilapija predstavlja zbir magijskih čarolija za uvođenje duhova u zagrobni život. Tilapija je takođe bila povezana sa Hathorom, boginjom ljubavi i žena, i smatrana simbolom plodnosti i obnove. Takvo uzvišeno značenje je možda proisteklo iz pogrešnog tumačenja ponašanja tilapije. Kada opasnost preti, sitne ribice bebe plivaju u usta svoje majke radi zaštite (fenomen koji se naziva usta-muljenje, takođe primećen kod drugih vrsta riba). Drevni ljudi koji su videli tilapiju, kako izlaze iz usta mame, verovatno su verovali da odrasla riba čudesno stvara bebe.Ali pre više hiljada godina u Egiptu, riba tilapija već je bila uzgajana u zatvorenim ribnjacima i zarobljena mrežama i kopljima iz životvorne reke Nil.

Ova vrsta jela se pravila na sledeći način:

Sastojci:

6 celih tilapija

1 glavica crnog luka

3 čena belog luka

1 l vode

2 kašike maslinovog ulja

1 suvi mleveni limun

1 kašičica soli

Priprema:

Očistite i dobro operite ribu hladnom vodom. Narežite crni i beli luk na kockice i pržite u ulju do zlatne boje. Dodati vodu i ostaviti da proključa. Utrljajte u ribu so i limun u prahu, a zatim dodajte ribu u ključalu vodu. Nakon 15 minuta ribu izvadite iz kipuće vode i uklonite kosti. Jelo se servira tako što se riba poslužuje odvojeno, a voda koja je ostala od kuvanja odnosno neka vrste supe je služila da se hleb namače u nju.

Tilapija (lat. Tilapia) je vrsta tropske ribe. Naziv tilapija je zajedničko ime za različite vrste tri roda: Tilapia, Sarotherodon i Oreochromis. One su deo familije ciklida (Cichlidae). Sam naziv tilapija najverovatnije potiče od afričke behuana reči "thiape" što znači riba. Ona je autohtona afrička riba i gajila se na tim prostorima i pre 3.000 godina. 100 grama mesa tilapije sadrži 128 kalorija, 0 g ugljenohidrata, 26 g proteina, 3 g masti, 31% vitamina B12, 24% niacina, 20% fosfora, 78% selena, 20% kalijuma. Prehrana im je raznolika: biljni materijal, detritus, ličinke, vodeni beskičmenjaci. Nastanjuju slatke, boćate, a zalaze i u slane vode gde grade gnezda. Uzgajaju se za hranu u akvakulturi širom sveta. Neretko se unose u određena područja npr. zbog uklanjanja viška vodenoga bilja ili uništavanja ličinki komaraca. Nakon rešavanja početnoga problema same postaju problem jer su opasne invazivne vrste.

U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji kao što su tučak, avan i sito.

Pročitajte više >>                                                    << Vratite nazad

Antička kuhinja: Erin - Kedrovo ulje

Kedrovo ulje je jestivo biljno ulje koje se dobija hladnim presovanjem kedrovih oraščića. Ova biljka je bila veoma cenjena u Mesopotamiji zbog njenih svojstva, budući da štiti i pomaže lečenju organizma od mnogih bolesti. Ulje se najviše koristilo za jačanje potencije i u lečenju steriliteta, zatim za jačanje imuniteta kao i kod probavnih problema. Popularnost kedrovog drveta u Mesopotamiji bila je velika tako da se u "Epu o Gilgamešu" pominje čudovište koje čuva kedrovu šumu od napada i nasrtaja duhova i ljudi.

Kedar u sumerskoj mitologiji označava lepotu, stabilnost, besmrtnost, zdravlje, snagu, razvoj, božanski ponos i veličinu. Sumeri su verovali su da je bog Ea stvorio kedar kao simbol veličine i besmrtnosti i koji ima religiozne, isceliteljske i građevinske moći, čak je bio smatran za dragocenost i bio je skuplji od zlata. 

Sumerski bog Ea je bio simbol čiste vode bio je i pokrovitelj kedra. Ea je bio izvor nedostižne i skrivene umetnosti i tajnih znanja koje je mogao da podari čoveku. Bio je i bog inteligencije i kreacije u Sumerskoj mitologiji. Takođe se spominje i kao bog mudrosti i magije. Ea je bio i gospodar podzemnog sveta - Apzu. U Sumerskoj mitologiji podzemni svet je predstavljen kao okean pod zemljom. Njegovi simboli su guska i riba. Njegova planeta bila je Merkur. Ea je bog koji ne vara, ne laže i ne šali se. Svoju magiju i moć koristi isključivo samo za dobrobit čoveka ili boga koji traži pomoć. Na predlog ovog boga stvoreno je čovečanstvo sa svrhom da služi bogovima.

Proces hladnog ceđenja:

Hladno presovano kedrovo ulje dobija se mehaničkim ceđenjem, valjcima, sirovih oraščića kedrovog drveta. Ova metoda omogućava proizvodnju visokokvalitetnog ulja sa širokom primenom u ishrani i zdravstvu u Mesopotamiji. Bogat je izvor vitamina A,D,E, F i B grupe (B1,B2,B3), a od minerala kalcijumom, fosforom, manganom, bakrom, silicijumom, jodom, cinkom i vanadijumom.

Kedar (lat. Cedrus) je rod četinara iz porodice borova (Pinaceae). Obuhvata 4 vrste, rasprostranjene u visokoplaninskim oblastima Mediterana i zapadnih padina Himalaja. Rod kedar je srodan rodu jela (Abies), što se može uočiti u građi šišarki.

Hladno ceđeno kedrovo ulje ima poseban i jedinstveni prirodni sastav, koristan za lečenje mnogih bolesti, koji nema štetnih nuspojava. Po hranljivim i lekovitim svojstvima kedrovo ulje nadmašuje sva poznata ulja. U sebi sadrži 19 aminokiselina što ukazuje na visoku biološku vrednost ulja: triptofan, leucin, izoleucin, valin, lizin, metionin, histidin, prolin, serin, glicin, alanin, fenilalanin, asparaginska, glutaminska kiselina, cistin, cistein, tirozin. Kedrovo ulje ima 3 puta više vitamina F nego riblje ulje, 5 puta više vitamina E nego maslinovo ulje. Kedrovo ulje je bogat izvor vitamina A,D,E i B grupe (B1,B2,B3). Ulje kedrovog oraha ima visok sadržaj proteina i do 44 %, tj. oko 12 puta više nego u pilećem mesu. Ulje ima širok spektar medicinskih svojstava i  odlična je kozmetička supstanca. Može povoljno da deluje na ublažavanje tegoba kod čira na želucu i bolesti digestivnog sistema. Takođe upotreba ovog ulja poboljšava fizičko i mentalno zdravlje, povoljno utiče I na normalizovanje povišenog krvnog pritiska, na  regeneraciju hrskavice i koštanog tkiva.

Kedrovo drvo su asirci koristili kao materijal za izgradnju svojih brodova. Brodove od kedra su kasnije gradili Feničani kao i car Solomon, koji je i Jerusalimski Hram ali i svoj carski dvorac napravio od kedra, a za kedrovo drvo je morao da da dvadeset gradova. Nojev kovčeg je takođe sagrađen od kedrovog drveta. Od kedrovog drveta su napravljeni drveni detalji sarkofaga egipatskog faraona Tutankamona (1356 – 1350 g. p. n. e.), a takođe i mnogi predmeti iz njegove grobnice napravljeni su od kedra. Kedrova smola bila je jedan od najvažnijih sastojaka balzama za mumificiranje. Egipatski papirusi su se premazivali kedrovim uljem što je omogućilo njihovoj dugotrajnosti. Keltski druidi su u obredima koristili čašu kedrove smole i to su nazivali čašom života.

Pročitajte više >>                                                           << Vratite nazad

Antička kuhinja: Sa-sa a-dar-tunku - Pečena rečna riba

U slobodnom prevodu sa akadskog jezika sa-sa znači peći ili pržiti, a a-dar-tunku znači rečna riba.

Ovaj recept je zapisan na glinenoj tablici nađenoj u gradu Ur-u, a vremenski period datira oko 1750 g. p. n. e. kada je Mesopotamija bila pod vlašću Hamurabija.

Ovo jelo se pravilo i prinosilo u hramovima za vreme mesopotamskih religioznih ceremonija. Ceremonija je bila u čast boga Ea (sumerski Enki), koji je bio bog vode u Mesopotamiji i član trijade bogova koju još čine Anu (sumerski An) i Bel (Enlil). Bio je i bog inteligencije i kreacije u Sumerskoj mitologiji. Takođe se spominje i kao bog mudrosti i magije. Ea je bio i gospodar podzemnog sveta - Apzu. U Sumerskoj mitologiji podzemni svet je predstavljen kao okean pod zemljom. Njegovi simboli su guska i riba. Njegova planeta bila je Merkur. Ea je bog koji ne vara, ne laže i ne šali se. Svoju magiju i moć koristi isključivo samo za dobrobit čoveka ili boga koji traži pomoć. Na predlog ovog boga stvoreno je čovečanstvo sa svrhom da služi bogovima. Prema akadskome mitu Ea je otac Marduka, nacionalnog boga Vavilona.

U originalnom tekstu prevedenom sa glinene tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, niti preciziran način pripreme, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Sastojci:
500 g bilo koje vrste rečne ribe (preporuka je som)
1 kašika suve izmrvljene nane
50 g seckanih oraha
1 kašičica meda
2 kašike maslinovog ulja
1 kašičica soli

Priprema:
Pomešati nanu, orahe i med. Usolite ribu pa je napunite ovom mešavinom, stavite u posudu, poklopite i pecite u rerni na 180°C oko 25 minuta.
Preko pečene ribe preliti maslinovo ulje i poslužiti.





Ea (sumerski Enki) je kao što je već na početku teksta navedeno bio bog vodenih dubina, izvora i reka i zato je bio veliki prijatelj ljudi, to je bio jedan od velikih bogova u sumerskoj i vavilonskoj mitologiji. Rodilo ga je more iz kojeg je donio ljudima elemente razvoja i napretka. Ea je smatran bogom života i često je bio prikazivan sa dve vodene struje koje mu izlaze iz ramena i obe predstavljaju Tigar i Eufrat, dve reke koje je on stvorio na početku svega. Pored njega su dva drveta koja predstavljaju muški i ženski aspekt prirode, to je drveće života. Bio je polu čovek, polu riba a obožavan je i kao grnčar koji je za svojim grnčarskim točkom davao oblik i ljudima i bogovima. Ea se često pokazuje sa rogatom krunom na glavi, obučen u kožu šarana.
Bio je i bog vazduha. Žena mi je bila Hinlil – boginja žitarica. Ea je prvobitno bio pokrovitelj grada Eridu a kasnije se uticaj njegovog kulta proširio po celoj teritoriji Mesopotamije. Ea je bio i bog mudrosti i života, kreator sveta kao i svih magija koje služe samo za dobrobit čoveka i bogova koji zatraže pomoć od njega. Enki je gospodar Abzu slatkovodnog podzemnog mora koje se nalazi u unutrašnjosti zemlje. Enki je gospodar podzemlja, on upravlja oplodnjom, on je gospodar vode i sperme. Prema verovanju Enki je poklonio ljudima dar kraljevanja.
Ea je opisan u Enuma Eliš, do sada najstarijem poznatom tekstu koji je pisan klinastim pismom. Postoji verovanje da su mnogi mitovi o njemu imali veliki uticaj na mnoge kasnije biblijske priče.
Najpoznatiji mesopotamski mit odnosi se na potop kojeg su poslali bogovi kako bi uništili život na zemlji. Mesopotamska verzija je slična biblijskoj i napisana je u stihu a ne u prozi. Četiri boga je učestvovalo u pripremi potopa, i svi nose sumerska imena: Anua je opisan kao "otac", Enilila kao "savetnik", Ninurtu, Enilovog sina, kao "nositelja prestola", a Ennugia kao "nadzornika kanala". Peti bog, poznat pod imenom Ea, otkrio je tajni plan čoveku zvanom Utnapistim i kazao mu da izgradi brod kako bi se spasio. Utnapistim je izgradio brod pridržavajući se mera koje mu je dao bog Ea. Brod je snabdeo svim vrstama zaliha, uključujući srebro i zlato, u brod je smestio i svoju porodicu i nekoliko životinja. Tada je nastupila strahovita oluja koja je uplašila i bogove na nebu. Potop je trajao sedam dana i noći. Kad se završio brod se zaustavio na nekoj planini, Utnapistim je prvo oslobodio golubicu, potom lastavicu i na kraju gavrana. Prvo dvoje mu se vratilo, ali gavran nije, što je značilo da se voda povukla. Utnapistim je prineo žrtvu i na obred pozvao sve bogove osim Enlila, jer je on bio najodgovorniji što je došlo do potopa. Enlil je bio ljut što je iko preživeo potop, ali je ipak pristao da posveti Utnapistima i njegovu ženu rekavši da će postati ravni bogovima.


Pročitajte više >>                                                          << Vratite nazad

Antička kuhinja: I-giš - Susamovo ulje

Susamovo ulje je jestivo biljno ulje dobijeno iz semenki susama. Susam se uzgajao pre više od 5000 godina kao usev koji odlično podnosi sušu i mogao je da raste tamo gde drugi usevi nisu uspevali. Seme susama bilo je jedno od prvih useva prerađenih za ulje, kao i jedno od najranijih začina. Susam se prvobitno uzgajao u dolinama Inda i bio je glavna uljana kultura. Pretpotstavlja se da je izvezen u Mesopotamiju oko 2500. godine p. n. e..

Postoje dva procesa dobijanja susamovog ulja, hladno ceđeni i pečeni.

Proces hladnog ceđenja:
Hladno presovano susamovo ulje dobija se mehaničkim ceđenjem valjcima sirovog semena susama.Ova metoda omogućava proizvodnju visokokvalitetnog ulja sa širokom primenom u ishrani u Mesopotamiji. Bogat je izvor vitamina E i  B1, a od minerala kalcijumom, gvožđem, manganom i bakrom.

Proces termičke obrade:
Semenke susama se polako peku u pećima na drva. Nakon toga, pečene tople semenke se melju pod valjcima, samlevene semenke se stavljaju u tkaninu i nekoliko minuta se izlažu pari. Parenje greje i vlaži semenke, što omogućavu ulju da slobodnije teče.





Susam (Sesamum indicum) omiljena je namirnica orijentalnih i severnoafričkih naroda, a za njegovo lekovito dejstvo znali su još stari Egipćani, Asirci, Vavilonci, Indusi i Kinezi. Arheološki dokazi potvrđuju da je susam najstarija uzgajena uljarica. U Indiji se još pre više od 4000 godina koristilo susamovo ulje, ne samo u ishrani, već i u medicini i kozmetici. U ajurvedskoj tradiciji susamovo ulje zauzima posebno mesto i nalazi vrlo široku primenu. Seme susama se može koristiti sirovo, prženo, mleveno i u obliku ulja.
Susamovo ulje se pokazalo kao odlično prirodno sredstvo za tretiranje svih stanja kože, a najpre suve kože i osetljive kože sklone upalama. Deluje kao prirodan UV filter, te dokazano odbija i do 25 % sunčevih zraka. Leči iritacije kože, razne kožne nepravilnosti, kao i bolesti poput ekcema i psorijaze. Pomaže kod problema oslabljene mikrocirkulacije. Pospešuje zaceljivanje ogrebotina, rana i ostalih oštećenja kože i doprinosi smanjenju vidljivosti ožiljaka. Ovo ulje ima snažna antibakterijska, antivirusna, antiupalna i analgetička svojstva. Bogato je vitaminima A, E, B i mineralima magnezijem, kalcijumom, cinkom, bakrom, gvožđem, manganom, selenom i fosforom. 100 ga semena ima 573 kalorije od kojih veći deo odlazi na masti, a ostatak su zdrave hranljive materije kao što su minerali i vitamini. Sadrži snažne antioksidanse sezamol i sezamin koji pospešuju eliminaciju štetnih materija iz organizma. Bogato je polinezasićenim mastima koje igraju važnu ulogu u očuvanju zdravlja srca te u prevenciji bolesti kao što su dijabetes, visoki krvni pritisak, artritis i autoimune bolesti. Bogato je nezasićenim masnim kiselinama omega 6. Lekovitost: Pospešuje regeneraciju kostiju, snižava krvni pritisak, regeneriše kosu, umanjuje upalne procese, pospešuje varenje, povoljno utiče na jetru. Ulje od semenki susama pokazuje i izuzetna laksativna svojstva, pa se upotrebljava u slučaju dugotrajnog zatvora i neredovne stolice, za elimininaciju crevnih parazita i za čišćenje creva. Ovo ulje koristi se i za lečenje hemoroida koji mogu biti praćeni krvarenjem i bolovima, kao i za promene na koži kao što su bradavice, čirevi, bubuljice i opekotine. Blagotvorno utiče na zdravlje zuba i desni, i preporučuje u terapiji mućkanja ulja u ustima koje eliminiše toksine.
Susamovo ulje ima visoku tačku dimljenja i zbog toga je pogodno za prženje, pečenje, kuvanje i dinstanje, a može se koristiti i u salatama. Koristi se u svim azijskim kuhinjama, posebno kineskoj i japanskoj.


Pročitajte više >>                                                          << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ninda-gub - Slani krekeri

Ova vrsta hleba ili peciva za grickanje je služila kao užina ali se služio i kao predjelo i kao dodatak supama, na njega se kao namaz koristio senf ili su se umakali u različite soseve ili se jeo sa sirom.

Sastojci:
100 g kiselog testa
250 ml tople vode
150 g pšeničnog brašna
50 g brašna od leblebija
50 g brašna od sočiva
50 g brašna od pira
50 g raženog brašna
50 g ječmenog brašna
1 kašika soli
maslinovo ulje

Priprema:
Pomešati kiselo testo, vodu, sve vrste brašna i so i dobro umesiti. Testo formirajte u ravan okrugli oblik, slično srpskoj pogači. Pokrijte testo krpom i pustite da odstoji preko noći. Sutradan testo premesiti, razvući da bude tanko i iseći na manje okrugle ili trouglaste oblike i staviti da se peku u ulju.




Sočivo ili leća (lat.Lens esculenta) je jednogodišnja biljka koja spada u red mahunarki i za nju je karakteristično da ima najkraći period kuvanja da bi se pripremila za ljudsku ishranu. Po izgledu najviše podseća na grašak, sa tim da ima samo 1 ili 2 zrna u mahuni. Ova je biljka poznata i pod nazivima: leće, rogačica, soćivica i soška. Sočivo je mahunarka visoke biološke i hranljive vrednosti. Ugljeni hidrati iz sočiva zahvaljujući svom složenom sastavu i prisutnim vlaknima postepeno se ispuštaju u krv, čime se postiže dugotrajan osećaj sitosti. Sočivo sadrži veću količinu proteina od pasulja. Biljna vlakana doprinose snižavanju holesterola, regulaciji probave i održavanju stabilnog nivoa šećera u krvi. Odličan je izvor mikroelementa molibdena, a takođe i veoma dobar izvor dijetalnih biljnih vlakana, magnezijuma i aminokiseline triptofana. Kalorijski gledano, sočivo u suvom stanju obezbeđuje 353 kcal/ 100 g. Kada se skuva, sočivo ima energetsku vrednost od 230 kcal/100g. Nutritivno gledano, sočivo u suvom stanju (u 100 g) sadrži 60 g ugljenih hidrata (31 g vlakana), 26 g belančevina, 1 g masti i 10 g vode. Od vitamina, sočivo je bogato vitaminom B1 i B9, a od minerala sadrži velike količine gvožđa, magnezijuma, fosfora, molibdena, mangana, cinka i kalijuma. Sočivo ima veliki uticaj na smanjenje rizika od kardiovaskularnih bolesti.





Poreklom je sa Bliskog istoka. Ova biljka je deo ljudske ishrane još od neolita, i jedna je od najranijih pripitomljenih vrsta. Sočivo je povrće sa najvećim udelom belančevina posle soje - 26%, zato i zauzima i vrlo važnu ulogu u ishrani stanovništva nekih delova sveta, naročito u južnoj Aziji. Po ovom povrću nazvana su sočiva u optici, zbog oblika koji podseća na seme. U mnogim jezicima, reč za optičko sočivo je ista ili je izvedena iz reči koja se koristi za sočivo kao biljku. Najveći svetski proizvođač ove biljke je Kanada, a slede Indija, Turska, SAD i Autralija.


Pročitajte više >>                                                          << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ninda-kaš-a - Hleb od piva i kiselog testa

Hleb se služio na Kaš-de, banket koji se organizovao u čast sumerske boginje Inane, kao i na sumerskoj proslavi Ki-a-nag koji se održavala u gradu Garšani u čast bogova i koje je zapisano na glinenim tablicama koje datiraju iz perioda 2031 - 2024 g. p. n. e. tokom perioda vladavine treće dinastije Ur.

U originalnom tekstu prevedenom sa vavilonske tablice nisu navedene tačne mere sastojaka, količinu navedenih sastojaka sam proizvoljno odredio.

Ova vrsta hleba se pravila na sledeći način:

Sastojci:
100 g kiselog testa
200 ml piva
100 ml tople vode
150 g pšeničnog brašna
50 g brašna od leblebija
50 g brašna od sočiva
50 g brašna od pira
50 g raženog brašna
50 g ječmenog brašna
1 kašika soli
maslinovo ulje

Priprema:
Pomešati kiselo testo, vodu, sve vrste brašna, so i pivo koje treba polako ulivati i dobro umesiti. Pokriti testo krpom i pustiti da odstoji preko noći. Sutradan premesiti testo i oblikovati u pravougaoni oblik, a zatim namažite lim za pečenje maslinovim uljem i pažljivo na njega položite testo. Zagrejte rernu na 180° C. Pecite hleb 40 minuta ili do zlatno-smeđe boje.





Leblebija (lat.Cicer arietinum-mali ovan) je vrsta biljaka iz familije bobova (Fabaceae). Narodni nazivi su joj još naut, slanutak, slani grah, slani pasulj. Latinski nazivi su: Cicer arietinum, Cicer edessanum, Cicer grossum, Cicer physodes, Cicer rotundum и Cicer sativum. Biohemijski sastav leblebije sličan je ostalim mahunarkama. Osušeno zrno sadrži 17,4 - 23,3 odsto belančevina, 53,5 - 63,6 odsto ugljenih hidrata, 4,1 - 5,5 procenata biljnog ulja 3,3 - 5,5 odsto celuloze i 3,2 - 3,4 odsto mineralnih materija. Leblebija je veoma dobar izvor gvožđa, čak i kuvana leblebija sadrži duplo više gvožđa od jednake količine mesa. Količina kalcijuma u leblebiji je takođe visoka i udružena je s belančevinama koje povećavaju njegovu apsorpciju. Ako je u obroku zastupljena i žitarica, takav obrok ima potpuni sastav potrebnih aminokiselina. Ima nizak glikemijski indeks. Redovno konzumiranje snižava holesterol za 7% pa se tako smanjuje rizik od kardiovaskularnih bolesti. Mlevene semenke koriste se kao maske za lice i za lečenje peruti. Takođe se veruje da leblebija ima i afrodizijska svojstva. Lišće se primenjuje u lečenju bronhitisa i kod uganuća zglobova. Leblebije imaju još jedno korisno svojstvo, a to je da pomažu da se iz organizma izbace sulfati (koji se često koriste kao konzervansi u preradi hrane).





Leblebija je u istorijske spise ušla pre mnogo vekova: prvi zapisi o ovoj biljci stari su trinaest vekova. Poreklo leblebije sa sigurnošću nije utvrđeno, smatra se da potiče iz zapadne Azije i da su ga u Evropu preneli tadašnji stanovnici Turske koji ga i danas nazivaju nohut. U tim je zemljama poznat kao delikatesna i visokohranjiva i vredna namirnica, a uzgaja se kao povrtarska kultura. Iz Anadolije je prenesena na Bliski istok i sever Afrike. Prvi tačni zapisi o ovoj mahunarki potiču iz perioda od pre 7000 godina, a počeli su da ih gaje oko 3000. godine pre naše ere u mediteranskom basenu odakle su prenete do Indije na jednu i Etiopije na drugu stranu. Ovu biljku su gajili stari Egipćani, Grci i Rimljani. Rimski kuvar Apicius je ostavio desetine recepata u kojima su se koristile leblebije. Rimljani su ih jeli u supama, varivima, kao dodatak mesu ili su ih grickali prepečene.


Pročitajte više >>                                                          << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ninda-ka-gu - Slatki hleb za užinu

U slobodnom prevodu sa sumerskog znači hleb za zalogaj. Ova vrsta hleba za grickanje je služila kao slatka užina.

Sastojci:
500 g ječmenog brašna
300 ml tople vode
100 g kvasca
100 g  suvog grožđa
100 g otopljenog maslaca
1 kašika meda
maslinovo ulje

Priprema:
Pomešajte vodu, brašno, suvo grožđe, med, maslac i kvasac. Zatim umesite testo i formirajte ga u ravan okrugli oblik, slično srpskoj pogači. Pokrijte testo krpom i pustite da odstoji preko noći. Sutradan testo premesiti, razvući da bude tanko i iseći na manje okrugle ili trouglaste oblike i staviti da se peku u ulju.





Suvo grožđe se proizvodi još od antičkog vremena i može se jesti sirovo, koristiti u kuvanju i za vrenje. Potiče od francuske reči raisin, koja potiče od latinske reči racemus, što u grubom prevodu znači "gomila grožđa". Suvo grožđe sadrži i do 72% šećera (fruktoza i glukoza). Sadrže 3% proteina i 3,7%-6,8% vlakna. Suvo grožđe, isto kao i nektarina i suve šljive, sadrži dosta antioksidanta, ali imaju manje Vitamina C od običnog, svežeg grožđa. Sadrže vrlo malo natrijuma i nemaju holesterola. Korisno je kod oboljenja creva i bubrega, kao i kod oboljenja mokraćne bešike. Suvo grožđe dobro pročišćava i pomaže kod oboljenja žuči. sadrži polifenole i fitonutritijente koji imaju snažno antioksidantsko delovanje i koji štite oči od degenerativnih promena, makularne degeneracije i katarakte, ali i sprečavaju slabljenje vida. Pored toga, suvo grožđe u svom sastavu ima veliku količinu vitamina A, beta-akrotena i akrotenoida, koji, takođe, igraju važnu ulogu u očuvanju očiju. Pokazalo se da oleanska kiselina iz suvog grožđa suzbija rast bakterija odgovornih za nastanak karijesa i bolesti desni pre svega zato što obiluju fruktozom i glukozom, a ne saharozom koja je glavni krivac za obolenja usne duplje. Suvo grožđe podstiče apsorpciju vitamina i minerala iz ostalih namirnica koje se unose tokom dana i time doprinose jačanju imunog sistema.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Ninda-san-gu - Hleb sa maslacom

Hleb se služio na Kaš-de, banket koji se organizovao u čast sumerske boginje Inane, kao i na sumerskoj proslavi Ki-a-nag koji se održavala u gradu Garšani u čast bogova i koje je zapisano na glinenim tablicama koje datiraju iz perioda 2031 - 2024 g. p. n. e. tokom perioda vladavine treće dinastije Ur.

U slobodnom prevodu sa sumerskog znači najbolji hleb za jelo. Na akadskom jeziku se izgovarao Ninda-sag-gu.

Sastojci:
250 g pšeničnog brašna
250 g ječmenog brašna
100 g ovčijeg sira
100 g otopljenog maslaca
250 ml vode
100 ml susamovog ulja
1 kašičica soli

Priprema:
Pomešati sve sastojke, zamesiti testo i oblikovati u loptu. Pokriti testo krpom i pustiti da odstoji preko noći. Sledećeg dana ispecite hleb.






Maslac je prirodan proizvod, dobijen izdvajanjem mlečne masti iz svežeg mleka, odnosno bućkanjem slatke ili kisele pavlake.
Prvi pokušaji proizvodnje i upotrebe maslaca potiču iz Mesopotamije (VIII i IX vek p. n. e.). Prvi maslac je pravljen od kozijeg i ovčijeg mleka, i ta metoda za proizvodnju se i danas koristi u nekim delovima Afrike i Bliskog istoka. Maslac je bio veoma cenjen od strane Vikinga i Kelta (severna Evropa), zbog čega su ga Rimljani i Grci smatrali varvarskim proizvodom i nisu ga koristili u svojoj ishrani. Plinije u svojoj "Istoriji prirode" ističe maslac kao "najdelikatniju namirnicu među varvarskim narodima" opisujući njegova lekovita svojstva.





U Indiji je čist maslac, poznatiji kao "tečno zlato", simbol čistote, sreće, moći i bogatstva i prinosi se bogovima (posebno bogu Agniju, hinduističkom bogu vatre). Po Ajurvedi, maslac je hrana koja podstiče čišćenje, uspostavlja unutrašnji mir i doprinosi sveopštem zdravlju organizma.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad

Antička kuhinja: Nig-i-de - Praznični slatki hleb

Hleb se služio na proslavi u čast osnivanja grada Puzriš-Dagan koga je osnovao kralj Ura, Šulgi u 21 veku p. n. e.

Sastojci:
250 g pšeničnog brašna
100 g sitno seckanih suvih urmi, bez koštica
100 ml vode
50 ml susamovog ulja

Priprema:
Pomešati sve sastojke, zamesiti testo i oblikovati u loptu. Pokriti testo krpom i pustiti da odstoji preko noći. Sledećeg dana ispecite hleb.





Puzriš-Dagan je drevni grad Donje Mesopotamije, osnovan u dvadeset prvom veku pre nove ere, osnivač je kralj Šulgi iz Ura, i koji je imao određeni značaj nekoliko decenija, jer se pisane arhive zaustavljaju posle vladavine Amar-Sina, naslednika Šulgija.
Ovaj grad odgovara sadašnjem lokalitetu iračkog grada Drehema. Tekstovi koji su pronađeni na glinenim tablicama su većinom ekonomske prirode, skoro sve se odnose na kretanje stoke, mali deo se odnosi na dragocene predmete i metale, koji se uglavnom šalju u Nippur, udaljen tridesetak kilometara od Puzriš-Dagan, ali takođe i u Ur i u drugim gradovima kraljevstva. Iz tih tekstova proizilazi da bi Puzriš-Dagan bio skladište, odnosno centar za distribuciju ovaca i goveda po čitavom carstvu Ur III (2112-2004 g. p. n. e.), ili administrativni centar sa popisom kretanja stoke u okolini.





Susam (Sesamum indicum) omiljena je namirnica orijentalnih i severnoafričkih naroda, a za njegovo lekovito dejstvo znali su još stari Egipćani, Asirci, Vavilonci, Indusi i Kinezi. Arheološki dokazi potvrđuju da je susam najstarija uzgajena uljarica. U Indiji se još pre više od 4000 godina koristilo susamovo ulje, ne samo u ishrani, već i u medicini i kozmetici. U ajurvedskoj tradiciji susamovo ulje zauzima posebno mesto i nalazi vrlo široku primenu. Seme susama se može koristiti sirovo, prženo, mleveno i u obliku ulja.
Susamovo ulje se pokazalo kao odlično sredstvo za tretiranje svih stanja kože, a najviše suve kože i osetljive kože sklone upalama. Deluje kao prirodan UV filter, te dokazano odbija i do 25 % sunčevih zraka. Leči iritacije kože, razne kožne nepravilnosti, kao i bolesti poput ekcema i psorijaze. Pomaže kod problema oslabljene cirkulacije. Pospešuje zaceljivanje ogrebotina, rana i ostalih oštećenja kože i doprinosi smanjenju vidljivosti ožiljaka. Ovo ulje ima snažna antibakterijska, antivirusna, antiupalna i analgetička svojstva. Bogato je vitaminima A, E, B i mineralima magnezijem, kalcijumom, cinkom, bakrom, gvožđem, manganom, selenom i fosforom. Sadrži antioksidanse sezamol i sezamin koji pospešuju eliminaciju štetnih materija iz organizma. Bogato je polinezasićenim mastima koje igraju važnu ulogu u očuvanju zdravlja srca te u prevenciji bolesti kao što su dijabetes, visoki krvni pritisak, artritis i autoimune bolesti. Bogato je nezasićenim masnim kiselinama omega 6.





Lekovitost: Pospešuje regeneraciju kostiju, snižava krvni pritisak, regeneriše kosu, umanjuje upalne procese, pospešuje varenje, povoljno utiče na jetru. Ulje od semenki susama pokazuje i izuzetna laksativna svojstva, pa se upotrebljava u slučaju dugotrajnog zatvora i neredovne stolice, za elimininaciju crevnih parazita i za čišćenje creva. Ovo ulje koristi se i za lečenje hemoroida koji mogu biti praćeni krvarenjem i bolovima, kao i za promene na koži kao što su bradavice, čirevi, bubuljice i opekotine. Blagotvorno utiče na zdravlje zuba i desni, i preporučuje u terapiji mućkanja ulja u ustima koje eliminiše toksine.
Susamovo ulje je pogodno za prženje, pečenje, kuvanje i dinstanje, a  može se koristiti i u salatama. Danas se koristi u svim azijskim kuhinjama, posebno kineskoj i japanskoj.


Pročitajte više >>                                                               << Vratite nazad